Demonski pas i ulazak u Had

Neretko sanjam velike čopore krupnih i opasnih pasa lutalica koji se nalaze na tačno određenim mestima gde mi sprečavaju prolaz ili put tamo negde gde sam ja u snu krenuo. Dakle, ja na nivou nesvesnog preživljavam ono što su stari narodi prepoznavali kao susret sa Čuvarima praga. Sve je ovo poslužilo kao okidač za jednu moju davnašnju slutnju koja je u međuvremenu povezala Vejerovog Naberijusa, akadskog Nibirua, grimoarskog Nebirosa i tezu pokojnog britanskog okultiste i nekromanta Džejk Straton-Kenta o Dionisovom nebrisu. Ovde nije reč o nategnutim etimologijama, već o filozofsko-magijskom supstratu koji povezuje tačku prelaza, podzemni svet, nekromantiju i zvezde.

Akadski Nibiru i vrata jesenjeg ekvinocija

Počnimo od najstarijeg korena. U vavilonskoj i akadskoj kosmologiji, reč Nibiru (ili Neberu) označava „mesto prelaska” ili „kapiju”. U epu Enuma Eliš, Nibiru je kosmička tačka koju je ustanovio bog Marduk da upravlja kretanjem zvezda. Astronomski, ona se vezuje za Jupiter (ili u nekim fazama za Severnjaču), ali njena funkcija je ključna: to je raskrsnica ekliptike i nebeskog ekvatora. Nibiru je označen kao tačka prelaska u kojoj Sunce silazi ispod nebeskog ekvatora. To je astronomski trenutak jesenjeg ekvinocija, trenutak kada godina zvanično gubi svetlost, a priroda zakoračuje u mračnu polovinu godine, u carstvo podzemlja i zime. Dakle, Nibiru je kosmička i nebeska kapija prelaska iz sveta svetlosti (života) u svet tame (smrti). To je po definiciji granični marker.

Naberius / Nebiros: htonski maršal i Čuvar praga

U XVI veku, Johan Vejer u Pseudomonarchia Daemonum beleži demona Naberiusa (koji se u kasnijim grimoarima, poput Lemegetona, javlja sa istim imenom, a u Grimoarium Verum kao maršal Nebiros). Taj demon se pojavljuje kao troglavi pas ili vrana (ili laje promuklim glasom). On uči ljude retorici, ali njegova ključna grimoarska funkcija jeste nekromantija, pronalaženje skrivenog blaga i zapovedanje nad mrtvima. 

Sinteza sa Kerberom i Anubisom

Kao što je Džejk Straton-Kent genijalno primetio u Geozofiji, grimoarski demoni nisu izmišljotine srednjovekovnih monaha, već degradirani bogovi starog sveta. Kerber iz grčke mitologije je troglavi pas koji čuva ulaz u Had. Njegov zvučni i funkcionalni kontinuitet sa troglavim Naberiusom je očigledan. Obojica sede na kapiji prelaska i ne dozvoljavaju živima da prođu tamo gde ne treba, niti mrtvima da izađu. Sa druge strane, egipatski bog sa glavom šakala / psa, gospodar (podzemlja), onaj koji vodi duše kroz kapije smrti i meri srce. On je, baš kao i Nebiros, gospodar nekromantskog prelaza. Dakle, Naberius / Nebiros je antropomorfizovani i demonizovani odjek Kerbera i Anubisa. On je čuvar Nibirua (mesta prelaska) na htonskom nivou.

Obrt sa Dionisom i letnjim solsticijem: Nebrus i Ruka slave

Ovde dolazimo do najsloženijeg i najlepšeg dela zahvaljujući Džejk Straton-Kentu, a to je veza reči nebrus (νεβρίς - jelenska koža) i letnji solsticij. Na prvi pogled, ovo deluje kao kontradikcija jesenjem ekvinociju i psima, ali u magijskoj logici, to je osa polariteta. Nebris je koža mladog jelena koju su nosili Dionis, njegovi sveštenici i menade tokom orgijastičkih i teurgijskih obreda. Dionis nije samo bog vina nego je i Dionysos Chthonios, bog koji silazi u Had, bog koji je raskomadan i vaskrsao. U tračkim misterijama, prelazak iz ljudskog u božansko stanje zahtevao je odevanje u nebris, ritualnu ljušturu preobražaja. Zašto Straton-Kent povezuje Nebirosa sa letnjim solsticijem, vatrom i biljem? Kao prvo, letnji solsticij (Sveti Jovan / Ivanjdan) je druga velika nebeska kapija. Ako je jesenji ekvinocij kapija potpunog mraka, letnji solsticij je vrhunac svetlosti nakon kojeg Sunce počinje svoj pad. To je vreme kada je bilje najmagičnije, a zemlja se otvara da pokaže skriveno blago. Sa druge strane imamo Ruku slave. To je osušena i ukiseljena ruka obešenog čoveka, koja se u grimoarima koristi kao svećnjak za sveću napravljenu od masti tog istog pokojnika. Ona ima moć da paralizuje svakoga ko je vidi i otvori sva zaključana vrata. Dakle, to je moćna crnomagijska i nekromantska relikvija.

