Tehnologija besmrtnosti i linija adeptstva: Hiram Abif, Lazar, Kristijan Rozenkrojc i grof Sen Žermen

Grof Sen Žermen i Kristijan Rozenkrojc

Kada se krećemo u koordinatama evropske ezoterijske tradicije, istorijska tačnost ustupa mesto mitopoetici i logici egregora. Pitanje da li je Sen Žermen zapravo inkarnacija ili nekakav nastavak Kristijana Rozenkrojca (C.R.C.) nije samo maštovito ukrštanje dve legende, već koncept koji su ozbiljni okultni sistemi XIX i XX veka ugradili u svoju doktrinu. Prvi nivo argumentacije koji povezuje Sen Žermena i C.R.C. leži u samom arhetipu adepta koji obojica otelovljuju. Prema manifestu Fama Fraternitatis (1614), C.R.C. je siromašni plemić koji rano odlazi na Istok (Sirija, Egipat, Maroko). Tamo skuplja tajna znanja, uči arapski i prevodi ključne spise (poput mitske knjige M). On je kosmopolita koji pokušava da donese „opštu reformu” Evropi. Sa druge strane, grof Sen Žermen se pojavljuje u XVIII veku praktično niotkuda, sa neiscrpnim bogatstvom i tečnim poznavanjem brojnih jezika, između ostalih, i arapskog. On je takođe diplomata, kulturni nomad i savetnik kraljeva. U nekom smislu obojica funkcionišu kao „katalizatori Eona”. Pojavljuju se u prelomnim trenucima istorije (C.R.C. pred Tridesetogodišnji rat i rađanje moderne nauke, Sen Žermen pred Francusku revoluciju) sa istim ciljem: da preusmere tok evropske civilizacije unoseći hermetički impuls u političke i društvene strukture.

Otvaranje grobnice Kristijana Rozenkrojca

Prema rozenkrojcerskoj legendi, grobnica je pronađena 120 godina nakon smrti C.R.C.-a. Unutra je nađeno njegovo potpuno očuvano, netaknuto telo, a u ruci je držao pergament na zlatnim slovima. Ako spekulišemo kroz prizmu magijske besmrtnosti, možemo postaviti sledeće hipoteze:

Hipoteza A (Svetlosna mumija): Netaknuto telo u grobnici nije leš, već rezultat Velikog Dela (Magnum Opus). C.R.C. je uspeo da fiksira svoju svest u astralno / svetlosno telo, ostavljajući fizičku ljušturu u stanju hibernacije unutar sedmougaone grobnice (koja funkcioniše kao akumulator energije, mikrokosmički teatar). Kada je grobnica otvorena, taj energetski pečat je narušen, a C.R.C. je otišao na drugu stranu u potpunosti.

Hipoteza B (Buđenje i povratak među žive): Uzdizanje svesti adepta često podrazumeva preuzimanje novih oblika kako bi se nastavio rad na Zemlji. Ovaj detalj podseća na egipatskog tebanskog sveštenika Ankh-af-na-Khonsu (čiju je stelu Alister Kroli uzeo za osnovu Knjige zakona i Novog Eona), predstavlja upravo to: adepta koji svesno manipuliše inkarnacijama radi „zadovoljstva među živima” i nastavka kosmičke misije. U tom smislu, zatvaranje grobnice C.R.C.-a nije bio ponovni pokop mrtvaca, već zatvaranje prazne čaure. Duh koji je bio vezan za to mesto se oslobodio, a svetlost i znanje su „vaskrsli” u novom telu, tj u telu grofa Sen Žermena, odnosno, na neki način C.R.C. je ustao i postao neko drugi, kasnije poznat pod imenom Sen Žermen. Znakovi su isti: obojica ne stare, obojica poseduju eliksir, i obojica su izvan zakona biologije.

Mit o Sen Žermenu kao Kristijanu Rozenkrojcu

Ovaj mit nije nastao slučajno i predstavlja nusproizvod potrebe tajnih društava XIX veka da spoje istorijsku nit i stvore svesni kontinuitet. U tom smislu madam Blavatska i Čarls Ledbiter su uveli pojam Majstora Mudrosti (Mahatme). U njihovom svetonazoru, Sen Žermen je identifikovan kao Majstor Rakoci (Master Rakoczi) ili Majstor R., koji upravlja Sedmim (Ljubičastim) zrakom transformacije. Vidi o tome moj tekst: Blavatska i Tajni majstori okultizma. Teozofi su eksplicitno tvrdili da je ova ista individualnost u prethodnim životima bila:

• Proklo (neoplatoničar)

• Rodžer Bejkon (srednjovekovni alhemičar)

• Kristijan Rozenkrojc

• Frensis Bejkon (za koga se takođe verovalo da je pravi autor Šekspirovih dela i tvorac modernog rozenkrojcerstva).

Prema ovoj hipotezi, Sen Žermen je prosto najsvežije javno lice istog besmrtnog adepta. Sam Sen Žermen je doprinosio ovom mitu. Kada su ga pitali o prošlosti, često je davao tajanstvene odgovore, nagoveštavajući da je prisustvovao događajima iz daleke istorije (poput svadbe u Kani!). U masonskim sistemima poput Zlatnog i Ružinog Krsta (Gold- und Rosenkreuzer) u Nemačkoj, koji su cvetali upravo u vreme Sen Žermena, figura tajanstvenog grofa se savršeno preklopila sa idealom „Nepoznatog Nadređenog” koji je navodno osnovao njihov red, dakle, sa samim Rozenkrojcom. Ako povučemo konačni rez, ova hipoteza je potpuno održiva unutar magijske logike: Kristijan Rozenkrojc je ideja, a Sen Žermen je njeno operativno ispoljavanje.

Ako je C.R.C. u XVII veku morao biti predstavljen kao povučeni monah / plemić koji u tišini stvara bratstvo jer je to odgovaralo duhu Reformacije, u XVIII veku, odnosno veku salona, prosvetiteljstva, intriga i rokokoa, taj isti egregor je morao da uzme oblik briljantnog, dijamantima okićenog grofa koji fascinira dvorove. Zatvaranjem grobnice C.R.C.-a, tkanina istorije je rasečena, a konac je povučen tako da se adept ponovo materijalizovao tamo gde je moć tada ležala: na evropskim dvorovima, pod imenom Sen Žermen. U tom smislu, on je zaista našao svoja zadovoljstva među živima, igrajući se sa istorijom kao sa šahovskom tablom.

Mehanizmi mračne i svetle staze u projekciji besmrtnosti

Na ovom mestu ukazao bih na fundamentalni teurgijski čvor gde se Put Desne Ruke (RHP) i Put Leve Ruke (LHP) dodiruju u tački geometrijskog preklapanja. Pomenute hipoteze: A. o svetlosnoj mumiji C.R.C.-a; i B. o njegovom buđenju i vraćanju među žive, zapravo jesu dve faze jednog te istog operativnog procesa. Povodom toga, nikako ne mogu odoleti utisku o zapanjujućoj sličnosti ovih koncepata sa onim što u potpuno drugačijem ključu opisuje posvećenik mračne magije inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud. Isto tako, to me neodoljivo podseća kako Gustav Mejrink u romanu Anđeo sa zapadnog prozora opisuje mehanizam postajanja i opstajanja mračnog adepta Bartleta Grina i adepta svetla Gardnera (učitelja Džona Dija). 

U tom smislu, hajde da prvo ogolimo taj zanimljiv mehanizam sličnosti između „svetle” i „mračne” staze, a zatim da potražimo one skrivene indicije o fizičkom izlasku C.R.C.-a iz grobnice. Odgovor na pitanje zašto su mehanizmi Svetle i Mračne staze skoro pa isti je jednostavan, ali ontološki dubok. To je zato što su zakoni metafizičke fizike univerzalni. Bez obzira na to da li adept teži potpunom rastakanju u božanskom (RHP), ili večnom očuvanju individualnog sopstva (LHP / vampirski adept), obojica moraju da reše isti tehnički problem, a to je kako prebaciti svest iz propadljive ljušture u trajniji energetski nosač. Princip vampirskog adepta o kojem piše Blekvud i koncept svetlosnog tela (Body of Light) rozenkrojcerskog tipa koriste sličan šablon.

