Pseudocivilizacija

Josef Vachal

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Istorijski čovek je odavno tragao za nekim delotvornim načinom prevazilaženja ove prolazne stvarnosti i njenog nadomeštanja trajnijom, koja isključuje procese propadanja i ništenja i koja bi bila lišena svih teskobnih nedostataka aktuelnog sveta. Pritom, ta bolja stvarnost kojoj teži, nije očigledna i vidljiva, već je skrivena  metastvarnost. Ipak ona je barem u zamisli dostupna uz primenu određenih postupaka koji su u manjoj ili većoj meri (ne)delotvorni. Ti putevi i načini čine osnovu kulture. Sama kultura je izraz jasne namere i težnje ka metasvetskim odredištima. Naravno, ovo gledište ne bi trebalo da isključuje i one činioce stvaranja kulturnog sveta, kao što je preživljavanje, ali smatram da tek kada se ljudska svest okrene ka apstraktnom kultura poprima neku vrstu radikalnog oblika koji stvara istoriju. Uzimajući u obzir njenu racionalnu i metodološku osnovu, svrha kulture je prevashodno tehnička. Kultura bi trebalo da posluži čoveku kao priprema, inkubacija i kao odskočna daska za postizanje metastvarnosti, a što za posledicu ima moralno te ontološko usavršavanje ljudskog bića. Kultura će svoju svrhu ostvariti tako što će pomoći ljudski preobražaj te pripremiti, vaspitati i usmeriti čoveka, ali će mu isto tako pomoći i da se sačuva, da opstane u svetu u kome vrebaju predatorske sile. Sa savremenog stajališta, i uopšte sa istorijskog stajališta, očigledno je da kultura gotovo da i ne vrši prethodno opisanu, tehničku ulogu. Njenom statičnošću, ukalupljenošću i krutošću, usled mnogih retrogradnih pojava i procesa, kultura uglavnom sputava i ometa ljudske proboje, inovacije i ostvarenja. Tokom istorije, a naročito u naše vreme, kultura sve više postaje oruđe političke, religijske, ideološke, ekonomske i uopšte društvene kontrole. Umesto prosvećenog sluge, tokom razvoja civilizacije, kultura je u sve većoj meri postajala neprosvećeni, a podmukli gospodar.

Istorijski i način života današnjice utemeljen je na inicijacijskim načelima metasvetskih težnji, odnosno na izopačenim i dekadentnim oblicima institucionalizacija, instrumentalizacija i operacionalizacija tih težnji. Kako su osnovna načela, koja su odredila kultivisanje tih težnji, uglavnom iskrivljena ili zaboravljena, ostala je samo veličanstvena forma materijalnog i intelektualnog nasleđa te obrazaca koji se stalno, besmisleno proizvode, nadograđuju, razgrađuju, umnožavaju ili dodatno usložnjavaju. Tako se danas, pred našim očima, odvija titanski kulturni proces stvaranja jedne svetske hiperkulturne civilizacije. Trenutna globalizacija vodi ka objedinjavanju, mešanju i ujednačavanju svih postojećih svetskih kulturno-civilizacijskih tradicija. Međutim, konačni proizvod tog procesa nikako ne može biti civilizacija u smislu kao što su to moderna evropska, islamska, kineska, indijska, stara egipatska, rimska, helenska, persijska, evropska srednjovekovna, ruska, vizantijska, feničanska, etiopska, sumerska te civilizacija Inka, Acteka ili Tibeta itd. Konačni, uobličeni kulturno-civilizacijski kompleks aktuelnog globalizacijskog trenda jeste jedan masivan, u biti redukovan konglomerat, (u smislu redukcije mnogih važnih, samosvojnih i životvornih elemenata njegovih gradivnih sadržaja). To praktično znači da mnoge kulturno-civilizacijske tradicije moraju da odbace, preformulišu, prilagode, redukuju neke svoje osobenosti ne bi li se bolje uklopile u zajedničku celinu. Otud ishodište globalizacije nije civilizacija nego pseudocivilizacija.

