Magijska struja Božanske revolucije katastrofe

Nikolas Kalmakof

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

„Jer ako ti to ne učiniš svojom voljom, onda ćemo to Mi učiniti uprkos tvojoj volji.“

Alister Kroli, Liber Cheth Vel Valum Abiegni

 

Aspiranti Božanske revolucije katastrofe nosioci su jedne osobene magijske struje čija je svrha po osnovnim polazištima slična nekim pretpostavkama lurijanske kabale. Naime, reč je o obnovi ili popravci sveta putem njegovog uništenja, u čemu nalazim sličnosti sa šabatajskom strujom, koja predstavlja ekstreman oblik antinomijskog radikalizma. Naravno, u mojim vizijama i snovima, ideja revolucije i njenih nosilaca nema veze sa jevrejstvom, njegovim kreativnim alternativama ili pak antisemitizmom, niti sa iluminizmom. Šta konkretno znači uništenje sveta? I kako je to uopšte moguće i zar nije apsurdno popravljati nešto nakon što je ono uništeno? Da bih to objasnio moram prvo početi od svojevrsne strukture revolucionarne struje.

Postoji unutrašnji i spoljašnji prsten revolucionara i aspiranata božanske revolucije. Unutrašnji prsten čine sanjači / proroci, a spoljašnji oni koji deluju u svetu. Ove poslednje nazvaću operativcima. Povrh ta dva prstena imamo i nepostojeći treći prsten koji zapravo i nije prsten nego je tu pre reč o prisustvu koje čine inteligencije nevidljive i nepristupačne ljudskom uobičajenom poimanju i opažanju. Te inteligencije, međutim, imaju svoje predstavnike koji se povremeno mogu ovaplotiti i njih ću nazvati glasnicima. Dakle, očitavamo jednu određenu, uslovno rečeno, strukturu iako je u praksi zapravo i nema. Tu strukturu možemo predstaviti simbolom kruga sa tačkom u središtu. Kružnicu čine operativci, tačku predstavljaju sanjači / proroci dok inteligencije prisustva, odnosno glasnici, imaju uporište u apstrakciji, odnosno tamo gde tačka postaje ništavilo. Sada bivaju jasniji obrisi trijade koja je ustrojena na način koji ima svoju analogiju sa dijagramom kabalističkog Drveta života. Glasnici se mogu uporediti sa vrhovnom trijadom Drveta, odnosno sefirotima Keter (1), Hokmah (2) i Binah (3). Sanjači / proroci su Hesed (4), Geburah (5) i Tifaret (6), dok su operativci Necah (7), Hod (8) i Jesod (9). Dno dijagrama Drveta, odnosno sefira Malkut (10) – kraljevstvo, označava aspirante (u u žem smislu), simpatizere, propagandiste i „korisne idiote“ Božanske revolucije katastrofe.

Ovde bih podvukao jednu značajnu stvar: razlikujemo dve vrste aspiranata: one koji teže ulasku u krug operativaca i onih koji teže da postanu glasnici. Ključnu ulogu u preobražaju nižih aspiranata u operativce igraju muški posvećenici, dok kod viših aspiranata tome doprinose posebne žene. Te posebne žene nisu ljudska bića na način kako mi uobičajeno poimamo ljudskost. One jesu i nisu ljudska bića. Uporedio bih ih sa valkirama. One ne pripadaju Revoluciji, nisu adepti, nisu posvećenici, nisu prošle kroz faze razvoja ili preobražaja, nisu deo ovog sveta nego su deo sistema sveta na čiju podršku aspirant u nekoj meri može računati. Zato ova knjiga, i načelno Božanska revolucija katastrofe, nije namenjena ženama već isključivo muškarcima, jer, da u određenoj izmeni parafraziram Krolija: aspiranti su muškarci, valkire su žene. Njihova uloga je da potaknu preobražaj višeg aspiranta, iz reda sanjača i proroka, u glasnike. One su Majke, mi smo Sinovi. Očevi su oni sanjači i proroci koji upućuju niže aspirante u red operativaca. Otud jedan Otac ima samo jednog Sina, jer je takvo pravilo nasleđivanja, da bi se sprečilo stvaranje zajednice, bratstva, organizacije. U pogledu odnosa žena i Božanske revolucije katastrofe, nemam nikakva praktična saznanja o tome, osim sledeće natuknice. Žene mogu postati „valkire“, odnosno „majke“ koje prevode muški element „preko“, ali putevi ženskog preobražaja u tu svrhu meni nisu poznati. 

