Monday, July 15, 2019

Planetarna heptada - Saturn (autor Dorijan Nuaj)

William Mortensen
(vidi prethodno moje sledeće tekstove koje dodiruju ovu temu: Razum protiv imaginacije, Eros, magija i manipulacija, Eros, magija i manipulacija II)

Tumačeći astrološku psihologiju Marcilija Fičina, Tomas Mur u knjizi Planete u nama kaže da se duša hrani predstavama zato što su predstave izvor duha. Astrološke i hermetičke predstave o planetarnim prirodama jesu jedan od ključnih izvora kultivisanja magijske imaginacije na Zapadu (izvori: Corpus Hermeticum i Picatrix). Te, rekao bih, klasične predstave o planetama, kao agensi duha, jesu upečatljiv izraz drevnog shvatanja psihe kao odraza makrokosmosa. Međutim, da bi psiha to zaista i bila neophodno je posedovati dobro izvežbanu i snažnu imaginaciju, jer bez uređene mašte nema ni uređene psihe, a ova samo kao uređena može odražavati uređenost kosmosa. Naime, po hermetizmu, svaki od planetarnih duhova / bogova, označenih kao arhonti, kojih ima sedam, skladno broju planeta poznatih u starini, a što obuhvata i Sunce i Mesec, dodelio je čoveku deo svoje prirode. Otud ljudska bića, u svojoj prirodi i karakteru, predstavljaju mešavinu planetarnih svojstava. U tom smislu planete jesu u nama. U idealnom stanju, harmonija koja vlada među planetama u kosmosu, prirodno se reflektuje u mikrokosmosu, ali iskustvo života na Zemlji proizvodi narušavanje tog prirodnog makro-mikrokosmičkog sklada. Naše se unutrašnje planete prepliću, sudaraju, sukobljavaju, narušavaju sklad, a što rezultira ljudskom bedom, nesrećom, bolešću ili ludilom. Dodatnu svetlost na ovu doktrinu baca Tomas Mur u pomenutoj knjizi:
"Još jedna hermetička rasprava, Asklepije, sadrži ideje koje ćemo naći u osnovi Fičinove teorije magije. Ono što održava život u svim stvarima, tvrdi se u toj raspravi, jeste dah ili spiritus. Ili, kako to izražava Frensis Jejts, vazduh je instrument ili organ svih bogova. Prema Fičinovoj teoriji, spiritus je posrednik u magijskoj sprezi između planetarnih demona i fizičkog sveta ili života pojedinca u njemu. Način na koji se taj spiritus prenosi s planeta na pojedince opisan je u Asklepiju kao pitanje tvorenja predstava. Svaka predstava - oličena, na primer, u nekoj statui - koja reprezentuje svojstva određenog planetarnog božanstva, ima sposobnost da sabere, zadrži i podari moć tog božanstva osobi koja se tom predstavom služi. Predstave nose duboku, arhetipsku moć." (Tomas Mur, Planete u nama, Fedon, Beograd, 2016, str 54-55)

Predstave o kojima govori Mur utkane su u same temelje ljudskog uma. Nisu samo planete u nama, nego je to sva priroda. U tzv primitivnim zajednicama i onima u drevnoj prošlosti, možemo naći razna verovanja vezana za poreklo ljudske duše, odnosno koncept začeća koji uključuje (nat)prirodne sile, a iz čega, u krajnjoj liniji, poreklo izvodi i učenje o bezgrešnom začeću hrišćanske Bogorodice. Na primer, egipatska boginja Neit je začela od vetra. Kabalistički, to je lunarni Jesod, kao sefira koja izražava prirodu vazdušnog elementa, a koji je svojim dahom oplodio venuzijanski Necah. Nije slučajno staza koja povezuje Necah i Jesod dodeljena slovu Cadi čija je astrološka atribucija vazdušni element Vodolije. Ovo napominjem radi dubljeg sagledavanja ideje o udelu makrokosmičkih sila u stvaranju ljudske prirode, da bismo bolje shvatili kako to planete imaju upliv na ljudsku psihu i sudbinu, odnosno šta je to što pripada njima u strukturi našeg bića i u našoj svesti.


