Atlantida i ciklusi vremena

Ovaj tekst je zapravo moj izveštaj o temama i sadržaju izvanredne knjige Džoselina Godvina Atlantida i ciklusi vremena. 

Uvod

Postoji nešto u imenu Atlantida što odbija da nestane. Hiljadama godina nakon što je egipatski sveštenik ispričao Solonu priču koju je Platon zapisao, taj potopljeni kontinent i dalje pliva kroz imaginaciju mnogih ljudi, ponekad kao naučna hipoteza, ponekad kao ezoterična dogma, ponekad kao lična vizija, a ponekad kao opsesija granična sa ludilom. Knjiga Džoselina Godvina Atlantida i ciklusi vremena predstavlja možda i najambiciozniji pokušaj da se napravi mapa te opsesije. Godvin nije ni zagovornik ni kritičar Atlantide u uobičajenom smislu. On u ovoj knjizi nastupa kao nekakav kartograf, ali ne fizičke geografije izgubljenog kontinenta, već geografije ideja koje su se oko tog kontinenta nakupile tokom poslednja tri veka. 

Dve Atlantide: racionalna i okultna

Godvin otvara knjigu jasnom distinkcijom koja će voditi čitavu studiju: postoje dve Atlantide. Prva je Atlantida racionalista, odnosno Atlantida geologa, okeanografa, arheologa i istoričara, ljudi koji tragaju za fizičkim dokazima, koji mere sedimente na dnu okeana, analiziraju drevne mape i pokušavaju da Platonove koordinate uklope u nešto što bi moglo postojati. Njihove teorije su brojne i često međusobno isključive: Atlantida je bila negde u Atlantskom okeanu, na Karibima, zatim na Kritu, na Malti, u Sahari, na Severnom polu, na Antarktiku, svuda i nigde. Godvin prvi deo knjige posvećuje upravo ovim teorijama, tretirajući ih sa simpatijom ali i sa nepokolebljivom jasnoćom u pogledu njihovih slabosti.

Druga je Atlantida okultista. Ovo nije Atlantida koju treba pronaći, već Atlantida koju treba razumeti, ili, tačnije, koju treba primiti kao objavu. Njeni zagovornici ne tragaju za fizičkim ostacima (ili tragaju samo usput). Njihovi izvori su drugačiji: sveti spisi, inicijatička predanja, vidovitost, medijumski kanali, astralna putovanja, čak i neposredno božansko otkrovenje. Godvin im posvećuje ostatak knjige, i tu se njegovo istraživanje pretvara u pravu avanturu kroz lavirint moderne ezoterijske misli.

Francuska tradicija

Drugi deo knjige je posvećen francuskoj ezoteričnoj tradiciji, i tu se Godvin pokazuje kao istoričar ideja. On ne samo da prenosi teorije, nego ih povezuje u genealogije. Počinje sa Delislom de Salesom (1741–1816), filozofom prirode, koji je tvrdio da je Zemlja stara najmanje 140.000 godina, a što je bila šokantna ideja za njegove savremenike. Delislova spekulacija o ljudskom nazadovanju i periodičnim katastrofama postavila je temelje za sve što će doći.

Zatim dolazi Antoan Fabr d'Olivet (1767–1825), jedan od patrijarha francuskog okultizma. Godvin ga predstavlja kao čoveka kod koga su se erudicija i mašta borile za prevlast. Fabr d'Olivetova Filozofska istorija ljudske rase je remek-delo spekulativne istorije: četiri obojene rase (žuta, crvena, crna, bela) smenjuju se u dominaciji nad svetom, Atlantida nestaje u potopu, a Ram (koga Grci slave kao Dionisa) osniva prvo univerzalno carstvo u Indiji. Ovo nije istorija nego mit, ali mit koji će uticati na generacije okultista.

Godvin zatim prati liniju: Sen-Iv d'Alvejdre (1842–1909) preuzima Fabr d'Olivetovu šemu i pretvara je u sopstvenu političku teoriju sinarhije (vladavine tri odvojene sile: ekonomije, zakonodavstva i kulture). Na to on dodaje sopstvenu izgubljenu zemlju Agartu, podzemno kraljevstvo kojim vlada kralj sveta. Zatim sledi još jedan fantasta, Eduar Šire (1841–1929), koji popularizuje Fabr d'Olivetovu praistoriju kroz bestseler Veliki inicijati (1889). Onda dolazi Papus (Žerar Ankosi, 1865–1916) meša sve to sa visokim otkrovenjima Luja Mišela i dodaje sopstvenu teoriju o Mesecu kao raku Zemlje.

Linija se nastavlja kroz Pol Le Kura (1871–1954), osnivača časopisa Atlantis, i njegovu opsesiju simbolima srca i zmije; kroz Pandorinu kutiju Luja Povela i Žaka Beržijea i njihovu senzacionalističku mešavinu nacističke teorije ledenog kosmosa i vanzemaljskih hipoteza; i konačno do Žana Fora, hrišćanskog ezoteričara koji pokušava da sve ovo pomiri sa katoličkom tradicijom. Ono što Godvin čini izvanredno je da ne ismeva ove autore, uprkos očiglednim apsurdnostima mnogih njihovih teorija. Umesto toga, on ih razumeva u njihovom istorijskom kontekstu, priznaje njihovu erudiciju i iskrenost, ali ne beži od činjenice da su mnogi od njih jednostavno bili u krivu.

Teozofija i rađanje okultne praistorije

Treći i četvrti deo knjige posvećen je Heleni Petrovnoj Blavatskoj i kasnijim teozofima. Ovo je centralni deo Godvinove studije, i s pravom, jer je Blavatska, bez sumnje, najuticajnija figura u istoriji okultne atlantologije. Godvin prati Blavatsku od njene rane knjige Razotkrivena Izida (1877), gde su njene ideje o Atlantidi još uvek nesređene i delimično zasnovane na sumnjivim izvorima (Braser de Burbor, Ogist Le Plonžon), do Tajne doktrine (1888), gde se pojavljuje potpuno razvijen sistem korenskih rasa i kontinenata. Blavatskina praistorija je neverovatno ambiciozna: sedam korenskih rasa, od kojih svaka ima svoj kontinent, razvija se kroz milione godina. Prva rasa (polarna) je bila eterična, bez smrti; druga (hiperborejska) takođe; treća (lemurijska) je doživela razdvajanje polova i pad u materiju; četvrta (atlantska) je dostigla vrhunac tehnologije i magije, ali je zbog zloupotrebe potonula; peta (arijevska) smo mi; šesta i sedma tek dolaze.

Ovo zvuči fantastično, ali Godvin pokazuje kako je Blavatska pokušala da svoje učenje uskladi sa naukom svog vremena, sa geološkim periodima (eocen, miocen), sa darvinizmom (koji je okrenula naopako: ljudi nisu potekli od majmuna, već majmuni od ljudi), sa najnovijim arheološkim otkrićima. Ona nije pisala protiv nauke, nego je pisala je pored nje, tvrdeći da ezoterijsko znanje nadmašuje nauku tamo gde nauka zakazuje.