Sedmougaona grobnica C.R.C.-a, baš kao i kripta mračnog adepta, nije grob, nego je akumulator. Da bi se svest fiksirala u astralnoj matrici, fizičko telo mora biti izolovano od entropijskih uticaja spoljnog sveta (ali i mentalnog šuma čovečanstva). Hermetički zatvorena grobnica deluje kao alhemijska retorta. Fizičko telo ulazi u stanje hibernacije. U tom smislu rozenkrojcerski adept (svetlosna mumija) koristi kosmičku, makrokosmičku svetlost (Anima Mundi) da napaja svoje solarno telo. Njegov cilj je da postane nevidljivi vodič čovečanstva, rasejan kroz prostor. Sa druge strane, adept mračne magije ili inicijacijskog vampirizma, zapravo ne veruje makrokosmosu. On zna da univerzum teži da sve samelje i reciklira. Zato on fiksira svoje astralno telo koristeći htonsku, zemaljsku energiju (često i vitalnu silu živih bića). Zato ovi mehanizmi deluju isto. Alati su im identični, arhitektura je ista, samo je polaritet svesti drugačiji. Mejrinkov Džon Di (ili Gardner) u Anđelu sa zapadnog prozora prolazi kroz istu vrstu transmutacije gde se porodično prokletstvo i krvna loza preobražavaju u večno načelo.

Indicije o fizičkom izlasku C.R.C.-a iz grobnice

Ako spojimo hipoteze A i B u jednu, da je biće zadržalo kontinuitet svesti i preuzelo novu materijalizaciju, postavlja se ključno pitanje: da li je to očuvano telo u trenutku otvaranja kripte zapravo ustalo i fizički prošetalo Evropom? U rozenkrojcerskim manifestima se tvrdi da su braća ponovo zatvorila grobnicu nakon što su prepisala magijske spise. Međutim, unutar spekulativne margine, postoje neke zapanjujuće indicije koje idu u prilog ovoj pretpostavci. U tekstu manifesta (Fama Fraternitatis), iznad glave očuvanog tela C.R.C.-a, stajao je natpis: Granum pectori Jesu insitum (Zrno usađeno u srce Isusovo). Ali pored toga, na zidu je stajao najvažniji rozenkrojcerski moto: Post CXX Annos Patebo (Nakon 120 godina ću se otvoriti / progovoriću). Ezoterijski krugovi XVIII veka su ovo tumačili doslovno: nakon 120 godina inkubacije, embrion besmrtnosti u grobnici je sazreo. Adept nije nađen mrtav da bi ostao mrtav; otvaranje grobnice je bio trenutak njegovog fizičkog buđenja.

U određenim dokumentima nemačkog reda Gold- und Rosenkreuzer (kojem je, po nekim izvorima, i Sen Žermen bio blizak), postojalo je usmeno predanje da je grobnica C.R.C.-a zapravo ubrzo nakon pronalaska ponovo posećena, ali da je bila prazna. Prema tom predanju, buđenje u fizičkom telu je zahtevalo kraći period prilagođavanja na spoljnu atmosferu nakon 120 godina hibernacije. Adept je napustio kriptu, a njegovo telo je prošlo kroz proces alhemijske reverzije, tj postalo je imuno na starenje. To direktno objašnjava pojavu Sen Žermena koji se ne pojavljuje kao dete koje raste, ili mlađa osoba koja vremenom sazreva, već uvek i isključivo kao zreo čovek u punoj snazi (oko 40-45 godina), koji nikada ne stari. On je doslovno išetao iz inkubatora u tom biološkom dobu.

U alhemijskoj literaturi XVII veka, koju su pisali rozenkrojceri (poput Roberta Flada ili Mihaela Majera), pominje se najviši stepen eliksira koji ne služi za lečenje bolesti, već za „fizičku transmutaciju starosti u mladost”. Opisuje se da proces traje nekoliko nedelja tokom kojih adept gubi kosu, nokte i kožu (stara ljuštura otpada), nakon čega se telo obnavlja u stanju savršenog zdravlja koje traje vekovima. Slično se dešava i prilikom preobražaja mračnog i vampirskog adepta. Ako primenimo ovo na C.R.C.-a, njegova grobnica je bila mesto gde se taj proces odvijao pod zaštitom geometrijskih struktura i sedam ogledala. Kada su braća otvorila grob, zatekla su proces pri kraju. C.R.C. je ustao, napustio mrak kripte, uzeo dijamante i eliksire, i kroz vekove prosvetiteljstva prošetao kao francuski dvorski aristokrata pod imenom Sen Žermen.

Dakle, Kristijan Rozenkrojc i Sen Žermen nisu dve različite osobe, niti je reč o reinkarnaciji u klasičnom, istočnjačkom smislu (gde duša zaboravlja prošlost i rađa se kao beba). U pitanju je kontinuirana fizičko-astralna operacija. Grobnica je bila kapija. Adept je unutra ušao kao stari plemić XV veka, fiksirao svoju svest koristeći iste zakone koje Blekvudovi vampirski adepti koriste za svoju mračnu besmrtnost, i izašao napolje 120 godina kasnije sa novim imenom, novim licem i večnom mladošću. On je, zapravo, prvi uspešni „vampir” evropske visoke teurgije, s tom razlikom što umesto krvi, njegov sistem parazitira na samom vremenu.

Biogeometrija grobnice C.R.C: sedmougaona kripta i sedam ogledala 

Geometrija kripte i raspored ogledala čine samu srž arhitekture rozenkrojcerskog mita. Da bismo razumeli kako je ovaj prostor funkcionisao kao alhemijski i teurgijski inkubator, moramo se vratiti na sam tekst Fama Fraternitatis (1614), ali i na skrivenu magijsku mehaniku koja se krije iza njenih simbola. Prema tekstu manifesta, grobnica Kristijana Rozenkrojca nije bila obična kvadratna ili pravougaona prostorija. Bila je to sedmougaona struktura (heptagon), gde je svaki zid bio podeljen na deset polja sa specifičnim figurama i rečenicama. U ezoterijskoj tradiciji, sedmougao je geometrijski oblik koji je najteže konstruisati savršeno pomoću lenjira i šestara; simbolizuje Veneru, ali i sedam tradicionalnih planeta, sedam metala alhemije i sedam kosmičkih zraka.

Iako se u samom tekstu Fame koristi reč „vrata” ili „ploče” (portae ili tabulae), unutrašnja rozenkrojcerska tradicija (koja se kasnije prelila u sisteme poput Zlatne Zore) te glatke, mesingane ili staklene površine na sedam zidova definiše kao sedam ogledala. Mehanizam teurgijske inkubacije kroz ovaj sistem postavlja se kroz sledeću strukturu:

• Zatvoreni energetski krug: Sedam ogledala je bilo postavljeno jedno naspram drugog pod specifičnim uglovima heptagona. To znači da se svetlost (koja je u kripti dolazila od veštačkog, večnog sunca postavljenog na plafonu, o čemu na neki način govori i Fulkaneli kada opisuje kristale koji večno sjaje) beskonačno odražavala s jednog zida na drugi. Energija nije mogla da iscuri van prostora; nastala je unutrašnja, beskonačna refleksija koja je svesno prkosila spoljašnjem vremenu.

• Fiksiranje astralne matrice: U magiji ogledala, uglovi refleksije služe za sabijanje i uobličavanje astralne svetlosti. Dok je fizičko telo C.R.C.-a ležalo pod centralnim oltarom, ova mreža od sedam ogledala je funkcionisala kao „hvatač” njegove svesti. Ona je sprečavala da se njegova astralna ljuštura raspadne i izazove fizičku smrt. Umesto rastakanja, svest je bila konstantno reflektovana natrag u telo, održavajući ga u stanju alhemijske mumifikacije / hibernacije.

• Mikrokosmički teatar: Svako ogledalo je predstavljalo po jednu planetarnu inteligenciju. Adept koji leži u centru ovog sedmougla nalazi se u nultoj tački univerzuma, izolovan od kosmičkih uticaja koji donose starost i propadanje.

To je ono što ovu strukturu povezuje sa vampirskim i mračnim sistemima, korišćenje geometrije i specijalnih ogledala da se zarobi i fiksira svest unutar zatvorenog prostora, kako bi se pobedila prirodna entropija.

