Tihi tkači modernog doba: Robert Gilbert, Daskalos, Ibrahim Karim i Samuel Sagan

U poslednje vreme pažnju mi je privuklo nekoliko imena koje nikako nisam mogao da mapiram, tj da im nađem mesto na mapi modernog ezotericizma, ali bih mogao reći da pripadaju tradiciji rozenkrojcerskog scijentističkog ezoterizma. Ta imena su Stilponos Atešlis Daskalos sa Kipra, Dr. Ibrahim Karim iz Kaira, zatim Amerikanac Robert J. Gilbert, i Australijanac Samuel Sagan. Svi su oni pozniji ezoterijski fenomen. Veza između njih nije formalna, javna organizacija, već nešto daleko dublje i suptilnije: skrivena, strukturna nit moderne ezoterijske nauke i teurgije, koja vuče direktne korene iz specifičnog, unutrašnjeg rozenkrojcerskog impulsa. Iako pripadaju različitim kulturama (SAD, Egipat, Kipar, Australija), oni zapravo mapiraju isti fenomen iz različitih uglova: Daskalos daje živu teurgijsku praksu i anatomiju energetskih tela, Ibrahim Karim prevodi te suptilne sile u preciznu fiziku i geometriju (Biogeometrija), Robert J. Gilbert deluje kao zapadni hermetički integrator koji sve to spaja sa autentičnim rozenkrojcerskim i antropozofskim učenjem, a Samuel Sagan otkriva metode buđenja tzv trećeg oka.

Stilponos Ateshlis Daskalos (1912–1995), mistik sa Kipra, u javnosti poznat jednostavno kao Daskalos (grčki: Učitelj), spolja je živeo skromnim životom državnog službenika, dok je unutar svog kruga (Istraživači istine) podučavao napredni hrišćanski misticizam i teurgiju. Daskalos je imao neposredan uvid u suptilne svetove. Podučavao je svesno napuštanje tela (egzosomatosis), rad sa elementalima (misaonim formama koje ljudi kreiraju i koje im usmeravaju sudbinu) i isceljivanje. Njegov sistem je bio potpuno racionalan i lišen magle jer je svest tretirao kao operativnu silu.

Ibrahim Karim (rođ. 1942 u Kairu), arhitekta i naučnik, osnivač je Biogeometrije (BioGeometry). On je uzeo koncepte francuskog radiestezijskog rada sa energetskim oblicima s početka XX veka i spojio ih sa tajnim znanjima drevnog Egipta (hramovna arhitektura). Otkrio je da specifični geometrijski oblici, uglovi i proporcije mogu da balansiraju energetska polja, neutrališu štetna zračenja (poput elektromagnetnih) i unesu harmoničnu energiju (tzv. BG3 kvalitet) u žive sisteme.

Robert J. Gilbert, bivši marinac i doktor međunarodnih studija, osnivač Vesica Instituta u SAD, nedavno preminuo, vodeći je savremeni istraživač svete geometrije i antropozofije (sistema Rudolfa Štajnera). On je zapadni hermetički naučnik koji je svoj život posvetio prevođenju skrivenih ezoterijskih tehnologija u praktične alate za modernog čoveka.

Samuel Sagan (1957–2014) bio je francuski lekar, doktor medicine, koji je kasnije emigrirao u Australiju i tamo osnovao Clairvision školu meditacije (Clairvision School). Sagan je zaista bio svetski autoritet za sistematski, tehnički rad na buđenju Trećeg oka (njegova kultna knjiga se doslovno zove Awakening the Third Eye).

Poveznica između ovih ličnosti nije spekulativna, već je direktna i operativna preko Roberta Gilberta, koji služi kao most između njih. Robert Gilbert je bio prvi licencirani instruktor Biogeometrije izvan Egipta kojeg je obučio sam Ibrahim Karim. Gilbert je prepoznao da Karimova Biogeometrija nije New Age izmišljotina, već precizna, ponovljiva nauka o suptilnim energijama koja je preživela kroz tajne arhitektonske cehove Egipta. Gilbert je kroz svoj institut sve do nedavno držao ključna predavanja o Karimovom radu, strukturišući ga za zapadni hermetički um.