Godvin zatim prati kako su Blavatskine ideje prenete dalje: kroz Mahatma pisma (gde se prvi put pojavljuje sistem korenskih rasa u pisanom obliku), kroz kontroverznu knjigu Čovek: Fragmenti zaboravljene istorije, i kroz Vilijama Skot-Eliota (čija Priča o Atlantidi iz 1896. donosi četiri mape sveta u različitim epohama i imena sedam atlantskih podrasa: Rmoahali, Tlavatli, Tolteci, itd.).

Ono što Godvin posebno ističe je pitanje izvora. Odakle Blavatskoj i njenim sledbenicima informacije? Odgovor je delikatno balansiran: s jedne strane, on ne odbacuje mogućnost da su oni zaista imali pristup nekom okultnom arhivu (bilo kroz Mahatme, bilo kroz čitanje zapisa akaše). S druge strane, on ne može a da ne primeti da se njihove vizije izuzetno dobro poklapaju sa knjigama koje su čitali: sa Donelijem, sa Žakolioom, sa spisima francuskih ezoteričara. Njegov zaključak je da ukoliko neko prihvati kanalisani materijal, mora prihvatiti i da kanali mogu biti kontaminirani sopstvenim verovanjima i znanjem kanalista. Ovo je jedno od retkih mesta gde Godvin pokazuje svoju neutralnost jer on ne tvrdi da je kanalisanje laž, ali tvrdi da je neupotrebljivo kao istorijski dokaz.

Nemačka atlantologija

Peti deo knjige je najosetljiviji i potencijalno najprovokativniji. Godvin se bavi nemačkom atlantologijom, od ariozofa do nacista. U tom smislu, Jerg Lanc-Libenfelc (1874–1954) je najekstremniji primer. Njegova Teozoologija (1904) tvrdi da je bela rasa nekada imala božanske moći, ali da je propala mešanjem sa podljudskim čovekolikim majmunima. Njegovi sodomski čovekoliki majmuni seksualni su partneri degenerisanih klasa. Rešenje leži u eugenici. Čistokrvni Arijevci moraju da se uzgajaju kao stoka.

Gvido fon List (1848–1919) nije toliko radikalan, ali je uticajniji. Njegova Ariozofija je mešavina nemačkog nacionalizma, teozofije (korenskih rasa) i sopstvenih vizija drevne germanske religije. On veruje da su Arijevci poreklom sa Severnog pola, da su se doselili na Atlantidu, i da je njihova zakonodavna knjiga (Edda) stara više miliona godina.

Herman Virt (1885–1981) je najzanimljivija figura. Ozbiljan naučnik (muzikolog, lingvista), on razvija teoriju o arktičko-atlantskoj rasi koja je, prema njegovom uverenju, stvorila prvu pismenost i religiju. Njegova knjiga Uspon čovečanstva (1928) je monumentalna i potpuno fantastična. Virt veruje da je Oera Linda knjiga (koju je većina filologa odavno proglasila falsifikatom) autentična hronika. Njegova karijera pod nacistima je kratka, jer je i za njih je bio previše radikalan i fantazmagoričan.

Godvin ne beži od zaključka: ariozofija je bila leglo nacističke rasne ideologije. Ali on ne pojednostavljuje stvari. Nisu svi ariozofi bili nacisti; neki su bili previše mistični, previše pacifistički, previše fantastični. I sami nacisti su se uglavnom ogradili od najekstremnijih okultnih teorija. Ipak, linija od Lanc-Libenfelcovih sodomskih čovekolikih majmuna do nacističkih logora smrti nije puka slučajnost.

Genon i Evola

Šesti deo knjige posvećen je dvojici najvažnijih tradicionalističkih mislilaca XX veka: Rene Genonu (1886–1951) i Julijusu Evoli (1898–1974). Genon, za razliku od većine Godvinovih subjekata, nije kanalisao informacije niti se oslanjao na lične vizije. Njegov pristup je bio intelektualan. Proučavao je svete tekstove različitih tradicija (hinduizam, budizam, islam, kabalu) i tragao za philosophia perennis, večnom filozofijom koja je zajednička svim autentičnim tradicijama. Njegov Atlantida nije toliko geografsko mesto koliko stanje svesti, simbolički prikaz jednog od ciklusa u istoriji čovečanstva. U tom smislu bih se i lično sa time složio.

Genonova teorija ciklusa (kojoj je Godvin posvetio jedanaesto poglavlje) zasniva se na hinduističkim jugama, ali sa ključnom izmenom: umesto 4.320.000 godina, Maha juga (veliki ciklus) traje samo 64.800 godina. Genon tvrdi da su Purane namerno dodale nule da bi zbunile neupućene. Ovo je Genonov hermeneutički potez koji omogućava da se tradicionalna doktrina uskladi sa modernom hronologijom, ali i potez koji Godvin ne može a da ne primeti kao proizvoljan.

Evola je drugačiji. On je bio paganski imperijalista koji je želeo da obnovi drevnu rimsku tradiciju, zatim nordijski tradicionalista koji je video korene Evrope na Severnom polu. Njegova Pobuna protiv modernog sveta (1934) je delo beskompromisne antimodernosti, u kojoj se Atlantida pojavljuje kao jedno od tri velika kontinenta (Lemurija, Hiperboreja, Atlantida) koji predstavljaju različite faze ljudske devolucije. Godvin je prema Evoli kritičniji nego prema Genonu, delimično zbog njegovog povezivanja sa fašizmom, delimično zbog njegovog naglašavanja ratničke kaste (kšatrije) nad svešteničkom (brahmani). Ali čak i ovde, Godvin ostaje istoričar, ne sudija. On jasno pokazuje kako su Evoline ideje o rasi i hijerarhiji mogle da privuku fašiste, ali ne tvrdi da je Evola bio nacista.

Britanci: medijumi i vidovnjaci

Sedmi deo knjige bavi se britanskom atlantologijom, i ovde Godvin ulazi u najbizarniji deo svog materijala. 

Dion Forčn (1890–1946) nije samo pisala o Atlantidi, nego je kanalisala informacije iz sopstvenih ranijih inkarnacija kao atlantske sveštenice. Njen roman Morska sveštenica (1938) je fikcionalizovan prikaz tih iskustava. Godvin tretira Forčn sa poštovanjem, ali ne može da a ne da primeti da su njene vizije izuzetno slične standardnoj teozofskoj doktrini.

Hju Klejton Randal-Stevens (1896–?) je normalan momak koji je iznenada počeo da prima diktate od Ozirisa. Njegove knjige Knjiga istine (1925) i Hronike Ozirisa (1927) sadrže gnostičku teologiju, priču o padu Atlantide i tvrdnju da je autor reinkarnacija faraona Ehnatona. Godvin ne može da dokaže da je Randal-Stevens lagao, ali ne može ni da ne primeti da su njegovi materijali u suštini teozofski.

Dafne Vajgers je dvadesetšestogodišnja devojka koja 1940. godine objavljuje Atlantida se diže. Njen informator je Helio-Arkan, vrhovni sveštenik Atlantide. Poruka knjige je jednostavna: Britanci su dobri Atlantiđani reinkarnirani; Nemci su zli; Britanija mora da pobedi u ratu. Godvin primećuje da je ovo, u suštini, ratna propaganda maskirana u okultnu objavu.

Entoni Najt kanališe poruke od Helio-Arkanofusa, koji daje slične informacije,  uključujući i to da će se Atlantida ponovo podići i da je ključ za to u Engleskoj. Godvin ne može a da ne primeti da se ime Helio-Arkanofus podudara sa Vajgersovim Helio-Arkanom. Ko zna, možda su Najt i Vajgers klijenti britanske tajne službe, nekakvog odseka za psihološke operacije i propagandu. 

