Deca noći

art by H.R.Giger

Ne, ovo nije priča o vampirima, barem ne u smislu uvreženih ljudskih predstava o tome šta vampiri jesu, kakva je njihova priroda i karakter. Hoću reći, nisu samo bića, ili entiteti, koje bismo mogli nazvati vampirskim, jedina deca noći. To bi bilo potcenjivanje njenih stvaralačkih moći. Noć je, u mojim očima, ne samo kosmički fenomen, deo uobičajenog ciklusa smene svetla i tame usled obrtanja Zemlje. Ako bismo na noć tako gledali to bi odstranilo, ne samo romantiku, nego i deo svesti koji u noćna dešavanja ulazi kao u svetilište. Noć je sveta. Noć je božanska. Noć je moć, veličanstvene dveri. Noć je već sama po sebi prolaz, iako je puna prolaza. Nisu ovo moje puke tlapnje i stil izražavanja. Sve je ovo iskustveno i posvedočeno. Hajde sada da vidimo šta sam to ja iskusio i o čemu mogu da posvedočim.

  

Drugi koji su se pojavili jesu Kuti-Aru. Tako sam ih nazvao. Nemam neki poseban razlog za tako neobičan naziv, i ne znam otkud mi, ali se nekako pojavio u mom umu u nastojanju da se poveže sa onim što mi se ukazalo. Da, liči na egipatski a verovatno i jeste egipatski, ali zar je to zaista bitno? Kuti-Aru se pojavljuju tiho i nenametljivo, prilično diskretno i posmatraju me sa visine. Bilo je to u jednom periodu kada sam svake večeri, u sumrak, obavljao određeni obred prinošenja krvi Noći htonskim i podzemnim bogovima, duhovima, mrtvima i duhovima smrti. Neću ovde objašnjavati kako i zašto sam to radio i otkud meni uopšte ideja za tako nešto. Neću reći ni šta se u tim trenucima dešavalo, i neću uopšte ocenjivati takav rad, analizirati ga i predstavljati publici. Neću ga propagirati niti opisivati, niti ću razjasniti šta je uopšte krv Noći, kakva je to tvar, kako se ona stvara i čemu zapravo služi. Samo ću reći da to uopšte nije nikakva krv, niti se nepcima može osetiti, i reći ću da je to povezano sa ukazivanjem dve vrste bića koja sam nazvao Kuti-Aru i Kuti-Parsez (oni prvi koji su se pojavili, ali o njima malo dalje).

Dakle, Kuti-Aru su nalik ljudima, sjajno bele boje, kao nekakve bele senke, i isprva sam ih viđao na obodu pažnje, perifernim vidom. Najpre su se ukazivali na otrprilike dvadesetak metara, lebdeći iznad mesta gde sam ja izvodio večernji obred (tzv sumrak saga). Nakon određenog vremena sišli su na tlo, ali nikada nisam uspeo da ih vidim jasno i u postojanom obliku, ali sam snažno osećao njihovo prisustvo i opažao njihove munjevite kretnje po obodu mog vidnog polja. U jednom trenutku sam zažmurio i tako uspeo da ih sagledam jasnije, s obzirom da je vizija njihovog obličja preplavila moj mentalni ekran. Tada sam spazio da oni i nisu baš tako sjajni i eterični kao što to izgledaju kada ih na jadvite hvatam otvorenih očiju. Više su nekako pepeljasti, srebrnkasto-sivi, i kao da su zamotani u nekakve zavoje. Deluju poput mumija koje nepomično stoje tik do mene. Kada otvorim oči, onda oni ponovo postaju poput svitaca koji sevaju gore-dole.

Ovi drugi, koje sam nazvao Kuti-Parsez, su mračni, isto tako brzi, a njihovoj snazi doprinosi prisustvo mesečine. Deluju zastrašujuće, nekontrolisano i agresivno, lete u manjim grupama i u kružnom poretku. Obrću se velikom brzinom tvoreći krug koji se potom kreće gore-dole. Kao da gledam grupu velikih ptica koje od svojih tela formiraju kružni oblik tokom svog leta i onda se taj krug ponaša kao jedinstvena celina, kao jedno biće. Međutim, kada siđu na tlo, postaju samo mračna bezoblična masa koja prekriva određeni prostor. Tu su sene malo gušće i teško je pogledom razlučiti njihove obrise. Oni se drže malo podalje. Oni su kao takvi vidljivi običnim vidom, a kada zatvorim oči onda ništa ne vidim.  

Niti jedni, niti drugi nisu ostvarili samnom nikakav poseban kontakt. Niti su išta rekli, niti su mi poslali nekakvu mentalnu sliku, pogotovo ne Kuti-Parsez. Kuti-Aru su u mom umu uobličili te sivkasto-srebrnkaste mumije koje eto tako stoje pored mene, i to je sve. Nema prenosa poruke. Nema pokreta. Nema ničeg. Kao da je reč o nekakvim svedocima. Toliko o dešavanjima. Sledi analiza.

Kuti može značiti svašta. Moja prva asocijacija je egipatska. Ku, Khu, Aku, Akhu. I dalje u tom ključu imamo Ra-Hoor-Khuit. Povodom ovoga pronašao sam da Khut (ḫwt) u staroegipatskom znači „sjaj“, „blistavost“, „svetlost“, ali i „svetli disk“, pa često odnosi na sunčev oreol ili zlatni aspekt božanstva. U tom smislu, ime Ra‑Hoor‑Khuit (Ra‑Horus‑Khut), može značiti „Ra‑Horus od Svetlosti“ ili „Ra‑Horus koji blista“: 

• Ra = solarni princip; 

• Hoor (Horus) = nebeski soko, vid, svest; 

• Khuit / Khut = svetlost, sjaj, manifestacija. 

Ovo skupa može označavati „Sunčev Horus u svom sjaju“, što kod Krolija simbolizuje aktivnu, solarno‑voljnu svest.

