Luciferijanizam Majkla Forda

Majkl Ford iz mlađih dana

Majkl Ford (Michael W. Ford, rođen 4. jula 1976), američki okultista, autor i muzičar, etablirao se kao centralna figura savremenog luciferijanizma i Puta Leve ruke (LHP). Opisivan kao luciferijanski vizionar i adept LHP. Od devedesetih godina prošlog veka aktivan je u pisanju, ritualnoj praksi i organizacijama posvećenim afirmaciji adversarijalne okultne filozofije. Ford je bio suosnivač i jedan od vođa Greater Church of Lucifer (Velika Luciferova crkva), jedne od prvih javnih luciferijanskih organizacija u SAD, crkve otvorene 2015. u Teksasu, koja je izazvala znatan društveni otpor i protesne reakcije lokalne hrišćanske zajednice, uključujući vandalske napade i optužbe za terorizam. Luciferova crkva je prestala sa radom nakon manje od godinu dana zbog problema sa zakupom prostora i prijetnji. Pored toga, Ford je osnivač Luciferian Apotheca, okultne prodavnice i resursa za LHP praktičare, kao i izdavačke kuće Succubus Productions Publishing, kroz koju je objavio većinu svojih knjiga. U svom radu često koristi magijsko ime Akhtya i učestvuje kao muzičar u žanrovima poput dark ambienta i black metala, sarađujući sa projektima kao što su Black Funeral, Valefor, Darkness Enshroud, Eitr, Strigoii i drugi. 

Osnovna nit Fordove misli je luciferijanizam, izraz koji on koristi da označi filozofiju i magijsku praksu koja Lucifera vidi kao simbol svetlosti, znanja i slobode. Ford naglašava samoprevazilaženje i individualni preobražaj kroz adversarijalnu magiju i suočavanje sa vlastitim unutrašnjim senkama. On kombinuje stare mitologije (Mesopotamija, drevne paganske tradicije, kabalističku doktrinu klipota) sa modernim okultnim praksama i magijom haosa (haotikom). Ford svoje učenje konceptualizuje kroz 11 Luciferian Points of Power (11 Luciferijanskih tačaka moći), odnosno skup principa koji služe kao filozofska osnova za praksu i razvoj lične moći i autonomije.

Fordovo tumačenje luciferijanizma je fokusirano na inicijaciju kroz iskustvo i simboličko posmatranje Luciferove figure kao arhetipa oslobođenja i individualne pobede nad ograničenjima. U poređenju sa drugim LHP autorima poput Don Veba (Don Webb) ili Nikolasa Šreka (Nikolas Schreck), Ford je specifičan po sintezi različitih tradicija, od Yatuk Dinoih vampirizma do klipotskih sistema, kao i zbog stava koji nije strogo teistički, već varira od simbola do entitetske reinterpretacije u zavisnosti od prakse. Ford često koristi figuru Lucifera i druge entitete iz tog miljea, ne kroz standardnu hrišćansku demonologiju, već kroz reinterpretaciju kroz magiju senke i klipotske motive. Dok su neki LHP autori fokusirani na jednu tradiciju, Ford meša elemente drevnih mitoloških sistema, vampirizma, satanizma i okultnih tekstova u okvir jedinstvenog ritualnog sistema. Kao i mnogi LHP autori, Ford vidi put ka samooboženju kao središnju transformativnu praksu. Sličnost sa haotikom i modernim satanizmom ogleda se u pristupu ritualima kao psihodinamičkim alatima za promenu svesti, a ne samo kao liturgijskoj ceremoniji.

Sada bih obratio ukratko pažnju na Fordove ključne magijske sisteme i tehnike, ali bez ritualnih formula, invokacija ili operativnih uputstava. Pominjao sam Fordovih 11 Luciferijanskih tačaka moći koje predstavljaju osnovu njegovog sistema. To nisu nikakve zapovesti već inicijacijske funkcije svesti, ili luciferijanskog mentalnog programa: 

1. Self-Deification (samooboženje); ovde sebe vidimo kao izvor smisla, što praktično znači prekid zavisnosti od spoljašnjih autoriteta;

2. Adversarial Insight (adversarijalni uvid); svesno suprotstavljanje normi, a u praktičnom smislu, razbijanje uslovljenih identiteta;

3. Knowledge as Power (znanje kao moć); znanje kao sredstvo preobražaja, odnosno aktivacija volje;

4. Becoming (postajanje); identitet je proces, tj psihička fleksibilnost;

5. Responsibility (odgovornost); mi smo uzrok posledica, a što podrazumeva konsolidaciju ega;

6. Desire as Catalyst (želja kao katalizator); naše želje su gorivo pokretanja podsvesti;

7. Transformation through Darkness (preobražaj kroz tamu); senka je ovde u ulozi inicijatora, što u praktičnom smislu znači integraciju potisnutog (prilično jungovski);

8. Ascension through Will (uzdizanje kroz volju); volja kao zakon (prilično krolijevski), a što podrazumeva fokusiranje namere; 9. Luciferian Illumination (luciferijansko prosvetljenje); svetlost iz tame, odnosno inicijacijsko uviđanje; 10. Sorcery of Self (veštičarstvo sopstva); sopstvo kao hram, tj autoregulacija, sami sebe regulišemo; 11. Immortal Becoming (postajanje besmrtnim); identitet kao kontinuitet, a što je postizanje egzistencijalne stabilnosti; Svako od ovih jedanaest načela iziskuje posebno tumačenje, jer to ponekad nije sasvim očigledno. Dakle, mora se prozreti šta tačno Ford označava koristeći ove izraze. Ford takođe koristi kabalistički koncept klipota, odnosno ljuštura. To su, po njemu, arhetipske zone razgradnje ega, tj, da budem jasniji klipoti nisu nekakav put pakla, već označavaju proces rastakanja starog identiteta kako bi nastala nova struktura ega. Na primer, klipot Nahemot odgovara prekidu identifikacije, što podrazumeva rušenje ličnosti. Gamaliel odgovara oblasti rada sa snovima i senkom, što je oblik otvaranja nesvesnog. Samael se odnosi na suočavanje sa strahom, što znači preobražaj impulsa. I dalje, imamo Taumiela kao polarizaciju volje, odnosno ujedinjenje suprotnosti, itd.  Kod Forda postoje tri nivoa magijskog rada. Prvi je psihodramski ritual kao simbolički čin, a što ima za cilj promenu stanja svesti. Drugi nivo je arhetipski, jer podrazumeva rad sa figurama kao što su Lucifer, Lilit, Ahriman i sl. I naposletku, imamo egzistencijalni nivo gde se život vidi kao magijski čin te vodi ka samooblikovanju. Po Fordovom shvatanju Lucifer nije demon u teološkom smislu, već svest koja se budi protiv ograničenja, prometejski simbol autonomije i psihički princip pobune protiv određenja. Ukratko, Lucifer je načelo buđenja svesti. Dalje, Ford uvodi pojmove energetskog vampirizma ne kao parazitizma već kao svesnu regulaciju emocionalne i psihičke energije, tehniku samopunjenja kroz pažnju i projekciju i kao model suverenog energetskog identiteta. Stoga je u tom smislu Ahriman princip materijalizovane volje. Fordov luciferijanizam nije kult, već egzistencijalna tehnologija, da se tako izrazim. Njegov sistem se može čitati kao psihomagijski put individuacije kroz tamu, blizak Jungovoj senki, ali u ritualnom ključu. Majkl Ford i Goecija  Kod Majkla Forda Goecija nije centralni sistem, već sekundarni, periferni sloj unutar šireg klipotsko-luciferijanskog okvira. On je ne tretira kao autonomnu magijsku tradiciju, već kao mapu senke koja se koristi unutar većeg sistema samopreobražaja. Za Forda goecijski duhovi nisu primarno objektivni entiteti u teističkom smislu, niti autonomne demonske ličnosti koje se prizivaju radi materijalnih ciljeva, već su pre svega arhetipske sile psihe i liminalne inteligencije koje predstavljaju segmente rascepljene volje. Drugim rečima, Goecija je psihičke fragmentacije, a ne panteon za štovanje. Goecijski duhovi su, dakle, funkcije tame u svesti inicijanta. Ford Goeciju uvrštava u klipotsku strukturu, a ne obrnuto. Dakle, duhovi, tj demoni Goecije kao fragmenti energije unutar klipotskih sfera, nisu nikakvi vladari, već maskirane funkcije tame. Kod njega, klipotske sfere su primarne ontološke zone, dok su goecijski duhovi sekundarne personifikacije. Iz njegove perspektive klipot je arhetip a goecijski demon je maska tog arhetipa. Podsetimo se, da su za opšte i tradicionalno razumevanje, duhovi Goecije stvarni entiteti. Kod Forda to nije tako. Iz njegovog ugla, pokušaj da se kontroliše demon znači da nisu integrisani sopstveni aspekti senke. Dakle, za Forda klipoti su osnova magijskog sistema. Ford nedvosmisleno insistira na klipotskom putu, jer klipoti su, za njega, strukturalna mapa raspada ega, dok je Goecija je lokalna ikonografija unutar tog prostora. Dakle, bez klipotske osnove, Goecija ostaje površna, pa je otud klipotski rad inicijacija, a goecijski rad samo tehnika.

