Ezoterija, politička ideologija i aktuelna kriza

Od drevnih bogova do digitalnog reformatiranja

To što prosečan moderan političar ili glasač misli da su politike XIX, XX i XXI veka izum prosvetiteljstva, ekonomskih teorija ili industrijske revolucije, samo je površinski privid. Političke ideologije su u svojoj suštini sekularizovane i degradirane gnostičko-religijske strukture. One su teološki koncepti koji su skinuli odore i obukli odela, ali su zadržali svoje izvorne ezoterijske i mitološke nosače. Kada ogulimo slojeve savremene politike, ispod njene površinske pene ne nalazimo samo borbu suprostavljenih interesa, već arhitekturu prastarih arhetipova. Da bismo razumeli potpunu dezorijentaciju XXI veka, stanje u kojem su tradicionalne kategorije „levice“ i „desnice“ izgubile svako doktrinarno značenje, potrebno je vratiti se metafizičkim i društvenim korenima koji pokreću ovaj istorijski kazan.

Politička mapa modernog sveta izrasla je na tlu dva suprostavljena kosmička obrasca. Prvi je Put Desne Ruke (Coagula / zoroasterski arhetip). Mojsijevski monoteizam nosi u sebi elemente saveza, pustinje i specifičnog zakona naroda, ali je iranski zoroastrizam prvi u istoriji uspostavio apsolutnu kosmičku binarnost, potpuni dualizam, odnosno borbu Poretka (Aša) protiv Haosa (Druđ). Mojsijevski monoteizam je, zapravo, u velikoj meri preuzeo ovaj zoroasterski okvir tokom vavilonskog ropstva i persijskog uticaja, ali je izvorna matrica zoroasterska. Ahura Mazda vlada kroz hijerarhiju Aršaspanda (svetih bića). Desnica je uvek vertikalna, ona veruje u autoritet, strukturu, tradiciju, granicu i fiksirane uloge. To je matrica koja traži učvršćenu strukturu, granicu, apsolutne moralne aksiome i odbranu kosmosa od udevanja haosa. U svojim sekularizovanim izvedenicama, ovaj impuls je postao temelj konzervativizma i desnog ideološkog spektra. Konzervativizam počiva na ideji da postoji prirodni ili božanski poredak koji se mora sačuvati od raspada i haosa. To je svetlost Poretka koja se bori protiv tmine rasula. Svet se deli na čisto i nečisto, na Istinu i Laž. Nema sive zone. Ovo je temelj desničarskog moralizma i nacionalnog i državnog dogmatizma. Svaka desničarska doktrina, od umerenog tradicionalizma do ekstremnih autoritarnih sistema, zapravo reaktivira zoroastersku matricu: očuvanje Kosmosa (Poretka) pred naletom Haosa (atavizma i subverzije). Konzervativizam i desnica uvek počivaju na ideji da Poredak (Aša) dolazi odozgo i da je nepromenjiv. Tradicija, hijerarhija, nacija, porodica i zakon posmatraju se kao bedemi koji brane civilizaciju od upada kosmičkog i društvenog haosa. Zoroasterski obrazac zahteva jasnu podelu na Prijatelja i Neprijatelja (što je i osnova politologije Karla Šmita, jednog od vodećih teoretičara desnice). Desnica, čak i kada je potpuno sekularizovana, zadržava tu zoroastersku potrebu za fiksiranom strukturnom granicom i odbranom Kosmosa od Hada i tame.

Nasuprot tome imamo Put Leve Ruke (Solve / Arhetip Velike Majke). To su kultovi Inane, Ištar, Izide i indijski tantrički narativi koji funkcionišu na načelu imanencije i transgresije. To je rastakanje čvrstih hijerarhija, brisanje tabua i ukidanje granica radi oslobađanja prvobitne energije. U sekularnom svetu, ova matrica napaja levičarske, socijalističke i anarhističke doktrine. Po toj matrici, Boginja-Majka rađa sve ljude jednake. Pred njom nema hijerarhije. Svi su njena deca i svi se na kraju vraćaju u isti supstrat. To je metafizički temelj komunizma i socijalizma, ukidanje klasa, jednakost i univerzalno bratstvo. U tom smislu, Inana / Ištar je boginja koja spaja suprotnosti: ona je boginja ljubavi i rata, svetlosti i podzemlja. Ona prelazi granice. Jedan od ključnih obreda Inane i Ištar (kao i kasnijih dionizijskih i tantričkih kultova) bio je preokret društvenih uloga: brisanje klasnih razlika, ukidanje tabua, androginost (sveštenici koji menjaju rodni identitet u obredima), i izjednačavanje visokog i niskog.

Međutim, na ovom mestu moram jedan detalj da raščistim. Sveta ženstvenost (sacred femininity), kako je danas u trendu reći, Velika Boginja u mnogim oblicima, obožavana je u sofisticiranim kulturama koje ipak jesu bile kastinske, imale su strogu hijerarhiju, a svako izvrtanje uobičajenih uloga bilo je privremeno i u okviru rituala, kao običaji hramske prostitucije. Dakle, ta vrsta levice ili levosti nije imala anarhičnu komponentu kao svoje osnovno načelo, nego je izlazak iz ustaljenih normi imao za cilj upravo njihovo učvršćivanje. U drevnim civilizacijama Mesopotamije i Egipta, društvo je bilo izrazito hijerarhijsko, kastinsko i sakralno fiksirano. Izvrtanje uloga tokom obreda (poput Akitu festivala u Vavilonu, rituala Ištar ili rimskih Saturnalija) nije imalo za cilj rušenje poretka. Upravo suprotno, to je bio obredno dozvoljen izlazak iz norme kako bi se potisnuti haos bezbedno ispraznio, a društveni poredak ponovo potvrdio i očistio. Isto tako, sjedinjenje sa sveštenicom Ištar ili Inane nije bilo anarhično oslobađanje seksualnosti u modernom smislu, već državni sakralni čin. Vladar se spajao sa Boginjom da bi obezbedio plodnost zemlje, legitimitet svoje krune i stabilnost kosmosa. To je bila izrazito državotvorna magija.

Privremeni Solve (ukidanje normi) služio je isključivo u svrhu konačnog i jačeg Coagula (fiksiranja poretka). Poredak se nakratko suspenduje da bi se svest oslobodila pritiska strukture, ali se odmah potom poredak vraća još jači i utvrđeniji. Da bi preokret uloga imao bilo kakav smisao, poredak mora postojati. Sluga ne može glumiti kralja u ritualu ako van rituala kralj i sluga nisu jasno definisani. Preokret je potvrđivao pravilo. Dakle, drevni kultovi Boginje nikada nisu imali za cilj trajno rušenje hijerarhije, kastinskog poretka i biologije. Oni su te strukture obnavljali kroz ciklični povratak u Pra-Haos. Moderni mislioci poput Viktora Ternera (Victor Turner) i Renea Žirara (René Girard) to nazivaju „liminalnošću u službi strukture“. Drevni svet nije hteo anarhiju jer je znao da ako nema ritualnog ventila, haos će sam provaliti i uništiti carstvo.

Dok desnica traži Boga ili poredak iznad sveta (transcendencija), levica i kultovi Boginje traže božansko u samoj materiji (imanencija, Boginja je sama Zemlja, Malkut / Prakriti). Pošto su u matrijarhalnom i materinskom arhetipu sva deca jednaka jer potiču iz iste utrobe (Zemlje), otuda komunizam i socijalizam teže ukidanju veštačkih hijerarhija koje je uspostavio Otac / Poredak. Put Desne Ruke fiksira i gradi (Coagula), dok Put Leve Ruke rastače i oslobađa (Solve). Komunizam i revolucionarne doktrine su čisti Solve proces, rušenje starih klasnih, religijskih i porodičnih struktura da bi se stvorilo besklasno i nadetničko, nadnacionalno neograničeno, poperovsko otvoreno društvo. Dakle, jasna je razlika između drevne obredne transgresije i revolucionarnog nihilizma.

U tom smislu moderna sekularna levica je napravila fatalnu alhemijsku grešku: uzela je obredni metod (transgresiju) i proglasila ga za trajno stanje društva! Umesto da inverzija uloga bude privremeni praznik koji uspostavlja mir, moderna levica zahteva da se norma trajno ukine, a izuzetak proglasi novom normom. Drevni svet je razmišljao u ciklusu (red - haos - obnova reda). Moderna levica razmišlja u linearnoj sekularnoj eshatologiji (permanentna revolucija, trajno rušenje poretka dok se ne stvori utopija, famozna revolucija koja teče, ili ono čuveno geslo jugoslovenskih komunista o odumiranju države). Kada se transgresija izvuče iz hrama i spusti u politiku bez povratka u Poredak, rezultat su sistematski rušilački režimi, od francuskog Terora, preko SSSR-a i Pol Potove Kambodže, gde se rastakanje pretvara u fizičko proždiranje sopstvenog naroda.