Džon Mišel (1933–2009) je drugačiji. On nije medijum nego filozof geometrije. Njegova knjiga Pogled na Atlantidu (1969) ne traži Atlantidu u okeanu, već u brojevima i obrascima. Za Mišela, Atlantida je univerzalna mreža svetih mesta (među kojima je Glastonberi u središtu), geometrijski raspoređenih prema drevnom kanonu. Ovo nije geografija, ovo je geomantija. I Godvin, koji je i sam muzikolog i poznavalac simbolizma, prema Mišelu gaji posebno poštovanje. Naravno, i ja bi se složio sa Mišelovom osnovnom idejom.

Poglavlja o ciklusima: Matematika apokalipse

Jedanaesto i dvanaesto poglavlje predstavljaju svojevrsnu kulminaciju knjige. Godvin napušta geografiju Atlantide i prelazi na cikluse vremena, jer, kako on kaže, mit o vremenskim ciklusima neophodan je pandan mitu o Atlantidi. Počinje sa brojem 432.000, koji se pojavljuje u hinduističkim Puranama (Kali juga traje 432.000 godina), u vavilonskoj hronici (vladavina deset kraljeva traje 432.000 godina), u kineskim analima (12 vladara od kojih svaki vlada 18.000 godina, ukupno 432.000), i u nordijskoj Edi (432.000 ratnika izlazi iz Valhale na sudnji dan, tj na paganski pandan tome). Ovo nije slučajnost, već se pre može govoriti o postojanju matematičke konvencija koja putuje kroz kulture. Godvin se ovde oslanja na rad Ernest Meklejna, koji pokazuje da ovi brojevi proizilaze iz muzičko-matematičke igre koju su igrali ezoteričari širom drevnog sveta.

Zatim prelazi na Genonovo dekodiranje ciklusa. Kao što sam već pomenuo, Genon tvrdi da su brojke iz Purana namerno uvećane (dodavanjem nula) da bi se zbunili neupućeni. Prava Kali juga traje samo 6.480 godina, a završiće se 1999. ili 2000. godine. Godvin beleži Genonovo proročanstvo bez komentara, ali čitalac zna da se nije obistinilo. No, nije Genon jedini koji je iznosio takve tvrdnje. Slično je mislio i Šri Juktešvar Giri (1855–1936), bengalski astrolog i guru Paramahansa Joganande. U svojoj knjizi Sveta nauka (1894) izneo je teoriju o ciklusu od 24.000 godina. Njegovi sledbenici su često izračunavali da je Kali juga završena upravo krajem XX veka. Sadhguru (Džagi Vasudev), danas veoma popularan guru, u svojim predavanjima dosledno tvrdi da je Kali juga u stvari kratak ciklus od 1.296 godina, a na osnovu njegovog proračuna (koji uključuje i događaje iz Mahabarate), 2082. godina se navodi kao kraj Kali juge. 

Dvanaesto poglavlje bavi se precesijom ekvinocija, činjenicom da se Zemljina osa polako rotira, tako da se tačka prolećne ravnodnevnice pomera kroz zodijačka sazvežđa. Ovaj ciklus od oko 25.920 godina (ili 26.000, zavisno od preciznosti) naziva se Platonovom godinom. Pitanje koje Godvin postavlja je: jesu li drevni narodi znali za precesiju? Odgovor je složen. Hiparh je otkrio precesiju u II veku pre Hrista, ali mitolozi (naročito Dupua i Higins) tvrde da su mitovi o Suncu koje umire i ponovo se rađa, o biku i ovnu i ribi, alegorije precesijskih doba.

Godvin posebno analizira Doba Vodolije (kada prolećna ravnodnevnica uđe u sazvežđe Vodolije). Ovo doba, prema nekim računicama, počinje oko 2000. godine (ili 2154, ili 1997, zavisno od toga koju zvezdu uzmete za granicu). Godvin citira Junga, koji je 1950-ih napisao da Vodolija počinje negde između 2000. i 2200. godine i dodaje da pošto je granica sazvežđa proizvoljna, ovaj datum je veoma neodređen. Ovo je, na neki način, i Godvinov zaključak o čitavoj knjizi. Ciklusi postoje, ali njihov početak i kraj su proizvoljni. Brojevi su fascinantni, ali se mogu tumačiti na bezbroj načina. Apokalipsa dolazi, ali uvek sutra.

Stil i metod

Ono što Atlantidu i cikluse vremena čini izuzetnom knjigom nije samo njen sadržaj, već i način na koji je napisana. Godvin poseduje retku veštinu da piše o apsurdnim idejama bez apsurda. Njegov ton je uvek uravnotežen, čak i kada opisuje Lanz-Libenfelsove sodomske hobgobline ili doktora Doreala koji tvrdi da je pronašao smaragdne ploče Tota Atlantiđanina. On ne ismeva, ne ruga se, ne ponižava. On jednostavno iznosi činjenice, i činjenice same govore. Njegova erudicija je ogromna. Stiče se utisak da je pročitao sve knjige o Atlantidi, sve teozofske traktate, sve kanalisane objave, sve nacističke pamflete, sve hinduističke Purane. Bibliografija na kraju knjige ima preko 40 stranica, i to nije puki spisak, već dokaz istinskog vladanja materijom. Ali Godvin nije samo erudita, on je i pisac. Njegove rečenice su jasne, njegovi odlomci dobro strukturirani, njegovi prelazi elegantni. Knjiga od 450 stranica čita se kao detektivski roman, i uvek se pitate ko će se sledeći pojaviti na sceni, i kakvu će ludu teoriju izneti.

Vudu tradicija i njen oblik Puta Leve ruke

Uvod u Vudu

Religije, koje se često nazivaju afrodijasporičkim kultovima, predstavljaju zanimljiv spoj afričkih plemenskih verovanja (prvenstveno naroda Joruba, Fon i Kongo), katolicizma i domoradačkih tradicija. Svaki od ovih sistema je jedinstven, ali im je zajedničko verovanje u Aše (Ashé), univerzalnu životnu energiju, i neposrednu komunikaciju sa duhovima kroz posednutost (trans), ples i ritualne žrtve. Glavni kultovi tog tipa su Vudu (Haiti, Nju Orleans), Hudu (Misisipi, Lujzijana, SAD), Santeria (Kuba), Palo Majombe (Kuba), Kandomble (Brazil), Umbanda (Brazil), Kimbanda (Brazil), Obeah (Jamajka i Bahami), Abakua (Kuba), Vinti (Surinam), itd.

Vudu je decenijama posmatran senzacionalistički i karikaturalno, ali se u akademskim krugovima tretira kao izuzetno složen antropološki, sociološki i teološki fenomen. Naučne studije se uglavnom fokusiraju na njegovu ulogu u očuvanju identiteta robova, psihologiju transa i sinkretizam sa katolicizmom. Ključna literatura koja postavlja temelje za ozbiljno razumevanje vudua uključuje knjige pisane od strane istraživača koji su proveli godine na Haitiju. Na primer, to je Alfred Métraux: Voodoo in Haiti (1959). Metraux je bio švajcarski antropolog koji je pružio možda najdetaljniji opis rituala, hijerarhije i verovanja. Njegov pristup je strogo naučni, ali pun poštovanja prema složenosti sistema. Druga značajna knjiga jweste ona koju je napisala Maya Deren: Divine Horsemen: The Living Gods of Haiti (1953). Deren je bila umetnica i režiserka koja je otišla na Haiti da snima ples, ali je na kraju postala inicijantkinja. Njena knjiga je jedinstvena jer spaja preciznu terminologiju sa unutrašnjim iskustvom posednutosti.