U akadskom i staropersijskom postoji koren KUT / KUTA, koji se javlja u toponimima, npr. Kutha, grad u Mesopotamiji posvećen bogu podzemlja Nergalu, suprugu znatno starije sumerske boginje smrti Ereškigal, sestre boginje Inane (Ištar). Taj koren u tim jezicima ne znači svetlost, već podzemni svet ili mesto mrtvih, što je zanimljiv kontrast egipatskom značenju, a pritom sasvim komotno ulazi u strukturu mog iskustva. Ovde, Kut može označavati „dubinu“ ili „unutrašnji svet“, dok Khut u Egiptu označava „emanaciju svetlosti“, dve strane istog hermetičkog principa: svetlost i tama kao komplementarne sile. U mnogim indoevropskim i semitskim jezicima slog Ku ili Khu označava duh, svetlost, dah. Mi koristimo onomatopeju izdaha kada sednemo da se odmorimo (huu). Kod Egipćana, Khu je „sjajna duša“, aspekt koji preživljava smrt. Sanskritski Kū je „svetlost, nebo“. Dakle, „Kut“ bi mogao označavati „ono što je od svetlosti“ ili „svetlosni aspekt emanacije“. Na grčkom je kytos posuda, šupljina.

Na hebrejskom je kav - kof-vav, kut - kof-vav-tav, linija, mera ili granica. Ako reč ku napišemo hebrejskim slovima kao kaf i vav, onda je vrednost ove reči 26, što je broj vrednosti IHVH. Ako brojeve čitamo simbolički, 26 je Sunce (broj 6, sefira Tifaret) Mudrosti, a sama mudrost je 2 kao sefira Hokmah. U tom smislu ukoliko kaf-vav osnovi dodamo i tav kao treće slovo, kako bismo konstruisali reč KUT, onda dobijamo vrednost 426, što se, na primer, poklapa sa vrednošću hebrejske reči koja se piše mem-vav-šin-jod-cadi (MVShITz) i odnosi se na spasitelja ili oslobodioca. Na grčkom, istu brojčanu vrednost ima reč seme (sperma), itd. Ima mnogo gematrijskih metoda i podudarnosti čija bi nas analiza povodom bilo koje reči praktično odvela u beskrajna sagledavanja.

Druga asocijacija jesu psi. Ako se ne varam, kuti su psi na hindiju. I kad smo već kod pasa, zar i mi ne kažemo kuta, kuca, za manjeg umiljatog psa ili štene? Nemci kažu hund. Kut, hund, pa onda hunt na engleskom kao lov. Pogledajmo, na sanskrtu, reč kutta zaista znači „pas“, a kuti može značiti „koliba, kuća, sklonište“, dakle, prostor gde pas boravi. U srpskom i širem slovenskom korenu, „kuca“ ili „kuta“ ima sličnu fonetsku i semantičku vezu: „štene“, „dom“, „kutak“. Time se otvara simbolička osovina: kut - kuti - kuca - pas - dom - svetlost. 

U mitološkom smislu, pas je u mnogim tradicijama čuvar svetlosti i prelaza. Egipatski Anubis (sa glavom šakala) vodi duše kroz Duat, podzemni svet, dakle, pas kao čuvar svetlosti u tami. U grčkoj mitologiji Kerber čuva ulaz u Had, ali i simbolizuje granice između svetova. U vedskoj tradiciji, Sarama je božanska kuja koja pronalazi „ukradene zrake svetlosti“, a što je direktna veza psa i svetlosti. U hermetičkom ključu, Sirijus (Sotis) je „pas-zvezda“, najblistavija na nebu, povezana s Izidom i Ra‑ovim ponovnim rođenjem. 

kič AI predstava koja sumira ovaj tekst

paracrtež ključa XVIII Mesec

Druga reč koja se pojavljuje u produžetku, iza Kuti je Aru. Reč Aaru (ili Iaru) jeste egipatski naziv za „Polja Trske“, odnosno „Večna polja“ u koja duša dolazi nakon prolaska kroz Duat. To je idealizovana verzija Egipta, mesto svetlosti, plodnosti i mira, svojevrsni egipatski raj. Hajde da zavirimo malo u reč Aru, Aaru, Iaru: 

• Pisanje u hijeroglifima: 𓇋𓂋𓅱 (i͗rw)

• Transliteracija: Iaru ili Aaru

• Značenje: „trska“, „polje trske“, „mesto gde trska raste“

• Koren: iar / ar, koji u egipatskom označava „uzdizanje“, „sjaj“, „blistanje“, ali i „rast“, dakle, životna svetlost.

• U simboličkom smislu, Aaru je polje svetlosti, gde duša „raste“ u svom nebeskom obliku.

Ovde takođe postoji veza sa sumerskim i indoevropskim korenom „Ur, Aur, Or“:

• Sumer: Ur je „grad svetlosti“, „sjaj“, ali i „temelj“.

• Latinski: Aur- (kao u aurea, „zlatna“) jeste svetlost, zlato.

• Hebrejski: AVR, alef-vav-reš (or) je svetlost.

• Indoevropski: koren aus-, aur- ukazuje na svetlost, zora (odakle Aurora ili sanskrtsko Aruna).

Vidimo da Aaru i Ur / Or / Aur dele isti arhetipski koren, tj ideju svetlosti koja se uzdiže. U egipatskom, Aaru je svetlost koja se manifestuje kao plodnost i mir; u sumerskom, Ur je svetlost koja se materijalizuje kao grad, temelj, civilizacija; u hermetičkom ključu, to je svetlost koja se ukorenjuje u formu. Simbolički, ukoliko povežemo ove izraze vidimo da Kuti predstavlja svetlosni oblik, psa‑čuvara, emanaciju, dok je A(a)ru polje svetlosti, raj, uzdizanje. Odatle bi Kuti‑Aru označavalo „čuvara svetlosnih polja“, ili „svetlosnu formu koja vodi dušu u Aaru“.