Povodom alhemijske greške moderne levice, vredi istaknuti primer savremene Kine kao ekonomsko-civilizacijskog čuda aktuelnog istorijskog trenutka. Maoizam je u svojoj prvoj fazi (naročito tokom Kulturne revolucije) bio čisti zapadno-levičarski Solve, odnosno rušenje starih običaja, kulture, navika i ideja. Rezultat je bio opšti slom, glad i društveni kolaps. Kina je preživela i postala svetsko čudo tek onog trenutka kada je napustila revolucionarni fantazam i vratila se svojoj dubokoj, hiljadugodišnjoj matrici Središnjeg Carstva. Deng Sjaoping i kasniji lideri (uključujući i današnju Kinu), reaktivirali su konfučijanski arhetip: poštovanje reda, porodice, države, meritokratije i harmonije. Oni su zadržali levičarsku komunističku nomenklaturu kao organizacioni oklop, dok su sadržaj napunili tradicijom, nacionalnim suverenitetom i najstrožim drilom produktivnosti. Kina je shvatila ono što zapadna levica odbija da shvati: bez čvrstog Poretka (Coagula), društvo umire od samoproždiranja. Drevni čovek je znao da je Haos sluga Poretka. Moderna levica je pokušala da izgradi kuću na samom Haosu, i zato su njene građevine ili završavale u krvi ili su morale, poput Kine, da se vrate neokonzervativnoj strukturi da ne bi propale. Međutim, put bezobalnog rastakanja još uvek nije napušten kod određenih ideološko-političkih opcija.

Katolička crkva kao alhemijski posrednik

Zapadni modernitet je nastao na izuzetno specifičnom hibridu. Katolička crkva je vekovima držala pod ogromnim naponom dva nepomirljiva koda:

• Proto-levičarsku, subverzivnu i antinomijsku prirodu ranog hrišćanstva (jednakost pred Bogom, zaštita potlačenih, eshatološko ukidanje poretka).

• Imperijalni, pravno-administrativni kalup Rima (stroga hijerarhija, kanon, Pontifex Maximus).

Elejn Pejgls (Elaine Pagels) u svojim radovima o gnosticizmu i ranom hrišćanstvu, kao i Valter Benjamin (Walter Benjamin) i Ernst Bloh (Ernst Bloch), jasno osvetljavaju tu izvornu, hrišćansku infekciju u utrobi Rima. Za rimskog građanina i pagansku elitu, rani hrišćani nisu bili samo sledbenici nove religije, oni su bili ateisti i sociopate. Odbijali su da prinesu žrtvu Geniju Cara (Genius Augusti), što je u Rimu smatrano direktnim činom veleizdaje i rušenjem kosmičkog poretka (Pax Deorum). Hrišćanske zajednice (eklesia) funkcionisale su kao ilegalne, podzemne ćelije. U njima su rob, žena, varvarin i rimski plemić sedeli za istim stolom, deleći imovinu (proto-komunizam iz Dela apostolskih). To je za hijerarhijski, patrijarhalni i ratnički Rim bilo čisto rastakanje društvenog tkiva, proces Solve. Verovanje da je ovaj svet prolazan i pod vlašću demonizovanih arhonata i idolopokloničke imperije, stvorilo je kod hrišćana radikalni odbijajući stav prema državnom aparatu. 

Kada je Rim hrišćanstvo pretvorio u državnu religiju, dogodio se najveći alhemijski obrt u istoriji. Imperija, gubeći svoju vojnu i političku koheziju, preuzima hrišćanstvo da bi preživelo, ali ga istovremeno fiksira i paganizuje kroz strukturu. Crkva preuzima rimsku administrativnu podelu. Rimski Pontifex Maximus (vrhovni sveštenik državnog kulta) postaje Papa. Subverzivna, ekstatična i gnostička preispitivanja bivaju potisnuta (kroz sabore i proglašavanje jeresi), a umesto njih se uspostavlja stroga rimska pravno-kanonska hijerarhija. Unosi se imperijalna ideja da postoji jedan Bog na nebu, jedan Car na zemlji, jedna Crkva u svetu.

Konačno pucanje ove membrane dogodilo se kada su Luter i Kalvin napali „Rimsku bludnicu“ (imperijalni okvir Crkve) u ime unutrašnje, individualne savesti (ranohrišćanskog impulsa). Kada se iz hrišćanstva izbaci Bogočovek, a zadrži njegova ranohrišćanska struktura (jednakost, ukidanje klasa, raj na zemlji, osuda bogatih), dobija se komunizam. Dok je vera u Hrista funkcionisala kao vertikalna osa, ovaj hibrid je stvarao civilizacijsku dinamiku. Međutim, procesom sekularizacije, ta spona je popustila. Vidimo da kada se ukloni Hrist kao alhemijski posrednik, dakle, kada izgori vertikalna osa vere koja je držala u ravnoteži rimsku strukturu (Coagula) i ranohrišćansku eshatološku transgresiju (Solve), te dve komponente ne nestaju. One podivljaju, odvoje se i mutiraju u svoje najstrašnije, čisto sekularne entitete. 

Komunistička partija preuzima ulogu Crkve (nepogrešivo telo), Marksov Kapital postaje Sveto pismo, a Proletarijat postaje Hristos-spasitelj koji pati da bi otkupio grehe sveta i žrtvuje se radi boljeg sutra. Da bi se izgradilo Novo carstvo, staro društvo mora biti potpuno rasformirano. Porodica, tradicija, privatna svojina i stara estetika se moraju spaliti. Kao i u najekstremnijim gnostičkim i ranohrišćanskim sektama, pojedinac ne znači ništa, jer je samo građa za izgradnju Eshatona (besklasnog društva). Rezultat je teror u ime altruizma, humanizma i istorijske neizbežnosti.

Na drugoj strani, kada se rimska potreba za redom, hijerarhijom, imperijom i zakonom očisti od hrišćanskog milosrđa i ideje da su svi ljudi stvoreni po liku Božijem (Imago Dei), dobija se Hitlerov nacionalsocijalizam. Hitlerizam reprizira zoroastrijsku borbu za čistoću, ali je umesto na duhovni nivo spušta u krv i meso. Istina i poredak postaju arijevska rasa, dok Haos postaje parazit, odnosno rasni neprijatelj kojeg treba fizički istrebiti radi očuvanja Kosmosa.

Međutim, imajmo na umu još jednu važnu stvar. Suština ideološkog konflikta Zapada i dalje je u osnovi sukob protestantsko-reformacijskog, rozenkrojcersko-masonskog i prosvetiteljskog projekta i Rimske crkve (koja je u međuvremenu kapitulirala). Ovaj projekat, izrastao iz renesansnog hermetizma, kabale i rozenkrojcerskih manifesta s početka XVII veka, postavio je temelje moderniteta. Njegova lozinka je bila znanje, napredak, naučni racionalizam i svetsko bratstvo čovečanstva. Preko prosvetiteljstva, Velike francuske revolucije i formiranja SAD, ovaj impuls je imao za cilj ukidanje starog, feudalno-sakralnog poretka. Crkva je vekovima jasno prepoznavala ovaj projekat kao svog smrtnog neprijatelja (što se vidi u papskim bulama poput Humanum Genus pape Lava XIII). Crkva je branila ideju Imperiuma, hijerarhije, transcedentnog autoriteta i nepromenjivog prirodnog zakona. U XX veku (naročito nakon Drugog vatikanskog koncila), iscrpljena Crkva gubi metafizičku autonomiju. Ona se svrstala uz svoje dojučerašnje neprijatelje, preuzevši jezik globalnog humanizma, ekumenizma, ljudskih prava i progresivizma. Time je zapadni sakralni bedem srušen iznutra, a rozenkrojcersko-masonska prosvetiteljska vizija unifikovanog, sekularizovanog i naučno upravljanog sveta postala je dominantna dogma Zapadne civilizacije.

