O Svetom anđelu čuvaru

Istorijska perspektiva fenomena 

Svako ko je kročio stazom okultizma susreo se sa motivom Svetog Anđela Čuvara, (Holy Guardian Angel, HGA), a neretko i sa samim anđelom. Mnogi ljudi na sam pomen HGA odmah pomisle na Alistera Krolija, ali to nije njegov izum, odnosno otkriće, niti je nastao u okviru Hermetičkog reda Zlatne zore. Pre bi se moglo reći da je fenomen HGA rezultat višeslojne istorijske sedimentacije: jevrejske i iranske angelologije, helenističke demonologije, hermetičko-gnostičkih ideja o višem dvojniku, i renesansne magije. Konkretno, Krolijev HGA, da se tako izrazim, ali više preciznosti radi, potiče direktno iz Knjige svete magije Abramelina maga. Ovaj tekst (hebrejsko-nemačkog porekla, XIV–XV vek) opisuje ritual višemesečne askeze čiji je cilj znanje i razgovor sa Svetim Anđelom Čuvarom. U Abramelinu, HGA nije duh za prizivanje, nije elementarno biće, nego je lični nebeski posrednik između čoveka i Boga. Zlatna zora je preuzela taj cilj, a Kroli ga je u neku ruku radikalizovao i identifikovao HGA sa Istinskom Voljom (True Will). 

U Grčkim magijskim papirusima (PGM), spisu iz II-III veka poreklom iz Egipta, pisanih na grčkom, nalazimo nešto veoma slično. Tu se pojavljuje paredros (božanski pratilac), lični daimon koji se priziva i vezuje uz maga, a postoje i rituali za sticanje božanskog pomoćnika. Međutim, tu postoji razlika, jer po PGM paredros je prizvani duh, dok je kod Abramelina HGA već dat od Boga. Paredrosa mag potčinjava, i tu je naglasak na tehnici prizivanja, dok se kod Abramelina mag podređuje anđelu nakon intenzivnog asketskog moralno-fizičkog pročišćenja, a što naravno, uključuje i određene molitveno-obredne radnje. Dakle, sličnost postoji, ali struktura odnosa je različita, na jednoj strani je čista magija, a ovamo, kod Abramelina, imamo bezmalo mističan odnos čoveka i njegovog anđela.

Ukoliko zađemo malo dublje u prošlost, otkrićemo antički grčki koren HGA, a to je  lični daimon o kome je Sokrat govorio. Platon u Odbrani Sokratovoj kaže: Daimon me odvraća od pogrešnog delovanja. U srednjem platonizmu, svaki čovek ima nebeskog dvojnika, duša potiče iz zvezdanog reda, i postoji viši Ja koji je ostao gore. To je vrlo blizu kasnijem HGA konceptu. 

Takođe, postoji i gnostička paralela po ovom pitanju. Naime, kod gnostika (npr. u tekstovima Nag Hamadi), postoji ideja nebeskog dvojnika (syzygos), anđela čuvara svetlosti, odnosno savršenog čoveka koji u pleromi čeka da bude ponovo sjedinjen sa dušom. To znači da svaka duša ima nebeski par, i da je spasenje, zapravo, ponovno sjedinjenje sa tim nebeskim likom. Ovaj motiv se naziva syzygia (duhovni par). Kod nekih gnostika, na primer, kod setijanaca i valentinovaca, nebeski dvojnik je stvarni identitet, dok je zemaljski čovek samo fragment, a cilj je reintegracija. To je snažno ontološki dualistički model.

U jevrejskom misticizmu, svaki čovek ima anđela zaštitnika, ali tu ne nailazimo na ritual za razgovor s njim. U merkava i hehalot tekstovima mistik susreće anđeoska bića, ali nema ličnog anđela u smislu modernog okultizma. Kasnije, u lurijanskoj kabali, govori se o višem korenu duše, mada ne i o individualnom prizivanju ličnog anđela. Dakle, u jevrejskoj tradiciji nema slične strukture kao kod Abramelina. 

U islamskom misticizmu, svaki čovek ima anđele zapisničare, ali to nisu lični vodiči. Kod nekih sufija postoji koncept unutrašnjeg vodiča, ali on je božanska prisutnost, ne individualni entitet. Međutim, postoji jedan detalj koji povezuje iransku angelologiju, sufijsku mistiku i zapadni okultizam. Naravno, govorim o pojmu fravaši (fravarti) iz zoroasterske tradicije, kako ga je tumačio Anri Korbin. U staroiranskoj religiji, fravaši označava preegzistentni duhovni arhetip osobe, odnosno nebeski uzor koji postoji pre rođenja, i zaštitničku i inspirativnu silu. Dakle, u tom smislu, fravaši postoji pre inkarnacije, bira da siđe u svet, a nakon smrti čoveka vraća se u nebesku dimenziju. Dakle, to nije anđeo dodeljen čoveku, nego nebeski aspekt samog bića. Korbin je u iranskom sufizmu (posebno tumačeći Suhravardija) pisao da je fravaši nebeski dvojnik ili anđeoski alter ego čoveka. On to povezuje sa konceptom meleka (anđeo) kao ličnog nebeskog načela, povezuje sa imaginalnim svetom (‘alam al-mithal), i susretom mistika sa sopstvenom nebeskom suštinom. Kako Korbin objašnjava, mistik ne priziva spoljnog anđela, nego susreće sopstvenu anđeosku realnost. To je veoma blisko strukturi HGA. Korbin je pokazao da je ideja ličnog anđeoskog Dvojnika široko rasprostranjena u iranskom i islamskom ezoterizmu.

U Zlatnoj zori nastaje glavni preobražaj ovog koncepta, jer tu se spaja Abramelin, kabala, platonizam i renesansna magija (Agripa). Kao rezultat HGA se tumači kao viši genij, božanski dvojnik, nad-ego, unutrašnji logos. Kod Krolija dolazi završni pomak te HGA biva True Self, istinska volja. To je već psihometafizički konstrukt. 

Ako tražimo najraniju ideju, dobijamo tri paralelna izvora: grčki lični daimon, helenistički paredros iz PGM, i jevrejski anđeo zaštitnik. Abramelin ih sintetizuje u teurgijski model. Nekakva najkraća genealoška linija shvatanja o HGA može biti povučena od Platona (Sokrat), preko srednjeg platonizma, helenističke magije, zatim jevrejske tradicije, pa Abramelina, sve do Zlatne zore i Alistera Krolija. I upravo prateći tu liniju razvoja uviđamo ključne razlike između tradicionalnog i okultnog, jer po antičkoj tradiciji, ulogu HGA možemo tumačiti kao metafizičkog dvojnika; u gnosticizmu je to nebeski identitet; kod Jevreja je anđeo koji štiti; kod Abramelina je to posrednik spasenja; u Zlatnoj zori magijski cilj; a kod Krolija realizacija sopstva jer on razlikuje više sopstvo, odnosno Istinsku Volju od ega. Tok ovih ideja mnogo nam govori i o duhu vremena i mentalitetu ljudi različitih epoha. 