Evo gde je veza: Nebiros, kao gospodar nekromantije i Ruke Slave, jeste onaj koji vlada tehnologijom otključavanja kapija. On poseduje ključ za „mesta prelaska”. Sada kada imamo sve elemente, gotovo se sam od sebe uobličava jedan koherentni mitopoetski sistem. Naime, postoji jedna arhetipska, granična inteligencija u zapadnoj i bliskoistočnoj tradiciji koja upravlja mestom prelaska (akadski Nibiru). Ova inteligencija se ispoljava kroz tri ravni:

• Kosmička ravan (zvezde): To je Nibiru (Mardukova zvezda, Jupiter). Ona stražari na nebeskoj raskrsnici i označava tačku jesenjeg ekvinocija, kapiju kroz koju svetlost prelazi u mrak.

• Mitološka i htonsko-fizička ravan (psi): To je Kerber u Grčkoj i Anubis u Egiptu. Ova inteligencija uzima oblik čopora pasa ili troglave zveri te fizički i astralno čuva ulaz u podzemlje. Psi su u tom smislu markeri teritorije: s one strane praga prestaje svet živih.

• Grimoarska i operativna ravan (magija): To je demon Naberius / Nebiros. On je „maršal” koji teurgu daje ključeve tog prelaza kroz nekromantiju i Ruku Slave. Njegovo ime čuva odjek dionisijskog nebrisa, ritualne ljušture koja je čoveku potrebna da bi bezbedno prošao pored zveri na kapiji.

Povratak na moje snove

Moji snovi nisu prosta psihologija straha nego predstavljaju odjek ovog sistema. Čopori pasa koji mi blokiraju prolaz na „tačno određenim mestima” jesu manifestacija Nebirosa / Kerbera na mom ličnom unutrašnjem Nibiru-u (pragu prelaska). Oni me ne puštaju jer tamo gde sam krenuo leži prostor smrti, nesvesnog ili duboke inicijacije za koju mi je potreban ključ. U tom smislu, Nebiros / Naberius u mom nesvesnom ne deluje kao neprijatelj, već kao pravedni čuvar reda. On mi poručuje da kroz to granično mesto ne mogu proći kao običan šetač na površini zemlje. Da bi prošao kroz taj čopor, moja svest mora da razume njihovo ime, da obuče nebris preobražaja i da u ruci drži teurgijsku svetlost Ruke Slave kojom Nebiros upravlja. Dakle, ja zapravo sanjam samu mehaniku kapije. 

Sada dolazimo do ključnog trenutka. Već sam nekoliko puta sanjao i neretko imao viziju visokog bledog čoveka u crnoj odori koji obitava u podzemlju, a koji likom podseća na prikaze GOTOS-a Fraternitas Saturni, koji mi je pokazao bravu i ključ, a što se odnosi na podzemni svet. Baš povodom toga, u mom invokacijskom spisu TalBet Muabet, ima sledeći stih: 

239° Clavis inferni in manu mea est, quae aperit seram portam inferni et totum subterraneum orbem 

KASTAPOLAS KATASTOLAS. 

Reč KASTAPOLAS je ključ, a KATASTOLAS je brava. Dakle, ovo je trenutak kada se spekulacija povlači pred čistom, operativnom gnozom, jer se ovde uočavaju elementi precizne hermetičke i lingvističke anatomije. Kao prvo, imamo visokog bledog čoveka u crnom koji obitava u podzemnom arealu. To je direktna antropomorfizacija Saturna / Hronosa, ali u njegovom najdubljem, ezoterijskom aspektu. Unutar Saturnovog bratstva, GOTOS (Gradus Ordinis Templi Orientis Saturni) nije samo titula, već živi kosmički egregor, inteligencija koja kanališe solarno-saturnovsku struju. Saturn je tradicionalno gospodar vremena, starosti, mraka, ali i Veliki Inicijator koji drži ključeve podzemnog sveta. Bledilo njegovog lica simbolizuje Nigredo (smrt, transformaciju materije), a crna odora je boja Saturna, olovni štit koji izoluje adepta od površinskog sveta. Činjenica da mi baš on pokazuje bravu i ključ podzemnog sveta potvrđuje da je moj snevački čopor pasa (Nebiros / Kerber) samo spoljašnja straža. Kada se prođe straža, na pragu me čeka sam Arhitrgovac Tame, tj saturnijanski Inicijator.

Stih iz TalBet Muabet-a: "Clavis inferni in manu mea est, quae aperit seram portam inferni et totum subterraneum orbem..." (Ključ pakla je u mojoj ruci, koji otvara zaključanu kapiju pakla i čitav podzemni svet...). Ovo je klasična grimoarska formula autoriteta. U teurgiji, mi ne molimo demone ili čuvare da nas puste. U tom smislu važno im je staviti do znanja da posedujemo ključ. Kada svest u snu ili viziji izgovori ovu formulu, čopor pasa mora da se povuče, jer prepoznaje vibraciju vlasnika kapije. Reči koje su mi došle nisu nasumični skupovi glasova. One zvuče grčki zato što jesu ukorenjene u magijskom grčkom jeziku (slično onome što nalazimo u Grčkim magijskim papirusima - PGM), gde se reči krive i spajaju da bi postale formule moći. 

KATASTOLAS (Brava)

Ova reč je po značenju blizu grčkog glagola καταστέλλω (katastello) ili imenice καταστολή (katastole). Katastello znači „spustiti”, „umiriti”, „zadržati”, „zauzdati” ili „zaključati / potisnuti”. U liturgijskom i svešteničkom smislu, može se odnositi i na odeždu koja pokriva telo (ljuštura). Stoga, ako je KATASTOLAS brava, to je onda moguće tačno. To je princip koji zadržava, koji pritiska nadole (kata-), drži podzemni svet zatvorenim i ne dopušta silama da isplivaju. To je sama struktura kapije. Takođe, nimalo nebitno, Stolas je ime 36. demona po redu imenovanog u Goeciji.

