Gustav Mejrink i Anđeo sa zapadnog prozora (prvi deo)

Nakon trideset i više godina ponovo sam uzeo da pročitam roman Anđeo sa zapadnog prozora austrijskog okultiste Gustava Mejrinka (1868-1932). U pitanju je izdanje Književnih novina iz Beograda, 1982. godine, u prevodu Ivana Ivanjija i sa pogovorom Dragoša Kalajića. Neću se ovde baviti Mejrinkovim likom i delom. O tome se možete obavestiti na internetu i u literaturi. Fokus ovog teksta jesu Mejrinkove kristalizacije okultne prirode kojima, poput svih njegovih romana, i "Anđeo sa zapadnog prozora" obiluje. Dakle, nije u pitanju moj pokušaj prepričavanja (dajdžestovanja), recenzije ili ocenjivanja romana. Tome nisam sklon i ne osećam se kompetentnim za davanje takvih prikaza. Moj fokus je uvek na okultnom. Prvi put sam pročitao Anđela sa nepunih dvadesetak godina, i moram priznati, istina, bio sam oduševljen knjigom, ali opet, slabo šta sam razumeo, već sam imao nejasne slutnje. Znao sam da ću se toj knjizi pre ili kasnije vratiti. Pa evo, vratio sam joj se. 

Anđeo sa zapadnog prozora potpuno je uronjen u okultizam, alhemiju, prožet mističnošću, te opisuje inicijacijski put, razvoj jedne zvezde, jednog jastva kroz nekoliko rođenja i umiranja, kroz razna iskušenja i bezmalo propasti, sve do izbivanja pred kapijama večnog života. Mejrink potpuno briše granicu između stvarnog i nestvarnog, živog i mrtvog, ovostranog i onostranog, prošlog i sadašnjeg, svetlog i mračnog - da bi na kraju sve bilo razjašnjeno. Glavni junak, baron Miler, iz perioda nakon Prvog svetskog rata istovremeno je i legendarni elizabetanski mag Džon Di iz XVI veka. Većinu doživljaja kada je bio Džon Di, baron Miler je iskusio zureći u staro ogledalo od uglačanog kamenog uglja, kao i u crni kristalizovani ugljeni kamen koji je Di jednom nemilom prilikom dobio od velškog adepta mračne magije i kulta crne Izejis - Bartleta Grina. Taj kamen je oblikovan kao dodekaedar. Kako primećuje italijanski istoričar ezoterizma Marko Markuloti, koji je takođe pisao o ovom romanu, dodekaedar je savršeno Platonovo telo koje odgovara elementu etra. Upravo je etar peti element, akaša, odnosno onaj koji sadrži sve stvari, čisto astralno svetlo koje osvetljava sve što postoji, što je postojalo i što će postojati. Otud je kamen vizije crn. Svako ko je vežbao zurenje u kristal zna da je crni najbolji i najmanje zamoran za oči.

Ključni objekat oko kojeg se vrti zaplet radnje romana jeste vrh koplja Milerovog drevnog pretka Hoela Dhatsa, drevnog velškog kneza. Za tim predmetom tragala je mračna boginja kojoj je bio posvećen Bartlet Grin, posredstvom raznih osoba, stvarnih i nestvarnih, da bi na kraju ona sama stajala kao prepreka preobražaju barona Milera / Džona Dija u adepta nevidljivog bratstva. Mejrink Anđela započinje na sledeći način:   

Čudno neko osećanje: držati u rukama uzicom zavezano i zapečaćeno vlasništvo jednog mrtvaca! To je kao da od njega polaze fini, nevidljivi konci, nežni kao paučina, a vode nas preko u tamno carstvo.

Ti fini, nevidljivi konci, te tanane strune, jesu osnova okultne nauke. U njima leži tajna inicijacije, odnosno magijskog posvećenja, jer tim strunama, ukoliko na kompetentan način ulazimo u svet okultnog, bivamo povezani ne samo sa magijskom strujom u koju bivamo uvođeni, nego i sa čitavim univerzumom. Te strune vode nas ne samo u druge prostore, nego i u druga vremena, u drugačije opažaje i osete.  

U jednom trenutku u narativ ulazi sjajni kristal kao detalj na porodičnom grbu glavnog junaka barona Milera povodom kojeg stoji natpis: Lapis sacer sanctificatus et praecipuus manifestationis. Sveti i osveštani kamen manifestacije. Filozofski kamen? U pitanju je brdski kristal, alem kamen. Naime, glavni junak romana, istražujući svoje porodično poreklo, otkriva njegovu drevnost i korene na britanskim ostrvima (od velškog kneza Hoela Dhatsa), pa tako otkriva i činjenicu da porodični grb sadrži taj kamen. Upravo je taj kamen, koji je ujedno i vrh koplja, kako Mejrink lagano razvezuje misteriju, predstavljen kao posađen na zlatnu krunu Bafometa. Pritom, kod Mejrinka, figura Bafometa je povezana sa antičkim bogom Janusom, koji je imao dve glave, ili dva lica, od kojih svako gleda u suprotnom pravcu. Mejrinkov Bafomet je očito drugačiji od onog popularnog i opšteprihvaćenog Bafometa slavnog Elifasa Levija. Umesto baklje, koja kod Levijevog Bafometa stoji na njegovoj glavi, Mejrinkov pandan ima krunu sa sjajnim kamenom, odnosno kristalom. Uistinu, lampa, baklja, pentakl, jeste neka vrsta simboličke zamene za kristal. Duh iz lampe zapravo je duh koji se pojavljuje u kristalu. U knjizi se taj kristal pojavljuje u snu glavnog junaka kao svetleći objekat iz kojeg izlazi jedan poseban zrak koji osvetljava junakovo čelo.    

Alem kamen lebdeo je negde visoko nada mnom u tami. Jedan bledi zrak, koji je polaizo od njega, pogađao je moje čelo i jasno sam osećao da je između moje glave i kamena na taj način uspostavljena značajna veza.

Dok je Mejrinkov junak pokušavao da okretanjem glave izbegne zrak dogodilo se sledeće:

Jasno sam osećao kako moj potiljak plastičnu strukturu novog lica: polazeći od predela mog razdeljka izrasla bi mi nova fizionomija.

Možda nas ovde Mejrink navodi na pomisao kako se u jednom trenutku adept poistovećuje sa dvoglavim Bafometom / Janusom, te da cepanje percepcije uistinu jeste posledica tog poistovećenja. Cepanje je u funkciji postizanja jedinstva bića, odnosno hemijskog venčanja adepta. Bafomet je, dakle, onaj ko vidi napred i nazad, ovde i tamo, levo i desno, sada i nekada. Dragoš Kalajić, koji je napisao odličan pogovor ovoj knjizi, ideju Mejrinkovog Bafometa predstavio je na sledeći način:

Mejrinkova asocijacija Bafometa i Janusa nije izvedena iz puke figurativne sličnosti dvoglavosti već ona potvrđuje rang primordijalnosti i supremnosti principa oličenih u Bafometu kao specifičnoj temporalnoj i templarskoj verziji Janusa. Jer Janus je bog početka svih početaka; bez roditelja, Janus je bog izvora i primordijalnog zlatnog doba, te zato njegovo ime evocira prvi mesec nakon zimskog solsticija, dakle prvi period povratka Sunca.

Budući poput Drveta života, Janus, odnosno Bafomet, poručuje Mejrinkovom junaku: doživi sebe, pa ćeš doživeti mene, mene - Bafometa! Kalajić piše da je put metafizičkog ostvarenja označen kao put koji vodi Bafometu sa krunom od večito blještećeg kristala, i dalje:

Bafomet je inkarnacija načela coincidentia oppositorum, figurativno oličavanje principa jin-jang; to saznanje pojavljuje se u svesti junaka svojstvima vertikalne munje... put koji vodi kraljici. U pitanju je put prevazilaženja dualizma, put reintegracije Centru, koji možda reprezentuje ono treće, središno i skriveno lice Janusa ili Bafometa.

Svetlost, odnosno kristal se u Mejrinkovoj viziji, odnosno viziji / snu njegovog junaka, spušta odozgo ka njegovoj glavi, što njega podseća na silazak goluba na glavu Isusa Hrista tokom krštenja u reci Jordan od strane Jovana Krstitelja. Podsetiću, tada je Jovan bio svedok razotkrivanja Boga u tri oblika: kao Duha (golub), kao Oca (čuo je glas), i kao Sina (gledao ga je pred sobom u osobi Isusa Hrista). Mejrink nam ovde razotkriva jednu tananu simboličku činjenicu: duh je golub, a golub je kamen, odnosno sjajni kristal, tj. mistična svetlost. Golub = kristal = svetlost. Povodom silaska tog goluba na glavu posvećenika, Mejrink kaže kako se može osetiti kao da ledeno hladno gori. Taj kamen, piše Mejrink, nalazi se:

... u jednoj zemlji, u koju ni jedan smrtnik ne može da dođe, osim ako ga vodi jedan, koji je nadvladao smrt, a sa krunom od zlata i brdskog kristala na dvostrukoj glavi.

korice izdanja Književnih novina iz 1982. godine 

Taj koji je nadvladao smrt je Bafomet, odnosno adept na čiji se status referiše tim imenom. Bafomet je, dakle, simbol formule postignuća. Ne tvrdim da je time iscrpljeno značenje te tajanstvene figure, ali u kontekstu Mejrinkovog Anđela tako jeste. I konačno, Bafomet:

To je krunisani sa dvostrukim licem iz porodičnog sna, taj bog mog dede!... Ali, ko je Bafomet? On je tajanstveni simbol prastarog tajnog reda vitezova svetog duha. Prastranac, koji je vitezu svetog duha bliži od svega bliskog i baš zbog toga ostaje nepoznati bog. 