Kod Plotina nema dvojnika koji te čeka kao drugo biće, nego postoji kontinuitet identiteta. A kod gnostika vidimo taj ontološki razdor, jer je nebeski entitet gotovo drugi. Čitajući Krolija stiče se utisak da HGA deluje kao drugo biće, skoro autonomno, iako je deo našeg bića, ali opet, kao da nije. Dakle, to je više gnostički nego platonistički ton. Vidimo da je Kroli tu ambivalentan. U teoriji, kod Krolija je HGA istinsko sopstvo, dakle platonistički model, ali se on ritualno priziva, sa njim se pregovara, on ima ime, i javlja se kao nezavisno biće. To je gnostički ili hermetički model. Dakle, potrebno je razjasniti sledeću dilemu: ako je HGA nus, onda nema stvarnog dualizma, nema ontološkog drugog, a to je prosto metafora za unutrašnju integraciju. Međutim, ukoliko je HGA nebeski dvojnik, tu onda postoji kosmička podela, imamo izgubljeni identitet, dok je magija u tom smislu zapravo ontološka reintegracija.

Iskustva magijskih posvećenika i njihova tumačenja

Kod Krolija, iskustvo HGA se opisuje kao intenzivna svetlosna epifanija, tj kao pojava inteligencije sa sopstvenim imenom, sa kojom se vodi razgovor, a što vodi ka trajnoj promeni identiteta, i jačanju osećaja apsolutne nužnosti životnog pravca (True Will). Kroli opisuje HGA kao objektivno postojeće biće, ali ontološki identično istinskom Sopstvu čoveka sa kojim se nalazi u vezi. Kod kasnijih okultista postoje tri glavna tumačenja. Prvo od njih je objektivističko, odnosno konzervativno, po kome je HGA realna inteligencija izvan psihe. Drugo tumačenje je psihološko, naime HGA je dubinski sloj psihe (transpersonalno sopstvo). I konačno, treće tumačenje je energetsko-magijsko po kome je HGA središnja osovina suptilnog tela, solarni centar svesti. Iskustveno, savremeni okultisti to opisuju kao glas koji se razlikuje od unutrašnjeg monologa, povećanje učestanosti sinhroniciteta, snažan osećaj vođenja, i drastičnu reorganizaciju životnih odluka.

Poznati okultista Ostin Osman Sper (Austin Osman Spare), imao je drugačiji pristup, jer on praktično odbacuje ideju spoljašnjeg anđela. Kod njega postoji nešto što on zove Kia, i to je apsolutni, pred-konceptualni princip. Za Spera sveto jastvo, odnosno HGA, nije entitet, nego stanje svesti bez identifikacije. On kritikuje ceremonijalnu magiju jer smatra da je prizivanje anđela projekcija potisnutog. Umesto HGA kao entiteta, kod Spera imamo radikalnu auto-dekonstrukciju ega i kontakt sa bezličnim centrom. Iskustva opisana kod njega i njegovih sledbenika su praznina, ekstremna lucidnost, bezlična volja, i stanje pre identiteta. 

Kod Pitera Kerola (Peter J. Carroll) praktičara magije haosa, odnosno haotičara, koji nekako nastavljaju Sperove koncepte, nema obaveze prema HGA, jer sve je model. Haotičari često tretiraju HGA kao konstrukt koji može biti koristan, tj kao privremeni simbol višeg integriteta volje. Njihova iskustva povodom HGA su intenzivne vizuelne ili čuvstvene pojave, ali bez tvrdnje da je anđeo nešto objektivno. HGA je za njih servitor visokog nivoa a ne anđeo. Drugim rečima, za haotičare HGA je funkcionalni arhetip.

Još jedan okultista vredan pažnje u ovom smislu je Endru Čambli (Andrew Chumbley), koji upotrebljava izraz Holy Daimon. Kod njega to nije psihološki konstrukt, nije hrišćanski anđeo, nego atavistička, pre-hrišćanska inteligencija sudbine. U njegovim tekstovima iskustvo uključuje inicijacijske snove, susrete sa zoomorfnim ili htonskim oblicima, i rad sa sudbinskim tokom (Fate-Current). To je bliže antičkom daimonu nego Krolijevom solarno-anđeoskom modelu.

I konačno, Džejk Streton-Kent (Jake Stratton-Kent), otvoreno kritikuje anđeosku reinterpretaciju. Umesto toga on vraća koncept ličnog daimona iz helenističke tradicije, htonskog, ne nužno svetlog, te vezanog za podzemne sile i herojski kult. Za Streton-Kenta, HGA je kasna reinterpretacija starog daimonizma, a rad sa daimonom znači rad sa sopstvenom sudbinom i podzemnim identitetom. Iskustva koja nalazimo kod njega i onih na njega upućenih jeste susret sa senkom, inicijacija kroz krizu, ne svetlost, nego integracija tame.

Povodom shvatanja okultista na temu HGA, tu zapažamo jedan zanimljiv obrazac. Što je autor bliži ceremonijalnoj magiji, sklon je anđeoskom modelu prirode HGA. Ukoliko je sklon tradicionalizmu i demonologiji, HGA u tom slučaju biva daimon model. Ukoliko je pak sklon postmodernizmu, tu se ispoljava psihološki pristup. Dakle, na primerima ovih poznatih ličnosti iz sveta savremenog okultizma, ali i šire, o čemu se može čitati u knjigama drugih autora, ili slušati o tome na podkastima, opisana iskustva obično uključuju snažan unutrašnji glas sa osećajem autoriteta, promenu identiteta ili životnog pravca nakon tog iskustva, period intenzivnih sinhroniciteta, inicijacijske snove, te osećaj neko nevidljiv vodi proces. Ipak, povodom toga tumačenja variraju od neuropsihološke integracije do stvarne transpersonalne inteligencije. 

Okultisti skloni tradicionalnijoj ceremonijalnoj, ritualnoj magiji opisuju iskustvo sa HGA kao stabilnije i realnije od snova, vizija ili imaginacije. Kod njih, dakle, HGA je stvarna inteligencija. To je ontološki viši princip koji može biti identičan najdubljem sopstvu, ali nije proizvod ega. U tom smislu, magijski rad uklanja prepreke, a ne stvara entitet. Tu uviđamo strukturu iskustva i pristupa nalik klasičnoj teurgiji: čovek se usklađuje sa već postojećim božanskim principom. Ovaj pristup deluje stabilno ali je teško proverljiv jer podrazumeva drugačiju realnost. Tu se negde krije metafizičko.