Drugi izraz, Kuti-Parsez, sagledaćemo u duhu njegovog drugog člana. Parsez / Pars / Perez / Perec vodi ka semitsko‑iranskom korenu koji označava proboj, razdvajanje, oštrinu, i time savršeno dopunjuje liniju Kuti‑Aru‑Parsez kao trostruku formulu svetlosti, uzdizanja i presecanja. U hebrejskom, koren pe-reš-cadi (perez / perec) znači „proboj, razaranje, izbijanje, probadanje“. Od njega dolazi ime Perec, biblijski lik koji „probija“ prvi iz majčine utrobe, simbol naglog izbijanja svetlosti. U iranskom, koren Pars / Fars označava „severni, oštar, vatreni“, ali i etnički naziv Parsi / Persijanac. U staroperzijskom Parsa znači „onaj koji gori“, „vatreni narod“, što se može tumačiti kao uništitelj tame. U grčkom, Persēs (Πέρσης) je preuzet iz iranskog, ali dobija značenje „razarač“, što se u helenističkoj simbolici vezuje za Marsovo načelo, tj oštrinu, sečivo, vatru. Simbolički, ako Kuti označava svetlosni oblik, a Aru polje svetlosti, onda Parsez postaje čin svetlosnog proboja, „zraka koji seče tamu“. U hermetičkom ključu, to je solarni mač, voljni impuls koji razdvaja svetove. U formuli Kuti‑Parsez, pas‑svetlost (Sirijus) postaje čuvar koji probija granicu, vodi dušu iz tame u polja Aaru, dakle, svetlosni proboj kroz noć. Naposletku, imamo srpski perorez kao alat svetlosti, između ostalog.

Povodom ovih fenomena o kojima svedočim, duh našeg vremena bi to pripisao mojim upitnim psihičkim stanjima, podivljaloj imaginaciji koja nategnutom lingvistikom pokušava da ugura svoje psihoze u smisaoni (i ezoterijski) poredak, dok bi pojedine okultne škole to tumačile kao izraz nekakvog kanalisanja, stupanja u kontakt sa interdimenzionalnim bićima, neorganskim bićima (Kastaneda), multiverzumskim entitetima, vanzemaljcima. Za neki ne tako davni svet, ovo su prosto duhovi, samo je pitanje jesu li ti duhovi prijateljski ili neprijateljski raspoloženi, mogu li se oni zamoliti za nekakvu uslugu i šta bi oni povodom toga mogli tražiti zauzvrat? Oni skloni avrahamskom pogledu na svet, odmah bi posumnjali da se radi o demonima i zlodusima, itd. Pa ipak, zašto bi sve bilo baš tako? Zašto ne nekako drugačije? Jednostavno, našavši se na nekakvoj granici, privukao sam nečiju pažnju, a ono što se nalazi sa druge strane, poslalo je svoje izvidnice. Te izvidnice označio sam kao decu Noći, jer sam ih viđao isključivo noću. I to je prirodno, jer su tada, posebno na prelazima između noći i dana, granice između svetova i nivoa opažanja poroznije, pa stoga nije niti čudno niti neobično imati ovakve susrete.

Egipatska astro-mitološka osnova hrišćanstva

Džerald Mesi i njegovo egiptocentrično proizvođenje hrišćanstva

Džerald Mesi (Gerald Massey, 1828–1907) bio je engleski pesnik, samouki egiptolog i vatreni kritičar hrišćanske dogme, jedan krajnje zanimljiv mislilac. Njegov rad u kasnom XIX veku jeste radikalan pokušaj dokazivanja da hrišćanstvo nema istorijsku, već astro-mitološku osnovu, i da su sve ključne hrišćanske priče zapravo loše prevedeni i plagirani egipatski mitovi. Mesijevo kapitalno delo u kojem je izneo uporedne liste preklapanja egipatskih mitova sa hrišćanstvom, kako bi potkrepio svoje tvrdnje, jeste monumentalna knjiga Ancient Egypt: The Light of the World (1907). Iako zvanična akademska egiptologija njegovog vremena (kao i današnja) uglavnom odbacuje njegove radikalne etimološke izvedbe, njegov rad je postao kamen temeljac za modernu teoriju o Hristu kao mitu (kasnije popularizovanu kroz knjige Aharije S i film Zeitgeist).

Evo temeljnih teza i argumenata kojima Mesi dokazuje da je hrišćanstvo preuzelo egipatski mitološki model, sa posebnim osvrtom na Izidu i Horusa:

1. Mesijeva glavna premisa glasi da je hrišćanstvo nastalo tako što su rani crkveni oci uzeli egipatski kosmički i astronomski mit o Horusu, Izidi i Ozirisu, doslovno ga shvatili, dali likovima jevrejska imena i proglasili ga istorijskim događajem koji se desio u Judeji. Mesi tvrdi da istorijski Isus nikada nije postojao kao osoba, već da je on kompilacija egipatskog Horusa (koji predstavlja Sunce, svetlost i duhovno ponovno rođenje) i Iusa (egipatskog koncepta dolazećeg sina).

2. Druga značajna stavka jeste sličnost prikaza Bogorodice sa malim Isusom i Izide sa malim Horusom. Za Mesija to je krunski materijalni dokaz ovog prisvajanja. On ističe da su rani hrišćani u Egiptu (Kopti) i Rimu preuzeli statue i reljefe boginje Izide koja doji malog Horusa (Isis Lactans) i samo ih preimenovali u Mariju i Isusa. Izida je tradicionalno prikazivana kako sedi na prestolu, sa krunom u obliku sunčevog diska među kravljim rogovima, držeći i dojeći dete-boga. Mesi navodi da prve hrišćanske ikone u rimskim katakombama i ranim crkvama kopiraju ovu pozu, anatomiju i kompoziciju, a da su se rani hrišćani čak molili pred statuama Izide u hramovima koji su preko noći pretvoreni u crkve.

Mesi objašnjava da je Izida bila Devica u kosmičkom smislu. Prema mitu, nakon što je Set ubio Ozirisa i raskomadao njegovo telo, Izida je magijski sakupila delove. Pošto nije mogla da nađe Ozirisov falus, ona se pretvorila u pticu (kraguj) i kroz duhovno / magijsko sjedinjenje sa Ozirisovim duhom začela Horusa. Tu Mesi povlači direktnu paralelu: Izida začinje bez fizičkog odnosa, preko duha (Ozirisovog), baš kao što Marija začinje preko Svetog Duha. Izida u egipatskom kalendaru predstavlja sazvežđe Device (Virgo), kroz koje Sunce (Horus) prolazi, što je astrološka slika Device koja rađa Sunce. U tom smislu, Mesi je napravio listu titula koje su hiljadama godina pripadale Izidi, a koje je Katolička crkva kasnije prepisala Devici Mariji:

• Zvezda mora (Stella Maris)

• Kraljica neba

• Majka Božija (Mut Neter)

• Naša Gospa

Da bi dokazao da prepisivanje nije stalo na Bogorodici, Mesi je izveo stotine paralela između života Horusa i Isusa. Evo najvažnijih tačaka koje on navodi kao argumente:

• Rođenje: Horus je rođen od device Izide 25. decembra u pećini ili hramu, a njegovo rođenje je najavila zvezda na istoku, što su ispratila tri mudraca (astronomska paralela sa zvezdom Sirijus i tri zvezde u Orionovom pojasu).