Kao neko ko o revoluciji piše te je na neki način propagira, pisac ovih redova samoga sebe svrstava u Malkut, nivo na kome obavlja posao propagandiste. Međutim, imajmo u vidu da Malkut predstavlja četvorostruko kraljevstvo, odnosno svet sačinjen od četiri elementa: Vatra, Voda, Vazduh i Zemlja. Kako sam sebe naveo kao propagandistu, red bi bilo da objasnim šta to zapravo znači. Poput svih koji spram Božanske revolucije katastrofe stoje u ulozi svojevrsnih dobrovoljaca, a što nivo Malkuta obuhvata, tako je i propagandista slobodan, odnosno nevezan revolucionarnim zavetima koji su magijske prirode te posve neraskidivi. Zašto su neraskidivi? Zato što inicijacija nižeg aspiranta podrazumeva dodeljivanje određenog entiteta koji ima zadatak da pazi na posvećenika, da mu pomaže, upućuje ga, ali i da ga uništi ukoliko ovaj pokuša da prekrši inicijacijski zavet. Propagandisti odgovara element Vode, budući da on govori, piše i prima saznanja sa višeg nivoa posredstvom ogledala koje predstavlja Mesec, tj lunarna sefira Jesod. Niži aspirant predstavlja element Vatre u Malkutu te je kao takav predodređen ka operativnim nivoima, pod uslovom da ostvari zavet. Simpatizeri su Vazduh te su kao takvi, odnosno neodlučni, osuđeni da se čitavog života vrte u krug ne stižući nigde i ne postižući praktično ništa. Oni su nesposobni za zavetništvo, životni fokus i disciplinu koja sve to iziskuje. Naposletku imamo „korisne idiote“ čija je priroda saobrazna elementu Zemlje. Oni su poput ludaka ili budala, predodređeni za sve i ništa. Mogu postići najvišu apstrakciju te postati glasnici ili uroniti u najdublje tmine. Za njih jednostavno nema pravila te ponekad predstavljaju svojevrsne medijume kroz koje govore dublji aspekti Božanske revolucije katastrofe a da oni toga uopšte nisu svesni. Simpatizeri i niži aspiranti svesno pokušavaju da se približe Božanskoj revoluciji katastrofe, imaju želju i ambiciju da joj se pridruže, dok su propagandisti i korisni idioti protiv svoje volje k njoj privučeni. 

Skica Lude - Ostin Osman Sper

Otud se revolucionarem ne može postati, ne može se zaslužiti nekakvim naporom, radom, samousavršavanjem, vežbama, meditacijom, tehnikama i raznim oblicima usredsređenosti na tzv lični razvoj. Ona ne prima prijave niti uvažava preporuke. Bivaš deo Božanske revolucije katastrofe onda kada se, potaknut zovom sila revolucije, setiš da je to tvoja prava priroda, pa samim tim i tvoja istinska volja. Oni čija to nije istinska volja i priroda nikada i nikako ne mogu stupiti u dodir sa silama revolucije. Pošto je Božanska revolucija katastrofe u pitanju onda je upravo sila koja je pokreće neko ko vrši odabir. Zapravo tu uopšte nije reč o nekakvom odabiru nego o prepoznavanju. Adept i Bog se međusobno prepoznaju i nekako stope. Neki ljudi su za to predodređeni a neki nisu. Neki ljudi slede svoje preodređenosti jer su ih otkrili i potpuno se okrenuli ka njima. Oblika predodređenosti ima onoliko koliko je u univerzumu sila koje učestvuju u njegovoj izgradnji, održavanju i uništenju. Otud je jasan i stih na početku Krolijeve „Knjige zakona“ da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Koliko je onih koji su rođeni kao mikrokosmos toliko je i oblika predodređenosti. Dakle, viši ili niži aspirant, propagandista i korisni idiot mogu postati operativci, sanjači / proroci ili glasnici samo ukoliko taj poziv prepoznaju kao svoju pravu prirodu. I to je taj suštinski i jedini smisleni napor koji u ovom slučaju valja uložiti.