Ključne ideje iz knjige Majkla Forda Wisdom of Eosphoros (Mudrost Eosforusa)

Ova knjiga predstavlja temeljno delo o ideološkom svetonazoru i spiritualnosti luciferijanizma, izdanje Greater Church of Lucifer (GCOL) iz 2015. godine. Kao koautor navodi se Džeremi Krou (Jeremy Crow). Ona nije samo uvod u taj moderni, ne-dogmatski put, već i refleksija o ljudskom potencijalu, slobodi uma i težnji ka samoostvarenju. Luciferijanizam se ovde ne predstavlja kao religija u tradicionalnom smislu, već kao filozofija života koji koristi simboliku Lucifera kao arhetipskog simbola pobune, znanja i samoodgovornosti. U temelju Fordove luciferijanske misli stoji uverenje da je pojedinac jedini bog vlastitog života. Ne postoji spoljašnje božanstvo ili sudbina koja upravlja ljudskim životom, budući da je svako odgovoran za svoje postupke, uspehe i neuspehe. Cilj nije pokornost spoljašnjem autoritetu, već postizanje autonomije i moći kroz znanje, samospoznaju i disciplinu. Ovaj koncept se u knjizi naziva apoteoza, kao postupak samooboženja, kada pojedinac razvija svoj Crni plamen (svest i volju) i postaje arhitekta vlastite stvarnosti.

Ključno načelo proklamovano u knjizi je ravnoteža između svetla i tame. Za razliku od dualističkih religija koje označavaju dobro i zlo kao apsolutne suprotnosti, luciferijanizam posmatra svetlo (znanje, svest, kontrola) i tamu (strast, instinkt, kreativni haos) kao komplementarne sile koje postoje u svakoj osobi. Tama nije zlo, već izvor energije i kreativnosti koji mora biti uravnotežen svetlom razuma. Ova ravnoteža ogleda se i u simbolu Lucifera kao Jutarnje i Večernje zvezde (Venera), koja nosi i svetlost i tamu.

Knjiga oštro kritikuje dogmatske religije (posebno avrahamske) kao sisteme koji održavaju mentalno ropstvo. Autor smatra da te religije kontrolišu ljude kroz strah, krivicu i obećanja o zagrobnom životu, umanjujući time ljudski potencijal i odgovornost. Luciferijanizam se predstavlja kao alternativa tom ropskom mentalitetu, pozivajući na pobunu protiv slepe vere i potragu za znanjem kroz iskustvo i kritički način razmišljanja. Otud se i reč Crkva u nazivu GCOL tumači se kao skup istomišljenika, a ne kao hijerarhijska institucija.

Knjiga nudi i praktične smernice za primenu filozofije u svakodnevici putem 11 Luciferijanskih tačaka moći o čemu je već bilo reči u ovom tekstu. Ford uranja u paganstvo i predhrišćanske mitologije kako bi objasnili korene luciferijanskog simbolizma i značenja. Lucifer se ne poistovećuje sa hrišćanskim Satanom, već se vidi kao sinteza drevnih božanstava poput sumerske Ištar (Venera kao boginja ljubavi i rata), grčkog Prometeja (koji je doneo vatru ljudima) i helenističkog koncepta daimona (ličnog duha ili istinske volje). Ovaj istorijski kontekst služi kao most između drevne mudrosti i moderne samo-refleksije.

U delu knjige koji je napisao Džeremi Krou, razmatra se ulazak u Novu luciferijansku eru (NLE) nakon 2012. godine, što simbolizuje kraj jednog ciklusa mentalnog ropstva i početak doba individualne moći i kolektivne prosvećenosti. Ova nova era ne predviđa apokalipsu, već promenu svesti u kojoj pojedinci preuzimaju kontrolu nad svojim životima i zajednički stvaraju budućnost.

Mudrost Eosforusa je, u suštini, poziv na intelektualnu i duhovnu pobunu. Kao takav, taj poziv nudi filozofiju koja slavi ljudski potencijal, kritičko razmišljanje i odgovornost prema sebi i svetu. Iako koristi kontroverzne simbole poput Lucifera, njena poruka je humanistička: svako može postati kralj svog sveta kroz samospoznaju, ravnotežu i akciju. Knjiga ne traži sledbenike, već poziva čitaoca da postane sam svoj učitelj, što je možba najočitiji izraz njenog luciferijanskog ideala. 

Majkl Ford, Tomas Karlson i Kenet Grant

Radi boljeg uvida ne samo u Fordovu doktrinu, nego i ključnih oblika LHP, uporedimo Majkla Forda sa nekim drugim sistemima, kao što su onaj Keneta Granta i Tomasa Karlsona (Dragon Rouge). Sva trojica rade sa istim osnovnim temama: senka, apoteoza, transgresija, inicijacija, ali različitim ontologijama. Neretko se stiče utisak da Ford drugu stranu u ontološkom smislu gleda kao psihomagijski i arhetipski domen svesti. Za Karlsona je to realni kosmo-haos i objektivno postojeće drakonijanske sile. Kenet Grant tu drugost posmatra kao transdimenzionalni tok izvan vremena i ega. 

I dalje, ove tri ličnosti možemo predstaviti i kroz prizmu za njih karakterističnih adversijalističkih entiteta, a to su, za Forda - Lucifer kao arhetip buđenja, dakle, unutrašnja sila; za Karlsona - Zmaj / Tijamat / Apep kao haos pre stvaranja, odnosno kosmička sila; i za Granta - Horonzon, Lam, Tifon, kao entiteti izvan kosmosa, transrealna inteligencija. Osobenosti svakog od pomenute trojice vode i ka osobenim oblicima njihovih puteva inicijacije. Tako kod Forda imamo prvo psihološko buđenje, nakon čega sledi rad sa senkom, što bi trebalo da rezultira samooboženjem. Dakle, Ford radi na izgradnji jastva u LHP ključu. U slučaju Tomasa Karlsona, prvo ide suočavanje sa Haosom (Veliki spoljašnji Zmaj), zatim rad sa drakonijanskim sferama, što podrazumeva i prolazak kroz klipotske tunele, te naposletku dolazi svestan povratak u Haos (transkosmos). Možemo stoga reći da Karlson, kao u alhemijskom procesu, prekaljuje jastvo. Kod Granta prvo ide ostvarivanje kontakta sa drugom stranom, pa rad sa tifonijanskom strujom, te naposletku gubitak identiteta i transkosmosu, ako se tako može reći. To znači da Grant rastvara jastvo, što bi Kroli rekao anihilacija (poništenje) ega.

