Integracija senke u okultizmu

Virgil Finlay

Neretko u okultnoj literaturi i na mnogim okultnim YouTube podkastovima nailazim na autore koji govore o integraciji senke i kako je ispravni put u okutizmu da se mag suoči sa svim aspektima sopstva. To me podseća na kurikulum Zlatne zore koja je uključivala i rad sa Goecijom, kao i teurgijski rad. Neko bi se pitao zašto je Zlatna zora uopšte imala tu potrebu da priziva demone? Šta je svrha toga da neko ko je na stazi Desne ruke, uopšte priziva demone? Da li to ima veze sa metodologijom iz Abramelinove magije suočavanja sa demonima onda kada prizovemo anđela-čuvara? Da li u tome leži koren psihologizovanog pristupa savremenih okultista toj temi?

Granica između unutrašnjeg kosmosa (sadržaja psihe) i spoljašnjeg kosmosa (duhovnih entiteta) postala je veoma porozna u poslednjih sto godina. Nekada demon nije bio shvatan kao nešto unutrašnje, nego kao spoljašnje, ali to spoljašnje može rezonovati sa našim unutrašnjim kroz demonski uticaj ili posednuće. Dakle, ovo pitanje nas uvodi u suptilnu, ali ključnu razliku između bića (entiteta) i stanja (prostora / supstance) u okultnoj anatomiji. Iako se u praksi često preklapaju, njihova ontološka priroda je različita. Tako na primer, kabalistički klipoti su pustinja ili ljuska, dok su demoni i džini zverinje, kako kaže bilbija, koje tu pustinju nastanjuje. 

Pod izrazom klipot u kabali se označavaju se ljuske ili kore, nastale tokom Shevirat Ha-Keilim (Lomljenja posuda). Kada je božanska svetlost bila previše jaka za niže posude (koje tu svetlost treba da sadrže, kako bi svet postojao), one su prsnule. Krhotine tih posuda, koje na sebi još uvek imaju ostatke svetlosti ali su izgubile životnu formu, pale su u ambis i postale klipoti. Dakle, klipoti su negativni prostor. To nisu nužno nekakva zla bića sa ličnošću, već su to neživi ostaci, metafizički ekvivalent nuklearnog otpada ili kancerogenih ćelija. Oni su mrtva materija koja parazitira na svetlosti da bi opstala. Mogu reći da su klipoti po funkciji nalik staništu, pa kao što močvara rađa specifične insekte, tako klipoti (kao neuravnotežene sfere) rađaju ili privlače demonska bića. 

Za razliku od apstraktnih klipota, 72 duha Goecije imaju imena, pečate, specifične moći, činove (kraljevi, grofovi, markizi) i, što je najvažnije, karakter. Oni se često vide kao drevna paganska božanstva koja su pala ili su na neki način degradirana. Za razliku od klipota, demon je hijerarhijska inteligencija sa kojom se može voditi razgovor, možeš sklopiti pakt sa njima ili im naložiti da nešto urade za tebe (ako možeš). Sa klipotima ne razgovaraš, nego u taj prostor ili ulaziš ili ga pročišćavaš. U tom smislu, demoni su stanari onih nivoa stvarnosti koji su u disharmoniji sa božanskim središtem.

Što se tiče duhova koji se u islamskom svetu nazivaju džini, oni su kategorija za sebe i razlikuju se od zapadnog koncepta demona ili klipota. Prema islamu, džini su stvoreni od bezdimne vatre (energije). Poput ljudi, oni imaju slobodnu volju, i u neku ruku predstavljaju paralelnu civilizaciju. Dok su klipoti metafizička nužnost pada, džini su biološka nužnost suptilnog sveta. Oni naseljavaju pusta, odnosno bezljudna mesta (pustinje, ruševine), što ih vizuelno povezuje sa klipotskom estetikom, ali oni nisu nužno zli duhovi po definiciji, već komšije iz druge dimenzije. 

Poistovećivanje arhonata sa demonima, ili pripisivanje arhontima demonske osobine, neretko je mesto zabune. Iako oba entiteta mogu delovati neprijateljski, njihova ontološka uloga je bitno drugačija. Arhonti su gnostički koncept. Reč Arhont znači vladar. Naravno, ideja o arhontima nije izvorno gnostička nego paralelno postoji i u paganskim tradicijama, neretko je i starija od gnostičke, a uključuje postojanje božanskih pomoćnika Kosmotvorca koji ponekad pomažu, ali nekad i odmažu njegov rad. U gnostičkom sistemu, oni su kosmičke sile koje su stvorile materijalni svet (često pod vođstvom Demijurga). Oni nisu pala bića u klasičnom smislu, nego su pre tamničari. Njihov posao je da drže ljudsku dušu zarobljenu u materiji putem ciklusa reinkarnacije i neznanja. Oni upravljaju planetarnim sferama i predstavljaju zakone sudbine. Demoni su magijski koncept i prvobitno su označavali duha posrednika (ni dobrog ni zlog), ali u kasnijem okultizmu, oni bivaju predstavljeni kao specifična inteligentna bića koje predsedavaju određenim zemaljskim ili podzemnim funkcijama. Mag može naterati demona da mu služi jer je demon, u hijerarhiji kosmosa, bliži materiji od čovekove božanske iskre.

U jevrejskoj tradiciji razlika je veoma jasna i tehnička. Kao što sam ranije rekao, klipoti su metafizičke sfere ili stanja koja nastaju kada se svetlost povuče. To je ontološka kategorija, mrtvi delovi bića. Sa druge strane, šedim (demoni) jesu bića. Jevrejska demonologija (naročito u Talmudu) na šedime gleda slično kao sufizam na džine. Oni su stvoreni u sumrak šestog dana stvaranja, pre nego što je nastupio Šabat, pa su ostali nedovršeni (bez tela). Oni jedu, piju, razmnožavaju se i umiru. Šedim su stanari koji koriste energiju klipota da bi se ispoljili. Kabalista ne radi protiv klipota tako što ubija demone, već tako što pročišćava energiju (vrši tikun) tako da demoni više nemaju šta da jedu i moraju da se povuku.

Hrišćanstvo je izvršilo veliku sintezu ovih pojmova, što je i dovelo do današnje zbunjenosti. Za hrišćanstvo, demoni su isključivo pali anđeli. Nema neutralnih duhova, nema džina, nema arhonta-stvoritelja. Sve što nije od Boga jeste od Satane. Dok su za Grke daimoni bili prirodne sile, a za kabaliste šedimi nedovršena bića, hrišćanstvo demona određje kroz moralni pad. Demon je biće koje je svesno izabralo pobunu protiv Tvorca. U hrišćanskoj misli (naročito kod pustinjskih otaca), demoni su duhovni tegovi. Njihova uloga je da iskušavaju vernika kako bi on, kroz otpor, ojačao svoju vrlinu. Ovde se hrišćanstvo, paradoksalno, dodiruje sa mojim uvodnim pitanjem ovog teksta o integraciji senke. Stoga, demon je tu da ti pokaže gde si slab.