Sada bih skrenuo pažnju čitalaca na predstave prirode i duha sedam tradicionalnih planeta. Prva među njima, ujedno i nastarija u mitološkom smislu, a fizički svakako najudaljenija od nas, jeste Saturn. Pažljivim posmatranjem mnogih detalja na priloženim klasičnim slikama, možemo dokučiti osnovne elemente predstave o prirodi ne samo Saturna, nego i svake druge planete. Pozvaću se opet na Mura koji tumači Fičina:
"Sedma i najviša planeta je Saturn, koji predstavlja "jednostavno i skriveno znanje, odvojeno od svakog pokreta i sjedinjeno s božanskim stvarima; tim znanjem vlada Saturn koga su Jevreji s pravom nazvali Tihi - Šabat." (navod iz Fičinovog dela Opera). Da bi se zaista opazile misterije u dubini duše, neophodno je udaljiti se od uobičajenih aktivnosti i ustaljenih misaonih obrazaca." (Tomas Mur, isto, str 169)
Po antičkoj tradiciji, osnovni elementi Saturnove prirode su težina, dubina, kontemplativnost, usmerenost ka apstraktnom, ka duhu, ka religioznom i umetničkom, a sve to kroz uronjeno u melanholičnu atmosferu duha. Mur ističe dve prirode Saturna: puer i senex. Puer je Saturn revolucionar, onaj koji vitla srpom i škopi svog oca Urana, lišavajući ga vlasti. To je, rekao bih, marcijalna strana Saturna, ona energična, mladalačka, revolucionarna, željna vlasti, a koju možemo videti u velikoj arkani IV Car, iako ta karta nije dodeljena Saturnu, već Marsu, odnosno znaku Ovna. Senex je, kako to kaže Mur, senilni stari kralj koji ljubomorno štiti svoj autoritet, monarh zlatne prošlosti. Upravo je ta zlatna prošlost najzanimljivije obeležje Saturnove prirode jer povezuje vremenski ambis koji skriva nešto vredno, poput zmaja koji brani skriveno zlato. U alhemiji Saturn predstavlja metal olovo, polaznu materiju koja će, prošavši kroz niz promena, na kraju proizvesti zlato. U tom smislu Saturn je otac zlata, poistovećen sa Crnim Suncem (Sol Niger), alhemijskom fazom truljenja čija je simbolička ptica gavran. Saturn je grob. Njegova deca su grobari, ali i drvodelje, zidari. Oni grade, ali i sahranjuju. Obrađuju zemlju, ali i kopaju rake. Tako možemo povući paralelu između Saturna i još jedne karte dodeljene Marsu, a to je XIII Smrt (znak Škorpije). Time osvetljavamo još jednu vezu Saturna i Marsa, jer niz Puer-Car-Ovan ukazuje na zlato (zlatno runo) čiji je čuvar saturnovski zmaj. Sa druge strane, alhemijski Saturn blizak je truljenju i Smrti. Fičino je naglašavao da Saturn isušuje dušu, pa zato preporučuje razne metode ublažavanja njegovog zloćudnog uticaja, ali takođe naglašava da istrajavanje, ukoliko se sprovede na pravi način, zapravo donosi blagodet, Saturnov dar, skriveno zlato o kome je reč. Zlato je, kao što znamo, solarni metal, te ujedno predstavlja vezu između Saturna i Sunca. U njegovim otpacima, kako to naglašava Mur, i u njegovoj olovnoj težini, krije se veliko blago koje treba otkriti. Fičino je govorio da bi u stanje melanholije trebalo da zađemo veoma duboko i tu ostanemo dovoljno dugo da omogućimo da posao koji obavlja dovede do kraja. Tu se negde krije to blago. Kako bismo se nekako primakli tom blagu pozvaćemo opet Mura koji se poziva na Džejmsa Hilmana:
"Hilman je odgovorio da je depresija zapravo odgovor na sveprisutni manični aktivizam i da predstavlja umiranje za podivljali svet doslovnosti. Osećajući se klonulim i teškim, prinuđeni smo da se prebacimo u sopstvenu nutrinu i da se umesto doslovnoj aktivnosti Ja okrenemo fantaziji. A upravo je to okretanje ka unutra neophodno duši zato što ono stvara psihički prostor, sadržalac za dublju refleksiju, prostor u kome duša raste a površina zbivanja postaje manje bitna. Taj Hilmanov odgovor vezuje se za njegov esej o senex-svesti, u kojem kaže da nas Saturn gura do ivice, gde naše predstave postaju primordijalne, istančane i udaljene od uobičajenih shema razmišljanja, od ustaljenih predstava i ličnog referentnog okvira." (Mur, isto, str. 282) 
To je sve na tragu Fičinovog učenja po kome melanholični temperament olakšava izbavljenje duše od spoljnih zbivanja i pazite sada - predstavlja jedan od uslova koji pogoduju proricanju! Proricanje, proročište i proroci jesu Apolonova deca, solarna priroda. Dakle, dubina depresije i melanholije, ako ne isuši čoveka, dovodi ga do solarnog sjaja i darova Sunca - jasnog viđenja, dalekog viđenja, viđenja u svetlosti istine - pojava i stvari kakve one zaista jesu. Nije li to pandan zlatu? Saturn je otud uzročnik melanholije, ali je i onaj koji je otklanja. Pad u melanholiju, nalik silasku u Had, jeste svojevrsno skupljanje, zatvaranje, povlačenje sa oboda u centar, sve pod Saturnovim zracima, a što je genijalno prikazano atribucijama kabalističke kocke. Naime, kako je svaka strana virtuelne kocke u koju projektujemo sebe, dodeljena po jednoj planeti, samo njeno središte pripisano je upravo Saturnu. U svetlu prethodno rečenog, vidimo i zašto to ima smisla. Osim toga, da naglasimo jednu suštinsku stvar koja Saturn razlikuje od Sunca i Merkura:
"U Fičinovoj teoriji saznanja saturnovska svest najbliža je Mens-u, najvišem delu duše, toj funkciji koja je najudaljenija od materijalnog sveta. Ona nije ni duhovnost Sunca ni racionalnost Merkura, već funkcija duboke kontemplacije." (Mur, isto, str. 284)
Takođe, Fičino je ukazao i na zajedničku crtu Saturna sa Merkurom, a to je sklonost i predispozicije za bavljenje naukom i književnošću, dok je u odnosu na Veneru posve suprotne prirode. Venera daje život, Saturn ga oduzima, pa ipak ne možemo a da ne primetimo Saturnovu starost. Starost je i suvoća, ali je i dugovečnost, te zato Fičino naglašava kako su radi postizanja iste ljudi pravili Saturnov talisman od safira - 
"...u Saturnov čas, kada je on bio u usponu i u povoljnoj poziciji na nebu. Talisman je bio u vidu starca koji sedi na visokoj stolici, ili na zmaju, glave pokrivene tamnom platnenom tkaninom i ruku podignutih iznad glave, držeći u jednoj srp ili ribu umotane u pokrov tamne boje." (navod iz Fičinove Opere, Tomas Mur, isto, str. 278)
Tamne boje, srp, riba, zmaj, to su odlike htonskih moći Velike Majke.
Đordano Bruno je svaku planetu predstavio sa sedam fantazmagoričnih slika. Njihova svrha je da se kontemplacijom na njih aktiviraju imaginacija i memorija i da konačno, na taj način, čovek spozna prirodu uticaja ili duha određene planete koja je simbolički izražena tim slikama. Slično načelo važi i za tarot karte. Na primer, prva predstava Saturna, po Brunu, prikazuje čoveka sa jelenovom glavom kako jaše zmaja. Na desnoj ruci ima sovu koja proždire zmiju. Možemo u raznim rečnicima simbola potražiti značenja ovih predstava i razmišljati o tome, ali i više od toga - možemo koristiti ovu predstavu prilikom prizivanja Saturnovog duha ili astralne komunikacije sa njime. I dalje, koristeći sistem analogija možemo čitave segmente našeg iskustva ili saznanja rasporediti u koridorima sećanja saobrazno sličnostima tih iskustava / saznanja sa datim slikama. Tako ćemo u prvu Saturnovu sliku smestiti čitav niz pojava i događaja koje želimo da zapamtimo a koja imaju asocijativne sličnosti sa motivima slike. U pitanju je, između ostalog, i metodologija umeća pamćenja, što je u okultizmu veoma važno. Dakle, čitava ova kompozicija ukazuje na jedan vid Saturnovog duha. Drugi vid tog duha prikazan je čovekom na kamili koji u desnoj ruci drži srp a u levoj ribu. Treća slika Saturna prikazuje tmurnog čoveka koji nosi crnu ceremonijalnu haljinu i podiže svoje dlanove u vis. Četvrta slika prikazuje tamnog čoveka sa kamiljim stopalima koji sedi na krilatom zmaju i u desnoj ruci nosi granu čempresa. U petoj slici vidimo priliku tamnog lica, odevenu u crno u čijoj desnoj ruci Bazilisk uvrće svoje kandže oko svog repa. Šesta slika prikazuje starog i hromog čoveka naslonjenog na štap, dok sedi na visokom tronu posađenog na kolima koje vuku mula i magarac. Naposletku, na sedmoj slici imamo kočijaša čiju kočiju vuku dva jelena. U jednoj ruci on drži ribu a u drugoj srp. Na osnovu predstava koje je opisao Đordano Bruno, zatim gornjih ilustracija i Fičinovih opisa, možemo steći vizuelno bogatu i jasnu sliku, u ovom slučaju, o Saturnu, odnosno predstavu o klasičnim predstavama hermetizma po tom pitanju.

Sunday, May 12, 2019

O magijskim znacima - uvod u Veliki ritual pentagrama - (autor Dorijan Nuaj)

Na ovom blogu sam pisao o doktrini, strukturi i praksi izvođenja malog (terajućeg) rituala pentagrama (vidi tekstove: MTRP, teorijske pretpostavke, MTRP, primer izvođenja, Pentagram i heksagram). U ovom tekstu osvrnuo bih se na simbolizam magijskih znakova koji se koriste Velikom ritualu pentagrama i drugim ritualima iz korpusa učenja Zlatne zore. Da bismo otvorili temu Velikog rituala pentagrama koristilo bi da prethodno obratimo pažnju na staro učenje o sedam delova ili nivoa duše koje ima svoje verzije u Egiptu, Indiji i na drugim mestima. Tih sedam nivoa duše možemo podeliti tako da se četiri odnose na elemente: Zemlju, Vazduh, Vodu i Vatru, peti nivo je povezan sa biljnim, šesti sa životinjskim svetom, dok sedmi nivo odgovara svetu duha, odnosno svetu čoveka. Po Džeraldu Masiju, egipatska podela duše izgleda ovako: 1. Duša krvi, mračna senka - khaibit2. Duša svetlosti, odnosno svetla senka - ba3. Duša daha, dišuće srce predstavljeno ideogramom srca - hati4. Duša moći uzdizanja - sekhem5. Proslavljeno telo, odnosno telo večnosti - sahu6. Duša čistoće, odnosno duh - khu7. Duša večnog trajanja - kaSvaki od ovih oblika može biti predstavljen sa po jednim božanstvom (ili imenom Boga, ukoliko stvari posmatramo monoteistički) ili više njih. Svakom božanstvu, odnosno imenu Boga, odgovara po jedan osoben stav tela, odnosno poza, što je u sistemu Hermetičkog Reda Zlatne zore predstavljeno položajima tela koji odlikuju hijerarhijske stepenove, čime se ukazuje na nivo postignuća člana Reda. U magiji pokret i stav tela je stariji i nosi veću moć od glasovne artikulacije i govornih formula, a ove od pisane reči, nacrtanih znakova ili simbola. Zato bi pokrete i stavove tela koji se koriste u ritualu valjalo temeljnije proučiti.