Nova situacija

Nalazimo se u stanju potpune semantičke i ezoterijske konfuzije jer su tradicionalni nosioci oba koda zamenili mesta, preuzeli alfe i bete svojih protivnika i stvorili ideološke izopačenosti koje više nemaju nikakvo utemeljenje u klasičnoj ideologiji. Ako pogledamo kako danas funkcionišu moderna levica i moderna desnica, uočićemo potpunu perverziju izvornih arhetipova. Izvorni impuls levice: Solve, kroz oslobađanje potlačenih i marginalizovanih, antiautoritarnost, sloboda govora, borba protiv korporacija i državne birokratije, danas je nešto drugo. Moderna levica je postala glavni zagovornik cenzure, birokratske kontrole, digitalnog nadzora, saveznik megakorporacija i finansijske oligarhije. Ona danas deluje sa zoroastrijanskim fanatizmom: ko se ne uklapa u novu dogmu, biva otkazan (ekskomuniciran). Preuzeli su rimsko-inkvizitorske alate (Coagula) da bi sproveli agenda rastakanja (Solve). Levica je na Zapadu prešla put od radničke klase do ideološkog avangardizma globalnog kapitala. Njena revolucija više nisu fabrike, jer je na delu deindustrijalizacija, već rastakanje tradicije, nacije i biologije (ideološko iskrivljenje rozenkrojcersko-prosvetiteljskog univerzalnog čoveka). Zato je zapadna levica izrazito anti-suverenistička. Tako je levica na Zapadu postala izrazito globalistička, dok je levica u Trećem svetu (izrasla iz anti-kolonijalnih borbi) izrazito suverenistička. Za Treći svet levica je uvek bila nerazdvojna od nacionalnog oslobođenja i odbrane državnog suvereniteta od zapadnog (neo)kolonijalnog kapitala. Za njih je država štit, a ne represivni aparat koji treba srušiti.

Sa druge strane, zapadna desnica, isterana iz institucija, poprimila je ranohrišćanski, anarhični impuls bunta protiv globalnog poretka. Moderna desnica je postala antielitistička, populistička i duboko sumnjičava prema državi, naučnim institucijama i sistemu. Njen diskurs danas zvuči anarhično, protestantski i subverzivno. A kada negde dođe na vlast postaje klovnovski nezgrapna i započinje ratove. Desnica na Zapadu brani nacionalni suverenitet, dok je desnica u Trećem svetu uglavnom kompradorska (posrednička) elita usmerena na integraciju u globalne tokove. To su lokalne oligarhije i hunte koje su neposredno umrežene sa zapadnim kapitalom, Svetskom bankom i globalnim strukturama radi sopstvenog profita. Njima suverenizam smeta jer im ograničava protok kapitala. Dakle, pokušaj rezonovanja kroz stare parametre unutar ovog lavirinta sa ogledalima dovodi posmatrača do potpunog slepila.

Klasični konzervativci su mislili da će kapitalizam zaštititi tradiciju. Dogodilo se suprotno: kapitalizam je najveća Solve sila u istoriji. Da bi tržište neometano raslo, ono mora da sruši sve tradicionalne granice: naciju, porodicu, lokalnu kulturu, pa čak i biološki pol. Globalni kapital danas koristi progresivnu tj levu retoriku jer mu odgovara potpuno fluidan pojedinac bez identiteta, koji je samo čist potrošač. Kada nema metafizičkog centra (onog stožera vere ili jasne filozofske ideje), ideologije postaju identitetske plemenske značke. Politika se više ne vodi oko ideja kako urediti društvo i državu, već oko simbola, estetskih preferencija i tehnološke kontrole. Ljudi ne biraju levicu ili desnicu na osnovu doktrine, već na osnovu toga koji im se psihološki afekt nudi u medijskom prostoru. Dakle, nalazimo se u ambijentu u kome su stare reči postale zamke za misao. Neko ko danas pokušava da razmišlja u kategorijama ja sam levičar ili ja sam desničar zapravo ulazi u lavirint sa ogledalima gde se bori protiv sopstvene senke. Nije uvek jasno da je zapadni globalizam zapravo sekularizovana gnostičko-masonska utopija, dok je otpor tom globalizmu razbijen na stotine regionalnih, suverenističkih frakcija koje ne dele istu ideologiju, ali dele istog protivnika.

Smene narativa i tehnologija nužnosti

Pametni alati, algoritam i digitalna birokratija ne znaju za levicu i desnicu. Tehnopolicija sprovodi i imperijalni red (potpuna kontrola i evidencija) i levičarsko rastakanje privatnosti i starog načina života. Tehnologija je usisala obostranu energiju i pretvorila je u jedinstveni sistem nadzora. Ovo stanje potpunog mešanja signala i konfuzije dovodi do toga da savremeni čovek ima osećaj da živi u dezorijentisanom svetu u kome su sve reči izgubile svoje značenje. Kada su ideološke i političke odrednice (levica / desnica) postale šum i marketinški proizvodi, jedini način da se zadrži bistrina svesti jeste napuštanje tih površinskih kategorija i povratak na analizu osnovnih elemenata svesti i jezika.

Trenutni geopolitički i ideološki sukobi nisu večni. Moć ne vodi ratove do sopstvenog uništenja. Kada cena održavanja konflikta pređe korist koju tenzija donosi, kalkulacija vladajućih struktura se menja. Sa promenom kalkulacije sledi kadrovsko čišćenje, odnosno marginalizacija radikalnih lica i dolazak „tehnokrata mira“. Druga promena jeste promena retorike. Stvara se novi hibridni narativ zarad pacifikacije u narednim decenijama. Postaje vidljiv šok posmatrača koji nisu razumeli da su ideologije bile samo gorivo za održavanje upravljivosti.

U tom procesu, ezoterijska sfera je uvek vesnik promena. Ono što je danas podzemni ezoterijski narativ, sutra postaje filozofski koncept, prekosutra politička ideologija, a za pedeset godina zakon i zdrav razum. Novi misaoni oblici koji nadilaze stare podele već se uobličavaju oko ključnih izazova dekada pred nama: demografskog sloma, krize polova, raspada brakova i krize produktivnosti. Novi narativ neće ponuditi stari fundamentalizam, već neo-hermetički vitalizam: rehabilitaciju muškog i ženskog principa (Hieros Gamos), rađanje kao čin duhovnog otpora tehnološkoj entropiji i produktivnost kao alhemijski čin preobražaja materije. Polna kriza i krah komunikacije između muškarca i žene nisu nastali zbog nedostatka zakona, već zbog gubitka svete dimenzije polnosti. Kada su polovi svedeni na društvene konstrukte ili suparničke tabore u borbi za resurse, privlačnost je ugasla pod teretom politike i sterilnog racionalizma. Dosadašnji ezoterijski narativi bili su pod snažnim uticajem Solve procesa,  rastakanja polnih uloga, potpunog odvajanja svesti od biologije i slavljenja hiper-individualizma. To je dospelo do svoje krajnje, sekularne tačke u modernim rodnim teorijama i krizi odnosa muškog i ženskog principa. Novi ezoterijski narativ koji se pomalja odustaje od tog destruktivnog rastakanja i pomera se ka radikalnoj komplementarnosti (nova Coagula). 

Kada svet uđe u fazu demografskog odumiranja, sekularni pozivi državnika (rađajte zbog penzionog sistema i BDP-a) deluju potpuno smešno i delotvorno prazno. Niko ne stvara život zbog fiskalne politike. Tu nastupa novi ezoterijski impuls koji problemu demografije prilazi sa potpuno druge visine. Polnost postaje duhovna disciplina. Budi se arhetip seme - predak - potomak. Rađanje se u novom narativu ne definiše kao individualni teror ili konzumentski izbor, već kao sidro svesti u vremenu. Ako je XX vek slavio bekstvo od materijalnog i biološkog kontinuiteta radi duhovne emancipacije, novi narativ prepoznaje da je odbijanje reprodukcije zapravo oblik kosmičke entropije i predaje pred tehnologijom. Rađanje postaje čin duhovnog otpora i očuvanja ljudskog duha pred algoritmizovanim svetom.

Iako je digitalna sfera u svojoj prvoj fazi delovala kao čista sila fragmentacije (Solve), u uslovima medijske rascepkanosti ona postaje najefikasniji Coagula aparat u istoriji. Pojava kada starije generacije iznenada shvate da omladina živi u potpuno drugom mentalnom i vrednosnom univerzumu, ranije je zahtevala 30 do 50 godina (smenu dve generacije kroz školstvo i štampu). Danas, u uslovima fragmentisane medijske sfere, taj period je skraćen na svega 10 do 15 godina, Propagandno delovanje više ne ide preko centralnog dnevnika ili opštih novina koje prate i roditelji i deca. Ono se odvija u zatvorenim algoritmatskim mehurima (mikro-zajednice, specifični kanali, kratki video formati, digitalne subkulture). Dok starija populacija još uvek vodi ratove iz XX veka ili se bavi prevaziđenim političkim podelama, omladina upija potpuno novu sintaksu. Stariji to ne primećuju ne zato što je tajno, već zato što je za njih nevidljivo, jer nije formatirano za njihov profil svesti. Algoritmi ne samo da prate želje korisnika, već ih navode ka ekstremnijim i čistijim oblicima određenog misaonog obrasca. Ono za šta su nekada bili potrebni sektaški kružoci i godine ubeđivanja, algoritam postiže za nekoliko meseci intenzivnog feed-a.