Sada kada smo razmotrili magijsko-inicijacijske pretpostavke Božanske revolucije katastrofe pokušao bih odgovoriti na pitanje koje sam postavio u prvom pasusu ovog odeljka. Kako svet može biti uništen i nakon toga prepravljen? I da dodam, kako to neka opskurna magijska struktura može učiniti? Kao prvo, to je posao svih magijskih struktura bez obzira o kakvim je strukturama reč, bile one graditeljske, svetle, benigne ili izopačene. Svaka od njih svakodnevno uništava i uspostavlja novi svet. Kada kažem svet, na tragu Karlosa Kastanede, podrazumevam široko i duboko uspostavljen svojevrsni dogovor ljudskih percepcija o prirodi i okvirima onoga šta čovečanstvo u većini svojih pojedinačnih slučajeva opaža i interpretira na osnovnom nivou. Kastaneda je to objašnjavao svjevrsnim dogovorom skupnih tačaka svakog ljudskog bića koji se nasleđuje sa pokoljenja na pokoljenje. Magijske sile aktivno i svakodnevno utiču i usmeravaju taj dogovor na način koji većina ljudi uopšte nije ni svesna. Dakle, uništenje i obnova sveta odnose se na ljudski svet, odnosno na svet koji tvore ljudske svesti u svojoj sveukupnosti. Iz perspektive ljudskih bića ljudski svet je mahom sav svet, čak i tamo gde ljudska noga nikada nije kročila. Iako se taj svet sporo menja (posmatrano sa ljudske tačke gledišta) ipak sve to može biti u trenutku izmenjeno.[1] Božanska revolucija katastrofe cilja upravo ka smeni bogova a što jeste slično sa onim o čemu su pisali Lavkraft i Kroli. Ta smena dešava se upravo sada. Pritom, imajmo na umu i to da kada neki bog ode iz istorije zajedno sa njim odlaze i ljudi zavetovani tom bogu.

---

[1] Evo kako je Hauard Filips Lavkraft u svojoj priči „Danvički užas“ prikazao paradigmu promene. „Ne bi trebalo ni pomisliti (...) da je čovek najstariji ili poslednji među gospodarima Zemlje, ili da uobičajena masa života i materije svetom sama hodi. Stari su bili, Stari jesu, Stari će biti. Ne u prostorima koji su nama poznati, nego između njih, Stari hodaju hladni i praiskonski, bezdimenzionalni i nama nevidljivi. Jog-Sotot zna pravu kapiju. Jog-Sotot je ključ i čuvar te kapije. Prošlost, sadašnjost, budućnost, sve je to jedno u Jog-Sototu. On zna gde su se Stari u davna vremena probijali i gde će svoj prolaz opet da probiju. On zna gde su oni polja Zemlje gazili i gde ih gaze sad, i zašto ih niko ne može videti dok to rade. Po mirisu Njihovom mogu ljudi ponekad znati da su Oni blizu, ali Njihov izgled ne može nijedan čovek znati, osim po izgledu onih koji su potomci Njihovi među ljudima, a takvih ima mnogo vrsta, i izgledom se pružaju od najvernije slike čoveka, do onog oblika bez lika i supstance koji je oblik Njihov. Hodaju neviđeni i gnusni po onim pustim mestima gde su izgovorene reči i gde su Rituali uz urlike izvedeni u odgovarajuće Doba. Vetar benavi glasovima Njihovim, a Zemlja mrmlja svešću Njihovom. Šumu povijaju i gradove drobe, a ipak ne može ni šuma ni grad videti ruku koja udara. Kadat, u hladnoj pustinji, znao je Njih, ali koji čovek danas zna za Kadat? Ledena pustinja Juga i potonula ostrva Okeana sadrže kamenove sa urezanim pečatom Njihovim, ali ko je video taj duboko zamrznuti grad ili zapečaćene kule odavno ovenčane morskom travom i školjkama? Veliki Ktulu je Njihov rođak, ipak ih može samo mutno videti on. Ia! Šub-Nigurat! Kao nešto ogavno poznaćete ih. Njihova ruka je na grlima vašim, a ipak ih ne vidite, a Njihova naseobina jedna je te ista kao i prag vaš što ga branite. Jog-Sotot je ključ kapije na kojoj se sfere susreću. Čovek vlada tamo gde su Oni nekad vladali. Oni će uskoro vladati tu gde čovek sad vlada. Posle leta je zima, posle zime leto. Oni čekaju stpljivi i moćni, jer će Oni ovde vladati ponovo.“ Hauard Filips Lavkraft, Nekronomikon (odabrane priče priredio Dejan Ognjanović), Everest media, Beograd, 2008, str 335.