Tabela demonske faune

Koncept	Poreklo / Priroda	Funkcija	Odnos prema čoveku
Arhont	Kosmičko (Gnosticizam)	Održavanje zatvora materije	Tiranin / Tamničar
Klipot	Metafizičko (Kabala)	Ljuska, odsustvo svetlosti	Parazitski prostor
Šedim / Džin	Prirodno (Istok)	Paralelna, nedovršena rasa	Komšija (može biti opasan)
Hrišćanski demon	Moralno (Teologija)	Pad iz milosti, pobuna	Kušač
Goecijski duh	Magijsko (Grimoari)	Specijalizovana inteligencija	Sluga (ako si autoritet)

Vratimo se sada na početak ove rasprave. Hermetički red Zlatne zore nije prizivao demone iz puke radoznalosti ili želje za moći, već iz teurgijske nužnosti. U kurikulumu Zlatne zore, mag se smatra mikrokosmosom. Ako je univerzum hijerarhija, onda i mag mora uspostaviti hijerarhiju unutar sebe. Demoni Goecije su viđeni kao divlje, neukroćene sile prirode i psihe. Svrha njihovog prizivanja (evokacije) bila je da se te sile stave pod kontrolu božanskog autoriteta koji mag kanališe. Ovde nalazimo paralelu sa Knjigom svete magije Abramelina Maga. U tom sistemu, nakon šestomesečne samoće i postizanja Znanja i Razgovora sa Svetim Anđelom Čuvarom, mag mora prizvati četiri princa pakla i njihove potčinjene. Razlog? Da bi ih naterao da mu se zakunu na vernost. Logika je sledeća: ne možeš vladati svojim kraljevstvom (bićem) ako su pobunjenici (demoni) još uvek na slobodi. Ovde leži seme modernog pristupa. S. L. MekGregor Meters i kasnije Alister Kroli počeli su da interpretiraju ove entitete kao delove ljudskog mozga. Kroli je u svom predgovoru za Goeciju eksplicitno napisao da su duhovi zapravo delovi psihe koje mag uči da kontroliše. To je bio veliki prasak psihologizovanog okultizma.

Iako je Jung popularizovao pojam senka, koncept nečeg mračnog, skrivenog i drugog u nama je drevan. U alhemiji, prva faza rada je Nigredo (crnilo). To je faza truljenja, raspadanja i suočavanja sa zmajem ili crnim suncem (Sol Niger). Alhemičari su znali da se zlato ne može napraviti dok se ne prođe kroz najmračniji mulj materije. To je prva prava metafora za suočavanje sa senkom. Gnostici su verovali da čoveka u zarobljeništvu drže arhonti. Da bi se duša oslobodila, ona mora poznavati njihova imena i prirodu. To je spoljašnja projekcija unutrašnjih blokada. U nekim hermetičkim tekstovima pominje se zli dvojnik ili niži genije koji nas veže za instinkte i materiju, nasuprot dobrom geniju ili anđelu.

Za Junga, senka nije zlo u moralnom smislu, već sve ono što je ličnost odbacila. Šta je senka? To je donji sprat naše ličnosti. Kada gradimo svoj Ego i Personu (društvenu masku), mi biramo osobine koje su prihvatljive. Sve ostalo, agresija, seksualni nagoni, ali i neiskorišćeni talenti i kreativnost, biva gurnuto u nesvesno. To je senka. Što je svetlija naša maska, to je crnja naša senka. Šta u tom smislu znači integracija? To ne znači postati zao ili početi raditi loše stvari, nego shvatiti da ono što nas najviše nervira kod drugih zapravo predstavlja našu sopstvenu potisnutu prirodu. Povlačenje projekcije znači osvestiti i priznati da i ja imam te osobine u sebi. Kada priznaš senku, ona prestaje da te kontroliše iz mraka. Njena energija ti postaje dostupna. Na primer, potisnuta agresija, kada se integriše, postaje asertivnost i vitalnost. Problem modernog New Age okultizma je što je previše skliznuo u psihologiju, gubeći iz vida da ritual nije samo terapija, već rad sa objektivnim (iako nevidljivim) strukturama stvarnosti. Integracija senke u magiji nije samo samopomoć, već priprema maga da postane savršena posuda sposobna da izdrži prisustvo božanskog bez pucanja psihe. 

Povezivanje nižeg dvojnika sa egipatskim konceptima, kao i traženje paralela u velikim tradicijama Istoka i Zapada, vodi nas pravo u srž ezoterijske antropologije. Ideja je uvek ista: čovek nije monolit, već složena struktura, a jedan njegov deo uvek ostaje u senci, vezan za zemlju, instinkte i ono što je preostalo nakon pročišćenja. Pa tako imamo egipatski koncept khaibit (često prevodjen kao senka) je najdirektniji drevni koren ove ideje. Egipćani su verovali da je senka neraskidivi deo ljudskog bića. Ona nije samo optički fenomen, već entitet koji poseduje sopstvenu moć i brzinu. Čak i bogovi imaju svoj khaibit. Khaibit je povezan sa telom i onim što ostaje od čoveka u blizini groba, pa je otud to spona između fizičkog sveta i onostranog. Mada, khaibit može biti ukraden od strane mračnih sila, može biti izgubljen, ali je neophodan kako bi se pokojnik preobrazio u akhua, besmrtno svetlo biće koje tako stiče kvalifikaciju za obitavanje na božanskoj ravni. 

Darla Teagarden

U hermetičkim i kasnijim okultnim tradicijama (posebno u teozofiji i kod Rudolfa Štajnera), javlja se koncept nižeg Čuvara praga. To je sablasna figura sastavljena od svih naših nepročišćenih misli, želja i nagona. Poput khaibita, to je senoviti saputnik koji nam ne dozvoljava da pređemo u viša stanja svesti dok ga ne prepoznamo i ne pripitomimo. Razlika je u tome što Egipćani khaibit nisu nužno smatrali zlim, već prosto delom bića koji pripada tami i zemlji.

U kabali, senka se ne posmatra kao jedna figura, već kroz dva specifična koncepta, a to su klipoti i nefeš. Klipoti su ljuske ili ostaci metafizičkog procesa stvaranja. Oni su senka božanske svetlosti (sefirota). U psihološkom ključu, to su neuravnotežene sile koje okružuju svetlost. Kada delujemo iz ega, tako hranimo naše unutrašnje klipote. Nefeš je najniži nivo duše. To je sedište nagona i biološkog opstanka. Ako se nefeš ne uzdigne kroz rad na sebi, ona postaje senka koja koči duhovni razvoj, vezujući svest isključivo za materijalne i instinktivne potrebe.

U sufizmu postoji veoma razvijen koncept koji je veoma sličan Jungovoj senci, a to je nafs. To je duša koja naređuje zlo. Dakle, u pitanju je najniži nivo bivanja, gde preovlađuju strasti, bes, egoizam i sl. Sufijski put se u velikoj meri sastoji od mujahade (borbe) sa sopstvenim nafsom. Sufiji često govore o tome da je svet senka Boga, a čovekov ego senka njegove istinske duše (ruh). Integracija ovde ne znači prihvatanje zla, već dresuru nafsa dok ne postane miran, slično kao što mag u Abramelinu potčinjava demone.

Povodom ovoga indijska tradicija nudi zanimljive perspektive. Tako u vedskoj mitologiji, Chaya (Čaja) je boginja senke. Ona je nastala iz tela boginje Saranyu (Svetlosti) kako bi je zamenila pored muža, jer Svetlost nije mogla da izdrži njegovu vrelinu. Ovde je senka neophodan posrednik, jer štiti čoveka od prevelike božanske vatre koju on još nije spreman da podnese. Na psihološkom planu, Tamas je jedna od tri gune (kvaliteta materije). Ona predstavlja inerciju, mrak, iluziju i neznanje. To je senoviti kvalitet svesti koji nas vuče ka dnu. U tantričkim tradicijama, rad sa nižim duhovima ili aspektima božanstava često služi za suočavanje sa sopstvenim užasom i unutrašnjim mrakom kako bi se postiglo oslobođenje.

Ono što povezuje khaibit, nafs, klipote i Jungovu senku jeste jedna velika istina okultizma, da svetlost uvek baca senku. U teurgijskom smislu, prizivanje demona ili suočavanje sa nižim dvojnikom je čin vraćanja integriteta. Ako negiraš svoju senku (svoj khaibit), ona postaje tvoj neprijatelj koji te sapliće u vidu sudbine. Ako je priznaš i postaviš na njeno mesto (ispod nogu, kao što su prikazani poraženi neprijatelji na kraljevskim tronovima), ona postaje tvoj sluga i izvor ogromne, do tada zakočene energije.

