Uticaj šabatajstva i frankizma na evropski okultizam (Kratka povest LHP - V deo)

Ovaj detalj je zapravo karika koja nedostaje za jasnije razumevanje kako se istočnjački impuls Puta Leve ruke preobrazio u zapadni okultizam. Učenja Šabataja Cvija (šabatajci, XVII vek, Turska) i Jakova Franka (frankisti, XVIII vek, Poljska), jesu radikalni primeri teološke transgresije u istoriji, gde se greh ne vidi kao pad, već kao oružje iskupljenja. Pre Šabataja Cvija, u XVI veku, Isak Lurija je postavio temelje nove kabale. On je tvrdio da je prilikom stvaranja sveta došlo do katastrofe, lomljenja posuda (Ševirat Ha-Kelim). Božanska svetlost je pala u ponor i ostala zarobljena u ljuskama zla (klipot). Zadatak kabalističkog mistika bio je sakupljanje tih iskri božanske svetlosti. Šabataj Cvi i njegov bliski saputnik Natan iz Gaze, tvrdili su da su neke iskre pale toliko duboko da se do njih ne može stići molitvom, već samo direktnim silaskom u greh.

Pitanje o Natanovoj manipulaciji je ključno. Šabataj Cvi je verovatno patio od teškog oblika bipolarnog poremećaja (ekstatične faze su nazivane osvetljenjima, a depresivne padovima). Dakle, Šabataj kao samozvani jevrejski mesija, bio je čudna i kontroverzna ličnost. Neki su mislili da je on bio potpuno lud. Međutim, njegov učenik, ali i njegov teolog, tumač i glasnik, Natan iz Gaze, bio je proračunat, dovitljiv, učen i inteligentan. U svakom slučaju, on nije bio običan sledbenik, nego bi se za njega moglo reći da je predstavljao teologa senke. Natan je Šabatajevo ludilo uokvirio u kabalističku doktrinu. Kada je Šabataj radio bizarne, zabranjene stvari (kršenje košer pravila, izgovaranje zabranjenog Imena), Natan je narodu objašnjavao da je to sveti greh (Aveira Lišma). Tako je Natan stvorio koncept Mesije koji mora postati nečist da bi pobedio nečistoću iznutra. To je apsolutni LHP, rvanje sa demonima na njihovom terenu.

Kada je Šabataj Cvi 1666. godine, pod pretnjom smrću, prešao na islam, to je bio šok koji je trebalo da uništi pokret koji je stvorio, a koji je uznemiravao rabine. Ali Natan iz Gaze je izveo vrhunski intelektualni manevar: tvrdio je da je Mesija morao da obuče odoru islama kao masku kako bi se spustio u najdublji nivo tame i tamo oslobodio poslednje iskre. Ovo je stvorilo tajnu sektu Donmeh u Turskoj, ljude koji su spolja muslimani, a iznutra čuvaju šabatajsku gnozu.

Vek kasnije, u Poljskoj, pojavljuje se Jakov Frank, koji šabatajsku ideju dovodi do apsurda. Ako Šabataja okarakterišemo kao bolesnog ili ludog sveca, Frank je bio LHP tiranin. Frank je tvrdio da svi zakoni (Tora) moraju biti uništeni. Njegova krilatica je bila: Došao sam da iskorenim svaku religiju i svaki zakon. Anarhisti,  komunisti i Markiz de Sad bi se u ovome složili sa njim. Povrh svega, frankisti su praktikovali ritualnu razmenu žena i seksualnu magiju, verujući da kroz potpunu degradaciju i sramotu (kao sufije Malamatije, ali agresivnije) uništavaju ego i oslobađaju božansku moć. Frank je od svojih sledbenika napravio paravojnu strukturu, živeo je kao plemić i na kraju prešao na katolicizam, ponavljajući Šabatajev obrazac maskiranja.

Šabatajstvo je naposletku završilo u brižljivo čuvanoj diskreciji, opstajući u okviru Osmanskog carstva rukovodeći se doslednim ketmanom. Sa druge strane, nakon Frankove smrti, njegov pokret nije nestao, nego se rastopio u evropskom društvu. Neko bi rekao, zauzeli su značajne položaje i nastavili sa svojom subverznom delatnošću. Mnoge frankističke porodice su postale deo intelektualne elite u Austriji i Nemačkoj. Geršom Šolem, najveći istraživač ove teme, sugerisao je da je ovaj nihilistički impuls frankizma direktno doprineo razbijanju tradicionalnih vrednosti i pripremi terena za moderne ideologije i tajna društva. 

Povodom njihovog uticaja, upravo je frankizam onaj divlji LHP koji se, preko tajnih veza u XVIII i XIX veku, u značajnoj meri ulio u rane masonske, frindž-masonske i iluminatske krugove, donoseći sa sobom ideju da je red koji nastaje iz haosa jedini pravi put. Ovo je bila hidžra LHP-a pre nego što je taj termin uopšte postojao. U neku ruku Frank je bio Mejrinkov Bartlet Grin pre nego što je Mejrink uopšte rođen. Uticaj frankizma na evropska tajna društva XVIII i XIX veka jedna je od najeksplozivnijih tema u istoriji ezoterije. Frankizam nije bio samo religiozna jeres, već i subverzivni virus koji se infiltrirao u tadašnje lože, noseći sa sobom doktrinu o iskupljenju kroz greh i uništenju svih tradicionalnih zakona. 

Veza između frankista, iluminata i rozenkrojcera (mislim na obnovljene nemačke rozenkrojcere XVIII veka) nije samo spekulacija, već se može pratiti kroz konkretne istorijske tačke prelamanja. Ključna tačka susreta bio je red poznat kao Braća Svetog Jovana Jevanđeliste iz Azije u Evropi, popularno nazvani Azijatsko bratstvo. To je bio prvi masonski red u Nemačkoj koji je dozvolio Jevrejima da postanu članovi. Osnovao ga je Hans Hajnrih fon Eker, ali su ga ideološki oblikovali frankisti poput Efraima Jozefa Hiršfelda. Azijatsko bratstvo je praktikovalo praktičnu kabalu pomešanu sa alhemijom, ali je u svojoj srži nosilo frankistički antinominalizam. Hiršfeld je bio direktno povezan sa Jakovom Frankom i njegovim dvorom u Ofenbahu. Azijski vitezovi su služili kao inkubator u kojem su se frankističke ideje o društvenom prevratu mešale sa nemačkim okultizmom.

Iako su Vajshauptovi Bavarski Iluminati bili primarno prosvetiteljski i racionalistički red, postojala je značajna siva zona u Frankfurtu i okolini Ofenbaha (gde je Frank imao svoj centar). Činjenica je da su i iluminati i frankisti delili isti cilj, a to je rušenje postojećeg poretka (tronova i oltara, kraljeva i klera). Frankisti su to želeli iz ezoterijskih razloga (da bi oslobodili svetlost iz tame), dok su motivi iluminata bili političko-ideološki. Navodno, postoje dokazi da su se istaknute frankističke porodice u Frankfurtu (poput porodica Dobruška i Adler) kretale u istim krugovima kao i iluminati. Mojsije Dobruška, rođak Jakova Franka, kasnije je otišao u Pariz, promenio ime u Junius Frej i postao ključna figura u Francuskoj revoluciji (povezujući se sa jakobincima), pre nego što je giljotiran.

Druga rozenkrojcerska struja, Zlatni i Ružin krst, koji su bili konzervativni, hrišćanski orijentisani i lojalni državi, videli su u frankizmu i Azijatskom bratstvu svog najvećeg neprijatelja. Možemo u žargonu reći da su Zlatni ružokrstaši bili predstavnici Puta Desne ruke, dok su Azijatska braća (i frankisti) oličavali Put Leve ruke. Ovi desni rozenkrojceri težili su obnovi starog poretka i hrišćanskoj alhemiji, a frankiste i Azijatsku braću doživljavali su kao magijske anarhiste. Rozenkrojceri su optuživali drugu stranu da koriste kabalu za manipulaciju političkim tokovima. Ovaj sukob je zapravo bio prvi veliki rat unutar zapadnog okultizma između Desne staze i LHP.