Josef Vachal

Rene Genon, u knjizi „Mračno doba“, kaže da ono što se zove renesansom zapravo je smrt mnogih stvari. Kako to on kaže, sa izgovorom povratka grčko-rimskoj civilizaciji, iz nje su uzimane samo najpovršnije stvari, jer su samo takve stvari mogle biti izražene u pismenom obliku. Zato je bilo neminovno da takva nepotpuna obnova ima krajnje veštački karakter, jer su to bili oblici koji već vekovima nisu živeli svoj pravi život. Julius Evola, u „Pobuni protiv modernog sveta“, piše da je renesansa od antičkog sveta preuzela samo dekadentne oblike, a ne one s početka, koji su bili prožeti sakralnim i nadličnim elementima. Renesansa je, po Evoli, u potpunosti zanemarivala te elemente i činila da drevno nasleđe deluje u sasvim različitom pravcu. U renesansi je paganizam prvenstveno poslužio da se razvije obična afirmacija Čoveka, te da se podstakne entuzijazam pojedinaca koji počinju da se opijaju proizvodima određene umetnosti, erudicije i spekulacije. Ti proizvodi su, kako to Evola kaže, naravno lišeni svakog transcendentnog i metafizičkog elementa. Niče u „Antihristu“ po tom pitanju kaže: „Čovečanstvo ne predstavlja razvitak, na način kako se to danas veruje, ka boljem ili snažnijem višem. Napredak je naprosto moderna ideja, to jest lažna ideja. Današnji Evropejac je po svojoj vrednosti daleko ispod Evropejca Renesanse; razvoj nije neizbežno, po nekoj nužnosti, uzdizanje, uspinjanje, jačanje.“

Pseudocivilizacija nema svog boga, ili panteon bogova, već panteon ideoloških fetiša, što je sasvim u neskladu sa osnovnim svojstvom kulture: da stimuliše čoveka u njegovom nastojanju prevazilaženja ništeće stvarnosti. Njena religija je New Age. Ideološka usmerenost pseudocivilizacije pospešuje ljudsku prikovanost za fatalnu stvarnost, tvoreći od čoveka grotesknu figuru koja svu svoju životnu energiju i vreme troši na efemernosti podmuklo postavljene u samo središte ljudskog života, težnji i želja. Takav način života deluje sputavajuće spram, kako onih metafizičkih, tako i onih posve životinjskih težnji. Ako nešto sputava uzvišene ljudske prohteve i stremljenja, sputavaće i one najniže. Pseudocivilizacija koja se rađa uporedo sa procesom globalizacije, lišena je metafizičke dimenzije. Ona nema svojih piramida, zigurata, katedrala, sinagoga, džamija, partenona, ašrama, pagoda, stounhendžova, crkvi, manastira, kuća duhova, obitavališta bogova, tornjeva smrti itd, već predstavlja obesmišljen konglomerat svega toga, konglomerat integrisan u globalni medijski koloseum.

U okvirima duha pseudocivilizacijskog stremljenja jedan Markiz de Sad je potpuni heroj, pa je sasvim normalno, shodno njegovom učenju, posvetiti život beskrupuloznom uživanju u krajnjoj sebičnosti i samoživosti sadizma, bez ikakvog obzira prema svim živim bićima, što predstavlja sve izvesniju perspektivu, ako ne morala, ono bar opštih obrazaca tzv neformalnog ponašanja. Ako vrednosti izviru iz čoveka, a nisu date od Boga (što predstavlja jednu od osnovnih prosvetiteljskih ideja dosadašnjih istorijskih revolucija tzv Novog veka), onda su one posve proizvoljne, pa stoga niko nema pravo da svoje vrednosti nameće kao opšte samo zato što se one svojim promoterima čine logičnim ili moralno ispravnim. Istorijske društvene snage koje su taj filozofski prestup načinile i još uvek ga čine jesu duhovni stožeri aktuelnog pseudocivilizacijskog procesa, kao i njihovi nastavljači. U svetlu ove tvrdnje nameće se neodoljiv utisak koji povezuje sirotog Markiza sa novovekovnim humanističkim i nacionalističkim revolucionarima. Takav utisak ukazuje na činjenicu da je duh građanskih, demokratskih, nacionalnoslobodilačkih te komunističko-socijalističkih revolucija zapravo jedan duh. Taj duh, osim što je duh modernosti, istovremeno je i preteča duha pseudocivilizacije. Taj duh, budući nasilan i samoživ, beskrupulozan i isključiv, egocentričan i revolucionaran, u suštini je duh sadizma. U već pominjanoj „Pobuni protiv modernog sveta“, Evola piše o Meternihu koji je shvatio da revolucije njegovog vremena nisu spontane, da nisu narodni nego veštački fenomeni izazvani silama koje u zdravom telu naroda i država imaju ulogu kakve imaju bakterije u stvaranju bolesti. Evola kaže da je Meternih takođe shvatio da je nacionalizam kakav se pojavio u njegovo doba bio tek maska revolucije i da je revolucija u osnovi međunarodna činjenica, u kojoj su pojedinačne revolucionarne pojave samo lokalne i zasebne pojave jedne jedine prevratničke struje svetskih razmera.