Pođimo od toga da je Gilbert bio duboko ukorenjen u rozenkrojcersku tradiciju kroz rad Rudolfa Štajnera. Rozenkrojcerski pristup zahteva da se duhovno znanje ne tretira kao religijska dogma, već kao duhovna nauka (Geisteswissenschaft). Sve mora biti jasno, tehnički objašnjeno i primenjivo na materiju. Iako Daskalos nikada nije sreo Karima, njegov sistem Istraživača istine je sličan Štajnerovom (i samim tim rozenkrojcerskom) i Karimovom. Ono što Daskalos opisuje kroz vidovnjački uvid (struktura eteričnog dvojnika, energetski centri), Ibrahim Karim meri instrumentima i balansira kroz geometrijske oblike, a Gilbert objašnjava kroz zapadnu hermetičku tradiciju. Daskalosovo učenje o tome kako ljudske misli uobličavaju energetska bića (elementale) koja parazitiraju na našoj svesti, poklapa se sa Štajnerovim predavanjima o ahrimanskim i luciferskim bićima, i sa Kastanedinim konceptom energetskog uslovljavanja. Gilbert u svojim predavanjima često koristi Daskalosove precizne opise kreiranja elementala kako bi objasnio kako se čisti i štiti ljudsko energetsko polje. Robert Gilbert je dugo godina bio visoko rangirani instruktor i student u Saganovoj Clairvision školi. Gilbert je direktno od samog Samuela Sagana učio tehnike sistemske vizuelne percepcije, svesnog energetskog disanja i duboke regresije (tzv. IST - Inner Space Therapy). Gilbert često ističe Sagana kao jednog od najvažnijih modernih genija koji su ponudili jasne i ponovljive tehnike za svesno opažanje suptilnih energija, bez magle i guruizma.

Veza između ovih ličnosti je očigledno Robert Gilbert, a prateći njegov rad, i ja sam ustanovio da je ta veza suštinski rozenkrojcerske prirode. U pitanju je tzv naučni hermetizam, nešto nalik onom što su praktikovali i proučavali Eugen Groše, Nikola Tesla, Vilhelm Rajh i mnogi drugi slični ili manje slični naučnici-ezoteričari. Ovde imamo na delu rozenkrojcerski impuls kao specifičnu struju u istoriji čovečanstva koja teži da spoji nauku (geometriju, fiziku) i misticizam (teurgiju). Pogledajmo, kod Daskalosa nema slepe vere; on ima tehniku kako da vizualizuješ i projektuješ energiju i traži da sam proveriš rezultat. Kod Karima nema ritualnih odora; on koristi klatna i kalibrisane geometrijske oblike da bi promenio energetski potpis prostora, tretirajući duhovne sile kao vibracije i frekvencije. Gilbert sve to dekodira i pokazuje da je to isto znanje koje se nalazilo u spisima rozenkrojcera XVII veka, skrivenim katedralama Evrope i egipatskim hramovima. 

Samuel Sagan je tretirao treće oko ne kao mistični simbol, već kao fiziološki i energetski organ percepcije. Njegov sistem uči kako da kroz specifičnu frikciju (trenje) daha u grlu i fokus na tačku između obrva uključiš ovaj organ. Kada je treće oko probuđeno, čovek počinje da oseća i vidi energetske oblike u prostoru. Praktikant Clairvision škole može direktno da oseti promenu u prostoru kada se u njega unese biogeometrijski oblik Ibrahima Karima.

Dakle, ove ličnosti su izraz one čiste strane ezoterije. Oni čiste misticizam od moralnog patosa i greha i prevode ga na jezik energetske ekonomije i arhitekture svesti. 