Sa druge strane, okultisti poput Spera, čije iskustvo uključuje, da ponovim, glas koji deluje autonomno uz osećaj da dolazi spolja, a sve to praćeno jakim emotivnim i somatskim reakcijama, uz posledičnu reorganizaciju identiteta, pribegavaju psihološkom tumačenju. To tumačenje pretpostavlja da je psiha višeslojna, da se nesvesni kompleksi mogu personifikovati, da ritual povećava sugestibilnost i fokus te da nastaje funkcionalna disocijacija. U tom ključu tumačenja HGA je stabilizovana alter-struktura sa pozitivnim autoritetom. To nije nužno patologija, može biti adaptivno. Ovaj način tumačenja objašnjava zašto iskustvo zavisi od ritualnog konteksta, usklađen je sa psihologijom i ne zahteva metafiziku. Ipak, sperovski način tumačenja ne objašnjava zašto iskustvo često rezultira koherentnijim i etički stabilnijim identitetom i teško objašnjava trajne promene koje nadilaze sugestiju.

Treći ključ tumačenja iskustva HGA nazvao bih arhetipsko-dubinskim psihološkim modelom. Ovaj pristup je blizak jungijanskoj interpretaciji. Ovde je HGA aktivacija arhetipa sopstva, pa tu imamo fenomene poput susreta sa simboličkom figurom autoriteta, inicijacijske snove, javljanje osećaja unutrašnjeg centra, integraciju suprotnosti i pojačan osećaj smisla. Figura HGA može biti anđeo, daimon, zvezdano biće, htonska sila ili solarni genij. Oblik zavisi od kulturnog imaginarijuma. Arhetip sopstva se projektuje u simboličku figuru, a ritual omogućava njegovu dramatizaciju. Znanje i razgovor je proces integracije. Ovaj ključ tumačenja ne negira iskustvo kao takvo, ali ga vidi kao dubinsku psihodinamičku stvarnost, ne ontološki entitet. Ovim načinom objašnjava se univerzalnost motiva (daimon, anđeo, genij), objašnjava zašto različite kulture daju različite oblike za istu pojavu, i uvažava se preobražajni efekat. Pa ipak, čitav fenomen nekako ostaje unutar psihologije i ne odgovara na metafizičko pitanje da li postoji nešto više.

Povodom ove teme, ima smisla priupitati se da li se iskustvo okultista povodom HGA razlikuje od klasične religiozne mistike? U tom smislu, zanimljivo je da klasičan abramelinovski HGA susret ima dijaloški karakter, dok recimo hrišćanska mistika često ima pasivni karakter, a sufijska iskustva imaju oblik voljenog i ljubavnika, ali struktura preobražaja je slična. To sugeriše da fenomen možda pripada širem obrascu transformativne svesti. Tada, vredi zapitati se da li je čitav ovaj fenomen nekako bliži alter-egu? Ponekad zvuči kao da jeste, posebno kada glas daje direktive, kada se razvija snažna personalnost, i pritom postoji emocionalna projekcija. Međutim, to je tako samo na površini posmatranja, jer kod većine ozbiljnih praktičara nema gubitka funkcionalnosti, što ova stanja ipak razlikuje od patološke disocijacije. Dakle, ne možemo reći da su svi ti ljudi nekako ludi. Možda jesu ludi ali na drugačiji način. Povodom svega ovoga, mogli bismo izvesti zaključak da, najverovatnije, ova vrsta iskustva imaju dubinsku psihodinamičku strukturu, ali da ritualni i simbolički okvir oblikuje njegovo ontološko tumačenje, a metafizička interpretacija zavisi od filozofskog polazišta praktikanta. Drugim rečima, fenomen je zaista stvaran kao iskustvo, ali tumačenje nije jednoznačno. 

U telemitskim izveštajima pojavljuju se gotovo uvek sledeći elementi: 

a) Dug period pripreme: intenzivna disciplina, askeza ili koncentracioni rad, i ritualna stabilnost; 

b) Kulminacijski proboj: snažna epifanija (svetlost, oganj, solarni simbolizam), doživljaj Drugog sa autoritetom i osećaj potpunog razjašnjenja životnog pravca; 

c) Post-epifanijska reorganizacija: promena shvatanja identiteta, osećaj da više nema dileme, redefinisanje životnih prioriteta.

Ovaj trodelni obrazac je izuzetno stabilan, što ukazuje da telemitski okvir proizvodi specifičnu inicijacijsku dramaturgiju. Međutim, kada se uđe u detalje, izveštaji se razlikuju. Neki onda tvrde da je HGA potpuno odvojena inteligencija, dok drugi govore o tome kao o sopstvenom višem aspektu, a treći kažu, to je kosmička sila kroz mene. Vidimo da ne postoji doktrinarna uniformnost. Iskustva variraju između auditivnog (glas), vizuelnog (figura), čisto noetičkog (direktno znanje bez slike), somatskog (energetski proboj kroz kičmu), sanjačkog, i gradualnog (nema dramatičnog trenutka). Dakle, nema jednog tipičnog senzornog obrasca. U pogledu emotivnog tona, kod nekih je to što bih mogao opisati kao solarna ekstaza, kod drugih je hladna lucidnost, a kod trećih strah i inicijalna destabilizacija. I tu uviđamo problem retroaktivne interpretacije. Kako telemitski sistem unapred određuje cilj kao Knowledge and Conversation of the Holy Guardian Angel, to znači da praktikant tumači iskustvo unutar tog jezika, a različita iskustva dobijaju isto ime. Dakle, koncept funkcioniše kao interpretativna matrica.