Povodom teme o senki i integraciji, uputno je obratiti pažnju na dodatne indikativne pojmove. U tom smislu pomenuo bih kabalistički koncept tikuna, odnosno popravljanje sveta. Tikun predstavlja jedan od najmoćnijih i najkompleksnijih koncepata u kabali, naročito u onoj koju je u XVI veku kodifikovao Isak Lurija (Ari). Ako su klipoti dijagnoza stanja univerzuma, onda je tikun operativni zahvat. Da bismo razumeli mehanizam, moramo ga posmatrati kroz tri faze lurijanske kosmogonije: Cimcum (povlačenje), Shevirat Ha-Keilim (lomljenje posuda) i konačno Tikun (reintegracija). Suština mehanizma tikuna počiva na ideji da se unutar svakog klipota, unutar svakog zla, tame ili materijalnog predmeta, nalazi zarobljena iskra božanske svetlosti. Kada su se posude polomile tokom stvaranja, te iskre su pale u bezdan materije i postale zarobljenici tame. Mehanizam tikuna je proces izdvajanja. Čovek mora da prepozna iskru u niskom, mračnom ili svakodnevnom stanju i da je uzdigne nazad ka njenom izvoru (Izvoru svetlosti). Onog trenutka kada se sve iskre izvuku iz jednog klipota, taj klipot (kao parazitska struktura) gubi izvor napajanja, suši se i nestaje. Ovaj mehanizam radi kroz tri koordinisane akcije koje mag / kabalista sprovodi:

- Birur (selekcija / prosejavanje) predstavlja intelektualni i intuitivni rad. Čovek mora da proseje stvarnost. To znači da u svakoj situaciji, misli ili predmetu, treba razdvojiti korisno / sveto (iskru) od beskorisnog / destruktivnog (ljuske). 

- Kavanah (usmerena namera) znači da se svetlost ne uzdiže sama od sebe. Potrebna je volja. Kavanah je mehanizam kojim svest hvata iskre. Kada nešto radiš (jedeš, moliš se, vršiš ritual) sa punom svešću o božanskom prisustvu, ti vršiš magnetno privlačenje te iskre iz njenog materijalnog zatvora. Bez te namere, radnja ostaje klipotska, mehanička i mrtva.

- Ha'alat Ha-Nitzotzot (uzdizanje iskri) znači to da kada je iskra prepoznata (Birur) i zahvaćena namerom (Kavanah), ona se vraća u prvobitni poredak. Ovo postepeno ponovo sastavlja posude koje su pukle na početku vremena.

Ovde se tikun dodiruje sa tematikom senke. U psihologiji, integrišemo senku da bi nam bilo bolje. U tikunu, mi se spuštamo u donje svetove (suočavamo se sa demonima / klipotima) ne da bi postali poput njih, već da bi izvukli svetlost koju oni drže kao taoca. Zato je Zlatna zora radila sa Goecijom. Mag se spušta u mrak goecijskog duha, pronalazi iskru (funkciju ili moć tog duha koja je izvorno božanska) i stavlja je u službu hijerarhije svetlosti. To je alhemija svesti: pretvaranje olova (klipota) u zlato (tikun). Iz tog učenja vodi poreklo šabatajska antinomijska praksa i svetonazor. Šabatajci (sledbenici Šabataja Cvija, XVII vek, Turska) i njihovi nastavljači frankisti (sledbenici Jakova Franka, XVIII vek, Srednja Evropa) veruju da se čovek mora spustiti u najdublji greh i mrak (u samu utrobu klipota) kako bi oslobodio najmoćnije iskre koje niko drugi ne sme da dotakne. To je izvor ideje da se kroz mrak dolazi do najviše moći, ne uništenjem mraka, već njegovom potpunim iskorišćavanjem.

Pa ipak, meni se čini kako je ideja da se kroz mrak dolazi do najviše moći, ne uništenjem mraka, već njegovom potpunom eksploatacijom, dakle taj antinominalni stav Puta Leve ruke (LHP), šabatajski ili tantrički, jedna opasna prečica. Mnogi ljudi su fascinirani time ali nekako se previđa veliki rizik. Takođe, to mi često deluje kao izgovor za opravdanje sopstvene izopačenosti onih koji idu tom stazom. No, čisto sa praktičnog aspekta, odlazak u zmajevo gnezdo da bi se odatle ukrao najčistiji grumen zlata deluje kao hvale vredan viteški i herojski podvig, ali to uopšte nije poziv mediokriteta, neuravnoteženih osoba i kojekakvih pervertita. 

LHP je kao opasna prečica zapravo grobnica za mnogo više duša nego što je bila odskočna daska za bogove. Granica između herojskog podviga krađe zlata iz zmajevog gnezda i puke racionalizacije sopstvenih nagona je tanka kao oštrica brijača. Antinomizam (kršenje zakona / normi radi postizanja slobode) je kroz istoriju, od šabatajaca do modernih LHP loža, često bio paravan. Kada čovek odluči da je iznad zakona (moralnih ili društvenih) jer navodno vrši tikun u mraku, njegov ego se naduvava do čudovišnih razmera. Umesto da ukroti zmaja, on postaje zmaj. Dobar deo onih koji tvrde da istražuju mrak zapravo samo dopuštaju mraku da istražuje njih. Bez čelične discipline i prethodno pročišćenog karaktera (što je u Zlatnoj zori bio uslov za prelazak u unutrašnji red), antinomizam je samo duhovna patologija maskirana u inicijaciju.

Odlazak u samo središte užasa da bi se spasila iskra, zahteva izuzetnu ličnu snagu. Heroj (poput Svetog Đorđa ili teurgijskog maga) silazi u mrak sa jasnom distancom. On je tamo strano telo. On ne postaje blato kroz koje gazi već koristi mrak kao gorivo, ali ne dozvoljava da mu mrak postane identitet. U našem vremenu mrak je postao privlačan za one koji u njemu traže opravdanje za nemogućnost da se disciplinuju. Pravi rad u zmajevom gnezdu je asketski, hladan i hirurški precizan. Onaj ko tamo ide radi uzbuđenja ili zadovoljenja perverzije, već je progutan pre nego što je ušao. Sa praktičnog aspekta, rizik odlaska u klipote bez odgovarajućeg svetlosnog oklopa veliki. Jasno je da entiteti i energije mraka ne daju zlato besplatno. Oni nude moć u zamenu za pažnju. Čovek počne da eksploatiše mrak, ali završi tako što mrak eksploatiše njegovo vreme, misli i vitalnost. Tada se umesto tikuna (sastavljanja), događa suprotno. Psiha se deli. Osoba gubi kontakt sa ljudskom empatijom, postajući hladna na način koji nije božanska objektivnost, već demonska ravnodušnost. U okultizmu i misticizmu, najbrži put je često onaj koji vodi u provaliju. Herojski podvig je moguć samo za onoga ko je već pobedio sebe; za sve ostale, to je samo potonuće sa lepim objašnjenjem.

Antropologija drevnog Egipta

Egipatska „suptilna anatomija“ nije sistem u dogmatskom smislu, već sklop slojevitih i delimično preklapajućih pojmova koji su se menjali tokom tri milenijuma. Zbog toga su moderni autori često neprecizni, ili nasilno sistematizuju (po ugledu na indijske ili teozofske modele), ili mešaju termine iz različitih epoha i ritualnih konteksta. Autori na koje mislim nisu egiptolozi nego oni iz sveta ezoterije i okultizma. Egipćani nisu imali jedinstvenu „antropološku doktrinu“. Njihovi pojmovi potiču iz pogrebne religije, ne iz spekulativne filozofije. Ti pojmovi funkcionišu ritualno i operativno, a ne teorijski, i imaju različite naglaske u Starom, Srednjem i Novom kraljevstvu. Oni često označavaju funkcije ili stanja, a ne „delove“ u modernom smislu. Drugim rečima, ne treba ih čitati kao egipatske „čakre“ ili „sefirote“, već kao modalitete postojanja i opstanka. 

Osnovni pojmovi egipatskog modela čoveka su

1. Khat – fizičko telo. Ono mora biti očuvano mumifikacijom, jer je oslonac ostalim principima. Bez khata, ostali aspekti gube „tačku oslonca“. Ono je temelj, ali ne i suština čoveka.