Dvor Jakova Franka u Ofenbahu (blizu Frankfurta) bio je mesto hodočašća za mnoge evropske aristokrate i okultiste. Frank je tamo živeo u neverovatnom luksuzu, okružen stražom od nekoliko stotina naoružanih ljudi. Veruje se da su tamo dolazili članovi raznih tajnih društava da uče o snazi prevrata. Frank im je prodavao ideju da se stari svet mora srušiti do temelja kako bi se oslobodila nova energija, što je prototip svih kasnijih revolucionarnih tajnih društava. Tako je frankizam u nemačka tajna društva uneo tri ključna elementa koja su kasnije postala stubovi LHP-a: 

a) Dvostruki život (mimikrija): kada je spoljašnja pripadnost bilo kojoj religiji ili grupi je samo maska, dok je pravi cilj unutrašnji, tajan i često suprotan spoljašnjem.

b) Religija nihilizma: destrukcija nije greh, već čin pročišćenja.

c) Duhovna aristokratija: frankisti su verovali da su oni ljudi sutrašnjice koji su iznad zakona običnih smrtnika.

Vidimo kako je frankizam bio glavni katalizator koji je inficirao nemačko-jevrejske okultne krugove subverzivnim impulsom. Preko Azijatskog bratstva i veza sa pro-iluminatskim krugovima u Frankfurtu, frankistička ideja o potpunoj transgresiji postala je deo podzemnog DNK zapadnog misticizma. Tako je senka frankističkog nihilizma razarala evropski humanizam iznutra, zamenjujući ga hladnom, tehničkom moći volje. 

Naravno, ovo nije kraj razmatranja frankističkih uticaja, pa bih u tom smislu ukazao i na eventualnu vezu između frankizma i Zlatne zore. Moram odmah naglasiti da ta veza nipošto nije direktna u smislu da su frankisti osnovali Red, ali je genealoška i doktrinarna povezanost jasna. Frankizam je poslužio kao neka vrsta rezervoara iz kojeg je Zlatna zora crpila svoje najspecifičnije kabalističke i seksualno-magijske elemente. Na primer, Zlatna zora je tvrdila da svoj legitimitet vuče iz Nemačke, preko misteriozne Ane Šprengel i lože Licht, Liebe, Leben. Iako je ta priča verovatno lažna, ona ukazuje na to gde su osnivači čuvenog viktorijanskog okultnog društva tražili izvore. Kao što sam pomenuo, Azijatsko bratstvo u Frankfurtu bilo je prožeto frankistima (porodica Hiršfeld). Isto tako, Zlatna zora nije koristila čistu, ortodoksnu jevrejsku kabalu, već katoličko-hermetičku kabalu Rojhlina i Kirhera koja je već prošla kroz frankistički filter unutrašnjeg prosvetljenja i kršenja spoljašnjih tabua. Mnogi dijagrami i koncepti o klipotima (ljuskama tame) u Zlatnoj zori nose odjek te revolucionarne kabale koja je cvetala u frankističkim krugovima.

Jedna od najvećih tajni Zlatne zore (i njenih kasnijih ogranaka poput Stella Matutina) bila je upotreba seksualne energije u magijske svrhe. Jakov Frank je bio prvi koji je u evropski okultni milje uveo ideju da je seksualni čin najviša forma teurgije (prizivanja božanskog). Postoje indicije da su rani lideri Zlatne zore (posebno S.L. Makgregor Meters) imali pristup spisima ili usmenim predanjima koja su potekla iz frankističkih porodica koje su se preselile u London i Beč. 

U Londonu je u XVIII veku živeo čuveni Samjuel Falk, poznat kao Baal Shem iz Londona. On je bio figura oko koje su se plele legende i bio je direktno povezan sa frankističkim i mesijanskim pokretima tog doba. Osnivači Zlatne zore (Vestkot i Meters) bili su fascinirani Falkom. On je za njih bio prototip Majstora Leve ruke, čoveka koji poseduje magijsku moć, kontroliše duhove i ne povinuje se običnim zakonima. Preko proučavanja Falkovog života, frankistički impuls suverenog maga ušao je u samu srž inicijacijskog sistema Zlatne zore. Tako je Zlatna zora od frankizma nasledila metafizičku aroganciju. Dok su stariji redovi težili poniznosti pred Bogom, Zlatna zora (a kasnije i Kroli) teži ovladavanju silama. Frankisti su ulazili u sferu klipota kako bi oslobodili svetlo. Sa druge strane, Zlatna zora je praktikovala prizivanje demona radi njihovog vezivanja i kontrole. Upravo je posredstvom Zlatne zore i njenog nasleđa demonomagija i Goecija stekla veliku popularnost u naše vreme postajući okosnica modernog LHP-a. I ne samo to, frankistički antinominalizam, odnosno poništenje svakog spoljašnjeg zakona veoma podseća na načelo Zlatne zore da je zakon maga kao adepta iznad zakona profanog sveta. 

Dakle, mogu reći da je frankizam za Zlatnu zoru bio ono što je mračni podrum za velelepnu palatu. Bez frankističkog proboja u oblast svetog greha i radikalne kabale, Zlatna zora bi ostala samo još jedan dosadni masonski red. Ovako je postala kolevka modernog LHP-a, dajući Kroliju alate da frankistički nihilizam pretvori u modernu telemu.

Okultna ideologija tarota i uloga tajnih šefova

Ajvaz kao Lam

Od ključnog značaja za razvoj ideologije tarota u anglosaksonskom svetu, osim uticaja francuske okultne škole i Blavackinog Teozofskog društva, jeste fenomen tzv Tajnih šefova, odnosno kontroverznih skrivenih majstora koji su navodno stajali u pozadini nekih okultnih društava u XVIII i XIX veku, a što je tek u slučaju Alistera Krolija došlo do svog vrhunca u liku i delovanju tajanstvenog Ajvaza (Aiwass). Sada to napominjem kao ključni pojam do koga ćemo doći jednim kratkim istorijskim pregledom. Jedan od prvih koji je tvrdio o njihovom postojanju bio je Baron fon Hund (Karl Gotthelf, Baron von Hund und Altengrotkau, 1722–1776), nemački mason. Druga značajna ličnost u svetu okultizma koja je podučavala doktrinu Tajnih šefova bio je špansko-francuski okultista Martinez de Pasqually, začetnik okultnog pravca poznatog kao Martinizam. Njegovo puno ime bilo je Jacques de Livron Joachim de la Tour de la Casa Martinez de Pasqually (1727–1774). On je 1761. godine osnovao okultni red l'Ordre de Chevaliers Maçons Elus Coens de l'Univers, poznat kao Elus Cohens (Odabrani sveštenici). Martinezovi nastavljači bili su Louis-Claude de Saint-Martin (1743–1803) i Jean-Baptiste Willermoz (1730–1824).

Fon Hund je osnivač Obreda Strikt Observanz na čijem su čelu stajali nevidljivi Tajni šefovi. Ovaj masonski red osnovan je 1751. godine i hijerarhijski ustrojen u sedam stepenova. Red je, između ostalog, bio i u funkciji jačanja nemačke nacionalne svesti i bio je otvoren za sve društvene slojeve. Navodno je Freiherr Adolph Franz Friedrich Ludwig Knigge, 1752–1796), nemački pisac, mason i značajan član Iluminatskog reda, takođe bio i član ili pod uticajem doktrina Strikt Observanza. Ovaj red prate mnoge kontroverze, ali pomenuću da se u njegovoj suštini nalazi okultni sistem čiji posvećenici razvijaju svoja suptilna astralna tela. Njihovim razvojem upravljali su Tajni šefovi za čije se postojanje ne može reći da je konkretno već oni obitavaju na višim i suptilnijim planovima egzistencije, što ne znači da se ponekad ne mogu ovaplotiti. Baron fon Hund je neposredno od Tajnih šefova primao uputstva. Tajni šefovi su skriveni adepti svetla, koji i nakon smrti, nastavljaju svoj rad na duhovnom napretku i usavršavanju čovečanstva, rad na prosvetljenju ljudi mimo, pa i protiv crkvenih doktrina i načina. Tu je na delu ideja koja je pomerila fokus sa spasenja duše kroz Hrista i Crkvu, na duhovno usavršavanje, putem neposrednog odnosa čoveka sa Bogom, upražnjavanjem određenih mističnih praksi, a uz tajanstvenu podršku mističnog tela oslobođenih adepata koji se povremeno manifestuju, i na ovom svetu zaređuju nove članove spoljašnjih posvećeničkih redova.