Ibrahim Karim

Ibrahim Karim ne pripada New Age talasu. Kao arhitekta rođen u Kairu, Karim je imao pristup ne samo spomenicima već i nereklamiranim uvidima u staroegipatsku arhitekturu. Prema njegovim istraživanjima, egipatski sveštenici i graditelji nisu posmatrali geometriju kao apstraktnu matematiku, već kao tehnologiju za sidrenje kosmičkih sila u materiju. Hramovi nisu bili mesta za puku molitvu, već gigantski energetski generatori i stabilizatori svesti i prirode. Tokom prve polovine XX veka, grupa francuskih naučnika, inženjera i istraživača,  među kojima su najvažniji Léon Chaumery, André de Bélizal i Louis Turenne,  razvila je ono što se zove Fizička radiestezija (za razliku od mentalne radiestezije koja se oslanja na intuiciju). Oni su otkrili da trodimenzionalni oblici (poput sfera, piramida i polulopti) deluju kao pasivne antene koje emituju i modifikuju suptilna energetska polja. Izmislili su koncept Formnih energetskih spektara i mapirali ih na sferama i piramidama. Otkrili su postojanje specifičnih vibracija poput Negativnog Zeleneog (Green Minus), talasne dužine koja ima moćne mumificirajuće i pročišćavajuće efekte, ali je u svojoj neselektivnoj formi opasna za živa bića. Karimov doprinos: Šomeri i Belizal su zapravo stradali od sopstvenih eksperimenata sa Negativnom Zelenom energijom (Šomeri je umro od isušivanja tkiva uzrokovane predugim izlaganjem tom zračenju). Karim je preuzeo njihov rad, identifikovao gde su pogrešili i pronašao sigurnosni ventil: mehanizam BG3.

Da bismo razumeli kako oblik menja energiju, moramo napustiti ideju da je prostor prazan. Prostor je fluidni medijum (ono što se nekada zvalo etar). Kada postaviš neki objekat u prostor, ti menjaš tok tog medijuma. Oblik je zapravo fiksirani energetski proces. Kao što žica na gitari određene dužine vibrira na tačnom tonu, tako i vizuelni oblik određene geometrije vibrira na tačnoj suptilnoj frekvenciji. Kada energija uđe kroz bazu piramide, oblik je prelama i fokusira. Na vrhu se stvara emisija jedne vrste energije, dok se u unutrašnjosti, na jednoj trećini visine (tzv. Kraljeva odaja), formira zona unutrašnjeg balansa. Čak i dvodimenzionalna linija menja tok energije. Ako povučeš ravnu liniju i na njenom kraju napraviš oštar ugao, energija koja teče duž linije će se odbiti i stvoriti kompresiju na mestu ugla. Biogeometrija koristi specifične dvodimenzionalne crteže (tzv. biopotpise, biosignatures) koji imitiraju energetske tokove u organima ljudskog tela, delujući kao spoljni vodiči koji primoravaju oslabljenu energiju organa da se vrati u svoj prirodni kolosek.

U tom smislu, uglovi su ključni za stvaranje polariteta. Oštri uglovi (poput onih na sečivima ili iglama) prirodno emituju energiju visoke tenzije (Negativno Zeleno zračenje). Biogeometrija koristi uglove od 135 stepeni ili specifične zakrivljene linije kako bi ublažila tu tenziju i preobrazila je u harmonizujuće polje. Kada elektromagnetni talas (koji se kreće kao sinusoida pod pravim uglom u odnosu na svoje magnetsko polje) prođe kroz biogeometrijsku formu sa preciznim ugaonim rezovima, njegova unutrašnja talasna struktura se modifikuje, talas i dalje prenosi podatke (Wi-Fi ili struja rade), ali njegova unutrašnja oštrina koja šteti živim ćelijama biva neutralisana.

Najvažnije otkriće Ibrahima Karima je BG3 (Biogeometrijska trijada). On je primetio da na mestima koja su kroz istoriju smatrana svetim (izvori lekovite vode, mesta gde su građene rane crkve, džamije ili egipatski hramovi) instrumenti uvek pokazuju prisustvo tri specifična suptilna energetska kvaliteta istovremeno. BG3 se sastoji od sledeće tri komponente: visoko-vibratorni harmonik zlatne boje (Higher Harmonic of Gold), odnosno energija koja donosi duboku vitalnost i isceljenje na fizičkom nivou (povezana sa solarnom energijom); visoko-vibratorni ultraljubičasti harmonik (Higher Harmonic of Ultraviolet), tj energija koja smiruje nervni sistem i povišava svest (povezana sa duhovnim sferama i mirom); i horizontalna komponenta Negativnog Zelenog (Negative Green), što je specifična, noseća frekvencija koja omogućava komunikaciju i prenos između duhovnih i materijalnih nivoa. Za razliku od vertikalne komponente koja dehidrira i ubija tkivo, horizontalna komponenta je spiritualni provodni. Karim je shvatio da ne moramo da idemo na sveta mesta da bismo iskusili BG3. Možemo ga stvoriti bilo gde kroz čist oblik. On je dizajnirao specifične biogeometrijske oblike (poput BG3 penduluma ili L9 harmonizatora) koji, samom svojom strukturom, uglovima i brojem proreza, funkcionišu kao kosmički emiteri koji uvlače BG3 kvalitet iz beskraja i zrače ga u okolinu. 