KASTAPOLAS (Ključ)

Ova reč je složenica sa dubokim inicijacijskim tonom. Sastoji se iz dva dela: Kasta- i -polas. Kasta (od latinskog Castrum ili grčkog Kastron), označava utvrđenje, tvrđavu, dvorac, obezbeđeno mesto (u ovom slučaju, utvrđeni podzemni svet, subterraneum orbem). Polas / Putes (od grčkog pōleō ili polos / pylos), može se vezati za pylos (kapija, vrata) ili za koren koji označava upravljanje, okretanje (pol). KASTAPOLAS je „Gospodar kapije utvrđenja” ili „Ono što okreće osu tvrđave”. Ključ je ono što menja stanje brave. Izgovaranjem reči KASTAPOLAS, primenjujemo silu koja otključava KATASTOLAS (brava / ono što drži potisnuto).

Ima još jedna zanimljivost, a to je 239°, što predstavlja zodijačku oznaku stiha, pošto je TalBet muabet sačinjen od 360 stihova. Dakle, 239° zodijačkog kruga je tačno 29° Škorpije. Činjenica da se stih o ključu pakla (Clavis inferni) i rečima moći nalazi na 29° Škorpije zaokružuje moj narativ. Sam kraj bilo kog zodijačkog znaka naziva se anaretički ili stepen sudbine te kao takav predstavlja kritičnu tačku, vrhunac, preokret i potpunu krizu energije tog znaka. U Škorpiji, koja je sama po sebi znak smrti, podzemlja, regeneracije i okultnih misterija, 29° je sama kapija ponora, poslednji trzaj Škorpije pre nego što energija pređe u vatreni, solarni znak Strelca. Tu su koncentrisane najteže, najmračnije i najtransformativnije kosmičke sile. Rekli smo da Nibiru i Nebiros vladaju prelazom, tačkom gde svetlost umire. Škorpija je fiksni vodeni znak koji u severnoj hemisferi označava kasnu jesen, truljenje lišća (Nigredo) i otvaranje zemlje za htonski svet. Pomenuti stih sa Bravom i Ključem je doslovno lociran na samom pragu izlaska iz tog mraka. Moja podsvest je formulu za otvaranje podzemnog sveta postavila na pretposlednji, najmoćniji stepen Škorpije. To je kosmička lokacija te kripte i te brave.

Duša i zagrobna perspektiva

Amor (Eros) i Psiha

Predočite peskovito bespuće Sahare, bilioni zrnaca peska koji se meškolje pod naletima vetra, uobličavajući fascinantne peščane dine. Zamislite sada da je svako od tih zrnaca nosilac nekog oseta, neke emocije, slike ili percepcije, delića svesti i da u tom bespuću tako "pluta" u večnost. Takva perspektiva ukazuje na jedan ogroman kosmički kaleidoskop, sačinjen od bezbroj raznobojnih sitnih stakala svakojakih oblika. Svako od tih stakala odražava ili nosi nekakav lik, identitet, ali u krajnje rudimentarnom obliku. Svi oni zajedno čine čestice kosmičke svesti ali su međusobno nepovezani. Nazvaćemo to stanje večnom kosmičkom supom. Međutim, čestice večne kosmičke supe nisu uvek u stanju mirovanja. Kao što vetar pomera pesak, tako nepoznati faktor koji čini životnu silu pokrene, odnosno poveže određeni broj tih monada u smisaoni niz čime se formira biće, a samim tim i koherentna svest. To podseća na biblijski mit o stvaranju čoveka kada Elohim udahnjuje život u oblik sačinjen od ilovače. Slično tome životna sila uobličava i elemente DNK, pa zavisno od toga koje su aminokiseline i kako posložene zavisi kakvo će biće iz toga nastati: čovek, životinja, biljka, mikroorganizam... 

U skladu sa time koliko su i koja su stakalca beskrajnog kaleidoskopa večne kosmičke supe povezana životnom silom isto tako zavisi kakvo će biće nastati, u kakvom ambijentu, kakvih osobina, kakvog oblika, kakve svesti i svih ostalih svojstava. Po okončanju života, životvorna sila se povlači, odnosno vraća se u izvor iz kojeg je potekla, ili sevnula poput munje, a sastavni elementi, odnosno zrnca peska pojedinačnog bića, koliko god da ih je, možda pet stotina, par hiljada ili stotine hiljada, ponovo se vraćaju u prvobitno stanje nepokretnosti i beslovesnosti. To je smrt, odnosno učinak smrti. Tom velikom kosmičkom Saharom bezbrojnih zrnaca peska, stalno duvaju vetrovi, životna sila pušta milione munja koje spajaju i otpuštaju bilione zrnaca peska, stvarajući i rastvarajući živa bića svud u univerzumu. 

