NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Svest
nipošto ne raste na nekom opštem nivou čovečanstva nego se usmerava u jednom
određenom pravcu. Karlos Kastaneda je to objasnio učvršćivanjem skupnih tačaka većine ljudi u jednom
položaju na površini energetske čaure ljudskih bića. Podsetimo se, skupna tačka
je specifična energetska „organela“ smeštena na površini energetskog tela
ljudskog bića viđenog kao svetleće jaje koje je sastavljeno od finih
energetskih vlakana. Svrha skupne tačke jeste da, poput antene, na neki način
hvata energetska vlakna iz okoline i skuplja ih u sebe na osnovu čega mi
opažamo. Pomeranjem njenog položaja na energetskom jajetu menja se i naša
percepcija, a što se prirodno dešava kad spavamo, dok čarobnjaci namerno
manipulišu njenim položajem. Kastaneda je objasnio da većina ljudskih bića ima
skupnu tačku učvršćenu na određenom mestu, pa i onda kada se ona kreće, to čini
u ograničenom opsegu i na način svojstven većini ljudskih bića. Tim kolektivnim
nesvesnim dogovorom, opštim konsenzusom, ljudska bića stvaraju i održavaju tzv
stvarnost. Kako je i kada došlo do učvršćivanja skupne tačke na tom određenom
mestu ljudske energetske čaure, Kastaneda nije objasnio niti bih ja o tome mogao
spekulisati.
Sa druge
strane biblija ističe pad čoveka, odnosno izgon iz rajskog vrta, a što može
biti protumačeno i u ključu Kastanedinog učenja kao simbolički izraz kolektivne
promene položaja skupne tačke izazvane intervencijom neke više sile. U
međuvremenu, kroz istoriju, pojavljuju se genijalni ljudi, ali to je opet
pojedinačna i ograničena pojava a ne stvar kolektivne evolucije. Pod genijalnim
ljudima podrazumevam nosioce baklje, kako ih je Alister Kroli pominjao u knjizi
„Magika“:
„Buda je rođen kao princ, a umro je kao prosjak. Muhamed je rođen kao prosjak, a umro je kao princ. Hrist je ostao nepoznat godinama nakon svoje smrti…. A jedno je zajedničko svoj trojici – odsustvovanje. Ne znamo ništa o Hristu u vremenu od njegove dvanaeste do tridesete godine. Muhamed je nestao u pećini. Buda je napustio svoju palatu i otišao u pustinju. Svaki od njih, savršeno ćutljiv pre nestanka, po povratku je odmah počeo sa propovedanjem novog zakona… Čak i u legendama divljaka nailazimo na istu univerzalnu stvar; neko ko nije ništa posebno odlazi na duže ili kraće vreme i vraća se kao veliki iscelitelj; i niko ne zna šta mu se zapravo dogodilo…. Odlazi niko, a vraća se neko.“ (Navod iz Ezoterijinog izdanja, 2004).
Odsustvovanje
koje naglašava Kroli, jeste – kako je to pokazao Elijade u knjizi Rasprava o
istoriji religija – lunarno svojstvo, s obzirom da i Mesec ciklično nestaje
i pojavljuje se u različitim oblicima, odnosno fazama. Takođe, Mesec igra i
ulogu inicijatora. Povremeno u ovom gvozdenom dobu zasjaji po koja
zvezda na horizontu pa se oko nje zaroje mahom manje sjajne zvezdice
nastavljača, sledbenika i baštinitelja lika i dela, koji neretko potpuno
izvitopere osnovne premise svog vođe. Svi ti proroci, geniji,
verovesnici, oni su ti koji čine skokove, a nama ostaju njihove reči ili
svedočanstva o njihovim delima, a češće imamo tek gomilu iskrivljenih tumačenja
njihovih reči i dela, pa i potpunih krivotvorenja i lažnog pripisivanja.
Božanske
sile su odsekle ljude od neposrednog opštenja. Ljudi se
više nisu mogli obraćati bogovima (putem božanskog
ili anđeoskog jezika), onako kako su to mogli Adam i Eva te njihovo potomstvo, sve do trenutka kada su bogovi to sprečili. Ljudski element, osim
što je prognan iz rajskog vrta, ovim je izgubio i mogućnost neposrednog opštenja sa božanskim planom. Stoga je potrebno da se ljudsko biće seti ko
je i šta je. Suština inicijacije je u tom smislu podsećanje, sročeno ka
aktiviranju nadličnog sećanja. Ako čovek smatra da se razvija, to znači da
priznaje da to nešto ka čemu stremi on nije. A to suštinski nije tačno, jer
čovek upravo to jeste. Čovek je bog, samo je potrebno da se probudi iz ljudskog
i utone u božanski san, ili iz sna ljudskog u božansku budnost. Ne može nešto
što je nastalo od zemlje da se uzdigne do zvezda a da se pritom cela Zemlja ne
uzdigne. Nema ništa od razvoja, jer podsećanje onda nema smisla, niti
buđenje, pošto bi takav čin značio povratak u ništavilo zemaljskog praha. Možda
bi umesto toga više imalo smisla alhemijski pojam dozrevanja, odnosno
pretvaranja ljudskog olova u ljudsko zlato, njegovo usavršavanje. Međutim,
ideja pravolinijskog razvoja i usavršavanja od nižih ka višim strukturama
protivna je drevnim doktrinama oličenim mitovima o kraju sveta koji impliciraju
novo stvaranje nakon zakonomernog perioda propadanja i dekadencije. U skladu sa
tim mi živimo u vremenu degradacije zlata ka olovu, ne napretka, s tim što je
(ljudsko) zlato u velikoj meri odavno iščezlo. Ljudsko biće je nekada bilo
poput zlata, a sada je recimo, poput gvožđa, stoga svako pokoljenje ima zadatak
da taj proces zaustavi i promeni mu smer. Međutim, sile sveta u koji smo
zakovani, to nam ne dozvoljavaju, već neumoljivo gone ljudsku prirodu ka
preobražaju u olovo.