Ako pažljivo pogledamo ovaj mehanizam, Karimova biogeometrija je zapravo tehnološki prevod kabalističkog tikuna. Klipoti su u prostoru ekvivalent elektromagnetnom smogu i haotičnim arhitektonskim uglovima koji kidaju ljudsko energetsko polje i troše nam vitalnost. BG3 je božanska iskra unutar forme. Postavljanjem biogeometrijskog oblika u prostor zaražen zračenjem, ne uništava se zračenje (mrak), već se unosi harmonični centar (zlato) koji to zračenje restrukturiše tako da ono više ne može da parazitira na ljudskom zdravlju. Ovo je čista magija očišćena od ritualnog patosa, obožavanja i mambo-džambo elemenata.

Daskalos

Dok kod Ibrahima Karima imamo posla sa spoljašnjom, objektivnom arhitekturom oblika (geometrijom), kod Daskalosa ulazimo u unutrašnju, operativnu arhitekturu ljudske psihe i energije. Njegovo učenje je jedinstveno jer hrišćanski misticizam oslobađa od moralizatorske magle i prevodi ga u tehnologiju svesti. Za Daskalosa, čovek nije pasivni grešnik koji čeka milost, već moćni, često nesvesni ko-kreator stvarnosti. 

Daskalos ne govori o duši na apstraktan način. On ljudsko biće deli na komponente koje imaju jasnu funkciju i koje se prožimaju, a to su:

• Materijalno telo.
• Eterični dvojnik: energetska matrica koja održava fizičko telo u životu. Bez etera, materija se raspada. Eter je medijum kroz koji teče vitalnost.
• Emotivno telo: želje i osećaji.
• Noetsko telo (mentalno): misli i ideje.

Daskalos objašnjava da čovek neprekidno koristi četiri tipa eterske energije: kinetički eter (za pokret), senzitivni eter (za osećaje), impresivni eter (za kreiranje oblika) i kreativni eter (koji održava organe). Magijsko delovanje i isceljivanje se svode na svesno upravljanje ovim eterom.

Daskalos tvrdi da ljudski um svakom svojom misli i emocijom stvara elementale (misaone oblike / energetska bića). Oni nastaju kada nešto pomislimo i u to unesemo emociju. Mi tako uzimamo materijal iz mentalnog i emocionalnog plana, oblažemo ga svojim impresivnim eterom i doslovno stvaramo entitet. Taj entitet ima oblik, svest i nagon za samoodržanjem. Kada kreiramo elemental (npr. elemental besa prema nekome ili elemental straha od bolesti), on izlazi iz našeg energetskog polja, putuje ka cilju, a zatim se vraća svom tvorcu da bi se nahranio istom onom energijom kojom je stvoren. Ako čovek stalno ponavlja istu misao, on hrani taj elemental dok ovaj ne postane toliko moćan da preuzme kontrolu nad njegovim ponašanjem. Čovek tada postaje rob sopstvene kreacije. Daskalos razlikuje dve glavne vrste elementala. Prvu vrstu čine oni svesno kreirani (teurgijski). Iskusni mistik ili iscelitelj namerno stvara elementale svetlosti, zaštite i lečenja, projektuje ih da pomognu drugima, i programira ih da se nakon obavljenog zadatka vrate i bezopasno rastvore u kosmičkom eteru. Osim njih imamo one nesvesno stvorene elementale. To su haotične misli običnih ljudi koje stvaraju čudovišta koja zagađuju suptilni prostor (ekvivalent duhovnog smoga). 

Daskalos je svoj krug nazvao Istraživači istine. Praksa se temeljila na mentalnoj disciplini i trezvenosti. U tom smislu pomenuo bih praksu svesnog odvajanja od tela (egzosomatoza). Za razliku od haotičnog astralnog putovanja gde čovek može upasti u iluzije, Daskalos je podučavao svesnu projekciju u noetski (mentalni) plan. Čovek zadržava potpunu trezvenost, svest i samokontrolu. To se ne radi zbog senzacije, već radi učenja i pomaganja drugima na daljinu. Svake večeri, praktikant mora proći kroz sve svoje misli i postupke tog dana. Zašto? Da bi otkrio koje je negativne elementale stvorio ili nahranio, i da bi im svesno uskratio pažnju. Ako elementalu uskratiš pažnju (emocionalnu energiju), on umire od gladi. To je njegova definicija brisanja lične istorije i pročišćenja, energetska hirurgija.