Uporedni pristup ovoj trojici možemo izvesti uvidom u njihov magijski metod. Fordov magijski stil, da tako kažem, jeste strukturisan i psihomagijski. Njegovi izvori su klipoti, vampirizam i haos, dok je cilj izgradnja autonomnom, odnosno bolje reći, nezavisnog identiteta. Možemo reći da je Ford u magijskom smislu sintetizator koji koristi mit kao alat. Kod Karlsona, stil je sistematski i mitološki, a crpi iz klipotske kabale, nordijskih i drakonijanskih mitova, runozofije, tantre i sl., dok je cilj drakonsko buđenje. U magijskom smislu on deluje kao rekonstruktor, tj nastoji da izgradi koherentan sistem. Važno je razumeti jedno u vezi Forda i Karlsona: iako obojica koriste klipote, oni u stvari rade sa dva različita univerzuma koji samo dele isti simbolički jezik. Grantov stil je zbunjujuće fragmentaran ali vizionarski, utemeljen na Kroliju, Lavkraftu i tantrizmu, ali i pod snažnim uticajem egiptozofske misli Džeralda Masija. Njegov praktičan cilj je transdimenzionalni kontakt. Dakle, očigledno je Grantovo nastojanje da deluje kao prorok.

Bibliografija Majkla Forda

Ford je objavio više od tridesetak knjiga, a dole su istaknuti neki od najuticajnijih i najcitiranijih naslova:

-Luciferian Witchcraft / Book of the Serpent; temeljni grimoar i ideološki uvod u njegov luciferijanski sistem.

-The Bible of the Adversary; tu on pozicionira Lucifera kao prometejski lik i fokusira se na ritualnu praksu.

-Liber HVHI: The Magick of the Adversary; složen rad o klipotskoj i infernalnoj magiji.

-Book of the Witch Moon: Chaos, Vampiric & Luciferian Sorcery; kombinacija tradicionalne i vampirske magije sa LHP elementima.

-Akhtya – Vampyre Magick; tekst fokusiran na vampirsku magiju.

-Drauga – Ahrimanian Yatuk Dinoih; proučavanje persijske i saturnijanske magije i klipotskih arhetipa.

-Lilith and Lamastu; rad o arhetipovima ženskih adversarijalnih entiteta.

-Wisdom of Eosphoros; filozofski tekst o luciferijskoj tradiciji.

-Infernal Union: Sinister Initiation & Satanic Psalms; kombinacija inicijacijskih radova i ritualnih pesama.

-Hecate & the Black Arts; povezivanje tradicionalnog paganskog arhetipa sa LHP praksom.

Setijanizam kao teistički satanizam: Majkl Akvino i Setov Hram

Majkl Akvino (1946-2019), disident Crkve Satane nije neka sasvim marginalna i sumnjiva osoba. On bio potpukovnik američke vojske, obaveštajac i specijalista za psihološko ratovanje, član Zelenih beretki, a osim toga doktorirao je političke nauke na Kalifornijskom univerzitetu. Učestvovao je u vijetnamskom ratu. Služio je kao NATO oficir za vezu u nekoliko evropskih zemalja, gde je razvio veze sa evropskom krajnjom desnicom. Navodno je bio vođa grupe Monarh povezane sa čuvenom CIA operacijom Gladio. Pri kraju karijere radio je za Meril Linč. Reklo bi se, za razliku od LaVeja, da je Akvino bio mnogo ozbiljnija ličnost. Otud je i njegov pristup satanizmu ozbiljniji nego LaVejev. U tom smislu, Akvinov satanizam je preimenovan u setijanizam, pošto je on smatrao da bi sa Satanom trebalo komunicirati u njegovom izvornom obliku, a to je drevni egipatski bog Set. Navodno, kako tvrdi Akvino, godine 1975. Satana mu se ukazao i rekao da je on zapravo bog Set. Akvino se pridružio Crkvi Satane 1969. godine i brzo napredovao u njenoj hijerarhiji. Kasnije je odbacio LaVejev ateizam, materijalizam i pohlepu za novcem. Oformio je posebnu grupu poznatu kao Setov Hram 1975. godine, koja se može okarakterisati kao teistički satanizam, ali organizovan u obliku inicijacijskog sistema.

Nije Majkl Akvino jedini oficir visoko etabliran u svetu modernog okultizma. U tom svojstvu vredi pomenuti potpukovnika Grejdija MekMurtrija (Grady Louis McMurtry, 1918-1985, lider O.T.O. Alistera Krolija u SAD). Takođe, značajan je britanski general-major Fuler (J.F.C. Fuller, 1878-1966). Zanimljivo je da je Fuler bio jedini strani predstavnik na prvim vojnim manevrima nemačkog Vermahta 1935. godine. Fuler je bio poznat kao simpatizer nemačkog nacizma i član Mozlijeve Britanske unije fašista i nacionalnih socijalista. Takođe, bio je jedan od učenika Alistera Krolija. Karl Germer (1885-1962), poznat kao Frater Saturnus, takođe je bio značajan među Krolijevim sledbenicima. Germer je u mladosti bio nemački vojni obaveštajac.

Akvino je u mnogim stvarima sledio Krolijev modus operandi. Tako mu je Set, po uzoru na Krolijevog Ajvaza, diktirao The Book of Coming Forth by Night, (Knjiga izlaska u noć), knjigu nastalu automatskim pisanjem, što Akvina stavlja u ulogu proroka tog božanstva, kao što je Kroli sebe proglasio prorokom boga Horusa. Naslov te knjige ima obrnuto značenje od Egipatske knjige mrtvih koja se obično prevodi kao Knjiga izlaska u dan, i odnosi se na vaskrsenje u zagrobnom svetu. Norveški akademski istraživač ezoterizma, Asbjorn Direndal, u tom slučaju vidi sličnost između Krolijevog raskida sa Mek Gregorom Metersom i Akvinovog sa LaVejem. Kao što je Kroli iskoračio više i dalje od svog učitelja, isto je uradio i Akvino. Akvino je smatrao da na neki način nadograđuje i ispravlja Krolijev rad. Otud je tvrdio da je motiv čuvene Stele otkrovenja iz muzeja u Kairu, koja je bila okidač temeljnog Krolijevog mističnog iskustva, pogrešno protumačen od strane samog Krolija. Stela otkrovenja, po Akvinu, sadrži reference na druge bogove i na stariji ciklus egipatskih mitova od onih za koje je Kroli mislio da ih identifikuje. Tako, kaže Akvino, Horus nije Ozirisovo dete, već Setov blizanac. 