Prastranac! Neko drevan i star. No, ne smetnimo sa uma sveti duh. Bez posvećenosti svetom duhu ili od strane svetog duha, pomenuti prastranac ostaje samo okultno strašilo ili fetiš profanih. Oni kojima golub nije sleteo na glavu, sa svim onim što uz to ide, ne mogu ostvariti bliskost sa tim prastrancem. Setimo se kako je završio Žak de Molaj, veliki majstor vitezova na koje se ovde aludira. Na sličan način skončao je i Bartlet Grin, jedan od ključnih magijskih likova u romanu, vođa velške satanističke bande Gavranoglavih koja je delovala protiv papističke vlasti 1549. godine. Inače, kako primećuje Marko Markuloti, koji je inače napisao jedan tekst o ovom romanu, naziv Grinove bande ukazuje na alhemijsku fazu Nigredo, naročito na Caput Mortuum, to jest, Mrtvačku ili Gavranovu Glavu, koja sledi nakon kalcinacije početne materije u mutnu kašu punu „nečistoće“ koja zapravo sadrži čudesna blaga kraljevske umetnosti, odnosno alhemije. U alhemijskom smislu valja istaći da Gavranoglavi nisu bili obični pljačkaši ili pobunjenici. Jedna od ključnih ciljeva njihove potrage nalazio se u grobnici svetog Danstana, koja je skrivala knjigu alhemijskih uputstava i dve mermerne kugle: belu i crvenu. Markuloti o tim kuglama kaže da sadrže alhemijske ekvivalente tela i krvi Hrista, to jest materije koje igraju ulogu semena i menstrualne krvi, filozofski Merkur i sumpor. Malo pre prethodnog navoda čitamo sledeće:

Kome đavo silom ne okrene šiju na leđa, taj na nezadrživom putu u zemlju umrlih nikad neće sagledati izlazak svetlosti. Ko hoće da se uspne uvis mora dole da silazi, onda tek donje može da postane gornje.

Đavolje izokretanje šije posvećenika, jeste preduslov zadobijanja večnog života. To zavrtanje šije podseća na mistično obezglavljivanje adepta, kada ovaj doseže božansku svest i postaje bezglavi / akefale. Mada, zavrtanje šije nije isto što i obezglavljivanje, stoga zavrnuti biva onaj ko ne umire običnom smrću, međutim on još za života mora iskusiti infernalno. No, kako se to iskušava infernalno?

U svrhu predstavljanja iskušavanja infernalnog, Mejrink opisuje kako izgleda jedna inicijacija mračne magije povodom koje čak opisuje i lokaciju imenujući je kao Jama Svetog Patrika te je smešta u Škotsku, iako se ime Svetog Patrika vezuje za Irsku, jer je ovaj hrišćanski svetac poznat kao hristijanizator tog ostrva. 

Pre nego što se vrati iz Škotske u Irsku sveti biskup se pope na jedno brdo da bi postio i molio se bogu. Tada vide nadaleko i primeti da je zemlja puna zmija i otrovnoga gmaza. Podiže svoju biskupsku palicu i tako zapreti žgadiji koja se zapenušano i šišteći povuče. Zatim mu dođoše gore ljudi da bi mu se narugali. On govoraše pred gluvim ušima i zamoli boga za znak od koga će se ljudi uplašiti, pa lupi štapom o stenu na kojoj stajaše. I tada se otvori pukotina u steni, kao jama sva okrugla kao krug, a iz nje izbi dim i plamen. I otvori se jaz sve do srca zemlje i začuše se vika i psovke, to hosana prokletih prodre iz te jame. I tada se užasnuše koji to videše i shvatiše da je sveti Patrik pred njima otvorio vrata pakla. I reče sveti Patrik: ko tu siđe, tome više ne treba drugo pokajanje... jer vatra sudbine čisti ili spaljuje svakog već prema njegovom sastavu. 

I dalje vodi nas Mejrinkova naracija:

I to je jama svetoga Patrika, pa svako neka tu iskuša kakav je i da li može da izdrži krštenje đavola pre večnoga života. A među narodom se sve do dana današnjeg šapuće da je jama još uvek otvorena, ali videti je može samo jedan, koji je za to suđen i sređen i rođen prvog maja kao sin jedne veštice ili kurve. Pa kad crna ploča mladoga meseca stoji upravno nad jamom, onda se prema njoj uzidžu psovke prokletih gore iz srca zemlje kao usrdna molitva đavolskog iz jedne izopačenosti i padaju na zemlju kao njene kapi, ali čim dirnu tle od njih postanu crne, avetinjske mačke.

Upravo su te avetinjske crne mačke svete životinje sinisterne htonske krvave i mračne boginje koju je Mejrink nazvao crnom Izejis, ili Isais. Odmah se javlja aluzija na egipatsku boginju Izidu koja inače ima svoj mračni oblik. Da li je tu reč o autentičnom nazivu ovog božanstva iz davnina zabitih škotskih visova, gde se ona isprva pojavljuje, ili je Mejrink nešto drugo imao na umu, ne bih ulazio u dalju spekulaciju. Vratimo se na trenutak Jami Svetog Patrika. To je, po mom skromnom mišljenju, Mejrinkova aluzija na drevno svetilište pomenute boginje u Škotskoj, odnosno aluzija na onaj drevni skriveni okultni centar Britanije koji je Alister Kroli pokušao da ustanovi u Boleskinu. Navodno, Sveti Patrik ga je otvorio, ali jasno je da su takve stvari mnogo starije od hrišćanskog sveca. Biti deo posvećenja crne Izejis jeste stvar rođenja, odnosno pripadnosti određenoj krvnoj lozi, jer kako reče njen adept Bartlet Grin glavnom junaku romana:

Da, gospodine, ti si obeležen. I to si obeležen znakom Uzvišene boginje, a žive, nevidljive, u čije kolo niko ne može da uđe, jer ga još niko nije napustio, ko je rođen u njemu; jer niko  drugi ne može da nađe ulaz, sve do dana kraja krvi.

Dan kraja krvi je dan kada će poslednji potomak zavetne loze umreti. Sa poslednjim nosiocima krvi nestaju i drevne misterije. Kroz ispovest adepta crne Izejis - Bartleta Grina, saznajemo koje su ključne odrednice posvećenja, jer: 

... sve dotle nisam znao da sve prvo mora da se dogodi u čovekovoj krvi, pre nego što će napolju da se usiri u stvarnost.

To je trenutak kada je Grin primio određeni dar od svoje boginje, tzv srebrnu cipelu koja ga čini neustrašivim i bezmalo neranjivim u brojnim okršajima. Mejrink kroz usta vođe Gavranoglavih opisuje devet simptoma inicijacijske inkubacije koje je osetio na svom telu, a to su: 1) dodiri nevidljivih vlažnih prstiju; 2) gorak ukus na jeziku; 3) osećaj da mu teme gori; 4) kao da ga nešto bode po tabanima i dlanovima; 5) kao da čuje mjaukanje; 6) pojava osipa na koži po obliku nalik hebrejskim slovima koji nestaju čim se izlože suncu; 7) pojačana požuda; 8) kao da čuje kukurikanje petla koje se podiže gore po njegovoj kičmi; 9) osećaj kao da po njemu pada kiša iako fizički nema kiše. To su simptomi unutrašnje promene posvećenika koji su slični bilo da je u pitanju sinisterna ili svetla magija. I konačno, odmah iza ovog opisa Mejrink kroz usta Bartleta Grina opisuje surovi drevni ritual Taighearm (ili Tajgarm) odnosno obred njegove inicijacije u misteriju crne Izejis. Tom prilikom zatičemo Grina kako stoji tik do tzv Jame Svetog Patrika. Inače, Taighearm je zabeleženi drevni škotski oblik divinacije koji podrazumeva obredno mučenje i ubijanje životinja ili ljudi. Mejrink opisuje kako je Bartlet Grin u Valpurgijskoj noći, pod mladim Mesecom izvršio ovaj ritual, nabadajući na ražanj pedeset crnih mačaka — jer su svete mračnoj boginji, jednu po jednu. Markuloti kaže da je svrha takvih krvavih rituala apotropejsko poistovećenje sa prvobitnijim paničnim strahovima koji leže u međuprostoru kroz koji protiču monstruozne struje života. Mačje zavijanje polako je formiralo hor:

... koji sam osećao kao duhove ludila koji uspavano leže u mozgu svakog čoveka, a probudili su se u meni i za sebe otkidali krpe moje duše. Nisu, međutim, ostajale u meni, nego su kao dah pirile iz mojih usta u hladni noćni vazduh i dizale se prema mesecu stvarajući blještavi krug oko njega.