Iako koristi hrišćansku terminologiju (Hrist, Sveti Duh, Bog), Daskalos ovim pojmovima daje kosmičku, impersonalnu dimenziju. Bog je u tom smislu apsolutno biće, izvor svega, i izvan opisa. Hrist je kosmički um, načelo strukture i harmonije koji prožima univerzum (isto što i Tao ili kosmičke emanacije). Isus Hrist je za njega bio istorijsko otelotvorenje tog principa, ali sam princip je dostupan svakom čoveku koji postigne svest Logosa. Konačno, Sveti Duh je izvršna kosmička energija koja gradi i održava materiju (dinamički eter). Daskalos je bio potpuno protiv idolopoklonstva i slepog verovanja u dogme. Govorio je da crkve često manipulišu ljudima stvarajući masovne elementale straha i krivice kako bi ih držale u pokornosti.

Ka zaključku

Robert J. Gilbert nije razvio potpuno novu, sopstvenu doktrinu sa sopstvenim imenom na način na koji je Karim brendirao Biogeometriju ili Daskalos utemeljio sistem Istraživača istine. Gilbertov genije i doktrina leže u sintezi, dekodiranju i pedagoškoj integraciji. On deluje kao vrhunski hermetički prevodilac i arhivar. Njegov doprinos je u tome što je uzeo izuzetno komplikovana, često namerno šifrovana učenja rozenkrojcera (preko Rudolfa Štajnera), preciznu egipatsku fiziku oblika (preko Ibrahima Karima) i praktičnu teurgiju (preko Daskalosa i drugih izvora) i spojio ih u jasan, transparentan i operativan sistem Svete geometrije i energetskog razvoja.

Sagan i Daskalos govore o potpuno istoj stvari, ali Sagan koristi rečnik moderne psihologije i medicine. Daskalos kaže da čovek stvara elementale (misaone forme) koji se vraćaju i parazitiraju na njemu. Sagan te iste parazitske strukture unutar ljudskog energetskog polja naziva entiteti ili astralni paraziti. On je razvio metodu kako da se kroz stanje duboke meditacije (unutrašnjeg prostora) ti paraziti uoče u energetskim telima, izoluju i trajno uklone. To je ista energetska hirurgija o kojoj govori Daskalos, ali pročišćena kroz Saganovo medicinsko obrazovanje.

Sagan je bio duboki poznavalac antropozofije Rudolfa Štajnera. Njegov rad sa eteričnim telom i razvijanje tehnika za sakupljanje i usmeravanje eterične sile (ći ili prana) direktno se naslanja na Gilbertova predavanja o Svetoj geometriji. Gilbert uči strukturu i oblike etera, a Sagan uči kako da tim eterom svesno dišemo i pomeramo ga kroz sopstvene meridijane. Kada posmatramo ove ličnosti ljudi zajedno, dobijamo savršen, zatvoren krug teurgijske nauke, potpuno očišćen od New Age iluzija, dogmi, karmičkih ucena i greha.

Rezime

Ibrahim Karim - spoljašnja arhitektura - daje objektivne oblike, uglove i proporcije koji balansiraju eter (BG3);

Daskalos - unutrašnja teurgija - objašnjava dinamiku svesti i kako naše misli rađaju energetska bića (elementale);

Samuel Sagan - tehnologija percepcija - daje priručnik za buđenje trećeg oka i uklanjanje parazitskih entiteta iz aure;

Robert Gilbert - sinteza i integracija - povezuje sve ove sisteme sa izvornom zapadnom rozenkrojcerskom duhovnom naukom.