Nivo duše povezan sa elementom Zemlje i predstavljen egipatskim bogom Setom odgovara desetoj sefiri Drveta života Malkut (Kraljevstvo):
sefira Malkut, element Zemlja, bog Set koji se bori
Nivo duše povezan sa elementom Vazduha i predstavljen egipatskim bogom Šu odgovara devetoj sefiri Drveta života Jesod (Temelj):
sefira Jesod, element Vazduh, bog Šu pridržava nebo
Nivo duše povezan sa elementom Vode i predstavljen egipatskom boginjom Auramot odgovara osmoj sefiri Drveta života Hod (Sjaj):
sefira Hod, element Voda, boginja Auramot
Nivo duše povezan sa elementom Vatre i predstavljen egipatskom boginjom Tum-eš-Neit odgovara sedmoj sefiri Drveta života Necah (Pobeda):
sefira Necah, element Vatra, boginja Tum-eš-Neit
Prelaz iz elementarnog u viši svet duha predstavljen je znakovima vela Paroketa, koji se otvara i zatvara, u zavisnosti od namere operatora.
Nakon ovog imamo nekoliko stavova koji su povezani sa šestom sefirom Tifaret (Lepota), tzv LVX, odnosno znaci svetlosti, odnosno svetlost krsta. Prvi znak je Ubijeni Oziris i odnosi se na nivo ljudskog bića i element Duha. To je znak Tau, obeležje krsta, ritualna potvrda muškosti, simboličko samostvaranje kao muškarca, poistovećenje sa krstom, ritualna smrt u kojoj umire dečak a rađa se muškarac, temelj patrijarhata kao izraz delovanja solarne prirode.
sefira Tifaret, prvi znak LVX - Ubijeni Oziris 
Drugi znak je u obliku svastike, odnosi se na nivo biljnog sveta i nazvan je Ožalošćena Izida (koja tuguje za ubijenim Ozirisom): 
sefira Tifaret, drugi znak LVX - Ožalošćena Izida 
Treći znak je u obliku tridenta, odnosi se na nivo životinjskog sveta i nazvan je Tifon:
sefira Tifaret, treći znak LVX - Tifon ili Apofis
Četvrti znak se odnosi na nivo ljudskog bića i nazvan je Vaskrsli Oziris. To je dečak koji je prošao ritual puberteta i postao muškarac. Potvrda muškosti, uzdizanje patrijarhata i prepoznavanje linije nasleđivanja po Ocu, zaokruživanje solarne sile.
sefira Tifaret, četvrti znak LVX - Vaskrsli Oziris
U neku ruku, svaki od četiri LVX znaka ima izvesnu podudarnost sa četiri znaka elemenata. Znak boga Seta koji se bori podudaran je znaku Vaskrslog Ozirisa; znak boga Šu koji pridržava nebo podudaran je znaku Tifona; znak boginje Auramot podudaran je znaku Ožalošćene Izide; znak boginje Tum-eš-Neit podudaran je znaku Ubijenog Ozirisa. To su simboli sila raznih nivoa ljudske duše i spoljnih sila koje odgovaraju svakom nivou. U Velikom ritualu pentagrama koriste se znaci od 1. do 6. (ukoliko ritualu prethodi izvedba kabalističkog krsta, onda to uključuje i znake 7. i 10.). U ritualima heksagrama (veliki i mali) koriste se znaci od 7. do 10. Njihovom upotrebom osvešćuju se sve navedene sile i prirode (o detaljima vezanim za bogove vidi moj tekst: Magijske formule).
znaci koji se koriste u Velikom ritualu pentagrama
Osim znakova elemenata, znaka otvaranje-zatvaranja vela Paroketa i LVX znakova, imamo i pet NOX znakova, što sa dva znaka koja se koriste u Malom ritualu pentagrama (znak Tišine i znak Ulazećeg, a odnose se na Horusa i koriste se Malom ritualu pentagrama), čine ukupno 17 znakova, odnosno 16+1 ukoliko znak otvaranja i zatvaranja vela tretiramo kao jedan, što se, primetićete, poklapa sa brojem geomantijskih figura i dvorskih karata tarota. Pitanje porekla tih znakova je nejasno, ali nekako sam uveren da je njihovo poreklo masonsko. Na primer, LVX znake možemo zapaziti na mormonskoj hramskoj odeždi iz druge polovine XIX veka (slika ispod):
Ovi znaci nose naziv ugao i kompas te na neki način lociraju posvećenika u poretku univerzuma. Umesto da predstavljaju arhitekturu univerzuma na spoljni način u odnosu na osobu koja operiše, što je slučaj u masoneriji, u doktrini Zlatne zore ovi znaci predstavljaju izraz volje osobe koja se nalazi u centru operacije. Dakle, oni su internalizovani. U masoneriji Bog, odnosno Veliki Arhitekta je izvan čoveka, u Zlatnoj zori, ako njenu doktrinu ispravno razumem, Bog je deo svesti čoveka, deo mikrokosmosa. U praktičnom smislu, ako mason koristi ove znake, onda on "maše" nekom izvan sebe, dok adept Hermetičkog Reda "maše" nečem što i nije baš izvan njega. To je izraz shvatanja da duša stiče iskustvo kroz formu čoveka, jer čovek je, podsetiću na detalj iz Prvog stupnja kodeksa Ordo Explorarum, samo jedna od stanica na putevima razvoja kosmičkog bića. Ovo ukazuje na mistični karakter učenja Zlatne zore. U ovom trenutku zadržavam pravo na grešku po ovom pitanju. Ono što je neupitno jeste isti izvor iz kojeg su se razvile masonske i neohermetičke doktrine.
znaci LVX i NOX
Znaci NOX predstavljaju komplementarne aspekte nivoa duše čije su atribucije znaci elemenata i otvaranja/zatvaranja vela. Time se jasno ocrtava doktrina o 14 podnivoa (14 Raovih ka) i 7 glavnih nivoa duše (7 Raovih ba) - o tome vidi moj tekst: Totov tarot i duše Raove. To znači da svi navedeni znaci, izuzev znakova Tišine i Ulazećeg, predstavljaju 14 podnivoa duše, dok ova pomenuta dva oličavaju celovitost bića u dvostrukom ključu. Na ovom mestu istakao bih jedan značajan momenat koji je osvetlio Danijel Gunter, objašnjavajući doktrinu Eona Horusa izraženu kroz magijske formule. Ovo je važno kako bismo podvukli razliku u doktrinama i time razumeli smisao promene koja je u svet okultizma došla sa Alisterom Krolijem, a neka čitaoci procene sami:
"Kao što smo videli, jedna od glavnih karakteristika Eona Ozirisa bila je davanje prednosti simbolima svetlosti. Formula L.V.X. kroz koju su adepti izrazili svoje razumevanje činjenica prirode i sredstava za njihovo prevazilaženje, iako delotvorna, predstavlja nepotpunu percepciju univerzuma. Naša predstava o Vrhovnom Božanstvu kao solarnom više ne zahteva sukob svetlosti i tame kao osnovnu pretpostavku... U ovom Eonu, centralna formula nije L.V.X., već N.O.X. Mnogo više od ravnoteže ili suprotna L.V.X.-u, formula N.O.X. je formula Majke, dok je L.V.X. bila formula Sina. Prva je nekada otvarala Riznicu Abiegnusa; druga otvara Kapije Grada Piramida. Primetite korišćenje prošlog vremena u prvom slučaju, jer L.V.X. više ne otvara Riznicu Planine Adepata; ona sada otvara Četiri Kapije Palate u podnožju te Planine. Nije to više reč Sina Tifareta, nego Kćeri Malkut koja je na granici sa Ljušturama. Formula I.N.R.I. nema veze sa ovom formulom L.V.X. i prevashodno je korisna onima koji još uvek nisu prihvatili Zakon Teleme." (Danijel Gunter, Inicijacija u Eon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str 30-31)
Nivo duše povezan sa elementom Vatre iznad Tifareta i predstavljen egipatskim bogom Horusom odgovara petoj sefiri Drveta života Geburah (Strogost / Snaga). U drugoj verziji ovaj znak se izvodi sa podignutom desnom rukom pod uglom od 45 stepeni i stisnutom pesnicom leve ruke na grudima te predstavlja ratnički, Horusov gest (busanje u grudi), a u modernom obliku to je izraz vojničke ili sudske zakletve (...so help me God).
sefira Geburah, znak Puer, Khem, Horus i Mentu
Nivo duše povezan sa elementom Vode iznad Tifareta i predstavljen egipatskim bogom Amonom odgovara četvrtoj sefiri Drveta života Hesed (Milost). U drugoj verziji, a koja je svakom detetu poznata, ovaj znak nije ništa drugo do poza ruganja, s tim što su palci postavljeni na slepoočnice dok ostalim prstima mašemo i plazimo jezik. Ništa nije bliže ideji Pana od ovog.
sefira Hesed, znak Vir, Pater, Amon, Bakus, Pan
Nivo duše podudaran zatvaranju donjeg vela i elementu Vazduha iznad Tifareta, jeste onaj koji odgovara iskoraku preko ponora a u vulgarnom smislu predstavlja pozu odanosti (na primer dok svira himna mi držimo desnu ruku na srcu). Izida kao Devica.
znak Puella, beba Ambisa
Nivo duše podudaran otvaranju donjeg vela i elementu Vazduha iznad Tifareta odgovara izrazu boginje Izide kao Majke, a što može označavati i boginju Hator. Ovaj znak je izraz jarosti, radosti i trijumfa, karakteristična poza navijača koji ustaje i slavi pogodak na utakmici. U drugom smislu to je simbol predaje, (odnosi se na kapitulaciju), a u mističnom na predaju najvišem. Kao izraz životne činjenice reč je o životinjskoj majci sa mnogo dojki koja se otvorila kao izvor hrane za svoje mladunce. To je velika misterija totemizma, gde je majka izvor mleka, ali i izvor krvi, odnosno stav je u duhu kulture poznavanja krvnog srodstva po majci, izraz matrijarhata i potonjeg bratstva nastalog na osnovu krvne linije majke, pa je otud ovaj znak Alister Kroli povezao sa Babalon. Mulier je u sistemu NOX znaka interno komplementaran znaku Puella, jer Mulier je žena koja (po)rađa dok je Puella - Devica. Primetićemo da su svi NOX znaci iznad Heseda ženski.
znak Mulier, babalon, stav Bafometa
Nivo duše podudaran elementu Zemlje iznad Tifareta odgovara boginji Izidi kao dojilji, a što može biti i boginja Neftis. To je ostvarena Velika Majka, ona koja drži dete. U prenosnom značenju to dete je sam adept, budući da zagrljaj Velike Majke predstavlja potvrdu njegove pripadnosti Bratstvu u Gradu Piramida, jer to je bratstvo po majci. Velika Majka je njegov tron. 
sefira Binah, znak Izide kao Majke koja trijumfuje, Izida sa Horusom kao detetom
Sada kada smo malo razgrnuli veo sa znakova, možemo nastaviti ka praktičnom delu Velikog rituala pentagrama.
NASTAVAK SLEDI