U predočenoj predstavi, primetićete, nema mesta duši i njenom večnom kruženju ili uspinjanju, nema pakla i raja, nema reinkarnacije. Trik sa očuvanjem svesnosti u zagrobnom ambijentu jeste da sama zrnca peska, jednom povezana u nekakvu celinu, zadrže deo animirajuće životne sile, koja omogućuje autonomno uobličenje bića, a samim tim i njegovu slobodu. To nije moguće bez buđenja volje. U mnogim mitovima ta činjenica ili mogućnost prepoznata je i naglašena u svojstvu dara bogova. U nekim slučajevima junaci umiru ali potpuno ne gube svest, dok u drugim slučajevima oni živi bivaju prenešeni na odredište večnog života netaknute svesti. U bibliji imamo primer Enoha koji je telesno, još uvek živ, uzdignut u nebo. U grčkoj mitologiji Menelaj, jedan od glavnih likova Ilijade, spartanski vojskovođa, Minojev sin i suprug Jelene Trojanske, živ je odveden u Elisej (Jelisejska polja). Pre njega, poznat je slučaj Radamanta koji takođe uživa na ostrvu blaženih a ne u mračnom Hadu u kome duše mahom plutaju beslovesne. 

Ko ima pravo na večno blaženstvo, odnosno na očuvanje svesti mimo opšteg toka stvaranja i rastvaranja bića? O tome je pisao Ervin Rode u knjizi Psyche, rekavši da nečije zagrobno blaženstvo ne obezbeđuju njegova vrlina i zasluga, jer kao što psiha može ostati uz telo, tj. kao što se smrt može otkloniti nekim čudom ili magijom, tako i odlazak u nekakav areal večnog blaženstva jeste pre svega privilegija pojedinaca. Takvi pojedinci su, kaže Rode, darovani posebnom božanskom milošću, iz koje se ne može izvesti nikakva opštevažeća dogma. 

by Daniele Valeriani

Ta ideja nije izvorno grčka, bila je poznata i u drevnom Egiptu. Mirča Elijade je pisao kako je večni život nakon smrti bio rezervisan isključivo za faraone, budući da su samo oni dobijali Ozirisov dar, odnosno proslavljeno telo večnosti - sah, sahu. Tokom vremena, kako je Elijade objasnio, egipatska doktrina je, malo po malo, dopuštala i da još neke veoma važne ličnosti, pored faraona, uhvate tu barku večnosti koja je podrazumevala buđenje duše u zagrobnom svetu. Zatim je nastupila dekadencija i svojevrsna demokratizacija tog shvatanja, pa je ta mogućnost široko dozvoljena eliti, a potom i običnom svetu, s tim što su tu postavljeni uslovi poznavanja ključnih magičnih reči iz Knjige mrtvih, zatim vođenje ispravnog i moralnog života i slične trivijalnosti koje su podstakle širenje shvatanja da neko svojom zaslugom može kupiti kartu večnog života, ukoliko sledi propise, bude lojalan vladaru, lepo se ponaša itd. Danas, kao posledica daljeg razvoja te ideje, svako može lako pomisliti da nekako zaslužuje večnost ili održanje svesti nakon smrti, pa čak i ako to ne može biti slučaj. Eto, duša će se opet ovaplotiti sve dok nakon niza života ne dospe do tih volšebnih kapija večne svesti. Da li je zaista tako?

Podsetimo se da su faraoni bili bogovi ovaploćeni u telu. Setimo se da su svi prenešeni u Jelisej (Elizium) bili rođaci bogova. Pomenuti Menelaj je oženio Jelenu Trojansku koja je bila Zevsova ćerka. Dakle, Menelaj kao Zevsov zet, samom tom činjenicom imao je kartu za raj. Ganimed, koji je uzdignut na Olimp da bude Zevsov peharnik, potiče iz stare trojanske kraljevske loze. Ervin Rode je lepo primetio da u srodstvu sa bogovima leži odgovor na pitanje porekla te milosti i velike privilegije. Plemenito poreklo je ključni preduslov spasenja, jer bogovi ne zaboravljaju svoje, osim ukoliko ovi nešto grdno ne zabrljaju, a ta brljotina je obično uvreda upućena bogovima. No i tada imamo slučaj očuvanja svesti, ali obrnutog smisla, o čemu svedoči Tantalov slučaj (čuvene Tantalove muke), koji je kažnjen da večno ispašta u Tartaru, odnosno u najdubljem delu podzemnog sveta. Ako nema svesti nema ni ispaštanja. Njegovo sagrešenje je u tome što je zloupotrebio Zevsovo gostoprimstvo na Olimpu (velika privilegija) ukravši ambroziju i nektar sa trpeze bogova kako bi ih odneo ljudima otkrivši im tajnu bogova. Filantrop i humanista. 

Nisu li zbog otkrivanja tajne bogova Adam i Eva bili izbačeni iz Raja? Nije li Kula Vavilonska udarena munjom jer su je bogovi videli kao sredstvo oboženja ljudskog elementa? Ljudi ili polubogovi bivaju kažnjeni zbog svoje arogancije spram bogova ili Boga. Oni ne trpe neposluh. Ovo slobodarskom duhu našeg vremena zvuči despotski, mračno, tiranski, nepravedno, ali to je samo izraz uobraženosti, kenjkavosti, prenemaganja, izopačenosti i gluposti današnjih ljudi jer tiranija bogova nije ništa drugo do sistem univerzuma i njegovi zakoni. Ako hodamo po ivici možemo pasti i razbiti se. U toj činjenici nema ničeg tiranskog, ali isto tako nema veće tiranije od izvesnosti umiranja.