2. Ka – vitalna sila / životna moć. Ka je ono što se „prima“ pri rođenju. Blisko je pojmu životne energije, ali nije individualna duša. Hrani se obrednim prinošenjima, mirisima, hranom, pićem. Posle smrti ostaje vezano za grob i telo. Ima ulogu vitalnosti, postojanosti  i životne snage. U vezi ka postoji analogija sa dvojnikom, ali ne sa tzv astralnim dvojnikom u modernom smislu.

3. Ba – lična manifestacija, pokretna duša te predstavlja individualnost, karakter i sposobnost kretanja. Prikazana je kao ptica sa ljudskom glavom. Ba može napuštati grob, putovati, ali se mora vraćati. Ono što je važno jeste da ba nije besmrtno samo po sebi.

4. Akh / akhu – preobraženo, prosvetljeno biće. Ono nastaje tek posle uspešne integracije ka + ba + sah i predstavlja obeležje bogova i „zaslužnih mrtvih“, koji su opravdali svoje postojanje pred bogovima. Dakle, akh je nešto svetlosno, moćno i efikasno, te ima ulogu delotvorne besmrtnosti. Akh je cilj, a ne početna komponenta.

5. Khaibit / šut – senka. Ona je nezavisna, aktivna, i može biti ugrožena, zarobljena, odnosno ukradena. Ima apotropejsku funkciju, odnosno pruža zaštitu, označava prisutnost, ali i „trag“ bića. Upravo je khaibit plen predatorskih okultnih sila.

6. Ren – ime, jeste nosilac identiteta. Otud brisanje imena znači drugu smrt. Mora biti izgovarano da bi opstalo. Dakle, vidimo da ren ima ulogu ontološkog identiteta, jer po egipatskoj tradiciji, bez imena nema postojanja.

7. Ib – srce predstavlja sedište pamćenja, volje i moralnosti i ono se ne vadi pri mumifikaciji, već se ostavlja radi suđenja na vagi istine. Kod Egipćana srce je etičko-svesni centar, dok je mozak zapravo nebitan.

8. Sah / sahu – duhovno telo jeste preobraženo, ritualno „uskrslo“ telo. Nastaje posle pravilnih obreda i očuvanja khata. Ono je posrednik prema akh stanju i predstavlja postmortalnog nosioca svesti.

Proširene liste (u kasnijoj literaturi), ovom spisku pridodaju sekhem (moć), khu (varijanta akha), itd. Ipak, nije mi poznato da su Egipćani pravili nekakve „zvanične liste“. Važno je naglasiti da u egipatskoj perspektivi čovek nije „sastavljen“, već je procesualan, tj ili postaje akh, ili ne postaje. Najčešća greška mnogih savremenih autora, pre svega mislim na one koji naginju okultnom, ezoterijskom i duhovnom, a ne na klasične egiptologe, jeste projekcija istočnjačkih ili teozofskih shema (astral, mental, kauzalno) na Egipat. Egipatski model je u tom smislu nekako rigidan, ritualan, nije spekulativan već etički, nije psihološki, i naposletku, usmeren je na opstajanje, ne na oslobođenje. 

Na ovom mestu trebalo bi dodatno pojasniti neke relacije egipatskog shvatanja fenomena ljudskog bića. Pođimo od ka koje se veoma često pominje u obrednom kontekstu, i to ne samo u pogrebnim tekstovima nego i u svakodnevnoj hramovskoj liturgiji. U staroegipatskoj religiji ka nije apstraktan pojam, već aktivni ritualni entitet: on se „hrani“, „poziva“, „obnavlja“ i „učvršćuje“ kroz obrede. Ukratko, gde god ima prinosa, ima i ka. Najčešća formula u egipatskim grobnicama i hramovima glasi: „Prinos koji daje kralj… za ka tog-i-tog.“ To znači da se prinos ne daje telu, niti ba-u, nego upravo ka-u. U Tekstovima piramida  i Tekstovima kovčega često se ponavlja: „Hleb za tvoj ka.“; „Pivo za tvoj ka.“; „Govedo za tvoj ka.“ Ka je, dakle, ritualni recipijent života, onaj koji „jede“ suptilnu suštinu prinosa. U svakodnevnom hramovnom kultu postojao je standardni niz koji podrazumeva buđenje boga, odevanje kipa tog boga, prinošenje hrane i obnavljanje ka-a božanstva, (i bogovi imaju ka, ba...). U tekstovima se kaže: „Dajem ti hleb da se tvoj ka učvrsti.“; „Tvoj ka se raduje onome što dolazi iz oltara.“ Isto važi i za pokojnika, ako se ka ne hrani, on slabi, a s njim i postojanje u Duatu kao zagrobnom svetu. 

U kraljevskim ritualima ka ima posebnu ulogu. Kralj poseduje kraljevski ka, odnosno božansku silu koja se prenosi sa faraona na faraona, u čemu vidimo suštinu kraljevskog legitimiteta i natpolitičku magijsku prirodu kraljevske osobe koja je istovremeno i sakralna. U ritualima krunisanja i obnove vlasti ka se „spušta“ na kralja i kaže se kako faraon sedi sa svojim ka. U tom smislu ka je garant legitimnosti vladarske osobe. Tu ka nije individualna duša, već transpersonalna, dinastička sila.

I dalje, u pogrebnim tekstovima, ka mora da prepozna svoje telo, da primi dah, hleb i vodu, da boravi u statui, u grobnici i u imenu. Zato su postojale ka statue u grobnicama, kao i posebne prostorije kao mesto gde ka prebiva i prima prinose. U obredima za mrtve, živi se ne obraćaju direktno pokojnikovom ba-u ili akhu, već ka-u: „Neka tvoj ka primi ovo“; „Neka tvoj ka izađe na svetlost“, itd. Ka je, dakle, kanal preko kojeg energija obreda prelazi u onostrano. Na osnovu svega ovog vidimo da ka nije psihološki „deo ličnosti“, već ritualni entitet, primalac prinosa, nosilac vitalnosti, most između tela, duha i božanskog. Bez ka telo je mrtvo, ba luta, a akh se ne ostvaruje. Zato se može reći da je ka liturgijsko srce egipatske religije.

Druga indikativna stvar koju želim pobliže da osmotrim jeste khaibit, „senka“. U pitanju je ritualno pasivna, ali magijski osetljiva komponenta. Drugim rečima, khaibit se ne hrani, ne zaziva i ne obnavlja, ali se može biti zarobljena, oštećena ili povraćena. Khaibit kao senka nije nekakva metafora nego stvarna suptilna projekcija bića koja prati osobu, zavisi od svetlosti (Ra), povezana je sa ba i telom, i ima ograničenu autonomiju. U tekstovima se kaže: „Ja sam tvoja senka, neću te napustiti.“ Ipak, ona nema vlastiti kult, ne pružaju joj se prinosi, nema svoje statue niti zasebne prostorije u grobnicama, ne zaziva se u liturgiji, ali može biti oštećena magijom (to može čak i ka, ali retko). Dakle, khaibit je zavisna projekcija, a ne samostalni ontološki nosilac života. 

Ritualna funkcija khaibita je negativna / apotropejska, pa se otud ona pojavljuje u zaštitnim formulama, egzorcističkim tekstovima i apotropejskoj magiji. Primeri iz Tekstova kovčega: „Neka mi se senka ne otme.“; „Neka me moja senka ne izda.“ Senka je ranjiva tačka, jer ko kontroliše nečiju senku, magijski utiče na osobu. Tako u Duatu senka može biti zarobljena, izgubljena, ili „pojedena“ od demona tame. Zato postoje formule tipa: „Ja sam gospodar svoje senke.“; „Moja senka je sa mnom, ne odvojena.“ To je magijska zaštita integriteta bića, a ne kultna liturgija. U egipatskoj strukturi ka je vitalna i božanska snaga, ba je svesni pokretni princip, dok je khaibit projekcija, trag, odraz. Stoga se ka hrani, ba putuje, a senka prati. Zato khaibit nema obrednu autonomiju, jer je indikator stanja, ne njegov uzrok. 