Saturday, May 4, 2019

Magijske formule (autor Dorijan Nuaj)

Nikada nisam imao jasan odgovor, niti sam uopšte mogao bilo šta smisleno da artikulišem na pitanja koja postavljaju priprosti umovi. Na primer, u šta verujem? Verujem li u Boga ili bogove? Šta je Bog / bogovi? Šta mislim o reinkarnaciji ili bivstvovanju nakon smrti? Jesam li satanista ili crnomagijaš čim pišem nekakve, po njihovom mišljenju, mračne stvari? Sledim li možda put leve ili desne ruke itd? Jesam li telemita, neopaganin, mason? Naposletku, jesam li uopšte ono za šta se izdajem da jesam itd? Mnogo bi mi lakše bilo kada bi ti koji postavljaju takva pitanja, sami nekako mogli da šta je to o čemu žele da me pitaju, pa ja samo štikliram DA ili NE. Od svega navedenog, jedino mogu pouzdano reći u šta ja verujem. Dakle, verujem u sve i ni u šta. Druga je stvar što takav odgovor nikada nije zadovoljavajuć, ali tako to biva kada me se čačka po veri. Takođe, kada pitaju za ove druge stvari i relacije, bilo bi red da prvo u svojoj glavi raščiste sa tim pojmovima. Smatram besmislenim voditi razgovor na taj način, pa sam otud ukinuo mogućnost komentarisanja na ovom blogu, a većina komentara ili pitanja upravo navodi ka takvoj vrsti prizemne diskusije. Ljudi traže od mene da se ja sam u njihovoj glavi razvrstam i stavim u nekakvu kategoriju; ili da razrešim neku njihovu dilemu, ali onako kako bi to njima najviše odgovaralo; odnosno da korigujem neka moja shvatanja u skladu sa njihovim željama; ili negiram samog sebe te oduševljeno prihvatim njihovu verziju; ili prosto da ugasim blog i nestanem. Ovo dajem samo kao ilustraciju opšteg stava i stanja ljudskog duha, koje se nimalo nije promenilo u odnosu na minula mračna vremena, osim što danas gotovo svako ume da čita i piše te može doći do svakakve literature a da i dalje ostane majmun. Ne smatram lošim izbor ljudi da budu majmuni, ali problem je u tome što majmuni iz mračne prošlosti nisu verovali da najbolje znaju, nego su sa verom ili sujeverno, sledili autoritete. U današnje vreme sveopšte sumnje i anateme na svaki oblik autoriteta, majmuni su se konačno dokopali slobode ispruživši svoje dlakave ruke bezmalo ka svemu, pa i ka apstraktnom. 

Ostavimo sada majmune po strani i vratimo se bogovima (iako i majmuni mogu biti bogovi, ali vratićemo se i na to). U svetlu iskustva bogovi su formule, odnosno ključevi. Zaista zvuči glupo izraziti se ovako, ali jedini delotvorni način mog poimanja božanskog jeste formula. Na stranu osećanja, snaga uverenja, definicije ili priroda doživljaja i vizije. U sasvim praktičnom smislu, a to je ono što je u krajnjoj liniji jedino važno, Bog, bogovi, demoni, jesu formule: glasovne, simboličke, vizuelne, energetske. Pa verujem li u formule? Naravno da verujem, ali to je smešno pitati. To je isto kao pitati matematičara veruje li on u jednačine. Svakako da veruje, ali ono za čim on traga jesu rešenja tih jednačina! One imaju smisla jedino ukoliko se pokažu kao tačne ili netačne. Znam, mnogi će reći da je takav pogled na prirodu božanskog rigidan i ograničen, i ja sam sasvim svestan toga, ali ukoliko ne postoji delatni fokus onda je insistiranje na uzvišenom, neshatljivom i beskrajnom božanskom fenomenu bespredmetno osim kao tema filozofskog razmatranja, ali to me baš i ne zanima. 

Iz gornje ilustracije vidimo da su za Egipćane, bogovi, odnosno neteri, bezbrojne varijacije nadljudskog prisustva kojima je prožet naš svet. Neteri su otuda, između ostalog, sekire, guje i sokolovi, te kao što reče neimenovani citat iz prve ilustracije: nešto što se stavlja u kovčeg - da to nije tek i samo leš, dodao bih, ako ni zbog čega drugog onda barem zato što leš jeste ostatak ljudskog bića a neteri nisu ljudska bića. Istorijska i mitološka antropomorfizacija bogova, preko hrišćanskog Bogočoveka pa sve do doktrine čiji je izraz Čovek je Bog, nekako je zamaglila neljudsku prirodu bogova. Može li čovek biti bog a da prethodno ne prestane biti čovek, odnosno postaje li čovek božanski samim tim što upravo aktuelizuje svoju čovečnost u njenoj punoći? Priznajem, ovakve dileme zvuče kao prazna retorika i u svetlu praktičnog nemaju nikakvog smisla. U svetlu praktičnog čovek može da se poistoveti sa formulom ne bi li istu otključao u svojoj svesti (čemu god to posle vodilo). Dakle, formule su da se koriste, a mag je, poput matematičara, onaj ko barata formulama. Neteri, tj bogovi, odnosno formule, jesu ono što sam u drugom tekstu opisao kao daimone. Oni su jednostavno rečeno, datost sveta, baš poput vazduha, vode, zemlje, trave, životinja ili bilo čega drugog. Pa kao što bez imalo ustručavanja pristupamo svim tim datostima, tako pristupamo i formulama. To su normalne datosti našeg sveta i naše svesti. E sada, na stranu što među tim datostima vrebaju mnoge opasnosti, ali zar ne vrebaju i među mnogo banalnijim pojavama? Možemo se udaviti u vodi, razlupati o zemlju, otrovati od biljaka ili nas životinje mogu rastrgnuti, vetar odneti itd. Isto tako možemo poludeti od formula ili nas one isto tako mogu oterati u smrt, poput bilo čega drugog. 