Mesijanski demijurg istorije

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

U ovom odeljku razmatraću mesijanskog demijurga istorije kroz prizmu mističnog ludila i prosvetiteljskog razuma, jer upravo u spoju ta dva možemo naslutiti skrivene arhetipske mehanizme od interesa za naše istraživanje. Tako ću ovu temu započeti pitanjem: hoćemo li biti pravoverni zato što smo otpadnici ili ćemo biti otpadnici zato što smo pravoverni? Jesu li norme religijskog, moralnog ili politički korektnog života upravo te klipotske zmije koje muče naše napaćene mesijanske duše, koje pritiskaju našu unutrašnju mikrokosmičku mesijansku Zmiju, sve dok se ona ne probudi i ne poruši sva pravila, ne da bi svest i svet gurnula u anarhiju i haos, nego da bi uspostavila novi revolucionarni poredak. Da li je opet taj novi poredak zapravo novo tumačenje starog zakona, čitanje stare i večne knjige u novom ključu, jer je taj novi ključ formula novog modaliteta svetske energije i makrokosmičkih intencija. Zakon heksagrama ima svoje puteve i načine funkcionisanja mašine sveta kroz razna vremenska razdoblja i istorijske epohe. Poslednja karta u nizu velikih arkana tarota je Univerzum, odnosno Svet. Alister Kroli kaže da je lik Univerzuma zapravo lik device koja predstavlja poslednje slovo Tetragramatona, i dalje: „Na karti o kojoj je reč ona je predstavljena kao lik koji pleše. U rukama se poigrava i upravlja blistavom spiralnom silom, aktivnom i pasivnom, a obe poseduju dvostruku polarnost.“[1]

Krolijeva arkana Univerzum

Ta blistava spiralna sila je Zmija. Devica koja ima apsolutnu kontrolu nad Zmijom je Duša Sveta, Anima Mundi, a to je duša Mesije, najčistija, devičanski čista, čedna u sred orgija i luč u sred tame. Po konvenciji slovo-slika po kojoj se ravnao Kroli, atribucija karte Svet / Univerzum je hebrejsko slovo tau koje znači krst, a planetarna priroda je Saturn. U eri Vodolije, čiji je vladar takođe Saturn, dolazi do razrešenja mesijanske drame, do pobede nad zmijama klipota od strane mesijanske Zmije, čiji ples, kako to Kroli objašnjava, spaja slovo alef, koji je atribucija prve karte Luda, sa Univerzumom, tj slovom tau – u reč At, odnosno alef-tau, što znači „suština“. Ta suština je po Krolijevom tumačenju Ništavilo u potpunom rasprostiranju, odnosno beskraj Ain-Sofa. To je jezikom okultističke kabale lepo opisana proročki nadahnuta vizija / namera.

Zmije koje muče Mesijinu dušu i tamnica bezdana u koju je ona zatvorena u velikoj meri podseća i na izgnanu i mučenu dušu jevrejskog naroda, koji, umesto da bude svetlost sveta, posađen na mesto odakle će kao odabrani narod zrakasto širiti slavu Božju po zemlji, zapravo bitiše kao lutalica i prokletnik i bratoubica Kajin, kažnjen da do kraja vremena ne nađe mira. Izlazak iz te tamnice predstavlja okončanje izgnanstva, pobedu nad zmijama-klipotima i eshatološku obnovu Izraela pod Mesijom. Jevrejstvo deli sudbinu svog Mesije. Govoreći o mesijanskom očekivanju lurijanske kabale Geršom Šolem kaže da je koncepcija oslobađanja imala praktičnu ali i istorijsku konotaciju, da ne kažem političku. Takođe, podsetimo se očekivanja zilota od Isusa da kao Mesija povede jevrejski ustanak protiv Rimljana. Šolem izvodi zaključak o preobražaju narodnog shvatanja mesijanstva i nacionalne obnove u kosmičku dramu, čime se ističe sličnost između hrišćanstva i ideologije šabatajskog pokreta, s tom razlikom što su oba, umesto cionizma, jevrejskom narodu ponudili – eshatološke parabole (Isus), a samoproglašeni mesija Šabataj Cvi[2] radikalni antinominalizam sa univerzalnim ciljevima.