Međutim, kako primećuje Direndal, Akvino, budući da eksplicitnije od LaVeja odbacuje Krolijev koncept poništenja sopstva, (setimo se, to je mistični koncept karakterističan za Put Desne ruke), sebe stavlja u položaj onog tipa magičara koje Kroli opisuje izrazom Crni Brat. Budući da Kroli te stvari opisuje na način vlastitog shvatanja kabale, Akvino odbacuje samu kabalu, jer u njegovoj Knjizi izlaska u noć nema ničeg kabalističkog. Stoga, po Akvinovom shvatanju nema nikakvog (kabalističkog) bezdana (lažna sefira Daat), pa ni prelaska preko njega, a što je značajna stavka u Krolijevoj mitologiji. Za Akvina nema Puta Desne ruke na nivou stepena posvećenja Magister Templi (Majstor Hrama), već postoji samo Put Leve ruke, što je, kako kaže Akvino, puno opasnosti. U pitanju je proces, a ne jednokratni test prelaska bezdana, kako kaže Akvino, prepun stalne opasnosti koja postoji od trenutka kada pojedinac potpuno spozna sebe kao Magistera.

Podsetiću, izraz Crni Brat odnosi se na adepta koji je na svom putu napredovao do najviše tačke pre suštinskog preobražaja. Ta tačka uspenja nalazi se na Desnom stubu kabalističkog dijagrama Drveta života, konkretno na nivou sefire Hesed. No, adept se na tom nivou ne može dugo zadržati jer je samim tim što se našao na desnoj strani Drveta sebe doveo u neravnotežu. Otud on nema izbora nego da pređe bezdan i odustane od svog života prepuštajući se večnom životu i jedinstvu sa božanskim. Crni Brat je, po Kroliju, onaj ko je odlučio da napravi tvrđavu oko svog Hrama (suptilnog tela?) i tako ostane da visi u ambisu prepušten destruktivnim silama oličenim arhidemonom koji se zove Horonzon.

Po učenju setijanizma, Set je jedini pravi bog i on je pomogao čovečanstvu darujući mu intelekt sklon preispitivanju, nazvan „Crni plamen“, koji ljude razlikuje od drugih životinjskih vrsta. U Akvinovom setijanizmu Set se ne obožava kao božanstvo već se visoko ceni kao učitelj kojeg treba slediti. Setijanizam promoviše ideju da bi praktikanti trebalo da teže samooboženju i tako postignu besmrtnost svesti. Za setijance magija je sila kojom se može manipulisati kroz rituale, ali priroda tih rituala nije strogo određena od strane same organizacije. Akvino je opisao setijanske prakse kao crnu magiju. Nakon inicijacije u Setov Hram, član može napredovati kroz niz od šest stepenova, od kojih svaki zahteva veće odgovornosti prema grupi. Posledično, većina članova ostaje u prva dva stepena. Setovim Hramom upravlja visoki sveštenik ili visoka sveštenica, zajedno sa širim Savetom devetorice. Organizacija je takođe podeljena na grupe poznate kao piloni, putem kojih članstvo može da međusobno komunicira kako bi unapredili svoj magijski rad u određenim oblastima. 

Ostvarenje istinske prirode člana Setovog Hrama naziva se „postajanje“ ili „dolazak u bivstvovanje“ i predstavlja se egipatskim hijeroglifskim pojmom kheper, ili „Xeper“. Ovaj izraz je opisan u Knjizi izlaska u noć kao „Reč eona Seta“. Ovo setijansko postajanje, odnosno dolazak u bivstvovanje, podseća na krolijevski koncept spoznaje istinske volje i ostvarenja kontakta sa anđelom čuvarem. Članovi nastoje da sačuvaju i ojačaju svoje „izolovano, psiho-centrično postojanje“, što je jedna od karakteristika Puta Leve ruke. Ova ideja je u suprotnosti sa tradicionalnim ciljem hermetičkih i zapadnih mističnih praksi (Put Desne ruke), koje teže predaji ega u jedinstvo sa Bogom ili nekim univerzalnim metafizičkim faktorom. Setov Hram uči da je pravo sopstvo, ili suština, besmrtno, a Xeper je sposobnost usklađivanja svesti sa tom suštinom. Akvino je podučavao da postoji zagrobni život za one koji dostignu potreban nivo individualnog razvoja. Taj zagrobni život može se odvijati u subjektivnom univerzumu pojedinca. Oni koji nisu u stanju da dostignu ovaj nivo raspadaju se u nepostojanje nakon smrti fizičkog tela. 

Timoti Donahju, u knjizi Black Magick The Left Hand Path, upućuje kritiku na račun Akvinovog učenja koje poistovećuje religijsko božanstvo Seta sa subjektivnošću dostupnom kroz supraracionalnost. Po Timotiju to zvuči kao maštovit način da se kaže da to biće postoji isključivo u ljudskom mozgu. On objašnjava da se neologizam supraracionalno odnosi na a priori konceptualizaciju, za razliku od empirijskih pojava. Pojednostavljeno rečeno, Timoti kaže da setijanci smatraju kako je tzv astralni entitet ništa drugo do cerebralni saputnik u glavi, slično stanju u kojem pacijent sa šizofrenijom halucinira fantazijske likove u sopstvenoj stvarnosti. Ako je sve cerebralno, zapitajmo se onda kakve je prirode Akvinovo magijsko iskustvo?

Egipatski bog Set

Samoinicijacija se kod Akvina definiše kao znanje koje predstavlja spoj intelekta i intuicije. U skladu sa naglaskom na individualnosti, Setov Hram podstiče svoje članove da slave sopstveni rođendan i ne propisuje nikakav drugi kalendar verskih proslava. Takođe, vredi pomenuti da je i Akvinova organizacija imala svoje disidente, pa je tako 1979. godine Ronald Baret (Ronald Keith Barrett), osnovao sektu Anubisov Hram koja je funkcionisala do 2010. godine. Pomenuti Akvinov disident Ronald Baret je predstavio Xem kao svoju eonsku reč, navodeći je kao prirodan i neophodan dalji razvoj Akvinovog Xepera. Akvino je kasnije priznao Xem kao vredan magijski koncept za istraživanje, ali je smatrao da je Baretovo insistiranje na njenoj isključivosti nespojivo sa individualističkom filozofijom Setovog Hrama.

Prihvatajući staru gnostičku ideju eona poput Krolija, Akvino je usvojio i njegovu trodelnu podelu na Eon Izide, Eon Ozirisa i Eon Horusa, ali je toj podeli dodao Eon Satane, koji je datirao od 1966. do 1975. godine, a zatim Eon Seta, sa počektom od 1975. godine nadalje. Iako je predstavio ove hronološke okvire, Akvino je takođe prikazao eone ne toliko u svojstvu vremenskih perioda koliko stanja uma koja mogu postojati istovremeno. Akvino je naglasio ono što je smatrao razlikom između objektivnog i subjektivnog univerzuma. U njegovoj doktrini, objektivni svet se shvata kao prirodni svet i kolektivni sistem značenja čovečanstva, dok se subjektivni univerzum shvata kao svet individualnog iskustva i individualnih sistema značenja. Sledeći Krolija, Akvino je magiju definisao kao „izazivanje promene u skladu sa voljom“. 

Za razliku od LaVeja, Akvino je izražavao verovanje u razliku između crne i bele magije. Belu magiju je opisivao kao „visoko koncentrovani oblik konvencionalnog religijskog rituala“, karakterišući je kao „svestraniju“, „manje tešku“ i „manje opasnu“ od crne magije. Međutim, kritikovao je belu magiju kao prevaru i samoobmanu koja obmanjuje svest da poveruje kako je prihvaćena u objektivnom univerzumu. Takođe, Akvino je podelio crnu magiju na dva oblika: nižu crnu magiju i višu crnu magiju. Tvrdio je da niža crna magija podrazumeva „nagovaranje“ stvari koje postoje u „objektivnom univerzumu“ da deluju na željeni način. U ovu kategoriju svrstao je scensku magiju, psihodrame, politiku i propagandu. Suprotno tome, izraz viša crna magija koristio je za promene u subjektivnom univerzumu magičara, omogućavajući im da ostvare sopstvo u skladu sa principom Xeper. Među Akvinovim sledbenicima je prihvaćeno da promene u objektivnom univerzumu mogu nastati kao rezultat više crne magije, ali se takvi efekti smatraju sekundarnim u odnosu na uticaj koji imaju na subjektivni univerzum.