Smisao Taighearma je:

Da sve što u tajnom korenju straha i bola postoji u meni kroz proceduru mučenja životinja, posvećenih boginji, crnih mačaka, pređe na nju, a takvih korenova straha i bola ima pedeset. Tako kao što je obrnuto Nazarećanin hteo da na sebe preuzme svu patnju kreature, ali je zaboravio na životinje. I kada kroz Taighearm sav strah i bol budu izvučeni iz moje krvi u spoljni svet - svet meseca - iz koga potiču, ogoliće se i moje besmrtno biće i zauvek će pobeđeni biti smrt i to što je prati, veliki zaborav ko sam jednom bio i gubljenje svake svesti.

Dakle, vidimo lep prikaz načina samooboženja i dosezanja besmrtnosti iz perspektive tzv Puta Leve ruke. Naravno, Bartlet Grin je obredno pečenje živih mački platio tako što je bio zatočen i mučen i londonskom kazamatu Taueru te na kraju spaljen na lomači jer - zakon na zemlji mora biti ispunjen. Njegov lik predstavlja opis sveca Leve ruke. On se uzdigao kroz nasilje i patnju, ali je, što je izuzetno zanimljivo, živeo praktično u nekoj vrsti prirodnog celibata jer je imao urođenu odbojnost prema ženama. Međutim, i u tom pogledu stoji mistični uzrok. Naime, Bartlet Grin je imao viziju boginje crne Izejis koja podseća na Kali. U toj viziji ona je imala mnogo ruku i držala je preslicu na kojoj je tkala ljudsko meso. Par kapi sa te njene preslice palo je na Bartleta, što predstavlja njegovo krštenje krvlju. Tada je on dobio srebrnu cipelu, odnosno bio je jasno obeležen srebrnkastim leproznim stopalom, što je praktično značilo njegovo oslobađanja od straha. Osim toga, smisao tog krštenja jeste da njemu bude otkriven njegov skriveni ženski deo, koji predstavlja ćerku boginje. Na taj način Grin, kao njen adept, poput Kibelinih sveštenika, biva uškopljen, ne doslovno, ali suštinski. On je svoju seksualnost, posredstvom svog ženskog dela, okrenuo ka iznutra, ka boginji, a ne spolja ka ženama. Nakon svoje mučeničke smrti, Grin je postao nevidljivi adept, baš poput oslobođenih adepata svetle staze Desne ruke, ali u drugom pravcu.

Nakon što je spaljen na lomači, Bartlet Grin, adept mračne magije i prorok demonske boginje crne Izejis, ukazao se Džonu Diju. Povodom tog događaja Mejrink je napisao da Bartlet Grin:

Ne dolazi ni iz kakvog drugog sveta, nego iz ovog našeg realnog, u kome nema sad samo stanuje sa suprotne strane, a jer i nema nikakvog "onog sveta", već svuda na životu samo ovaj jedan svet, iako on ima više, pa čak i bezbroj izgleda i prožimanja, pa je, doduše, njegovo biće (Bartletovo) nešto malo drugačije od moga (barona Milera).

Malo dalje, Mejrinkova teorija sveta kao jedinstvenog i međusobno prožetog multiverzuma, ima i svoj odgovarajući pogled na život / smrt.

Svako biće je besmrtno, samo ne zna ili zaboravlja kada dolazi na svet ili ga napušta, zbog toga ne može da se kaže da poseduje večni život... Ovaj svet ima svoj stražnji svet, ima množinu dimenzija, koje se ne iscrpljuju svetom našeg tela i našeg prostora.

U tom smislu možemo reći kako je ovaj svet, naš svet, samo onaj deo sveta dostupan našem iskustvu, pa budući da dobar deo tog sveta ostaje skriven za većinu nas, mogućnost da se neko pojavi nakon smrti i u domenu našeg svakodnevnog iskustva, nije nemoguća. Otud mi i ne umiremo već samo menjamo oblik svog postojanja. Takođe, besmrtnost, ili nadsmrtnost je sećanje. U smislu paralelnih aspekata ovog sveta, ili više svetova, kako god, Džon Di traga za onostranim Grenlandom u kome će zajedno sa Elizabetom on kraljevati. Bilo je potrebno vreme da on shvati da je taj grenland sa druge strane. To podseća na opise iskustava paralelnih svetova u knjigama Karlosa Kastanede. Kroz Dija Mejrink kaže:

I Grenland ima svoju refleksiju, baš kao i ja: - s one strane. Gren - Land? Zar to nije isto što i zelena zemlja? Nisu li moj Grenland i moja Amerika - s one strane?

Podsetio bih na mogućnost da pojam Zelene zemlje bude shvaćen alhemijski, u smislu prvobitne materije, ali ja nisam dovoljno kompetentan da se bavim tim upoređenjima, već samo mogu ukazati na paralelu. Mada, u knjizi je zelena boja prisutna u ključnim detaljima. Osim pomenutog grenlanda, pojavljuje se i zeleno ogledalo vizije, kao što je pojava samog anđela sa zapadnog prozora takođe u zelenom. Ipak, u pogledu paralelnih stvarnosti valjalo bi naglasiti još jedan detalj, a to je odredište ljudske težnje i potrage, posebno u ezoterijskom smislu. Obratimo pažnju na još jedan navod iz knjige, kada Džon Di priznaje da ga je Bartlet Grin vukao za nos i navodio na stranputicu ipak mu govoreći istinu ali na takav način da ona bude pogrešno shvaćena zbog ograničenja ljudske svesti:

A biće da je tako sa gotovo svim ljudima - da se ovde na zemlji opterete kojekakvim mukama, zaot što ne shvataju da tamo preko mora da se kopa, a ne ovde; nisu shvatili prokletstvo istočnog greha! Oni ne znaju da ovde mora samo da se kopa u smislu da se nađe tamo preko, s one strane. Meni je Bartlet namenio put duhovnog kvarenja kada mi je ulio misao da ovde na zemlji tražim plod svoje sujete, samo da ne bih zapazio da se kruna nalazi s one strane... S one strane, gde neoštećena kruna svih tajni i devičanska kraljica čekaju na svoga kralja.  

Mejrink opisuje kako njegov junak Džon Di magijski deluje da, između ostalog i pomoću posebnog ljubavnog napitka koji je spravila stara veštica iz močvara Uksbridža, osvoji srce buduće kraljice Engleske Elizabete I, olakšavajući joj i uspon na presto. Zapravo, na delu imamo ljubavnu crnu magiju, kada Džon Di, prizivajući Elizabetu, zapravo dobija magijsku suptituciju, odnosno, umesto duha, ili astralnog tela željene žene, njemu dolazi demon, sukuba, u Elizabetinom obličju sa kojom se on seksualno spaja. Evo kako Mejrink opisuje to iskustvo:

I našao sam da je njena ruka prvo bila hladna, ali se postepeno zagrejavala, kao celi njen lik, kao da moja krv prelazi preko u nju, što sam je duže dodirivao.

Ovde vidimo da je sukuba u suštini vampirske prirode. Ona pruža iluziju realne stvari koristeći se energijom prizivača. Pa ipak, nije da ona nije delotvorna, ukoliko je usmerena da pobudi požudu u osobi na koju se cilja takvim magijskim delovanjem, baš kao što Mejrink opisuje. Sukuba je u ovom smislu most koji povezuje dva bića na astralnom nivou a pritom ubira i svoj deo kao svaki posrednik. Mejrinkov Džon Di o tom događaju razmišlja na sledeći način:

Elizabeta se kasnije još jednom vratila, ali ja ni danas, posle toliko godina, ne znam da li je stvarno i zaista to bila ona lično. Zar to nije bila avet? Ona je tada sisala na meni - kao vampir. Dakle to ipak nije bila Elizabeta? Hvata me jeza. Da li je to bila crna Izejis?  

Anđeo sa zapadnog prozora se završava, u ezoterijskom smislu, veoma zanimljivim opisom primanja čoveka koji je nekada bio Džon Di, odnosno baron Miler, u mistični Red koji postoji sa druge strane. Di-Miler, čije su ličnosti tokom razvoja priče, praktično stopljene u jednu, biva uveden među adepte od strane svog prijatelja Teodora Gardnera / Gartnera, koji se takođe pojavljuje u dva oblika, u dva vremena, Dijevo i Milerovo. Trenutak kada je konačno, nakon više inkarnacija i mnogih demonskih iskušenja, baron Miler kročio u zemlju večnog života, Mejrink opisuje na sledeći način:

Osećam: preda mnom se širi zlatni lanac bića i svetlosti, jedna se karika razdvaja da bi mene, novu kariku, primila u niz. I takođe znam: nije to nikakav simbolični ritual, koji kao odsjaj sprovode ljudi zemaljskog carstva senki i tu i tamo vrše kao "misterije", već je stvarni, živi, životodavni događaj u jednom drugom svetu... Raširi ruke, ti, koji stojiš upravno!... Odmah zatim tu su ruke, zdesna i s leva hvataju moje i sa velikom srećom osećam kako se sigurno zatvara kolo... ko stoji u tom kolu ostaje nepovrediv; njega ne pogađa više ni jedan udarac, ne pada u bedu, a da celo kolo ne bi bilo pogođeno tim udarcem, palo u tu bedu. 