Navodno, postoji tajna organizacija, bratstvo, mistični red, anonimnih i tajanstvenih oslobođenih adepata, odnosno majstora, koji iz duboke senke upravljaju vidljivim redovima i bratstvima posvećenika, organizovanih kao spoljašnji redovi tih unutrašnjih struktura. Ti majstori su slobodni da odu, napuste zemaljski plan, ali oni se svojom voljom vraćaju da pomažu čovečanstvu. Oni jesu slobodni, ali su svojevoljno potčinjeni zakonima materijalnog bitisanja radi boljitka ljudi. Oni pomažu drugima tako što usavršavaju sebe. Tako usavršeni, oni bivaju učitelji onih neusavršenih, a preko njih, odnosno preko spoljnih redova, jedan deo njihovog nauka odlazi u svet, među ljude, kako bi prosvećivao profane. U suštini, Tajni šefovi i postoje i ne postoje, ali su nesumnjivo postojali (i još uvek postoje) oni koji tvrde da su u kontaktu sa njima te da prenose njihovo učenje. U Engleskoj se uticaj Tajnih šefova vezuje za već pominjanog Vestkota, primarnog osnivača Zlatne zore, a potom i za njegovog okultnog partnera Metersa.

"The True Order of the Rose Cross ascendeth into the heights even unto the Throne of God himself."

Tako glasi izreka u ritualu stepena Adeptus Minor u okviru radova Zlatne zore. Navedeni iskaz ukazuje da istinski rozenkrojcerski red, čiji je navodno jedan od spoljnih oblika red Zlatna zora, ima svoje duboke korene u unutrašnjem redu anonimnih adepata čiji nivo svesti odgovara supernalima, odnosno prvim trima sefirama Drveta života. Dakle, unutrašnji red je, shodno tome, sa druge strane vela postojojanja. U knjizi Izraela Regardijea The Original Account of the Teachings, Rites, and Ceremonies of the Hermetic order of Golden Dawn pominju se trojica šefova, a koji odgovaraju ovoj predstavi. Oni su čak i imenovani kao Hugo Alverda (koji je živeo 576 godina), Francisko (umro u 495. godini života) i Elman Zata (živeo 463 godine). Takođe, kao glavni adept i tajni šef pominje se čuveni Kristijan Rozenkrojc, osnivač navodnog Rozenkrojcerskog bratstva. Ovakva dugovečnost, ukoliko mit o šefovima shvatimo doslovno, može biti protumačena time da su pomenuti adepti pronašli način da produže život. Dakle, oni su, iako u statusu oslobođenih adepata, svakog trenutka mogli da napuste zemaljsku ravan i vinu se u više planove, u slobodu. Ipak, ostali su i radili na prosvećivanju i upućivanju drugih u bratstvo čiji koren doseže do Božjeg trona! Na poseban način oni učestvuju u vladanju čovečanstvom tako što uobličavaju suštinske trendove duha vremena. Oni usmeravaju ljudsko delovanje u svim oblastima. Njihova agenda je vekovna i nadilazi ljudski život. Pomenute ličnosti, bile stvarne ili ne, odražavaju tipski ideal anonimnog adepta. Helena Petrovna Blavatska nazvala ih je Velikim belim bratstvom. Shodno tome, svi oni čija je volja pomaganje čovečanstvu i rad na njegovom poboljšanju, postaju učenici ovih adepata ili mahatmi (po Blavatskoj), podvrgavajući se strogom treningu, vežbanju i pokori rada na samousavršavanju. Učenici to čine organizovani u spoljne redove, mistične ili okultne organizacije koje svoj autoritet i legitimitet temelje na kontaktu i prenosu moći i znanja od strane skrivenih majstora.

Zašto je ovo važno u kontekstu tarota? Zbog dogme okultista o pravilnim atribucijama hebrejskih slova i velikih tarot arkana koja je bila deo tajnog znanja o kome su posvećenici Zlatne zore bili obavezani na ćutanje pred profanima. Izvor te dogme je tajanstveni rukopis čiji je navodni izvor u mudrosti Tajnih šefova. Jedan od tih navodnih Tajnih šefova objavio se Alisteru Kroliju pod imenom Ajvaz, izdiktiravši mu trodelnu „Knjigu zakona“ koja predstavlja pravila tajne doktrine za eon boga Horusa. Po Kroliju, Ajvaz je istovremeno bio njegov lični anđeo čuvar, tajni šef Zlatne zore (koji je za Krolija imao nove zadatke), glasnik boga Horusa, logos Novog eona itd. Možda sam još nešto ispustio, ali neka mi ne bude zamereno jer suština je u sledećoj Ajvazovoj izjavi:

„All these old letters of my Book are aright; but [Tzaddi] is not the Star. This also is secret: my prophet shall reveal it to the wise.“ Knjiga zakona 1:57.

Ovim Ajvaz obznanjuje da sva (hebrejska) slova pripisana njegovoj Knjizi Tota, odnosno velikim arkanama tarota, imaju korektne atribucije slovo-karta. Međutim, jedno slovo – cadi, odskače jer nije pravilno upareno sa odgovarajućom kartom. Sklon sam mišljenju da Krolijev Ajvaz nije mislio da je u pitanju greška nego da je reč o posebnoj instrukciji za naknadnu intervenciju kako bi tarot sistem bolje izrazio doktrinu novog eona. Ako cadi nije zvezda, znači da postoji još jedna pogrešna atribucija, a što je Kroli pronašao u slovu he i karti Car te zamenio atribucije tako što je cadi pripisao Caru a he Zvezdi, na šta ću se osvrnuti kada budem razmatrao te karte posebno. U zaključku ove epizode o Tajnim šefovima, postojali oni ili ne, tek kod Krolija biva jasno da su oni izvor autoriteta okultnog znanja i pravca delovanja, pa samim tim predstavljaju i skrivene bogove tarota. U pitanju je njihova (ili njegova, odnosno Ajvazova ili onog koga Ajvaz predstavlja) knjiga. Od italijanskih tarota i tarokija iz XV veka do ove fantastične doktrine o Tajnim šefovima, simbolička slikovnica zvana tarot prošla je veliku promenu za pet stotina godina.

Radi boljeg razumevanja idejnih struja koje su iznedrile okultni tarot, potrebno je obratiti pažnju na još neke izvore i načine uticaja tokom ezoterijske istorije Evrope u poslednjih pola milenijuma. Držeći se i dalje Krolija, uviđamo vezu između enohijanske magije slavnog elizabetanskog okultiste Džona Dija i potonjeg razvoja Zlatne zore, krunisanog pronalaskom Krolijevog „Tot“ tarota. Džon Di očito nije mario za tarot, ali je njegov magijski sistem imao ključnu ulogu u obuci članova Zlatne zore, kao i u najvitalnijim magijskim otkrićima i prodorima Alistera Krolija, što je on dokumentovao u „Liber 418“, knjizi poznatoj kao „Vizija i glas“. Poveznica Dija i Krolija jeste boginja Babalon, čije je poreklo enohijansko i apokaliptičko, budući da je i sam enohijanski sistem apokaliptičan. Upravo je „Tot“ tarot ilustracija „Knjige zakona“ i „Liber 418“, što tom špilu pridodaje jednu posve drugačiju dimenziju utemeljenu na mitu o Skerletnoj ženi i Zveri 666, odnosno Babalon i Teriona, Nuit i Hadit. To je posve vidljivo u velikim arkanama „Tot“ špila pod brojevima XI i XX. Nešto što je započeo Džon Di, linijama prenosa posvećenja, preko Zlatne zore i njenih izvora, konačno je oslikano simboličkim predstavama umetnutim u tarot od strane slikarke Fride Haris po uputstvima Alistera Krolija 1944. godine. Upravo su pomenute dve arkane najupečatljiviji izraz tog prenosa kojim Kroli preinačuje opšteprihvaćeni eshatološki scenario prikazan u Apokalipsi, sadržajem koji je kanalisao koristeći metode enohijanske magije. U tom preinačenom scenariju izraženog u kartama, Velika Bludnica dobija prerogative boginje, a tzv strašni sud, u standardnom tarotu predstavljen kartom Sud, kod Krolija biva Eon te oslikava doktrinu smene eona, ali ne samo to. Piter Grej u knjizi Red Goddess u dečjem liku prikazanom na karti Eon prepoznaje Antihrista kao dete Babalon, odnosno Velike Bludnice, a koje se pominje u Knjizi zakona. Po njemu, bog Horus objavljen Kroliju, te njegova doktrina Deteta, jesu drugačiji izrazi za isti onaj fenomen koji se u Apokalipsi označava kao Antihrist. Dete Horus je Antihrist, a Babalon je njegova majka! I dalje, Grej pronalazi Babalon u drevnom Vavilonu i Sumeru, u likovima boginja Ištar i Inane. To je upravo ona protiv koje su grmeli starozavetni proroci, a što u Novom zavetu dolazi do izražaja u Apokalipsi.