Tumačeći taj šabatajski univerzalizam, Šolem piše: „Iskupljenje prestaje da na prvom mestu bude oslobađanje iz ropskog jarma progonstva i postaje preobražaj suštine stvaranja. Ono se poima kao proces koji se odvija kroz sve vidljive i skrivene svetove, jer upravo je to tikun, obnova one velike harmonije... Iskupljenje povlači korenitu promenu strukture univerzuma. Značaj mu nije najpre u tome što će okončati progonstvo začeto razaranjem Hrama, već u tome što će obeležiti završetak unutarnjeg progonstva svih stvorenja koje je započelo kada je otac ljudskog roda isteran iz raja. Kabalisti su duhovnu prirodu iskupljenja naglašavali daleko više od njegovih istorijskih i političkih aspekata.“[3]

Ne možemo ne primetiti logiku alhemijskog duha u pozadini shvatanja koje opisuje Šolem (popravljanje sveta, popravljanje prirode). Ipak, kad smo kod istorijskih i političkih aspekata, neka mi bude dozvoljena mala digresija. U praktičnom smislu veći je mesijanski učinak imao Teodor Hercl kao ideolog cionizma, nego pobornici mističnog mesijanstva. Osnivanje države Izrael jeste bio čin obnove, ali veoma ograničen, sekularan, moderan, racionalan, nacionalistički, nikako mistički. Upravo je razvoj tog sekularnog, modernog, racionalnog i nacionalističkog dobrim delom posledica mističnog ludila te kao takvo potpada pod zakone i ritmove upravo tog ludila. Stoga, imajmo na umu sledeće: „Činjenica da su verski i mistički pokreti imali važnu ulogu u razvoju racionalizma osamnaestog veka danas je, što se tiče hrišćanstva, opšte priznata... Na primer, već je gotovo opšte mesto da radikalni pijetisti, anabaptisti i kvekeri spadaju među mističke pokrete čiji je duh, iako pothranjivan čisto verskim pobudama, stvorio atmosferu u kojoj je racionalistički pokret, uprkos sasvim različitom poreklu, mogao da raste i da se razvija, tako da su na koncu delovali u istom pravcu. Mutatis mutandis, isto važi za judaizam... nastojanje jedne manjine da neke nove duhovne vrednosti, u sazvučju s novim verskim iskustvom, odbrani pred progonima i ruženjima, olakšalo je prelaz na nov judaistički svet u razdoblju emancipacije.“[4]

U tom smislu je upravo šabatajstvo vesnik modernog emancipovanog jevrejstva XIX veka. Tako su, po rečima Geršoma Šolema, sledbenici Jakova Franka[5], kao naslednici šabatajstva, nakon Francuske revolucije u mnogim jevrejskim krugovima svojim uticajem presudno pomogli pokret za reformu, liberalizam i prosvećenost.[6] Tako je vladavina Razuma poduprta pretpostavkama ludila, ali ne bilo kakvog ludila, nego mesijanskog ludila koje stoji u korenu revolucionarnog ludila i žara. Revolucionarno ludilo je sekularni izraz mističnog zanosa mesijanskog ludila. Iz perspektive baštinika načela vladavine razuma koje pretpostavlja sekularni društveni sistem, izgleda groteskno odakle podrška takvom poretku sve dolazi, često puta od strane onih koji uronjeni u magijsku ili mističnu svest, u sekularnom i demokratskom poretku vide slobodu za sebe – slobodu od klerikalnog ugnjetavanja.[7] 

Takođe, revolucionarno ludilo ima svoje simptome i izvan nekog konkretnog revolucionarnog vremena te teži da se legitimiše kao trajno i normalno stanje ideološkog i političkog delovanja. Otud razni oblici voluntarizma i aktivizma. Odatle potiče i ideja revolucionarne infiltracije (oblik mimikrije tipičan za šabatajce, frankiste, iluminate i komuniste) i permanentne revolucije koja je nužno svetska, čiji je protagonista bio Lav Trocki. Nije li to izopačeni i sekularni odraz načela oslobađanja lurijanske kabale? Tako pervertirana kabala oslobođenja, u trockističkoj i voluntarističko-ideološkom redukovanom obliku jeste formula za stvaranje svetskog haosa čija je očigledna svrha da poravna teren. Dakle, to su sve sekularni odrazi mističnog zanosa i ekstatičnih pokreta. Imajmo na umu da istorijske procese često pokreću refleksije čisto mističnih i ezoterijskih ideja i impulsa. Te ideje i impulsi se u izlomljenom i iskrivljenom obliku prelamaju kroz umove neupućenih i tako stvaraju izopačena ovaploćenja na društvenom tkivu.