Sada, kada smo neke nedoumice rešili, okrenimo se putevima otključavanja tih formula. Počnimo od jezika, jer smo navikli da magijske formule podrazumevamo pre svega kao reči. Naši su preci stvorili jezik podražavajući glasove životinja, a taj jezik onomatopeje jeste univerzalan i čini osnovu svih izvedenih govornih jezika. Nije nam potreban govorni jezik da bismo razmišljali nego da bismo međusobno komunicirali, pa i tada je u osnovi dovoljan jezik znakova i gestikulacija. Imenovanje pojava ne reflektuje slike, pojave, mesta ili stvari u ogledalu uma. To dolazi kasnije. Govorni jezik se razvija sa usložnjavanjem ljudskog sveta. Sada smo već navikli da razmišljamo u formama govora. To je posledica i proizvod generacijskog kultivisanja. U tom smislu jezik znakova, pokreta i oponašanja životinjskih zvukova je fundamentalniji. Dakle, magijske formule nisu samo i jedino reči, a često to uopšte nisu reči. U njihovoj osnovi leži namera koju prati određeni pokret, gest, stav tela, odnosno niz pokreta i gestova često izraženih kroz ples. Uglavnom je samo to dovoljno, a u drevna vremena to je i jedino bilo dovoljno. Uz taj gestovni niz, razvojem magije, odnosno njenom intelektualizacijom, u proces su uvođeni zvukovi, glasovi a potom i voljno projektovanje mentalnih slika. Tako smo došli do složenih magijskih formula i rituala. Dakle, imamo pokret ili niz pokreta, gest ili izražaj, stav tela, položaj ruku i prstiju, zvuk koji ispuštamo (zviždanje, kliktanje, kreštanje, urlanje), reči koje izgovaramo, mantramo ili pevamo (besmislene, varvarske, smislene) u sekvencama i ponavljanjima, imamo ritam koji pratimo, slike koje zamišljamo, a sve to kombinujemo sa povoljnom lokacijom magijskog delovanja u prostoru i vremenu. Moramo birati određeno mesto i određeno vreme, kada je vetar povoljan, kada je to duh nekako potvrdio šaljući nam nekakav znak u vidu čudnog oblaka, iznenadnog vetra ili pojave odgovarajuće životinje, zatim kada je Mesec u određenoj fazi, određenog dana i godišnjeg doba te kada je na nebu aktuelna određena konstelacija itd. Sve to mora biti usklađeno sa našom namerom i prirodom onoga što želimo da postignemo. Iz svega toga uviđamo da je magija prvobitna naučna delatnost jer to jeste neka vrsta primitivne nauke koja ima svoje utemeljenje u iskustvenom i eksperimentalnom iza čega stoji jedan složen svetonazor zasnovan na sveobuhvatnom determinizmu povezanosti svih stvari u univerzumu. Agens koji čini mogućim taj determinizam izražen je u moći čiji su eksponenti neteri, odnosno bogovi, daimoni. Ovi entiteti, ma koliko apstraktni bili, u magijskom smislu veoma su konkretni, čime se polako vraćamo na majmune, tačnije na biljne i životinjske arhetipove, da konačno upotrebim tu ružnu reč.
Engleski autor Džerald Masi, u knjizi Drevni Egipat - svetlost sveta, između ostalog, tvrdio je i da je životinjsko predstavljanje božanstava prethodilo antropomorfnim, te je u mitologiji drevnog Egipta video izraz tih najstarijih religijskih predstava. Mitotvorac, po Masiju, nije stvarao bogove po svom liku, nego je to činio kroz životinjske oblike. Na samom početku pomenute knjige Masi piše:
"Myth-making Man did not create the Gods in his own image. The primary divinities of Egypt, such as Sut, Sebek, and Shu, three of the earliest, were represented in the likeness of the Hippopotamus, the Crocodile, and the Lion; whilst Hapi was imaged as an Ape, Anup - as a Jackal, Ptah as a Beetle, Taht as an Ibis, Seb as a Goose. So was it with the Goddesses. They are the likenesses of powers that were super-human, not human. Hence Apt was imaged as a Water-cow, Hekat as a Frog, Tefnut as a Lioness, Serkh as a Scorpion, Rannut as a Serpent, Hathor as a Fruit-tree. A huge mistake has hitherto been made in assuming that the Myth-Makers began by fashioning the Nature-Powers in their own human likeness. Totemism was formulated by myth-making man with types that were the very opposite of human, and in mythology the Anthropomorphic representation was preceded by the whole menagerie of Totemic Zootypes.
The idea of Force, for instance, was not derived from the thews and muscles of a Man. As the Karaite Sign-Language shows, the Force that was "chucking them heaps of water about" was perceived to be the wind; the Spirit that moved upon the face of the waters from the beginning. This power was divinised in Shu, the God of breathing Force, whose zootype is the Lion as a fitting figure of this panting Power of the Air. The element audible in the howling wind, but dimly apprehended otherwise, was given shape and substance as the roaring Lion in this substitution of similars. The Force of the element was equated by the power of the Animal; and no human thews and sinews could compare with those of the Lion as a figure of Force. Thus the Lion speaks for itself, in the language of Ideographic Signs. And in this way the Gods and Goddesses of ancient Egypt were at first portrayed as Superhuman Powers by means of living Superhuman types.
If primitive man had projected the shadow of himself upon external nature, to shape its elemental forces in his own image, or if the un-featured Vast had unveiled to him any likeness of the human face, then the primary representation of the Nature-Powers (which became the later divinities) ought to have been anthropomorphic, and the likeness reflected in the mirror of the most ancient mythologies should have been human. Whereas the Powers and Divinities were first represented by animals, birds, and reptiles, or, to employ a word that includes all classes, they were portrayed by means of zootypes. The Sun and Moon were not considered "human in their nature" when the one was imaged as a Crocodile, a Lion, a Bull, a Beetle, or a Hawk, and the other as a Hare, a Frog, an Ape, or an Ibis, as they are represented in the Egyptian hieroglyphics by means of the zootypes. Until Har-Ur, the Elder Horus, had been depicted as the Child in place of the Calf or Lamb, the Fish, or Shoot of the Papyrus-plant (which was comparatively late), there was no human figure personalised in the Mythology of Egypt."
Imajući u obzir kada je ovo pisano (Džerald Masi je živeo od 1828. do 1907. godine) i da je to bilo nasuprot shvatanjima vodećih intelektualaca tog vremena, ne možemo a da se stotinu i kusur godina kasnije ne složimo sa ovim redovima. Paralelno sa sazrevanjem ovih Masijevih uvida, a posve nezavisno od njega, u istoj toj Engleskoj, utemeljen je Hermetički Red Zlatna Zora. Jedna od temeljnih magijskih praksi ove organizacije bilo je ritualno i imaginacijsko poistovećivanje sa određenim egipatskim božanstvima. U krajnjoj liniji čovek bi u svojoj svesti pokušao da otključa - da se izrazim u duhu našeg vremena - životinjsku frekvenciju koja vodi ka entitetu čija je ta životinja simbol u poretku egipatskog svetonazora. Sasvim je druga stvar delotvornosti i posledica takvog oblika rada od strane modernih ljudi nekoliko hiljada godina kasnije u odnosu na vreme kada je to bilo aktuelno u Egiptu. Međutim, ne može se poreći izvornost i drevnost ove magijske ideje, ma kakvi bili putevi kojima je ovakav oblik magijskog rada doplivao do viktorijanske Engleske. U riznici kabalističke magije možemo naići na primere prakse prizivanja imena Boga i izlaganja sebe ehu imena koje smo uz pomoć vibratorne formule u imaginaciji odaslali do samih granica univerzuma. U pomenutoj egipatskoj formuli izlaganje sebe je nemušto a prati ga stav tela koji odgovara mitološkoj slici tog božanstva. 
bog Šu koji podupire nebo
Izvorno, bog Šu, kao egipatska verzija Marsa ili Atlasa, predstavljen je u obliku lava. Bog Šu predstavlja silovitu snagu vetra i uopšte vazdušnog elementa. Po hermetičkoj kabali Zlatne zore ovaj tip pripisan je sefiri Jesod, koja označava temelj Drveta života, što ovo božanstvo može dovesti u vezu sa starim silovitim semitskim bogom Šadajem koji je kao ime i svojstvo Jednog Boga našao svoje mesto u kabalizmu. Nezavisno od toga formula boga Šu koja otvara lavlju frekvenciju podrazumeva poistovećenje čoveka, maga, sa duhom životinje, sa duhom lava, ali u ključu mitske uloge ovog boga - kao sile koja razdvaja nebo i zemlju. Iz ovog proizilazi da je jedina delotvorna glasovna artikulacija koja dolazi pre kao posledica zaposedanja od strane ovog boga, nego kao prizivna inkantacija, rika lava. Drugim rečima, čovek koji je u ovom magijskom poistovećivanju uspeo nema druge nego da riče kao lav. 