Prema predanju iz Fame, grobnicu nisu otvorili stranci niti neprijatelji Reda, već treća generacija braće samog rozenkrojcerskog bratstva. Sve je počelo sa obnovom i rekonstrukcijom njihove centralne zgrade, Kuće Svetog Duha. Ključna figura u ovom događaju je anonimni brat koji se u tekstu pominje pod inicijalima Brat N.N. On je bio vešt arhitekta i graditelj. Dok je vršio popravke na Kući Svetog Duha, primetio je jednu spomen-ploču od mesinga na kojoj su bila ispisana imena ranijih članova bratstva. Odlučio je da tu ploču premesti na prikladnije mesto. Dok je uklanjao ploču, sa sobom je povukao i veliki komad maltera sa zida. Iza skrivenog zida, na opšte iznenađenje, pojavila su se tajna vrata na kojima je stajao onaj sudbonosni natpis velikim slovima: POST CXX ANNOS PATEBO (Nakon 120 godina ću se otvoriti). Brat N.N. nije odmah sam ušao. Sačekao je jutro i pozvao ostalu braću koja su tada činila uže jezgro Reda. U tekstu se pominje da su otvaranju prisustvovala braća koja su predstavljala tadašnju strukturu: Brat A. (tadašnji vođa Reda), Brat G.V. i drugi. Zajedno su uklonili teška tajna vrata i zakoračili u sedmougaonu kriptu obasjanu veštačkim suncem, gde su zatekli netaknuto telo svog utemeljivača pod centralnim oltarom.

Otkriće grobnice nije bilo slučajno. Brat N.N. je bio nesvesni delatnik sudbine. Trenutak kada on ruši zid i pronalazi natpis Patebo poklapa se sa istekom tačno 120 godina koliko je bilo potrebno da se proces u sedmougaonom inkubatoru završi. Ogledala su odradila svoj posao, energija je fiksirana, i onog trenutka kada je treća generacija braće probila zid i pustila spoljašnji vazduh unutra, pečat je narušen, a proces buđenja adepta i njegovog prelaska u spoljni svet (gde će kasnije postati Sen Žermen) mogao je da počne.

Paralela: C.R.C. - Hiram Abif

Hajde da na ovoj liniji razmišljanja načinimo još jedan iskorak. Ukoliko usvojimo tezu da je Kristijan Rozenkrojc probuđen nakon 120 godina, i u fizičkom telu ustao, ne podseća li to na oživljavanje Hirama Abifa, legendarnog graditelja Hrama u Jerusalimu? Ako ogolimo masonsku i rozenkrojcersku mitologiju i sklonimo u stranu standardna prosvetiteljska, moralna ili astrološka tumačenja (Sunce koje prolazi kroz zodijak), ostaje nam goli teurgijski inženjering. Ono što je za rozenkrojcere otvaranje sedmougaone kripte, za masone je podizanje na treći stepen (Majstora Masona) kroz ritualnu dramu o Hiramu Abifu. Obojica su sahranjeni u tajnosti, pod specifičnim geometrijskim i simboličkim uslovima. Hiram je sahranjen na brzinu na brdu Morija, a na njegov grob je stavljena grana akacije (simbol besmrtnosti, ekvivalent rozenkrojcerskom „zrnu u srcu”). Kada kralj Solomon šalje majstore da traže Hirama, oni prvo nailaze na problem entropije materije (telo je već počelo da truli, što simbolizuje fazu Nigreda). C.R.C. je, s druge strane, nađen u stanju savršene alhemijske fiksacije. U obe priče, proces „buđenja” zahteva učešće tačno određenog broja inicijanata i specifičan hvat.

Prema masonskoj legendi, prva dva pokušaja da se Hiram podigne iz groba su propala. Pokušano je hvatom Učenika (koža se odvojila od mesa, to je faza raspadanja). Potom je pokušano hvatom Pomoćnika (kosti su se razdvojile od mesa). Tada na scenu stupa sam kralj Solomon. On lično podiže Hirama Abifa iz mrtvih koristeći hvat poznat kao Lavlja kandža (The Lion's Paw), odnosno Snažni hvat Majstora Masona. Izvan uobičajenih objašnjenja, Lavlja kandža je specifična teurgijska tehnika transfera vitalne energije. Lav u alhemiji i hermetizmu predstavlja Sunce, zlato, ali pre svega fiksiranu sumpornu energiju (životnu silu). 

Simbolički, Lavlja kandža je hvat judejskog lava, ali operativno, to je prenos čiste, neiskvarene solarne struje sa živog adepta (Solomona) na telo u hibernaciji (Hirama). U tom značenju, Hiram nije podignut prostim povlačenjem za ruku. Solomon ga podiže tako što ga privlači uz sebe u pet tačaka kontakta: stopalo uz stopalo, koleno uz koleno, grudi uz grudi, ruka uz leđa i usta na uvo. Ovo je čista psiho-fizička reanimacija. Solomon koristi sopstveni energetski sistem kao „punjač” za Hiramovu zamrznutu ili rastočenu astralnu matricu. Dodir grudi uz grudi sinhronizuje srčani centar, a usta na uvo služe za prenos reči moći (Izgubljene Reči), odnosno vibracije koja ponovo pokreće strujanje svesti kroz kanale paralizovanog tela. U analogiji sa C.R.C.-om: Brat N.N. i ostala braća su uradili isto. Kada su otvorili grobnicu i dotakli telo C.R.C.-a, oni su poremetili izolovani vakuum i delovali kao spoljni energetski impuls (Lavlja kandža) koji je pokrenuo svest u svetlosnom telu da ponovo preuzme kontrolu nad fizičkim aparatom. 

Zvanična masonska legenda se ovde naglo prekida. Hiram je podignut, Tajna reč je izgubljena (zamenjena privremenom), i on je ponovo sahranjen, ali ovaj put sa najvišim počastima, bliže Hramu. Međutim, ako na ovo primenimo logiku dugovečnog adepta, dobijamo potpuno drugačiji, duboko spekulativan nastavak po kome Hiram Abif nije vaskrsao da bi ponovo bio leš. Njegovo „ponovno sahranjivanje na časnije mesto” je zapravo šifra za njegov prelazak u ilegalu. U graničnim masonskim predanjima (koje je, između ostalih, zabeležio Žerar de Nerval u svojoj priči o Kraljici od Sabe), Hiram Abif nije običan graditelj. On je potomak Kaina, Tubal-Kaina i samog Iblisa (Lucifera), tj nosilac Vatrene staze. Kada ga Solomon podiže, Hiram ne ostaje Solomonov sluga. On uzima svoje znanje, napušta Hram koji je ionako bio zatvor za Boga, i odlazi. Dakle, ovde vidimo Hirama kao prototip Sen Žermena. Hiram koji je preživeo sopstveno ubistvo i Solomonovu reanimaciju postaje prvi slobodni radnik na zemlji koji je pobedio smrt. On više nema domovinu ni fiksni identitet. Baš kao i C.R.C. koji nestaje iz kripte da bi postao Sen Žermen, Hiram Abif je arhetipski adept koji menja ime, uzima Lavlju kandžu kao svoj tajni potpis i nastavlja da luta vekovima, nadgledajući izgradnju „Nevidljivog Hrama” čovečanstva. 

Dakle, masonska Lavlja kandža je operativni ekvivalent narušavanja pečata u Rozenkrojcovoj grobnici. Oba mita opisuju istu tehnologiju: telo adepta, fiksirano u stanju hibernacije (bilo alhemijski u heptagonu, bilo kroz traumu i akaciju na brdu), zahteva spoljni, ritualni ključ da bi ponovo prohodalo. Iz ove perspektive, i Hiram i Rozenkrojc su zapravo istorijske i mitske stanice jedne te iste Besmrtne Inteligencije koja s vremena na vreme biva „podignuta” iz tame podzemlja, kako bi prošetala površinom zemlje pod imenom nekog novog grofa, diplomate ili maga.

Oživljavanje Lazarovo

Ako skinemo teološku dogmu sa novozavetnog teksta i primenimo isti ključ operativne teurgije koji smo koristili za Hirama i Kristijana Rozenkrojca, vaskrsenje Lazara iz Betanije postaje najeksplicitniji, gotovo klinički opis tog istog mehanizma u celokupnoj zapadnoj tradiciji. Zapravo, novozavetni opis Lazarevog podizanja sadrži detalje koji su zapanjujuće analogni masonskoj „Lavljoj kandži” i rozenkrojcerskom „inkubatoru”, da ih je nemoguće ignorisati. Baš kao što u masonskoj legendi prvoizabrani majstori konstatuju da je Hiramovo telo već počelo da truli, u Jevanđelju po Jovanu (glava 11) imamo identičan, sirov opis realnosti smrti. Kada Isus traži da se pomeri kamen sa groba, Lazareva sestra Marta izgovara rečenicu: „Gospode, već zaudara; jer je četiri dana u grobu.” U alhemijskom smislu, Lazar je u stanju potpunog Nigreda, razgradnje elemenata. Četiri dana u grobu znače da je svest potpuno napustila fizički aparat, a vitalne veze su pokidane. Da bi se takvo telo vratilo, potreban je operator sa nezamislivom količinom solarne, teurgijske moći, a to je bio upravo Isus Hrist.