Markiz de Sad

Sve što činimo zaista je besmisleno ukoliko u to nije ugrađena namera čiji je cilj pobeda nad negacijskim silama. U kompleksu pseudocivilizacijskih vrednosti (i prakse), predočena namera ne postoji ili je krajnje izvitoperena. Opšta težnja duha pseudocivilizacije jeste izbegavanje smrti (odlaganje neizbežne egzekucije) putem degradirajućeg niza spasonosnih preobražaja (involucija), a što će se smatrati razvojem i napretkom. Karlos Kastaneda je u poglavlju „Izazivači smrti“ knjige „Unutrašnji oganj“, opisao sudbinu sledbenika involucijske opcije među starim čarobnjacima Meksika. Naime, trudeći se da izbegnu smrt (koja će ih jednom ipak uloviti), pretvorili su se u čudovišta. Verovatno će kao takvi naposletku i umreti. Biće to smrt nakaza, a ne ljudi. Duh pseudocivilizacije, s obzirom da je ujedno i duh sadizma, iz praktičnih razloga pribegava mimikriji. Oblici te mimikrije predstavljaju one najupadljivije ideološke velove duha pseudocivilizacije potaknute procesima globalizacije. Pseudocivilizacijski ideološki velovi deluju groteskno poput de Sadovih oblika seksualnosti. Sa stajališta sadizma kao učenja, oblici ispoljavanja pseudocivilizacijskog duha deluju besmisleno i frustrirajuće spram, po sadizmu, jedine smislene ljudske težnje – za ličnim zadovoljstvom! Ispoljeni ideološki oblici duha pseudocivilizacije samo su simulakrum nekakve univerzalne etičnosti i poretka. Taj navodni poredak nalazi se u ulozi ideološkog samoobmanjivanja postmodernog čovečanstva, odnosno u ulozi ambicije globalne hegemonije ostvarene doziranim stvaranjem imovinsko-pravnog i političkog haosa. Svrha postmodernih univerzalnih ideoloških oblika leži u njihovoj praktičnoj demagoškoj upotrebljivosti, što u krajnjoj liniji služi uvećanju vlasti pseudocivilizacijske elite moći. Taj put je opasan put, te lagano ali sigurno, preko globalnog haosa vodi u globalni totalitarizam, jer to će biti jedini način uspostavljanja reda, koji će iznedriti još veći nered.

Ja ću biti tvoj Ptah, ti budi moj Hotep

Gertraud Reinberger Brausewetter "Dream Face"

Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE

„Ja ću biti tvoj Ptah, ti budi moj Hotep.“ Tako je glasila rečenica na ulazu u Viziju. Doktor K, najgnusniji od svih okultista koje sam ikada sreo, sedeo je na granitnom tronu usred nedođije, zapravo jedne ogromne, tamne ravnice kojom šibaju oluje i tornada. Njegov tron postavljen je u središtu platoa i predstavlja jedinu vidljivu građevinu iznad koje se kovitlaju munje i vazdušne struje. On je posve crn, nepomičan i dostojanstven. Večno miran, u muklosti i nemisaonosti. To je cena njegove večnosti, nekakva bogodemonska zombifikacija, mumifikacija, nosferatuizacija. On je Čovek u crnom. Nema lica. Nema oči. Glavu mu pokriva crni metalni šlem. Sav je oklopljen, užasan i sam. Niko mu ne može prići. To je sveti kip egocentričnosti. Štuju ga, ali ga se plaše. Zavide mu, a ne smeju. On je gospodar oblika, stvaranja i razaranja. Neko drugi govori njegove misli. Zapravo, uvek neko drugi sve čini umesto njega. Neko drugi misli, govori, oseća, dela. Uvek neko drugi, jer On ne čini ništa. Na mentalnom ekranu njegove svesti sjaji ono što je on sam nekada nazivao crnim suncem, čije najfinije protuberance iz središta neodređene sferične pojave zaranjaju duboko u njegov um. Zapravo, Doktor K sa kojim vodim razgovor je tek jedna u nizu manifestacija tog grotesknog Crnog boga koji predstavlja vrhunsko dostignuće izopačene egocentričnosti. On je plafon. On je vrhunac... ili dno.

Doktor K je nekada bio čovek čiju je svest proždrala ta groteskna figura sa kraja sveta. Njegova posvećenost abortusima dovela ga je do Gospodara. Uznesen je na nivo retko privilegovanog zombija. Lišen svesti, Doktor K je i dalje raspolagao umom, odnosno, kabalistički govoreći, sferom Ruah, iznad kojeg je, umesto vrhovne trijade: Keter-Hokmah-Binah, sjajio Daat. Gospodar je progutao vrhovnu trijadu Doktorovog bića. Zapravo, crno sunce je, preko Gospodara, to učinilo, jer, istini za volju, Gospodar i nije ništa drugo do nesvakidašnja, zaista impozantna ljuštura, kralj klipota, najveći među njima, lažni Ptah, forma izopačenja Najvišeg, klipot samog Boga. Doktor K je sin njegov, klipotični ekvivalent Isusa Hristosa ili možda inkarnacija Samaela, Božjeg otrova, anđela smrti.