Na kraju, donosioci odluka se nikada ne menjaju iz prosvetljenja ili moralnog uvida. Oni se menjaju isključivo pod pritiskom nužnosti. Kada stara politika više fizički ne može da se sprovodi, jer nema ko da radi, nema ko da plaća porez, nema ko da održava sisteme ili ratuje, kalkulacija se menja. U tom trenutku, čak i najgori, najkorumpiraniji ili najkratkovidiji lideri bivaju primorani da povuku ispravne poteze radi sopstvenog opstanka na vrhu. Oni će preuzeti taj novi ezoterijski i društveni narativ ne zato što su naprasno zavoleli čovečanstvo ili shvatili dubinu krize reprodukcije i rada, već zato što je to jedina preostala gorivna ćelija za održavanje bilo kakve strukture. Digitalni aparat, koji trenutno deluje kao uzrok opšte dezorijentacije, u rukama pragmatične nužnosti postaće instrument kojim će se u rekordnom roku uspostaviti nova pravila igre. Sve se svodi na to ko prvi definise i kodira te nove misaone oblike pre nego što pritisak nužnosti dostigne tačku pucanja.

Gustav Mejrink i Anđeo sa zapadnog prozora (drugi deo)

U istoriji evropskog ezoterizma zabeleženo je postojanje jednog tajnog i nevidljivog Reda anonimnih adepata. Naravno, taj Red nije ograničen samo na Evropu, i nije identifikovan, jer to u suštini nije moguće, budući da ne postoji na način pojmljiv uobičajenoj ljudskoj svesti i razumu. Uglavnom je sve što se zna o tom Redu spekulacija, ali i ono što su njegovi adepti dozvolili da bude obznanjeno. Ne zna se tačno ni odakle Red potiče, ko ga je osnovao, koliko dugo postoji. Svrha Reda je, kratko i uprošćeno rečeno, služenje čovečanstvu. U njega se ne ulazi na vlastiti zahtev, nikada nije objavljen javni poziv za primanje u članstvo. U taj Red se ulazi po zasluzi, po pozivu, i na osnovu prepoznavanja valjanog kandidata od strane adepata, a sam prijem kandidata, odnosno inicijacija, nije nešto što se obavlja na ovom svetu. Red je prepoznavan kroz mnoga imena, a u evropskoj ezoterijskoj tradiciji obično se referiše pod nazivom rozenkrojceri (od početka XVII veka), ili tradicija Svetog Grala (u Srednjem veku). No, to su samo varijacije, jer niti je Gral pronađen, niti su adepti Ruže i Krsta identifikovani, već su obavijeni mističnom maglom, ali mnogi kandidati, pretendenti i samozvanci, jesu poznati.  

U romanu Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Mejrinka, čije sam selektivno ezoterijsko tumačenje pokušao da predstavim u prvom delu ovog teksta - vidi OVDE), upravo se opisuje razvojni put jedne duše koja je odabrana i pozvana u Red. I taj put nije nešto što se odvijalo tokom trajanja jednog ljudskog veka, odnosno jedne inkarnacije, već se dešava kroz sukcesivni niz nekoliko inkarnacija. Otud je glavni zadatak svakog odabranog i pozvanog, da se u aktuelnom životu seti ko je, šta je, šta je radio, odakle je i kuda to krenuo. To nije izanđala filozofska fraza nego metodološka istina, odnosno uslov daljeg razvoja. Gustav Mejrink takođe spada među pozvane duhove, o čemu svedoči Anđeo sa zapadnog prozora (ali i druge njegove knjige). U tom smislu Anđeo je svedočanstvo Mejrinkovih uvida i spoznaja, iskustva i postignuća. Na ovom mestu bih nastavio sa komentarima ključnih Mejrinkovih naracija koje odražavaju navodne beleške iz dnevnika renesansnog maga Džona Dija. Sledi opis jedne vizije koja povezuje simbolizam porodičnog grba familije Di: 

Video sam zeleni brežuljak i znao da je to Gledhil, brežuljak kuće iz koje potičem, onako kako gordo i radosno stoji u grbu Dijevih. Ali na njegovom vrhu ne beše srebrnog mača, nego baš kao i na drugom polju grba sa njegove blage visine se uzdizalo zeleno drvo iz čijeg je korenja potekao žustrim tokom živahan izvor...

A kako sam se penjao uz brežuljak iznenada sam jasnoćom koja je gorela u meni shvatio da sam ja sam to drvo na brežuljku i da sam se u njegovom stablu, kao svojom kičmom, hteo uzdići nebesima...

A srebrni izvor kraj mojih nogu reflektovao mi je u beskonačnost moju decu i decu dece, kao da su iz budućnosti svi došli na praznik sve bližeg, ali i sada već prisutnog vaskrsnuća večnoga života...

A sad, kad priđoh bliže drvetu, videh u njegovoj krošnji na vrhu iznenada krunu kao dvostruko lice; jedno je izgledalo muško, drugo, međutim, žensko i obe glave behu srasle u jednu. A iza udvostručene glave u zlatnom svetlu lebdela je jedna kruna pod kristalom neizrecivog sjaja...

Kako je kasnije u tekstu postalo jasno, to drvo iz vizije, drvo večnog života, drvo svih pokoljenja jedne loze, drvo poistovećenja jeste Bafomet, koji u ključnom trenutku kaže: 

Čovek koji dugo veruje, poslednji živi! - Rasti mi u susret, pa ću ja biti ti! Doživi sebe, pa ćeš doživeti mene, mene - Bafometa!

Ovi iskazi odraz su alhemijske doktrine rasta i dozrevanja u vremenu. Kao što metali pod zemljom dozrevaju, preobražavajući se iz nižih u više, iz otrovnog olova u lekovito i sjajno zlato, tako i ljudske duše dozrevaju, od prepoznatih, preko pozvanih, do posvećenih, i konačno postaju adepti, čija je svest ekvivalent zlatu. Istovremeno, ovde biva otkriveno kako jedan oslobođeni, posredstvom srebrnog izvora u korenu drveta, ka slobodi vuče sve ostale. Služenje čovečanstvu jeste služenje svojim potomcima, i potomcima potomaka u nedogled, nastavljajući posao svojih predaka. Da bi neko služio čovečanstvu, prethodno mora voleti to isto čovečanstvo, a preduslov čovekoljublja je ljubav prema Bogu koja se spoznaje kao ljubav prema božanskom u sebi. Tako onda ljude prepoznajemo kao drugačije varijante nas samih. U tom smislu, kako otkriva Mejrink, besmrtnost je sećanje. Put otvaranja trezora sećanja, odnosno put besmrtnosti je, poput Bafometa, dvostruk, zapravo ima dva puta: tzv magijski put pisma (zapisivanja sopstvene sudbine), koji je nesiguran i slučajan, kao po bačenim mrvicama, a koji cilja da posvećenik probudi narednog sebe, u novom životu; drugi je put onaj kako ga je Mejrink opisao - alhemizacije ovog tela i ove duše, a da bi stekli besmrtnost oboje: u ovom savremenom dobu. Ovaj poslednji je kraljevski put, odnosno put kraljevske umetnosti, a onaj prvi je krivudav, traje kroz niz rođenja i umiranja. U pogledu tog prvog pomenutog, krivudavog, puta, izneo bih opasku koja se tiče njegove prirode. Iako je Mejrink u romanu to predstavio doslovno, da posvećenik piše knjigu koju potom prepušta sudbini, odnosno poverava univerzumu, sa ciljem da ona dospe u ruke njegovog naslednika, odnosno samog sebe inkarniranog u obliku svog potomka, to bi moglo imati i drugo tumačenje. Naime, knjiga može biti šema ili inprint strukture energetskog tela, koje po mišljenju nekih drugih upućenika u rozenkrojcersku doktrinu, posvećenik marljivo gradi tokom svog života s ciljem da ona nadživi smrt ličnosti. Da pojasnim, posvećenik rozenkrojcerskog puta, dok je živ, gradi energetsku strukturu koju onaj najfiniji i neuništivi deo ljudskog bića, zapravo duša, može poneti sa sobom u zagrobno stanje. Svrha te strukture, ili inprinta, jeste da u narednom životu omogući i olakša buđenje i sećanje posvećenika, da se on seti ko je, šta je, kuda je pošao, šta je njegov cilj. Ta ideja je nalik pisanju knjige koju ostavljam samom sebi, odnosno svom potomku, ili izdanku koji možda genetski nema veze sa mnom ali sa njime delim moje jastvo, moju suštinu. Tako može biti da neko krene tim krivudavim putem i kada stekne dovoljno znanja, onda može prionuti na konačni završetak Velikog Dela, a to je postizanje besmrtnosti u tekućem životu. Evo kako Mejrink opisuje tapiseriju večnosti - sećanja - vremena - sadašnjosti:

Iz zbunjenosti je nastala Sadašnjost. Sadašnjost je zbir svekolike prošlosti u jednom trenutku svesti, ništa više. A pošto je mogućno doći do te svesti - tog sećanja - kad god duh pozove, to je i večita sadašnjost u toku reke vremena; teče tkanje i postaje mirno ispruženi ćilim, na koga mogu da gledam dole i prstom da označim mesto gde može da se započne sa praćenjem jedne određene crte, jedne šare. A zatim mogu da pođem po koncu, od čvora do čvora, napred ili natrag; nikad se neće prekinuti: on je večiti nosač slike, a takođe i smisla slike; u njemu je vrednost ćilima, koja nema nikakve veze sa ovovremenskim postojanjem.