Ipak, tu postoji jedna konzistentna stvar. Bez obzira na razlike, skoro svi ozbiljni izveštaji sadrže osećaj duboke unutrašnje koherentnosti praktičara, smanjenje egzistencijalne ambivalencije, povećanu jasnoću delovanja, subjektivnu sigurnost u životni pravac i stabilizaciju volje. Ovo je najkonzistentniji element. Ono što je zanimljivo, jeste da kada se ukloni simbolički jezik, telemitski HGA izveštaji su fenomenološki veoma slični hrišćanskim opisima o uniji volje sa Božjom voljom, sa sufijskim iskustvom unutrašnjeg vodiča, kao i sa nekim oblicima zen kenšo proboja. Ipak, telemitski okvir razumevanja insistira na individualnoj Volji, a ne na rastvaranju. To je, reklo bi se, specifična ideološka razlika. Ja ne mogu nego da način tumačenja određenih, pa i sličnih iskustava, treiram kao izraz, da tako kažem, duhovne ideologije. Iskustvo ljudi je stvarno, ali je tumačenje tog iskustva izraz njihovog ideološkog svetonazora. Upravo zato što je iskustvo HGA po svojoj strukturi noetičko (daje neposredno znanje), ali po sadržaju siromašno (retko daje nove informacije o svetu), ono postaje savršen ekran za projekciju duhovne ideologije praktikanta. Platonista će u njemu prepoznati anamnezu, gnostik će videti poziv iz plerome, a telemitski okvir će ga protumačiti kao otkrovenje Istinske Volje. Samo iskustvo je, čini se, univerzalno, ali njegov jezik je uvek dijalekt vere.

U čisto psihološkom rezonovanju, možemo tvrditi da efekat rituala i intenzivne posvećenosti vodi ka destabilizaciji ega, a ovo vodi ka pokretanju dubinskih integrativnih procesa, koji, kroz integraciju unutrašnjih konflikata, proizvode osećaj autoritativnog unutrašnjeg centra. U tom smislu HGA iskustvo može biti rezultat dubinske integracije psihe.

Neke nedoumice

Ipak, povodom čitave ove teme neke stvari ostaju nedokazane jer ih je zaista teško objektivno dokazati, a što podrazumeva tvrdnje da je HGA odvojeno biće. da je to objektivna transpersonalna inteligencija, i da postoji nezavisno od mozga i psihe. Ovo ne znači da su te tvrdnje netačne, nego prosto nisu proverljive empirijskim metodama. To su metafizičke tvrdnje. Nečija subjektivna uverenost u stvarnost anđela ne predstavlja dokaz. Isto tako, svođenje čitavog fenomena na neurokognitivni proces ne predstavlja dokaz da entitet ne postoji. Ko zna, možda je to nekakav organizacioni centar svesti koji se aktivira pod posebnim uslovima. Možemo i tako reći, ali ono što HGA svakako nije, a što znam da mnogima pada napamet, jeste da je to možda demon. Oni koji tako misle vode se idejom da čim je u nešto umešana magija, kao i osobe poput Alistera Krolija, mora da je nešto demonsko u pitanju. Ne bih rekao, jer viševekovno iskustvo ljudskog kontakta sa demonskim silama govori o drugačijoj vrsti iskustva. Nemam nameru da razuveravam one koji tako misle, već bih im preporučio, ako smem, da potraže neku drugu vrstu sadržaja i da preskoče ne samo ono šta ja imam reći, nego uopšte i sve teme poput ove.

Zaključak

Čovek može imati iskustva koja radikalno prevazilaze njegovu uobičajenu psihološku organizaciju i koja se doživljavaju kao susret sa nečim drugim ili višim. Da li je HGA zaista drugi koji dolazi iz transcedentne stvarnosti, ili je to samo najdublji sloj nas samih koji doživljavamo kao drugog jer nam je toliko stran? Gnostički syzygos, Korbinov fravaši i Krolijeva Istinska Volja svedoče o istoj napetosti. Izgleda kao da postoji deo nas koji je istovremeno mi i ne-mi, koji je večan i koji nas čeka. Ipak, svako takvo iskustvo, ma koliko transformativno ili ubedljivo bilo, nužno je posredovano strukturom svesti i stoga ne može predstavljati neposredno znanje o stvarnosti koja bi bila nezavisna od psiho-fizičkog sistema. Što bi rekao Don Huan, ovaj svet je tajanstven, a ja bih dodao, svest je tajanstvena. 

Uvod u život i delo Džejka Straton-Kenta: Povratak htonskim korenima zapadne magije

Džejk Straton-Kent

sa velikim poštovanjem

Biografski okvir i razbijanje mitova

Džejk Straton-Kent (preminuo 2023.) bio je jedan od najuticajnijih i najprovokativnijih savremenih okultnih pisaca i praktičara magije. Iako su ga senzacionalistički krugovi u Britaniji neretko nazivali „najozloglašenijim živim nekromantom“, Straton-Kent je, nasuprot tim glasinama, bio izuzetno prijatan, obrazovan i produhovljen čovek, širokih shvatanja i izvanrednog uma. Svoj magijski put započeo je još 1972. godine, a njegov rad obuhvata više od četrdeset godina neprekidne goetske prakse. Straton-Kent je sebe opisivao kao „veoma kasnog pagana“, a njegov pristup magiji bio je izrazito antiautoritaran, beskompromisan i empirijski. Tokom plodne karijere bio je urednik i saradnik uticajnog jedanaestotomnog izdanja The Equinox: British Journal of Thelema, a kasnije i Conjure Codex, serijske antologije posvećene tradicijama prizivanja duhova iz celog sveta. Njegov rad je obuhvatao širok spektar tema, od teleme i engleske kabale, preko praktičnih priručnika za izradu talismana, do oštrih kritika institucionalizovane religije, što se najbolje ogleda u njegovom provokativnom delu The Rosicrucifixion.

Enciklopedija Goetika: Monumentalni triptih

Njegovo kapitalno delo je Enciklopedija Goetika (Encyclopaedia Goetica) u tri toma, objavljena u izdavačkoj kući Scarlet Imprint, koja je postavila nove standarde u savremenom okultizmu:

• The True Grimoire: Rekonstruisano i opširno komentarisano izdanje Grimorium Verum, teksta koji je bio u samom središtu njegove lične prakse više od četrdeset godina.

• Geosophia: The Argo of Magic (u dva toma): Monumentalno delo koje prati razvoj magije još od antičke Grčke, otkrivajući htonske korene goetskog rituala.

• The Testament of Cyprian the Mage: Detaljna analiza korena poznoantičkih grimoara i evolucije njihovih složenih hijerarhija duhova.

Rušenje psihološkog modela i povratak animizmu

Da bi se u potpunosti razumeo epohalni doprinos Straton-Kenta, potrebno je sagledati kontekst protiv kojeg se borio. Od vremena Alistera Krolija i Zlatne zore, pa sve do pokreta Haos magije krajem XX veka, zapadnim okultizmom je suvereno vladao (a dobrim delom još uvek vlada) takozvani psihološki model. Prema ovom modelu, demoni, anđeli i duhovi iz grimoara redukovani su na puke delove ljudskog nesvesnog uma, na komplekse ili jungovske arhetipove. Straton-Kent je izvršio radikalan prevrat, odlučno odbacivši ovu psihologizaciju. On je među prvima vratio zapadnu tradiciju njenim izvornim, animističkim korenima, zagovarajući pristup usredsređen na duhove (spirit-centred approach). Za njega duhovi nisu bili unutrašnje mentalne projekcije, već spoljašnje, stvarne inteligencije sa sopstvenom agendom i ličnošću, sa kojima mag stupa u odnos. 