Ovde nam je Mejrink otkrio kako izgleda pristupanje u nevidljivi Red oslobođenih adepata. Ta inicijacija ne odvija se na ovozemaljskom planu kao što to čine tajna društva, čiji je rad tek odsjaj one stvarne, nevidljive i većini ljudi nepristupačne tradicije. Ovde je jasno opisan jedan moćan magijski lanac koji deluje leđima okrenut ka kapiji večnog života, dok licem gleda Zemlju i bdi nad čovečanstvom, uvodeći one koji uspeju da prođu sva iskušenja kroz niz rađanja i umiranja. Borbu glavnog junaka sa demonskom boginjom možemo porediti sa iskušenjem nalik onome koje je Alister Kroli imao u alžirskoj pustinji 1909 godine, tokom suočavanja sa demonom Horonzonom. Pa ipak, borba koju Mejrink opisuje, iako ima taj vrhunac koji se može porediti, takođe obuhvata i napore tokom barem tri ljudska života.  

Heinrich Hussmann - cover and illustration to Der Engel vom westlichen Fenster 1927

vidi nastavak OVDE

Blavatska i Tajni Majstori okultizma

art by Goran Đurović

Napomena: Ovaj tekst predstavlja neku vrstu nastavka dva prethodna koja sam objavio na ovom blogu a koja se dotiču pojave vampirizma. U prvom od tih tekstova, pod naslovom Inicijacijski vampirizam: N.D. Blekvud bavio sam se fenomenom inicijacijskog vampirizma u kome sam opisao okultni mehanizam njegovog funkcionisanja, trajanja i prenošenja. N. D. Blekvud, na čiji sam se rad u tom tekstu uglavnom oslanjao, kao posvećenik vampirizma, dao je zanimljivu perspektivu otvoreno crnomagijskog predatorskog okultizma, ali je na jednom mestu ukazao na sličan oblik magijskog delovanja koji se u skrivenom obliku nalazi u hinduizmu, budizmu, teurgiji, odnosno na strani Puta Desne ruke. U drugom tekstu po redu: Rozenkrojceri i astralni vampirizam Puta desne ruke, pokušao sam da, sledeći Blekvudov trag, proniknem malo dublje u temu energetskih predatora tzv. magije svetlosti. Taj trag vodi do tzv tajnih šefova o kojima sam takođe ranije pisao, ali iz drugačijeg ugla, u tekstu pod naslovom Okultna ideologija tarota i uloga tajnih šefova.

Uvod:

Cilj okultizma, nevezano da li je reč o njegovom mračnom ili svetlom obliku, jeste samooboženje, ili autoteozis. U hrišćanstvu, Bog je postao čovek da bi čovek postao Bog. Međutim, po tom pitanju postoji razlika između stajališta hrišćanstva i gnosticizma, iz kojeg vodi poreklo moderni okultizam. Teozis je doktrinarni hrišćanski koncept koji označava proces postajanja sličnim Bogu ili sjedinjenja s božanskim: duhovnim uzdizanjem i oboženjem kroz blagodat Božiju. Dakle, put teozisa je kroz veru, molitvu i delovanje u skladu sa božanskim načelima objavljenim u Svetom Pismu i u skladu sa tumačenjima svetih otaca, čime se postiže jedinstvo sa Bogom. Nasuprot tome, samooboženje je put dosezanja božanskog statusa soptvenim naporima, što je karakteristično za hinduizam, budizam, gnosticizam, hermetizam i sl. Tu imamo dva glavna cilja koja vode ka samooboženju, a to su prosvetljenje i spoznaja (iluminacija i gnoza). Prosvetljenje i spoznaja se postižu kroz praktičan rad na sebi, što predstavlja put samousavršavanja, svojevrsne duhovne alhemije, povodom čega brojne tradicije baštine razne oblike duhovnih praksi. Samooboženje je takođe cilj modernog okultizma i iluminizma, odnosno magije svetlosti (LVX). Sa druge strane, imamo mračnu magiju (NOX) čiji posvećenici takođe teže samooboženju, ali na posve drugačiji način. Razlika između LVX i NOX samooboženja je u metodologiji i u krajnjim ciljevima. Najprostije rečeno, adepti LVX poništavaju svoj ego i utapaju svoju svest u božansku, dok adepti NOX teže očuvanju ega tako što ostatak svog bića utapaju u demonsku prirodu. 

U samom središtu preovlađujućeg misterijskog i inicijacijskog okultizma magije svetlosti (LVX) nalazi se okultna teokratija kojom upravlja nevidljiva grupa tzv Tajnih Šefova. Ko su Tajni Šefovi, ili Tajni Majstori, odnosno članovi Velikog belog bratstva? O njima je poznata teozofkinja Ani Besant rekla da su u pitanju ljudi, posvećenici, koji su završili svoju ljudsku evoluciju, dostigavši ljudsko savršenstvo, te ostvarili ono što hindusi i budisti zovu oslobođenje. Istaknuti član teozofskog pokreta, Alis A. Bejli ih je u jednoj od svojih knjiga predstavila kao stariju braću, pa ću ovde ukratko parafrazirati njene navode i tu i tamo dati neke komentare.  

Glavni među njima je zapravo kralj Sanat Kumara, za koga se kaže da živi u Šambali, mitskom ili mističnom centru u pustinji Gobi, u zapadnom delu Mongolije. On je Gospodar sveta i vrhovni inicijator (otelotvoruje kreativno kosmičko načelo). Oko njega figuriše trijada manifestacije koju čine tri majstora: 

Manu: upravlja ljudskim rasama tako što osniva, uzgaja, usmerava i razlaže rasne tipove, stvarajući one potrebne za planove Tajnih Šefova. On vizuelizuje ono što treba uraditi i kroz zvuk prenosi potrebnu stvaralačku ili destruktivnu energiju svojim pomoćnicima. Za njega kažu da živi u Šigaceu u Himalajima.  

Maitreja: inicijator misterija i oslobodilac, čija je specijalnost religija. Poznat je kao svetski učitelj. Takođe živi u Himalajima.  

Manahohan: manipuliše silama prirode i stvara civilizaciju po potrebi.  

Ispod njih rade Majstori Velikog belog bratstva, koji predstavljaju sedam zraka ili planetarnih aspekata Svetlosti. Oni kao regenti drže uzde upravljanja kontinentima i nacijama, usmeravajući njihove sudbine. Oni nadahnjuju i utiču na državnike i vladare; izlivaju mentalnu energiju na vladajuće grupe, postižući željene rezultate tamo gde se nađe saradnja i receptivna intuicija. Oni su:  

- Majstor Jupiter: živi u planinama Nilgiri. Drži uzde upravljanja indijskim potkontinentom.

- Majstor Morija: živi u Šigaceu, ali je radžputski princ. Radi sa mnogim ezoteričnim ili okultnim organizacijama, kao i preko svetskih političara i državnika, posebno utičući na one sa internacionalnim i kosmopolitskim idealima.  

- Majstor Kut Humi: živi u Šigaceu, ali je Kašmirac. Obrazovan je na britanskom univerzitetu (u Blavatskino doba), i utemeljen u savremenoj literaturi. Bavi se revitalizacijom određenih velikih filozofija i zanimaju ga filantropske agencije. Njegov rad se uglavnom odnosi na ljubav i buđenje ideje bratstva. Na Kut Humija su, kao i na Majstora Morija, bile upućene H. P. Blavatska, pukovnik Olkot i Ani Besant. Navodno, Majstor Morija je stajao iza Blavatske i pukovnika Olkota tokom utemeljenja teozofije. Pritom, Majstora Moriju je, po tvrđenju Blavatske, ona uživo upoznala u Londonu 1851. godine. Sa pomenutim Kut Humijem, kao i sa Maitrejom, bio je u kontaktu i Dr. Felkin, osnivač okultnog reda Stela Matutina, nastalog iz Zlatne zore.

- Majstor Isus: poreklom iz Sirije, obitava u Izraelu. Radi sa masama, a ne sa pojedincima; priprema put u Evropi i Americi za konačni dolazak Svetskog učitelja. Određeni velikodostojnici Anglikanske i Katoličke crkve su njegovi agenti.  

- Majstor Džval Kul: živi u Šigaceu, tibetanskog porekla, i naziva se Glasnik Majstora. Ima duboko znanje o zracima i planetarnim / solarnim uticajima, radi sa isceliteljima, humanitarnim i filantropskim pokretima.  