Paraliza sna, entiteti i egzorcizam

Antonio Turok

Izneo bih jednu sliku o položaju čoveka u univerzumu koja u mnogome podseća na onu iz filma Matriks, ali na jednom apstraktnijem nivou. Zamislite da smo mi poput nekakvih monada u mrežnoj rešetkastoj strukturi. Ne idemo nigde, niti se išta menja u našem okruženju. Kao monade mi emitujemo, ili izlučujemo ono što nazivamo bićem, a to biće, u interakciji sa drugim bićima, stvara posebnu stvarnost. Te monade, iako se posredstvom izlučenih oblika svesti povezanih sa ispoljenim bićima, nalaze u međusobnom kontaktu, i kao bića obitavaju u zajedničkom ambijentu, u suštini su razdvojene ambisom. Svaka monada je doslovno svet za sebe sa svim pratećim sadržajima, baš kao što ljudska bića svedena na baterije, kao što je to predstavljeno u filmu, iako dele zajednički svet i iskustvo, zapravo su međusobno izolovani. 

Mogli bismo spekulisati i da monade, kao izvori bića i svesti, mogu emitovati višestruke oblike svesti koji stvaraju višestruku stvarnost a što bi proizvelo brojne okvire našeg postojanja. Kada mehur svesti pukne, kada biće odumre, monada stvara novo. Taj proces nazivamo reinkarnacijom ili seljenjem duše, iako se praktično, shodno ovom modelu, ništa nigde ne seli, a ulogu pretpostavljene duše zapravo ima monada. Isto tako, imajmo na umu da pritom prethodno proizvedena svest netragom nestaje, odnosno, lagano se raspada u, hajde nazovimo to, astralnoj svetlosti, koju bismo u odnosu na postavku iz Matriksa, mogli porediti sa nekakvim meta-programom koji određuje osnovne parametre stvarnosti. Jednom izlučena svest se u prvoj fazi umiranja proširuje a zatim fragmentira, te postaje plen raznih astralnih larvalnih oblika, odnosno bića, entiteta ili pseudobića, koja ostatke svesti prikupljaju u nastojanju da stvore nekakvu svest za sebe. 

Izvan ovako opisanog matriksa stvarnosti ne postoji prostor-vreme, nema više stvarnosti, pa je otud nebitno kada se i gde nešto dešava. Prostor-vreme je izlučevina monada u koju se smešta svest. Zato je ispravno reći da je stvarnost proizvod naše svesti. U našoj svesti drugi su samo gosti. Svest je zbog opšte međupovezanosti svih monada beskrajna i nije linearna, i nije svaki sadržaj našeg mikrokosmosa u užem smislu naše. Neka bića komuniciraju sa nama tako što otvore svoju svest za našu pažnju i onda mi gledamo te slike koje su konfigurisane u skladu sa našim asocijativnim sklopom. Ali mi grešimo onda kada se poistovetimo sa vizijom umesto da komuniciramo sa njom.

Sada bih obratio pažnju na posebne goste naše svesti, koji i nisu baš sasvim gosti, a to su tzv entiteti. Povod mom promišljanju ove teme bila je jedna rasprava o fenomenu paralize sna koju su mnogi ljudi imali prilike da iskuse. Da se podsetimo, to je specifično stanje između jave i sna prilikom kojeg je čovek svestan ali ne može da se pomera niti da pusti glas, što je sve praćeno priviđanjima i nesvakidašnjim osetima, pa otud mnogi zapadnu u paniku. Ponekad se javi i osećaj da smo napadnuti od strane nekakvih zlokobnih prisustva. Načelno, povodom pojave paralize sna, reč je o entitetima koji teže da budu obuhvaćeni razumevanjem. Odmah ću se ograditi da ovo nije moja ideja. Kada mi je to izrekao neko čije mišljenje i iskustvo cenim, isprva sam se nasmejao, a onda je vreme pokazalo da je ta osoba bila u pravu. 

Entitete paralize u stanju sam da nanjušim dok su još mladi i neshvaćeni. Potom polako ulazimo u interakciju. Entiteti su autonomni ili poluautonomni elementi psihe, grubo govoreći. Ovde bih morao staviti ogradu kako ovakvo određenje ne opisuje pojavu na potpun način. Verovatno je čak i pogrešno, ali radi lakšeg razumevanja, entitete možemo shvatiti i u tom smislu. Komunikacija sa entitetima može biti dvojaka: na javi ili u snu. Na javi je složenije, sporije, dugotrajnije, ometa nas dnevna svest, naš ego, razum, zauzetost, neprestano rasipanje pažnje pa je stoga teže dobiti povratnu informaciju. Uz pomoć malo lucidnosti lakše ih je uočiti u snu, mada i to ima mana. 