U tom smislu, njegova glavna teza glasi da su srednjovekovni i renesansni grimoari zapravo preživeli, podzemni oblik drevnih paganskih okultnih i religijskih praksi, preko kojih je vremenom nanesen samo tanak, zaštitni sloj kabale i hrišćanstva. Straton-Kent se otvoreno distancirao od hrišćanskog okvira koji većina praktičara grimoara uzima zdravo za gotovo. U svom programskom tekstu Grimoires for Pagans (2016) jasno je izjavio: „Za razliku od mnogih ceremonijalnih magičara koji koriste grimoare, ja ne radim sa anđelima. Ja sam, u nedostatku bolje reči, pagan.“

Njegov rad nije bio usmeren ka postizanju apstraktnih, nebeskih stanja svesti, već ka obnavljanju „religije malih domaćinstava i zajednica“. To podrazumeva negovanje svakodnevnih odnosa sa ličnim duhovima mesta i doma, što je direktna paralela sa rimskim kultovima kućnih bogova (Lares, Manes i Penates), kao i grčkim konceptom Agathos Daimon.

Geozofija kao remek-delo: narikače, šamani i htonski svet

Knjiga Geosophia: The Argo of Magic predstavlja krunu njegovog rada. To nije puka istorijska studija, već naučno i izrazito praktično delo koje savremenog okultistu oprema arsenalom zaboravljenih tehnika. Ono što ovaj rad čini jedinstvenim jeste autorov rigorozan naučni i akademski pristup, koji je uvek bio podržan neposrednim, ličnim radom sa duhovima. U uvodu knjige, Straton-Kent započinje izlaganje razbijanjem uobičajene zablude da je goecija nastala u XVII veku. On nas vraća samom starogrčkom korenu reči. Poreklo pojma goecija dolazi od reči goes (goet), što označava osobu koja obavlja rituale naricanja ili oplakivanja preminulih. Ovi obredi su bili neraskidivo povezani sa ukopom i vođenjem duša u podzemni svet. 

Iz ove etimologije proističe zanimljiva paralela sa narikačama, dobro poznatim u našim balkanskim krajevima. Obredni vapaj narikače, izveden na samoj ivici transa, služi da dušu prevede preko ponora. U svojoj suštini, antički goetičari su zapravo bili narikači i nekromanti: ukoliko neko poseduje tehniku da dušu prevede na drugu stranu, on je jednako sposoban da je odande prizove, ili barem konsultuje povodom pitanja koja znaju samo mrtvi. Goecija je, dakle, u svom izvornom obliku nekromantija, tj rad sa preminulima i htonskim silama, a ne puko, kasno-vavilonsko prizivanje demona.

Za razliku od kasnijih, nebeskih (uranskih) sistema magije koji se oslanjaju na jevrejsko-hrišćanski autoritet, pretnju i prinudu nad duhovima unutar magijskog trougla, Straton-Kent ističe da izvornu goeciju definiše identitet samog praktikanta (goes), a ne priroda duhova. U sistemu koji on rekonstruiše kroz Grimorium Verum, odnos sa duhovima se ne bazira na strahu i pretnjama, već na konceptu saveza. Duh se posmatra kao saveznik ili poslovni partner; saradnja se zasniva na uzajamnom poštovanju i razmeni energije (kroz prinošenje mirisa, svetlosti ili vina), a ne na duhovnom nasilju. Da bi ilustrovao kako je ova živa praksa izgledala u renesansi, Straton-Kent koristi autobiografiju Benvenuta Čelinija iz XVI veka. Čelinijev živopisan prikaz nekromantskog rituala u rimskom Koloseumu uključuje crtanje krugova, upotrebu složenih mirisa, pojavu čitavih legija duhova i korišćenje dečaka u ulozi vidovnjaka. Autor naglašava da u Čelinijevom opisu nema nikakvog trougla za manifestaciju jer se duhovi pojavljuju slobodno i u ogromnom broju, što svedoči o tome da je u pitanju rad preko svesno konstruisane Knjige duhova koja u sebi sadrži paktove i pečate, a koja je tradicionalno bila povezana sa potragom za skrivenim zemaljskim blagom i moćima pejzaža.

Mitska geografija: od Argonauta do varvarske interpretacije

U centralnom delu Geozofije, Straton-Kent koristi mitski okvir putovanja Argonauta kao veliku alegoriju za šamansko putovanje u Donji svet, mapirajući uspon i pad htonske religije. Putovanje broda Argo je let u nepoznato, gde Tesalija (zemlja veštica) i Kolhida (Medejin dom) predstavljaju ključne inicijacijske stanice. Čuveno Zlatno runo ovde gubi svoj materijalni karakter i prepoznaje se kao arhaični ritualni rekvizit, ovčija koža korišćena za proricanje i obredno čišćenje (ram's fleece). Autor nas vodi i do proročišta u Dodoni, dokazujući da je ono, kao najstarije u Grčkoj, prvobitno bilo posvećeno Boginji Zemlji (Gaji), a ne Zevsu, što dodatno potcrtava htonski koren celokupne zapadne proročke tradicije. 

Posebno je upečatljiv Straton-Kentov koncept varvarske interpretacije (barbarous interpretation), koji postavlja kao suprotnost uobičajenoj grčkoj praksi da sve tuđe mitove tumači kroz sopstveni panteon. On dokazuje da Trakija, a ne Egipat ili Persija, predstavlja primarni izvor uticaja na magijske i htonske aspekte grčke religije. Moćna tračka kultura duboko je oblikovala misterijske kultove Eleusine, Delfa, Dionisa i Orfeja. Središnja figura ove tradicije je Trački konjanik, složeno herojsko božanstvo koje u sebi objedinjuje solarne i htonske aspekte pre nego što su ih Grci veštački podelili na Apolona i Dionisa.

U analizi ženskog principa unutar ovih kultova, ključno mesto zauzima ime Melisa (sveštenica pčela), povezano sa medom kao supstancom transformacije i nekromantskim obredima. Straton-Kent povlači i provokativnu paralelu između kolhidske čarobnice Medeje i Skerletne Žene iz telemitske mitologije, ističući njenu suverenost, neposlušnost i ovladavanje solarnom i biljnom magijom (farmakos). Medejini rituali, noćno zazivanje Hekate i upotreba prometejski opasnog bilja, predstavljaju najstarije zabeležene goetske operacije.