Friday, April 26, 2019

Um, razum, ego, svest (autor Dorijan Nuaj)

Već godinama posmatram kako se po forumima i društvenim mrežama vodi beskrajna rasprava o umu, razumu, egu, svesti: šta te stvari jesu, šta nisu, šta se tu prevazilazi, šta odbacuje, šta suspreže, šta razvija i šta je čija svrha u svemu tome (u međuvremenu su se negde zagubili duša i duh). Kada pominjem ove beskrajne rasprave pre svega mislim na one koje vode oni koji se zanimaju za ezoteriju, a ne na ljude čija je osnovna vokacija psihologija, antropologija ili filozofija. Konkretno, na pisanje ovog kratkog teksta navela me je misao jednog mog virtuelnog poznanika koji je napisao sledeće: „Ako pokušamo da nađemo koren naših misli, moramo se okrenuti ka prošlim mislima. I tako sve dok se više ne sećamo. One idu jedna za drugom kao uzrok-posledica i taj točak ne prestaje dok ne nadiđemo um. Sve dok se vodimo tim mehaničkim zakonom mi smo neslobodna bića.“

Na neki način onaj ko je ovo ovako formulisao u krajnjoj liniji jeste u pravu. Međutim, smatram neophodnim pokušati nekakvo raščlanjivanje razumevanja radi. Kao prvo nije neophodno da istražujemo prošle misli kako bismo odredili njihov izvor. Načelno, misli izviru i poniru iz istog „mesta“. U tom smislu možemo reći kako je um njihov izvor, ali takođe taj isti um je i izvor ne-misli. Njegovo osnovno stanje je mentalna tišina, odnosno stanje osnovne vibracije svesti (indikativna je sličnost reči UM i AUM). Stvaranje mentalnih slika samo je jedan modus operandi uma. Um je uopšte pretpostavka sposobnosti generisanja misli. Međutim, um funkcioniše i bez misli. Mi mešamo um i raz-um. Um je koren raz-uma, dok je raz-um proizvod tzv kultivacije uma, koja je zapravo nasilje nad tim istim umom. Razum je u tom smislu prepreka, odnosno koprena koja, kao posledica spoljnih intervencija, na neki način prekriva um, skriva um od njega samog. Ipak, sve ovo što sam rekao jeste proizvod te kultivacije, tj način na koji je koprena koja prekriva moj um interpretirala to pitanje. Činjenica je da i dalje ne znam šta um zapravo jeste. I ko to uopšte ne zna? Da li je to ego? I šta je uopšte ego? 

Moje razumevanje ega taj pojam definiše kao konstrukt uma čija je osnovna funkcija da razgraniči „ja“ u odnosu na „ne-ja“. Ego povlači tu jasnu liniju ili je ego ta sama linija. Da nije tako ja onda ne bih bio kadar da razlikujem granicu gde prestaje moje biće a gde počinje spoljni svet, šta je sadržaj mog imaginacijskog i asocijativnog toka od spoljašnje stvarnosti. Ukratko, ego odeljuje moju unutrašnju stvarnost od spoljašnje stvarnosti, s tim što je kompletna vizura tzv spoljašnje stvarnosti posve subjektivna budući da njenu pojavnost oblikuje upravo um na način koji je usklađen sa umovima drugih ljudskih bića. Otuda svi ljudi vide osnovne elemente stvarnosti na gotovo istovetan način. Razlike su u nijansi. Zato smatram da je ego proizvod ili instrument ljudskog opažanja čija je osnovna uloga razlikovanje. 

Nevolja nastaje sa vezivanjem svesti za ego. I to je opšte stanje čovečanstva, ali i pretpostavka tzv zdravog razuma. Nevolja nestaje odvezivanjem svesti od ega. Istovremeno, tada nastaje nevolja za taj zdravi razum. Smatram da je ovo moje gledište u skladu psihološkom naukom, po kojoj je funkcija ega u tome da odeli ja od ne-ja. Međutim, bavljenje okultnim ili mističnim iznova tanji tu granicu, osporavajući tu diskriminatornu ulogu. Ukoliko je to osporavanje kontrolisano i uvežbano, onda je isto tako iskontrolisan i uvežban povratak u pređašnje stanje. U slučaju ludila ili poremećaja nema nikakve kontrole i ta granica između ja i ne-ja nije baš uvek sasvim jasna. Ukoliko idealni ego zamislimo kao sferu, možemo predočiti sliku ega šizofreničara ili neurotičara, kao izubijanu, naprslu i ne baš pravilnu sferu. Negde između ega šizofreničara i ega kakvog vrhunskog majstora joge, magije ili mistike, nalazi se ego normalnog čoveka - ne sfera nego kakva elipsoida, bez naprslina, ali puna udubljenja i ispupčenja. Te nepravilnosti koje lice ego elipsoide čine rošavim jesu posledice koje svakodnevni život ostavlja na ionako već izobličenu formu koje zauzima ja spram ne-ja. 

Da sumiram, upotrebio sam pojmove: um, razum, ego i svest. Iako izgleda da sam nekako odredio ego i razum, činjenica je da um i svest i dalje bivaju nejasni. Zato svest mogu povezati jedino sa tzv unutrašnjom svetlošću, u smislu da svest sama po sebi nije ta svetlost već je svetlost proizvod aktivnosti te svesti. Svest stvara svetlost, ali ona nije svetlost, već je u njoj. Svest može biti uspavana, probuđena, ovakva ili onakva kolokvijalno rečeno (zapravo, u pitanju je stepen njene zamagljenosti). U skladu sa time svest je i izvor uma, odnosno primordijalne vibracije. 

Tuesday, April 23, 2019

O imagivutrijumskom sozercaniju (autor Dorijan Nuaj)

Disklejmer: ovaj post sačinjen je od mojih priprostih i pristrasnih misli, koje su zapravo mizantropski aforizmi mog Fejsbuk profila

O sistemu ludila
Ludilo vazda pobeđuje razum. Uvek prvo vidim ono loše. Moj pogled na svet je uglavnom negativan, hobsovski, levijatanski. Perspektiva iz koje posmatram odnose i fenomene je uvek nekako izopačena jer stalno tražim neki skriveni pokvareni proces, neku zlobu, nečiju opaku nameru, skriveni sistem ludila. Sretnem čoveka i moja prva misao bude koja je njegova dijagnoza?

O mračnim mislima
Sada kada sam često obuzet mračnim mislima žalim što nisam intenzivnije uživao u mladosti, nego sam se prepuštao mračnim mislima. Kada još više ostarim i potpuno budem obuzet mračnim mislima u meri njihove opipljivosti, tada ću žaliti zašto sada, u srednjim godinama, ne uživam u životu nego uranjam u te teške pogane mračne misli. Kada umrem i sam postanem mračna misao, tada ću poput demonske senke opsedati nekog konačno uživajući u životu koji halapljivo ispijam. Ko uživa, ne žali ni za čim.

O misaonim psinama
Ono kada te uplaše sopstvene misli, pa iznenada postaneš toga svestan i svakoj toj misaonoj psini nadeneš ime – da je zoveš onda kada ti je potrebna ili da je oteraš onda kada se opet pojavi.

O oblicima misli
Kakvi su mi položaji tela, takve su mi i misli. Primetio sam, kada sedim, misli su mi konkretne i praktične, usredsređene na neki problem. Kada ležim, misli teže sanjarenju i tada slike preuzimaju primat. Međutim, dok se šetkam okolo, poput profesora Baltazara, misli su mi aktivne, dinamične i sposobne da uobliče apstraktno.

O intelektualnom zadovoljstvu
Kada čovek naiđe na precizniju i dublju formulaciju svojih nazora, intelektualna svršidba je neizbežna...

O narkomanskoj uzvišenosti
Tamo gde sam ja rođen i odrastao, narkomani su bili poštovani i uživali su određeni društveni ugled. Upokojeni narkomani imali su status svetaca. Običan narkofilski svet, mahom povremeni uživaoci lakih droga, kojima sam i ja pripadao, divio se tim velikim strastvenim zavisnicima, čvrstini njihovog karaktera, ličnoj snazi da odaberu takav put te veštini da pronađu venu i hrabrosti da se ubodu. Ovaj dan posvetio sam sećanju na njih. Slava im. Za upokojene, skinute, one koji se još rade... 
Nikada nisam imao hrabrosti da postanem džanki. Moje ortodoksno komunističko kućno vaspitanje treće generacije učinilo je od mene beskarakternu pojavu u svetu teških droga.