- Majstor Rakoci: navodno je mađarskog porekla i živi, što je zanimljivo, negde u Karpatima. Verovatno mu je čuveni Drakula komšija, a možda je reč o istoj osobi. Bio je poznat kao Grof de Sen Žermen, Roger Bejkon, a kasnije i kao Fransis Bejkon. Ima uticaj na okultne strukture u Evropi i Americi. Kao Grof de Sen Žermen bio je popularan krajem XVIII i početkom XIX veka. Nadahnuo je mnoge frindž-masonske i rozenkrojcerske organizacije, a poznati savremeni američki satanista E.A. Koetting tvrdi da je lično od njega dobio uputstva za izvođenje nekih meditacija. Dakle, Rakoci - de Sen Žermen, još uvek nije izašao iz mode, iako je pod ovim imenom sve manje poznat. Možda danas koristi neko drugo ime. Dakle, Majstor Rakoci je stručnjak za magijske tehnike, rituale i ceremonije. Za njega su Rudolf Štajner, Maks Hajndel i Gaj Balard tvrdili da je on zapravo mitski osnivač rozenkrojcerskog bratstva Kristijan Rozenkrojc. Elifas Levi je o Sen Žermenu pisao da je ispovedao katoličku veru i pridržavao se njenih običaja te da je živeo vekovima. Ne znam samo kakav je to hrišćanin, makar bio katolik, koji se bavi okultizmom i posledično živi neprirodno dugo, a da pritom ne uzima životnu energiju drugih ljudi? On je od svojih učenika, kako kaže Levi, zahtevao besprekornu poslušnost, te im govorio da su pozvani u kraljevstvo Melhizedeka i Solomona, koje je zapravo inicijacijski sveštenički niz. Navodno je Sen Žermen, odnosno Majstor Rakoci, svojim učenicima govorio: "Budite baklja sveta; ako je vaša svetlost kao planeta, bićete ništa u očima Boga. Čuvam za vas sjaj u kome je sunčeva slava samo senka. Vi ćete upravljati tokovima zvezda, a oni koji vladaju carstvima biće pod vašom vlašću." Levi je za Sen Žermena rekao da su njegova načela rozenkrojcerska.  

- Majstor Hilarion: poreklom je sa Krita, ali obitava u Egiptu. Radi sa onima koji razvijaju intuiciju, a navodno stoji iza pojave spiritističkog pokreta u XIX veku. Osim toga nadgleda osobe sa razvijenim psihičkim sposobnostima (nešto poput osobe koja se pojavljuje u filmu X-Men).  

Osim navedenih imamo još dvojicu Majstora, a to su:

- Majstor Serapis: poznat je kao Egipćanin, živi u Velikoj Britaniji, vodi anglosaksonski svet i stoji iza levičarskih pokreta širom sveta. Osim toga, daje energiju muzici, slikarstvu, pozorištu, filmovima.  

- Majstor P.: on je irskog porekla i radi pod Rakocijem u Severnoj Americi. Njegova specijalnost, između ostalog, jeste ezoterično hrišćanstvo i mesijanske doktrine.  

Dakle, ovde smo nabrojali ukupno trinaest Majstora, u poretku 1 + 3 + 7 + (2 dopunska). Uveren sam da ovo nije kraj liste, odnosno da poslednja dvojica, koju sam označio kao dopunske, mada je to neadekvatan izraz, jesu deo šireg kruga. U skladu sa ezoterijskom simbolikom, rekao bih da je broj Tajnih Majstora ukupno 72 te da među njima ima i žena. Ipak, uzmite ovu moju tvrdnju sa rezervom jer je u pitanju moja pretpostavka utemeljena na intuiciji. Takođe, na osnovu intuicije i indicija, snažno sam uveren da Majstori, odnosno njihovo tajno bratstvo, nadilazi uobičajene pretpostavke i iskustva onih koji dolaze sa strane puta Desne ruke, odnosno magije svetlosti. Iako sam povodom toga dugo imao određene slutnje, tvrdnja crnog maga inicijacijskog vampirizma N. D. Blekvuda, da je barem jedan od Tajnih Šefova legendarnog viktorijanskog okultnog Reda Zlatna zora niko drugi do mračni vampirski Majstor. To me je veoma iznenadilo kada sam saznao. Naravno, možemo sumnjati u reči nekog samoproglašenog vampira, ali nakon višegodišnjeg iskustva delovanja i iščitavanja okultne literature, izgradio sam određenu sposobnost prepoznavanja gluposti od autentičnog štiva. Na osnovu svega toga usudio bih se izneti tvrdnju da je Veliko belo bratstvo, zapravo deo opšteg okultnog bratstva koje obuhvata kako svetlu, tako i mračnu stranu. I jedni i drugi su braća, i tako se međusobno priznaju i prepoznaju. U tom smislu oni čine dve skrivene glave okultizma, te bih se usudio reći da se oni nalaze, ako ne u određenoj vrsti simbioze, što je možda preterano, ono bar u stanju kohabitacije. 

Zamislite sada sledeći scenario. Inicirani ste u neko tajno društvo. Dobili ste određena uputstva šta i kako bi trebalo da radite, koje vežbe samorazvoja da izvodite, rituale i meditacije, šta da čitate i slično. Učestvujete na sastancima društva, prilikom kojih se izvode određeni zajednički grupni rituali. Marljivo radite i vremenom primećujete kako ostvarujete određene rezultate i poboljšanja na nivou vaše lične energije, sposobnosti razumevanja, samokontrole, jasnovidosti, lucidnosti itd. U trenutku kada se vaša svest podigne, ona ulazi u polje rezonancije, isprva sa svešću vaših neposredno nadređenih u hijerarhiji, a vremenom i sa svešću Tajnih Šefova. Kada se to desi, vaš um počinje da deli slične imaginacijske utiske kao i ovi iznad vas u strukturi. Za te mentalne slike vi mislite da su vaše. Oko tih slika vi uobličavate izvedene ideje i tumačenja za koje takođe mislite da su prirodna, normalna, i naravno, vaša. Ne čudi vas što su i drugi koji rade sa sličnim energijama i po sličnim pravilima takođe došli do sličnih ideja i vizija. To poklapanje čak smatrate dokazom i nekom vrstom egzaktnosti primenjene metodologije, što vas još više uverava da ste na pravom putu. Što više duhovno napredujete to ste više pod uticajem ovih skrivenih faktora. Oni vas neprimetno usmeravaju, opet kao u filmu X-Men. 

Kada postanete veoma napredni, oni vam se polako razotkrivaju, i to na način da ih vi opažate kao nešto intimno vaše, nešto što je deo vas, ali i nije deo vas. To čini da se na neki način osećate posebnim. Znate šta vam je činiti. Vaša poslušnost je besprekorna i tada bivate savršeni instrument. Kada jednom postanete takvi, onda oni u vas ulivaju deo svoje moći kako biste bili u stanju da mesmerizujete one na nižem nivou razvoja. Na sličan način, često i bez znanja onih na koje je usmerena njihova namera, Tajni Majstori telepatski kontrolišu osobe koje nisu ni svesne tog uticaja, niti njegovog izvora. Tako Majstori vladaju čovečanstvom, tako se stvara istorija, rađaju se ideje, pogledi na svet, gnoze, izumi, opsesije, vizije, poruke onostranog itd. Ne znači da sve ideje potiču od Tajnih Šefova, ali nekako sam uveren da one preovlađujuće svakako da.  

Šta biva sa onima čija se svest izdigne u meri da postane jedno sa svešću Majstora? Tada polako stupa na scenu taj vampirski trenutak koji, po mom dubokom uverenju, nije svojstven samo crnim majstorima, nego i belim. Individualnost naprednog sledbenika tada biva poništena, a funkcionalna rezidua često prepuštena inerciji, ili je možda čak i do kraja njenog trajanja usmeravana ali bez značajnog upliva energije. U tom smislu, pogledajte u kakvom su stanju okončali svoje živote neke od poznatih ličnosti okultizma. U krajnjoj liniji, sličnu sudbinu dele i sledbenici mračnih inicijacija, ali je sled njihovih postupaka i koraka drugačiji. Sledbenici svetlosti izgube ego i individualnost, ali se utope u višu svest. Sledbenici tame sačuvaju ego i individualnost ali izgube dušu postajući deo egregora larvalnih ne-bića. Sledbenike svetlosti savlada starost, a sledbenici tame u punoj snazi, kao energetska larva ispunjena suštinom koja nije životvorna, napuštaju telo, odbacuju svetlost i menjaju oblik egzistencije.

Manihejska gnoza i ismailizam

mapa manihejskog rasprostiranja

Manihejska gnoza: Svetlost zarobljena u tami

Uvod

Manihejska gnoza predstavlja jednu od najsloženijih i najuticajnijih religijsko-filozofskih sistema kasne antike. Pojavljuje se u III veku nove ere i vezuje se za iranskog proroka Manija. Ova religija se brzo proširila duž Puta svile od Rimskog carstva do Kine, postavši veoma popularna. Ono što manihejstvo čini posebno fascinantnim jeste njegova sposobnost da sintetizuje elemente različitih religijskih tradicija: zoroastrizma, budizma, hrišćanstva i judaizma, u koherentan gnostički sistem koji je obećavao spasenje kroz znanje (gnozu). Njen osnivač Mani, predstavljao se kao poslednji u nizu proroka koji su delimično objavili istinu, uključujući Isusa i Budu, donoseći potpuno viđenje različitih učenja. Ova univerzalistička ambicija učinila je manihejstvo privlačnim za sledbenike iz različitih religijskih sredina, ali istovremeno i opasnim za etablirane verske institucije, što je dovelo do sistematskog progona i uništavanja njegovih svetih tekstova. Tek početkom XX veka, otkrićima u pustinjama Egipta i Centralne Azije, manihejski rukopisi su ponovo izašli na svetlost dana.