• Krštenje i Anubis: Horus je u svojoj 30. godini kršten u reci od strane Anuba Anufita (Anubisa Krstitelja). Mesi tvrdi da je Anubis prototip za Jovana Krstitelja. Nakon krštenja, Horus odlazi u pustinju gde se bori protiv Seta (Satane).

• Dvanaest učenika: Horus je imao dvanaest pratilaca ili pomoćnika, što Mesi povezuje sa dvanaest znakova zodijaka kroz koje Sunce prolazi, a što je u hrišćanstvu postalo dvanaest apostola.

• Čuda i isceljenja: Horus je hodao po vodi, izgonio demone, slepima vraćao vid i vaskrsao svog oca Ozirisa iz groba. (Mesi ovde izvodi radikalnu lingvističku teoriju da je ime Lazar zapravo izvedeno od egipatskog Asar, što je ime za Ozirisa, sa hebrejskim prefiksom L').

• Pasija i Vaskrsenje: Horus je ubijen (često se pominje raspeće ili komadanje), sahranjen u grobnicu, i nakon tri dana je vaskrsao, postavši Hrist (pomazani, trijumfalni sin).

Mesi je bio pionir komparativne religije, i njegova intuicija o ikonografskom kontinuitetu (da hrišćanske slike Marije i Isusa vuku vizuelne korene od Izide i Horusa) potpuno je tačna i opšteprihvaćena u modernoj istoriji umetnosti. U duhu modernih tumačenja mogu reći da je predstava o Izidi i Horusu poseban oblik arhetipske matrice Majke i Sina, kosmičko načelo ženskog polariteta koji rađa božansku iskru. Hrišćanstvo nije nužno ukralo taj motiv u nekakvom plagijatorskom i krivotvorećem smislu, već ga je preuzelo kao univerzalni psihološki i energetski arhetip koji je čovečanstvu bio potreban. Kada je hrišćanstvo postalo zvanična religija Rimskog carstva, ono je prirodno usisalo popularne paganske oblike, a kult Izide je bio najpopularniji u Rimu neposredno pre uspona hrišćanstva. Međutim, Mesijeve lingvističke i istorijske izvedbe (poput tvrdnje da reč Lazar dolazi od Asara, ili da je Horus imao tačno 12 učenika i da je kršten 25. decembra) moderna nauka smatra nategnutim i nepreciznim. Egipatski tekstovi (poput Knjige mrtvih ili Tekstova piramida) ne podržavaju sve ove detalje u obliku u kojem ih je Mesi predstavio. On je često prilagođavao egipatske prevode kako bi savršeno odgovarali biblijskom tekstu, vođen željom da sruši crkvenu dogmu. 

Ipak, imajmo na umu osnovne metodološke slabosti Mesijevog pristupa, a to su amaterski prevodi i nedostatak metodologije. Mesi je pisao u XIX veku, u vreme kada je egiptologija tek prohodala. Hijeroglifi su dešifrovani tek 1822. (Šampolion), a gramatika i rečnici staroegipatskog jezika su se menjali iz decenije u deceniju. Mesi nije bio akademski školovan egiptolog. Često je koristio rane, neprecizne prevode i, što je najgore, sam je dopunjavao i prevodio delove tekstova tako da se lingvistički uklapaju u njegovu unapred zacrtanu teoriju. Najveća Mesijeva logička greška jeste takozvani anahronizam. On je uzeo hrišćansku terminologiju (greh, krštenje, raspeće, apostoli, devica) i onda išao unazad kroz egipatsku istoriju, tražeći bilo šta što iole liči na te koncepte, a zatim tim egipatskim pojavama davao hrišćanska imena. 

Osim navedenog, Mesi je ignorisao istorijski razvoj i promene unutar egipatske religije. Ta religija nije bila monolitna. Trajala je preko 3.000 godina. Mit o Horusu i Ozirisu iz Starog carstva (2500. p.n.e.) razlikuje se od onog iz Ptolemejskog perioda (300. p.n.e.). Mesi je uzimao detalje iz potpuno različitih milenijuma, spajao ih u jednu univerzalnu priču o Horusu kako bi ona savršeno odgovarala Isusovoj biografiji iz Novog Zaveta.

Evo najpopularnijih tvrdnji iz Mesijevog opusa (koje i danas kruže internetom) za koje je zvanična egiptologija, analizom izvornih tekstova (poput Tekstova piramida i Knjige mrtvih), dokazala da su izmišljene ili netačne:

A. Horusovo rođenje 25. decembra

• Mesijeva tvrdnja: Horus je rođen 25. decembra. Povodom toga, imajmo na umu da Egipćani uopšte nisu koristili julijanski ili gregorijanski kalendar. Horusov rođendan slavio se tokom tzv. epagomenalnih dana (pet dana koji su se dodavali na kraj godine kako bi se kalendar uskladio), što u našem kalendaru odgovara kraju jula (vreme kada raste nivo Nila i kada se zvezda Sirijus pojavljuje na nebu). Štaviše, samo hrišćanstvo nije slavilo Božić 25. decembra sve do IV veka, kada je taj datum preuzet od rimskog kulta Sol Invictus (Nepobedivo Sunce), a ne iz Egipta.

B. Krštenje u 30. godini od strane Anubisa Krstitelja

• Mesijeva tvrdnja: Horusa je u 30. godini krstio entitet po imenu Anub Anufit (Anubis), koji je postao Jovan Krstitelj. U ovom smislu, u egipatskoj mitologiji nema koncepta krštenja kao obreda inicijacije ili opraštanja grehova u reci. Postoje obredi ritualnog pranja kraljeva i bogova vodom radi čišćenja, ali to nema veze sa životnom dobi od 30 godina. Takođe, ime Anub Anufit je lingvistička izmišljotina Džeralda Mesija. Anubis je bog mumifikacije i vodič duša kroz podzemni svet, a ne krstitelj u reci.