O smrti
Baš sam sinoć pokušavao da umrem, ali nije mi uspelo. Mislim, ništa nisam uradio da bih smrt pospešio, nego sam sedeo u mračnoj sobi i prosto čekao da umrem, odnosno da se smrt nekako pojavi. Onda sam upalio lampu, opojao sebi opelo, zatim ugasio lampu i legao na pod. Tako sam odležao neko vreme buljeći u senke na plafonu i opet ništa. Nisam hteo da spavam jer sam se plašio da ne prespavam smrt. Hteo sam je dočekati budan. Izlazio sam na terasu, popio čašicu rakijice, popušio cigaru, vratio se u mračnu sobu, stao u neku meditativnu pozu i …. ništa. Onda sam menjao poze, tražeći neku prigodnu samrtničku. I opet ništa. Tako sam dočekao jutro i zaspao. Kada sam se probudio, sredio sam se i otišao komšijama da izjavim saučešće zbog smrti člana porodice. Tek sam u tom ambijentu dobio neki neodređeni osećaj da je deo mene sinoć ipak nekako umro. Istovremeno me je spopao i jedan osećaj koji me je naježio a to je da ne premrem, odnosno da ne umrem za života u dovoljnoj meri, malo po malo, tako da se smrti ne isplati da dolazi po minorni ostatak koji će nastaviti svoje groteskno bitisanje. Bio bi to krajnji užas.

O spekulacijama i idejama
Prolaznost uništava - uz mnogo patnji i poraza - samo lepotu mrtvih spekulacija koje su želele da budu ideje. To je kao kada se MILF pretvori u GILF, vreme leti, senzualnost ostaje.

O ljudskosti
„Budimo ljudi!“ Uzviknu neko.
Neka hvala. Neka bude čovek (wtf?) ko hoće, meni je sasvim lepo kao nečoveku. Taj koji od nekog traži da pre svega bude čovek, zapravo misli na pretvaranje istog u kakvo goveče, domaću životinju. Zverad da budemo! Bolje zverad nego unezverad.

O nasilju
„Nasiljem koje vodi do vrhunca bezumlja, bilo mazohističkog ili sadističkog, oslobađa se iskonski atavizam, čije ponovno oživljavanje vodi direktno do najstarijeg, tj izvornog stanja svesti koje je kosmičko, bezgranično, budući da je čisto.“
Pročitah ovaj pasus sinoć u 03:14h. Autor Kenet Grant.
Nakon kraćeg odsustva misli povodom pročitanog pasusa, uzeh metalnu šipku i odjurih u noć niz neosvetljene prigradske livade. Oni koji propagiraju nenasilje ne žele da ljudi uvide vrednost uzbuđenja uzrokovanog nasiljem. Gade se nasilja, ali stojeći na „višoj moralnoj poziciji“, ne libe se da pljunu...
Povodom toga prokomentarisa se jedna nutricionistkinja: „Uvek kažem - jedite sirovo.“
Tako je: stop nasilju nad nasiljem!

Inteligencij trenutka
Kada nešto spoznam kao da čujem aplauz nekakve nevidljive i apstraktne publike. To je taj Inteligencij trenutka...

O usiljenoj spontanosti
Svuda unaokolo odjekuje ta usiljena, neurotična, lažna spontanost, odnosno bolesna imitacija spontanosti, praćena histeričnim veličanjem iste. Međutim, oni ne umeju biti spontani, niti umeju prepoznati spontanost, a pitanje je imaju li uopšte hrabrosti prepustiti joj se. I čim neko pokaže tu spontanost oni se preneraze i bude im neprijatno.

O poslovima i danima
Sunce lagano klizi ka zapadu, noći smenjuju dane, a dani noći... Sve je u najboljem redu u mom svetu. Iz moje kule od slonovače posmatram ljudski svet.
Jedan glas kaže: „Siđi i umešaj se.“
Drugi glas poručuje da me se to ne tiče. Kada dođe trenutak - umešaću se, ali za sada trenutak još nije došao.

Iskorak u neodređenost
Iskoračivši u nepoznato i neizvesno, našao sam se na polju neodređenosti, i to one neodređenosti koja čini temelj svake izvesnosti.

O bistrenju mutnih mentalnih voda
Izvadio sam prošlogodišnji džoint iz zamrzivača malo da razbistrim glavu pred donošenje važnih životnih odluka.

O fantomskoj publici
Oduvek sam bio u fokusu neprekinute pažnje nekakve čudne nevidljive publike, kao da sam na sceni. Ponekad sasvim jasno čujem njihov tihi žamor, osmehe, aplauze. Katkad mi zvižde i dobacuju. Otkad znam za sebe ja ih zabavljam, sa njima delim šale i dosetke, njima obrazlažem moje misli i ideje. Jao onom smrtniku ko čuje i vidi makar i delić te moje predstave namenjene nevidljivim likovima. Oni su strašno ljubomorni i ne vole da dele nešto što je namenjeno samo njima. Svest je čudna zverka.
Sozercanije
Primećujem, postao sam veoma zao. Neka zlobost i mržnja otvrdnule su moje srce i odatle proterale gotovo svaku saosećajnost. U početku je to krenulo bezazleno, ljudski što bi se reklo. Počeo sam onako malo-po-malo da mrzuckam određene konkretne ljude. Zatim se to proširilo na čitave grupe, određene profile, fizionomije, oblike glave, način hoda... Potom je ta moja mržnja zahvatila čitave narode, a onda i celokupno čovečanstvo. Vremenom, primetio sam kako je sav živi svet počeo da mi ide na nerv, kuce, mace, leptirići, a ne samo dosadne muve i komarci, zatim rastinje, kamenje, neživa priroda. Moja mržnja ispunila je univerzum te naposletku obuhvatila i mene samog.
„Čiko, čiko, koliko je sati?“
„Avada kadavra, mrš!“
„Čiko, komad leba.“
„Avada kadavra, mamicu ti, ti meni komad leba!“
Međutim, ni to nije bilo dovoljno. Moja mržnja okrenula se ka astralnoj ravni. Elementali, magična bića, anđeli, demoni, bogovi, entiteti – mrš! Osamio sam se i odsekao od sveta u kuli izgrađenoj od otrova. Kada koračam, ispod mene se ugiba zemlja da izbegne moj otrov. Groteskno lebdim u vazduhu ne dodirujući ništa. Naravno, spolja se to ne primećuje. Mačke se i dalje umiljavaju oko mojih nogu, muve i dalje zuje oko moje glave. Ljudi prolaze pored mene, poznanici mi se javljaju. Dobar dan, komšija, osmeh. A u sebi, dabogda ti se levi testis osušio, kadavra... Pogledam se u ogledalo, ono pukne. Moj pogled je nepodnošljiv. Pola komšiluka je iznenada odumrlo, porazboljevalo se, neki se odselili. Iznenada, stiže mi poruka, neko bi da se vidi samnom, pita šta radim, kako sam itd. Odgovaram da sam nešto bolestan, hajde sledeće nedelje... Dakle, nikada. Upalim TV, kad tamo – precednik! Razvukoh osmeh na licu, eto ga moj čovek! E neka ga! Ako, neka bude, neka vlada. Držim mu sliku na desktopu. Moja jedina radost u životu...

Izlazak iz kade
Mogu da se pravim kako me sve ovo zanima, ali zapravo me ne zanima. Jedino što me zanima jeste da vidim dokle će sve ovo da ide, sve do trenutka kada i to bude prestalo da me zanima. U suštini, moj bade mantil je obična prostitutka...

O ocvalim kurzivima
Pogledala me je tugaljivo i rekla da mi je kurziv nekako diskurzivan. Tako sam, zapanjen, ostao u raskoraku rakursa diskurziva samog kurziva. Ako je za utehu barem mi je fokus inkurzivan.

Antivakser
Ja sam antivakser. Ne bodem se. Samo inhaliram. Ipak, iako je prošlo više od četvrt veka od moje prve inhalacije, i dalje mi u glavi odjekuju reči moje babe kada me je uhvatila na delu: "Tako se počinje! Inhalacijom se postaje vakser!"
Zato se ponekad budim u znoju, panično zagledavam vene na rukama i odahnem kad spazim lepo oblikovane i neuznemiravane vene... nisam vakser.