Potom imamo i knjige koje se bave tajnim društvima na Haitiju i upotrebom otrova. U tom smislu, pomenuo bih Wade Davis: The Serpent and the Rainbow (1985) i Passage of Darkness (1988). Vejd Dejvis je etnobotaničar sa Harvarda koji je istraživao hemijski sastav zombi praha. Iako je prva knjiga više narativna, Passage of Darkness je ozbiljna akademska studija o Bizango tajnim društvima i njihovoj ulozi u društvenoj kontroli na Haitiju.

Takođe, u značajnu literaturu uopšte o Haitiju spadaju i one knjige koje istražuju kako je vudu bio motor haićanske revolucije (jedine uspešne pobune robova u istoriji). Tu imamo par knjiga: Leslie Desmangles: The Faces of the Gods: Vodou and Roman Catholicism in Haiti (1992). Ova studija se bavi preciznim mehanizmima sinkretizma, odnosno kako i zašto su određeni afrički duhovi (Loa) maskirani u katoličke svetice i svece. Druga knjiga je od Joan Dayan: Haiti, History, and the Gods (1995). Dajanova istražuje kako se istorija ropstva i kolonijalizma odražava u samim ritualima i prirodi duhova (npr. razlika između hladnih Rada i vrelih Petro duhova). Naposletku, imamo literaturu o vudu religiji u umetnosti i estetici, u šta spada knjiga Robert Farris Thompson: Flash of the Spirit (1983). Iako se bavi širom afričkom dijasporom, ovo je ključno delo za razumevanje vizuelne simbolike, veve crteža i ritualnih predmeta koji nisu samo umetnost, već magijske mašine.

Akademska literatura jasno pokazuje da vudu nije obožavanje đavola, već sofisticiran sistem duhovno-magijske tehnologije koji je omogućio narodu da preživi nezamislive istorijske strahote. Međutim, svedoci smo da se oslobađanjem od francuskog ropstva narod Haitija nije našao u zemlji slobode i blagostanja nego u društvenom užasu koji se decenijama prikupljao. Zato je razumno upitati se da li je i u kojoj meri upravo vudu religija, i sa njom povezane neformalne strukture društvene moći, poput tajnih društava Bizango, na neki način uzrok neverovatnog društvenog rasapa, dezorganizacije i bede u kome se danas nalaze Haićani. Nisu li sami Haićani žrtve sopstvene religije i duhova sa kojima opšte, od kojih traže spas i zaštitu, isceljenje i blagostanje, jer izgleda da je jedino što dobijaju u tom smislu gola egzistencija.

Vudu panteon

Struktura vudu panteona je strogo hijerarhijska i funkcioniše kao „onostrano ogledalo“ ljudskog društva. U vudu religiji ne postoji politeizam u klasičnom smislu, već monoteistička osnova sa vojskom posrednika. Na samom vrhu je Bondye (izvedeno iz francuskog Bon Dieu, tj dobri Bog), koji je tvorac svega, svesprisutan ali beskrajno udaljen. On se ne štuje direktno i smatra se da je iznad ljudskih problema te se ne meša u svakodnevne poslove. Zbog toga su vernici usmereni na duhove-posrednike, a to su Lwa (Loa). To su arhetipske sile, duhovi predaka ili personifikacije prirodnih pojava i služe kao most između Bondyea i čovečanstva. Svaki vernik ima svog „glavnog“ Loa (Met Tet, gospodar glave).

Papa Legba je gospodar raskršća i on je najvažniji Loa u svakoj ceremoniji. Bez njega nema komunikacije sa onostranim. U tom smislu Papa Legba je čuvar kapije između svetova i on je taj koji „otvara put“. Predstavljen je kao starac sa štapom, u slamnatom šeširu, često sa psom. Prvi je koji se priziva. Njemu se prinose duvan, kafa i kukuruz. Njegov simbol (veve) se crta na samom ulazu.

Erzulie Frida i Erzulie Dantor su dva lica ženskog načela. Erzulie Frida je iz porodice Rada Loa, te predstavlja božanstvo ljubavi, lepote i luksuza. Često se poistovećuje sa Devicom Marijom. Traži parfeme, nakit i slatkiše. Erzulie Dantor kao Petro Loa je zaštitnica majki i dece, ratnica sa ožiljcima na licu. Ona je besna, snažna i neustrašiva.

Baron Samedi je gospodar smrti i sa svime povezanim sa smrću. On je vođa porodice Ghede. Ima ulogu čuvara grobalja i odlučuje ko će umreti, ali i ko će biti isceljen, jer onaj ko vlada smrću, vlada i životom. Predstavljen je kao kostur u crnom fraku, sa cilindrom i sunčanim naočarima (kojima nedostaje jedno staklo da bi video oba sveta). Voli crnu kafu, hleb, crne koze i začinjeni rum (sa čilijem). Njegovi rituali su često bučni, prostački i puni crnog humora.

Dambala Vedo (Damballa Wedo) je jedan od najstarijih i najpoštovanijih Rada Loa. To je velika zmija koja stvorila svet. On ne govori, već sikće. Kada „uzjaše“ (zaposedne) vernika, osoba puzi po zemlji kao zmija. Nudi mu se isključivo bela hrana (jaja, brašno, pirinač).

Načini štovanja: Ritualna tehnologija

Štovanje ovih Loa se ne odvija kroz tihu molitvu, već kroz dinamičan proces. Svaki Loa ima svoj složeni geometrijski potpis (veve) koji se crta brašnom ili pepelom na tlu kako bi se prizvala njegova specifična energija. U vudu hramu od ključne važnosti je Poteau-Mitan, središnji stub koji se smatra „autoputem“ kojim se Loa spuštaju u svet ljudi. Glavni čin opštenja sa duhovima-bogovima jeste posednutost kada vernik postaje „konj“ kojeg Loa „jaše“. U tom stanju, osoba gubi svoju ličnost i ispoljava karakteristike duha (govori drugim glasom, traži specifičnu hranu ili piće). Hrana, piće i ponekad životinje (živina, koze) nude se duhovima kako bi se „nahranili“ i dobili energiju (Aše) potrebnu za delovanje u materijalnom svetu. Vudu je, dakle, religija reciprociteta: ljudi hrane duhove, a duhovi štite i vode ljude. 

Tri porodice

Tri porodice Loa čine srce vudu kosmosa. One nisu samo grupe duhova, već tri različita emocionalna stanja, istorijska iskustva i načina operisanja energijom. Vernici ih doživljavaju kao različite frekvencije stvarnosti.