Timoti Donahju se kritički osvrće na Akvinovo učenje koje svodi magiju na običnu scensku delatnost i psihodramu, dok zvanična literatura Setovog Hrama jasno pokazuje odsustvo bilo kakve natprirodne dimenzije magije. Po Timotiju, Akvino skreće sa puta mudrosti kada tvrdi da pojmovi Leva i Desna ruka sami po sebi ne podrazumevaju nikakav moralni ili etički stav, jer se odnose na tehnike i sisteme. Timoti kaže da bez neophodnog etičkog utemeljenja, ne postoji način da se odredi koje tehnike pripadaju stazi. Filozofija izvodi svoje postupke iz svojih principa, a ne obrnuto, tj. etika određuje ponašanje; ponašanje ne određuje etiku. Dalje naglašava Timoti, Akvino podržava lažnu dihotomiju niže i više crne magije, što je pogrešna podela koju Put Desne ruke propoveda kako bi se potisli ljudski instinkti u korist božanskog zakona. Po Timotiju, svi magijski činovi su validni, sve dok ispunjavaju principe Puta Leve ruke. Iluzorna religijska podela između božanske uzvišenosti i životinjske niskosti nema osnova u crnoj magiji, jer čarobnjaci ne veruju u božanstvo. Timoti kaže da postupci koje Desna ruka smatra „niskim“, poput seksualnog i ekonomskog ispunjenja, mogu itekako nadahnuti zdrav uspon u karakteru čarobnjaka. Setov Hram, zaključuje Timoti, nije pružio nikakav rad na stazi u oblasti proricanja, opsednutosti ili putovanja duše, što je za Timotijevu generaciju magičara Puta Leve ruke prilično bitno.

Kao što sam već nagovestio na početku ovog odeljka, Akvino je bio povezan sa raznim neonacističkim grupama u Evropi, a što je možda bilo u skladu sa njegovim obaveštajnim zadatkom. Pa ipak, on je često bio optuživan da je simpatizer nacističke ideologije te da je posebno bio fasciniran vezom između okultizma i nacizma. U tom smislu Akvino je 1983 izveo ritual u Valhali, odnosno podzemnoj odaji čuvenog Vevelsburg zamka u Nemačkoj koji je služio kao okultni hram i baza Hajnriha Himlera. Nedugo nakon toga osnovao je Red Trapezoida, koji je predstavljao posebnu grupaciju unutar Setovog Hrama. Jedan od najpoznatijih članova Reda Trapezoida je Stiven Flauers (Stephen Edred Flowers ili Edred Thorsson), univerzitetski profesor, runolog, propagator okultizma, posebno neogermanskog paganizma i odinizma. On je pomogao u stvaranju Germanskog neopaganskog pokreta u Severnoj Americi.

Majkl Akvino ostaje jedna od najkompleksnijih i najkontroverznijih figura modernog okultizma. Njegova biografija, koja spaja sjajnu vojno-obaveštajnu karijeru sa ulogom proroka i osnivača nove religijske struje, sama po sebi predstavlja anomaliju koja nadilazi uobičajene predstave o ezotericima. Setov Hram, zasnovan na raskidu sa LaVejevim materijalizmom, uneo je u savremeni satanizam teološku dubinu, inicijacijsku strukturu i filozofsku sofisticiranost, naslonivši se na krolijevsku tradiciju, ali i radikalno je preoblikujući. 

Upravo taj odnos prema Kroliju otkriva ključnu tenziju u Akvinovoj misli. On usvaja krolijevski okvir eona i magijskog rada, ali odbacuje kabalistički univerzalizam i koncept poništenja sopstva. Na taj način, Akvino pokušava da izgradi čisti Put Leve ruke, lišen onoga što on vidi kao zablude Puta Desne ruke, uključujući i one koje su se uvukle u Krolijev sistem. Njegovo insistiranje na samooboženju i na subjektivnom univerzumu kao primarnoj sceni magijskog rada (Xeper), predstavlja dosledno razvijanje adversarijalnog principa na individualnoj ravni.

Međutim, paradoks Akvinovog nasleđa leži u njegovoj kolektivnoj, pa i političkoj dimenziji. Dok doktrina Setovog Hrama slavi ekstremni individualizam, Akvinova biografija otkriva čoveka duboko ukorenjenog u hijerarhijske i tajne strukture državnog aparata, s one strane obične profesionalne službe. Njegove veze sa evropskom krajnjom desnicom, ritual u Vevelsburgu i osnivanje Reda Trapezoida, ukazuju na magijski rad koji nije bio usmeren samo ka subjektivnom univerzumu, već i ka širim, kolektivnim i istorijskim silama. Time se Akvino, paradoksalno, približava onome protiv čega je Put Leve ruke nominalno usmeren. Ne radi se o službi državi u običnom smislu, već o pokušaju magijskog delovanja na nivou koji podrazumeva upravo one hijerarhije i kolektivne identitete koje filozofija samooboženja navodno prevazilazi.

Konačno, pitanje Akvinove lične vere u Setovo ukazanje ostaje otvoreno. Bilo da je reč o autentičnom mističnom iskustvu, sračunatoj mistifikaciji ili, pak, proizvodu suptilnih psiholoških manipulacija čiji je i sam mogao biti deo, to ne umanjuje stvarni uticaj njegovog dela. Rasprave koje su pokrenuli Akvino i njegovi kritičari, poput Timotija Donahjua, i dalje oblikuju razumevanje Puta Leve ruke. Njegovo delo i život svedoče da je Put Leve ruke, uprkos svojim adversarijalnim aklamacijama, neizbežno isprepletan sa društvenim i istorijskim kontekstom koji ga okružuje.

Ideologija savremenog Puta Leve ruke

Virgil Finlay

U knjizi Black Magick: The Left Hand Path, Timoti Donahju veoma kompetentno i skoro akademski, obrazlaže osnovne pretpostavke magijskog delovanja Puta Leve ruke, ali sa stajališta tzv trećeg talasa satanizma. Kako on kaže, magija se sastoji od a posteriori znanja izvedenog iz empirijskog posmatranja natprirodnih događaja koji se dešavaju kroz ritualizovano eksperimentisanje. Po Timotiju, magijska praksa se može podeliti u tri kategorije: 

1. divinacija (primanje znanja i vizija putem metoda proricanja, ili zurenja u kristale ili ogledala na poseban način); 

2. evokacija (prizivanje, zaposedanje, proterivanje ili ispoljavanje duhova ili demona, i bacanje čini); 

3. i putovanje duše (što se odnosi na astralnu projekciju, odnosno ispoljavanje suptilnijeg energetskog oblika u koji praktičar prenosi svoju svest radi kretanja i delovanja na suptilnijim dimenzijama postojanja). To iskustvo je slično lucidnom snu. 