Dok Solomon koristi fizički kontakt (Pet tačaka bratstva) i Lavlju kandžu da podigne Hirama, Isus u slučaju Lazara koristi akustični, vibratorni ekvivalent istog mehanizma, Izgubljenu Reč u njenom punom operativnom kapacitetu. Isus prvo traži da se skloni kamen (narušavanje vakuuma kripte, baš kao provaljivanje zida kod C.R.C.-a). Zatim se moli, što je u teurgiji čin akumulacije i kanalisanja kosmičke sile. U tekstu se kaže da je viknuo „glasno” (što označava prodoran, gotovo lavlji krik ili riku). On viče: „Lazare, izađi napolje!” Ovaj krik nije običan poziv. To je usmereni zvučni talas specifične frekvencije koji deluje kao elektrošok na astralno svetlo. Ta vibracija prisiljava raštrkane elemente Lazareve svesti da se u sekundi re-magnetizuju i ponovo sklope oko polutrulog fizičkog tela, zaustavljajući i preokrećući proces truljenja.

Kada Lazar izlazi iz groba, dešava se detalj koji direktno korespondira sa mojom tezom o „zadovoljstvima među živima” i preuzimanju nove forme: „I iziđe mrtvac obavijen povojima po rukama i nogama, i lice mu beše zamotano ubrusom. Isus im reče: Odrešite ga i pustite ga da ide.” „Odrešite ga” u magijskom smislu znači skidanje stare, mrtve ljušture. Lazar biva oslobođen veza smrti. Zanimljivo je da se u zvaničnoj istoriji i predanju Lazar nakon ovog događaja gotovo gubi. Jevanđelja pominju da su prvosveštenici hteli i njega da ubiju jer je bio živi dokaz Isusove moći. Prema nekim legendama, Lazar je sa svojim sestrama pobegao iz Palestine. Navodno, postao je prvi episkop na jugu Francuske ili na Kipru, i živeo je još decenijama, ali u potpunoj tajnosti pod drugim identitetom. Lazar, koji je prošao kroz kapiju smrti i vraćen Lavljom rikom Hristovog glasa, više nije bio isti čovek. On je postao adept. Njegovo telo je primilo besmrtni impuls, postao je imun na obične ljudske zakone i prešao je u ilegalu istorije, baš kao i Hiram, i Kristijan Rozenkrojc, i na kraju, grof Sen Žermen.

Sada biva jasno da ova moja spekulativna hipoteza cilja ka tome da pokaže kako u evropskom ezoterijskom egregoru postoji jedna jedina, univerzalna tehnologija besmrtnosti, koja se kroz vekove manifestovala pod različitim šiframa. U religijskom tumačenju ona je opisana kao Hristov glas koji oživljava Lazara iz četvorodnevnog mraka truljenja. U masonskom ključu ona je kodifikovana kao Solomonova Lavlja kandža i Pet tačaka bratstva koji podižu Hirama Abifa. U rozenkrojcerskom značenju ona je tehnologizovana kroz sedmougaonu kriptu sa sedam specijalnih ogledala u kojoj C.R.C. hibernira 120 godina. U salonskom / modernom izrazu ona se ovaploćuje u liku grofa Sen Žermena, koji hoda svetom kao konačni proizvod te operacije, adept koji je izašao iz kripte, odrešio svoje povoje, uzeo dijamante i nastavio da se igra sa istorijom.

Sve ove priče opisuju isti magijski mehanizam: fiksiranje svesti u energetskoj matrici i njeno ponovno ubrizgavanje u fizički svet. Bez obzira da li operaciju vrši Hrist, Solomon, ili geometrija ogledala, rezultat je uvek isti, a to je rođenje besmrtnika.

Egipatska astro-mitološka osnova hrišćanstva

Džerald Mesi i njegovo egiptocentrično proizvođenje hrišćanstva

Džerald Mesi (Gerald Massey, 1828–1907) bio je engleski pesnik, samouki egiptolog i vatreni kritičar hrišćanske dogme, jedan krajnje zanimljiv mislilac. Njegov rad u kasnom XIX veku jeste radikalan pokušaj dokazivanja da hrišćanstvo nema istorijsku, već astro-mitološku osnovu, i da su sve ključne hrišćanske priče zapravo loše prevedeni i plagirani egipatski mitovi. Mesijevo kapitalno delo u kojem je izneo uporedne liste preklapanja egipatskih mitova sa hrišćanstvom, kako bi potkrepio svoje tvrdnje, jeste monumentalna knjiga Ancient Egypt: The Light of the World (1907). Iako zvanična akademska egiptologija njegovog vremena (kao i današnja) uglavnom odbacuje njegove radikalne etimološke izvedbe, njegov rad je postao kamen temeljac za modernu teoriju o Hristu kao mitu (kasnije popularizovanu kroz knjige Aharije S i film Zeitgeist).

Evo temeljnih teza i argumenata kojima Mesi dokazuje da je hrišćanstvo preuzelo egipatski mitološki model, sa posebnim osvrtom na Izidu i Horusa:

1. Mesijeva glavna premisa glasi da je hrišćanstvo nastalo tako što su rani crkveni oci uzeli egipatski kosmički i astronomski mit o Horusu, Izidi i Ozirisu, doslovno ga shvatili, dali likovima jevrejska imena i proglasili ga istorijskim događajem koji se desio u Judeji. Mesi tvrdi da istorijski Isus nikada nije postojao kao osoba, već da je on kompilacija egipatskog Horusa (koji predstavlja Sunce, svetlost i duhovno ponovno rođenje) i Iusa (egipatskog koncepta dolazećeg sina).

2. Druga značajna stavka jeste sličnost prikaza Bogorodice sa malim Isusom i Izide sa malim Horusom. Za Mesija to je krunski materijalni dokaz ovog prisvajanja. On ističe da su rani hrišćani u Egiptu (Kopti) i Rimu preuzeli statue i reljefe boginje Izide koja doji malog Horusa (Isis Lactans) i samo ih preimenovali u Mariju i Isusa. Izida je tradicionalno prikazivana kako sedi na prestolu, sa krunom u obliku sunčevog diska među kravljim rogovima, držeći i dojeći dete-boga. Mesi navodi da prve hrišćanske ikone u rimskim katakombama i ranim crkvama kopiraju ovu pozu, anatomiju i kompoziciju, a da su se rani hrišćani čak molili pred statuama Izide u hramovima koji su preko noći pretvoreni u crkve.

Mesi objašnjava da je Izida bila Devica u kosmičkom smislu. Prema mitu, nakon što je Set ubio Ozirisa i raskomadao njegovo telo, Izida je magijski sakupila delove. Pošto nije mogla da nađe Ozirisov falus, ona se pretvorila u pticu (kraguj) i kroz duhovno / magijsko sjedinjenje sa Ozirisovim duhom začela Horusa. Tu Mesi povlači direktnu paralelu: Izida začinje bez fizičkog odnosa, preko duha (Ozirisovog), baš kao što Marija začinje preko Svetog Duha. Izida u egipatskom kalendaru predstavlja sazvežđe Device (Virgo), kroz koje Sunce (Horus) prolazi, što je astrološka slika Device koja rađa Sunce. U tom smislu, Mesi je napravio listu titula koje su hiljadama godina pripadale Izidi, a koje je Katolička crkva kasnije prepisala Devici Mariji:

• Zvezda mora (Stella Maris)

• Kraljica neba

• Majka Božija (Mut Neter)

• Naša Gospa

Da bi dokazao da prepisivanje nije stalo na Bogorodici, Mesi je izveo stotine paralela između života Horusa i Isusa. Evo najvažnijih tačaka koje on navodi kao argumente:

• Rođenje: Horus je rođen od device Izide 25. decembra u pećini ili hramu, a njegovo rođenje je najavila zvezda na istoku, što su ispratila tri mudraca (astronomska paralela sa zvezdom Sirijus i tri zvezde u Orionovom pojasu).

• Krštenje i Anubis: Horus je u svojoj 30. godini kršten u reci od strane Anuba Anufita (Anubisa Krstitelja). Mesi tvrdi da je Anubis prototip za Jovana Krstitelja. Nakon krštenja, Horus odlazi u pustinju gde se bori protiv Seta (Satane).