Kosmogonijsko
delovanje, kroz izgradnju lične lože, tekije, hrama, odnosno imaginacijske
mandale, jeste aktuelizacija božanske prirode čoveka. Ruah ne može ljudsko biće
iščupati iz okrilja Velike Majke, već je to – da parafraziram „Knjigu zakona“ –
volja oslobođena strasti za rezultatom, i to ona volja koja ne postaje slabost
onda kada se zaustavlja da bi pitala ZAŠTO, pomislivši da je Razum načelo
merodavnosti a ne činilac nepoznat i tajanstven. Odgovori leže u svemu onome
što nije na snazi u današnjem svetu koji uranja u vreme i ne teži da ga
prevaziđe već da utiče na njegov tok i tako ubira plodove imaginarnog razvoja.
Tu dolazimo do suštine problema. Primer survavanja zlata, odnosno devalvacije
njegovog značaja i značenja u ljudskoj svesti, ukazuje na rad
kontrainicijacijskih sila otrovne lunarnosti. Iz tog ugla baca se jasnije
svetlo na ahrimansku prirodu onog što se smatra Razumom, čiji je suštinski greh
– redukcija, odnosno svođenje kvaliteta u kvantitet. Tako kvantitet postaje
merilo svih stvari, zakucavajući skupne tačke ljudskih bića za jedan
krut i rigidan percepcijski sistem. Reč greha je, kako kaže „Knjiga zakona“ –
ograničenje.
Sve što ide
u prilog svetskom kapitalu uglavnom je štetno za život na planeti.
Svetski finansijski kapital je oblik ne-bića. To je osnovna premisa iz koje
izvlačimo sve političke i ideološke implikacije. U praktičnom smislu ta je
premisa jedno od idejnih pomagala za odlepljivanje fokusiranosti na materijalističku
racionalnost. Bela Hamvaš, u kratkom eseju pod imenom „Rene Genon i metafizika društva“
(1942), daje zanimljiv istorijski
pregled značenja i značaja zlata, a što je od koristi u ovim razmatranjima, kao
merilo ogledanja mentaliteta i zabluda modernog doba. Navešću najznačajnije
momente:
„Kada su španski osvajači upoznali praameričko društvo u Meksiku, na poluostrvu Jukatan, i u Peruu, pala im je u oči bliska veza između zlata i vladara. Tada to niko nije razumevao. Zlato nije bilo novac, nije bilo imovinsko dobro, nije bilo nakit ni ukras u današnjem smislu. Izgledalo je da je sve zlato pripadalo vladaru, bilo gde da se nađe i bilo gde da je. Vladar, međutim, nije koristio metal... Bilo je nekog poistovećenja između bića vladara, zlata i činjenice vladavine. Što se može naći i u starim egipatskim, kineskim, hindu i bliskoistočnim društvima. U ovom teškom, čarobnom metalu prigušenog sjaja, u njegovom blistavilu poput sunca, kao da je zaustavljena svetlost značila samu vladavinu. Ali iz korena drukčije nego što se danas shvata vladavina. Vladavina nije bila večita aktivnost kao kod nas, neprekidna delatnost instinkta vlasti. Vladavina je pasivna činjenica, kao što je sunce pasivno, kada samo postoji, a njegovi topli zraci su izvor života. Aktivitet vladara je nedelovanje (Tao). Sunce – zlato – vladar su rođaci, ako i ne u zemaljskoj, ono u kosmičkoj perspektivi. Analogije. Zbog toga je kineski vladar sin Sunca; Ra je u Egiptu inkarnacija boga Sunca; u Indiji to znaju isto kao i u Meksiku. Da se tradicija u svim vremenima i među svim ljudima, čak i sasvim pozno, shvata monolitno, primer za to je Luj XIV koji je sebe nazivao kraljem sunca. Sunce je samo drugi izraz za boga, jer je Sunce simbol boga. A kada zlato pripada samo vladaru, to znači da zlato pripada samo Suncu, odnosno zlato je samo Sunce i sve je to samo simbol i analogija: znak središta: Bog... Zlato ne pripada vladaru, nego bogu. Nikogović, biće od mesa ne može imati od njega ni mrvicu. Za profanog čoveka koji je držao kod sebe zlato svi su smatrali da vrši svetogrđe i u Kini, Indiji, Egiptu, Peruu, i u staroj Haldeji. Sasvim je bilo prirodno što mora da umre. Jer ko za sebe skrije jedno jedino parčence zlata, taj je skrio jedno parče svetlosti i sunca koji pripadaju svakome i taj je skrio za sebe jedan deo moći na koji nema pravo. Sebično