Zaveštanje Kiprijana maga

Treći tom Enciklopedije Goetike, The Testament of Cyprian the Mage (Zaveštanje maga Kiprijana), predstavlja ključni most u Straton-Kentovoj istorijskoj rekonstrukciji. Dok se Geozofija bavi antičkim, grčko-tračkim korenima, a The True Grimoire praktičnom primenom u renesansi, ova knjiga secira prelazni period, kasnu antiku i rani Srednji vek. To je doba kada se paganski svet rušio pod naletom hrišćanstva, a stari bogovi i kosmički predvodnici (daimoni) bili primorani da obuku novo odelo kako bi preživeli. Evo bližeg osvrta na osnovne teze i koncepte koje Džejk iznosi u ovom delu:

Lik Svetog Kiprijana kao arhetip "Maga sa grimoara"

Za Straton-Kenta, Sveti Kiprijan iz Antiohije (bivši čarobnjak koji se, prema legendi, preobratio u hrišćanstvo i umro kao mučenik) nije samo istorijska ili hagiografska figura. On je arhetipski svetac-zaštitnik svih praktičara grimoara. U tom smislu, Kiprijan je savršen hibrid. On vlada podzemnim svetom, paktovima i demonima (iz svog paganskog perioda), ali istovremeno poseduje hrišćanski autoritet koji mu omogućava da tim silama komanduje ili sa njima pregovara. Preko lika Svetog Kiprijana, srednjovekovni narodni magičari su mogli da nastave da praktikuju čistu goeciju i nekromantiju, a da formalno ostanu unutar hrišćanskog mita i izbegnu lomaču. Straton-Kent dokazuje da „Kiprijanov testament“ u magijskoj istoriji služi kao šifra za prenos pred-hrišćanskih tehnika kroz vreme.

Evolucija i pad hijerarhije duhova

Jedna od najvažnijih teza ove knjige jeste analiza kako su se kosmološke hijerarhije menjale u periodu od II do X veka. U poznoantičkom neoplatonizmu (kod Jambliha i Prokla) i u Grčkim magijskim papirusima (PGM), svet je naseljen vazdušnim, zemaljskim i podzemnim duhovima koji imaju svoje legitimne uloge u održavanju kosmičkog reda (asimilacija elemenata, prenos molitvi, čuvanje pravde). Sa pobedom crkve, ova složena i neutralna kosmička birokratija se radikalno pojednostavljuje kroz dualistički filter: sve što nije hrišćanski Bog ili anđeo, proglašeno je za palog anđela (demona) koji živi u paklu i želi samo ljudsku propast. Straton-Kent u Testamentu dekonstruiše rane grimoare i pokazuje da iza hrišćanskih imena „đavola“ i „paklenih kneževa“ (poput Lucifera, Beelzebuba i Astarota) zapravo i dalje stoje stari rimski, grčki i bliskoistočni kosmički vladari i bogovi (poput Plutona, Heliosa ili boginja plodnosti) koji su zadržali svoje prvobitne, astrološke i elementarne funkcije, bez obzira na moralnu osudu crkve.

Spoj hrišćanskog gnosticizma, judaizma i paganske magije

Straton-Kent detaljno analizira kako su poznoantički tekstovi, poput Solomonovog zaveta (jednog od najranijih prototipa grimoara, nastalog između I i V veka), poslužili kao laboratorija u kojoj se kuvao ovaj magijski amalgam. U tom prelaznom periodu, magičari Aleksandrije i Bliskog Istoka slobodno su kombinovali jevrejska anđeoska imena, egipatsku ritualnu čistoću, grčku filozofiju i rani hrišćanski egzorcizam. Testament pokazuje da grimoari nisu nastali kao „izopačenje“ hrišćanske teologije, već kao direktan nastavak te poznoantičke, sinkretističke prakse koja je odbila da se pokori crkvenim dogmama.

Teurgijski koren ceremonijalne tehnologije

Iako moderni magičari često strogo odvajaju teurgiju (produhovljenu, božansku magiju) od goecije (niske, demonske magije), Straton-Kent u ovom tomu dokazuje da je tehnologija grimoara direktno izvedena iz kasnoantičke teurgije. Upotreba specifičnog materijala za talismane, strogi postovi, tajna imena (vavilonski i egipatski „varvarski termini“), crtanje krugova i posvećivanje alata (noževa, pera, pergamenta), sve to potiče iz teurgijskih priručnika i rituala animacije božanskih statua (theurgy / telestike). Grimoari su, dakle, sačuvali visoku ritualnu metodologiju antike, čak i kada su je primenjivali na prividno profane ciljeve (pronalazak blaga, lečenje, ljubavna magija).

Globalna magijska sinteza i zaveštanje

U završnim poglavljima svojih studija, Straton-Kent pravi direktnu paralelu između rituala iz Grčkih magijskih papirusa (PGM), kasnijih grimoara i savremene narodne magije. On upoređuje antički ritual za dobijanje natprirodne pomoćnice od boginje Neftis sa uputstvima iz kasnog francuskog grimoara Tajna crne kokoške (Black Pullet). 

Njegov najveći doprinos savremenom okultizmu leži u uspešnom povezivanju evropske goecijske magije sa afričkim dijasporičnim religijama, pre svega sa afro-brazilskom tradicijom Kimbande (Quimbanda). Straton-Kent je uočio da dok zapadni akademici teorijski raspravljaju o tekstovima iz prošlosti, praktikanti Kimbande u Južnoj Americi danas praktično žive antičku goeciju. Duhovi poput Exu ili Pomba Gira ponašaju se i funkcionišu identično kao antički daimoni ili entiteti iz Grimorium Verum-a.

Naposletku, razmatrajući odnos između goecije i teurgije, on zaključuje da teurgija nije suprotnost goeciji, već njena kasnija, filozofska reinterpretacija. Obe tradicije se u svojoj srži bave praktičnim radom sa duhovima radi postizanja kosmičke harmonije, a poznoantička hijerarhija bića koju je postavio neoplatonista Jamblih (bogovi, demoni, heroji, čiste duše) direktan je predak svih kasnijih renesansnih i kabalističkih sistema.

Džejk Straton-Kent nam je ostavio zaveštanje da magiju ponovo izvedemo iz zatvorenih hramova i apstraktnih mentalnih koncepata i vratimo je u živi pejzaž, među brda, reke, šume i raskrsnice. Spajajući antičkog goena sa savremenim šamanizmom i grimoarima, podsetio nas je da magija ne služi da bi se gospodarilo prirodom, već da bi se ponovo uspostavio zaboravljeni pakt sa živim kosmosom.