O druženju i ekstazama unutrašnjih svetova
Hvala vam na pozivima, ali ja ne posećujem nikakve društvene događaje, hepeninge, okupljanja, promocije, tribine, govorancije, skupove, izložbe, festivale, koncerte, demonstracije, akcije... Obitavam u izolaciji, u nepristupačnoj kuli od slonovače, u čardaku koji groteskno lebdi u vazduhu, sa čijeg balkona odašiljem otrovne strele na bagru zemaljsku. Uzgajam metalnu šipku i elektrošoker, a u pripravnosti držim invalidska kolica kad mi nadođe malo da se provozam. I baj-d-vej, u diverzitetu kristalizacija moje imaginacije vazda je neki simpozijum i mnogo se zanimljivog eteričnog sveta tamo okuplja. Pa zašto bih onda ja silazio među smrtnike?
I dok pišem ove objave, priznajem, meni je više stalo do lajkova i komentara egzotične apstraktne faune... Prijatelje sa društvenih mreža iskoristio sam kao modele za uobličavanje njihovih eteričnih dvojnika koja koriste neka čisto mentalna bića sa kojima provodim dane u smejanju i ozbiljnim besedama. Od čitavog poznatog sveta stvorio sam duplikat i ispunio ga bogougodnim sadržajem onih bogova koji se raduju mojim radostima i čija je ekstaza i moja ekstaza.
Povodom toga jedan me priupita: „Ako se, khm... opšti sa egregorima modelovanim po pravim osobama, da li je to oblik harassmenta? Poverenik za prava građana i Centar za ženska prava hitno durade nešto!“
Centar za ženska prava u dimenziji mojih egregorijalnih fantazmagorija je nešto dijametralno od zemnih ispoljavanja te ideje. To je mesto gde dečaci postaju muškarci a starci dečaci; profani postaju inicijati, a nesavršeni bivaju usavršeni. Matrone koje vode egregor Centra za ženska prava toržestveno figuriraju na tronu, koji je istovremeno i kapija ka devahanskim razinama...

O vaskrsu
Sanjao sam da sam vaskrsao. U snu nisam bio ni svestan da sam mrtav sve dok nisam čuo glas Ozirisov, više vibraciju, koja me je pozvala i ja ustadoh, više kao senka nego kao čovek. I dugo nakon tog sna nisam mogao da iz usta i nozdrva izbacim taj dah smrti, koji me je čitavo pre podne opsedao, kao da sam jeo leševe. Tom prilikom, neke prostodavne bioničke narikače jecale su i jaukale moje vaskrslo ime...

O nedosladnosti
Dešavalo se da mi kažu kako sam nedosledan, ali juče sam prvi put čuo da sam nedosladan. Nedosladan si, nikako da se nasladiš, dosladiš. Nedosladnost kao karakterna osobina, jedna zjapeća teskobna agonija...

Hobi za razbibrigu
I tako skupljam travke za moj halucinogeni herbarijum... Dosta mi je ovog univerzuma. Multiverzum, na parove razbrojs!

Talasi su narkomani
Jednom sam pronašao nešto na ulici. Doduše mala količina, ali lepo upakovana u kesicu. Podignem, pomirišem, intenzivna aroma. Ne znam šta je, rizikujem. Ponesem kući, probam i tada spoznam da noćne valkire zaista postoje. Kako je univerzum znao šta, kada i gde treba da mi podmetne? Nedugo zatim, prošao sam pored indikativnog grafita koji poručuje: „Talasi su narkomani.“

O čovekoljublju
Stanari moje svesti imaju veoma dugačke pipke, ali to sada nije bitno. Znate li kakve ljude volim? One koji umeju dobro - što bi pros' narod rekao - da seru. Ah, ta njihova opčinjavajuća ispraznost, bremenita slikovitim mislima. Zaista redak dar.
Kako se kalio čelik
Jedno je šta ja želim, drugo šta hoću; treće je šta osećam, četvrto šta mislim a tek peto šta zapravo radim. Nekad želim nešto što mi se u suštini gadi, o čemu nemam određeno mišljenje, što svakako neću, ali sve to ignorišem jer radim nešto što je smešteno više na listi prioriteta. Onog trenutka kada se tih pet čimbenika usaglase nastaje situacija koja u jednom trenutku u budućnosti rezultira tekstom na blogu... Eto, tako se kalio čelik.

O eskapizmu
Postoji jedan kutak u svesti, rekao bih pre položaj, udoban i zaštićen, koji predstavlja izraz mog unutrašnjeg psihičkog eskapizma. Suočen pred izazovima i užasima sveta, ja se povučem u taj kutak, dok ostatak bića prepustim automatskim pilotima. Iz tog ugla, nedodirljiv i neuznemiravan, samo posmatram sve ono što ljude uznemirava, užasava, rastužuje, brine. I taman kada pomislim da sam apsolutno odvojen, da besprekorno ne prianjam, uhvatim sebe kako se naslađujem nelagodom i nemirom koju u nekim ljudima izazivaju goleme svetske, društvene i lične nepravde i zulumi. Ta naslada je dokaz da moj eskapizam zapravo nije besprekoran jer dozvoljavam sebi smešak na uglu usana. Ipak, ja sam samo čovek...

O šizofreničnim entitetima
Moju svest nastanjuju razni entiteti. Ne mogu baš tačno reći da li oni tu prirodno obitavaju ili se nekako moje biće prepliće sa njima. Nikada ne mogu biti siguran jesu li oni posebne pojave ili su deo mene, a možda su i jedno i drugo, ili ništa od toga. Neki od tih entiteta su korisni, neki gledaju svoja posla, ali ima i onih drugih. Ponekad me iznenadi i posve zatekne trenutak njihovog surovog i zastrašujućeg ispoljavanja. Tada se zapitam jesam li to ja ili...?

O milosti sveca
Nikada ne ispoljavam ono što osećam. Besprekorno sam skriven iza lažnih vimena i sasvim neproziran za spoljni svet. Ako se ponekad ispoljim onda to smatram da sam nekome ukazao posebnu čast i svetačku milost. Međutim, ne očekujem od drugih ono što na sebi primenjujem. Otud smatram da neka se drugi slobodno ispoljavaju, moje je da budem uzdržan od bilo kakvog ispoljavanja pred drugima, osim pred onima koje sam odaberem.

O altruizmu
Oduvek sam želeo da u ime humanosti i čovekoljublja učinim nešto zaista strašno. I nije da nemam ideja šta bi to moglo biti, ali to je toliko neprihvatljivo velikoj većini, ne samo mojih prijatelja, nego i uopšte, da se ja još uvek ne usuđujem izneti neke detalje iz te volšebne vizije. Da bi postao zlikovac čovek ne mora ubiti nekog, uništiti nešto, naneti bol ili patnju. Čovek može postati zlikovac čak i onda ukoliko ljudima donese zadovoljstvo i radost, jer se načini kako se došlo do toga ne poklapaju sa osnovnim mentalnim usmerenjem.

O temeljnim pitanjima identiteta i položaja u svemiru
Kada me neko pita čime se bavim, ko sam, šta sam, šta su moja interesovanja, šta volim, šta ne volim, kakva su moja opredeljenja, koje vrednosti zastupam, kom „pravcu“ u nečemu pripadam i slične koještarije tzv profesije, etike, politike, verovanja, emocija i identiteta, ja prosto ne znam šta da kažem. Ni u čemu nemam ništa konkretno. Nemam jasne odgovore na ta opšta pitanja određivanja sopstvenog položaja u univerzumu. Danas imam jedno objašnjenje, sutra neko sasvim drugačije. Zašto bih se tako čvrsto držao nekog stava po bilo kom pitanju? Iz tih razloga se i ne družim sa ljudima, izuzev sa onima koji znaju da je sasvim bespredmetno pitati me tako nešto, a kada se družim sa nekim izvan tog uskog kruga, onda izbegavam jasne odgovore, pojednostavljujem stvari ili prosto lažem.
Istina je da je ono što me mahom preokupira nešto sasvim apstraktno i van bilo kakve relacije sa ljudskim svetom i ja nemam načina niti volje da to nekom objašnjavam ili približavam. I kada to nekada pokušam, taj često zaključi da to šta ja radim veze s mozgom nema.

O propasti
Shvatio sam da sam propao onog trenutka kada sam izgubio želju da pišem poeziju.

Sexy m.f.
Nisam više zainteresovan da budem pametan. Sada mi preostaje samo ta pijedestalna izopačenost bizarnih iskušenja... Ona svetli u tami, a tama je ne spozna.

O poslednjoj opciji
Odoh sada u bordel biomehanoida. Za gotičare i darkere tužna je vest kada nekog proglase klinički živim.

P.S. Imagivutrium je precizan naziv mentalnog laboratorija za one duhovne uradnike koji teže poštenju.