Osobe, bića i pojave u snu tretiram kao agente podsvesti koji omogućavaju nesmetano funkcionisanje sna. Nije to moja definicija. Film Inception Kristofera Nolana, sa Leonardom DiKaprijem u glavnoj ulozi, upravo je odlična ilustracija fenomena agenata. Odmah da naglasim kako agent u filmu Inception nije isto kao i onaj u filmu Matriks. Za razliku od agenata, entiteti isprva deluju poput njih, ali vremenom, iz sna u san, počinju da se menjaju, evoluiraju, bivaju nametljivi, iziskuju posebnu pažnju, sve do trenutka kada njihova energija postane takva da izazove paralizu sna. Rad na njihovom neutralisanju obavlja se kroz dva kanala, u samom snu i na javi. U snu se sve svodi na to da im poklonimo određenu pažnju i time ih vratimo na status agenta. Dakle, potrebno je barem malo lucidnosti koja se stiče vežbom na javi, odnosno simuliranjem komunikacije sa entitetom kao da razgovaramo sa osobom. Najbolje je to obaviti uveče u krevetu. Ponekad je i to dovoljno, budući da vodi integrisanju entiteta u svest ili njegovom proterivanju, ali ponekad nije, zavisi od snage entiteta. Isto tako, nije nevažno naglasiti mišljenje mnogih okultista ili paraokultista da su entiteti uzroci i mnogih bolesti, posebno onih psihosomatskih, pa je poništavanje entiteta jednako isceljenju.

U skladu sa teorijom monada, u osnovi, entitet jeste deo nas, ali može predstavljati i naš unutrašnji psihički automat čije stvaranje i rast uzrokuje nekakav spoljašnji okidač, druga osoba, drugo biće ili životne okolnosti. Imajmo na umu da iako smo kao monade zatvoreni, odeljeni i učvršćeni u rešetkastoj strukturi, nismo izolovani od univerzuma. Naprotiv, kao kreacija naše imanentne monade, posve smo otvoreni, mada posedujemo izvrsne mehanizma odbrane. U tom smislu, entiteti nastaju kao nekakva naša reakcija na razne uzroke. Ponekad je entitet poput demona koji nas opseda a da to uistinu i nije demon po definiciji, ali takođe može biti u vezi sa demonom. Kada kažem „demon“ ne mislim na monadu neke druge vrste nego nekakvu frekvenciju, prisutnost, koja se može prostirati kroz svesti koje izlučuje veliki broj monada. Nazovimo takva prisustva Univerzum B. Upravo su takva ne-monadna energetsko-entitetska polja glavni uzročnici pojave tih entiteta. U praktičnom smislu to znači da neki u početku benigni entitet zaista može prizvati demona. 

Ponovimo još jednom ovo, ali u konkretnom primeru. Belfegor je demon. Prethodna rečenica je toliko samopodrazumevajuća da praktično nema nikakvog smisla jer nikakav Belfegor zapravo ne postoji. Tačnije, ne postoji na način na koji mi postojimo. U temelju naše svesti, našeg bića, jeste monada. Belfegor nije monada već je poput talasa te pripada Univerzumu B. Belfegor ne opaža monadu i ne zanima ga nikakva monada već plod koji monade izlučuju, a to je svest. Uprošćeno, maligni entitet je, u ovom slučaju, Belfegorov predstavnik u našoj svesti. Možda ovo zvuči jezovito ukoliko je neko toliko lenjog uma da shvati kako tokom paralize sna imamo posla lično sa Belfegorom, ali kako god imenovali okidač, u praktičnom smislu se ništa ne menja. Sličan efekat može proizvesti i neki uzrok za koji bismo mogli reći i da nam je prijateljski nastrojen. Ukoliko magijskim putem ispoljimo entitet do njegove vidljivosti ili opipljivosti, možemo ga nazvati kako god hoćemo, ali ako nad njime nemamo kontrolu, onda smo u mnogo većem problemu nego onda dok je entitet postojao samo kao paralizator sna ili kao nekakav strah, kompulsivnost, smetnja ili kompleks. 