Khaibit možemo porediti sa gnostičkim eidolonom. Videli smo da je kod Egipćana senka realna, ali zavisna komponenta bića. Iako je senka, moramo imati na umu da su supstance njenog porekla Raova svetlost i fizičko telo. Tako dobijamo snažne aluzije na tzv svetlosno telo. Načelno, mogu zaključiti da khaibit nije greška stvaranja, već nusprodukt kosmičke svetlosti. Ona ne označava zabludu, nego trag bića u svetu svetlosti i tame. Shvatanje senke kao ranjive, ali i kao traga bića u svetu, otvara prostor za kasnije spekulacije o svetlosnom telu u okvirima zapadne ezoterije, ali uz bitnu razliku što je u egipatskom kontekstu ona prvenstveno predmet zaštite, a ne magijske manipulacije. Rečnikom kasnijeg okultizma, khaibit je, u neku ruku, etarski dvojnik ljudskog bića, senka čija je priroda svetlost. Otud u mračnoj magiji crni adept prima darove druge strane u obliku etarskog osnaživanja čime se menja struktura fizičkog tela i na neki način se postiže uslovna besmrtnost, a čije su natprirodne osobine neranjivost, brza regeneracija, nepodložnost bolestima, veća fizička snaga i izdržljivost. 

Sa druge strane, gnostički eidolon jeste senka kao lažno ja. U nekim gnostičkim sistemima (npr. Apokrif Jovana, Hipostaza Arhonata), ontološki status senke je viđen kao lažni oblik, odnosno simulakrum čije je poreklo od demijurga i arhonata. Zašto su arhonti stvorili senku? Gnostici na to pitanje odgovaraju: radi zarobljavanja pneume, duše. Stoga je moralni status senke, u njihovom viđenju negativan, pa stoga mora biti razoren. Eidolon, dakle, nije projekcija svetlosti, već maskirana tamnica, ontološka prevara. Povodom ovoga odmah pada u oči gnostički radikalan stav po pitanju jednog dela ljudskog bića koje zapravo odbacujemo, dok taj isti deo kod Egipćana ima značajnu ulogu. Ne mogu odoleti utisku da gnostička perspektiva predstavlja iskrivljenje izvorne egipatske doktrine. Dakle, Egipćani nastoje da sačuvaju senku, dok gnostici teže njenom uništenju. Svakako da je razlog tako različitog stava prema senci utemeljena u shvatanju prirode kosmosa koji je za Egipćane uređen, jer njime vlada načelo harmonije Maat, dok je u očima gnostika svet viđen kao zamka, jer njime vladaju zlonamerni arhonti.

Još jedna suštinska stvar vezana za egipatsku religiju i njenu usredsređenost na zagrobna dešavanja jeste sjedinjenje ka i ba, a što vodi ka rađanju akh-a. U Tekstovima kovčega i Knjizi mrtvih nalazimo formule tipa: „Neka se moj ba sjedini sa mojim ka u Duatu, neka postanem akh među akh-u.“; „Tvoj ba dolazi k tebi, tvoj ka te grli, ti postaješ akh u društvu bogova.“ Akh, dakle, nije „deo“ čoveka, već rezultat, odnosno stanje koje nastaje kada se raspršene komponente ponovo slože. Pomenuto sjedinjenje ka i ba dešava se u Duatu (ne u grobnici), u blizini Ozirisa i solarne barke, tokom noćnog Raovog putovanja. Vidimo da je u pitanju ontološka inicijacija kroz smrt. U svemu ovome khaibit nije aktivni učesnik, ali ima indikatorsku i zaštitnu ulogu. U tekstovima se kaže: „Moja senka je sa mnom, ja nisam odvojen.“; „Ne neka mi se senka ne izgubi u Duatu.“ Ako se senka izgubi, to znači poremećaj identiteta i rizičnu dezintegraciju. Dakle, khaibit nekako svedoči o celovitosti bića. Ako ka i ba pokušavaju da se sjedine dok je senka izgubljena, entitet ostaje nestabilan. U skladu sa prethodno rečenim može se formulisati određena hijerarhija procesa na sledeći način: telo je očuvano, ka je hranjen, ba se slobodno kreće, khaibit ostaje povezana. Ako bilo koji od ovih elemenata zakaže, akh se ne ostvaruje.

 

Još jedan ključni pojam egipatske antropologije a koji ima snažne asocijacije u nekim drugim sistemima jeste sah. Njegova priroda je zanimljiva jer sah je zvezdani obrazac proslavljenog bića. Dakle, u pitanju je transfigurisano telo, tj. telo koje je prošlo obredni i ontološki preobraćaj i postalo podobno za večnost. Sah nije leš, već khat koji je uspešno prošao obrede i sada je „svetlosno oblikovan“. Ukratko, sah je telo koje je postalo zvezda. U Tekstovima piramida pokojni kaže: „Ja sam sah, ja sam zvezda koja ne propada.“ 

U užem smislu, sah se ne pretpostavlja, već se proizvodi ritualom. Povodom toga imamo nekoliko obreda, od kojih su ključni: 

a) mumifikacija, ali ne da bi se sačuvala biološka forma, nego da bi se sačuvao kosmički obrazac tela; 

b) otvaranje usta, čime se sah osposobljava za govor, disanje i primanje prinosa (telo ponovo postaje aktivni subjekt);

c) zvezdana liturgija, kada se sah poistovećuje sa Orionom; ba putuje, ali se vraća sahu; a ka se hrani preko saha; 

Dakle, sah je tačka reintegracije svih aspekata, nije deo duše ili bića, već kosmički status. Sah potvrđuje da telo nije smetnja već osnova večnosti; vezan je za nepropadljive zvezde; i naposletku, faraon postaje sah kao Oziris. U neku ruku sah je integralni deo, ili svojstvo, kosmičke osobe. Sah nije nešto „posle smrti“, već drugi način postojanja. Kao takav sah stoji između mrtvog tela i akh-a (svetlosno, delatno biće). 

Odnos između akh i sah je jedan od najsuptilnijih odnosa u egipatskoj antropologiji. On nije odnos dva „sloja“ duše, već dva ontološka stanja istog bića, ostvarena kroz obred, suđenje u Ozirisovoj dvorani i kosmičku reintegraciju. U najpreciznijoj formulaciji sah je proslavljeno telo, a akh je proslavljena ličnost. Drugim rečima: sah je forma, a akh je stanje bića koje tu formu nastanjuje. Sah je ritualno i kosmički preobraženo telo pokojnika, odnosno telo koje više nije khat (leš), nego „uzdignuta forma“ sposobna za božanski život, „ozirifikovano telo“, odnosno telo koje učestvuje u ontologiji Ozirisa. Sah je, dakle, ontološki medijum, posuda božanskog načina postojanja. U odnosu spram saha, akh je transfigurisano biće pokojnika, „sjajni“, „efikasni“, „delotvorni“, onaj koji može da deluje među bogovima i ljudima. To nije duša, već status do kojeg se dolazi uspešnim ishodom suđenja, magijom i sećanjem, što podrazumeva da su ka, ba, ren i sah reintegrisani. Zato tekstovi kažu: „Postao sam akh među zvezdama.“ Akh je osoba u punoj ontološkoj aktuelnosti.

Povodom saha u hrišćanstvu imamo sličan pojam a to je corpus gloriosum, proslavljeno telo, tj telo kao eshatološki dar. U hrišćanskoj teologiji (Pavle, Toma Akvinski), corpus gloriosum je uskrslo telo proslavljeno božanskom milošću. Njegove ključne osobine su: incorruptibilitas (nepropadljivost), subtilitas (prožimljivost), agilitas (brzina), i claritas (sjaj). No, imajmo na umu da to telo nije nekakav kosmički princip svojstven svakome, već dar Boga. Za razliku od Egipta, corpus gloriosum nije zvezda, već ikona božanske slave. U hrišćanstvu nemamo zvezdanog poretka, nego eshatološku zajednicu. 

Kod Svetog Pavla izraz corpus gloriosum ne postoji kao latinska formulacija u samom Novom zavetu, ali njegova teološka osnova nalazi se u nekoliko ključnih pavlovskih mesta. Latinski termin potiče iz kasnije patrističke i sholastičke teologije (Vulgata i Toma Akvinski), ali je direktno zasnovan na Pavlovim izrazima.