Postoje razni oblici crnomagijskog posvećenja i inicijacijskog kontinuiteta koji imaju afričko i azijsko poreklo. Jednom prilikom, poznati okultista Stiven Skiner, koji se ezoterijom bavi i sa akademskog aspekta, a ne samo praktično, pomenuo je postojanje kineskih crnomagijskih bratstava koji održavaju saveze sa demonima tokom čitavog niza generacija. Nešto slično bismo mogli reći i za određene oblike haićanskog vudua, zatim za kubanski Palo majombe ili brazilski Kimbanda kult, ali sve te stvari imaju utemeljenje u tradiciji. Savremeni zapadnjački profani satanistički Put Leve ruke nema takvu tradicijsku dubinu. Međutim, ono što je deo evropske mračne tradicije jesu inicijacijske crnomagijske vampirske loze. Pa ipak, te tradicije nemaju jasno određenu ideologiju niti proističu iz modernog okultizma, ali se u određenim detaljima dodiruju sa modernim i profanim Putem Leve ruke.

Vincenzo Lamolinara

Ovde bih se kratko zadržao na najkontroverznijem delu evokacije, a to je zaposednutost. U našoj kulturi to je povezano sa dijaboličnim zaposedanjem i njegovim holivudskim predstavama. Dakle, to je nešto opako, razorno, demonsko, negativno. Pobornici Puta Leve ruke to ne vide baš tako. Kao oblike zaposedanja, tj odnosa između duhovnih entiteta i ljudi, Timoti povlači paralelu sa biologijom i navodi tri oblika: 

-uzajamnost – obe strane imaju korist jedna od druge; 
-komensalizam – jedna strana ima koristi, a druga strana nema koristi, ali nema ni štete; 
-parazitizam – kada jedna ima korist a druga trpi štetu. 

Poput bioloških organizama, na istim načelima odvija se i magijska simbioza. Dodatno, ta simbioza može biti dobrovoljna i nedobrovoljna, i može biti kratkotrajna, povremena, dugotrajna ili stalna. Crni mag, nazovimo tako posvećenika Puta Leve ruke, stupa u dobrovoljnu trajnu zaposednutost od strane kooperativnih duhova. Ta vrsta zaposednutosti, po svedočanstvima nekih crnih magova, osim što je neophodna, nije nimalo zastrašujuća, nego čak prijatna, i može izazvati ekstatično zadovoljstvo. Izvesni francuski crni mag Magister Clavus taj osećaj zaposednutosti od strane recimo goecijskih demona opisuje kao prijatan i topao, te dolazi iznutra, iz stomaka. Po njemu, destruktivna i nevoljna zaposedanja dešavaju se od strane vampirskih i zlonamernih, parazitskih entiteta, ali ne i od strane, rekao bih, etabliranih demona na koje su poklonici Puta Leve ruke upućeni. Sa druge strane, vredi istaknuti činjenicu dobro poznatu u hrišćanstvu, a to je zaposednutost Svetim Duhom. Takođe, u afričkim, afro-brazilskim i afro-karipskim kultovima i magijskim religijama imamo praksu zaposednutosti duhovima koji se prizivaju na kultni i organizovan način. Po toj praksi je posebno poznat haićanski vudu.

Rekao sam da je Put Leve ruke pojava izrazitog individualizma i anarhičnosti, a što stoji nasuprot etabliranim organizovanim strukturama okultizma od kojih neke naginju ka Putu Leve ruke. Imajmo na umu da te strukture vode poreklo od rozenkrojcerskih, iluminatskih, paramasonskih i masonskih organizacija, a to su sve oblici Puta Desne ruke. U tom smislu Timoti pravi razliku između okultizma i magije, jer okultizam to su bratstva, redovi, njihove inicijacije, stepenovi, insignije, hijerarhija, struktura, dakle poslušnost. Otud se i istinska crna magija, po Timotiju, onaj pravi Put Leve ruke, nalazi izvan tih sputavajućih ikonografskih, misterijskih tajnih društava, njihovih dogmi i ograničenja. Sa stajališta crne magije, tajna društva se malo razlikuju od etabliranih crkvi. Iz tog razloga Timoti o njima govori kao o okultnom sveštenstvu. 

Možda će ovo mnogima zvučati čudno, ali sledeći ovu liniju možemo izvući zaključak kako nema velike razlike između Alistera Krolija i rimskog pape. Onima koji su stekli predstavu o Alisteru Kroliju kao crnom magu, o masonskim i paramasonskim tajnim društvima kao satanističkim organizacijama, ove tvrdnje mogu delovati čudno, ali napominjem kako ne postoji jedna usaglašena i neosporavana naučna definicija satanizma, pa ni toga šta je Put Leve ruke.  

Ono na šta Timoti obraća pažnju, čime se nadovezujem na prethodno rečeno, jeste razlika između magije i magike, s obzirom da i on koristi izraz magick, umesto klasičnog magic. Podsetiću, dodatkom slova K na kraj reči magija, Alister Kroli je hteo naglasiti razliku između njegove telemitske magije, nadahnute doktrinom Novog eona objavljenoj Knjigom Zakona, od magije starog eona spram čijih je formula on zauzeo jasan i revolucionaran otklon. Po Timotiju, magika je čin izazivanja uzroka na astralnom nivou koji se ispoljavaju promenama na fizičkom planu. Izvorno, on kaže: causing the astral force to effect physical phenomena. Zapravo, to je definicija magije u modernom okultizmu. Pa ipak, nabrajajući šta magika nije on tvrdi sledeće: nije religija, nije ogrtač, šešir i odelo, nije sveštenstvo, nije crkva niti red. Podsetiću, sledbenici Alistera Krolija jesu organizovani kao sveštenstvo Gnostičke katoličke crkve, i jesu organizovani u obliku posvećeničkih redova: Ordo Templi Orientis i A.A. 

Šta magika jeste, Timoti kaže da je to prirodna sila koja deluje kao spojnica između astralnog i fizičkog sveta; praksa korišćenja astralne sile; te konačno magika je nauka. Zapravo, ova rečenica je u skladu sa Krolijevim shvatanjem magike. Ovako ispada da ukoliko sledimo Timotijevu nit dolazimo do zaključka da se tvorac magike zapravo bavio magijom. To je po malo apsurdno. Magija, dakle bez onog K, po Timotiju, jeste oblik politeističkog religijskog obožavanja koje je ustanovilo sveštenstvo određenih božanstava. Ukratko, magija je magijska religija. Time je naglašeno da na Putu Leve ruke nema obožavanja i nema sveštenstva. Anarhisti i komunisti bi se složili sa rečenim. Oni bi se posebno složili sa idejom oca modernog satanizma Šandora La Veja, da je Put Leve ruke u suštini ateizam natprirodnog. 

Ako sam dobro razumeo, to bi bio heterodoksni satanizam, koji stoji spram onog ortodoksnog, koji svoje utemeljenje nalazi u okvirima, kako Timoti kaže, psihopatskih religija Bliskog istoka. Predočene pretpostavke jasno osvetljavaju jedan od suštinskih ciljeva Puta Leve ruke, a to je, kao što sam ranije pomenuo, samooboženje (self-deification), što crni magičari zapravo stalno navode. Nije li to jedna od Krolijevih maksima učenja Novog eona po kome je Bog čovek? Deus homo est! Imalo bi se mnogo toga naći zajedničko kod Krolija sa Putem Leve ruke. Mnogi akademski istraživači ezoterije, ali i sami praktičari, nisu uvek u stanju da se slože može li Kroli biti uvršten u Put Leve ruke, ili je ipak negde desno. Moj stav je da kod njega možemo naći dosta toga što bi ga moglo uvrstiti na obe strane, a što ga možda pozicionira upravo negde na samoj sredini. No, ovde nije tema Alister Kroli, ali ne može se prenebregnuti njegov značajan uticaj na savremene tokove okultizma, a što uključuje i Put Leve ruke.