C. Dvanaest učenika

• Mesijeva tvrdnja: Horus je imao 12 učenika koji su putovali sa njim. I ovde je jasno da Horus nema učenike. On ima pratioce u borbi protiv Seta koji se zovu Mesniu (kovači / ratnici), ali njihov broj varira i nigde se ne definiše kao fiksna grupa od dvanaest sledbenika. Mesi je ovde nasilno preslikao 12 znakova zodijaka na Horusa.

D. Smrt raspećem i vaskrsenje nakon tri dana

• Mesijeva tvrdnja: Horus je razapet na krstu, sahranjen i vaskrsao nakon tri dana. Dakle, ni u jednom egipatskom tekstu Horus nije razapet. Egipćani nisu praktikovali razapinjanje. To je bila rimska kazna vekovima kasnije. Prema mitovima, malog Horusa je u močvarama delte Nila ujela otrovna škorpija, nakon čega ga je magijom izlečio bog Tot. Oziris (njegov otac) jeste ubijen i vaskrsao, ali ne u fizičkom telu, nego je postao gospodar podzemnog sveta (Duat) i nikada se nije vratio na zemlju da šeta među živima. Zapravo, nije ni Isus, ali se on ipak ukazao svedocima i obećao da će se vratiti.

E. Lingvistička fantastika (Lazar = Asar)

• Mesijeva tvrdnja: Ime Lazar dolazi od egipatskog Asar (Oziris). Lingvisti i semitolozi su dokazali da je ime Lazar hebrejskog porekla (Eleazar / El'azar), što znači Bog je pomogao. Povezivanje ovog imena sa Ozirisom je primer etimologije na sluh, koja ignoriše stvarne jezičke korene.

Ipak, poštenja radi, Mesi je bio u pravu na nivou psihologije i umetnosti. Hrišćanstvo jeste preuzelo vizuelni šablon Izide i Horusa za prikaz Marije i Isusa. Religije prirodno koriste stare oblike da izraze nove ideje. No, glavna Mesija linija greške jeste u tome što je u svojoj antiklerikalnoj strasti postao isto toliko dogmatičan kao i crkva koju je napadao. Da bi dokazao da je hrišćanstvo laž, izmislio je podatke i nategao egipatske mitove tamo gde oni prirodno ne idu. Pravi istraživač ne sme da naseda na jeftine senzacije i Zeitgeist teorije zavera. Istina je suptilnija. Hrišćanstvo deli zajedničko arhetipsko i astrološko korenje sa Egiptom jer su obe religije posmatrale iste kosmičke cikluse (Sunce, godišnja doba, psihologiju čoveka), a ne zato što je grupa prevaranata u Rimu prepisala egipatsku slikovnicu i promenila imena.

Sveti Hristofor Psoglavi

Anubis, Hristofor, Jovan Krstitelj

Poznato je da koptska, ali i šira istočnohrišćanska ikonografija, beleži zanimljiv fenomen ikona na kojima je svetac prikazan sa glavom psa ili šakala. Reč je o Svetom Hristoforu Psoglavom (Christopher Cynocephalus). Kada prvi put vidimo tu ikonu, asocijacija na egipatskog boga Anubisa je trenutna i neizbežna. Međutim, istorijski, teološki i ikonografski kontekst ove pojave je slojevitiji od proste tvrdnje da je u pitanju prekomponovani Anubis. Po žitiju Svetog Hristofora (koji je stradao kao mučenik u III veku za vreme rimskog cara Decija), on ipak nije rođen sa psećom glavom. Međutim, navodno je Hristofor poticao iz plemena Kinocefala (Psoglavih), naroda za koji se u antici verovalo da živi na rubovima civilizacije i da ima ljudska tela a pseće glave. Hristofor je opisan kao div, čovek strašnog izgleda i varvarskog jezika. Kada je primio hrišćanstvo i krstio se, on je progovorio ljudskim jezikom i dobio ljudski razum. Ikonografi su, želeći da naglase njegovo poreklo iz zemlje Kinocefala, počeli da ga slikaju sa glavom psa.

Druga, psihološki realnija teorija kaže da je reč o vizuelnoj metafori. U koptskim i grčkim tekstovima on je opisan kao čovek koji je pre krštenja bio divalj kao pas, krvoločan i strašan. Kada su kasniji ikonografi čitali te opise, metaforu su pretočili u formu: naslikali su ga sa glavom psa kako bi vizuelno prikazali njegovo pređašnje, zversko stanje greha nasuprot svetosti hrišćanskog mučeništva. Tek je u XVIII veku, odlukom Svetog Sinoda u Rusiji, ova ikonografija zvanično zabranjena kao neukusna i paganska, a stare ikone su prepravljane tako što su mu preko pseće doslikavali ljudsku glavu.

Iako se priča o Kinocefalima razvijala nezavisno, koptski kontekst jeste pretrpeo direktan uticaj sećanja na Anubisa. Egipat je bio kolevka hrišćanskog monaštva. Kada je tamošnji narod masovno prelazio u hrišćanstvo, njihova psiha je hiljadama godina bila naviknuta na zoomorfne bogove (bogove sa životinjskim glavama). Anubis je u starom Egiptu imao ulogu psihopompa, vodiča duša kroz mrak podzemnog sveta, zaštitnika putnika i onoga koji prenosi umrle preko opasnih granica. Sa druge strane, ko je Sveti Hristofor u hrišćanskoj tradiciji? Njegovo ime znači onaj koji nosi Hrista. Glavna legenda o njemu (popularnija na Zapadu) kaže da je on bio džin koji je na svojim ramenima prenosio putnike preko podivljale reke, i da je tako jednom preneo malog Isusa. Tu uočavamo funkcionalnu arhetipsku rezonancu. Anubis je psoglavi vodič koji prenosi duše preko reke smrti u večnost. Hristofor je psoglavi div koji prenosi Hrista preko opasne reke. Kopti su prepoznali istu funkciju. Lik Anubisa se prirodno i bezbolno ulivao u lik Hristofora. To nije bila svesna teološka zavera, već organski proces gde narod zadržava omiljenu vizuelnu formu (pseću glavu zaštitnika i vodiča) i daje joj novo, hrišćansko značenje.