Rada Loa su čuvari tradicije i mudrosti. Ova porodica vuče direktne korene iz Gvineje i kraljevstva Dahomej (narod Fon). Oni predstavljaju stari dom i afričke korene pre ropstva. Opisuju se kao hladni (fre). To ne znači da su bezosećajni, već da su staloženi, spori, mudri i pravedni. Oni su čuvari morala i poretka. U radu sa njima preovlađuje bela boja. Ritualne pesme su melodične, a ritmovi bubnjeva su kompleksni i meditativni. Bave se isceljenjem, očuvanjem porodice, mudrošću i duhovnom čistotom. Njihovi glavni predstavnici su Dambala (zmija), Papa Legba (čuvar vrata), Erzuli Freda (ljubav i luksuz).

Petro Loa je autohtona haićanska porodica. Nastala je u uslovima nezamislive okrutnosti na plantažama šećerne trske. Oni su duhovi nastali iz gneva, patnje i potrebe za preživljavanjem. Opisuju se kao vreli (cho). Oni su brzi, agresivni, nestrpljivi i izuzetno moćni. Petro duhovi ne čekaju nego deluju odmah i zahtevaju strogu disciplinu od praktikanta. U radu s anjima preovlađuje crvena boja. Bubnjevi se sviraju palicama, ritam je oštar, brz i hipnotišući. Često se koristi pucanje bičevima i paljenje ruma kako bi se podigla energija. Oni imaju ulogu u zaštiti, odmazdi, sticanju moći, a obraća im se radi brzih rešenja teških problema i magijskog napada. Oni su bili duhovi koji su vodili robove u borbi za nezavisnost. Njihovi glavni predstavnici su Erzuli Dantor (ratnica), Kalfu (mračni dvojnik Legbe, gospodar raskrsnica noću), Simbi (gospodar voda i komunikacija).

Ghede Loa kao gospodari smrti i života jesu najzanimljivija porodica jer ne pripadaju ni hladnoj ni vreloj struji na klasičan način. Oni su duhovi mrtvih, ali i duhovi vaskrsenja i seksualnosti. Oni su nepristojni, cinični i puni crnog humora. Ghede duhovi se rugaju smrti, autoritetu i društvenim normama. Budući da su već mrtvi, njih niko ne može povrediti, pa govore istinu koju niko drugi ne sme. Koriste ljubičastu i crnu boju. Njihove ceremonije su bučne, provokativne i često uključuju seksualno eksplicitne plesove (tzv. banda ples) i psovke. Njihova uloga je da nadgledaju prelazak duša na drugu stranu, čuvaju groblja, ali su i najveći zaštitnici dece. Budući da vladaju smrću, jedini mogu da spreče nekoga da umre pre vremena. Njihovi glavni predstavnici su Baron Samedi (glava porodice), Maman Brigitte (Baronova supruga, čuvarka grobova), i Ghede Nibo.

Prava snaga vudua leži u tome što praktikant mora raditi sa svim ovim porodicama. Život zahteva mir (Rada), ali ponekad zahteva i borbu (Petro) i svest o prolaznosti (Ghede).

Legba, Kalfu i Baron Samedi

Upravo na raskrsnici između ove tri figure leži srž onoga što bi se u zapadnoj terminologiji moglo nazvati mračnijim ili operativnim aspektom vudua. U vuduu nema apsolutnog zla, ali postoji moć i ambivalencija. Odnos između Legbe, Kalfua i Barona je odnos između Vrata, Mraka i Kraja. Najvažnije je razumeti da u vuduu raskrsnica nije samo mesto, već stanje svesti. Legba i Kalfu su dve strane istog novčića, ali funkcionišu na različitim vibracijama. Papa Legba kao Rada Loa jeste solarna strana raskrsnice, onaj koji omogućava komunikaciju, red i legalan protok energije. Bez njega, svet bi bio u haosu jer duhovi ne bi mogli da čuju ljude. On je čuvar ključeva. Njegova suprotnost je Kalfu (Petro Loa), čije ime dolazi iz kreolskog Carrefour (raskrsnica). On je Legbin mračni blizanac. Dok Legba vlada danom i redom, Kalfu vlada noći, nesrećama, haosom i nepravdom. Kalfu je onaj koji dozvoljava ilegalnim duhovima i silama da prođu, pa je u tom smislu gospodar magije koja se ne povinuje pravilima. On ne otvara vrata za molitvu, već za sirovu silu. Kalfu kontroliše zle sile i demone (djabs), ne zato što je zao, već zato što je on jedini koji ima autoritet nad njima. Možemo zamisliti Legbu u ulozi policajca koji reguliše saobraćaj, dok bi Kalfu bio onaj koji gasi uličnu rasvetu i omogućava šverc energije. Oni se ne sukobljavaju već balansiraju kosmos.

Njihova veza sa Baronom Samedijem je strukturne prirode. Da bi se bilo kakva magija (posebno ona mračnija) izvršila, mag mora proći kroz tri tačke:

a) Odobrenje ulaza (Legba / Kalfu). Dakle, prvo moraš otvoriti vrata raskrsnice;

b) Energija rada (Petro Loa) znači da moraš imati silu koja će obaviti posao.

c) Konačni sud (Baron): Baron je gospodar groblja, a groblje je poslednja raskrsnica.

Kalfu i Baron često sarađuju u mračnijim radovima. Kalfu obezbeđuje put, a Baron obezbeđuje dušu (ili kontrolu nad mrtvima). Ako želiš da utičeš na nekoga preko mrtvih (nekromantija), Kalfu je onaj koji ti omogućava da uzmeš tu energiju sa raskrsnice, dok je Baron onaj kome moraš platiti zakup za korišćenje duha iz njegovog carstva. Vidimo da je odnos ove trojice ključan za razumevanje vudu magije moći. Kalfu je figura kojoj se obraćaju oni koji ne žele da čekaju na božansku pravdu Bondyea, već žele da sami skroje svoju sudbinu, makar to podrazumevalo haos. Baron Samedi je vrhunski individualista. On se ruga svakom autoritetu. On je jedini Loa koji može da kaže ne čak i Bondyeu kada je u pitanju smrt. Za LHP praktikanta, Baron je simbol besmrtnosti ega kroz ovladavanje smrću. U vudu mitologiji ova trojica nisu porodica, već funkcionalni saveznici za posebna magijska delovanja. U tom smislu, Legba drži ključ od kapije, Kalfu drži ključ od raskrsnice u mraku, a Baron Samedi drži ključ od poslednjeg doma (groba). Ako želiš da radiš magiju koja menja sudbinu, ne možeš zaobići Kalfua jer on menja pravila igre, a ne možeš zaobići Barona jer on poseduje materijal (pretke i moć zemlje). Zanimljivo je da Kalfu, iako opasan, nikada ne laže. On je brutalno iskren u vezi sa haosom koji donosi. To je ta iskrenost koja se provlači unutar hodnika mračnih tradicija: nema lažnog morala, samo čista funkcija i razmena energije.