Ervin Rode je ukazao da su za Grke bog i besmrtnik gotovo isto. Povodom ovoga ne mogu odoleti utisku one čuvene Isusove izjave Bogovi ste (Elohim atem), što u ovom kontekstu možemo prevesti kao besmrtni ste. Ipak, čak i u hrišćanskoj optici mesto Bogorodice kao Isusove majke, na nebesima je neupitno. Ona je sveta i nebesna samim tim što je rodila Sina Božjeg. Tu nema rasprave. To je odjek drevnih shvatanja o soteriološkim privilegijama božanskih srodnika. Naravno, u hrišćanstvu su standardi spasenja olabavljeni u odnosu na drevne mitove, ali vidimo da oni koje je Isus odabrao ili koji su bili njemu dragi dok je boravio na Zemlji i delovao, nemaju problema po tom pitanju. Zatim se ta milost dalje širi na mučenike, one stradale u Hristu i za Hrista, pa sve do običnog verujućeg sveta, da ne zalazim dublje u tu močvaru. 

Zanimljivo je da su ambrozija i nektar, zbog kojih je Tantal prognan i kažnjen preduslov spoznaje božanske tajne. Nije li isto i jabuka greha iz biblije koju su zagrizli Adam i Eva te zato bili prognani i kažnjeni? Konzumacijom pića bogova čovek otkriva njihovu tajnu. To bismo mogli prevesti i da konzumacijom psihoaktivnih biljaka moći čovek proširuje svoju svest i spoznaje letinu eona (Kroli), vidi univerzum kakav jeste i otkriva mogućnosti slobode ili dosezanja zemlje blaženih. 

Morfeus

I tako konačno dolazimo do pitanja duše. Šta je to duša? Kod Grka, duša, odnosno psiha (Ψυχη), predstavljena je kao devojka sa krilima leptira, što ukazuje na njenu vazdušastu prirodu. Dakle, nešto neuhvatljivo, nešto suptilno i pokretno. Duša je leptir. Po mitu ona je bila smrtna devojka čija je lepota, zbog koje je bila obožavana, izazvala zavist boginje Afrodite. Boginja je naložila Erosu neka učini da se Psiha zaljubi u najgnusnijeg čoveka. Umesto toga, sam Eros se zaljubio u Psihu i odveo ju je u svoju skrivenu palatu. On je pred Psihom skrivao svoj identitet rekavši joj da ga nikada ne sme pogledati u lice. Njene ljubomorne sestre su je prevarile i nagovorile da pogleda Erosovo lice, zbog čega se on naljutio na nju napustivši je. Psiha je potom tražila po svetu svoju izgubljenu ljubav i na kraju je došla u službu Afrodite koja joj je naredila da izvrši niz naizgled nemogućih zadataka a što se završilo njenim putovanjem u Podzemlje. Psiha se onda ponovo ujedinila sa Erosom i par se venčao na ceremoniji kojoj su prisustvovali svi bogovi. 

Ovde vidimo da je Psiha vezana za ljubav posredstvom Afrodite i Erosa, ali isto tako vidimo da je ona izazvala bes oba ta božanstva. Dakle, ogrešila se o bogove, a s tim što je u njenom slučaju sve lepo završeno. Psiha je postigla večnost svojim ujedinjenjem sa Erosom nakon što je prošla iskušenja u Afroditinoj službi stigavši čak i u sam Had. Takođe, primećujemo da je Afroditu zapravo naljutio drevni kult duše, što ukazuje kako je ovaj mit mogao nastati kasnije. Erosa je naljutilo to što je Psihin neposluh razotkrio njegovu varku. Pa ipak, Psiha je mogla izaći iz Hada i dosegnuti večnost ponovnim susretom i venčanjem sa Erosom. Dok je Psiha robovala Afroditinim hirovima i ponižavajućim zadacima, njoj je potajno pomagao Eros, što je situacija koja podseća na ulogu koju anđeo čuvar ima spram adepta. Plod Psihine i Erosove ljubavi je ćerka Hedona (Zadovoljstvo), koja je postala daimon, odnosno boginja zadovoljstva i užitaka. Iz homerovske perspektive, duša je poput odraza ili senke, utvara (ειδωλον - eidolon), što bi u određenoj meri moglo odgovarati egipatskom pojmu khaibit. ali možda je to malo nategnuta spekulacija sa moje strane.

Rode tumači određenje homerovsko duše tako što ona nije nalik onome što zovemo duhom a nasuprot telu. Za Homera, kako kaže Rode, svojstva ljudskog duha ispoljavaju se kroz aktivnost, što je moguće samo dok je čovek živ. Kada premine, čovek gubi svoju celovitost i postaje mrtvo telo koje se raspada, dok psiha ostaje neokrnjena. Međutim, ističe Rode, ni psiha, kao ni mrtvo telo, nije ključarka duha i njegove snage. Ona je bez svesti, napuštena od duha i njegovih organa, jer su sve moći osećanja, htenja i mišljenja iščezle kada se čovek razložio na svoje sastavne delove. Tumačeći homerovsko viđenje ove teme, Rode primećuje da se duši malo toga može pripisati od svojstava duha, pa se stoga pre može govoriti o suprotnosti između psihe i duha. 

I dalje, kako kaže Rode, čovek je živ, svestan sebe i duhovno delatan samo dok u njemu boravi psiha, ali nije ona ta koja ispoljavajući sopstvene snage obezbeđuje čoveku život, volju, svest, moć sticanja znanja i uopšte iskustva, već se sve snage života i delovanja nalaze u oblasti telesnog. To funkcioniše dokle god je telo sjedinjeno sa svojom psihom. Bez prisustva psihe telo ne može da opaža, oseća i želi, ali ono ne obavlja ove i sve druge svoje aktivnosti preko ili posredstvom psihe. Rode kaže da Homer ne pripisuje psihi takvu delatnost u živom čoveku već se pominje tek kad njeno razdvajanje od živog čoveka predstoji ili se već dogodilo. Psiha kao čovekova senka, nadtrajava i njega, i njegove životne snage. 