Sada dolazimo do ključnog pitanja da li koptski psoglavi Hristofor daje ikakav legitimitet tvrdnji Džeralda Mesija da je Anubis zapravo Jovan Krstitelj koji je krstio Horusa? Reklo bi se, ne direktno, ali Mesi je napravio zamenu identiteta. Mesi je u svojoj teoriji pomešao uloge. Spojio je Anubisa sa Jovanom Krstiteljem na osnovu funkcije otvaranja puta (jer je Anubis otvarač puteva, a Jovan Krstitelj poravnava staze Gospodnje). Međutim, ikonografski dokazi iz samog Egipta to ne potvrđuju. Pseća glava nikada u istoriji hrišćanstva nije pripisana Jovanu Krstitelju. Jovan Krstitelj se slika kao čovek sa dugom kosom i bradom, često sa krilima (kao anđeo pustinje). Ono što su koptske ikone zapravo sačuvale jeste veza između Anubisa i Hristofora, a ne Anubisa i Jovana Krstitelja.

U Jevanđelju po Mateju (2:13-15) samo kratko pominje se da je Josif u snu dobio upozorenje da sa Marijom i Isusom pobegne u Egipat kako bi izbegao Irodov pokolj dece, i da su tamo ostali do Irodove smrti. Matej ne navodi nikakve detalje o tome gde su tačno bili, niti šta se tamo dešavalo. Povodom ove situacije svi zanimljivi detalji, uključujući i njihov boravak u Heliopolisu, dolaze iz apokrifnih jevanđelja: Protojevanđelje Jakovljevo, Pseudo-Matejevo jevanđelje i Arapsko jevanđelje o Isusovom detinjstvu. U ovim tekstovima se navodi da je Sveta porodica stigla u Egipat i nastanila se u mestu Matarija (što je danas predgrađe Kaira), a koje se nalazi na mestu drevnog Heliopolisa (egipatskog grada Boga Sunca). Kada je Marija sa malim Isusom zakoračila u Heliopolis, ušli su u veliki paganski hram. U tom trenutku, svih 365 idola (kipova egipatskih bogova) u hramu je popadalo na pod i polomilo se pred prisustvom malog Hrista. To je teološka metafora: staroegipatska religija se klanja tadašnjem novom Eonu. Tamo se i danas nalazi takozvano Marijino drvo (stari sikomor) i izvor za koji koptska tradicija veruje da je mesto gde je Marija prala Isusove pelene.

Na ovom mestu uviđamo da se veza Hristofora kao sveca iz III veka, ne uklapa sa ovim egipatskim kontekstom. Mali Isus je živeo u I veku, a Hristofor navodno u III veku. Kako je onda div mogao da nosi malog Isusa preko reke? To se desilo zato što je hrišćanska mašta (ili smišljeni dizajn) retroaktivno stopila dve priče: apokrifnu priču o bekstvu u Egipat, gde se Isusova porodica kretala kroz opasne pustinje i močvare delte Nila; i lokalni egipatski mit o Anubisu koji prenosi božansko dete (mladog Horusa ili Sunce) preko reke podzemnog sveta. Tako je stvorena hibridna legenda. Tokom bekstva u Egipat, Sveta porodica je morala da pređe opasnu, podivljalu reku. Tu se pojavljuje džinovski, psoglavi lik koji uzima malog Isusa na ramena i prenosi ga na obalu. Tek vekovima kasnije, crkva je ovaj čisti egipatski mit smestila u III vek pod imenom Sveti Hristofor, kako bi mu dala privid istorijske hrišćanske stvarnosti.

U starim koptskim i vizantijskim rukopisima, Hristofor se ne naziva samo Kinocefal, već se u nekim lokalnim tradicijama opisuje i slika sa karakteristikama gordog, tvrdoglavog divljeg magarca ili mule. Zašto su ovi simboli (pas i magarac) zamenljivi u slučaju Hristofora? Kao prvo, i magarac i pas (i divlji varvarski džin) u drevnom svetu imaju isti status tegleće marve, kao bića bez razuma koja služe samo da nose teret. Kao drugo, magarac na kojem Isus ulazi u Jerusalim (Nedelja stradanja / Cveti) doslovno je Hristofor (onaj koji nosi Hrista). Ta životinja na svojim leđima unosi Božansku svest u materijalni svet (Jerusalim). U shvatanjima ranih hrišćana magarac i pas simbolizuju pagane,  ljude koji su pre hrišćanstva bili nerazumni kao stoka ili nečisti kao psi. Kada Isus uzjaše magarca, ili kada mali Isus sedne na ramena psoglavog diva Hristofora, to je identična šifra: Božanska svest uzjahuje i kroti ljudsku životinjsku prirodu. Pod njenim teretom, zver (magarac / pas) postaje sveti nosilac.

Dakle, ovde imamo tri sloja kako hrišćanska ikonografija funkcioniše kao lavirint ogledala:

1. Prvi sloj (astronomsko-egipatski): Anubis (šakal / pas) koji prenosi Sunce kroz mrak i močvare delte Nila kod Heliopolisa (bekstvo u Egipat).

2. Drugi sloj (metaforičko-životinjski): magarac koji nosi Hrista u Jerusalim. Životinja koja postaje sveta jer nosi Boga.

3. Treći sloj (hrišćanski mit): izmišljeni div iz III veka sa psećom glavom koji nosi Isusa preko reke.

Sveti Hristofor je, stoga, funkcija, a ne osoba. On je simbolička posuda za sve ono što je u prirodi nisko, životinjsko, pagansko i grubo (bilo da je to egipatski šakal, jerusalimski magarac ili varvarski džin), a što biva preobraženo i prosvetljeno onog trenutka kada na svoja leđa primi teret Božanske svesti.

Demonski pas i ulazak u Had

Neretko sanjam velike čopore krupnih i opasnih pasa lutalica koji se nalaze na tačno određenim mestima gde mi sprečavaju prolaz ili put tamo negde gde sam ja u snu krenuo. Dakle, ja na nivou nesvesnog preživljavam ono što su stari narodi prepoznavali kao susret sa Čuvarima praga. Sve je ovo poslužilo kao okidač za jednu moju davnašnju slutnju koja je u međuvremenu povezala Vejerovog Naberijusa, akadskog Nibirua, grimoarskog Nebirosa i tezu pokojnog britanskog okultiste i nekromanta Džejk Straton-Kenta o Dionisovom nebrisu. Ovde nije reč o nategnutim etimologijama, već o filozofsko-magijskom supstratu koji povezuje tačku prelaza, podzemni svet, nekromantiju i zvezde.