Yaroslav Gerzhedovich

Za ovu posebnu priliku našeg susreta Doktor K je kanio da me upozna sa volšebnim aspektima elementa Vode.

„Ja sam dete Zemlje!“ Pokušavao sam da se bunim.

„Upravo zato!“ Teatralno je dovikivao Doktor K. „Upoznaj Vodu na moj način. Užas koji ću ti sada pokazati nije estetski. Sve što ćeš iskusiti Giger nije mogao da naslika. U bazenima užasa rađa se grozota koju ćeš ispiti kada time ispuniš svoj pehar. Takva je Voda. Mislio si da su lepota i užas lice i naličje iste stvari. Jesu, ali tako to izgleda u viđenju Zemlje. Voda to vidi drugačije. Dok se budeš gadio, imaj na umu samo jedno. Ako je grozota Vode tako gnusna kakva li je tek lepota? Perspektive užasa su zastrašujuće, ali naš cilj jeste drugačiji vid ushićenja. Videćeš. Pripremi se da uroniš u govna.“ Bez upozorenja Doktor K me je iznenadno i snažno gurnuo u prvi bazen.

Dok sam padao, kroz glavu su mi proletale slike mog prvog upoznavanja elementa Vode kroz prizmu zemljocentričnog kulta koji svet sazdan od te energije vidi skladno, lepo, geometrijski, svetlo. Užas Vode nije ljigav i slinav već predstavlja geometrijski užas. Sećam se kako je moj prvi učitelj učinio da Vodu vidim i osetim kao prijatnu dubinu koja krije seme akvarijanske inteligencije, u obliku hibrida Vatre i Vode. Rogati totem dubina koji pluta osvetljenim, zlatnozelenim dubinama vodene plodnosti u moru unutar mora, u unutrašnjem moru svih voda. Lepota. Međutim, ovo Doktorovo pokazanje posve se razlikovalo od mog pređašnjeg iskustva. Čim sam uronio osetio sam kako je nešto proždrljivo i pohlepno palacalo između mojih nogu a da to nije bio Doktor K. U pitanju je bila nekakva ljigava tamna prikaza.

„To je Pijavica. Daj joj nešto. Daj joj slike strasti koje te uzbuđuju. Razmeni energiju sa njom. To će ti dati snage da izdržiš sve što budeš opažao!“ Iz nekih gnjilih dubina do mene je dopirao Doktorov glas dajući mi osnovna uputstva. Ogromne sise i guzovi raskošnih crnkinja sa pornografskih sajtova otpadale su iz mog uma slivajući se u jednu blistavocrnu reku koja je tekla po obodima moje svesti pravo ka raščepljenim usnim pipcima jednog ljigavog stvora koji je stalno pulsirao i nadimao se. Ubrzo zatim, krenula je svetlost, luč duše. Hteo sam da prekinem, ali mi je Doktor K naložio da ipak iscedim koju kap. Ejakulacija. Gnusni stvor je halapljivo sisao moju svetlost. I tada, iz nekih crvljivih nutrina te klipotčine, naišla je crna luč, esencija noći, energija crne svesti u tečnom obliku koja je počela da mi kaplje sa temena po licu i dalje po telu tvoreći finu rešetkastu strukturu. Tada mi je na trenutak kroz um sinula pojava jednog mog prijatelja sa porukom da sam idealizovao tamu. Tog momenta, znao sam da je tama zapravo idealizovala mene. Shvatio sam da je ta moć idealizacije zapravo najmagičniji aspekt tame. Ona je ta koja idealizuje i tako privlači sve one koji žele da budu idealizovani do besvesti. Doslovno do besvesti...

Yaroslav Gerzhedovich

„Postigli smo uniju.“ Kao iz neke nadrealne daljine ili dubine, siktao je neki glas koji sam na predočeni način razumeo ili tumačio. Našavši se kao u nekom oklopu, iznenada sam osetio priliv nekakve snage i osećaje kakve nikada ranije nisam imao. Potpuno predat i izgubljen u nekoj odvratnoj sferi, jezdio sam njenim dubinama, osokoljen novom odlučnošću koju mi je podarila Pijavica. Nije me bilo briga za samog sebe. Ništa drugo nisam želeo niti znao osim jedne stvari, da zaronim do samog dna, da idem do kraja iako sam znao da kraja nema. Tečnost je bila živa. Dobivši iskustvo crne svesti, stekao sam i njene afinitete. Mesto mi se dopalo. Dopalo mi se plutanje u polutami ispunjenoj ljigavim oblicima postojanja. Zadivljen a indiferentan, čak i prema smradu kojeg je zaista teško bilo razlučiti od vizuelnih pojava. Dodiri, oseti, uzbuđenje. Ko bi rekao da se u svom tom užasu može pronaći takav užitak, zadovoljstvo na granici ludila, pravo mračno blaženstvo među ljigavim, smrdljivim, ogavnim, zastrašujućim larvama čija je palacajuća sluzavost neprekidno slavila boga gnusnih dubina, onog prvog kojeg je tama idealizovala.