Ovde je opisana vizija onoga što bismo mogli nazvati back office vremena, zapravo perspektiva vremena sa stajališta izvan vremena. U romanu Mejrink iznosi kako se njegov junak Džon Di našao u metodološkom sporu sa svojim asistentom / laborantom Gardnerom, u pogledu alhemijskog i uopšte magijskog delovanja. Kako je pri kraju romana postalo jasno, pomenuti Gardner je pratio Dija tokom više vekova, kroz više inkarnacija njegove duše. I uvek mu je pomagao, ali taj odnos nije tekao glatko budući da učenik nije prepoznavao pravu prirodu svog učitelja koji se uvek postavljao ponizno i skromno, iako je zapravo imao status oslobođenog adepta. Kao takav, Gardner se mogao kretati u svim pravcima prostora i vremena. Gardner je kao adept bio majstor back office vremena.         

Moja svađa s njim se, međutim, ne tiče samo prakse i pravilnih metoda umetnosti alhemije, nego on smatra da bi trebalo da se suprotstavi takođe i mom opštenju sa pobožnim sablastima s onog drugog sveta tamo preko, koje mi od nekog vremena uspeva da uspostavim na tako čudan način. A da nije mogućno da je pri tom reč o prevari paklenih duhova, kao što on misli, niti zavitlavanju od strane bića zemlje i vazduha, proizilazi, za mene, već i na osnovu činjenice što pri tom uvek pobožna i usrdna molitva bogu i spasiocu svekolike kreature, Isusu Hristu, predstavlja uvod u prizivanje onoga sveta i na kraju takođe i završava takvo delo. Osim toga, i glasovi i duhovi, koji se u toku zbivanja pokazuju, ponašaju se uvek bogobojažljivo i u njihovom delovanju i govoru sve je sasvim izričito u ime svetog trojstva...

Mejrinkov Di je mislio da je Gardnerova sujeta uvređena njegovim uspesima u toj vrsti magijskog rada. Nije li ovo Mejrinkova referenca na enohijansku magiju Džona Dija, koja u suštini jeste jedan specifičan oblik spiritizma? Kako se kasnije uspostavilo, Dijevi bogobojažljivi duhovi bili su jedno veliko, mada na njegovom putu neophodno, zaista veliko ništa, zabluda čija je svrha bila da ga dovede do stanja svesti neophodnog za suočavanje sa ambisom. Posledica Dijevog rada sa enohijanskim anđelima bila je njegovo zapadanje u duboko očajanje. Jer, u suštini, oni njemu ništa značajno nisu preneli, nisu mu razotkrili nikakvu tajnu, ništa što pre toga on već nije znao ili je mogao znati, već su samo odražavali sadržaj njegovog uma. Na osnovu toga smisleno je upitati se nije li Mejrink smatrao Dijevu enohijansku magiju zabludom, doduše neophodnom u razvoju samog Dija, ali suštinski - oblikom okultnog slepog creva? Istina, koristeći enohijansku magiju Alister Kroli je došao do značajnih uvida, ali imajmo na umu da su Džon Di i Kroli veoma specifične ličnosti, pa je otud legitimno pitati se o korisnosti, delotvornosti i svrhovitosti bavljenja tom vrstom magije od strane ne-specifičnih praktičara. Naposletku, nije li Dijev zeleni anđeo, kome je on toliko verovao i koga je prizivao rečima varvarskog (enohijanskog) jezika, njemu naložio da svoju ženu Džejn položi svom partneru u magijskom poslu, Edvardu Keliju, kako bi je i on seksualno posedovao? Nije li to bila kap koja je prelila čašu Dijevog očaja? No, vratimo se jednom detalju iz romana kada Di obrazlaže stav svog alhemijskog laboranta, tajanstvenog Gardnera: 

Ja samo želim da verujem da moj laborant grdno greši kad tvrdi da je siguran od čini i neizmerne pakosti stanovnika onoga sveta samo onaj koji je prošao kroz ceo tajni proces duhovnog ponovnog rođenja u dubini svoje duše, kao što su: mistično krštenje vodom, krvlju i vatrom, pojava slova na koži, ukus soli na jeziku, slušanje kukurikanja petla i mnogo toga drugog, kao na primer, da mora biti mogućno da se čuje plakanje jednog deteta u svom telu. Kako to treba da se razume on neće da kaže; on tvrdi da je zakletvom obavezan da ćuti. 

Džon Di pred kraljicom Elizabetom

Setimo se, što sam u prvom delu ovog teksta naveo, važan sporedni lik u romanu, adept mračne magije, Bartlet Grin, takođe je imao slične simptome tokom svog preobražaja u biće sa one strane, što predstavlja suprotan oblik besmrtnosti ali sa istim statusom kao adept svetla. Otud smatram da Red anonimnih adepata ima svoj mračni odraz, jer kako je gore, tako je i dole. U tom smislu vredi predstaviti još jedan znakovit navod iz knjige, odnosno reči koje povodom Gardnera, Mejrink stavlja u usta Džonu Diju: 

Verni Gardner je svakako bio u pravu kad me je upozoravao da se ne okrenem alhemiji koja je vezana za ovozemaljsko preobražavanje metala. - Ona je tesno vezana sa mešanjem stanovnika jednog nevidljivog, mračnog sveta u naš - sa crnom, levom magijom...

Ta crna, leva magija, jeste ono što se podrazumeva pod nazivom put leve ruke. Po Mejrinkovom shvatanju puta leve ruke, barem sudeći po natuknicama u Anđelu sa zapadnog prozora, mračna boginja crna Izejis, kako ju je on nazvao, a mogli bismo je poistovetiti i sa Lilit, od svog posvećenika uzima onaj deo koji je povezan sa stvaralačkim načelom otelovljenim u muškarcu. To je neophodno kako bi bilo sprečeno hemijsko venčanje, odnosno ujedinjenje dva rastavljena načela, dve zasebne sile, ili svojstva u čoveku, te postizanje stanja androginosti, odnosno otelovljenje Bafometa. Na taj način, put leve ruke suštinski sakati ljudsko biće, lišivši ga mogućnosti preobražaja u adepta čiji je simbol upravo Bafomet. Naravno, mračna boginja svom adeptu omogućava oblik večnosti suprotan večnom životu. Nazovimo tu večnost neumrlošću, ili možda večnom smrću. Oni se odriču svoje stvaralačke snage, predaju je mračnoj boginjim a za uzvrat, od nje dobijaju zamenu od tvari njene energije, njenog sveta, čime oni bivaju ispisani iz knjige života, iz popisa ljudskih duša i bića svetlosti. Zapravo, time oni prestaju biti bićima preobrazivši se u ne-bića. Evo kako to Mejrink opisuje:

Ona je govorila o misterijama pontijskog tajnog kulta, koji je bio posvećen toj crnoj Izejis i prisiljavao sveštenike da se posle nezamislivih orgija duhovne introverzije prekriju ženskom odećom, da se boginji približe s leve strane ženskom prirodom svog tela i da joj žrtvuju svest o svojoj muškoj prirodi. Samo izopačeni slabići, kojima bi zbog toga ostala nepristupačna svaka viša posvećenost, svkai dalji razvoj na putu poklonstva, žrtvovali bi u pijanstvu tog rituala svoj muški princip na samom svom telu. Ti unakaženi bi zauvek ostali u predvorju hrama i mnogi su kasnije, otrežnjeni i spodadnuti slutnjama o višoj istini, sa užasom shvatajući grešku svog prebrzog besa, završavali svoje živote samoubistvom i njihove larve, njihovi duhovi su stvarali poklonstvo lemura koje je služilo - robovsku državu gospodarice tamo preko u večnosti. 

Ovde Mejrink zapravo govori o orgijastičnom kultu nalik onome boginje Kibele, čiji su sveštenici u trenutku mahnitosti sami sebe kastrirali. Setimo se, i seksualnost Bartleta Grina bila je upitna. On jeste bio posvećenik mračne magije, ali je zapravo živeo u nekoj vrsti celibata, ne zbog nekakvog zaveta, nego zbog osećaja odbojnosti spram žena. On je učio kroz patnju. Njegova je seksualna orijentacija u tom smislu imala izražen mazohistički karakter. 