Dualizam kao Temeljni Princip

U srcu manihejske gnoze leži radikalni dualizam, večna borba između dva suprotstavljena principa: svetlosti (dobra, duha) i tame (zla, materije). Za razliku od zoroastrijskog dualizma gde je zlo nastalo kao posledica pobune, manihejstvo uči da su ova dva načela oduvek postojala odvojeno i da je materijalni svet rezultat njihovog nasilnog mešanja. Ljudska duša je shvaćena kao deo božanske svetlosti zarobljena u tamnom, materijalnom telu. Mani je ovaj dualizam izrazio kroz mit o tri perioda :

• Prvobitno razdvajanje kao Zlatno doba kada su svetlost i tama postojale odvojeno.

• Period mešanja, tj sadašnjost, kada je tama napala carstvo svetlosti, zarobivši svetlosne čestice u materiju.

• Konačno razdvajanje koje dolazi u budućnosti, kada će svetlost biti potpuno oslobođena, a tama zauvek zatvorena.

Ova kosmološka drama nije bila samo apstraktna teorija, već je predstavljala model za razumevanje ljudskog postojanja. Materijalni svet je shvatan kao zatvor i progonstvo, a ljudsko telo kao tamnica u kojoj duša čeka oslobođenje kroz sticanje božanske gnoze.

Mit o Stvaranju i Spasenju

Manihejski mit o stvaranju predstavlja složen teološki narativ koji objašnjava poreklo zla i put spasenja. Prema ovom mitu, Otac Veličine (vrhovno božanstvo svetlosti) stvara Majku Života, koja rađa Pračoveka. Pračovek, zajedno sa svojih Pet Sinova (Elementi: Etar, Vetar, Svetlost, Voda, Vatra), odlazi u bitku protiv sila tame kako bi zaštitio Carstvo Svetlosti. Međutim, on biva poražen i zarobljen, a njegovi sinovi su progutani od strane demona, mešajući svetlost sa tamom. Ovaj pad svetlosti predstavlja ključni trenutak u manihejskoj kosmologiji. Zarobljeništvo Pračoveka simbolizuje ljudsku dušu zatočenu u materijalnom svetu, dok njegova beslovesnost predstavlja ljudsko zaboravljanje sopstvenog božanskog porekla. Manihejski gnostici su ovaj mit tumačili kao univerzalnu ljudsku sudbinu, a agoniju i konačno spasenje Pračoveka gledali su kao arhetipski obrazac za sve ljude. Spasenje dolazi kroz složeni proces oslobođenja svetlosnih čestica. Živi Duh (božanstvo druge emanacije) stvara materijalni svet od tela pobeđenih demona: deset nebesa i osam zemalja, i uspostavlja kosmičke mehanizme za pročišćavanje svetlosti: Sunce i Mesec kao čamce za transport oslobođenih čestica, i Stub Slave (Mlečni put) kao putanju za uzlazak duša .

Gnoza kao put ka spasenju

U manihejskoj tradiciji, gnoza (znanje) nije intelektualno razumevanje, već intuitivna, ezoterična spoznaja koja budi dušu iz njenog zaborava. Mani je smatrao da je sticanje gnoze osnovni uslov za spasenje, dok je površno obavljanje rituala smatrao nedovoljnim i nedelotvornim. Ova gnoza je, po manihejskom učenju, probuđujuća i prosvetljujuća jer informiše čoveka o njegovom istinskom i pravednom poreklu, te o tome da je on suštinski deo svetlosti zarobljen u telu. Mani je naglašavao mudrost, razum i rasuđivanje, ali je njegova mudrost bila iluminativna i otkrivena, a ne isključivo logička ili deduktivna. Zato mit ima suštinsku ulogu u objašnjavanju istine. U tom smislu mit nije puka priča, već simbolički, misteriozni izraz gnostičkih istina koje su razumljivije kroz simbole i parabole nego kroz apstraktnu filozofiju.

Etičke i praktične implikacije

Manihejska gnoza nije bila samo teorijska, već je imala duboke etičke i praktične implikacije. Zajednice su bile podeljene na izabranike (electi): monahe i monahinje koji su praktikovali strogi asketizam, i slušaoce: laike koji su ih podržavali. Izabranici su se pridržavali strogih pravila: vegetarijanske ishrane jednom dnevno, celibata, nošenja samo jednog odela godišnje, i dugih postova. Ove asketske prakse imale su za cilj oslobađanje svetlosnih čestica zarobljenih u materiji. Celibat je bio posebno važan jer se verovalo da reprodukcija dovodi do novog zarobljavanja svetlosnih čestica u telima potomaka. Mani je radikalizovao gnostičke narative o stvaranju Adama i Eve, naglašavajući ulogu nasilne, demonske seksualnosti u stvaranju prvih ljudi kao kontra-strategije za sprečavanje oslobađanja zarobljene svetlosti.

Uticaj na islamski misticizam

Jedan od zanimljivih aspekata manihejske gnoze jeste njen dubok, iako često neprepoznat, uticaj na islamski misticizam. Istraživanja pokazuju da je sufizam u Horasanu i Transoksaniji tokom IX do XII veka bio pod uticajem manihejskih i budističkih ideja. Ovaj uticaj se posebno ogleda u razvoju teorije o božanskoj ljubavi koja će kulminirati u delima Faridudina Atara. Tema duše zarobljene u telu i čežnje za povratkom svom božanskom izvoru, koja je centralna u manihejstvu, našla je svoj najpoznatiji izraz kod Rumija: 

Svako ko je daleko od svog izvora

Želi vreme kada je bio sjedinjen s njim 

Ova tema nije slučajna podudarnost, već predstavlja kontinuitet gnostičko-mistične tradicije koja se proteže od ranog hrišćanstva i manihejstva do islamskog sufizma. Manihejski psalmi, na primer, izražavaju istu čežnju:

Proći ću kroz nebesa

I ostaviti ovo telo na zemlji

Truba zvuči, čujem je

Zovu me ka besmrtnicima 

Umetnost kao gnostički izraz

Mani je bio jedinstven među gnostičkim misliocima po tome što je mit i umetnost smatrao podjednako važnim za prenošenje istine. Njegova Aržang (Knjiga slika) bila je sveta knjiga koja je sadržala ilustracije manihejske kosmogonije. Iako je original izgubljen, sačuvani su fragmenti komentara koji omogućavaju da rekonstruišemo njegov sadržaj. Slike su verovatno prikazivale tri faze stvaranja kroz figure božanstava: Majku Života, Pračoveka, Živog Duha, i druge kosmičke entitete. Umetnost je za Manija bila više od dekoracije. On je verovao da su slikarstvo, kaligrafija i muzika istog ranga kao i božanski duh, i da je stvaranje umetnosti uporedivo sa božjim stvaranjem živih oblika. Zato je iskustvo umetnosti bilo shvaćeno kao božanski čin u materijalnom svetu. Tradicija pripovedanja kroz slike (pardeh-hani) koja se održala u Iranu vekovima nakon dolaska islama, posebno u kafanskim pripovedanjima Šahname, verovatno potiče iz manihejske slikarske tradicije .

Značaj manihejske gnoze

Manihejska gnoza predstavlja jedan od ambicioznijih pokušaja da se pomire različite duhovne tradicije u jedinstvenom sistemu spasenja. Njena snaga leži u sposobnosti da univerzalne ljudske čežnje za oslobođenjem od patnje, za povratkom izvoru, za spoznajom istinskog sebe, izrazi kroz bogatu mitološku i umetničku simboliku. Iako je manihejstvo kao institucija nestalo, njegove teme su se duboko ukorenile u kulturnom tkivu Irana i šire. Od mistične poezije Rumija do slikarskih tradicija islamske Persije, od sufijskih koncepata ljubavi do filozofskih rasprava o odnosu duha i materije, manihejska gnoza je ostavila neizbrisiv trag koji i danas zaslužuje pažljivo istraživanje i promišljanje.

Maniheizam i ismailizam

Između maniheizma i ismailitskog sufijskog reda postoji duboka, ali kompleksna veza. Ona nije prosto nasleđe u smislu direktnog prenošenja doktrine, već pre svega duhovno srodstvo i transformativni uticaj koji se ogleda u sličnim gnostičkim temama, organizacionoj strukturi i istorijskim putevima prenošenja ideja. Osnovna tačka njihovog dodira je gnostički pogled na svet i uloga ezoteričnog znanja u spasenju duše. I manihejstvo i ismailizam dele verovanje da je ljudska duša zarobljena u materijalnom svetu i da je njeno oslobođenje (spasenje) primarni cilj. U manihejstvu, to je oslobađanje čestica svetlosti iz tame; u ismailizmu, to je oslobađanje duše kroz duhovno znanje (gnosis) koje vodi ka uskrsnuću (qiyāma). U oba sistema, spasenje se postiže kroz ezoterično tumačenje svetih tekstova. Manihejci su svoje mitove i simbole tumačili duhovno, a ismailiti su razvili sofisticiranu metodu tumačenja (ta'wīl) koja doslovno značenje Kurana (zāhir) vraća na njegov duhovni, istiniti smisao (ḥaqīqa). Ova metoda je direktno uporediva sa načinom na koji je antička gnoza tumačila hrišćanske tekstove. Oba pokreta su imala elitnu i hijerarhijsku strukturu. Slična podela primećuje se i kod Druza, ogranka fatimidskog ismailizma, na mudre i neuke, što ukazuje na mogući manihejski uticaj na njihovu društvenu organizaciju .