• Dvanaest učenika: Horus je imao dvanaest pratilaca ili pomoćnika, što Mesi povezuje sa dvanaest znakova zodijaka kroz koje Sunce prolazi, a što je u hrišćanstvu postalo dvanaest apostola.

• Čuda i isceljenja: Horus je hodao po vodi, izgonio demone, slepima vraćao vid i vaskrsao svog oca Ozirisa iz groba. (Mesi ovde izvodi radikalnu lingvističku teoriju da je ime Lazar zapravo izvedeno od egipatskog Asar, što je ime za Ozirisa, sa hebrejskim prefiksom L').

• Pasija i Vaskrsenje: Horus je ubijen (često se pominje raspeće ili komadanje), sahranjen u grobnicu, i nakon tri dana je vaskrsao, postavši Hrist (pomazani, trijumfalni sin).

Mesi je bio pionir komparativne religije, i njegova intuicija o ikonografskom kontinuitetu (da hrišćanske slike Marije i Isusa vuku vizuelne korene od Izide i Horusa) potpuno je tačna i opšteprihvaćena u modernoj istoriji umetnosti. U duhu modernih tumačenja mogu reći da je predstava o Izidi i Horusu poseban oblik arhetipske matrice Majke i Sina, kosmičko načelo ženskog polariteta koji rađa božansku iskru. Hrišćanstvo nije nužno ukralo taj motiv u nekakvom plagijatorskom i krivotvorećem smislu, već ga je preuzelo kao univerzalni psihološki i energetski arhetip koji je čovečanstvu bio potreban. Kada je hrišćanstvo postalo zvanična religija Rimskog carstva, ono je prirodno usisalo popularne paganske oblike, a kult Izide je bio najpopularniji u Rimu neposredno pre uspona hrišćanstva. Međutim, Mesijeve lingvističke i istorijske izvedbe (poput tvrdnje da reč Lazar dolazi od Asara, ili da je Horus imao tačno 12 učenika i da je kršten 25. decembra) moderna nauka smatra nategnutim i nepreciznim. Egipatski tekstovi (poput Knjige mrtvih ili Tekstova piramida) ne podržavaju sve ove detalje u obliku u kojem ih je Mesi predstavio. On je često prilagođavao egipatske prevode kako bi savršeno odgovarali biblijskom tekstu, vođen željom da sruši crkvenu dogmu. 

Ipak, imajmo na umu osnovne metodološke slabosti Mesijevog pristupa, a to su amaterski prevodi i nedostatak metodologije. Mesi je pisao u XIX veku, u vreme kada je egiptologija tek prohodala. Hijeroglifi su dešifrovani tek 1822. (Šampolion), a gramatika i rečnici staroegipatskog jezika su se menjali iz decenije u deceniju. Mesi nije bio akademski školovan egiptolog. Često je koristio rane, neprecizne prevode i, što je najgore, sam je dopunjavao i prevodio delove tekstova tako da se lingvistički uklapaju u njegovu unapred zacrtanu teoriju. Najveća Mesijeva logička greška jeste takozvani anahronizam. On je uzeo hrišćansku terminologiju (greh, krštenje, raspeće, apostoli, devica) i onda išao unazad kroz egipatsku istoriju, tražeći bilo šta što iole liči na te koncepte, a zatim tim egipatskim pojavama davao hrišćanska imena. 

Osim navedenog, Mesi je ignorisao istorijski razvoj i promene unutar egipatske religije. Ta religija nije bila monolitna. Trajala je preko 3.000 godina. Mit o Horusu i Ozirisu iz Starog carstva (2500. p.n.e.) razlikuje se od onog iz Ptolemejskog perioda (300. p.n.e.). Mesi je uzimao detalje iz potpuno različitih milenijuma, spajao ih u jednu univerzalnu priču o Horusu kako bi ona savršeno odgovarala Isusovoj biografiji iz Novog Zaveta.

Evo najpopularnijih tvrdnji iz Mesijevog opusa (koje i danas kruže internetom) za koje je zvanična egiptologija, analizom izvornih tekstova (poput Tekstova piramida i Knjige mrtvih), dokazala da su izmišljene ili netačne:

A. Horusovo rođenje 25. decembra

• Mesijeva tvrdnja: Horus je rođen 25. decembra. Povodom toga, imajmo na umu da Egipćani uopšte nisu koristili julijanski ili gregorijanski kalendar. Horusov rođendan slavio se tokom tzv. epagomenalnih dana (pet dana koji su se dodavali na kraj godine kako bi se kalendar uskladio), što u našem kalendaru odgovara kraju jula (vreme kada raste nivo Nila i kada se zvezda Sirijus pojavljuje na nebu). Štaviše, samo hrišćanstvo nije slavilo Božić 25. decembra sve do IV veka, kada je taj datum preuzet od rimskog kulta Sol Invictus (Nepobedivo Sunce), a ne iz Egipta.

B. Krštenje u 30. godini od strane Anubisa Krstitelja

• Mesijeva tvrdnja: Horusa je u 30. godini krstio entitet po imenu Anub Anufit (Anubis), koji je postao Jovan Krstitelj. U ovom smislu, u egipatskoj mitologiji nema koncepta krštenja kao obreda inicijacije ili opraštanja grehova u reci. Postoje obredi ritualnog pranja kraljeva i bogova vodom radi čišćenja, ali to nema veze sa životnom dobi od 30 godina. Takođe, ime Anub Anufit je lingvistička izmišljotina Džeralda Mesija. Anubis je bog mumifikacije i vodič duša kroz podzemni svet, a ne krstitelj u reci.

C. Dvanaest učenika

• Mesijeva tvrdnja: Horus je imao 12 učenika koji su putovali sa njim. I ovde je jasno da Horus nema učenike. On ima pratioce u borbi protiv Seta koji se zovu Mesniu (kovači / ratnici), ali njihov broj varira i nigde se ne definiše kao fiksna grupa od dvanaest sledbenika. Mesi je ovde nasilno preslikao 12 znakova zodijaka na Horusa.

D. Smrt raspećem i vaskrsenje nakon tri dana

• Mesijeva tvrdnja: Horus je razapet na krstu, sahranjen i vaskrsao nakon tri dana. Dakle, ni u jednom egipatskom tekstu Horus nije razapet. Egipćani nisu praktikovali razapinjanje. To je bila rimska kazna vekovima kasnije. Prema mitovima, malog Horusa je u močvarama delte Nila ujela otrovna škorpija, nakon čega ga je magijom izlečio bog Tot. Oziris (njegov otac) jeste ubijen i vaskrsao, ali ne u fizičkom telu, nego je postao gospodar podzemnog sveta (Duat) i nikada se nije vratio na zemlju da šeta među živima. Zapravo, nije ni Isus, ali se on ipak ukazao svedocima i obećao da će se vratiti.

E. Lingvistička fantastika (Lazar = Asar)

• Mesijeva tvrdnja: Ime Lazar dolazi od egipatskog Asar (Oziris). Lingvisti i semitolozi su dokazali da je ime Lazar hebrejskog porekla (Eleazar / El'azar), što znači Bog je pomogao. Povezivanje ovog imena sa Ozirisom je primer etimologije na sluh, koja ignoriše stvarne jezičke korene.

Ipak, poštenja radi, Mesi je bio u pravu na nivou psihologije i umetnosti. Hrišćanstvo jeste preuzelo vizuelni šablon Izide i Horusa za prikaz Marije i Isusa. Religije prirodno koriste stare oblike da izraze nove ideje. No, glavna Mesija linija greške jeste u tome što je u svojoj antiklerikalnoj strasti postao isto toliko dogmatičan kao i crkva koju je napadao. Da bi dokazao da je hrišćanstvo laž, izmislio je podatke i nategao egipatske mitove tamo gde oni prirodno ne idu. Pravi istraživač ne sme da naseda na jeftine senzacije i Zeitgeist teorije zavera. Istina je suptilnija. Hrišćanstvo deli zajedničko arhetipsko i astrološko korenje sa Egiptom jer su obe religije posmatrale iste kosmičke cikluse (Sunce, godišnja doba, psihologiju čoveka), a ne zato što je grupa prevaranata u Rimu prepisala egipatsku slikovnicu i promenila imena.