Pauk u vudu religiji i magiji

U vudu religiji, pauk nije centralna figura kao što je to zmija (Dambala) ili ovan (Šango), ali se pojavljuje u vrlo specifičnom, arhaičnom i često mračnijem kontekstu. Pauk je primarno povezan sa onim loa koji dolaze iz naroda Fon i Bantu, a njegovo prisustvo se najviše oseća kroz figuru pod imenom Guede L’Araignée (Gede Pauk). Ovo je specifična manifestacija unutar porodice Ghede (duhova smrti). Dok je Baron Samedi glava porodice, Guede L’Araignée predstavlja specifičan, vizuelni i kinetički aspekt smrti. Paukova mreža se ovde posmatra kao metafora za sudbinu, ali i kao veza između života i smrti. Kao što pauk sedi u centru svoje mreže i oseća svaku vibraciju, Guede L’Araignée kontroliše niti koje povezuju pretke sa živima. Kada ovaj duh uzjaše praktikanta, osoba često pokazuje specifične pokrete: penje se po zidovima ili stubovima hrama, grči udove na način koji podseća na pauka i pokazuje neverovatnu agilnost. U mračnijim radovima, ovaj entitet se priziva za hvatanje neprijatelja u nevidljivu mrežu nesreće ili za izvlačenje informacija koje su sakrivene duboko u astralnim sferama.

Iako je vudu na Haitiju specifičan, on nosi nasleđe Anansija, boga-pauka iz tradicije naroda Akan (Gana). Anansi je bog prevarant. On koristi mozak umesto mišića. U vudu tradiciji, taj anansijevski duh je utkan u neustrašivost i sarkazam Ghede porodice. Pauk simbolizuje sposobnost da se preživi u neprijateljskom okruženju (poput ropstva) koristeći lukavstvo i pletući složene planove. Pauk se ovde ceni kao noćni lovac. Njegova mreža je simbol za magijsku zaštitu kojom neko tajno društvo okružuje svoju teritoriju, ali i za zamke koje se postavljaju onima koji prekrše zakone zajednice. U praktičnoj magiji (posebno u Petro i Ghede radovima), paukova simbolika se koristi za rituale vezivanja. Kao što pauk parališe svoj plen pre nego što ga konzumira, tako se i određene loe koje imaju paukove atribute prizivaju da parališu volju druge osobe ili da zaustave neku situaciju. Paučina se ponekad koristi kao fizička komponenta u pravljenju magijskih paketa (paquet congo) kako bi se uhvatila energija određenog duha.

Pauk sa Kalfuom deli koncept mreže raskrsnica. Kalfu je onaj koji kontroliše sve puteve, a paukova mreža je ništa drugo do složeni sistem raskrsnica. Sa Baronom pauk deli mirnoću i strpljenje lovca. Baron čeka na kraju svakog puta, baš kao što pauk čeka na kraju niti. U vuduu, pauk je simbol strpljive moći. On ne troši energiju uzalud; on plete, čeka i reaguje u savršenom trenutku. To ga čini izuzetno potentnim simbolom za svakoga koga zanimaju LHP aspekti ove religije, jer podrazumeva potpunu kontrolu nad svojom teritorijom (astralnom ili fizičkom).

Porodica duhova Zariguin (često pisano i kao Zandor ili Zandor-Zariguin) predstavlja jedan od najmračnijih, najzatvorenijih i najopasnijih slojeva vudu kosmosa na Haitiju. U okviru ove porodice deluju sile koje su izrazito LHP karaktera. Zariguin (Zandor) porodica ne pripada klasičnoj Rada naciji, pa čak ni standardnom Petro panteonu koji se praktikuje u javnim hramovima. Zariguin su duhovi koji pripadaju Bizango i Sanpwel tajnim društvima. To su vampirski i grabljivi duhovi. Za razliku od ljubaznog Legbe ili čak strogog Barona, Zariguin su duhovi noći koji se vezuju za aspekte preživljavanja po svaku cenu. Reč Zariguin na haićanskom kreolu znači pauk (izvedeno iz francuskog araignée).

Ova porodica duhova koristi pauka kao svoj primarni totem i simbol operisanja. Dok je kod porodice Ghede pauk simbol sudbine i veza sa precima, kod porodice Zariguin pauk je lovac. Magija ovih duhova se fokusira na pletenje mreža u koje se hvataju neprijatelji ili žrtve. Zariguin se prizivaju isključivo noću. Veruje se da oni, poput pauka, vrebaju iz senki i da njihova mreža može paralisati nečiju sreću, zdravlje ili volju. Tokom inicijacija u tajna društva, simbol pauka se često urezuje ili crta, a od posvećenika se očekuje da razviju paukovu čulnost, odnosno sposobnost da osete vibracije u okolini pre nego što se opasnost pojavi.

Povezanost Zariguina sa mračnom magijom dolazi iz njihove uloge u socijalnoj kontroli. Ako neko prekrši zakone tajnog društva ili zajednice, Zariguin se prizivaju da izvrše presudu. To uključuje rad sa teškim energijama zemlje i groblja. Druga oblast koja angažuje ovu porodicu duhova je zombifikacija. Iako je ovo složena tema, mnoga istraživanja (poput onih Vejda Dejvisa) ukazuju na to da su tajna društva koja štuju Zandor / Zariguin duhove ona koja čuvaju tajne farmakoloških i magijskih procesa zombifikacije. Ovi duhovi su vrhunac individualne moći. Oni ne služe ljudima, već ljudi moraju biti izuzetno snažni i inicirani da bi uopšte smeli da ih prizovu. Rad sa njima je izuzetno opasan jer Zariguin duhovi uvek traže visoku cenu za svoje usluge. Postoji specifičan fenomen u ovim kultovima gde se kaže da inicirani hoda kao pauk. To je metafora za osobu koja može da se kreće kroz društvo i suptilne ravni neprimećeno, koja vidi u mraku i koja je uvek korak ispred drugih. U poređenju sa Baronom Samedijem, koji je javan i voli da se šali, Zariguin su tihi, hladni i smrtonosno ozbiljni. Oni su nevidljive niti koje drže moć na Haitiju.

Bizango fetiš

Tajna društva na Haitiju

Tajna društva na Haitiju, poznata pod zajedničkim imenom Sociétés Secrètes, predstavljaju tamnu materiju haićanskog društva. Dok je vudu religija otvorena za zajednicu, ova društva su zatvorena, hijerarhijski strogo uređena i funkcionišu kao paralelni sistem moći, pravosuđa i magijske zaštite. Ona su direktni naslednici afričkih tajnih društava (poput Leoparda ili Egúngún), ali su prekaljena u surovosti kolonijalizma i revolucije. Postoji nekoliko nivoa ovih udruženja, a najpoznatija su:

a) Bizango: Najmoćnije i najrasprostranjenije društvo. Imaju vojnu strukturu (činove poput cara, kralja, generala). Njihovi rituali su intenzivni, rade se noću pod crvenim svetlom i fokusirani su na Petro i Zandor / Zariguin duhove.

b) Sanpwel (Sans-Poil): To znači bez dlaka. Smatraju se još ekstremnijim od Bizanga. Veruje se da njihovi članovi poseduju moć transformacije (likantropija) i nevidljivosti.

c) Galipot i Assotor: Manja, lokalna društva koja se bave specifičnim oblicima zaštite teritorije ili noćnim patrolama.