I konačno, ono što nije nimalo iznenađujuće, Timoti govori o etici i moralu, ali ne bih ulazio u dublja razmatranja, već ću samo naglasiti njegov stav po kome Put Leve ruke zapravo donosi radost i nema za cilj da naškodi drugima, osim ukoliko praktičar nije ugrožen tuđim delovanjem. Po Timotiju, Put Leve ruke karakteriše nekoliko načela: 

-profanost – desakralizacija i jeres; 
-nadprirodno – astralni empirizam; 
-egzistencijalizam – afirmacija postojanja; 
-egoizam – uzdizanje sopstva. 

On doktrinu Puta Leve ruke povezuje sa tri značajna imena filozofije na sledeći način: 
-Aristotel / ideal sreće; 
-Kant / univerzalna sekularna etika; 
-Niče / volja za moć. 

Po Timotiju, tri su neophodna uslova za magijsko delovanje: 
1. mag mora postojati da bi delovao; 
2. mag mora imati slobodu da deluje; 
3. mag mora imati moć da deluje. 

Ove tri činjenične premise čine temelj filozofije Puta Leve ruke. Dakle, tri su vrline tog puta: individualnost, sloboda i moć. Timoti ističe da su mnogi neuki magičari pomešali gotovo identične termine egoizam i egotizam. Egoizam, objašnjava Timoti, ne znači luksuz, ekstravagantnost, nekretnine, provod i egotistički visoki život. On tvrdi da je zapadno društvo neoprostivo zloupotrebilo i oklevetalo pojam ego, poistovećujući ga sa plitkom osobinom pojedinca opsednutog površnim društvenim statusom i slavom. U kontekstu Puta Leve ruke etički egoizam podrazumeva racionalni čin negovanja, čuvanja i poštovanja intuicije i instinkta sopstva; koncept koji se suštinski razlikuje od tabua egotizma. Satanista, kaže Timoti, uzdiže i brani ego, jer on predstavlja vrhunac ljudskog instinkta, samu suštinu individualnosti. Ego je ambicija za uzdizanjem po sebi. Zatomiti ego znači počiniti psihičko samoubistvo!

Vali Myers

Sloboda omogućava pojedincu da izdrži posledice svojih dela i ideja i da se s njima suoči na odgovarajući način. To je, kaže Timoti, mehanizam adaptacije koji podstiče evoluciju. Shodno tome, stepen ograničenja individualne slobode jednak je stepenu ograničenja evolucije. Iz tog razloga, prava sloboda takođe uključuje prostor i za donošenje loših odluka. Ako pojedinac nenamerno povredi nekog drugog koristeći svoju slobodu, dužan je da nadoknadi štetu. Timoti naglašava da crni magovi prepoznaju značaj slobode i teže da je očuvaju. Takođe, veoma važna stavka Puta Leve ruke je uzdizanje magičara, odnosno razvoj ka ostvarenju vlastite božanstvenosti. Biti živi bog, kaže Timoti, jeste suštinski cilj Puta Leve ruke. Arhetip boga označava najuzvišeniju verziju sopstva, potpuno ostvareni ego. U mitologiji, bog oličava načela individualnosti, slobode i moći u njihovom maksimumu, i na taj način predstavlja eudaimoniju, odnosno istinsku egoističku sreću.

Timoti naglašava još jednu stvar, a što dele mnogi poklonici Puta Leve ruke, mada su brojni i oni koji to ne čine, a to je društveni aspekt crne magike, pa u tom smislu on pominje egalitarizam. Stoga je satanizam antiautoritaran. To sve dalje može imati ideološke i političke implikacije u čije razmatranje ne bih ovde ulazio. Razumljiva je potreba satanista da budu društveno prihvatljivi i da se distanciraju od graničnih slučajeva sumanutosti i ubilačkog ludila koje čine radikalni ili psihopatski pojedinci identifikujući se sa satanizmom i Putem Leve ruke. Dakle, ovde je reč o finim satanistima, koji se zalažu za slobodu, ravnopravnost i ljudska prava. To vodi ka društvenom idealizmu i aktivizmu, te ima, da se izrazim, emancipatorsku luciferijansku konotaciju, a što nas vodi ka romantičarskim, prosvetiteljskim, iluminatskim i rozenkrojcerskim doktrinama. Timoti naglašava adversalizam kao osnovno načelo etike satanizma, koji se suprotstavlja se nametnutom autoritetu kako bi odbranio individualno uzdizanje, odnosno put samodeifikacije. Nijedan crni mag, kaže Timoti, ne toleriše silu agresora niti prepreke na putu ka sopstvenoj božanstvenosti. Ovaj etički kodeks zahteva od Puta Leve ruke da objedini ateizam, anarhizam i empatiju u trojstvo protiv tri – kako ih je opisao Timoti – najzloglasnija entiteta u ljudskoj istoriji: Crkve, Države i Psihopate (izopačenog moćnika).

Za sada vidimo da se ideologija Puta Leve ruke, u ključu tumačenja Timotija, ne razlikuje mnogo od levo radikalnog anarhizma i donekle iluminizma. Otud su razumljivi sledeći Timotijevi stavovi: satanisti odbacuju teizam; oni negiraju religijsku iluziju da nekakva sveta suština teče od vrhovnog božanstva i prožima kosmos. Na taj način, Put Leve ruke se kvalifikuje kao profana i jeretička i ne veruje u svetost. Adversalista oskrnavljuje stvarnost brišući iluziju svetosti, blagoslovenosti i posvećenosti. Crna magija je, po Timotiju, ukorenjena u trajnom temelju trezvenog egzistencijalizma i instinktivnog egoizma, bez ikakvog dodatnog iskoraka vere u božanstvo. Drugim rečima, čarobnjaštvo ne zavisi od teizma da bi funkcionisalo kao ideologija. Čak i ukoliko bi vrhovni bog hipotetički postojao, kaže Timoti, crni magičari bi ga antiteistički odbacili kao arhineprijatelja, zbog raširene patnje koje nanosi svetu.

S obzirom da Put Leve ruke uglavnom komunicira sa duhovnim entitetima za koje je uvrežen uobičajeni izraz demoni, Timoti kaže da religije koriste termine demon i đavo kako bi ocrnile bogove neprijateljskih vera, što je propagandni metod poznat kao demonizacija. Sam po sebi, izraz demon ne označava zlo ili psihopatiju. Čak štaviše, njegova etimologija potiče iz starogrčkog jezika i ukazuje na pomagačkog duha i dobar karakter. Osim toga, crni magičari ne obožavaju nijedno biće po sebi. Umesto toga, oni praktikuju profano idolopoklonstvo egregorima kako bi nasledili njihove vrline i moći. Put Leve ruke ne veruje ni u kakvog vrhovnog boga ili božanstvo, jer nije religija, već – podvlači Timoti – jeretička egzistencijalistička filozofija.

Kada smo kod demona, vredi istaknuti stav Puta Leve ruke izražen Timotijevim rečima u pogledu jednog veoma bitnog gnostičkog koncepta, a što je steklo opštu poznatost posredstvom Alistera Krolija. Reč je o unutrašnjem daimonu odnosno o posebnom entitetu zvanom anđeo-čuvar (Holy Guardian Angel). Po Timotiju, gnostici su drsko izmislili hipotetično drugo sopstvo, više sopstvo, i zauzvrat degradirali pravo sopstvo na niže sopstvo. Ovo stvara lažnu dihotomiju između izmišljenog božanskog sopstva i činjeničnog životinjskog sopstva. Ipak, samo životinjsko sopstvo postoji empirijski, i to znači biti čovek, ističe Timoti. Oklevetano niže sopstvo u stvarnosti je jedino sopstvo, te se arhaični koncept božanskog višeg sopstva razotkriva kao još jedan apsurdan članak vere u teologiji Desne Staze. Dakle, na Putu Leve ruke nema Boga, pa samim tim ni anđela čuvara. Povodom ovog pitanja nameće se jedna posve drugačija optika. 