Istorijski putevi uticaja

Ključnu ulogu u prenošenju manihejskih i gnostičkih ideja u rani islamski svet imali su zandiki. Ova grupa nisu bili čisti manihejci, već su zastupali ezoterične misli sa snažnim manihejsko-mazdakitskim crtama. Oni su se često suprotstavljali vladajućem političkom sistemu. Njihove ideje su potom prenete na ismailitske šiite, delom i preko književnog pokreta Šu'ubija, koji je promovisao iranski kulturni identitet pod arapskom vlašću. Najuticajniji istraživač ove teme, Henri Korbin, naglašava da ismailitsku gnozu ne treba posmatrati kao puki nastavak antičke gnoze. Umesto toga, ona je asimilovala i transformisala prepoznatljive teme na način koji je bio u skladu sa islamskim i šiitskim okvirom. Ismailiti su odbacili radikalni dualizam manihejstva (dva večna principa) i razvili sopstvenu kosmologiju sa emanacijama iz jedinstvenog božanskog izvora. Zbog svega navedenog, ismailizam se često opisuje kao sinkretički sistem, koji pored manihejskih, uključuje i elemente neoplatonizma, pitagorejstva, aristotelizma, judaizma i hrišćanstva.

Manihejska gnoza je pružila rečnik i temeljne obrasce koje je ismailizam, delujući kao svojevrsni duhovni baštovnik, prepoznao, prilagodio i uklopio u novi religijski kontekst. Ovaj proces je najbolje opisao upravo Korbin, ističući da se radi o fenomenološkoj korespondenciji između tekstova iz kasne antike i duhovnih tema u ismailitskoj tradiciji. To je primer kako se jedna duhovna struja može preobraziti i nastaviti da teče kroz potpuno drugačije istorijske i religijske pejzaže.

Drugi deo: 

Prikaz ideja Henrija Korbina u knjizi Ciklično vreme i ismailitska gnoza (Cyclical Time and Ismaili Gnosis) Henryja Corbina

Uvod

Ova knjiga predstavlja zbirku od tri eseja koje je Henri Korbin, jedan od najvećih stručnjaka za iranski misticizam i ismailitsku gnozu, održao kao predavanja na konferencijama Eranos i u Rimu između 1951. i 1956. godine. Delo se bavi fundamentalnim temama ismailitske misli, cikličnim vremenom, božanskom epifanijom i duhovnim rođenjem, te ih postavlja ih u širi kontekst gnostičkih tradicija koje sežu od antičkog Irana do ranog hrišćanstva i manihejstva. 

Ciklično vreme u mazdaizmu i ismailizmu

Korbin započinje analizom malog mazdejskog katehizma (Pand Namak i Zartuš) koji postavlja temeljna pitanja egzistencije: Ko sam i kome pripadam? Odakle sam došao i kuda se vraćam? Odgovori otkrivaju suštinsku strukturu mazdejske antropologije da ljudsko biće ne počinje svojim zemaljskim rođenjem, nego iz nebeskog sveta i predstavlja biće svetlosti koje je privremeno zarobljeno u materiji. Ključni koncept je vreme koje ima dva aspekta:

• Večno vreme, tj beskrajno, bez početka i kraja, vreme božanske svetlosti

• Ograničeno vreme, odnosno vreme duge vladavine, naš kosmički eon

Ovo ograničeno vreme nije puka apstrakcija. Ono je stvoreno u liku večnog vremena i ima lični karakter. Pojedini delovi vremena (meseci, dani, časovi) nazvani su po anđelima i arhanđelima, što znači da je svaki trenutak liturgijski, budući da predstavlja epifaniju određene nebeske sile. Zato mazdejska kosmogonija, koja se odvija kroz 12 milenijuma, nije hronologija već liturgijski kalendar. Korbin posebno ističe zervanističku varijantu mazdaizma u kojoj Zervan (Večno Vreme) postaje vrhovno božanstvo koje iz sebe rađa oba principa: Ormuzda (svetlost) i Ahrimana (tamu). Drama se odvija unutar samog božanstva: Zervanova sumnja (da li je moja liturgija uzaludna?) rađa Ahrimana kao dete tame. Ovo je ključna razlika: u čistom mazdaizmu, Ahriman je spoljašnji neprijatelj; u zervanizmu, on je unutrašnja senka.

Korbin zatim pokazuje kako ismailitska gnoza preuzima i transformiše ovu strukturu. U centru je arhanđeo koga nazivaju duhovni Adam, treća emanacija iz prvobitne arhanđeoske dijade (Inteligencija i Duša). Ovaj anđeo doživljava krizu: u trenutku sumnje (slično Zervanu), on postavlja pitanje: Zar nisam jednak onima koji mi prethode? Ova sumnja ga zaustavlja i on pada sa trećeg na deseti stepen u hijerarhiji. To je takhaluf, zaostajanje za večnošću, koje rađa ciklično vreme. Ovo zaustavljanje, odnosno pad nije konačno. Anđeo se kaje i iz sebe izbacuje Iblisa (svoju tamu) koji postaje spoljašnji neprijatelj - potomci Iblisa na zemlji. Anđeo (sada na desetom stepenu) postaje spaseni spasitelj i on stvara materijalni svet iz sažaljenja prema dušama koje su pale s njim. Cilj istorije je da on, uz pomoć svojih sledbenika, povrati izgubljeni stepen. Zato je vreme ciklično: sedam milenijuma, sedam proroka, sedam ciklusa, na čijem kraju dolazi Qa'im (Vaskrsli) koji će dovesti do konačne obnove.

Korbin ističe homologiju između svih nivoa postojanja: svaki duhovni stepen je uskrsnuće za onaj ispod sebe. Ovo je etika uskrsnuća - svaki adept mora da vaskrsne onog ispod sebe, dok ga onaj iznad njega vaskrsava. To je uzajamna odgovornost, struktura koja podseća na manihejski koncept udova svetlosti.

Božanska epifanija i duhovno rođenje u ismailitskoj gnozi

Korbin analizira scenu iz apokrifnih Dela apostolskih: prizor Spasiteljevog preobraženja na gori Tavor, gde svaki svedok vidi Hrista drugačije: video sam ga onakvog kakav sam mogao da primim. Ovo je ključ za razumevanje docetizma, ne kao iluzije, već kao fenomenološkog principa: božanska epifanija je uvek proporcionalna duhovnom kapacitetu onoga koji je vidi. Korbin povezuje ovaj princip sa anđeoskom hristologijom ranog hrišćanstva, tj verovanjem da Hrist nije utelovljeni Bog već anđeo (arhanđeo Mihailo). Ova hristologija je bila karakteristična za ebionite i rane gnostičke krugove, a Korbin tvrdi da se ona nastavlja u ismailitskoj imamologiji.

Ismailitska gnoza razlikuje dva nivoa postojanja:

• Nasut kao ljudska priroda Imama, koja je rezultat kosmičke alhemije (sakupljanje svetlosnih čestica kroz Sunce i Mesec);

• Lahut kao božanstvenost Imama, koja je Stub Svetlosti (amud al-nur), odnosno– zbir svih oslobođenih duša svetlosti koje čine njegov Hram Svetlosti.

Ovo nije inkarnacija već epifanija. Imam je ogledalo u kome se božanstvo pojavljuje, ali on nije to božanstvo. Kao što anđeo Hrist nije bio istovetan sa Ocem, tako ni Imam nije istovetan sa nepoznatim Bogom. Ovo je docetizam ismailitske imamologije.

Korbin detaljno opisuje desetostepenu hijerarhiju ismailitske plerome, gde svaki stepen odgovara nebeskoj inteligenciji i njenom zemaljskom parnjaku:

• Prva Inteligencija: Natiq (Prorok koji objavljuje Zakon)

• Druga Inteligencija: Asas (Duhovni naslednik, osnova Imamata)

• Treća Inteligencija: Imam

• 4-10. Ostali stepeni: Bab, Hujjat, Da'i itd.

Svaki stepen je horizont za onaj ispod sebe. Svaki adept, penjući se kroz stepene, doživljava niz uskrsnuća. Svaki novi stepen je nova epifanija, nova mogućnost viđenja Boga. Ovo je uzastopna teofanija, gde se Bog pojavljuje drugačije na svakom nivou.