Kao što sam u prvom delu ovog teksta pomenuo, zanosna čerkeska kneginja Asja Hotokalunginova, opisana je kao otelovljenje crne Izejis, sa kojom je glavni junak romana, baron Miler, imao nekoliko epizoda. Iz njenih usta, kada se ona obraća baronu, Mejrink daje dodatne detalje prirode mračne boginje:

Ona vam se, dakle, zaista jednom već prikazala, boginja crne ljubavi? - E, pa onda ćete svakako utoliko lakše shvatiti šta bih imala da vam kažem o crnoj Izejis; pre svega, naime, da ta boginja vlada u carstvu jednog drugog erosa, čiju veličinu i moć ne može da nasluti niko ko nije u sebi doživeo posvećenje mržnje.

Ovaj deo je zanimljiv. Baron Miler u kneginji Asji prepoznaje neprijateljsku silu, uništiteljku toka koji vodi gore ka nadljudskom. Kakvo je to posvećenje mržnje? Tu mržnju je baron Miler osetio prema kneginji, u trenutku kada je prepoznao ko je zapravo ona - inkarnacija mračne boginje. I upravo je to bio ključan trenutak kada je on mogao izgubiti svoju dušu, odnosno, svoju unutrašnju svetlost, poželevši da je ubije, obnevideo od snažne mržnje prema njoj. Zapravo, u njemu su se mešala osećanja mržnje i snažne pohote. Može se reći da je pohota bila noseća energija mržnje koja je davala impuls njegovoj ubilačkoj volji, pa ipak, to se nije desilo. Preneseno na inicijacijski nivo, to znači da inicijant mračne magije, u svom konačnom preobražaju, takođe preobražava svoju energetsku strukturu na modalitet i frekvenciju mržnje a što izaziva suženje svesti. To suženje svesti usmerava volju na određeni način i omogućuje da se ostatak bića ne raspline u trenutku potpune zamene stvaralačkog i svetlosnog načela u čoveku esencijom tame. I sam Mejrink nam u jednom pasusu romana, kroz izjavu važnog pomoćnog lika saopštava da mržnja već sama po sebi stvara visok stepen magnetizma. Pokretačku silu pomenutog carstva tog drugog erosa opisao bih kao rasprskavajuću pohotu. To možemo porediti sa psihopatom koji doživljava neku vrstu orgazma činom ubistva uzrokovanog moćnim osećajem mržnje. Tako ja vidim Mejrinkovo viđenje posvećenja mračne magije puta leve ruke. Da bismo dublje proniknuli u to viđenje, poslužiću se još jednim detaljem iz romana kada kneginja tumači baronu figuru crne boginje:

Ogledalo u ruci boginje nipošto nije znak ženske sujete, nego, ako to možete da shvatite, znak za tačnost svekolikog ljudskog umnožavanja, kako u duhovnom, tako i u telesnom pogledu. Ono je simbol zablude, koja je osnova svakog nagona začeća.

Ogledalo, kao oruđe refleksije jeste simbol umnožavanja. U smislu carstva tog drugog, mračnog erosa, plodnost je prokletstvo jer proizilazi iz zablude sudbinske zadatosti bića, po kojoj život stvara život, a ogledalo odražava svetlost. Ako nema svetlosti onda se nema šta odraziti. Ako nema života, nema ni razmnožavanja. Ako nema nagona onda nema ni začeća. Mračni eros se otud preobražava iz prokreativne u jalovu destruktivnu silu. Sa stajališta ideologije puta leve ruke, to je način izlaska iz kruga rađanja i umiranja. Nema rađanja, nema ni umiranja, pa se onda niko i ne reinkarnira jer nema života u kome bi se duša ovaplotila. Zato na pitanje barona Milera kneginji Hotokalunginovoj, šta zapravo ona želi od njega, kneginja odgovara: da te ugasim i brišem iz knjige života! Jer, kako ona kaže:

Pre svega mržnja polova jednog na drugi je ono što može da donese spasenje sveta i uništavanje demijurga. Privlačnost kojoj je svaki prosti čovek na osnovu svoje polne pripadnosti sklon da podlegne i koja se pomoću prezrive i ulepšavajuće laži označava rečju "ljubav" odvratno je sredstvo demijurga, pomoću koga se taj večiti plebs prirode održava u životu, tako nas uči tajna mudrost kulta Izejis. Zbog toga je "ljubav" nešto za plebs; jer "ljubav" muškarcu, kao i ženi, otima sveti princip samoličnosti i oboje baca u nemoć nekakvog spajanja, iz koga za kreaturu nema drugačijeg buđenja, nego ponovno rađanje u onom niskom svetu, iz koga su došli i u koji se nanovo vraćaju. Ljubav je prosta; plemenita je samo mržnja!

U ovim Mejrinkovim redovima koje on stavlja u usta sveštenici crne Izejis, prepoznajemo određena gnostička shvatanja o represivnom demijurgu koji sva stvorenja drži u stanju ropstva i niske svesti. I kada smo već na polju niske svesti, zanimljivo je osvetliti još jednu stranu ovog Mejrinkovog čudesnog romana, a tiče se geopolitike. Naravno, i Mejrinkov narativ nije odoleo rusofobskoj perspektivi tako pomno i brižljivo negovanoj u evropskoj kulturi, pa otud ne možemo ne primetiti kako su dobri likovi mahom Englezi i Nemci, a loši Rusi i sa ruskim svetom uvezani Azijati koje Mejrink prezrivo opisuje - mongolski Kalmici i ljudi poreklom sa Kavkaza. Naravno, pojavljuju se i zli Zapadnjaci, na primer katolički biskup Londona i izopačeni Velšanin Bartlet Grin, koji sarađuje sa izaslanikom ruskog cara. No, Velšani su poput svih Kelta, domaće, evropske crnje, a Vatikan je ionako ugnjetački uljez u evropskom svetu. Pa u tom svetlu skrenuo bih pažnju na još jedan detalj iz romana:

Pre mnogo vremena taj plemeniti metal je ukrašavao nepobedivo koplje  junaka i kneza starog Velsa: Hoela - zvanog Dhat, što znači "dobri". - A navodno je rečeni Hoel Dhat stekao to oružje na posve naročit način, naime, uz pomoć čarolija belih Alba, koji su sluge nevidljivog bratstva zaduženog da vodi čovečanstvo, a zovu se "baštovani". 

Razumeo sam da se izraz beli Albi ovde koristi kako bi se njime označili baštinici druidske tradicije, ili možda baštovani iz tajanstvenog Reda čijim sam pominjanjem započeo drugi deo mojih komentara Mejrinkovog romana. Vidimo da su beli Albi, potom u tekstu označeni kao moćno pleme duhova, sluge tog nevidljivog bratstva koje vodi čovečanstvo. Možda su članovi tog nevidljivog bratstva baštovani. Tek, taj detalj je, čini mi se ostao nedorečen. Kako nam dalje biva otkriveno, beli Albi su kao majstori alhemije, poučili Hoela Dhatsa kako da od praha jednog naročitog kamena napravi veoma čvrsti vrh koplja. I od tada je ta tajna prenošena njegovim potomcima i naslednicima. Povodom tog posebnog predmeta moći, Mejrink je kroz usta ruskog belog emigranta Lipotina, napisao da ukoliko bi Rus došao u posed vrha koplja, Rusija bi jednog dana mogla postati gospodarica sveta, a ako to bude Englez, onda će Englezi savladati rusku imperiju. To je tipična legenda, da se izrazim, ezoterijske geopolitike, poput Longinovog koplja kojeg je, navodno, Hitler hteo da se dočepa kako bi Nemački rajh ostvario svoju istorijsku misiju. Možda je i Mejrink potpao pod magiju takvog mita, ili je prosto time začinio svoj roman, iz moje perspektive to je gotovo nemoguće odgonetnuti.  

Na kraju prethodnog teksta ove teme opisao sam kako se završava roman, barem sa stajališta ezoterijskih komentara. Glavni junak je preživeo konačno suočavanje sa mračnom boginjom na rubu bezdana te nakon toga, u ambijentu neke druge stvarnosti, bio primljen u nevidljivi Red čije je obeležje ruža. Međutim, tu nam se razotkriva čudan red stvari. Naime, Dijeva žena Džejn, kao i baronova sluškinja, koja je zapravo bila inkarnacije te iste Džejn, kako bi se njihova ljubav nastavila i u aktuelnom životu, da to tako uprostim, dosegla je kapije večnog života. Ona je bila tihi i neophodan saputnik kroz sve Dijeve i Milerove živote i uspone i padove. Ona je bila ta koja je žrtvovana te je kao žrtva doživela uzvisivanje. U jednom trenutku, nakon što je baron Miler konačno postao adept, on je upitao starijeg u bratstvu Gardnera o sudbini svoje žene Džejn, na šta mu je ovaj odgovorio na sledeći način:

Ti si, brate, licem okrenutim unazad prekoračio prag posvećenja, jer ti si određen da pomogneš čovečanstvu, kao svi mi u kolu. Zbog toga ćeš sve do kraja vremena moći da vidiš zemlju, jer kroz tebe zrači sva sila carstva večnog života. Ali šta je to carstvo večnog života, to "mi iz kola" ne možemo da saznamo, jer mi stojimo leđima prema onom sjajnom ponoru, koji se ne može ispitati i koji večno rađa: ali Džejn je licem okrenutim napred prekoračila prag večne svetlosti. Da li ona vidi nas? Ko to zna?