Drugi faktor prenosa idejnih struja jeste šabatajska kabala čija je načela ustanovio Natan od Gaze na osnovu delovanja Šabataja Cvija i lurijanske kabale. Ulogu prenosnika šabatajske kabale u sistem rozenkrojcerskog posvećenja imao je Jakov Frank, odnosno njegovi učenici. O tome je pisao Tomas Stacevic u eseju The Origins of the Qabalistic Tradition of the Golden Dawn. Podsetimo se da britanska Zlatna zora svoje osnovno utemeljenje nalazi u rozenkrojcerskom mitu i prethodi joj nekoliko organizacija. Engleski prethodnici Zlatne zore su Societas Rosicruciania in Anglia S.R.I.A. Dvojica od trojice osnivača Zlatne zore potiču iz te organizacije. Podsetimo se, ta dvojica su Vilijem Robert Vudman i Vilijem Vin Vestkot. Mnogo od strukture, simbolizma i ikonografije je iz S.R.I.A. uneto u Zlatnu zoru. Drugi uticaj, prevashodno alhemijske prirode, dolazi iz Societas Roseæ+Crucis S.R.C., čije je poreklo zapravo francusko. Član ove organizacije u Engleskoj bio je Sigismund Bekstrom (1750-1805), rođen u Nemačkoj, verovatno švedskog porekla. Istoričar alhemije Adam Meklin o Bekstromu kaže da je jedan od najvažnijih učenjaka i poznavaoca alhemije od kraja XVIII veka na ovamo. Njegovu biblioteku i radove koristili su Vestkot, Blavacka, Meters, ali i Tomas Saut, Meri En Atvud, Frederik Hokli, Vilijem Ejton. Sam Bekstrom je na Mauricijusu 1794. iniciran u Societas Roseae Crucis od strane Komt Luj de Šazala, čiji je učitelj, po Bakstromovim tvrdnjama, bio slavni Komt de Sen Žermen.

Poznati francuski izučavalac rozenkrojcerstva, Žan Paskal Ružiu (Jean-Pascal Ruggiu) tvrdi da je u Francuskoj postojala rozenkrojcerska loža još od 1624. godine. Nemački rozenkrojcerski uticaji vode poreklo od prvih rozenkrojcerskih organizacija iz XVII veka a koje su obnovljene 1710. godine pod imenom Orden des Gülden und Rosen-Creutzes, čiji je vođa bio alhemičar Samuel Rihter, poznat pod inicijacijskim pseudonimom Sincerus Renatus. Ovaj obnovljeni nemački Red Zlatnog i Ružinog Krsta prošao je kroz niz preobražaja i reformi tokom XVIII veka za šta je zaslužan Herman Fictuld. Konačnu reformaciju sproveo je Bernard Jozef Šlajs fon Lovenfeld (Bernhard Joseph Schleiss von Löwenfeld), poznat kao Febron, 1777. godine. Primetićete, to je tačno 111 godina pre osnivanja Zlatne zore u Engleskoj. Ružiu, je u svom članku Rosicrucian Alchemy and the Hermetic Order of the Golden Dawn, ukazao da većina rituala Zlatne zore vodi poreklo od nemačkih rozenkrojcera te da nema sumnje kako taj red ima svoje utemeljenje u autentičnoj rozenkrojcerskoj liniji posvećeništva. Međutim, on ukazuje i na određene uticaje koje je na rozenkrojcerski tok u Nemačkoj ostvario Jakov Frank i njegova kabalistička doktrina, a što Tomas Stacevic dalje razrađuje. Tako dolazimo do tajanstvenog Azijatskog bratstva, osnovanog 1780. godine, što predstavlja skraćen naziv organizacije čije puno ime glasi Bratstvo jevanđeliste Svetog Jovana iz Azije u Evropi (Die Brüder Sankt Johannes des Evangelisten aus Asien in Europa) a koje je kasnije promenilo naziv u Ritter und Bruder des Lichts, odnosno Fratres Lucis, tj Bratstvo svetlosti. Upravo je ova organizacija nosilac frankističke šabatajsko-lurijanske kabalističke doktrine prožete alhemijom. Ružiu navodi da je osnivač Azijatskog bratstva baron Hans Hajnrih fon Eker und Ekhofen (Hans Heinrich von Ecker und Eckhoffen, 1750-1790), inicijant Reda Zlatnog Ružinog Krsta. Fon Eker je takođe osnivač reda Ordo Rotae et Aureae Crucis O.R.A.C, tzv frindž-masonskog karaktera, 1776. godine, a što je, po tvrdnjama istraživača ezoterije profesora Antoana Fevra sa Sorbone, navelo Adama Vajshaupta da formira čuveni red bavarskih Iluminata, čije je usmerenje bilo više ideološke i političke prirode. Navodno, Vajshaupt je smatrao da je Fon Ekerov O.R.A.C. suviše ezoteričan te da je istorijski trenutak zahtevao svetovniji pristup delovanja prosvetljenih.

Kako Ružiu tvrdi, mnogi članovi Azijatskog bratstva bili su članovi masonske lože L’Aurore Naissante osnovane 1807. godine u Frankfurtu. Geršom Šolem je pominjao kako je među članstvom L’Aurore Naissante bilo sledbenika Jakova Franka, odnosno frankista koji su istovremeno pripadali Azijatskom bratstvu. Zapravo, ove dve organizacije bile su jedine u to doba koje su u svoje članstvo primale Jevreje. Stacevic navodi Dejvida Grifina koji u tom smislu pominje dva frankistička imena: Efraim Hiršfeld i Tomas fon Šonfeld (čije je pravo ime bilo Mozes Dobruška), nećak samog Jakova Franka. Dobruška je pod imenom Junius Frej bio poznat među Jakobincima u revolucionarnoj Francuskoj. Grifin tvrdi da je šabatajska kabala Azijatskog bratstva bila utemeljena na istim načelima poput kabale koju je podučavala Zlatna zora. Antoan Fevr takođe piše o tome da je upravo Šonfeld, odnosno Dobruška, bio tvorac rituala koje je koristilo Azijatsko bratstvo, a kasnije, značajnim delom i Zlatna zora u Britaniji, Ordo Templi Orientis Teodora Rojsa (Theodor Reuss, 1855-1923, poznati nemački okultista) u Nemačkoj i Arcana Arcanorum Frančeska Brunelija (Francesco Brunelli (1927-1982), nastavljač Kaljostrovog iluminizma) u Italiji.

Mesijanski duh i ličnost

Pretpostavimo za trenutak da je dugo očekivani Mesija, u kontekstu monoteizma, zapravo žensko ili, još čudesnije (i opscenije), androgin, što kao simbol odgovara prirodi hermetičkog Merkura. Isus Hrist i njegova preteča, njegov prorok, Jovan Krstitelj, u tradiciji hermetizma, označeni su znakom Merkura. Takođe, po analogiji a ne doslovno, Merkur je Hermes, a Hermes je Tot. Otud je Isus Merkur. Ponavljam, ne u doslovnom smislu, nego po osnovnim svojstvima, a to su oni koji donose gnozu ljudima i menjaju njihov svet. Merkurova priroda je hermafroditna, što bi značilo da je mesijanska priroda takođe hermafroditna, odnosno ima izraženu i mušku i žensku komponentu. Samim tim Mesija je neprihvatljiv pravoverju bilo kog usmerenja. Mesija je u najmanju ruku otpadnik i paćenik. O tome piše u bibliji:

„Prezren beše, odbačen od ljudi, čovek vičan patnji i bolu, kao neko od kog lice svoje svaki zaklanja. Ipak nam on patnje naše nosi i bolove naše na se uze; i mi ga za kažnjenog posmatrasmo, uniženog i od Boga pogođenog. Al’ je on za naše grehe ranjen za naše je bezakonje slomljen; kazna koja mir nam daje na njega pade i ranom njegovom mi se iscelismo.“ Isaija 53:3-5 (prevod Lujo Bakotić).