Najvažniji tekstovi povodom ove teme su: 

Filipljanima 3:20–21: „Koji će preobraziti telo naše poniženosti da bude saobrazno telu njegove slave.“ Ovde se prvi put jasno pojavljuje pojam: σῶμα τῆς δόξης – telo slave, što je direktni izvor kasnijeg termina corpus gloriosum.

1. Korinćanima 15:42–44: „Seje se u propadljivosti, vaskrsava u nepropadljivosti;

seje se u sramoti, vaskrsava u slavi; seje se telo prirodno, vaskrsava telo duhovno.“ Ovde imamo ključne parove: ἐν δόξῃ – „u slavi“ i σῶμα πνευματικόν – „duhovno telo“. To je Pavlov tehnički jezik za ono što će kasnije teologija nazvati corpus gloriosum.

2. Korinćanima 5:1–4: „Imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima.“ Ovde Pavle govori o novom telu kao nebeskoj kući, ne kao apstraktnom duhu.

Pavlov izraz koji stoji iza corpus gloriosum je: σῶμα τῆς δόξης (sōma tēs doxēs – „telo slave“), a njegov funkcionalni opis glasi: σῶμα πνευματικόν (sōma pneumatikon – „duhovno telo“). To telo nije nematerijalno, već je nepropadljivo, proslavljeno, te saobraženo Hristovom telu posle vaskrsenja. Upravo iz tog pavlovskog jezika kasnija hrišćanska teologija razvija pojam corpus gloriosum.

Ono što je zanimljivo u egipatskoj religijskoj misli jeste to da i njihovi bogovi imaju ka, ba i ostale ontološke komponente, ali ne na isti način kao ljudi. Kod bogova ti principi nisu delovi koji se moraju ponovo sastavljati posle smrti, već su modaliteti božanske prisutnosti i delovanja u svetu. Upravo tu leži razlika između antropološke i teološke upotrebe istih pojmova. U tekstovima se izričito govori o ka bogova. U Tekstovima piramida bogovi „daju svoj ka“ faraonu, koji se često često naziva „onaj koji živi od ka bogova“. Bogovi se ponekad opisuju kao da imaju višestruke ka (npr. „sedam ka bogova“). Za razliku od ljudskog ka (životna snaga koja se mora hraniti i obnavljati), božanski ka je izvor, ne primalac. Može se reći da je ka bogova metafizička energija božanstva kao hranljiva sila sveta. Otud nije besmisleno obredno jesti hleb kao telo Hristovo i piti vino kao krv Hristovu. Hrišćanska ideja o pričešću kao lek besmrtnosti i o Hristu kao hlebu života koji se daje za život sveta, može se posmatrati kao funkcionalni analogon egipatskom konceptu ka bogova kao izvora života koji se obredno prima. U oba slučaja, ritualno uzimanje božanske supstance hrani i obnavlja smrtno biće.

Isto tako, bogovi oseduju ba, naravno, u drugačijem smislu nego ljudi. Ba bogova označava njihovu pojavnu formu ili epifaniju. Jedan bog može imati više ba oblika. Tako, na primer, Ra ima ba u sokolu, mački, ili skarabeju; Oziris ima ba u feniksu, Amon ima ba u vetru, skrivenom dahu. Za bogove ba nije individualna duša, već način u kome se božanstvo ispoljava u svetu.

Što se tiče akh bogova, oni su akh par excellence. Oni se opisuju kao „veliki akhu“. Faraon posle smrti treba da „postane akh kao bogovi“. Dakle, kod bogova, akh je stanje večne delotvorne svetlosti. I kao što je poznato, bogovi takođe poseduju tajna imena, odnosno ren. U mitu vidimo da Izida stiče moć nad Raom tiako što saznaje njegovo skriveno ime. Zato je ren bogova ontološki ključ njihove moći. Za razliku od ljudi, čije ime mora biti očuvano da bi opstali, kod bogova je ren izvor autoriteta i sile.

Najzanimljivije od svega je to što bogovi takođe imaju svoju senku, khaibit. U tekstovima se pominju „senke bogova“ koje označavaju njihovu prisutnost, ali i moć skrivanja. U ritualnom smislu, ko vlada senkom, vlada pojavom. Kod bogova, senka je božanski aspekt skrivene moći i dubine njihovog bića.

Šta je onda ono što bogovi nemaju (ili im nije potrebno)? To je sah! Bogovi nemaju sah u istom smislu kao ljudi, jer sah nastaje tek nakon smrti, mumifikacije i ponovnog sjedinjavanja ka i ba. Pošto bogovi ne umiru kao ljudi, oni nemaju potrebu za sah preobražajem. Međutim, Oziris, kao „umrli bog“, jeste izuzetak. Njegov sah je arhetip sah-tela svih umrlih. Podsetimo se da faraon postaje sah poput Ozirisa. Dakle, sah je prvenstveno eshatološki pojam vezan za ljude, modeliran prema Ozirisu. 

Iz svega izloženog jasno se vidi da egipatska antropologija nije opis onoga što čovek jeste, već pre svega propis onoga što čovek treba da postane. To nije teorija o delovima duše, već praktični vodič kroz smrt, čiji je krajnji cilj postizanje stanja akh. Staroegipatski čovek se ne može razumeti kao statična kompozicija elemenata (ka, ba, ren...), već pre kao projekat, entitet čije je puno postojanje uslovljeno nizom ritualnih, etičkih i kosmičkih činilaca. Khat je materijalna osnova projekta, ka njegova vitalna energija koja se mora obnavljati, ba njegova pokretna individualnost, ren njegov identitetski kod, a khaibit njegova osetljiva projekcija u svet. Svi oni su neophodni, ali nijedan od njih nije dovoljan sam po sebi.

Konačni cilj, postati akh, ne postiže se pukim posedovanjem ovih aspekata, već njihovim uspešnim sjedinjenjem. Akh nastaje u kosmičkom prostoru Duata kada se ba (svesna individualnost) sjedini sa ka (vitalnom snagom) unutar sah-a (proslavljenog tela), pri čemu khaibit (senka) svedoči o celovitosti tog bića. Ovaj procesualni karakter ključna je razlika u odnosu na mnoge druge modele: čovek ne poseduje besmrtnu dušu, već postaje besmrtno biće kroz kosmičko-ritualni rad. Ukratko, egipatska teološka antropologija je ontologija opstanka. Ona ne nudi mapu duše, već tehnologiju večnosti. Čovek nije definisan time šta jeste, nego time šta može da postane nakon što se suoči sa smrću, opravda pred bogovima i zauvek zauzme svoje mesto među nepropadljivim zvezdama.

Pravolinijska i nepravolinijska svest

Jedna od zabluda koje uslovljavaju naše živote jeste iluzija Vremena, čija je posledica naš osećaj / opažaj i pamćenje kontinuiteta našeg pojedinačnog i grupnog trajanja. Ako prihvatimo tu široko rasprostranjenu i snažnu, rekao bih sudbonosnu perceptivnu i kulturnu varku, a uglavnom je prihvatamo, bićemo svakako onespokojeni (osim ukoliko nemamo neku delotvornu alternativu ili novu opsenu) ishodištem tog kontinuiteta , a to je prekid. Svesnost vodi u ne-svesnost, jastvo u ne-jastvo, a nešto što ima početak, neminovno ima i svoj kraj. Svesnost o ne-svesnosti izaziva asocijacije o ukidanju svesti i samog subjekta. Pravolinijsko percipiranje i vrednovanje sopstvenog postojanja kao i postojanja sveta u kome smo ovaploćeni, proizvodi manje više pravolinijsko izgrađeno sećanje. Unutrašnji mehanizam svesti sadržaje sećanja uređuje hronološki i manje-više strogo razdvajajući elemente snova od elemenata tzv budnog stanja. Pritom se vrši razlikovanje svih onih sadržaja koji se ne uklapaju u izgrađenu sliku o svetu i sopstvu u njemu. Ti prekidi pravolinijskog toka, odnosno diskontinuiteti, bivaju svrstani pod kategorije čuda, fantazije, odnosno halucinacije.