i lično grabi za sebe nešto što pripada celom svetu. Opakijeg greha od ovoga uopšte nema. Skrivanje materijalizovanog sunčevog svetla znači da je kosmički poredak poremećen i da je simbol boga obeščašćen. Zlato se nalazi na crkvi i u crkvi, a jedino pripada bogu koji ga zrači na ljude. Ako je vladar okružen zlatnim predmetima, to ne znači da je metal sada postao njegov plen, kao što za njega ni vladavina ni moć nisu plen. I kralj je samo simbol i čuvar... Metafizička veza zlata i vremena prilično je jasna u ovom pogledu, kao: zlatno vreme, zlatno doba, ili: „vreme je novac“, gde novac zapravo znači zlato. Ekvivalent vremena je zlato. Ako od nečijeg života tražim vreme, to mu moram zlatom nadoknaditi, jer jedino ono odgovara izgubljenom vremenu. Ljudi i nisu plaćeni zbog rada, nego zbog vremena, plaćanje za rezultate rada već je simptom poznog i materijalističkog razmišljanja. Kome oduzimam sunce, moram mu suncem vratiti. Sunce je gospodar vremena i znači samo vreme, kao što zlato nije ništa drugo do koncentrisana sunčeva svetlost, ništa drugo do koncentrisano vreme. Zlato je materijalizovana večnost. Zato je – skupo... Dok je zlato stiglo do današnjeg stadijuma, kada je postalo valuta, sredstvo plaćanja, pokriće za novac, nakit, tabakera, lanac za sat filmskih diva, berzanskih špekulanata i belosvetskih karakondžula – prevalilo je veliki put. Odmah treba reći: nizbrdo. Kralj je počeo da ga smatra svojim. Ali istovremeno tada već u središtu nije bio Bog, vaseljensko Sunce, životvorna transcendentna Moć. Kralj je postao čovek a ne božanski Filaks. Zlato je njegovo privatno vlasništvo. Već samo plen i luksuz. Ali istovremeno je potamnela kosmička božanska svetlost, a istovremeno je nestalo zlatno doba. Jer zašto je manji greh ako kralj skrije zlato od sveta nego ako to učini običan lopov? Kada je prvi kralj tutnuo u džep zlato, tutnuo je u džep neograničenu dobrotu nadljudske božanske Moći i njenu životvornu snagu, rezervisao njen deo za sebe i time poremetio snagu svetlosti koja je svima zračila, koja je održavala zlatno doba. Zlato je postalo kraljevo – individualno, sebično, demonsko, crnomagijsko. Nije više svetlost bez smetnji sijala na život, a zemlja se pomračila. Vreme se pomutilo... Drugi je korak kada je već zlato iskliznulo i iz kraljeve ruke i srozalo se još niže u ruke ratnika viteza, sanskrtski: kšatrija. Još niže kada je postalo plen vaišija. Već novac. Trgovačka roba. Već sunčevu svetlost stavlja na sebe žena malog dućandžije, zlatom se plaća životinjsko meso, zemlja i repa. Zlatom se sve može postići. Već je trgovačko. Ali zlato se ni tu nije zaustavilo. Srozalo se među šudre, i zbog zlata su počeli da ubijaju skitnice i razbojnici i gusari, a zlato je postalo san masa. I ološ se dočepao zlata i svako je mogao sebi da načini krunu kakvu hoće, ako može. Jer sada je odlučivala jedna jedina stvar: koliko ko zlata ima. Ko ga ima više, moćniji je, jači, izuzetniji, srećniji. Sunce se spustilo među vitezove, zatim među trgovce, zatim u masu. Vreme ga je sledilo: doba je postajalo sve izdrobljenije, tamnije, nemirnije. Vlast je iz ruku aristokratije došla u ruke trgovca građanina, na kraju u ruke naroda. U rukama šudre zlato više nije simbol, nego tek materija: metal... Ali time što je potisnuto u materiju, pretvorilo se u zlo.“
Osim
vrednosti skladištenja, nadovezao bih se na Hamvaša, zlato je u industrijsko
doba postalo sirovina, dok se globalističkim finansijskim politikama njegova
upotreba i vrednost ograničavaju zarad naduvavanja virtuelne novčane
simulacije. U trenutku dok ovo pišem galopirajuća svetska kriza najavljuje
značajne lomove te je otud moguće da zlato vrati deo svog nekadašnjeg sjaja,
ponovnim uvođenjem zlatnog standarda, ali time se suštinski ne menja položaj
zlata u društvenim odnosima. Ono je i dalje u funkciji nereda.