Duh na osnovu navedene uloge možemo prepoznati kao životni dah, onu tajanstvenu i neuhvatljivu životvornu silu kojom Elohimi nadahnjuju neživa tela od ilovače, odnosno silu koja povezuje kaleidoskopska zrnca peska iz imaginarne peščare koju sam opisao, formirajući živo biće. Po Homeru ljudsko biće postoji kao ono što je vidljivo, odnosno telo, i kao njegov nevidljiv odraz koji se oslobađa tek u smrti. Rode kaže da o postojanju dvostrukog života u čoveku, o prisustvu jednog samostalnog, odvojivog drugog jastva unutar onog dnevno vidljivog, nije zaključeno na osnovu izražavanja osećanja, volje, opažanja i mišljenja u budnom i svesnom čoveku, nego na osnovu iskustava prividnog drugog života u snu, u nesvesti i ekstazi. Ovim nam se na neki način saopštava da je duša zapravo sanjačko biće. U čoveku, dakle, živi jedno drugo jastvo koje je aktivno u snu ili u nekakvoj ekstazi. Grci su verovali da je psiha, onda kada se u smrti oslobodi tela, zapravo večna. Međutim, ta večnost nužno ne podrazumeva i svesnost. Rekli smo da je očuvanje svesti izuzetak a ne pravilo. 

No, vratimo se grčkom mitološkom narativu koji nam ukazuje da su Had i Oneiron (zemlja snova) blizu jedno drugom, što nije čudno, budući da su Hipnos (san) i Tanatos (smrt) braća. U snu spavač gubi dnevnu svest i tada preovlađuje ona sanjačka, izuzev delimično u stanju lucidnog sna što se postiže vežbanjem. U smrti, preminuli takođe gubi svest, ali pitanje je stiče li nekakvu posmrtnu svest nalik onoj sanjačkoj. Da li je smrt uopšte nalik snu? Je li to onda nešto poput dubokog bezsadržajnog sna? Ukoliko postoji nekakav sadržaj znači li to da je duša delatna i nakon smrti? 

Homer smešta Oneiron pored struja Okeana, velike reke koja okružuje svet, i kapija Sunca, blizu polja Asfodela gde borave duše preminulih. Had zapravo ima tri odeljka: Asfodel, u kome završava većina ljudskih duša, zatim Elizium ili Elisej (gde borave privilegovani koji uživaju u blaženstvu) i Tartar, gde su bačeni oni prokleti da večno ispaštaju. Oneiron je dakle blizu oblasti u kojoj kao aveti bitišu duše lišene svesti. Stanovnici, odnosno daimoni zemlje sna su oneiroi, tamnokrili duhovi koji se svake noći pojavljuju kao jato slepih miševa iz njihovog pećinskog doma u Erebosu, zemlji večne tame iza izlazećeg sunca. Oneiroi prolaze kroz jednu od dve kapije: prvu, napravljenu od roga, koja predstavlja izvor proročkih snova koje šalju bogovi, dok je druga napravljena od slonovače i predstavljala je izvor lažnih i besmislenih snova. Njihov vođa zvao se Morfej, daimon koji se pojavio u snovima kraljeva pod maskom čoveka koji nosi poruke od bogova. Majka Oneiroja je boginja noći Niks, jedno od drevnih božanstava i ćerka Haosa. Kao njihov otac pominje se Hipnos, bog sna, ali imajmo na umu kako je i on sam Niksino dete. Zanimljivo, boginja Niks je sparujući se sa Erebom (večnom tamom) rodila Etera (svetlo) i Hemera (dan). 

Konačno, nakon ovog mitološkog izleta, vraćam se na početak te se usuđujem postaviti pitanje: čega ima nakon smrti? Na ovo pitanje odavno sam dobio odgovor u obliku kontra pitanja: a čega ima pre smrti? Elifas Levi je govorio da se u astralnoj svetlosti nalazi otisak svega što je ikada bilo i što će biti, pa tako i otisak svake osobe koja je ikada živela i koja će živeti, pa ipak otisak nije biće, nepovezani kaleidoskop utisaka, oseta i percepcija nije svest, a bez svesti nema bića, barem ne ljudskog, a bez nekakvog oblika svesti nema nikakvog bića. Kakva je verovatnoća da će životna struja ponovo okupiti ista zrnca peska i sastaviti ih u ono isto biće kakvo je nekada živelo? Možda to i nije pitanje verovatnoće, ali zašto bi se to uopšte desilo? Vidimo da je preživljavanje svesti i bitisanje u zagrobnom ambijentu pre izuzetak nego pravilo. Neće li se i sama duša, ukoliko nekako ne zasluži milost bogova, nazvaću to tako, razložiti i utopiti u beskrajno i beslovesno more jedinica svesti koje tek zajedno, povezane i animirane intervencijom više sile bivaju biće? 