Na osnovu mog ličnog iskustva, a što može biti i pogrešno, utisak već viđenog, odnosno deja vu je „kašnjenje“ dnevne svesti za svešću „etarskog“ dvojnika ljudskog bića. Svest koja je vezana za dvojnika je mnogo šira i drugačije osvešćuje vreme i prostor, te ga sažima u sveprisutni kontinuitet. Taj sveprisutni kontinuitet dnevnoj svesti liči na diskontinuitet. Sve čega se (ne)sećamo, bilo da se desilo ili će se tek desiti, jeste na neki način dostupno dvojničkoj svesti. Otuda uverenje o postojanju sudbine ili o mogućnosti predviđanja iste, pošto znanje o njoj leži pohranjeno upravo u toj tamnoj strani svesti. Tamna strana svesti je pasivna, lunarna, ali potpunija od ove svakodnevne, nazovimo je solarnom, jer ona sadrži i ono što svakodnevnoj svesti nije dostupno a preko toga i svakodnevnu svest. Svakonevna svest sadrži ono čega se ona sama dotakla, a ponekad i nešto što je isplivalo iz tamne, dvojničke svesti. Takođe, postoji čitava klasa utisaka koje smo greškom opazili, čija je sudbina da budu automatski istisnuti, pa kada slučajno isplivaju onda za to optužujemo tzv podsvest. 

Pravolinijska svesnost uobličava krut mentalni sklop i psihološki profil koji je ograničen kulturom i percepcijom nametnutim granicama. Sve to stvara okvir ljudskosti koju mlado ljudsko biće usvaja pod strahovitim pritiskom odraslih jedinki, zajednice (a danas i medija), a što takođe određuje okvir iskustava, spoznaje te pravac potonjeg „razvoja”. Sa druge strane pretpostavljeni viši oblik svesti, koji retko osvešćujemo, stoji kako spram tamne svesti, tako i spram ove svakodnevne, u nekoj vrsti nadređenog položaja. Ta viša svest cilj je rada i pregnuća mnogih mistika i ezoteričara, dok kod običnih ljudi njeni odrazi i kristalizacije, retko i spontano dopiru, ali smesta bivaju istisnute. U nasleđenoj kulturi ne postoje asocijativni obrasci značenja u kojima bi takve pojave unutrašnje prirode mogle biti uokvirene.

Mišljenje koje smatra da čovečanstvo evoluira tokom svog postojanja na Zemlji je ideološko mišljenje, pošto tumači stvarnost u skladu sa biološkom teorijom po kome život po sebi evoluira. Život se razvija, to je tačno, ali kako znamo da se ljudsko biće razvija? I ako se razvija, u kom smislu se razvija? Je li tu reč o ontološkom ili nekom drugačijem razvoju? I šta je uopšte razvoj? Možda je ljudsko biće već doseglo svoj vrhunac u dalekoj prošlosti, pa otud danas svedočimo o opadajućem trendu. To što pobornici takvog gledišta vide kao opštu datost vrste, prirodni razvoj i napredak, zapravo je redak i individualan proces zrele svesti. Samo neki pojedinci evoluiraju, većina ljudskih bića to ne čini. Urbani način života je osakatio ljude onesposobivši ih da donose odluke. Znam da je ova tvrdnja u suprotnosti sa opštim uverenjima da je tzv primitivan čovek bio beslovesna jedinka utopljena u totemsko-animističku zajednicu, pa stoga i nesamostalna u izboru i odlučivanju. To tako izgleda posmatrano kroz iščašene okvire preovlađujućeg savremenog mnjenja, što ne znači kako je savremeni čovek bitno drugačiji od takve predstave.

Nesloboda dolazi iz interakcije, putem slatkog soka sa drveta Znanja. Nesloboda ima ukus prvog posisanog majčinog mleka. Društvena ispoljavanja pravolinijske svesnosti ogledaju se u mnoštvu ograničenja koja čine naš život i vaspitanje. Ta ograničenja opterećuju pojedinačnu psihu kao i međuljudske odnose unutar društva ili zajednice. Lanci vrste, očekivanja, kulture i socijalizacije, iako nametnuti, prevashodno su namenjeni da vezuju iznutra, putem njihovog prilagođavanja i prihvatanja od strane ljudske jedinke. Na taj način oni još intenzivnije i beskrupuloznije žuljaju iznutra, sputavaju i ograničavaju ljudske vidike.

Uverenost ljudi u neprekinuto pravolinijsko trajanje njihovog pojedinačnog, istorijskog i međugeneracijskog biološkog zajedničkog bitisanja razotkriva ili prikriva, spektakularnu i gotovo šizofrenu krhkost temelja samog čoveka i njegovih predstava. Ako tome pridodamo osobine fatalnosti, kratkotrajnosti i umišljenosti, opšti utisak povodom stvorenja zvanog Čovek više je nego katastrofalan. Zdrav razum je spreman da se suprotstavi gledištu koje tvrdi kako biće može postojati i na nepravolinijski način. Na drugoj strani, u svojim religijskim i eshatološkim projekcijama taj isti zdrav razum mašta o večnosti, pravolinijskoj večnosti zasnovanoj na nepravolinijskim načelima.

Sa stajališta tekućeg vulgarnog hronocentrizma, diskontinuitet u svesnosti i opažanju, te nelinearnost u hronologiji i nedoslednost u poreklu sadržaja memorijskih slika, proizvod su određene patologije, „mentalne poremećenosti”, „ludila”, „psihoze”, „halucinacije” i sl., dok su u prošlosti to bila „znamenja Božja”, „opsednutost đavolom”, delovanje duhova, magije itd. Kako to i sam zdrav razum može primetiti, a obično primećuje, ali se ne upušta u istraživanje, ili pak previđa krajnje posledice te uzročnosti, svaka promena percepcije povlači sa sobom odgovarajuću izmenu ljudskog obličja. Što je veći diskontinuitet svesnosti, veće su i vidljivije fizičke promene na čoveku. Da neko spava, ili se nalazi u kakvom transu, sasvim je očigledno. Da je neko lud, vidi mu se iz pogleda, držanja, ponašanja, ali da se neko nalazi u potpunom nepravolinijskom stanju svesnosti, nemoguće je primetiti iz perspektive pravolinijske svesnosti. Za pravolinijsku pažnju, nepravolinijske pojave ne postoje ili su neuhvatljive.

Stubovi i orijentiri zdravog razuma jesu sećanje i utisak da stvari, pojave, ljude i druga živa bića oko nas, kao i glavna načela funkcionisanja stvarnosti (i odnose u njoj), poznajemo. Taj utisak je proizvod i uslov sticanja određene sigurnosti tokom spoznavanja sveta. To je temelj naše vere da mi jesmo i da svet jeste, a tu veru stičemo životnim iskustvom. Takođe, to je plod stabilizovanja naše pažnje na jednom određenom nivou u okviru određenom od strane bitnih činioca tokom opštenja našeg bića sa spoljnim svetom. Ipak, bez obzira na to, činjenica da nas neki ljudi pozdravljaju kad nas vide, da smo sa nekim proveli gotovo čitav život, ili to što imamo sećanja, uspomene, predmete ili fotografije, nije nikakav dokaz da smo postojali juče, niti da je „juče“ uopšte bilo. Pravi dokaz da je postojalo juče značilo bi da na nedvosmislen način možemo ponoviti jučerašnji dan. Bio bi to eksperimentalni dokaz po svim merilima naučnog metoda. Taj metod silom svoje definicije uključuje mogućnost da i neko drugi, koristeći se istim postupkom, uradi isto, odnosno da dođe do istog rezultata. Može li neko izvesti takav eksperiment?