Demonski pas i ulazak u Had

Neretko sanjam velike čopore krupnih i opasnih pasa lutalica koji se nalaze na tačno određenim mestima gde mi sprečavaju prolaz ili put tamo negde gde sam ja u snu krenuo. Dakle, ja na nivou nesvesnog preživljavam ono što su stari narodi prepoznavali kao susret sa Čuvarima praga. Sve je ovo poslužilo kao okidač za jednu moju davnašnju slutnju koja je u međuvremenu povezala Vejerovog Naberijusa, akadskog Nibirua, grimoarskog Nebirosa i tezu pokojnog britanskog okultiste i nekromanta Džejk Straton-Kenta o Dionisovom nebrisu. Ovde nije reč o nategnutim etimologijama, već o filozofsko-magijskom supstratu koji povezuje tačku prelaza, podzemni svet, nekromantiju i zvezde.

Akadski Nibiru i vrata jesenjeg ekvinocija

Počnimo od najstarijeg korena. U vavilonskoj i akadskoj kosmologiji, reč Nibiru (ili Neberu) označava „mesto prelaska” ili „kapiju”. U epu Enuma Eliš, Nibiru je kosmička tačka koju je ustanovio bog Marduk da upravlja kretanjem zvezda. Astronomski, ona se vezuje za Jupiter (ili u nekim fazama za Severnjaču), ali njena funkcija je ključna: to je raskrsnica ekliptike i nebeskog ekvatora. Nibiru je označen kao tačka prelaska u kojoj Sunce silazi ispod nebeskog ekvatora. To je astronomski trenutak jesenjeg ekvinocija, trenutak kada godina zvanično gubi svetlost, a priroda zakoračuje u mračnu polovinu godine, u carstvo podzemlja i zime. Dakle, Nibiru je kosmička i nebeska kapija prelaska iz sveta svetlosti (života) u svet tame (smrti). To je po definiciji granični marker.

Naberius / Nebiros: htonski maršal i Čuvar praga

U XVI veku, Johan Vejer u Pseudomonarchia Daemonum beleži demona Naberiusa (koji se u kasnijim grimoarima, poput Lemegetona, javlja sa istim imenom, a u Grimoarium Verum kao maršal Nebiros). Taj demon se pojavljuje kao troglavi pas ili vrana (ili laje promuklim glasom). On uči ljude retorici, ali njegova ključna grimoarska funkcija jeste nekromantija, pronalaženje skrivenog blaga i zapovedanje nad mrtvima. 

Sinteza sa Kerberom i Anubisom

Kao što je Džejk Straton-Kent genijalno primetio u Geozofiji, grimoarski demoni nisu izmišljotine srednjovekovnih monaha, već degradirani bogovi starog sveta. Kerber iz grčke mitologije je troglavi pas koji čuva ulaz u Had. Njegov zvučni i funkcionalni kontinuitet sa troglavim Naberiusom je očigledan. Obojica sede na kapiji prelaska i ne dozvoljavaju živima da prođu tamo gde ne treba, niti mrtvima da izađu. Sa druge strane, egipatski bog sa glavom šakala / psa, gospodar (podzemlja), onaj koji vodi duše kroz kapije smrti i meri srce. On je, baš kao i Nebiros, gospodar nekromantskog prelaza. Dakle, Naberius / Nebiros je antropomorfizovani i demonizovani odjek Kerbera i Anubisa. On je čuvar Nibirua (mesta prelaska) na htonskom nivou.

Obrt sa Dionisom i letnjim solsticijem: Nebrus i Ruka slave

Ovde dolazimo do najsloženijeg i najlepšeg dela zahvaljujući Džejk Straton-Kentu, a to je veza reči nebrus (νεβρίς - jelenska koža) i letnji solsticij. Na prvi pogled, ovo deluje kao kontradikcija jesenjem ekvinociju i psima, ali u magijskoj logici, to je osa polariteta. Nebris je koža mladog jelena koju su nosili Dionis, njegovi sveštenici i menade tokom orgijastičkih i teurgijskih obreda. Dionis nije samo bog vina nego je i Dionysos Chthonios, bog koji silazi u Had, bog koji je raskomadan i vaskrsao. U tračkim misterijama, prelazak iz ljudskog u božansko stanje zahtevao je odevanje u nebris, ritualnu ljušturu preobražaja. Zašto Straton-Kent povezuje Nebirosa sa letnjim solsticijem, vatrom i biljem? Kao prvo, letnji solsticij (Sveti Jovan / Ivanjdan) je druga velika nebeska kapija. Ako je jesenji ekvinocij kapija potpunog mraka, letnji solsticij je vrhunac svetlosti nakon kojeg Sunce počinje svoj pad. To je vreme kada je bilje najmagičnije, a zemlja se otvara da pokaže skriveno blago. Sa druge strane imamo Ruku slave. To je osušena i ukiseljena ruka obešenog čoveka, koja se u grimoarima koristi kao svećnjak za sveću napravljenu od masti tog istog pokojnika. Ona ima moć da paralizuje svakoga ko je vidi i otvori sva zaključana vrata. Dakle, to je moćna crnomagijska i nekromantska relikvija.

Evo gde je veza: Nebiros, kao gospodar nekromantije i Ruke Slave, jeste onaj koji vlada tehnologijom otključavanja kapija. On poseduje ključ za „mesta prelaska”. Sada kada imamo sve elemente, gotovo se sam od sebe uobličava jedan koherentni mitopoetski sistem. Naime, postoji jedna arhetipska, granična inteligencija u zapadnoj i bliskoistočnoj tradiciji koja upravlja mestom prelaska (akadski Nibiru). Ova inteligencija se ispoljava kroz tri ravni:

• Kosmička ravan (zvezde): To je Nibiru (Mardukova zvezda, Jupiter). Ona stražari na nebeskoj raskrsnici i označava tačku jesenjeg ekvinocija, kapiju kroz koju svetlost prelazi u mrak.

• Mitološka i htonsko-fizička ravan (psi): To je Kerber u Grčkoj i Anubis u Egiptu. Ova inteligencija uzima oblik čopora pasa ili troglave zveri te fizički i astralno čuva ulaz u podzemlje. Psi su u tom smislu markeri teritorije: s one strane praga prestaje svet živih.

• Grimoarska i operativna ravan (magija): To je demon Naberius / Nebiros. On je „maršal” koji teurgu daje ključeve tog prelaza kroz nekromantiju i Ruku Slave. Njegovo ime čuva odjek dionisijskog nebrisa, ritualne ljušture koja je čoveku potrebna da bi bezbedno prošao pored zveri na kapiji.