Akadski Nibiru i vrata jesenjeg ekvinocija

Počnimo od najstarijeg korena. U vavilonskoj i akadskoj kosmologiji, reč Nibiru (ili Neberu) označava „mesto prelaska” ili „kapiju”. U epu Enuma Eliš, Nibiru je kosmička tačka koju je ustanovio bog Marduk da upravlja kretanjem zvezda. Astronomski, ona se vezuje za Jupiter (ili u nekim fazama za Severnjaču), ali njena funkcija je ključna: to je raskrsnica ekliptike i nebeskog ekvatora. Nibiru je označen kao tačka prelaska u kojoj Sunce silazi ispod nebeskog ekvatora. To je astronomski trenutak jesenjeg ekvinocija, trenutak kada godina zvanično gubi svetlost, a priroda zakoračuje u mračnu polovinu godine, u carstvo podzemlja i zime. Dakle, Nibiru je kosmička i nebeska kapija prelaska iz sveta svetlosti (života) u svet tame (smrti). To je po definiciji granični marker.

Naberius / Nebiros: htonski maršal i Čuvar praga

U XVI veku, Johan Vejer u Pseudomonarchia Daemonum beleži demona Naberiusa (koji se u kasnijim grimoarima, poput Lemegetona, javlja sa istim imenom, a u Grimoarium Verum kao maršal Nebiros). Taj demon se pojavljuje kao troglavi pas ili vrana (ili laje promuklim glasom). On uči ljude retorici, ali njegova ključna grimoarska funkcija jeste nekromantija, pronalaženje skrivenog blaga i zapovedanje nad mrtvima. 

Sinteza sa Kerberom i Anubisom

Kao što je Džejk Straton-Kent genijalno primetio u Geozofiji, grimoarski demoni nisu izmišljotine srednjovekovnih monaha, već degradirani bogovi starog sveta. Kerber iz grčke mitologije je troglavi pas koji čuva ulaz u Had. Njegov zvučni i funkcionalni kontinuitet sa troglavim Naberiusom je očigledan. Obojica sede na kapiji prelaska i ne dozvoljavaju živima da prođu tamo gde ne treba, niti mrtvima da izađu. Sa druge strane, egipatski bog sa glavom šakala / psa, gospodar (podzemlja), onaj koji vodi duše kroz kapije smrti i meri srce. On je, baš kao i Nebiros, gospodar nekromantskog prelaza. Dakle, Naberius / Nebiros je antropomorfizovani i demonizovani odjek Kerbera i Anubisa. On je čuvar Nibirua (mesta prelaska) na htonskom nivou.

Obrt sa Dionisom i letnjim solsticijem: Nebrus i Ruka slave

Ovde dolazimo do najsloženijeg i najlepšeg dela zahvaljujući Džejk Straton-Kentu, a to je veza reči nebrus (νεβρίς - jelenska koža) i letnji solsticij. Na prvi pogled, ovo deluje kao kontradikcija jesenjem ekvinociju i psima, ali u magijskoj logici, to je osa polariteta. Nebris je koža mladog jelena koju su nosili Dionis, njegovi sveštenici i menade tokom orgijastičkih i teurgijskih obreda. Dionis nije samo bog vina nego je i Dionysos Chthonios, bog koji silazi u Had, bog koji je raskomadan i vaskrsao. U tračkim misterijama, prelazak iz ljudskog u božansko stanje zahtevao je odevanje u nebris, ritualnu ljušturu preobražaja. Zašto Straton-Kent povezuje Nebirosa sa letnjim solsticijem, vatrom i biljem? Kao prvo, letnji solsticij (Sveti Jovan / Ivanjdan) je druga velika nebeska kapija. Ako je jesenji ekvinocij kapija potpunog mraka, letnji solsticij je vrhunac svetlosti nakon kojeg Sunce počinje svoj pad. To je vreme kada je bilje najmagičnije, a zemlja se otvara da pokaže skriveno blago. Sa druge strane imamo Ruku slave. To je osušena i ukiseljena ruka obešenog čoveka, koja se u grimoarima koristi kao svećnjak za sveću napravljenu od masti tog istog pokojnika. Ona ima moć da paralizuje svakoga ko je vidi i otvori sva zaključana vrata. Dakle, to je moćna crnomagijska i nekromantska relikvija.

Evo gde je veza: Nebiros, kao gospodar nekromantije i Ruke Slave, jeste onaj koji vlada tehnologijom otključavanja kapija. On poseduje ključ za „mesta prelaska”. Sada kada imamo sve elemente, gotovo se sam od sebe uobličava jedan koherentni mitopoetski sistem. Naime, postoji jedna arhetipska, granična inteligencija u zapadnoj i bliskoistočnoj tradiciji koja upravlja mestom prelaska (akadski Nibiru). Ova inteligencija se ispoljava kroz tri ravni:

• Kosmička ravan (zvezde): To je Nibiru (Mardukova zvezda, Jupiter). Ona stražari na nebeskoj raskrsnici i označava tačku jesenjeg ekvinocija, kapiju kroz koju svetlost prelazi u mrak.

• Mitološka i htonsko-fizička ravan (psi): To je Kerber u Grčkoj i Anubis u Egiptu. Ova inteligencija uzima oblik čopora pasa ili troglave zveri te fizički i astralno čuva ulaz u podzemlje. Psi su u tom smislu markeri teritorije: s one strane praga prestaje svet živih.

• Grimoarska i operativna ravan (magija): To je demon Naberius / Nebiros. On je „maršal” koji teurgu daje ključeve tog prelaza kroz nekromantiju i Ruku Slave. Njegovo ime čuva odjek dionisijskog nebrisa, ritualne ljušture koja je čoveku potrebna da bi bezbedno prošao pored zveri na kapiji.