Na osnovu raznih svedočanstava, sećanja i posrednih dokaza, mi verujemo kako je postojao jučerašnji dan (i mi u njemu). Ukoliko se ništa nenadano nije dogodilo, danas je sve i dalje na svom mestu kako je i juče bilo (čak i da nije tako mi imamo utisak kontinuiteta današnjice sa jučerašnjicom). Rukovodeći se sećanjem i utiskom kontinuiteta stvari i događaja, mi bez ikakve zadrške, verujući u naš pojedinačni i zajednički vremenski kontinuitet, prihvatamo jučerašnjicu a posledično i današnjicu, odnosno sutrašnjicu. Ako je danas ponedeljak, juče je bila nedelja, a sutra je utorak. Mi ne možemo zaustaviti Zemlju kako bismo dokazali da se ona kreće. Na osnovu nekih, čisto perceptivnih, tehničkih ili razumskih pokazatelja, mi zaključujemo kako se ogromna podloga na kojoj mi stojimo, tj Zemlja, kreće, ili se oko nje vrti nebeska sfera te proizvodi utiske koje je naša kultura svrstala pod kategorije ponedeljka, utorka, srede…

Ljudi su razvili tehnologiju tako da ona bude saobrazna milenijumima ustaljenom načinu opažanja i obrade čulnih utisaka. Zato će ta tehnologija do jedne određene mere i služiti toj svrsi, da nam poput odjeka vraća projektovanu sliku univerzuma. Tehnologija je toliko napredovala da nas je, u međuvremenu, suočila sa ništavilom, kako onim beskrajno malim, tako i onim nepojmljivo ogromnim. Došli smo do raspona znanja od subatomskih čestica do sumanutih pojava kao što su recimo galaktička jata, kvazari ili neobjašnjive kosmičke praznine bez ikakvog sadržaja. U oba slučaja suočili smo se sa beskrajem. U praktičnom smislu taj beskraj nema nikakvu upotrebnu vrednost. Mi ne možemo dopreti praktično nigde, ali imamo vere da ćemo to jednom moći. Međutim, ko će to moći? Koji to mi? I kakve veze to ima sa nama ovde i sada? To nama ovde i sada ništa ne znači, jer nismo mi ti koji će negde otiću put beskraja kako to zamišljamo i projektujemo za nekog drugog u budućnosti. 

Uz pomoć sila kulturnog determinizma mi proizvodimo našu zajedničku (a samim tim i pojedinačnu) kulturnu i civilizacijsku stvarnost. Mi verujemo u to što smo stvorili čisto na osnovu našeg perceptivnog i emotivnog utiska, na osnovu navika koje smo povodom toga stekli i na osnovu predmeta i ambijenta koji nas okružuju ili nam služe. Ako je to već tako zbog čega onda naše pravolinijsko i kontinuirano postojanje ne bi bilo tek jedno od mnogobrojnih varijanti i modaliteta postojanja?

Perspektive neizrecivog užasa i veličanstvenosti kosmičke usamljenosti svesti sasvim su izvesne. Za mnoge ljude sama pomisao na činjenicu da biti sam u univerzumu kao jedino biće, kao jedino što istinski postoji, može biti uznemiravajuća. Bez obzira na sve moguće kontra argumente tvrdim da je to zaista istina. Svako od nas je potpuno sam u čitavom univerzumu. Iz te perspektive univerzum je pakao, ali isto tako može biti i raj, odnosno ništa od toga, a što isključivo zavisi od nas samih, tačnije od toga kako podnosimo činjenicu kosmičke samoće. Ako tragaoci za istinom nisu spremni, ne smeju, ili ne mogu da se suoče sa kosmičkom samoćom, potpunom samoćom, onda istina i nije za njih. Mnogima je neprihvatljiva i tvrdnja kako je ljudska vrsta jedina inteligentna u svemiru. Kako se onda može podneti perspektiva u kojoj je neki prosečan pripadnik ljudske vrste jedini stanovnik univerzuma? To je nepodnošljivo ukoliko razmišljamo kao ličnosti sa svim našim svakodnevnim osobinama, vrlinama i manama.

Čak i da činjenica kosmičke samoće ne može biti istina, postoje bar dva trenutka u životu koji potvrđuju kosmičku samoću našeg bića: rađanje i umiranje. Svako od nas na ovaj svet dolazi sam i odlazi sam, svako za sebe, bez obzira što u datom trenutku još mnogo ljudskih bića umire ili se rađa. To uopšte ne utiče na ogoljenost činjenice da se rađanje i umiranje proživljava krajnje individualno. Niko drugi nam u tim dramatičnim trenucima ne može praviti društvo, makar delio istu sudbinu sa nama. Pomenuta dva događaja su suštinska kada svet pokazuje svoje pravo lice. Na žalost, ljudi ne pamte prednatalna i natalna iskustva, dok o iskustvima umiranja obično nema ko da priča, osim ukoliko nije reč o povratku iz stanja bliskom smrti, a što ne daje potpunu sliku. Na taj način pravo lice sveta ogromnoj većini živih ljudi ostaje skriveno, što nas navodi da se zapitamo šta su razlozi takve sudbinske podmuklosti?

Mi smo sami u svemiru, jedinstveni i neponovljivi. Nalazimo se u kandžama nepojmljive sile koja namerava da nas poništi tako što će nas podmuklo navesti da verujemo kako imamo svoje Ja koje je povezano sa neoborivom činjenicom da mi individualno i kolektivno jesmo. Navešće nas da verujemo kako postojimo pravolinijski i kontinuirano, čime bivamo navedeni da se pomirimo sa ishodištem kontinuiranosti i linearnosti, a to je kraj. Verovaćemo kako se zaista užasavamo svemirske samoće i kako se naša životna drama odigrava po zakonima Sudbine ili Slučaja (ili možda kakve hibridne kategorije), u svakom slučaju nužnošću neke više sile kojoj se u krajnjoj liniji ne možemo odupreti. Ako je sve ovo posledica prihvatanja stava da mi jesmo, onda delotvorna alternativa leži u stavu da mi nismo, niti jeste bilo ko od nas. Ono što nas čini da jesmo, zaista jesmo, nema nikakve veze sa našim predstavama o nama samima, niti o drugima. Ako kažemo da mi nismo, to ne znači da negiramo sebe ili neko naše svojstvo, već pre svega znači da smo učinili prvi korak ka ustanovljavanju nekih novih temelja na osnovu kojih mi ipak jesmo, svakako na neki drugačiji način koji prevazilazi naše trenutne uslovljenosti.

Svako od nas na neki način zna da sve što opažamo ne mora uvek izgledati tako, niti je suština stvari i pojava samo u onom što mi vidimo ili što smo vaspitanjem i obrazovanjem o tome naučili, te zauzeli stav povodom toga. Sve što vidimo ima mogućnost zauzimanja drugačije konfiguracije ili modaliteta. Tanka je linija između stvarnosti i opsene, postojanja i nepostojanja, dok su recimo mnoge barijere u sferi postojanja gotovo nepremostive. Samim tim jaz između logičkih i moralnih kategorija, odnosno vrednosti, nije tako dubok. Te kategorije su relativne, budući da su zavisne od ljudskog izbora, ukusa, shvatanja, raspoloženja, mode, interesa, tradicije, ili inercije. S obzirom da su još i po definiciji apsolutne, te kategorije su istovremeno krajnje relativne. Drugim rečima: Istina, Laž, Dobro, Zlo, Pravda itd, izazivaju otpor stvarnosti. One ne pripadaju ovde te je uzaludno i manjkavo svako ljudsko nastojanje da one zažive u stvarnosti. U našem svetu postoje njihove senke ili odbljesci. Ljudska priroda je ta koja ih sama neće, dok paradoksalno, sami ljudi misle da ih privrženost tim načelima upravo čini ljudima a ne zverima. Jaz između tih suprotstavljenih načela u ovom svetu ne postoji, a ako postoji onda je krajnje relativan. Pre će biti da je na delu jaz između ovog sveta i svih tih kategorija i principa zajedno, dok se jaz između njih samih možda nalazi u nekom drugom i posve drugačijem svetu (ili se nigde ne nalazi). U svakom slučaju njihov svet nije ovaj svet.