I konačno, mi možemo, magijskim putem, koristeći našu moć vizuelizacije usmerenu na određeni način, da sami stvorimo entitet čija će svrha biti da preko njega kontaktiramo pojave Univerzuma B, bile one Belfegor ili arhanđel Mihajlo! Mi možemo u našoj psihi da kreiramo malog Belfegora, odnosno Mihajla, i da posredstvom te subpsihičke lutke, automata, opštimo sa pravim Belfegorom, tj. sa Mihajlom. Vremenom će prizvani anđeo ili demon obuhvatiti tu našu lutku, ući u nju i tako praktično ući u nas. Neki maligni stanovnici Univerzuma B to mogu uraditi i mimo naše volje tako što će naterati našu psihu da sama kreira entitet koji će njima poslužiti kao vrata za naše biće. I to se mahom dešava dok spavamo, jer smo tada otvoreniji. Obično se maligna infekcija dešava posredstvom onog dela našeg bića koje se u egipatskoj antropologiji naziva kaibitom, odnosno dvojnikom kojeg obično nismo ni svesni. Mnoge okultne škole, posebno one Puta Leve ruke rade na osvešćivanju, odnosno buđenju dvojnika, jer je kaibitskom aspektu psihe lakše da opšti sa onostranim.  

Ukoliko imamo posla sa uznemirujućim entitetom, postoje metodi sređivanja tog problema. Postoje mnoge škole učenja i ima raznih pojedinaca koji se bave time manje ili više uspešno. Međutim, neke entitete je izuzetno teško integrisati. Sva ta metodologija zasnovana je, prilično frojdovski, na osvešćivanju, što je zapravo isto ono što je meni rekla osoba koju sam malo pre pomenuo, da je reč o pojavama koje samo po sebi teže da budu shvaćene. Ko si ti? Odakle si došao? Koje si boje? Kakvog si oblika? Koje veličine? Gde se nalaziš u odnosu na moje telo? Šta hoćeš? Kako ti je ime? Po iskustvu jednog praktičara sa kojim sam povremeno sarađivao neko vreme, možemo se upravo na taj način, svesno, u stanju meditacije obratiti entitetu, odnosno onom autonomnom ili poluautonomnom delu naše (pod)svesti i nemojmo se iznenaditi ukoliko nakon nekoliko pokušaja dobijemo sasvim smislene i konkretne odgovore. Nazovimo to probijanjem leda. Nakon toga pozivamo entitet da se rasformira i vrati u glavni tok naše svesti. U mnogim slučajevima ovo je sasvim dovoljno, za neke ljude i neke entitete, ali postoje neki veoma tvrdokorni slučajevi koji iziskuju posve drugačiji tretman i tada govorimo o egzorcizmu. 

Egzorcizam je, po definiciji, isterivanje zlih duhova, demona, odnosno tvrdokornih i moćnih entiteta koji su gotovo preuzeli svest domaćina. To je krajnje rešenje kada zataji konvencionalna nauka ili njuejdž okultna parapsihologija. U samoj svojoj suštini egzorcizam je magija. Egzorcista je mag. I tu staju dometi moje eksperize. Međutim, mogu naglasiti ono što znam. Prilikom egzorcizma proterani entitet nikada ne odlazi u ništavilo ili u pakao, odnosno u nekakvu sferu svog pretpostavljenog prirodnog obitavališta. Naprotiv, takav entitet se prebacuje u novu svest, budući da su sve svesti međusobno povezane putem nekakvih struna. Razlog za to je jednostavan, entiteti ne postoje izvan svesti, a kad kažem svest ne mislim na svesnost u užem smislu, nego na celokupnost psihe. Entitet van svesti nije entitet nego beslovesna tvar, ono pomenuto polje koje se prostire i prožima veliki broj svesti. U tom smislu egzorcista nekog oslobađa, ali nikako ne može znati ko je sledeća žrtva entiteta kojeg je isterao iz neke svesti. U krajnjoj liniji, taj uporni maligni entitet može biti proteran u larvalni konglomerat ostataka raznih svesti, tzv nekros. Ovo važi za entitete koji su toliko snažni da ne mogu biti poništeni i integrisani u svest u kojoj su se pojavili. U krajnjoj liniji, neretko se dešava da isterivanje ne bude potpuno budući da u psihi ostaje nekakav otisak, odnosno jezgro nekadašnjeg entiteta kroz koji se proterane maligne sile ponovo mogu vratiti.