Sveti Hristofor Psoglavi

Anubis, Hristofor, Jovan Krstitelj

Poznato je da koptska, ali i šira istočnohrišćanska ikonografija, beleži zanimljiv fenomen ikona na kojima je svetac prikazan sa glavom psa ili šakala. Reč je o Svetom Hristoforu Psoglavom (Christopher Cynocephalus). Kada prvi put vidimo tu ikonu, asocijacija na egipatskog boga Anubisa je trenutna i neizbežna. Međutim, istorijski, teološki i ikonografski kontekst ove pojave je slojevitiji od proste tvrdnje da je u pitanju prekomponovani Anubis. Po žitiju Svetog Hristofora (koji je stradao kao mučenik u III veku za vreme rimskog cara Decija), on ipak nije rođen sa psećom glavom. Međutim, navodno je Hristofor poticao iz plemena Kinocefala (Psoglavih), naroda za koji se u antici verovalo da živi na rubovima civilizacije i da ima ljudska tela a pseće glave. Hristofor je opisan kao div, čovek strašnog izgleda i varvarskog jezika. Kada je primio hrišćanstvo i krstio se, on je progovorio ljudskim jezikom i dobio ljudski razum. Ikonografi su, želeći da naglase njegovo poreklo iz zemlje Kinocefala, počeli da ga slikaju sa glavom psa.

Druga, psihološki realnija teorija kaže da je reč o vizuelnoj metafori. U koptskim i grčkim tekstovima on je opisan kao čovek koji je pre krštenja bio divalj kao pas, krvoločan i strašan. Kada su kasniji ikonografi čitali te opise, metaforu su pretočili u formu: naslikali su ga sa glavom psa kako bi vizuelno prikazali njegovo pređašnje, zversko stanje greha nasuprot svetosti hrišćanskog mučeništva. Tek je u XVIII veku, odlukom Svetog Sinoda u Rusiji, ova ikonografija zvanično zabranjena kao neukusna i paganska, a stare ikone su prepravljane tako što su mu preko pseće doslikavali ljudsku glavu.

Iako se priča o Kinocefalima razvijala nezavisno, koptski kontekst jeste pretrpeo direktan uticaj sećanja na Anubisa. Egipat je bio kolevka hrišćanskog monaštva. Kada je tamošnji narod masovno prelazio u hrišćanstvo, njihova psiha je hiljadama godina bila naviknuta na zoomorfne bogove (bogove sa životinjskim glavama). Anubis je u starom Egiptu imao ulogu psihopompa, vodiča duša kroz mrak podzemnog sveta, zaštitnika putnika i onoga koji prenosi umrle preko opasnih granica. Sa druge strane, ko je Sveti Hristofor u hrišćanskoj tradiciji? Njegovo ime znači onaj koji nosi Hrista. Glavna legenda o njemu (popularnija na Zapadu) kaže da je on bio džin koji je na svojim ramenima prenosio putnike preko podivljale reke, i da je tako jednom preneo malog Isusa. Tu uočavamo funkcionalnu arhetipsku rezonancu. Anubis je psoglavi vodič koji prenosi duše preko reke smrti u večnost. Hristofor je psoglavi div koji prenosi Hrista preko opasne reke. Kopti su prepoznali istu funkciju. Lik Anubisa se prirodno i bezbolno ulivao u lik Hristofora. To nije bila svesna teološka zavera, već organski proces gde narod zadržava omiljenu vizuelnu formu (pseću glavu zaštitnika i vodiča) i daje joj novo, hrišćansko značenje.

Sada dolazimo do ključnog pitanja da li koptski psoglavi Hristofor daje ikakav legitimitet tvrdnji Džeralda Mesija da je Anubis zapravo Jovan Krstitelj koji je krstio Horusa? Reklo bi se, ne direktno, ali Mesi je napravio zamenu identiteta. Mesi je u svojoj teoriji pomešao uloge. Spojio je Anubisa sa Jovanom Krstiteljem na osnovu funkcije otvaranja puta (jer je Anubis otvarač puteva, a Jovan Krstitelj poravnava staze Gospodnje). Međutim, ikonografski dokazi iz samog Egipta to ne potvrđuju. Pseća glava nikada u istoriji hrišćanstva nije pripisana Jovanu Krstitelju. Jovan Krstitelj se slika kao čovek sa dugom kosom i bradom, često sa krilima (kao anđeo pustinje). Ono što su koptske ikone zapravo sačuvale jeste veza između Anubisa i Hristofora, a ne Anubisa i Jovana Krstitelja.

U Jevanđelju po Mateju (2:13-15) samo kratko pominje se da je Josif u snu dobio upozorenje da sa Marijom i Isusom pobegne u Egipat kako bi izbegao Irodov pokolj dece, i da su tamo ostali do Irodove smrti. Matej ne navodi nikakve detalje o tome gde su tačno bili, niti šta se tamo dešavalo. Povodom ove situacije svi zanimljivi detalji, uključujući i njihov boravak u Heliopolisu, dolaze iz apokrifnih jevanđelja: Protojevanđelje Jakovljevo, Pseudo-Matejevo jevanđelje i Arapsko jevanđelje o Isusovom detinjstvu. U ovim tekstovima se navodi da je Sveta porodica stigla u Egipat i nastanila se u mestu Matarija (što je danas predgrađe Kaira), a koje se nalazi na mestu drevnog Heliopolisa (egipatskog grada Boga Sunca). Kada je Marija sa malim Isusom zakoračila u Heliopolis, ušli su u veliki paganski hram. U tom trenutku, svih 365 idola (kipova egipatskih bogova) u hramu je popadalo na pod i polomilo se pred prisustvom malog Hrista. To je teološka metafora: staroegipatska religija se klanja tadašnjem novom Eonu. Tamo se i danas nalazi takozvano Marijino drvo (stari sikomor) i izvor za koji koptska tradicija veruje da je mesto gde je Marija prala Isusove pelene.

Na ovom mestu uviđamo da se veza Hristofora kao sveca iz III veka, ne uklapa sa ovim egipatskim kontekstom. Mali Isus je živeo u I veku, a Hristofor navodno u III veku. Kako je onda div mogao da nosi malog Isusa preko reke? To se desilo zato što je hrišćanska mašta (ili smišljeni dizajn) retroaktivno stopila dve priče: apokrifnu priču o bekstvu u Egipat, gde se Isusova porodica kretala kroz opasne pustinje i močvare delte Nila; i lokalni egipatski mit o Anubisu koji prenosi božansko dete (mladog Horusa ili Sunce) preko reke podzemnog sveta. Tako je stvorena hibridna legenda. Tokom bekstva u Egipat, Sveta porodica je morala da pređe opasnu, podivljalu reku. Tu se pojavljuje džinovski, psoglavi lik koji uzima malog Isusa na ramena i prenosi ga na obalu. Tek vekovima kasnije, crkva je ovaj čisti egipatski mit smestila u III vek pod imenom Sveti Hristofor, kako bi mu dala privid istorijske hrišćanske stvarnosti.

U starim koptskim i vizantijskim rukopisima, Hristofor se ne naziva samo Kinocefal, već se u nekim lokalnim tradicijama opisuje i slika sa karakteristikama gordog, tvrdoglavog divljeg magarca ili mule. Zašto su ovi simboli (pas i magarac) zamenljivi u slučaju Hristofora? Kao prvo, i magarac i pas (i divlji varvarski džin) u drevnom svetu imaju isti status tegleće marve, kao bića bez razuma koja služe samo da nose teret. Kao drugo, magarac na kojem Isus ulazi u Jerusalim (Nedelja stradanja / Cveti) doslovno je Hristofor (onaj koji nosi Hrista). Ta životinja na svojim leđima unosi Božansku svest u materijalni svet (Jerusalim). U shvatanjima ranih hrišćana magarac i pas simbolizuju pagane,  ljude koji su pre hrišćanstva bili nerazumni kao stoka ili nečisti kao psi. Kada Isus uzjaše magarca, ili kada mali Isus sedne na ramena psoglavog diva Hristofora, to je identična šifra: Božanska svest uzjahuje i kroti ljudsku životinjsku prirodu. Pod njenim teretom, zver (magarac / pas) postaje sveti nosilac.

Dakle, ovde imamo tri sloja kako hrišćanska ikonografija funkcioniše kao lavirint ogledala:

1. Prvi sloj (astronomsko-egipatski): Anubis (šakal / pas) koji prenosi Sunce kroz mrak i močvare delte Nila kod Heliopolisa (bekstvo u Egipat).