Perspektive večnog života su nepojmljive; to je beskonačno nešto-ništa, poput kabalističkog ain-sofa. I kako je Gardner na nevidljivom mestu rekao Mileru, da nije bilo Džejn, on ne bi stajao tu gde stoji, u predvorju večnosti, ozračen večnošću, ali ne i u samoj toj večnosti. To je sudbina nevidljivog bratstva, jer njihov posao je vršenje preobražaja. To je nikad dovršeno tkanje tapiserije života. Zato je neophodno da taj Red uvek postoji, jer Red mora da postoji! Ovde bih završio moje komentarisanje knjige Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Mejrinka. Prvi deo mojih komentara možete pročitati OVDE.

Uvod u život i delo Džejka Straton-Kenta: Povratak htonskim korenima zapadne magije

Džejk Straton-Kent

sa velikim poštovanjem

Biografski okvir i razbijanje mitova

Džejk Straton-Kent (preminuo 2023.) bio je jedan od najuticajnijih i najprovokativnijih savremenih okultnih pisaca i praktičara magije. Iako su ga senzacionalistički krugovi u Britaniji neretko nazivali „najozloglašenijim živim nekromantom“, Straton-Kent je, nasuprot tim glasinama, bio izuzetno prijatan, obrazovan i produhovljen čovek, širokih shvatanja i izvanrednog uma. Svoj magijski put započeo je još 1972. godine, a njegov rad obuhvata više od četrdeset godina neprekidne goetske prakse. Straton-Kent je sebe opisivao kao „veoma kasnog pagana“, a njegov pristup magiji bio je izrazito antiautoritaran, beskompromisan i empirijski. Tokom plodne karijere bio je urednik i saradnik uticajnog jedanaestotomnog izdanja The Equinox: British Journal of Thelema, a kasnije i Conjure Codex, serijske antologije posvećene tradicijama prizivanja duhova iz celog sveta. Njegov rad je obuhvatao širok spektar tema, od teleme i engleske kabale, preko praktičnih priručnika za izradu talismana, do oštrih kritika institucionalizovane religije, što se najbolje ogleda u njegovom provokativnom delu The Rosicrucifixion.

Enciklopedija Goetika: Monumentalni triptih

Njegovo kapitalno delo je Enciklopedija Goetika (Encyclopaedia Goetica) u tri toma, objavljena u izdavačkoj kući Scarlet Imprint, koja je postavila nove standarde u savremenom okultizmu:

• The True Grimoire: Rekonstruisano i opširno komentarisano izdanje Grimorium Verum, teksta koji je bio u samom središtu njegove lične prakse više od četrdeset godina.

• Geosophia: The Argo of Magic (u dva toma): Monumentalno delo koje prati razvoj magije još od antičke Grčke, otkrivajući htonske korene goetskog rituala.

• The Testament of Cyprian the Mage: Detaljna analiza korena poznoantičkih grimoara i evolucije njihovih složenih hijerarhija duhova.

Rušenje psihološkog modela i povratak animizmu

Da bi se u potpunosti razumeo epohalni doprinos Straton-Kenta, potrebno je sagledati kontekst protiv kojeg se borio. Od vremena Alistera Krolija i Zlatne zore, pa sve do pokreta Haos magije krajem XX veka, zapadnim okultizmom je suvereno vladao (a dobrim delom još uvek vlada) takozvani psihološki model. Prema ovom modelu, demoni, anđeli i duhovi iz grimoara redukovani su na puke delove ljudskog nesvesnog uma, na komplekse ili jungovske arhetipove. Straton-Kent je izvršio radikalan prevrat, odlučno odbacivši ovu psihologizaciju. On je među prvima vratio zapadnu tradiciju njenim izvornim, animističkim korenima, zagovarajući pristup usredsređen na duhove (spirit-centred approach). Za njega duhovi nisu bili unutrašnje mentalne projekcije, već spoljašnje, stvarne inteligencije sa sopstvenom agendom i ličnošću, sa kojima mag stupa u odnos. 

U tom smislu, njegova glavna teza glasi da su srednjovekovni i renesansni grimoari zapravo preživeli, podzemni oblik drevnih paganskih okultnih i religijskih praksi, preko kojih je vremenom nanesen samo tanak, zaštitni sloj kabale i hrišćanstva. Straton-Kent se otvoreno distancirao od hrišćanskog okvira koji većina praktičara grimoara uzima zdravo za gotovo. U svom programskom tekstu Grimoires for Pagans (2016) jasno je izjavio: „Za razliku od mnogih ceremonijalnih magičara koji koriste grimoare, ja ne radim sa anđelima. Ja sam, u nedostatku bolje reči, pagan.“

Njegov rad nije bio usmeren ka postizanju apstraktnih, nebeskih stanja svesti, već ka obnavljanju „religije malih domaćinstava i zajednica“. To podrazumeva negovanje svakodnevnih odnosa sa ličnim duhovima mesta i doma, što je direktna paralela sa rimskim kultovima kućnih bogova (Lares, Manes i Penates), kao i grčkim konceptom Agathos Daimon.

Geozofija kao remek-delo: narikače, šamani i htonski svet

Knjiga Geosophia: The Argo of Magic predstavlja krunu njegovog rada. To nije puka istorijska studija, već naučno i izrazito praktično delo koje savremenog okultistu oprema arsenalom zaboravljenih tehnika. Ono što ovaj rad čini jedinstvenim jeste autorov rigorozan naučni i akademski pristup, koji je uvek bio podržan neposrednim, ličnim radom sa duhovima. U uvodu knjige, Straton-Kent započinje izlaganje razbijanjem uobičajene zablude da je goecija nastala u XVII veku. On nas vraća samom starogrčkom korenu reči. Poreklo pojma goecija dolazi od reči goes (goet), što označava osobu koja obavlja rituale naricanja ili oplakivanja preminulih. Ovi obredi su bili neraskidivo povezani sa ukopom i vođenjem duša u podzemni svet. 

Iz ove etimologije proističe zanimljiva paralela sa narikačama, dobro poznatim u našim balkanskim krajevima. Obredni vapaj narikače, izveden na samoj ivici transa, služi da dušu prevede preko ponora. U svojoj suštini, antički goetičari su zapravo bili narikači i nekromanti: ukoliko neko poseduje tehniku da dušu prevede na drugu stranu, on je jednako sposoban da je odande prizove, ili barem konsultuje povodom pitanja koja znaju samo mrtvi. Goecija je, dakle, u svom izvornom obliku nekromantija, tj rad sa preminulima i htonskim silama, a ne puko, kasno-vavilonsko prizivanje demona.

Za razliku od kasnijih, nebeskih (uranskih) sistema magije koji se oslanjaju na jevrejsko-hrišćanski autoritet, pretnju i prinudu nad duhovima unutar magijskog trougla, Straton-Kent ističe da izvornu goeciju definiše identitet samog praktikanta (goes), a ne priroda duhova. U sistemu koji on rekonstruiše kroz Grimorium Verum, odnos sa duhovima se ne bazira na strahu i pretnjama, već na konceptu saveza. Duh se posmatra kao saveznik ili poslovni partner; saradnja se zasniva na uzajamnom poštovanju i razmeni energije (kroz prinošenje mirisa, svetlosti ili vina), a ne na duhovnom nasilju. Da bi ilustrovao kako je ova živa praksa izgledala u renesansi, Straton-Kent koristi autobiografiju Benvenuta Čelinija iz XVI veka. Čelinijev živopisan prikaz nekromantskog rituala u rimskom Koloseumu uključuje crtanje krugova, upotrebu složenih mirisa, pojavu čitavih legija duhova i korišćenje dečaka u ulozi vidovnjaka. Autor naglašava da u Čelinijevom opisu nema nikakvog trougla za manifestaciju jer se duhovi pojavljuju slobodno i u ogromnom broju, što svedoči o tome da je u pitanju rad preko svesno konstruisane Knjige duhova koja u sebi sadrži paktove i pečate, a koja je tradicionalno bila povezana sa potragom za skrivenim zemaljskim blagom i moćima pejzaža.