Ova društva nisu samo magijske grupe već su istorijski nastala kao mehanizam samoodbrane robova. U mestima gde zvanična država ne funkcioniše, tajno društvo je sudija i dželat. Ako neko u zajednici počini težak zločin (silovanje, krađa zemlje, izdaja), društvo donosi presudu. Njihovo glavno oružje je strah. Kazne se kreću od vezivanja (magijske paralize) do zombifikacije, koja se u ovom kontekstu posmatra kao najgora moguća društvena smrt, gubitak slobodne volje. Dok javni Vudu teži balansu, tajna društva rade sa vrelim (Petro) i vampirskim (Zandor) energijama. Crvena i crna su njihove boje i simbolizuju krv, vatru i mrak. Njihovi oltari su prepuni drvenih statua koje izgledaju zastrašujuće, često omotane lancima ili premazane krvlju i pepelom. Te statue nisu samo ukrasi, već posude u kojima obitavaju duhovi-čuvari društva. Članovi ovih društava se prepoznaju po specifičnim stiscima ruku, lozinkama i ritualnim pesmama koje su nepoznate onima koji nisu inicirani (les profanes). Ulazak u ovakvo društvo zahteva rigorozne testove. Posvećenik mora dokazati diskreciju i hrabrost. Izdaja tajni društva kažnjava se smrću. Inicijacija često podrazumeva sklapanje ličnog pakta sa nekim od moćnih duhova (poput onih iz porodice Zariguin), gde posvećenik dobija moć u zamenu za doživotnu službu društvu.

Ova društva su najčistiji primer kolektivnog Puta leve ruke LHP. Oni odbijaju autoritet crkve i države i imaju sopstveni suverenitet. Njihov fokus nije na molitvi i molbama, već na rezultatima. Magija se koristi kao tehnologija moći. Oni rade sa energijama koje društvo smatra tabuom (smrt, agresija, vezivanje duša). Tajna društva su imuni sistem Haitija. Bez njih, vudu bi verovatno bio sveden na folklorni ples. Ona čuvaju sirovu, divlju srž tradicije koja odbija da bude pripitomljena. Ipak, kao što sam naglasio, ono što je počelo kao instrument oslobođenja, za mnoge je vremenom postalo instrument nove, unutrašnje tiranije. Ta linija između čuvara slobode i lokalnih despota u tajnim društvima je ekstremno tanka i često pregažena.

Tokom revolucije (1791–1804), tajna društva su bila jedini način da se robovi organizuju mimo očiju kolonizatora. Međutim, kada je nezavisnost stečena, ta ista struktura se nije raspustila. Pošto zvanične institucije Haitija (sudovi, policija) često nisu funkcionisale ili su bile rezervisane samo za mulatsku elitu u gradovima, tajna društva su u unutrašnjosti preuzela ulogu države u državi. Umesto fizičkih lanaca, uveden je strah od magijske odmazde. Društva poput Bizanga su počela da naplaćuju zaštitu i da kontrolišu svaki aspekt života u selima. Najmračnije poglavlje ove priče je vladavina diktatora Fransoa Divalijea (Papa Dok). On je bio vrsni poznavalac vudua i tajnih društava i svesno je koristio njihovu infrastrukturu za svoju vlast. Njegova ozloglašena tajna policija bila je duboko isprepletana sa članstvom u tajnim društvima. Koristili su vudu ikonografiju (Divalije se oblačio kao Baron Samedi) kako bi narod držali u stanju stalnog metafizičkog terora. Na ovom primeru vidimo sakaćenje tradicije radi najprizemnijeg političkog ugnjetavanja.

Zombifikacija, koju praktikuju ova društva, direktna je refleksija traume ropstva. Najveći strah roba nije bila smrt (jer smrt je povratak u Afriku, u Lan Guinée), već ponovno ropstvo nakon smrti. Tajna društva koriste ovaj strah kao oružje. Ako se zameriš velikom pauku (Zariguin), kazna nije zatvor, već gubitak svesti i pretvaranje u radnu snagu. To je jeziv primer kako žrtva preuzima metode mučitelja. Neki antropolozi smatraju da tajna društva održavaju kulturu sumnje. Svaki individualni uspeh ili inovacija koji štrče iz kolektiva mogu se protumačiti kao plod mračne magije ili krađe Ašea od zajednice, što dovodi do magijske odmazde. To stvara društvo u kojem je najsigurnije ostati siromašan i nevidljiv. Sa druge strane haićanska tajna društva imaju argument da bi se bez njih, Haiti raspao na hiljadu međusobno zavađenih bandi. Oni sebe vide kao poslednju branu protiv potpunog uništenja lokalnih zajednica, jer jedino njihove presude ljudi zaista poštuju.

Dakle, Haiti je zarobljen u krugu gde je magija mehanizam kontrole. Ono što je trebalo da bude Put Leve ruke kao oslobođenje pojedinca, pretvorilo se u kolektivno gušenje. Umesto da Zandor duhovi budu izvor moći za napredak, oni su postali policajci koji čuvaju status kvo u mraku. To je možda najveća tragedija Haitija, država koja je nastala tako što je njen narod prvi zbacio lance ropstva, završila je u mreži sopstvenih čuvara, gde pauk (Zariguin) više ne lovi neprijatelje spolja, već se hrani sopstvenim narodom.

Majkl Bertio i put u Leogane

Mesto Leogane na Haitiju je ključno za razumevanje čitavog sistema Majkla Bertijoa. Ono se u vudu tradiciji smatra prestonicom magije, posebno mračnijih oblika u okviru Petro i Zandor struje. Za Bertijoa, Leogane nije samo geografska tačka, već duhovni epicentar gde se ukrštaju afrička gnoza i atlantiđansko nasleđe. Majkl Bertijo (Michael Bertiaux) nema direktno etničko poreklo sa Haitija. Rođen je 1935. godine u Sijetlu, u porodici francusko-kanadskog i irskog porekla. Njegov otac je bio kapetan u mornarici, a majka se bavila teozofijom. Dakle, njegova veza sa Haitijem nije biološka, već inicijacijska. On je usvojeni sin haićanske tradicije. Njegova priča počinje 1963. godine kada je kao anglikanski sveštenik poslat na Haiti da radi u okviru crkve. Tamo je upoznao ljude koji će mu otvoriti vrata druge strane.

Njegov ključni inicijator bio je Lucien-Jean Maine, haićanski gnostik i visoki inicijant. Maine je bio naslednik porodice koja je generacijama čuvala specifičnu vrstu gnoze koja je spajala vudu sa francuskim martinizmom i templarskim tradicijama. Jean-Maine je inicirao Bertioa upravo u tradicije koje gravitiraju oko Leoganea. Bertijo je tamo proglašen za naslednika određenih linija i dobio je titulu prvosveštenika redova La Couleuvre Noire (Crna Zmija) i Ordo Templi Orientis Antiqua (O.T.O.A.). Jasno je da ono što Bertijo praktikuje i podučava nije narodni vudu koji se viđa po selima. To je Vudu Gnosticizam, visokointelektualna, ezoterična i izrazito operativna grana okultizma. U tom smislu ta grana okultizma spaja haićanske Loa sa pitagorejskom matematikom, kabalom, teozofijom i okultnom fizikom. Za razliku od tradicionalnog vudua, Bertijo uvodi koncepte vudu-mašina, radionike i kontakta sa vanzemaljskim inteligencijama. On posmatra duhove kao energetske frekvencije koje se mogu mapirati. Njegov sistem je izrazito individualistički. Fokus je na razvoju astralnog tela i moći maga da manipuliše realnošću pomoću simbola i seksualne magije.