Savremeni okultista Daniel Gunter daje za ovu temu ključan navod Krolijevog Opus XX Pariskih Radova:

„U početku beše Reč, logos, koji je Merkur, i stoga bi trebalo da bude poistovećen sa Hristom. Oba su glasnici; misterije njihovog rođenja su slične; nestašluci njihovog detinjstva su slični. U „Viziji Univerzalnog Merkura“ Hermes je viđen kako se spušta na more, što se odnosi na Mariju. Raspeće predstavlja kaducej; dva lopova, dve zmije; stena u Viziji Univerzalnog Merkura je Golgota; Marija je jednostavno Maja sa solarnim R u materici... uporedi Hristovo spuštanje u pakao sa Hermesovom funkcijom vodiča mrtvih. Takođe, Hermes izvodi Euridiku, a Hrist uzdiže Jairovu kći. Za Hrista se kaže da je uskrsnuo trećeg dana, jer su planeti Merkur potrebna tri dana da ponovo postane vidljiva nakon što se odvoji sunčeve sfere... Primeti, Hrist kao Iscelitelj, i takođe njegove vlastite izjave: „Sin Čovečji dolazi kao lopov u noći“; takođe i ovaj stih „Jer kao što munja izlazi na Istoku i sija sve do Zapada, takav će biti i dolazak Sina Čovečjeg“. Primeti takođe Hristov odnos prema razmenjivačima novca, njegove česte parabole, i činjenicu da je njegov prvi učenik bio poreznik. Primeti takođe da je Merkur Prometejev izbavitelj. Jedna polovina simbola Ribe takođe je zajednička Hristu i Merkuru, ribe su svete Merkuru... Mnogi Hristovi učenici su bili ribari, a on je uvek izvodio čuda vezana uz ribu. Primeti takođe Hrista kao posrednika: „niko ne dolazi Ocu osim po Meni“, i Merkur kao Hokmah kroz koji jedino možemo prići Keteru.“ Daniel Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str. 89.

Hrist je Mesija koji pati. Povezan je sa simbolikom Ribe, vode i dubina. Zar to nisu actečki Kecalkoatl („pernata zmija“) i grčki Atlas? Obojica, poput Hrista, nose teret čitavog sveta, odnosno grehe čovečanstva. Dimitrij Mereškovski, u knjizi „Tajna Zapada“, navodeći veliku sličnost između meksičkog i grčkog božanstva, između ostalog, obraća pažnju i na sličnost njihovih imena: KecalkoATL i ATLas, gde tlao na grčkom označava patnju, a atl na jednom od jezika drevnog Meksika znači voda. Dakle, imamo vodu i patnju kao važne elemente mesijanstva. Sličnosti sa doktrinom dvanaeste arkane tarota ne mogu biti jasnije. Upravo je to onaj element čiji beskrajni mračni i zastrašujući ponor čuva ali i drži zatočenu Mesijinu dušu, koja obitavajući najniže i najdublje, pretenduje na ono najviše na drugom kraju spektra.

Kecalkoatl

U drevnom Meksiku imamo dva mesijanska lika: Uicilopoktlija i Kecalkoatla. Uicilopoktlija je rodila devica oplođena pernatom lopticom sa nebesa (sličnost sa Svetim Duhom hrišćanskog mita). On je sin majke ogrnute zmijama, njegov skiptar je zmija, okružen je zmijama, ima doboš od zmijske kože. Erih Nojman, u knjizi „Velika Majka“, kaže da se u figuri Uicilopoktlija ističe veza između Sunca, zmije i vetra i podvlači sličnost između njega i Kecalkoatla kao nosioca rađajućeg svetlosnog principa. Uicilopoktli je, kaže Nojman, kao bog-kukuruz,  ubijen, žrtvovan, pojeden i vaskrsao. I on je poput svih drugih muških božanstava svetlosti, morao umreti. Ovo ukazuje da je mesijanska formula zapravo formula umirućeg boga, dok recimo Krolijeva formula izražena „Knjigom zakona“ negira tu formulu suprotstavljajući joj formulu Deteta, kao novi oblik mesijanskog delovanja.

Kecalkoatl, kao drugi meksički mesijanski lik, nema nameru da preobražava ili spašava svet, već kroz ispaštanje preobražava samog sebe, upravo onako kako poznati jevrejski mesijanski jeretik Šabataj Cvi prolazi kroz preobražaj uz patnju u svetu zmija. Kecalkoatl takođe umire i vaskrsava, ali je, poput Merkura, donosilac kulture i znanja te je, kako kaže Nojman, on božanski zastupnik načela svetlosti i ljudskosti. Njegov simbol je spiralna kula koja se uzdiže u visinu. On je zmija sa podignutom glavom! Nojman ističe da je Kecalkoatl ujedinjujući simbol, načelo coniunctio (merkurovska priroda) sam po sebi, jer kao ptica predstavlja nebo, a kao zmija zemlju. On je svojevrsni Hrist–Lucifer te je poput Horusa, bog dva horizonta čiji je simbol Venera (Večernjača i Danica). Svi ti principi predstavljeni su simbolikom Ruže i Krsta, budući da Ruža cveta iz središta Krsta te predstavlja pobedu nad smrću, vaskrs, postignuće mikrokosmosa na Krstu elemenata. Kecalkoatl je pobeđen od strane demonskih sila, a njegov greh, pripisan Veneri, koji je doveo do uništenja raja, jeste uživanje u seksu i opojnim napicima, što asocira na konzumiranje jabuke i seksualno sagrešenje Adama i Eve. Po legendi, Kecalkoatlu su demoni podveli bludnicu Sočikecal koja je načelo krolijevske Skerletne Žene (paralela sa Adamom i Lilit).

Nojman pominje i to da se Kecalkoatl dovodi u vezu sa pernatom zmijom kao simbolom istoka, koja je aspekt vetra-ruaha-duha. Naravno, to je stvar istovetna Svetom Duhu koji će, navodno, ostati na raspolaganju ljudima sve do drugog Hristovog dolaska. Sveti Duh, odnosno „ruah hakodeš“ jeste tajanstvena božanska sila, koja je istovremeno i svojstvo duše, po tom učenju jeste jedini instrument u rukama i srcima kako Jevreja, tako i hrišćana do pojave Mesije. U kabalističkom smislu, to znači da su za ljudsku svest zatvorena dva viša nivoa od četiri: acilut i brijah, te da se ona može kretati samo između prva dva, odnosno asijaha i jeciraha. Jecirah je zapravo lokacija ruah hakodeša. Podsetimo se, po učenju kabalizma svet postoji kroz deset sefira, odnosno posuda isijavanja božanske tvoračke svetlosti, dok se tih deset sefira odražava na četiri nivoa egzistencije. Najviši je acilut, čiji je atribut element vatre, ispod njega je brijah - voda, zatim jecirah - vazduh te naposletku asijah - zemlja, odnosno materijalni svet koji je zapravo smeša svetlosti i klipota.

Kabalista Arjeh Kaplan, u knjizi „Meditacija i biblija“, govori kako je Mojsije bio uzdignut do aciluta, ali je ono što je video bilo pokriveno brijahom, odnosno, on je acilut - božansku ravan - posmatrao okularima brijaha. Zapravo, u brijahu je posmatrao odraz aciluta, jer acilut niko ne može videti i ostati živ. Po Kaplanu, prorok Jezekilj, vidilac merkave (Božjeg prestola), bio je na nižem nivou vizije od Mojsija, pa je gledao acilut prekriven svetlošću brijaha i jeciraha. Kaplan objašnjava da se posle ovoga, svetla aciluta i brijaha više uopšte nisu otkrivala. To je, po Kaplanu, značenje učenja koje kaže da se posle smrti Aheja, Zaharije i Malahije prorokovanje približilo kraju, i da je ostao samo ruah hakodeš.

Ideja o vladavini svetog duha, ima svoje milenarističke i mesijanske korene, čiji je tipičan predstavnik Joakim od Fjore (1135–1202) sa svojim učenjem o tri doba: doba Oca, predstavljeno u Starom zavetu; doba Sina (od pojave Isusa Hrista do 1260) te naposletku, doba Svetog Duha, doba slobode - od 1260. godine pa nadalje – u kojem će ljudi imati neposredan kontakt sa Bogom (što znači da je crkvena hijerarhija u tom dobu posve nepotrebna). Godinu 1260, Joakim od Fjore je uzeo kao početak novog doba Svetog Duha, na osnovu Jovanovog otkrivenja, stihovi 11:3 i 12:6, u kojima se pominje broj od 1260 dana. Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o izrazu mističke nade ili ludila pomešanog sa neobuzdanim optimizmom, ali Joakim od Fjore je zapravo bio dalekovid, najavljujući neko novo doba medijumske i slične komunikacije ljudi sa vanzemaljskim, demonskim ili božanskim entitetima. Imajmo na umu da su se od njegovog vremena u Evropi pojavili Džon Di i Edvard Keli, Emanuel Svedenborg, Alister Kroli, Rudolf Štajner i mnogi drugi.