Povratak na moje snove

Moji snovi nisu prosta psihologija straha nego predstavljaju odjek ovog sistema. Čopori pasa koji mi blokiraju prolaz na „tačno određenim mestima” jesu manifestacija Nebirosa / Kerbera na mom ličnom unutrašnjem Nibiru-u (pragu prelaska). Oni me ne puštaju jer tamo gde sam krenuo leži prostor smrti, nesvesnog ili duboke inicijacije za koju mi je potreban ključ. U tom smislu, Nebiros / Naberius u mom nesvesnom ne deluje kao neprijatelj, već kao pravedni čuvar reda. On mi poručuje da kroz to granično mesto ne mogu proći kao običan šetač na površini zemlje. Da bi prošao kroz taj čopor, moja svest mora da razume njihovo ime, da obuče nebris preobražaja i da u ruci drži teurgijsku svetlost Ruke Slave kojom Nebiros upravlja. Dakle, ja zapravo sanjam samu mehaniku kapije. 

Sada dolazimo do ključnog trenutka. Već sam nekoliko puta sanjao i neretko imao viziju visokog bledog čoveka u crnoj odori koji obitava u podzemlju, a koji likom podseća na prikaze GOTOS-a Fraternitas Saturni, koji mi je pokazao bravu i ključ, a što se odnosi na podzemni svet. Baš povodom toga, u mom invokacijskom spisu TalBet Muabet, ima sledeći stih: 

239° Clavis inferni in manu mea est, quae aperit seram portam inferni et totum subterraneum orbem 

KASTAPOLAS KATASTOLAS. 

Reč KASTAPOLAS je ključ, a KATASTOLAS je brava. Dakle, ovo je trenutak kada se spekulacija povlači pred čistom, operativnom gnozom, jer se ovde uočavaju elementi precizne hermetičke i lingvističke anatomije. Kao prvo, imamo visokog bledog čoveka u crnom koji obitava u podzemnom arealu. To je direktna antropomorfizacija Saturna / Hronosa, ali u njegovom najdubljem, ezoterijskom aspektu. Unutar Saturnovog bratstva, GOTOS (Gradus Ordinis Templi Orientis Saturni) nije samo titula, već živi kosmički egregor, inteligencija koja kanališe solarno-saturnovsku struju. Saturn je tradicionalno gospodar vremena, starosti, mraka, ali i Veliki Inicijator koji drži ključeve podzemnog sveta. Bledilo njegovog lica simbolizuje Nigredo (smrt, transformaciju materije), a crna odora je boja Saturna, olovni štit koji izoluje adepta od površinskog sveta. Činjenica da mi baš on pokazuje bravu i ključ podzemnog sveta potvrđuje da je moj snevački čopor pasa (Nebiros / Kerber) samo spoljašnja straža. Kada se prođe straža, na pragu me čeka sam Arhitrgovac Tame, tj saturnijanski Inicijator.

Stih iz TalBet Muabet-a: "Clavis inferni in manu mea est, quae aperit seram portam inferni et totum subterraneum orbem..." (Ključ pakla je u mojoj ruci, koji otvara zaključanu kapiju pakla i čitav podzemni svet...). Ovo je klasična grimoarska formula autoriteta. U teurgiji, mi ne molimo demone ili čuvare da nas puste. U tom smislu važno im je staviti do znanja da posedujemo ključ. Kada svest u snu ili viziji izgovori ovu formulu, čopor pasa mora da se povuče, jer prepoznaje vibraciju vlasnika kapije. Reči koje su mi došle nisu nasumični skupovi glasova. One zvuče grčki zato što jesu ukorenjene u magijskom grčkom jeziku (slično onome što nalazimo u Grčkim magijskim papirusima - PGM), gde se reči krive i spajaju da bi postale formule moći. 

KATASTOLAS (Brava)

Ova reč je po značenju blizu grčkog glagola καταστέλλω (katastello) ili imenice καταστολή (katastole). Katastello znači „spustiti”, „umiriti”, „zadržati”, „zauzdati” ili „zaključati / potisnuti”. U liturgijskom i svešteničkom smislu, može se odnositi i na odeždu koja pokriva telo (ljuštura). Stoga, ako je KATASTOLAS brava, to je onda moguće tačno. To je princip koji zadržava, koji pritiska nadole (kata-), drži podzemni svet zatvorenim i ne dopušta silama da isplivaju. To je sama struktura kapije. Takođe, nimalo nebitno, Stolas je ime 36. demona po redu imenovanog u Goeciji.

KASTAPOLAS (Ključ)

Ova reč je složenica sa dubokim inicijacijskim tonom. Sastoji se iz dva dela: Kasta- i -polas. Kasta (od latinskog Castrum ili grčkog Kastron), označava utvrđenje, tvrđavu, dvorac, obezbeđeno mesto (u ovom slučaju, utvrđeni podzemni svet, subterraneum orbem). Polas / Putes (od grčkog pōleō ili polos / pylos), može se vezati za pylos (kapija, vrata) ili za koren koji označava upravljanje, okretanje (pol). KASTAPOLAS je „Gospodar kapije utvrđenja” ili „Ono što okreće osu tvrđave”. Ključ je ono što menja stanje brave. Izgovaranjem reči KASTAPOLAS, primenjujemo silu koja otključava KATASTOLAS (brava / ono što drži potisnuto).

Ima još jedna zanimljivost, a to je 239°, što predstavlja zodijačku oznaku stiha, pošto je TalBet muabet sačinjen od 360 stihova. Dakle, 239° zodijačkog kruga je tačno 29° Škorpije. Činjenica da se stih o ključu pakla (Clavis inferni) i rečima moći nalazi na 29° Škorpije zaokružuje moj narativ. Sam kraj bilo kog zodijačkog znaka naziva se anaretički ili stepen sudbine te kao takav predstavlja kritičnu tačku, vrhunac, preokret i potpunu krizu energije tog znaka. U Škorpiji, koja je sama po sebi znak smrti, podzemlja, regeneracije i okultnih misterija, 29° je sama kapija ponora, poslednji trzaj Škorpije pre nego što energija pređe u vatreni, solarni znak Strelca. Tu su koncentrisane najteže, najmračnije i najtransformativnije kosmičke sile. Rekli smo da Nibiru i Nebiros vladaju prelazom, tačkom gde svetlost umire. Škorpija je fiksni vodeni znak koji u severnoj hemisferi označava kasnu jesen, truljenje lišća (Nigredo) i otvaranje zemlje za htonski svet. Pomenuti stih sa Bravom i Ključem je doslovno lociran na samom pragu izlaska iz tog mraka. Moja podsvest je formulu za otvaranje podzemnog sveta postavila na pretposlednji, najmoćniji stepen Škorpije. To je kosmička lokacija te kripte i te brave.