Za Bertijoa, Leogane je mesto gde su Bizango tajna društva najaktivnija. U njegovim spisima, Leogane se pominje kao lokacija unutrašnjeg hrama gde se čuvaju najdublje tajne Zandor porodice. To je mesto hodočašća za one koji traže crnu gnozu, znanje koje se ne nalazi u knjigama, već se prenosi direktno kroz vibraciju i krv na tom tlu. Bertijo je jedinstvena figura jer je uspeo da uzme sirovu, vrelu energiju haićanskih tajnih društava (koju je dobio kroz inicijaciju od Jean-Mainea) i da je kodifikuje za zapadnog intelektualca. Njegov sistem je neka vrsta sajber-vudu laboratorije. On ne traži od posvećenika da idu na Haiti i kolju petlove, već da koriste svoj um kao procesor koji se povezuje sa mrežama energije koje Leogane predstavlja u astralnom svetu. Njegov rad je možda najčistiji primer kako se LHP tradicija prevodi sa nivoa plemena na nivo modernog okultnog posvećenika.

Zobopi

Fenomen koji Bertijo naziva Zobopi (ili Les Zobops) predstavlja samu oštricu vudu gnosticizma i direktno je povezan sa paukovima (kroz porodicu Zariguin) i sa vampirskim silama. U vudu tradiciji Haitija, termin Zobop se koristi za članove tajnih društava (poput Bizanga) koji operišu noću, ali kod Bertijoa on dobija mnogo dublje, metafizičko značenje. U narodnom verovanju, Zobopi su članovi mračnih loža koji se sastaju na raskrsnicama. Bertijo ih interpretira kao operativce mračne gnoze koji su postigli specifičan stepen transformacije. On opisuje Zobope kao bića koja su naučila da piju eteričnu energiju ili Aše iz okoline. To nije klasični holivudski vampirizam, već energetski parazitizam ili svesna manipulacija životnim silama radi postizanja besmrtnosti astralnog tela. On tvrdi da vrhunski inicijanti Zobopa mogu da projektuju svoju svest u oblike životinja ili čak astralnih mašina.

Ovde se priča vraća na porodicu Zariguin (Pauk). Bertijo koristi izraz aranhologija da opiše način na koji Zobopi operišu. Oni ne napadaju direktno, nego oni pletu suptilne energetske mreže oko svoje mete. Za Bertijoa, pauk je simbol Zobopa jer on predstavlja biće koje sedi u središtu (na raskrsnici, koja je, podsećam, takođe i stanje svesti) i kontroliše sve niti. Zobop je pauk koji manipuliše ljudskim sudbinama kroz nevidljive energetske veze. Kod Bertijoa, Zobop nije samo vrač u crvenoj odori, već neka vrsta astralnog hakera koji koristi simbole, vevee i zvučne frekvencije da bi provalio u tuđe energetske sisteme. Bertijo povezuje Zobope sa onim što naziva vudu-mašinama (radionički uređaji. Zobop koristi ove uređaje kao pojačivače svoje volje, slično kao što pauk koristi mrežu da bi pojačao svoja čula. Kao takvi, Zobopi su ultimativni izraz LHP u Bertijoovom sistemu jer odbacuju ljudski moral, što znači da deluju po zakonima moći i efikasnosti i rade u mraku. Taj mrak nije odsustvo svetla, već sferu ne-manifestovanog (praznine) iz koje crpe snagu. Oni teže deifikaciji, pošto je cilj Zobopa da postane Bog-Pauk, nezavisan entitet koji sam stvara svoja pravila unutar sopstvene mreže.

Dakle, kada kod Bertijoa čitamo o Zobopima, zamislimo spoj haićanskog gerilca-maga i naučnika iz mračne budućnosti. To je vampirska sila jer se hrani energijom kosmosa i drugih bića, a paukovska je, jer tu energiju kanališe kroz složene sisteme veza (mreže). Oni su čuvari pragova koji nam neće dozvoliti da prođemo dalje u tu vrstu sistema ukoliko ne razumemo da je magija, u svojoj suštini, predatorski čin svesti koja odbija da bude plen.

Bertijo i Atlantida

Pitanje Atlantide kod Bertijoa nas uvodi u samu srž njegove okultne metafizike, gde se granica između istorijske stvarnosti, mitskog sećanja i teozofskih spekulacija potpuno briše. Za Bertijoa, Atlantida nije samo potonulo ostrvo u Atlantiku koje bi arheolozi i geolozi mogli pronaći sonarima. On veruje da je Atlantida postojala fizički, ali da je njena prava priroda bila polu-materijalna. To je bila civilizacija koja je funkcionisala na višoj vibracionoj ravni. Bertijo locira Haiti (posebno oblast Leogane) kao jedan od preostalih energetskih vrhova te potonule civilizacije. Za njega su Karibi planinski vrhovi Atlantide koji su ostali iznad vode. Dakle, po tom svetonazoru, vudu nije uvezen iz Afrike u prazan prostor, već se na Haitiju spojio sa već postojećim atlantiđanskim strujama koje su tamo bile uskladištene u samoj zemlji i stenama.

Bertioova tvrdnja da su Loa atlantiđanskog porekla je jedna od njegovih najoriginalnijih (i najspornijih) teza. On smatra da su bića koja mi zovemo duhovima vudua, odnosno Loama, zapravo visokoevoluirane svesti ili naučnici-magovi sa Atlantide koji su preživeli kataklizmu tako što su odbacili fizička tela i prešli u eteričan oblik. On pominje i čudne drevne atlantiđanske magove koji u priomenjenom obliku i dalje obitavaju na dnu okeana odakle telepatski usmeravaju svoje posvećenike na površini. Bertijo često opisuje Atlantidu kao civilizaciju visoke tehnologije, ali ne mehaničke, već psioničke. Loa su, u tom smislu, programi te drevne tehnologije koji i dalje operišu u suptilnom polju Zemlje. Rad sa njima je ponovno povezivanje sa tim drevnim operativnim sistemom.

Ovakvo stajalište nije nimalo čudno budući da je Majkl Bertio je odrastao u okruženju gde su radovi Helene P. Blavatske i C.W. Lidbitera bili osnovna literatura. Teozofija je prva uvela ideju o Atlantidi kao sedištu korenskih rasa čovečanstva. Bertijo je uzeo taj teozofski okvir i preselio ga u vudu. Dok je teozofija Atlantidu posmatrala prilično apstraktno, Bertijo joj je dao vudu sadržaj. On je teozofsku ideju o majstorima mudrosti zamenio sa Loa i Zobopima. Njegova sklonost ka pravljenju beskrajnih tabela, hijerarhija i nivoa svesti je čisto teozofsko nasleđe. On je zapravo teozofiju preveo na jezik haos magije i vudu gnoze.

Na kraju, za Bertijoa Atlantida funkcioniše kao vremenska kapija. Ona je To je simbol za stanje svesti pre nego što je čovečanstvo postalo osakaćeno modernim materijalizmom. Bertijo ne razmišlja u kategorijama ili je istina ili je metafora. Za njega je mit istinitiji od istorije jer mit operiše u sadašnjosti suptilnije dimenzije. Atlantida je za njega fizička činjenica u onoj meri u kojoj su njene energije i danas dostupne operateru u Leoganeu. Uvođenjem Atlantide, on je vudu izvukao iz okvira etno-religije i pretvorio ga u univerzalnu magijsku nauku koja seže do samih početaka ljudske (i vanzemaljske) svesti na Zemlji.