 

Hor abortusa

Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE

Udobno zavaljen u starinski ležaj, poduprevši glavu rukama iza potiljka, ukrstivši prste, posmatrao sam kroz otvoreni prozor kako munje paraju nebo. Moćna nebeska tutnjava iz mog uma brisala je svaku pomisao o tome kako možda postoji način na koji bi se moglo izbeći neumitno. Iznenada sam osetio snažan nadrealan vetar koji dopire odnekud sa leve strane moje svesti. Shvatio sam da masovna ubistva nerođenih ljudskih bića, koja se pod plaštom vrednosti moderne civilizacije vrše u matericama žena, ne ostaju bez nekih gnusnih posledica. Svaki pobačaj otrgnut od zemaljskog, ljudskog života, ipak negde, nekako, u nekom pseudoobličju naposletku odživi svoje. To što je neko intervenisao da spreči rađanje, ipak ne sprečava nameru životvorne sile da svest koju je poslala u delatnu arenu svemira daruje svrhom i iskustvom života. Taj život i nije život kakav je prvobitno namenjen abortiranom biću, ali je ipak život, i ono ima da ga proživi, kakav god bio.

Upravo je taj iznenadni vetar došao iz te, za ljudske ukuse, zaista gnusne sfere u kojoj bitišu odbačeni, neželjeni, uskraćeni i osakaćeni. Bauljaju u gomilama, smrskanih glava, otkinutih udova, a nekako već odrasli, sluzavi, sa pupčanim vrpcama koje im krvavo vise iz utroba. Klibere se i užasno vrište onim istim vriskom koji su ispuštali dok su ih na silu vadili. Tako izgleda projekcija osakaćene volje, unakažene svesti, koja nekako postoji, groteskno, ali postoji. Osetili su me i sada dolaze. Dvadeset godina nakon mog rođenja saznao sam, sasvim slučajno, da sam i ja bio planiran za pobačaj. Srećom, bio sam već veliki petomesečni fetus. Doktor nije bio siguran. Nije smeo da rizikuje. Dakle, osetili su me i sada mi prilaze. Možda misle da sam jedan od njih. Uspeli brat. Mnogo puta mi padne napamet, kada se nađem u nekom društvu, kako bi bilo dobro da su u tom trenutku prisutni ti koji su ubijeni još pre njihovog rođenja, koje se nije nikada desilo, jer eto...

U ime nekakve ideologije neko sasvim legitimno i legalno vrši ritualno žrtvovanje nevinih stvorova, netaknutih, čistih, u ime ženskih prava, u ime nekakvih krvožednih civilizacijskih vrednosti, u ime slobode. Sve to cilja na prava odraslih, ali šta je sa pravima nerođenih? Oni nemaju nikakva prava? Pitala se moja novostečena humanost, osećajući tu nesnosnu bol koja je do mog uma doprla na talasima demonske sile koju sam prizvao. Pitao sam se, ako oni posve bespomoćni nemaju pravo na život, kakva prava onda imaju oni izašli iz materice? Dakle, nije nikakav greh ubijati rođene, kad je sasvim u redu ubijati nerođene. Nemojte da mi se neko posle žali zato što je ubijen ili da užasnuto cokće kada neko napravi pokolj u komšiluku. Eto, najednom mi je komšija postao neželjen i ja sam mu smrskao glavu i bacio telo u kantu za đubre. Planiranje komšiluka.

I tako, mogao sam ležati u krevetu sa devojkom, za ovu priliku nazvanom Amuleta, koju su abortirali pre kojih dvadeset godina. Sada ležim sam, osuđen da uživam u samotnim posledicama iskorenjivanja ljudi u ime ljudskosti, ubijanja konkretnog bića u ime ideala. U tim napetim trenucima gomilanja nekakvog gneva pomešanog sa empatijom, predamnom poče da se stvara gomila pištećih, smrdljivih nakaza. Hor abortusa! Freak show! Njihovo postojanje truje atmosferu. Ljudi imaju noćne more. Abortusi se hrane energijom patnje onih koje trenutno abortiraju. Odnekud se pojaviše neke krvave ruke. Krvavi lekarski mantil. Naravno, ko bi drugi to bio nego Doktor K! Teatralan u svojoj raspadajućoj pojavnosti započeo je svoju besedu:

„Ubio sam grad veličine Smedereva. Šezdeset hiljada duša nosim na sebi. Nije mi lako. Moja sestričina je ostala trudna u trećem razredu srednje škole. Naravno, mladić, neki student se usrao. Njegov tata je platio abortus. Moja sestra pristade, doduše nerado, ali na pritisak njenog muža, mog zeta i njegove majke, jer pobogu sramota, šta će svet reći, još nije ni školu završila, šta će joj to... Za tili čas se skovala zavera za ubistvo jednog bespomoćnog stvorenja od strane njegovih najbližih: otac, majka, babe i dede, naposletku ja – izvršitelj, plaćenik, dželat, krvnik. U jednom trenutku sam shvatio da sam upravo ubio unuče moje sestre, dakle mog krvnog srodnika. Nije odmah moglo da izađe jer sam mu odlomio glavu, pa sam morao da ga vučem za ručice koje sam takođe pokidao. Izvadio sam malog Miroslava, iz tačno dvadeset i dva komada. Svaki komad sam imenovao. Dok sam ga ubijao to ime mi se motalo po glavi. I kada sam pogledao užas na mom stolu shvatio sam da sam ja zapravo oličenje zla, kasapin, ubica, čedomorac, sluga mračnjaštva. Miroslav. Ubio sam Miroslava i na hiljade drugih. I vidi me sada. Vidi me u šta sam se pretvorio. Vidi kuda idu krvnici poput mene, u šta se pretvaraju. Pogledaj me!“

Doktor K mi se uneo u lice, drmusajući me za revere pidžame. Izgledao je jezivo. Šezdesetogodišnjak. Podočnjaci. Oronuo. Užasan pogled. Alkohol. Sipam mu domaći absint. Pijemo. Zamolio sam ga da odagna grotesknu gomilu koja je traumatizovala atmosferu moga doma.“

Ne mogu. To su moji gresi. Uvek me prate. Oni su integralni deo moga bića. Ja im dođem kao neki leprozni mesija. Spasao sam ih. Živeli.“ Što se više absinta točilo, Doktorovi gresi bili su sve vidljiviji. 

„Dođi da ti pokažem Pakao kad već nisi hteo da kročiš u Raj.“ Bile su to poslednje reči koje sam čuo pre nego što sam utonuo u sanjanje. Nesretni Doktor K bio je moj idealni vodič kroz tamni okean onih neželjenih aspekata svesti koji su mi sudbinski nametnuti da ih iskusim u njihovoj punoj snazi manifestovanja. U Bazenima Užasa neka sila je kao eksponate držala gnusno-bestijalne oblike svesti i postojanja od čijeg prisustva mi se okretao stomak. Samo saznanje da tako nešto postoji bilo je dovoljno da mi neka nadrealna vlaga nemira uđe pod kožu, u kosti, u stanište mojih vizuelnih i mentalnih moći. 

„E, to oni prizivaju. S tim oni komuniciraju. Pojma oni nemaju. Pojma oni nemaju... Ti pogani nosioci Napretka, Nauke. Pojma nemaju, nevidnici...“ Kao u transu, ponavljao je Doktor K još nekoliko puta to nevidnici.

„Ko su ti nevidnici?“ Pitao sam, sve okrećući glavu od prizora.

„Oni! Majmuni progresa. Skaredni imitatori prirodnih procesa. Ljudi. Gledaj mladiću, gledaj!“ Čvrsto me je uhvatio za glavu u pravcu odakle su dolazili prizori neopisive Grozote iz Bazena Užasa.

„Nije voda to u čemu Oni plivaju. To je Gnoj. Sreća tvoja što ne možeš da osetiš smrad, jer ovo nije takav san, ali ako odemo dublje...“

„Ne želim!“ Dreknuo sam. „I ovo je dovoljno. Više nego dovoljno. Pakao postoji. Pokazao si mi ga.“ Tada sam shvatio da Pakao zaista postoji. No, kako je to mesto tako užasno, zaista ga je teško i zamisliti a kamo li stremiti ka toj sferi.

„Ako misliš da ovde završavaju duše grešnika varaš se. Ovo nije ljudski svet, niti svet namenjen ljudskim dušama. Ovde ljudska bića ne mogu da opstanu, ne mogu ni da pojme, niti opaze ovo mesto. Mogu samo nesvesno da povlače niti koje u naš svet dopiru odavde, i to je sve. Oni ne znaju, ali onda kada nešto, mnogo puta razblaženo, ipak dopliva do njihove svesti oni se prepadnu ili budu fascinirani. Dođe im iz dupeta u glavu. Bivaju iznenađeni, preplašeni, užasnuti. Da bi čovek mogao bitisati na ovakvom mestu mora prestati da bude čovek, a takvih je veoma, veoma malo. Ja, eto, igrom sudbine, bez da sam tome težio i da sam se trudio, imam tu neljudsku privilegiju. Nikog nema u Paklu osim nakaza. Ogroman broj ljudskih bića kada umre ode u ništavilo, postane ništavilo, biva slika u tamnoj reci koju neka samosvest ponekad osvetli, ako ikad. Ja znam Smrt. Smrt je moj Učitelj.“