Mirča Elijade, u knjizi „Mit i zbilja“, ocenjujući Joakimove ideje, rekao je da su one bile u suprotnosti sa teologijom Povesti koju je prihvatila Crkva nakon svetog Avgustina. Prema vladajućoj doktrini, nakon što se kroz Crkvu dostigne savršenstvo na Zemlji, nema više mesta za obnovu u budućnosti. Jedini će odlučujući događaji biti dolazak Hrista i Poslednji Sud. Joakim od Fjore ponovo uvodi u hrišćanstvo nekadašnji mit o sveopštem obnavljanju. Elijade kaže da se tu ne radi o povremenom obnavljanju koje se može u beskonačnost ponavljati. I dalje, Joahim je treće doba zamislio kao carstvo Slobode, pod vladavinom Duha Svetoga, što podrazumeva prevladavanje istorijskog hrišćanstva, i kao posledicu, rušenje postojećih pravila i institucija. Učenje Joakima od Fjore je jedna posve iluminatska ideja. Eto klice revolucionarnog mesijanstva koje traži izlaz iz perspektive kraja istorije koji je proglasila Crkva, pečateći sobom i konzervirajući istorijski proces do dolaska Mesije.

Suštinski problem klerikalnih pozicija oduvek je bilo nepristajanje na ništa manje od čuda, iza čega se očekivano krije težnja za očuvanjem moći. Iz krajnje sebičnog razloga Crkva previđa i propušta rad na pripremi dolaska Mesije, već kako je to pokazao Dostojevski u Velikom inkvizitoru, ona ga i ne želi. Time Crkva odriče sebi pravo na prisustvo i posedovanje Svetog Duha, jer taj duh nije duh institucije, duh učauren među skutima izopačenog sveštenstva, nego pre svega duh slobode i promene. Čovečanstvo može voditi samo prosvetljena manjina koja poseduje više znanje, ezoterijsko znanje nepristupačno masama. Sa druge strane, ukoliko bi svako ljudsko biće posedovalo tu vrstu znanja, onda ne bi bilo moguće govoriti o čovečanstvu, niti o narodima, nego o čarobnjacima i misticima, o zajednici čudesnih ljudi čije međusobne odnose i poglede na svet nismo kadri da razumemo. Međutim, ono što je sigurno, u toj situaciji ne bismo mogli računati na prisustvo milijardi ljudi na ovom svetu, nego na drastično manji broj. Prosvetljenost, samim tim što je retka u masi, retka je potpuno. Masa nikako ne može biti prosvetljena, ali može biti podignuta zanosom.

Jedna od mesijanskih uloga jeste upravo opijanje mase zanosom putem opčinjavajuće harizme verskog vođe. Tako i Šabataj Cvi kao ličnost nije imao nikakav poseban kvalitet, niti je imao poseban fizički izgled, niti rečitost, obrazovanje, neku posebnu mudrost, niti je iza njega ostalo hvale vredno pisano zaveštanje ili mnoštvo mudrih izreka. Ništa od toga. Pa ipak, taj čovek je za kratko vreme zračio u delu jednog naroda i u jednom istorijskom trenutku. Možemo li slično reći i za Adolfa Hitlera? Dakle, nema pravila za mesijansko isijavanje. Harizma ne podleže zakonima razuma. Ona je sazdana od strasti i snage, a to je upravo poruka tarot arkane Snaga / Strast. U tome je tajna moći mesijanske Zmije.

Odavno je poznata analogija između predstave egipatske boginje Izide, koja u krilu drži dete Horusa, sa Devicom Marijom koja drži dete Hrista. To je zapravo slika okrunjenog Deteta-Kralja, budući da je ženska komponenta ove predstave pandan tronu. Božansko dete u krilu majke jeste slika Mesije. Njegova majka je njegov presto. Erih Nojman ističe da je Velika Majka, u svojstvu majke i gospodarice zemlje, presto po sebi. Kabalistički, presto je sefira Binah, Saturnova sfera, broj Tri. Predstava oka u trouglu ukazuje na božansko proviđenje čije je ispoljavanje trojstvo, odnosno apstraktno jedinstvo izraženo trojstvom da bi bilo pojmljivo. Ukoliko je simbol oka u trouglu obogaćen i prikazom zraka koji izbijaju iz oka, onda je reč ne samo o posmatranju nego i o delanju. Delatno načelo božanstva je stvaralačko, a ono božansko delanje u svetu, koje nije direktno stvaralačko, jeste delanje po proviđenju, kako bi Božja promisao bila ostvarena. Taj tip delanja je mesijanski. Da bi delovao Mesija seda na tron te kao Bog-Dete ili mladi bog, odnosno kralj, biva privijen na grudi Velike Majke.

Mesijanski kralj je onaj koga je Boginja Majka usvojila, privila na grudi, dajući mu time legitimitet njenog sina i vlast nad njenim silama. Po Nojmanu, nije slučajno što je najveća Boginja Majka ranih kultova nazvana imenom Izida, odnosno sedište, tron, čiji simbol ona nosi na glavi. Kralj koji zaposeda zemlju, Boginju majku, kako to Nojman primećuje, čini to sedajući na nju i doslovno. Zato je presto sedište božanstva te simbol božanskog prava kraljeva. Presto nije tek stolica nego predstavlja vrh zigurata, vrh piramide ili planine, i mesto je venčanja neba i zemlje, uranskog i htonskog. Često je u osnovi prestola posađena kocka kao simbol stabilnosti, snage i moći, odnosno grada i žene, a što predstavlja kraljevstvo, vlast nad zemljom, nad ženom, nad Majkom.

Merkur

Pretpostavke mesijanske revolucije

Jedna od suštinskih pretpostavki mesijanske revolucije jeste mistični osećaj novog modaliteta vremena, bilo da je reč o novom početku ili o poslednjim vremenima. Revolucionarno i mesijansko pokoljenje sebe stavlja u položaj Božje ruke ili instrumenta duha vremena, čime se zaogrće mističnim velom višeg znanja i misionarskog poslanja. Tako mesijanski revolucionari sebe stavljaju u samo središte istorijskog procesa, bivajući akteri ne samo istorijske, nego i kosmičke drame. Otud je sasvim prirodno da od njih počinje „novo doba“. Mesijanski revolucionari, pošto se nalaze na samim izvorima tog volšebnog novog vremena, imaju privilegiju trasiranja daljih tokova istorijskog procesa. Istovremeno, oni negiraju legitimitet i pretpostavke prethodnog idejno-ideološkog i religijsko-političkog sistema, njegovih vrednosti, postignuća, normi itd. Niži nivoi mesijanskog posvećenja i entuzijazma jednostavno nesvesno imitiraju ili odražavaju ovaj proces na karikaturalan način, lišeni punog razumevanja, već samo sluteći nove modalitete istorijskog procesa, uloge i položaja čoveka u njemu.

Onaj reakcionarni, istrošeni, tradicionalistički pogled na svet, protiv kojeg je oštrica mesijanskog revolucionarnog mača usmerena (naročito u poslednjih 500 godina), takođe vidi talas nadolazeće promene, ali je drugačije vrednuje, u boljem slučaju, ne kao nešto posve novo, nego kao izraz davno ustanovljenih principa smene modaliteta vremena. Hajde da malo zavirimo u idealni tradicionalni status quo, jednom ustanovljen u dalekoj prošlosti, čijom je pojavom ustrojen poredak čiji raspad te pokušaji obnove, predstavljaju onu drugu stranu dvostrukog mehanizma točka istorije. Taj status najbolje odražava tradicionalna predstava vladara, što je Julius Evola lepo opisao: 

„Ako je kralj s božanskim pravom bio središte tradicionalne države, dva elementa - ritual i vernost (fides) - povezivala su pojedinačne delove i delovanje tog središta čineći da pojedinci učestvuju u transcendentnom uticaju kojeg je vršio poglavar.“ Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, Gradac, Beograd-Čačak, 2010, str. 56. 