2. Drugi sloj (metaforičko-životinjski): magarac koji nosi Hrista u Jerusalim. Životinja koja postaje sveta jer nosi Boga.

3. Treći sloj (hrišćanski mit): izmišljeni div iz III veka sa psećom glavom koji nosi Isusa preko reke.

Sveti Hristofor je, stoga, funkcija, a ne osoba. On je simbolička posuda za sve ono što je u prirodi nisko, životinjsko, pagansko i grubo (bilo da je to egipatski šakal, jerusalimski magarac ili varvarski džin), a što biva preobraženo i prosvetljeno onog trenutka kada na svoja leđa primi teret Božanske svesti.

Isusovo poreklo i Sveti Gral

Nisam sklon verovanju u postojanje direktne Hristove krvne loze, jer je i samo postojanje njegove ličnosti upitno. Verovatno zaista jeste postojao neko nalik biblijskom Isusu, ali u krajnjoj liniji to je bez značaja budući da je njegov mit i te kako živ a što ga na neki način opredmećuje. Odnosno, postvaruje ga vera onih koji veruju u njega kao spasitelja od smrti. U tom smislu je i teorija o Svetom Gralu kao simbolu Isusove krvne loze jedna zanimljiva tema, jer možda ona ne govori toliko o Isusovoj krvnoj lozi u užem smislu, nego o mesijanskoj krvnoj lozi kao takvoj, koja vodi poreklo iz plemena Judina, odnosno od kralja Davida. Kao dokaz za tvrdnje o Isusovom potomstvu navodi se jedan detalj iz Jevanđelja po Jovanu (19:25-27, prevod Emilijan Čarnić):

„A kod Isusova krsta stajahu njegova majka, i sestra njegove majke, Marija Klopina, i Marija Magdalina. A Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci: ženo, eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi.“

Upravo u ovom stihu zagovornici svetogralovske loze vide snažnu indiciju o seksualnoj vezi Isusa Hrista i Marije Magdalene čije navodno potomstvo predstavlja nosioce božanske krvi. Naravno, svako ko je čitao jevanđelja nije mogao a da ne zapazi Isusov radikalno negativan stav po pitanju razmnožavanja, po čemu je potpuno odudarao od zvanične jevrejske verske doktrine koja je nalagala rađanje i stavljala prokreaciju u središte bračnog života. I mimo toga, moglo bi se reći da bi osoba takvog ranga kao Isus Hrist bila izvan takvog oblika telesne strasti. Međutim, misaonog eksperimenta radi, ukoliko pretpostavimo stvarno postojanje osnova nekakve eventualne veze seksualne prirode između Isusa i Marije Magdalene, uvidećemo da bi nosioci te božanske krvi bile upravo žene a ne muškarci. 

Dakle, po toj pretpostavci, krv Isusova bi se prenosila sa majke na ćerku, budući da je, po bibliji, i sam Isus potomak kralja Davida, mada po tom pitanju ima značajnih nedoumica, što ću pokušati malo dalje da razjasnim. Po onome šta piše u jevanđelju po Mateju, Isus je kraljevskog porekla po svom "ocu" Josifu. Prenebregnimo tu činjenicu i za trenutak zamislimo da je, umesto Josifa, Isusova majka Marija rodom iz kraljevske loze, za šta ima neke osnove u jevanđelju po Luki. I potom na tu računicu dodajmo i pretpostavljenog Isusovog potomka. U tom slučaju, u središtu ove pseudomitološke priče imali bismo ženu, odnosno kontinuirani niz žena kao žive kontejnere krvi (ideja Svetog Grala), koje nose božansku moć i ključ manifestovanja Mesije, što je i ideja fame o tajni Sionskog priorata i potonje eksploatacije te teme od strane Dena Brauna. 

Zapravo, izvesni Pjer Plantard je pedesetih godina XX veka pokrenuo tu famu tvrdnjama da je Isus bio oženjen Marijom Magdalenom, i da su imali potomstvo koje se u Srednjem veku nastavilo kroz dinastiju Merovinga (franački vladari iz 5–7. veka), jer je Marija, navodno, pobegla u tadašnju rimsku provinciju Galiju. Ona je sa sobom povela i Isusovo dete (ili decu), čiji su potomci nekoliko vekova kasnije osnovali merovinšku dinastiju. Time se sugeriše da je Sveti gral zapravo kraljevska krv, sang réal (fr. kraljevska krv), igra reči sa San Graal (Sveti gral).

Žene u pretpostavljenoj genetskoj liniji, izraženo jezikom Apokalipse, jesu sve od reda žene „ogrnute Suncem“, solarne Maje, tj Marije, (MAJA + solarno R = maRija), jer svojim porodom one učestvuju u međugeneracijskoj izgradnji drugog Hristovog dolaska. Rađanje je njihova suštinska svrha, što deluje u potpunoj suprotnosti sa ukusima današnjice, kao i sa načelima asketizma. Možda te žene mesijanske krvne loze nisu obične žene, dok imperativ rađanja nije tek izraz nekakvog patrijarhalnog viđenja uloge žene. Imajmo na umu da je rađanje takođe imperativ matrijarhata. Nema ničeg u tradicijama svih meridijana što je u suprotnosti sa imperativom rađanja, a da nije reč o asketizmu. U patrijarhatu, ako je žena nerotkinja, ona biva zamenjena drugom, plodnom ženom. U matrijarhatu je nemogućnost rađanja kraj loze.

Žensko genetsko nasleđe Isusove loze, koje takođe uvažava mogućnost njegovog kraljevskog porekla, moglo bi nas odvesti do jednog indikativnog lika, odnosno do jedne od Solomonovih brojnih žena, poznate kao kraljica od Sabe. Upravo je ona bila nositeljka jedne posebne loze i okultne struje, a što bi moglo baciti sasvim drugačije svetlo i na čitavu priču o Isusu Hristu i predstaviti ga u ključu Puta Leve ruke, iz čega bi mogle biti izvučene zanimljive teorije. Dakle, ukoliko razrađujemo tu pretpostavku, zaključujemo da je linija mesijanskog zaveštanja matrimonijalne prirode, a Mesija je otud Sin Majke a ne Oca, bez obzira što je upravo Otac „onaj koji ga posla“. To je drevna formula nasleđivanja, lunarno-stelarna i suštinski htonska, iako je mit o Isusu Hristu smešten u patrijarhalni kontekst.

Hajde sada da razmotrimo neke biblijske kontroverze Isusovog porekla. Isusov kanonski otac nije bio Josif nego Sveti Duh, a sa druge strane Isusovo kraljevsko poreklo upravo se vezuje za Josifa. Teolozi su po ovom pitanju dali nekoliko glavnih objašnjenja. Prvo od tih tumačenja je pravno (ili zakonsko) nasleđe kroz Josifa. Iako Josif nije biološki otac Isusa, on je njegov zakonski otac. Po jevrejskom pravu, usvojenik ili dete priznato od muža majke ima ista prava kao rođeni sin. Time Isus nasleđuje Davidovu lozu pravno, iako ne biološki. Odatle dolazi i česta novozavetna titula „Isus, sin Davidov“ (npr. Matej 1:1; Luka 1:27; Rimljanima 1:3). Matej 1:16: „Jakov rodi Josifa, muža Marije, od koje se rodi Isus, koji se zove Hristos.“ Dakle, Matej svesno kaže „muž Marijin“, ne „otac Isusov“, ali ipak veže Isusa za Josifovu genealogiju. Ova verzija rodoslovlja, s obzirom da se vezuje za pravni argument, bez obzira što je to pravo utemeljeno na Božjem zakonu, previđa i umanjuje tradicionalno poimanje kraljeva kao sinova bogova, budući da su oni u drevnim obrascima imali sakralnu a ne samo političku ulogu. Dakle, tu vidimo odustajanje ili izopačivanje drevne tradicije zarad zadovoljenja forme. 

Drugo objašnjenje je da Luka daje Marijino rodoslovlje, a ne Josifovo, i time Isus ima biološko Davidovo poreklo kroz majku. Luka 3:23 kaže: „I Isus, kad poče učiti, beše oko trideset godina, i beše, kako se mišljaše, sin Josifov, sin Elijev…“ Po ovom tumačenju, izraz „sin Elijev“ znači da je Elija bio Marijin otac, a Josif njegov zet (što je u semitskoj genealogiji uobičajeno, rodoslovlja se vode preko muških imena, pa se zet može navesti kao „sin“). Dakle, Isus je po majci Mariji potomak Davida, preko linije njenog oca Elija. 