Skrivena u mračnom uglu Amulejeve ličnosti, kako je glasilo pravo ime Doktora K, ogrnuta u kostreti sasvim obične devojke, bitisala je Amuleta, pobačena ćerka Amulejeva. Jedna gorljiva čežnja, jedna superiorna seksualnost, jedno božansko pušenje pred čijim sam prvim obrisima ustuknuo i ne usudivši se da iskusim, da zatražim, da doživim i okujem u gvozdenu graviru sećanja. Za večnost i zadovoljstvo u večnosti! Sreo sam je na seminaru u organizaciji asocijacije lokalne samouprave. Njen apartman pod imenom Jesod, nalazio se tačno između mog i apartmana moćnog Državnog Sekretara za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Apartman Jesod krasila je ogromna freska Svete Bogobaciteljke. Vlasnici hotela bili su revnosni vernici i poklonici tzv grkokatoličke interpretacije sećanja. Abortus Svete Bogobaciteljke krasio je broj Devet. Centralno mesto na kompoziciji freske zauzimala je sama presveta Bogobaciteljka koja leži na krvavoj beloj postelji. Lice joj je uruženo grčem dok joj pogled pada ka izvađenom plodu njene utrobe. Nad Božjim Sinom je izvršen abortus. Emancipatorska sekta Irodovaca i gnusni klub fariseja uspeli su u njihovoj nakani u samom temelju vremena. Arhanđeo Gavrilo, u liku plavokosog muškarca, užasnutog pogleda iz donjeg desnog ugla slike, zapanjeno posmatra prizor ubistva nerođenog Spasitelja. Nema nade za čovečanstvo. Iznad glavnog prizora, umesto anđela nebeskih jerarhija, oslikani su likovi aktuelnih angažovanih feministkinja i borkinja za prava žena. Ozarenih fizionomija borkinje su sa nebesa građanskog aktivizma pozdravljale ovaj sveti čin ženske emancipacije i trijumfa nad otelotvorenjem mrskog im svega muškog i patrijarhalnog. Slavile su ubijanje nerođenog muškog boga čije je komade tela u krvavoj krpi držao opsceni Doktor K. Hor abortusa mučenika pojao je paklensku liturgiju. Devojka Amuleta je sa zapanjujućom koncentracijom i neviđenom strašću sisala, lizala i iskreno obožavala ispruženi kažiprst moje desne ruke. Bila je to praktična simulacija užasa stvarnog pušenja kojeg sam se bojao i priželjkivao u isto vreme.

„Zamisli šta bi se desilo da sam se rodila.“ Rekla je u pauzi između beskrajnog samozadovoljavanja, u epizodi u kojoj je moja malenkost imala čast da bude upotrebljena kao samosvesni dildo. Polusvesni dildo, dodao bih, u kontekstu njene usredsređenosti na samu sebe. Moja svest je tu ništavna. Nikako nisam mogao da joj budem partner, ljubavnik, ništa što bi pretpostavljalo nekakav ravnopravan odnos. Moći moga tela i uma nisu bile dorasle silinama strasti njenog čudnovatog bića. Moja celokupnost komotno je stajala u njenoj ruci. U trenucima krajnje ushićenosti eksplozijom seksualne sile, iz njenog tela su izbijale varnice koje su osvetljavale prizore sa freske dajući joj čudnovatu dinamiku.

Emil Melmoth

„Naš psihički kontraanal je usledio tačno onog momenta po ulasku mog neovaploćenog bitka u apartman Jesoda gde je Vaš ovaploćeni bitak boravio udobno ugnježđen među belim prekrivačima etera.“ Obratila mi se nakon duge pauze između sekvenci teških masivnih scena seksualne torture.

„To je čudesno otkrovenje. Dozvolite mi da umesto Vas pročitam, oh dozvolite mi toliko sam uzbuđena.“ Njene reči su pratile ritam napupelih bradavica. Jesod je to, apartman temeljnih spoznaja.

Zavirio sam u Amuletinu dušu ranjenu ljudskom samonametnutom nesavršenošću. Samo je tražila da je neko vidi i prihvati takvu kakva ona jeste. Prezirala je strah, egocentričnost, samoživost, ograničenost i slepilo ljudskog sveta, sveta muškaraca čija ju je izopačenost na neki čudan način povređivala.