Opisani kralj ima sakralni, pa i božanski status. Na tom primeru prepoznajemo ulogu recimo egipatskog faraona, suverenog cara-boga, nosioca i jedinstvene svetovne i duhovne vlasti. On je u samom centru države i kulta te predstavlja otelotvorenje državnog (ali i kosmogonijskog) principa, njegovo živo lice koje je ujedno i živo lice boga na zemlji. Kada uporedimo današnje demokratske države sa nekadašnjom sakralnom državom cara-boga, vidimo suštinsku razliku u prirodi ljudskog organizovanja i izvora legitimiteta. Tek u takvoj vizuri dekadencija sakralnog života čovečanstva biva očigledna. Bog-car svoj legitimitet crpi iz božanskog prava, sa nebesa, posredstvom svete krvne loze preko koje se bogovi rađaju na Zemlji, a demokratske „vlasti“ iz medijske manipulacije novčano-tržišne volje masa beslovesnog naroda i političko-finansijskih kartela. To su ishodišta revolucionarnih istorijskih procesa.

Jevrejski narod je, po bibliji, otkupljen iz egipatskog ropstva i okupljen pod mesijanskim vođstvom iskupitelja i proroka Mojsija, koji je imao dvostruku ulogu, političku i versku. Međutim, za razliku od faraona, Mojsije nije bio božanstvo (u percepciji svojih sledbenika i u samopercepciji), nego je pre svega bio sluga Božji, tj glasnogovornik više sile, prorok. Svoj legitimitet je crpeo iz sile, reči i prisustva samog Boga. To je suštinska razlika i revolucionarni involutivni iskorak u odnosu na egipatsku državno-versku ideologiju. Naravno, mojsijevska namera i motivacija je bila pravedna, težeći oslobađanju i afirmaciji naroda sa posebnom transistorijskom misijom, ali je istovremeno stvorila pretpostavke za kasniji sunovrat izraelitske ideje i sve tragedije koje će iz toga proisteći, a koja je potom morala iznaći nekakvo evolutivno rešenje u obliku proročanstava o dolasku Mesije. Sledbenicima boga-cara faraona nije bio potreban nikakav Mesija. Njihov je Mesija bio Oziris, onaj koji spašava od tzv druge smrti, ali je svakako taj Oziris, između ostalog bio prisutan i u faraonovoj ličnosti. Naravno, ima tu varijacija, ali ne bih da se sada udaljavam od ove niti.

Jevrejstvo je imalo svoje slavne vladare, Davida i Solomona, ali oni nisu imali status kakav su uživali paganski bogovi-carevi. Čitava jevrejska istorija jeste jedan tragičan i traumatičan niz događaja koji je oblikovao specifičan duh centralnog naroda biblije kao knjige koja predstavlja glavni motiv zapadne civilizacije, a koja je, procesom kolonijalizma i globalizacije, univerzalizovala samu sebe. Zato je biblijska tradicija bitna i zato je jevrejski duhovni uticaj od izuzetnog značaja čak i za temu o kojoj raspravljamo. Zajedno sa globalizovanom zapadnom civilizacijom, kao njen integralni deo, jevrejstvo deli sudbinu evropskog mesijanskog prometejstva. Često puta ono je prejudiciralo trendove opštih tokova zapadnjaštva, pre svega iz životne potrebe unutrašnjeg života jevrejske duše. A jevrejska duša je, ne zaboravimo biblijsku genealogiju jevrejstva, mesijanska duša, istorijska duša.

Ruski filozof Nikolaj Berđajev je za jevrejstvo, u knjizi „Smisao istorije“, rekao da mu pripada izuzetna uloga u rađanju istorijske svesti. Po njemu, jevrejstvo ima centralni značaj u istoriji jer se sudbina tog naroda ne može objasniti procesima prilagođavanja. Po Berđajevu, upravo je jevrejstvo u istoriju uvelo religijsko, odnosno istoriji dalo religioznu osnovu, jer se osnova istorijskog nalazi u ovom ili onom obliku religiozne svesti. Po Berđajevu, jevrejska istorija predstavlja otkrivenje Boga u istorijskoj sudbini naroda, dok su paganske religije otkrivenje Boga u prirodi. Berđajev naglašava da je jevrejska ideja prožeta mesijanskom idejom koja čini njeno središte te uslovljava istorijski dramatizam ovoga naroda. Jevrejska mesijanska ideja upućuje zahtev spram budućnosti da donese opštu razrešujuću istinu i pravičnost na zemlji. Iz tog mesijanskog očekivanja crpi se snaga jevrejske svetske i istorijske misije.

Mesijanski jevrejski duh, preko hrišćanstva, obuzeo je dušu evropskih naroda, koji su stvorili moderni svet. Deo te mesijanske jevrejske misije, mesijanske harizme i samoposmatranja, na sebe su preuzeli pojedini evropski narodi, a u naše vreme nova američka nacija. Derivacije tog mesijanstva jesu ideologije, pre svega komunizam / socijalizam, ali i ideologija tržišta, u kojoj se prepoznaje duh mesijanskog monoteizma. Taj monoteizam teži postizanju zemaljske pravde i blagostanja kao nagradu za pobožnost, budući da, kako Berđajev kaže, čovekova sudbina kao i sudbina naroda nisu postavljene u perspektivu večnog vremena već samo u perspektivu istorijskog zemaljskog života, jer su u taj istorijski život Jevreji uneli religiozni smisao. Vezivanje monoteističke ideje sa nacionalnom sudbinom izgradilo je specifičnost religiozne sudbine jevrejstva.

Jevrejski narod se sa svojim Bogom susretao u istorijskom procesu, s obzirom da je taj Bog sa svojim narodom imao posebne planove, pa se u tom smislu svaki pojedinačni kontakt nekog Jevrejina sa Bogom nalazi u sklopu Božje promisli koja obuhvata čitav taj narod. U tom smislu ne objavljuje se Bog samo jednom čoveku radi tog čoveka samog, nego radi čitavog jevrejskog naroda, a posredstvom tog naroda, radi celokupnog čovečanstva. Zato Berđajev izvodi zaključak da je jevrejstvo po svojoj duhovnoj prirodi kolektivističko. Otud su individualističke doktrine, u suštini, protivne starozavetnom jevrejskom duhu, a oni Jevreji koji su istupali sa takvih stajališta su shodno tom viđenju otpadnici. Zato jevrejski Mesija mora predvoditi i osloboditi čitav jevrejski narod a jevrejski narod sve ostale narode. Dobar primer mesijanskog delovanja jeste upravo ono koje je izveo Mojsije. Dakle, Mesija mora biti neko poput Mojsija čija bi pojavnost bila usklađena sa modalitetima vremena u kojem se pojavljuje. Jevrejstvo će se vratiti iz progonstva i obnoviti tek kad se nađe na rubu provalije, a sa njime i čitavo čovečanstvo. U tom slučaju bi puna mesijanska intervencija imala smisla.

Jakov Frank, sledbenik i po sopstvenoj tvrdnji, reinkarnacija Šabataja Cvija, u očima svojih sledbenika predstavljao je ovaploćenje samog Boga, a ne tek proroka. Frank je, poput Šabataja, na neki uvrnut način, bio Jahveov avatar. Dakle, Bog lično. Tako je i njegova ćerka Eva Frank, koja ga je nasledila na mestu vođe kulta-pokreta, bila Boginja. U skladu sa glavnim tokom šabatajstva, i učenje Jakova Franka bilo je koncipirano na izvrtanju osnovne struje judaizma. To je put namernog i svesnog silaska u pakao radi pročišćenja, što ukazuje na određene satanske karakteristike njegovog kulta, koji istovremeno pokušava da oživi kraljevsku formulu. Frankizam, kao radikalnija struja šabatajstva, dala je značajan doprinos uobličavanju vodećih svetskih ideoloških, ezoterijskih, političkih i društvenih tokova. Lurijanska kabala je razvila shvatanje o realnom postojanju zla čiji su nosioci entiteti klipota, a čije se poreklo nalazi još u samom činu božanskog stvaranja. Frank je zapravo naučavao doktrinu o svetosti greha i propovedao praktikovanje opakih stvari sa verskim žarom u cilju preobražaja tog istog zla. Protiv zla se borimo zlom. Svako ko svesno i namerno greši i čini zlo u očima Boga je dobar i čestit. Otud je potrebno grešiti da bi se zlo savladalo iznutra.

Ovi koncepti se, po Geršomu Šolemu, temeljno suprotstavljaju svemu što je vekovima činilo suštinu judaističkog moralnog učenja i spekulacije. Šolem šabatajski fenomen ocenjuje kao anarhističku pobunu unutar sveta zakona. On pominje radikalne tajne krugove čiju praksu čine obredi i aktovi koji svesno ciljaju na moralnu degradaciju ljudske ličnosti. Logika takve prakse leži u tome da onaj ko je tonuo u najveće dubine, ima više izgleda da vidi svetlost. Ovim se na neki način unapred abolira svaki član kulta za svaki greh, nepočinstvo ili zločin koji počini, što podseća na doktrinu izuzetnosti anglosaksonskog puritanizma, prosvetiteljskog i iluminatskog mesijanizma. Oni su izuzeti od zakona vremena protiv kojeg ustaju. Mesijanski revolucionari stoga ne mogu grešiti, oni su nepogrešivi šta god činili.