Treće tumačenje, više mističko i teološko, naglašava da Isus ne mora biti Davidov potomak po telu, već po duhu i proročanstvu. Starozavetna obećanja o Mesiji iz Davidove loze (2. Samuilova 7:12–16; Isaija 11:1) shvataju se tipološki, tj. David je slika Mesije, a Isus je ispunjenje te slike. Isus je „novi David“, duhovni naslednik kraljevstva Božjeg, a ne nužno telesni potomak. 

Takođe, od važnosti za ovu raspravu je da osvetlimo i dva Isusova kanonska rodoslovlja. Prvo je rodoslovlje po Mateju (Matej 1:1–16). Matej piše kao da su njegova ciljna grupa jevrejska publika, pa otud naglašava kraljevsku, Davidovu lozu kroz Solomona, Davidovog sina i legitimne kraljeve Judeje. Rodoslovlje ide od Avrama ka Isusu (od starog ka novom). Matej daje kraljevsku lozu po Solomonu, preko Josifa, Isusovog zakonskog oca. Povodom toga, pitajmo se zašto je bitno da Isus bude Mesija po jevrejskim merilima? Odgovor glasi: zarad kontinuiteta Starog i Novog zaveta, jer hrišćanstvo bez jevrejskog prtljaga teško da bi moglo uopšte biti uobličeno i istorijski uspešno. Ne bi bilo legitimno, a ne bi se mogle ustanoviti ni prve hrišćanske zajednice, koje su, setimo se, bile sačinjene isključivo od Jevreja. Da je tako ostalo, hrišćanstvo bi u istoriju ušlo kao jedna od brojnih jevrejskih ili jevrejsko-gnostičkih sekti tog vremena i ne bi postalo kosmopolitska religija.

Drugo rodoslovlje je ono po Luki (Luka 3:23–38) koji piše za nejevrejsku publiku, pretežno za helenski ili helenizovani svet, i naglašava nadetničku univerzalnost Isusove misije. Njegovo rodoslovlje ide od Isusa ka Adamu, unazad kroz vreme. Ovde linija ide ne kroz Solomona, nego kroz Natana, drugog sina Davida. Luka daje lozu po Natanu, i mnogi tumače da to zapravo predstavlja Marijino (a ne Josifovo) poreklo. Matej pokazuje da Isus ima zakonsko pravo na Davidovo nasledstvo kao sin Josifov (po zakonu). Luka pokazuje da Isus ima prirodno poreklo iz Davidove loze kroz Mariju (po krvi). Obe linije zajedno potvrđuju: Isus je Mesija iz Davidovog doma, kako su to najavili proroci.

Dakle, ukoliko se priklonimo Matejevom rodoslovlju, onda zapadamo u nerazmrsivu kontroverzu, koju možemo glatko prevazići prihvatanjem Lukine verzije. Po Lukinoj verziji, koja nije ciljala da zadovolji cepidlačko-pravne kriterijume, ima više osnova za utemeljenje pretpostavke i o Isusovom potomstvu koje se prenosi ženskom linijom. Istovremeno, usvajanjem Lukinog rodoslovlja, izbegavamo pravni argument Isusovog kraljevskog porekla, koje ipak nije faktičko, a takođe izbegavamo da osporavamo i kanonsku činjenicu da je Isusa rodila devica. Imajmo na umu da mitologija poznaje magijsko začinjanje dece od strane duhova ili bogova bez učešća muškaraca, a je jedna sasvim zasebna tema. Zašto je uopšte važno da Isus bude kraljevskog porekla? Pa, zbog jevrejskog verovanja da Mesija dolazi iz kraljevske loze Judine, a ako nije iz te loze onda ne može biti Mesija. Osim toga, važno je i zarad kontinuiteta Starog i Novog zaveta, jer hrišćanstvo bez jevrejskog prtljaga teško da bi moglo uopšte biti uobličeno i istorijski uspešno i legitimno. Pogledajmo šta o tom kraljevskom legitimitetu nosioca hrišćanstva piše u samom tekstu Apokalipse:

I videh u desnici onoga što seđaše na prestolu knjigu, ispisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata. I videh jakog anđela kako objavljuje snažnim glasom: ko je dostojan da otvori knjigu i da otpečati njene pečate? I niko ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom, nije mogao da otvori tu knjigu niti da zagleda u nju. A ja sam mnogo plakao što se ne nađe niko dostojan da otvori knjigu niti da zagleda u nju. I jedan od starešina reče mi: ne plači; vidi, pobedio je lav iz Judina plemena, izdanak iz korena Davidova, pa može da otvori knjigu i njenih sedam pečata. 

Imajmo na umu šta ovde anđeo kaže ko je dostojan da otvori zapečaćenu nebesku knjigu: Lav iz plemena Judinog, izdanak iz korena Davidova! Dakle, Mesija, odnosno Isus mora biti kraljevskog roda, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što tako piše u kanonskom tekstu. Isus je istovremeno Lav i Jagnje. Otud i snaga u Jaganjca. Lav je svojstvo i Zveri i Jaganjca. Obožavanje Jaganjca je obožavanje Ovna u obliku Jaganjca. To je obožavanje Marsa, a Mars je snažan. Mars je jedan od temelja carstva, pa otud nije ni čudo što je marcijalni Rim naposletku prihvatio hrišćanstvo kao imperijalnu kosmopolitsku religiju. 

Sa muške strane, ključni Isusovi učenici su Petar, Jovan i Pavle. Pavle je prenosio reč. Na Petru je sazidana Crkva, ali je Jovan nosilac ezoterijske tajne hrišćanstva, pa stoga apostolska (muška) loza svetaca nije krvna nego inicijacijska, od Jovana pa do današnjih dana. Petar je izraz egzoterne Crkve i institucionalizovanog hrišćanstva. Petar je kamen, tj kamen temeljac, ali je i pitrim, odnosno otac, sveti otac, papa, patrijarh. Jovan je izraz unutrašnjeg, ezoterijskog ili mističnog hrišćanstva. U krajnjem obliku, u istorijskom iskustvu, Petar je Vatikan (ili recimo pravoslavni Vaseljenski patrijarh, ili bilo koji istočni patrijarh), a Jovan je nekakav oblik mističnog hrišćanstva, koje u jednom smislu može biti čuvar ili nosioc Svetog Grala kao unutrašnjeg božanskog semena, ili svetlo u čoveku. U tom smislu, pretpostavljeni jovanovci predstavljaju duhovnu lozu prosvetljenih. 

Ovaj tok misli, na kraju, vraća se na svoju polaznu tačku. Bez obzira na to da li je Marija Magdalena zaista delila postelju, ili samo put, sa Isusom, da li loza vodi preko Natana ili Solomona, suština nije u dokazivanju istorijske činjenice. Jer, kako sam na početku rekao, Isus Hrist je danas živ upravo kao mit, opredmećen verom miliona, a ne kao DNK zapis u nekoj evropskoj plemićkoj porodici. Teorija o matrijarhalnoj lozi stoga ne pokušava da pruži biološki dokaz za Sveti Gral. Ona pre otkriva jedan potisnuti sloj simbolike, onaj u kome žensko, lunarno i htonsko, uprkos patrijarhalnom omotaču hrišćanstva, nose ključ tajne. U tom ključu, rađanje nije samo biološka funkcija, već kosmički čin. Žena nije samo majka, već živi pehar, tj Gral, kroz koji se božanska suština prenosi sa kolena na koleno. 

Ako je nosilac loze žena, a koren seže do Kraljice od Sabe, one tajanstvene vladarke koja je Solomonu donela mudrost i blago s juga, da li to znači da mesijanska krv nije samo Davidova? Nije li moguće da u sebi nosi jednu stariju, drugu tradiciju, onu koju nazivamo Putem Leve ruke? I nije li onda Hrist, u tom ključu, više od jagnjeta žrtve? Nije li on, zapravo, konačni ishod jednog davnog saveza između Solomona i jedne okultne, solarno-lunarne struje? Na ova pitanja ne mogu dati konačan odgovor. Ali ono što nagoveštavam jeste da priča o Svetom Gralu, ma koliko bila opterećena modernim izmišljotinama i komercijalizacijom, krije u sebi zrno istine, ne one istorijske, već one dublje, arhetipske. Jer Gral na kraju ne traži onaj koji će dokazati njegovo postojanje, već onaj koji je dostojan da ga ugleda, bilo da je to Lav iz plemena Judinog, ili žena ogrnuta suncem.