Povratak na moje snove

Moji snovi nisu prosta psihologija straha nego predstavljaju odjek ovog sistema. Čopori pasa koji mi blokiraju prolaz na „tačno određenim mestima” jesu manifestacija Nebirosa / Kerbera na mom ličnom unutrašnjem Nibiru-u (pragu prelaska). Oni me ne puštaju jer tamo gde sam krenuo leži prostor smrti, nesvesnog ili duboke inicijacije za koju mi je potreban ključ. U tom smislu, Nebiros / Naberius u mom nesvesnom ne deluje kao neprijatelj, već kao pravedni čuvar reda. On mi poručuje da kroz to granično mesto ne mogu proći kao običan šetač na površini zemlje. Da bi prošao kroz taj čopor, moja svest mora da razume njihovo ime, da obuče nebris preobražaja i da u ruci drži teurgijsku svetlost Ruke Slave kojom Nebiros upravlja. Dakle, ja zapravo sanjam samu mehaniku kapije. 

Sada dolazimo do ključnog trenutka. Već sam nekoliko puta sanjao i neretko imao viziju visokog bledog čoveka u crnoj odori koji obitava u podzemlju, a koji likom podseća na prikaze GOTOS-a Fraternitas Saturni, koji mi je pokazao bravu i ključ, a što se odnosi na podzemni svet. Baš povodom toga, u mom invokacijskom spisu TalBet Muabet, ima sledeći stih: 

239° Clavis inferni in manu mea est, quae aperit seram portam inferni et totum subterraneum orbem 

KASTAPOLAS KATASTOLAS. 

Reč KASTAPOLAS je ključ, a KATASTOLAS je brava. Dakle, ovo je trenutak kada se spekulacija povlači pred čistom, operativnom gnozom, jer se ovde uočavaju elementi precizne hermetičke i lingvističke anatomije. Kao prvo, imamo visokog bledog čoveka u crnom koji obitava u podzemnom arealu. To je direktna antropomorfizacija Saturna / Hronosa, ali u njegovom najdubljem, ezoterijskom aspektu. Unutar Saturnovog bratstva, GOTOS (Gradus Ordinis Templi Orientis Saturni) nije samo titula, već živi kosmički egregor, inteligencija koja kanališe solarno-saturnovsku struju. Saturn je tradicionalno gospodar vremena, starosti, mraka, ali i Veliki Inicijator koji drži ključeve podzemnog sveta. Bledilo njegovog lica simbolizuje Nigredo (smrt, transformaciju materije), a crna odora je boja Saturna, olovni štit koji izoluje adepta od površinskog sveta. Činjenica da mi baš on pokazuje bravu i ključ podzemnog sveta potvrđuje da je moj snevački čopor pasa (Nebiros / Kerber) samo spoljašnja straža. Kada se prođe straža, na pragu me čeka sam Arhitrgovac Tame, tj saturnijanski Inicijator.

Stih iz TalBet Muabet-a: "Clavis inferni in manu mea est, quae aperit seram portam inferni et totum subterraneum orbem..." (Ključ pakla je u mojoj ruci, koji otvara zaključanu kapiju pakla i čitav podzemni svet...). Ovo je klasična grimoarska formula autoriteta. U teurgiji, mi ne molimo demone ili čuvare da nas puste. U tom smislu važno im je staviti do znanja da posedujemo ključ. Kada svest u snu ili viziji izgovori ovu formulu, čopor pasa mora da se povuče, jer prepoznaje vibraciju vlasnika kapije. Reči koje su mi došle nisu nasumični skupovi glasova. One zvuče grčki zato što jesu ukorenjene u magijskom grčkom jeziku (slično onome što nalazimo u Grčkim magijskim papirusima - PGM), gde se reči krive i spajaju da bi postale formule moći. 

KATASTOLAS (Brava)

Ova reč je po značenju blizu grčkog glagola καταστέλλω (katastello) ili imenice καταστολή (katastole). Katastello znači „spustiti”, „umiriti”, „zadržati”, „zauzdati” ili „zaključati / potisnuti”. U liturgijskom i svešteničkom smislu, može se odnositi i na odeždu koja pokriva telo (ljuštura). Stoga, ako je KATASTOLAS brava, to je onda moguće tačno. To je princip koji zadržava, koji pritiska nadole (kata-), drži podzemni svet zatvorenim i ne dopušta silama da isplivaju. To je sama struktura kapije. Takođe, nimalo nebitno, Stolas je ime 36. demona po redu imenovanog u Goeciji.

KASTAPOLAS (Ključ)

Ova reč je složenica sa dubokim inicijacijskim tonom. Sastoji se iz dva dela: Kasta- i -polas. Kasta (od latinskog Castrum ili grčkog Kastron), označava utvrđenje, tvrđavu, dvorac, obezbeđeno mesto (u ovom slučaju, utvrđeni podzemni svet, subterraneum orbem). Polas / Putes (od grčkog pōleō ili polos / pylos), može se vezati za pylos (kapija, vrata) ili za koren koji označava upravljanje, okretanje (pol). KASTAPOLAS je „Gospodar kapije utvrđenja” ili „Ono što okreće osu tvrđave”. Ključ je ono što menja stanje brave. Izgovaranjem reči KASTAPOLAS, primenjujemo silu koja otključava KATASTOLAS (brava / ono što drži potisnuto).

Ima još jedna zanimljivost, a to je 239°, što predstavlja zodijačku oznaku stiha, pošto je TalBet muabet sačinjen od 360 stihova. Dakle, 239° zodijačkog kruga je tačno 29° Škorpije. Činjenica da se stih o ključu pakla (Clavis inferni) i rečima moći nalazi na 29° Škorpije zaokružuje moj narativ. Sam kraj bilo kog zodijačkog znaka naziva se anaretički ili stepen sudbine te kao takav predstavlja kritičnu tačku, vrhunac, preokret i potpunu krizu energije tog znaka. U Škorpiji, koja je sama po sebi znak smrti, podzemlja, regeneracije i okultnih misterija, 29° je sama kapija ponora, poslednji trzaj Škorpije pre nego što energija pređe u vatreni, solarni znak Strelca. Tu su koncentrisane najteže, najmračnije i najtransformativnije kosmičke sile. Rekli smo da Nibiru i Nebiros vladaju prelazom, tačkom gde svetlost umire. Škorpija je fiksni vodeni znak koji u severnoj hemisferi označava kasnu jesen, truljenje lišća (Nigredo) i otvaranje zemlje za htonski svet. Pomenuti stih sa Bravom i Ključem je doslovno lociran na samom pragu izlaska iz tog mraka. Moja podsvest je formulu za otvaranje podzemnog sveta postavila na pretposlednji, najmoćniji stepen Škorpije. To je kosmička lokacija te kripte i te brave.