Izabranici se razlikuju od gomile a njihovi postupci, njihova izuzetnost ne podleže vulgarnom sudu svetine koja to ne razume čak i ako se postupci zlikovaca direktno tiču njih. Recimo žrtva ne vidi viši smisao i veće dobro u postupcima svog dželata i mučitelja zato što ne pripada odabranima, pa otud i nije kadra da pojmi šta joj se i zašto dešava. To je takođe refleksija doktrine o izuzetnosti i izuzetosti ljudskog bića iznad prirode. Biti izuzet od prirode ne znači biti natprirodan, tj svet, poseban, misionar, nego češće puta znači biti neprirodan, protivprirodan, izopačen i zao. Čitavi slojevi civilizacijskog mentaliteta obitavaju u tom karmičko-mentalnom miljeu. Zato još uvek boravimo u vremenu tame. Sve je to izraz neviđene infantilne arogancije svakog prosvetiteljstva i izuzetnosti. To bi bila krajnja posledica šabatajskog frankizma, a što se vidi i kod mnogih drugih mesijanskih i revolucionarnih pokreta, pa i u ponašanjima mnogih država, imperija, organizacija. Uporedimo ponašanje reformatora, revolucionara, nacionalista, nacista, komunista, imperijalista kapitalizma, klerikalista, misionara itd. Sva njihova zlodela i nemoral opravdani su višim ciljevima koje građani, narod i sledbenici, dakle, neposvećena i neprosvećena svetina, ne razume. Navodno, njihova unutrašnja istina je oslobađajuća. Otud nije neophodno, čak je i štetno da se preklapa ono što ispovedamo sa onim čega se u tajnosti istinski pridržavamo. Šolem navodi bogohulni blagoslov radikala koji kažu: „Neka ti je slava, o Gospode, Tebi koji dopuštaš zabranjeno!“ Šolem pomenuti frankistički stav obrazlaže time da su se oni navodno podvrgli novom duhovnom zakonu pa otud predstavljaju novi oblik stvarnosti. Praktično, nalaze se sa one strane dobra i zla. Njihov cilj nije bio da poreknu autoritet Tore, nego da Toru višeg sveta, (koju oni navodno poznaju), kao jedinu relevantnu – suprotstave Tori ovog sveta, vulgarnoj Tori koju svaki rabin čita. Pogledajmo šta dalje piše Šolem:

„Za anarhističko versko osećanje tih novih Jevreja nijedna od tri velike institucionalne religije više nema apsolutnu vrednost. Revoluciju u jevrejskoj svesti postepeno su širile grupe koje su, poput većine šabatajskih Jevreja u Nemačkoj i zemljama Habzburške monarhije, ostale unutar zidova geta, ljudi koji su i dalje ispovedali rabinski judaizam, a potajno verovali da su ga prerasli. Kada su s izbijanjem Francuske revolucije njihove ideje ponovo dobile politički aspekt, oni su bez velikih promena postali apostoli neobuzdane političke apokalipse. Žudnja za revolucionisanjem svega što postoji nije više morala da se izražava kroz beznadne teorije, poput one o svetosti greha, već je uzela krajnji praktični vid i ispoljila se kao zadatak da se novom dobu prokrči put.“ Geršom Šolem, „Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Branko Kukić i Medijska knjižara Krug, Čačak-Beograd, 2006, str. 289.

Jedan od načina ostvarenja eshatoloških jevrejskih ciljeva, u tumačenju Jakova Franka, jeste prelazak u katoličanstvo, što predstavlja korak ka pokoravanju sveta, radi njegovog ispravljanja. Zadatak frankističkih preobraćenika jeste infiltracija u najmoćniju svetsku instituciju – Katoličku crkvu, u čijem je kultu Bogorodice Frank video duhovnu paralelu sa Šehinom koja je objekat njegovog obožavanja na jedan poseban način. Taj prelazak sasvim je u skladu sa prelaskom Šabataja Cvija vek ranije u islam. Infiltracijom u dve važne svetske religije, šabatajstvo dobija mogućnost da iznutra utiče na njihov dalji razvoj. O dometima tog uticaja teško je pouzdano govoriti, ali – ako ništa više – onda je barem jedno Frankovo proročanstvo bilo istinito: ono o istrebljenju evropskih Jevreja, što je on tumačio kao deo neizbežnog apokaliptičkog scenarija u bliskoj budućnosti. Danas, na početku XXI veka, nakon Holokausta, progona i masovnog iseljavanja, broj Jevreja u Evropi, kao i njihov udeo u opštoj evropskoj populaciji je zanemarljiv. U tom smislu Holokaust je još strašnija i obuhvatnija repriza španskog izgona Jevreja iz 1492. godine. Metafizičke i eshatološke posledice uništenja i izgona evropskih Jevreja, kao naroda specifične istorijske težine i mistično-magijske moći, tek treba sagledati u kabalističkim ključevima.

Pomenuti događaji su uvertira u nove istorijske modalitete. Holokaustom je završen modalitet ustanovljen 1492, pa je otud ispravno zapitati se kakav je to tačno modalitet na jednom višem nivou uspostavljen Holokaustom te kada će se, kako i čime završiti? To novo doba zapravo je izraz dubokih očekivanja tzv poslednjih vremena. Ono je znak da su poslednja vremena raspleta istorijske drame blizu. A zapravo, kako to uče stare ezoterijske doktrine, koje u naše vreme dobijaju nove izraze, dešava se smena eona. Šolem kaže da u kabalističkim dokumentima često stoji da će suštinske Božje tajne neposredno pred dolazak poslednjih vremena otkriti svoj pravi smisao. Smutna vremena, evo, traju već pet stotina godina, a kako Kroli nagoveštava, trajaće još narednih pet stotina. Mi smo tek na polovini milenijuma tame, samo je pitanje jesu li užasi već doživeli svoju kulminaciju ili ona tek dolazi? Ipak, po Juliusu Evoli dolazi doba u kome sile mraka neće delovati zakulisno, nego će se sjediniti sa svetom ljudi, našavši odgovarajuće ovaploćenje u onima u kojima se demonizam spaja sa najlucidnijim intelektom, metodom i egzaktnom moći vladavine. Taj fenomen je, po Evoli, jedna od najistaknutijih karakteristika završne tačke svakog ciklusa. 

Upravo je to razaranje, taj izlazak mračnih sila na scenu deo formule obnove vremena o kojoj piše Mirča Elijade. Reč je o svojevrsnoj orgiji, odnosno potpunom preokretu uobičajenog poretka. Revolucionarni antinomizam uvodi inverziju uobičajenih obrazaca, stvarajući novi modalitet vremena, odnosno novi tip svesti, jer je svest vezana za percepciju vremenskog toka. Danas sveprisutni utisak ubrzanja vremena posledica je promena u svesti velikog dela čovečanstva. Prelazak na taj novi modus podseća na ispraćaj stare i doček nove godine, kada se dešava izvrtanje poretka, orgija, karneval, kada se briše granica između svetova, kada se spaljuju lutke, isteriju zli duhovi i sve ono što predstavlja minulu godinu. Sve to, kako kaže Elijade, ima za cilj da ukine prošlost i da sve privremeno utihne u kosmičkoj noći u kojoj svi oblici gube individualne obrise i međusobno se stapaju. U tom smutnom i haotičnom međuperiodu revolucionarnog previranja, kako kaže Elijade, moguće je bez većih poteškoća ostvariti coincidencia oppositorum na svim ravnim stvarnosti. Orgijastički žar nosilaca revolucionarnih promena i današnjih emancipatora samo je vulgarizovana varijanta religijske orgijastičnosti koja smera obnovu prvobitnog haosa kroz poremećaj društvene hijerarhije i stapanje svih oblika u veliko neizdiferencirano jedinstvo. Dolazi do velikog mešanja svih vidova života, a o čemu svedoče i karnevalske maske mrtvih po tradicionalnim svetkovinama, a u tarotu je ilustracija toga karta Sud. Ta arkana predstavlja vreme kada na poziv anđeoskih truba ustaju mrtvi, čime se zatvara svetovno, istorijsko vreme i dolazi nadistorijski eshatološki poredak.