Mitska geografija: od Argonauta do varvarske interpretacije

U centralnom delu Geozofije, Straton-Kent koristi mitski okvir putovanja Argonauta kao veliku alegoriju za šamansko putovanje u Donji svet, mapirajući uspon i pad htonske religije. Putovanje broda Argo je let u nepoznato, gde Tesalija (zemlja veštica) i Kolhida (Medejin dom) predstavljaju ključne inicijacijske stanice. Čuveno Zlatno runo ovde gubi svoj materijalni karakter i prepoznaje se kao arhaični ritualni rekvizit, ovčija koža korišćena za proricanje i obredno čišćenje (ram's fleece). Autor nas vodi i do proročišta u Dodoni, dokazujući da je ono, kao najstarije u Grčkoj, prvobitno bilo posvećeno Boginji Zemlji (Gaji), a ne Zevsu, što dodatno potcrtava htonski koren celokupne zapadne proročke tradicije. 

Posebno je upečatljiv Straton-Kentov koncept varvarske interpretacije (barbarous interpretation), koji postavlja kao suprotnost uobičajenoj grčkoj praksi da sve tuđe mitove tumači kroz sopstveni panteon. On dokazuje da Trakija, a ne Egipat ili Persija, predstavlja primarni izvor uticaja na magijske i htonske aspekte grčke religije. Moćna tračka kultura duboko je oblikovala misterijske kultove Eleusine, Delfa, Dionisa i Orfeja. Središnja figura ove tradicije je Trački konjanik, složeno herojsko božanstvo koje u sebi objedinjuje solarne i htonske aspekte pre nego što su ih Grci veštački podelili na Apolona i Dionisa.

U analizi ženskog principa unutar ovih kultova, ključno mesto zauzima ime Melisa (sveštenica pčela), povezano sa medom kao supstancom transformacije i nekromantskim obredima. Straton-Kent povlači i provokativnu paralelu između kolhidske čarobnice Medeje i Skerletne Žene iz telemitske mitologije, ističući njenu suverenost, neposlušnost i ovladavanje solarnom i biljnom magijom (farmakos). Medejini rituali, noćno zazivanje Hekate i upotreba prometejski opasnog bilja, predstavljaju najstarije zabeležene goetske operacije.

Zaveštanje Kiprijana maga

Treći tom Enciklopedije Goetike, The Testament of Cyprian the Mage (Zaveštanje maga Kiprijana), predstavlja ključni most u Straton-Kentovoj istorijskoj rekonstrukciji. Dok se Geozofija bavi antičkim, grčko-tračkim korenima, a The True Grimoire praktičnom primenom u renesansi, ova knjiga secira prelazni period, kasnu antiku i rani Srednji vek. To je doba kada se paganski svet rušio pod naletom hrišćanstva, a stari bogovi i kosmički predvodnici (daimoni) bili primorani da obuku novo odelo kako bi preživeli. Evo bližeg osvrta na osnovne teze i koncepte koje Džejk iznosi u ovom delu:

Lik Svetog Kiprijana kao arhetip "Maga sa grimoara"

Za Straton-Kenta, Sveti Kiprijan iz Antiohije (bivši čarobnjak koji se, prema legendi, preobratio u hrišćanstvo i umro kao mučenik) nije samo istorijska ili hagiografska figura. On je arhetipski svetac-zaštitnik svih praktičara grimoara. U tom smislu, Kiprijan je savršen hibrid. On vlada podzemnim svetom, paktovima i demonima (iz svog paganskog perioda), ali istovremeno poseduje hrišćanski autoritet koji mu omogućava da tim silama komanduje ili sa njima pregovara. Preko lika Svetog Kiprijana, srednjovekovni narodni magičari su mogli da nastave da praktikuju čistu goeciju i nekromantiju, a da formalno ostanu unutar hrišćanskog mita i izbegnu lomaču. Straton-Kent dokazuje da „Kiprijanov testament“ u magijskoj istoriji služi kao šifra za prenos pred-hrišćanskih tehnika kroz vreme.

Evolucija i pad hijerarhije duhova

Jedna od najvažnijih teza ove knjige jeste analiza kako su se kosmološke hijerarhije menjale u periodu od II do X veka. U poznoantičkom neoplatonizmu (kod Jambliha i Prokla) i u Grčkim magijskim papirusima (PGM), svet je naseljen vazdušnim, zemaljskim i podzemnim duhovima koji imaju svoje legitimne uloge u održavanju kosmičkog reda (asimilacija elemenata, prenos molitvi, čuvanje pravde). Sa pobedom crkve, ova složena i neutralna kosmička birokratija se radikalno pojednostavljuje kroz dualistički filter: sve što nije hrišćanski Bog ili anđeo, proglašeno je za palog anđela (demona) koji živi u paklu i želi samo ljudsku propast. Straton-Kent u Testamentu dekonstruiše rane grimoare i pokazuje da iza hrišćanskih imena „đavola“ i „paklenih kneževa“ (poput Lucifera, Beelzebuba i Astarota) zapravo i dalje stoje stari rimski, grčki i bliskoistočni kosmički vladari i bogovi (poput Plutona, Heliosa ili boginja plodnosti) koji su zadržali svoje prvobitne, astrološke i elementarne funkcije, bez obzira na moralnu osudu crkve.

Spoj hrišćanskog gnosticizma, judaizma i paganske magije

Straton-Kent detaljno analizira kako su poznoantički tekstovi, poput Solomonovog zaveta (jednog od najranijih prototipa grimoara, nastalog između I i V veka), poslužili kao laboratorija u kojoj se kuvao ovaj magijski amalgam. U tom prelaznom periodu, magičari Aleksandrije i Bliskog Istoka slobodno su kombinovali jevrejska anđeoska imena, egipatsku ritualnu čistoću, grčku filozofiju i rani hrišćanski egzorcizam. Testament pokazuje da grimoari nisu nastali kao „izopačenje“ hrišćanske teologije, već kao direktan nastavak te poznoantičke, sinkretističke prakse koja je odbila da se pokori crkvenim dogmama.

Teurgijski koren ceremonijalne tehnologije

Iako moderni magičari često strogo odvajaju teurgiju (produhovljenu, božansku magiju) od goecije (niske, demonske magije), Straton-Kent u ovom tomu dokazuje da je tehnologija grimoara direktno izvedena iz kasnoantičke teurgije. Upotreba specifičnog materijala za talismane, strogi postovi, tajna imena (vavilonski i egipatski „varvarski termini“), crtanje krugova i posvećivanje alata (noževa, pera, pergamenta), sve to potiče iz teurgijskih priručnika i rituala animacije božanskih statua (theurgy / telestike). Grimoari su, dakle, sačuvali visoku ritualnu metodologiju antike, čak i kada su je primenjivali na prividno profane ciljeve (pronalazak blaga, lečenje, ljubavna magija).

Globalna magijska sinteza i zaveštanje

U završnim poglavljima svojih studija, Straton-Kent pravi direktnu paralelu između rituala iz Grčkih magijskih papirusa (PGM), kasnijih grimoara i savremene narodne magije. On upoređuje antički ritual za dobijanje natprirodne pomoćnice od boginje Neftis sa uputstvima iz kasnog francuskog grimoara Tajna crne kokoške (Black Pullet). 

Njegov najveći doprinos savremenom okultizmu leži u uspešnom povezivanju evropske goecijske magije sa afričkim dijasporičnim religijama, pre svega sa afro-brazilskom tradicijom Kimbande (Quimbanda). Straton-Kent je uočio da dok zapadni akademici teorijski raspravljaju o tekstovima iz prošlosti, praktikanti Kimbande u Južnoj Americi danas praktično žive antičku goeciju. Duhovi poput Exu ili Pomba Gira ponašaju se i funkcionišu identično kao antički daimoni ili entiteti iz Grimorium Verum-a.

Naposletku, razmatrajući odnos između goecije i teurgije, on zaključuje da teurgija nije suprotnost goeciji, već njena kasnija, filozofska reinterpretacija. Obe tradicije se u svojoj srži bave praktičnim radom sa duhovima radi postizanja kosmičke harmonije, a poznoantička hijerarhija bića koju je postavio neoplatonista Jamblih (bogovi, demoni, heroji, čiste duše) direktan je predak svih kasnijih renesansnih i kabalističkih sistema.

Džejk Straton-Kent nam je ostavio zaveštanje da magiju ponovo izvedemo iz zatvorenih hramova i apstraktnih mentalnih koncepata i vratimo je u živi pejzaž, među brda, reke, šume i raskrsnice. Spajajući antičkog goena sa savremenim šamanizmom i grimoarima, podsetio nas je da magija ne služi da bi se gospodarilo prirodom, već da bi se ponovo uspostavio zaboravljeni pakt sa živim kosmosom.