Duša i telo nisu odvojene celine, nego su aspekti iste stvari. To je stvar našeg opažanja. Kastanedin učitelj Don Huan govorio je da su ljudi svetlosna bića i da je telesnost isto kao i suptilnost, stvar opažanja. I onda kada životna sila napusti pokojnika, njegova svest se rastače. Ako nema svesti, ako nema svetlosti, ako nema opažaja i oseta, pa šta je onda to što se navodno reinkarnira? Setimo se, Psiha kao lik je smrtno biće koju je Erosova naklonost izbavila od ništenja. Sada razmislimo, da li lično mi zaslužujemo, i zbog čega tačno, ljubav, naklonost i pomoć jednog boga kakav je Eros?

Geografija Hada i geozofija

Yukhym Mykhailov

U najranijim slojevima grčke misli (Homer, Ilijada i Odiseja), Had je pre svega maglovito, podzemno carstvo senki, bez jasne moralne ili topografske diferencijacije. Svi mrtvi, bez obzira na životna dela, odlaze u isto područje, tj asfodelske livade, sivu i bezličnu ravnicu. Had je ovde gotovo sinonim za podzemlje u celini, dok je njegova „geografija“ minimalna: ulaz, reka (Stiks), i opšti prostor boravka duša. Nema još sistematske podele na kaznene i blažene zone. 

Kod Hezioda (Teogonija) dolazi do ključnog razdvajanja pojmova: Had, Tartar i Ereb postaju različite kosmičke zone, raspoređene vertikalno. Ereb je prvobitna tama, međuprostor između sveta živih i dubljih oblasti podzemlja; često zamišljen kao senoviti prolaz ili predvorje Hada. Sam Had je carstvo mrtvih u užem smislu,  mesto gde borave duše ljudi, dok je Tartar najdublji i najudaljeniji sloj kosmosa, zatvor za titane i kosmičke neprijatelje bogova. Ova trodelna struktura pokazuje uticaj orijentalnih kosmologija (mesopotamske i anadolijske), u kojima podzemlje ima stratifikovanu, hijerarhijsku strukturu. 

Od 6. veka p.n.e. nadalje, pod uticajem orfizma i pitagorejstva, Had dobija etičku dimenziju. Podzemlje se sada deli na jasno diferencirane oblasti: Asfodel kao neutralna zona za „obične“ duše; Tartar: mesto kazne za teške prestupnike (Sizif, Tantal, Iksion); sada više nije samo kosmički zatvor, već i moralni pakao; i Jelisejska polja (Elizijum), kao blaženo područje za heroje, pravednike i inicirane. Geografija Hada postaje sudbinska mapa, a ne samo prostor boravka senki.

Kod Platona (npr. Fedon, Gorgija, Država – mit o Eru), Had je detaljno strukturisan kroz rečni sistem: Stiks (zakletva bogova), Aheront (reka žalosti), Kokit (reka jauka), i Flegeton (vatrena reka). Ove reke razdvajaju i povezuju oblasti Hada, Tartara i prelaznih zona. Sud duša (Minos, Radamant, Eak) postaje centralni mehanizam prostorne raspodele. Had se ovde približava metafizičkoj topografiji, a ne mitološkoj karti.

Na jednom mestu u knjizi „Geozofija“, raspravljajući o antičkim pogledima na svet, poznati britanski okultista Džejk Straton-Kent se dotiče trodelne šeme univerzuma koje čine Nebo, Zemlja i Podzemlje. Po njemu Platonova tripartitna šema predstavlja vertikalnu podelu, gde je gore dobro i veće, a dole loše i manje. Ovi nivoi sličnu su onim što se u hrišćanskoj kulturi naziva Rajem, Zemljom i Paklom, ali u ovom smislu to se znatno razlikuje od starijih grčkih ideja o zagrobnom životu, gde je podzemni svet bio boravište mrtvih, dobrih ili loših. Kazna i nagrada su takođe značajni elementi Platonove eshatologije, koja se može uporediti s orfičkim idejama o iskupljenju. Po Straton-Kentu, Platonovo odstupanje od starog modela zagrobnog života deluje kao prekretnica koja je prethodila još većem odstupanju u poznijoj antici. To je uključivalo različite projekcije zagrobnog života uglavnom, ili u potpunosti, u nebo. U mnogim slučajevima ovo je podrazumevalo prenošenje ili projekciju geografije Hada na nebo sa svim pripadajućim važnim mitološkim lokacijama. 

Takav razvoj, primećuje Straton-Kent, povezan sa vavilonskom astrološkom mišlju, predstavljaju ključnu fazu u razvoju onog što uslovno možemo nazvati zapadnom ili evropskom magijom. Po Straton-Kentu, mnoge karakteristike zapadne magije kakvu poznajemo posledica su pomenutog razvoja. U Platonovom mitu, kako naglašava Straton-Kent, Asfodel je u Hadu vazdušno mesto, u gornjoj atmosferi, dok Tartar ostaje pod zemljom. Kasnije je to prošireno, kao kod Plutarha, za koga reka Stiks teče od Zemlje ka Mesecu, a Asfodel se prenosi na prostor između Zemlje i Meseca, koji igra veoma uočljivu ulogu u Plutarhovoj eshatologiji.