I tako dolazimo do pitanja razlike između dva tipa božanstvenosti, onog u crnoj i onog u beloj magici. Put Leve ruke u Timotijevom tumačenju, osporava ideju božanstva i koristi izraz bog kao metaforu za ideal maksimalizacije instinktivnih ljudskih načela: individualnosti, slobode i moći. Put Leve ruke svakoga ko uzvisi svoje ljudsko-životinjsko sopstvo do maksimuma proglašava živim bogom. Za razliku od toga, Desna Staza omalovažava, ignoriše i pokušava da ubije svoje životinjsko sopstvo zarad izmišljenog drugog sopstva za koje veruju da stvarno postoji. Oni, po Timotiju, negiraju svoje jedino pravo sopstvo zarad ničega. Gnostički mit o samouništenju podseća na smrt ega u istočnoj mistici, gde monasi potiskuju svaku ljudsku sposobnost kako bi u potpunosti ugasili osećaj identiteta – kao da se pretvaraju u neživi objekat. U suštini, po Timotiju, nema mnogo razlike između misticizma i Puta Desne ruke.

Raspravljajući o neopaganizmu, Timoti Donahju kaže da crna magika ne teži da oživi veru u mrtve religije, već koristi njihove bogove za čarobnjaštvo, prizivanjem postojećih bogova bez njihovog obožavanja kao božanskih. Crna magija priznaje da ova moćna bića postoje natprirodno na astralnom planu, ali ne kao doslovni bogovi. Umesto toga, čarobnjak prepoznaje svakog od njih kao duha koji može pomoći u njegovom ličnom uzdizanju, a ne kao gospodara kojem treba služiti. Na taj način, crni magovi nisu verni pagani, već profani ateisti koji idolizuju likove iz mitologije koje racionalno biraju. To znači da oni nisu (neo)pagani, niti se o njima može reći da su mračni pagani. Jednostavno, nisu pagani, jer, setimo se, ne veruju ni u šta, već svoje znanje zasnivaju na empirijskom iskustvu. Po tom iskustvu, paganski bogovi stvaraju egregore te su kao takvi izraz ljudske kreacije. Podsetio bih da je u istoriji religija odavno poznato da su primitivni narodi obožavali i opštili sa dve vrste duhova: a to su duhovi prirode i duhovi mrtvih. Kreativnim religijsko-magijskim sinkretizmom, rekao bih, drevni sveštenici su stvorili bogove, pa i preteče onih koji su u kasnijim teologijama poprimili kosmotvoračke dimenzije i monoteistička određenja. Na ovom mestu ušao bih malo detaljnije u dva karakteristična oblika magijske prakse Puta Leve ruke, a to su: 

-zaposednutost ili opsednutost (preuzimanje vrlina i moći prizvanog satanističkog duha); 

-proklinjanje, vampirizovanje neprijatelja ili proterivanje neprijateljskog uticaja. 

U pogledu prakse prizivanja duhova radi opsednutosti, Timoti naglašava kako bi bilo nepromišljeno srljati u to bez da se prethodno ne prouči karakter duha radi pouzdanosti u pogledu sigurnosti, korisnosti, prijateljstva itd. Mudar praktičar će se prepustiti opsednutosti samo sa pouzdanim duhom koji ima dokazanu istoriju pristojnosti. Odnosno, on preporučuje opštenje sa onim entitetima koji su u praksi pokazali da nisu neprijateljski nastrojeni prema ljudima. Nepromišljeno je eksperimentisati sa anonimnim, stranim entitetima, osim ako osoba nije spremna da prepozna rizik od moguće štete. Koje su osobine idealnog duha za satanističku opsednutost? Timoti navodi dve glavne osobine. Prva je da duh oličava etiku protivljenja, tj. brani slobodu, a ne zloupotrebljava je. I drugo, ne manje važno, jeste istorijat. Naime, civilizacija koja je osmislila pogodnog duha negovala je etiku protivljenja, tj. građani nisu trpeli ropstvo, genocid ili represiju pod sopstvenim pravnim poretkom. Ova dva kriterijuma za izbor duha i njegove matične civilizacije, naglašava Timoti, isključuju većinu užasnih drevnih kultura koje su počinile genocid i porobljavale sopstveni narod. Dakle, potreban je duh bez krvavog prtljaga.

Drevno obožavanje mitoloških figura dovelo do stvaranja egregora sa tim identitetom, pa energija i duh tog naroda prožimaju duhove natprirodnih bića. Zato Timoti upozorava praktičare da ne idolizuju psihopatske figure iz bolesnih kultura, a kamoli da stupaju u simbiotsku opsednutost sa njima. Naravno, ovaj stav iziskuje odlično poznavanje istorijskih i mitoloških činjenica. Osim toga, otkriva nam zanimljiv svetonazor. Po tom gledištu možemo negirati Isusa Hrista kao boga, ali ga potvrđujemo kao duha koji može biti prizvan, a što po predočenim kriterijumima ne bi trebalo da radimo budući da je duh Hrist opterećen lošom karmom. Naravno, satanisti ne priznaju koncept karme, ali tu vrstu prtljaga na koju upozorava Timoti možemo upravo tako osloviti. Otud, ukoliko je neko u ima Hrista prolivao mnogo krvi i izazvao emitovanje mnogo loše energije stvarajući veliku patnju, time je učestvovao u izgradnji zloćudnog hrišćanskog egregora. Neka mi ne bude zamereno, ali takav se zaključak nameće.

U pogledu agresivnog magijskog delovanja radi samoodbrane i samozaštite, pravi satanista ne toleriše neosnovano neprijateljstvo, bilo da dolazi od čoveka, telesne bolesti ili nekog drugog agensa. U uobičajenom toku životnih događaja, upozorava Timoti, može se desiti da neki neprijateljski uticaj ili faktor iskaže svoju agresiju prema satanisti ili njegovim voljenima. U takvoj situaciji crni mag proklinje počinioca kako bi ga uništio. Akt prokletstva (baneful magic), mobiliše magijsku silu radi proterivanja uzročnika iz vidokruga, a ako je potrebno, čak da ga povredi ili uništi. Normalan satanista ne koristi štetnu magiju protiv nevinih ljudi, niti nastoji da kazni ljude zbog sitnih zamerki. Satanista primenjuje magiju prokletstva kao krajnju meru. Ako se ispolji neprijateljstvo, a nijedno pravno ili diplomatsko rešenje ne može da razreši situaciju, tada – kaže Timoti – prokletstvo postaje moralna dužnost.

Još jedan, ne manje značajan čin, a što se može tumačiti i kao neka vrsta inicijacije, jeste apostazija. Po Timotiju, to znači napuštanje verskih i političkih uverenja. Da bi postao istinski satanista, čarobnjak mora raskinuti veze i sa Crkvom i sa Državom. Odlučno isterivanje verskog i političkog autoritarizma predstavlja ono što je najbliže, kako kaže Timoti, sekularnom krštenju unutar satanističkog toka. Ovo jednostavno svetovno odricanje inicira svakoga u filozofiju Puta Leve ruke, bez ikakve raskošne ceremonije kao u filmovima sa Džonijem Depom i Tomom Kruzom.