Korbin posvećuje posebnu pažnju liku Salmana Persijanca, mitske figure koja u ismailizmu postaje Hujjat (Svedok) Imama. Salman je izbeglica (gharib), stranac u ovom svetu; dete duha (farzand-i ma'nawi), usvojeni duhovni sin Imama; i zemaljska forma arhanđela Gabriela, jer on je taj koji je inicirao Proroka. U tom smislu Salman je arhetip svakog gnostika. Ono što je Salman za Imama, to je svaki adept za svog Imama. Postati kao Salman znači postići anđeosku transformaciju, postati Hujjat, svedok božanske istine. Korbin citira reči Imama Dža'fara Sadika: Ko ne vidi Boga pre Sudnjeg dana, neće ga videti ni na Sudnji dan. To znači da je teofanija ovde i sada, ona se dešava u duši koja je spremna da je primi.

Od antičke gnoze do ismailitske gnoze

Korbin razmatra mogućnost stvarnih istorijskih kontakata između ranih gnostičkih krugova i ismailitskih zajednica. On ukazuje na nekoliko indicija:

• Bardesanijanci (sledbenici sirijskog gnostika Bardesana) su, prema Ibn al-Nadimu, u VIII veku još uvek postojali u južnoj Mesopotamiji i delovima Irana, upravo tamo gde se ismailizam rađao.

• Abu Šakir Bardesanijanac je vodio rasprave sa Hišamom ibn al-Hakamom, ranim šiitskim teologom, tumačeći Kuran (43:84) u gnostičkom ključu, kao razliku između nepoznatog Boga i drugog Boga (anđela).

• Umm al-Kitab (najstariji sačuvani ismailitski tekst, VIII vek) sadrži teme koje su direktno preuzete iz apokrifnih jevanđelja, kao što je priča o mladom Isusu (odnosno Imamu) koji podučava svog učitelja, priča o Iblisu koji odbija da se pokloni Adamu itd.

Korbin, međutim, ne insistira samo na istorijskim vezama. Važnije su mu strukturne homologije:

• Nepoznati Bog: u obe tradicije, vrhovno božanstvo je nesaznajno (u ismailizmu: Mubdi', Onaj koga smelost misli ne može dostići). Sve teofanije se odnose na anđele, ne na samog Boga.

• Spaseni spasitelj: u manihejstvu, to je Pračovek koji biva oslobođen; u ismailizmu, to je duhovni Adam (treći anđeo) koji, padom i pokajanjem, postaje spasitelj sopstvenih duša.

• Stub Svetlosti: manihejski Stub Slave (koji su duše svetlosti) pojavljuje se u ismailizmu kao Stub Svetlosti (amud al-nur), božanstvenost Imama, sastavljena od duša njegovih sledbenika.

• Udovi: manihejski koncept da su svetlosne duše udovi Pračoveka pojavljuje se u ismailizmu kao ideja da su sve duše udovi Imama, njegov Hram Svetlosti.

• Krst svetlosti: Korbin posebno ističe da Abu Ja'qub Sejestani (ismailitski filozof iz X veka) tumači simbol krsta na isti način kao gnostička Dela Jovanova gde krst nije drvo na kome je Hrist stradao, već Krst Svetlosti kao simbol silaska duša u materiju i njihovog povratka. Četiri kraka krsta odgovaraju četiri reči islamske šehadete.

Korbin zaključuje da ismailitska gnoza nije puki nastavak antičke gnoze, nego je transformacija koja je asimilovala prepoznatljive teme i prilagodila ih islamskom okviru. Ono što je posebno važno jeste da ismailizam odbacuje radikalni dualizam manihejstva. Tama nije večni princip, već proizlazi iz krize unutar pleroma (anđeo koji pada). Zato ismailitski demijurg (treći anđeo) nema ništa zajedničko sa zlim arhontima drugih gnostičkih sistema. Umesto toga on je saosećajni spasitelj.

Korbin na kraju postavlja pitanje koje nadilazi puku istoriju religija, a to je odnos između epifanije i inkarnacije. Ismailitska gnoza odbija ideju da se Bog utelovio u istoriji. Božanska epifanija je uvek lična, jedan za jednog (wahid li-wahid). To znači da je odnos između čoveka i Boga uvek individualizovan, tj zavisi od duhovnog kapaciteta onoga koji vidi. Ovo je suprotno od dogme o homoousiji (istobitnosti) koja je postala temelj hrišćanske ortodoksije i koja je, kako Korbin sugeriše, dovela do smrti Boga u modernoj misli.

Zaključak

Korbinova knjiga nudi revolucionarno tumačenje ismailitske gnoze kao produžetka i transformacije antičkih gnostičkih tradicija. Njegov fenomenološki pristup omogućava mu da vidi strukturne analogije tamo gde istoričari vide samo puke slučajnosti. Korbin završava pozivom na buduće istraživanje: kada koptski rukopisi iz Nag Hamadija i ismailitski rukopisi konačno budu dostupni, moći ćemo da vidimo punu sliku kontinuiteta gnoze - svetske religije koja nije nestala, već se transformisala kroz vekove. Danas, sedamdeset godina nakon što je Korbin izrazio ovo očekivanje, ispada da se nalazimo u paradoksalnom položaju gde nam je kvantitativno dostupna puna slika, ali nas je kvalitativno ta ista slika odvela korak dalje od jednostavnog istorijskog kontinuiteta. U Korbinovo vreme, dakle, pedesetih godina XX veka, koptska biblioteka iz Nag Hamadija i kritička izdanja ismailitskih tekstova tek su počinjali da kruže u uskim naučnim krugovima. U međuvremenu, svi tekstovi Nag Hamadija su prevedeni, analizirani i dostupni javnosti. Pokazalo se da „antička gnoza“ nije bila homogen pokret, već rani, pluralistički hrišćanski (i prehrišćanski) mistični univerzum. Pored tekstova iz Turfana i Medinet Madiija koje pominješ, nova otkrića (poput Kelnskog Manihejevog kodeksa) i detaljnije studije kineskih manihejskih tekstova potvrdile su Manijevu genijalnost u prevođenju gnostičkih koncepata na jezik kultura kroz koje je prolazio (od Isusa do Bude). Radom Instituta za ismailitske studije (IIS) u Londonu, tekstovi Abu Ja’quba al-Sijistanija, Nasir-i Khusrawa i Umm al-Kitab prevedeni su i postali su predmet rigoroznih akademskih studija, a ne više tajna skrivena po planinama Pamira i Sirije. Sada, dakle, imamo empirijsku potvrdu za ono što je Korbin video svojim fenomenološkim okom. 

Ipak, savremena istorija religija unela je jednu važnu nijansu u Korbinov entuzijazam. Umesto linearnog kontinuiteta (gde jedna sekta direktno predaje štafetu drugoj kroz istoriju), danas radije govorimo o tipološkom afinitetu i fenomenološkoj transformaciji. Ismailitska gnoza po mišljenju mnogih istraživača nije tek „preobučeno manihejstvo“. Ismailizam pravi radikalan rez odbacivanjem manihejskog dualizma, jer, ponoviću, tama više nije večni ontološki princip, već kosmička nuspojava krize (zaostajanja / takhalufa) unutar same svetlosne plerome. Danas vidimo punu sliku ne kao ravnu liniju koja spaja Manija i ismailitske imame, već kao podzemnu reku (ponornicu). Elementi manihejstva nisu preneti kao fiksna dogma, već kao kodirani jezik (rečnik) čežnje. Kada je ismailitska misao u VIII i IX veku tražila filozofski aparat da izrazi ezoterični smisao (batin) Kurana nasuprot rigidnom pravnom literalizmu (zahir), ona je posegnula za tim gnostičkim rečnikom jer je on jedini imao dovoljnu dubinu da opiše dramu duše zarobljene u svetu.

Dakle, gnoza jeste svetska religija koja nije nestala, nego se preobrazila. Danas možemo da povučemo jasnu liniju koja povezuje:

• Valentinovu gnozu iz II veka (gde svet nastaje iz krize i tuge mudrosti - Sofije),

• Manijev mit iz III veka (gde je Pračovek zarobljen i pasivizovan u materiji),

• Ismailitski mit o Duhovnom Adamu (Trećem anđelu čija sumnja stvara vreme i pad).

Sve tri drame govore o istom arhetipu: kosmičkoj krizi unutar božanskog sveta koja rezultira stvaranjem našeg materijalnog univerzuma kao privremenog zatvora, ali i kao alhemijske laboratorije za pročišćenje svetlosti. Ono što danas vidimo, a što je Korbin tek naslućivao, jeste to da gnoza poseduje neverovatnu kameleonsku sposobnost preživljavanja. Ona koristi hrišćansku hristologiju, zoroastrijski dualizam, neoplatonističke emanacije i islamski tewhid ne da bi ih uništila, već da bi unutar njih izgradila „Hram Svetlosti“ za izabrane (adepte). Gnoza nije umrla nego je preživela tako što je naučila da govori arapski i persijski, zadržavajući svoj večni pogled uprt u svetlosni izvor.

Ključna literatura:

Abolqasem Esmailpour: Manichaean Gnosis & Creation Myth (Sino-Platonic Papers, nr. 156, 2005)

Henry Corbin: Cyclical Time and Ismaili Gnosis, KEGAN PAUL INTERNATIONAL London, Boston, Melbourne and Henley in association with ISLAMIC PUBLICATIONS London