Smatram veoma zanimljivom Straton-Kentovu opasku o projektovanju mitskih sadržaja podzemlja na nebesa. To ukazuje na jednu bezmalo revolucionarnu promenu u mitskoj svesti. Verovanto se to desilo pod uticajem starijih kultura. Osim vavilonskog uticaja, imajmo na umu i da se kod Egipćana večni život projektovao u zvezde, a ne u podzemlje. Nešto biva večno jedino ukoliko je okovano u zvezde i projektovano na nebesa. Ideja o zvezdanom poreklu duše trebalo bi da ukaže na shvatanje o njenoj večnosti. Recimo, u zvezdanom ambijentu duša zadržava svoju individualnost, dok u ambijentu podzemlja ona biva utopljena u kolektivni egregor duhova predaka. Isto tako, demonski predatorski proždirači duša iz podzemnog sveta postali su subjekti malignih astroloških uticaja. 

Odilon Redon

Da bismo barem malo osvetlili tu promenu valjalo bi pozvati se na neka Elijadeova zapažanja u knjizi „Šamanizam“. Razmatrajući odlike sibirskog, altajskog i arktičkog šamanizma, Elijade je isticao tamošnja shvatanja o istorijskom opadanju moći šamana, što je posledica načelnog opadanja čovečanstva, a čiji su uzroci bilo protok vremena, zatim neka velika duhovna tragedija ili opadanje kvaliteta ljudskog materijala usled svojevrsnog zamora krvi, budući da se krvna loza protagonista prvobitne magije vremenom utopila i pomešala sa običnima koji u svojoj genealogiji nisu imali božanske pretke. U vremenima dok je krv još uvek bila moćna, ljudi su lako mogli da prelaze sa zemaljskog nivoa u podzemni ili na nebeski. 

Međutim, kada se desio pad, odnosno nekakva kosmičko-magijska katastrofa ili prosto kvarenje pretežnog ljudskog materijala, mogućnost prelaženja nivoa imali su jedino šamani i magovi. Vremenom je to postalo sve teže i njima, pa su samo izuzetni među šamanima i magovima i dalje bili u stanju da izvedu takve poduhvate. U skladu sa tim Elijade podseća da se ulaz u podzemni svet nalazi tačno iznad centra sveta, a da je ovaj zapravo na osi koja povezuje htonsku i uransku ravan. To je smisao hebrejskog glifa tau u šemi kabalističke kocke gde zamišljena linija alef, prolazeći kroz tau, povezuje uransku ravan bet sa htonskom gimel. Ta zamišljena osa je stub sveta prikazivan na različite načine, kao sveta planina ili njena slika: zigurat, piramida, hram ili sveti grad. Sveta planina je u središtu sveta, predstavlja samu osu tri kosmička područja i često je kapija ka nebeskim sferama ili podzemlju i obrnuto. Kastaneda bi rekao da takva mesta predstavljaju pogodne lokacije na kojima lakše dolazi do pomeranja tzv skupne tačke percepcije te u tom smislu pominje drevne meksičke piramide.

U knjizi „Šamanizam“, Elijade je pisao da su Turanci, kao i brojni drugi narodi, zamišljali nebo kao šator. Mlečni put je šav a zvezde otvori za svetlost. Po Jakutima, zvezde su prozori sveta, otvori namenjeni provetravanju različitih sfera Neba. S vremena na vreme bogovi otvaraju šator da pogledaju na zemlju, i tada se pojavljuju meteori. Elijade navodi da se nebo posmatra i kao poklopac. Tako se događa da ono nije baš savršeno pričvršćeno na rubovima Zemlje i onda kroz taj međuprostor duvaju snažni vetrovi. Kroz taj uzani međuprostor takođe se mogu provući i na Nebo popeti heroji i druga povlašćena bića. Na sredini Neba sija Polarna zvezda, koja učvrćuje nebeski šator kao kočić. Elijade pominje da Samojedi Severnjaču nazivaju Klinom neba, Čukči i Korjaki - Zvezda klin. Istu sliku i isti naziv imamo kod Laponaca, Finaca i Estonaca. Turko-Altajci Severnjaču smatraju stubom. Ona je zlatni stub Mongola, Kalmika i Burjata, zatim gvozdeni stub Kirgiza, Baškira i sibirskih Tatara, sunčani stub Teleuta itd. Upućenima u hermetičku kabalu neće promaći analogija Polarne zvezde i klina, odnosno hebrejskog slova vav, što se prevodi kao klin.

U zaključku, ono što predlažem nekom zaluđeniku za ezoterično, jeste da zaroni u mitsku strukturu sveta i dobro je izuči te da tu sliku potom uporedi sa slikom koju je usvojio putem vaspitanja i (samo)obrazovanja. Zatim bi trebalo da iz slike koju je usvojio otkloni (ili nanovo tumači) sve sadržaje koji se ne uklapaju u one najstarije mitske kosmološke obrasce. Tako će stvoriti sebi kosmičku mapu iz koje će čitati praktična rešenja, tumačiti i povezivati simbole, ako ne na izvoran, ono barem na sebi svojstven i manje-više originalan način. U skladu sa tim, ja sam usvojio izraz „geozofija“ kako bih istakao sopstveno geocentrično stajalište, jer ja ne bitišem negde tamo u kosmičkom beskraju, ili nadomak Sirijusa, nego na Zemlji i iz te perspektive sagledavam univerzum. Centar sveta je tamo gde sam uspostavio vezu između tri oblasti i kroz koji prolazi kosmička osa, a to je upravo ovde i sada u tački tau. Božanska revolucija katastrofe jeste magijska sila koja se obrće oko pomenute ose u smeru s leva u desno, dok se revolucionar u svom modusu operandi, obrće u kontrasmeru, nasuprot vremenu jer nije zalud rečeno: et lux in tenebris lucet, et tenebrae eam non comprehenderunt.