„Vaš poziv,“ pojala je Amuleta, „bio je životinjski. Pitali ste me da li ću Vas posetiti. Oh taj krik, taj zov, to dozivanje zrelog falusa, zrelog tela, zrele želje, one prave, istinske, one očinske, ljubavničke, one koja neslućeno zlom manipulativnošću daje i oduzima od onog koje će biti otrovano. Oh, magistre moj, pa to je upravo ono sto priželeh od eksperimenta, da se otruje i umrtvi svaki deo koji je zdrav.“

Tlocrt, odnosno energetski otisak njenog bića ličio je na glifove klinastog pisma zlatne boje na crnoj pozadini. Zaronio sam opipavajući unutrašnjim vidom ta ispupčenja i nabore, milenarne ožiljke iz dalekih sfera. Njeni pipci obavijali su se svud oko mene, ulazivši u svaku poru mog uma, moje duše i tela. Hladna vrelina disala je gromoglasno i nežno. Moj mač sekao je po masi abortusa.

„Imali ste dovoljno vremena da razmislite o toku eksperimenta, a onda… neka panika, neka unutrašnja histerija, nemir, mlaz vrelog nespokoja, neki smrad… To je trulio alfa mužjak. Tačno kada ste uspeli da saberete sve delove Vašeg ovaploćenog bitka, začulo se nepravilno kucanje… Ne! To je bilo nenormalno iritantno tandrkanje po vratima, potpuna nesuptilnost, potpuno odsustvo mere i razmere, jedna bahata, neotesana gnusna lupnjava, bez takta. Gađenje vas je obuzelo i nemir se vratio ali ste nekako izgovorili to da uđem.“

Za to vreme, ležao sam udobno rasprostrt u apartmanskom ležaju, prekriven odranom kožom državnog sekretara Juzbaše iz ministarstva rada i socijalne politike. Iz jesodskog kamina čulo se ugodno pucketanje suvih kostiju aškalijskih cionista. Ušla je, krećući se… Pustimo je neka sama kaže kako:

„Poput osvajača, oslobodioca, bitno ali nehajno, nemarno, preziruci sebe što sam tu, prezirući Vas što ste tu, prezirući svaki delić tog trenutka ali ponoseći se što ja prezreh sve prva. Ja. O da: Ja. Ne pogledah vas valjano ni na sekundu, u prolazu kao nekom otpadniku se javih, nehajno kao da ne postojite, a i da postojite, poslednje ste na šta bih bacila moj cenjeni, jako cenjeni pogled. Ma ko ste Vi? …Ja, čujete li? Ogoljevajući svoj neovlapoćeni bitak kratko bacih pogled na Vaše lice koje je visilo u mraku između nespokoja toplokrvnog stvora i spokoja kojim su Vas štitili eterski sterilni pokrivači. Pokušali ste možda i da ubedite sebe da ste jači. Pobogu pa Vi ste jači od mene, umno jači, da kažem. Pa Vi ste, bože daj da razumem, BITAN… Da! Bitan na svom poslu, u svom gradu, u svom svetu, u laskavom međunožju Državnog Sekretara, trgovca mongoloidnom izdrkotinom! Oh, ne, pa to je panika jer, jer… jer… ovo nije Vaš svet. Ovo je moj svet, moj teren, moje igralište i sve što zateknete su moje igračke. Ja sam gospodarica i ja sam glas, jedini onaj koji će govoriti i jedini onaj kojeg će svi slušati. Moje telo rekoste. Želite da prov-i/e-rite (u) moje telo, da vidite jesam li sam možda ja, možda i samo možda, eventualno, mada nije sigurno… predmet požude? Bože, nespretnog li bića… Ali, osvajač, oslobodilac, privilegovani ovan… sam ja! I možete da me dodirnete, da vidite jesam li sam predmet požude, ako bi Vas to uveselilo, mene sigurno neće, jer takve kao što ste Vi, ja proždirem svaku treću noć pre mladog meseca, a na noć mladog meseca pojedem ukupan broj svih pre te večeri. Pa dodirnite me, proverite, ja neću uživati. Moja uzvišena oholost, pazite da se ne ogrebete na nju, će glumiti uživanje. Vaš pokušaj dominacije je patetičan, autoerotičan, bljutav, bez senzibiliteta, pa ipak poetičan, mitski, nestvaran, nedovršen i nedorečen, bez nekog osmišljenog i razrađenog pravca, difuzan, potpuno inklinisan entropiji, isuviše mekan u pokušaju grubosti, usiljenog temperamenta, zamagljene arogancije, van fokusa, neostvaren…“

Kakva čudovišna žena! Strahovi su zaiskrili. Biti protagonista, otključati budućnost… Odgovor ipak nisam dobio jer sve što je rekla, sve sam to već znao. Zaspala je dok sam brojao leševe. Arhanđeo Gabrijel je rekao: „Odgovornost za budućnost sada je na tebi.“