Poput mistika, tako i savremeni voluntaristi i aktivisti, večiti reformisti i popravljači svega što postoji, veruju u svoju moralnu i gotovo mističnu ispravnost koja svoj legitimitet crpi iz višeg znanja, odnosno iz razuma poduprtog naukom (ili zloupotrebom iste), a što prepoznajemo u poznatoj ideološkoj paradigmi o američkoj izuzetnosti.[8] Njihov zanos je zapravo ideološka i politička ostrašćenost i jednodimenzionalna idejna fiksacija. To crpljenje iz višeg znanja ima svoje uzore u pokretu prosvetiteljstva, koje je takođe derivacija mesijanskog ludila, odnosno njegova racionalizacija. Sa druge strane, crpljenje iz višeg moralnog stajališta jeste tipično reformacijski, puritanski i protestantski kliše superiornosti u odnosu na izopačenost papstva. Slično se može reći i za pokret bavarskih Iluminata koji predstavlja zanimljivu smesu okultizma, prosvetiteljstva, racionalizma i revolucionarnog misticizma, koji se borio da oslobodi društvo od stega pre svega katoličke crkve. 

Adam Vajshaupt[9], vođa bavarskih Iluminata, istakao je krug sa tačkom u središtu kao simbol njegovog Reda osnovanog 1. maja 1776. godine.[10] Red Iluminata je u jednom trenutku brojao oko 2.000 članova, od kojih su mnogi bili veoma uticajni i iz moćnih porodica, ali i poznati (na primer Gete). Hermetički Red Zlatna zora je imao oko 300 članova, ali za razliku od Iluminata oni nisu imali nikakvih revolucionarnih aspiracija. Zašto bi i imali, jer je u njihovo vreme Britansko carstvo bilo na vrhuncu svoje moći, dok su nemačke zemlje Iluminata XVIII veka bile rascepkane feudalne latifundije dekadentnih kneževa i prinčeva. Na sličnoj ideološkoj liniji je i učenje Ogista Konta[11], oca tzv nauke o društvu, odnosno sociologije, koji je zastupao vladavinu naučnog i tehnokratskog „sveštenstva“, sociokratiju. Kontova sociologija učila je da bi društveni procesi trebalo da budu pod kontrolom tzv društvenog razuma pomognutog naukom o društvu. Njegov neposredan uzor Anri de Sen Simon[12] formulisao je glavne teorijske pretpostavke koji će se kasnije naći u Kontovoj sociologiji. Pre njega bio je Kondorse[13] koji je u Francuskoj revoluciji video oličenje duge pripreme za novo doba civilizacije itd.[14] To sve takođe ima svoje uzore u Platonovoj utopiji vladavine filozofa kao preteči organizovane vladavine Razuma (i Bekonovog opisa vladavine mistično-naučnog društva u „Novoj Atlantidi“), s tom razlikom što je vreme njihove pojave bilo doba revolucija i modernosti, dok je Platon delovao iz jednog posve drugačijeg miljea. 

Razum i Ludilo su oduvek nadopunjavali jedno drugo, ali je Ludilo vazda bilo temelj, ona utopistička osnova na kojoj je zidan hram boginje Razuma. Međutim, ponekad je i Razum hranio Ludilo. Bez racionalnosti jednog Cvinglija[15] teško je razumeti versko ludilo anabaptista, amiša, menonita, kvekera. Ideja o vladavini filozofa ili tehnokrata nije ništa više razumnija od ideje vladavine sveštenstva. I filozofi i sveštenici svoj legitimitet crpu iz Ludila, bilo da je reč o verskoj objavi ili mističnom zanosu racionalnog humanističkog utopizma. Razum je lažni Mesija, što je očigledno u stavu koji bi da popravlja prirodu i čoveka, pretpostavljajući sebi viši nivo savršenstva. Tako razum sebe stavlja u poziciju božanskog uma – Logosa. Na ovo se valja podsetiti kada budemo razmatrali kartu Luda.

Svaka revolucija, verska ili ideološka, u jednom trenutku dolazi do tačke rascepa u pogledu načina delovanja, odnosno daljeg vođenja revolucionarnog pokreta. Sukobljavaju se sa jedne strane neonominalisti, tj birokrate revolucije, njeni sveštenici, koji bi da uspostave novi poredak, definišu nove procedure, standarde, norme i malo uspore čitavu stvar, lokalizujući je na određeni prostor – i radikalni antinominalisti, čija je pozicija proročka, mistička i više mesijanska. Staljin i Trocki bi bili lep primer takvog razvoja događaja. Staljin je hteo da izgradi državni sistem, moć države i da legitimiše sovjetsku revolucionarnu republiku u neprijateljskom kapitalističkom svetu, dok je Trocki bio za permanentno globalno delovanje, pošto bi svaki zastoj, makar i taktički, bio poguban po revolucionarni projekat. Drugi primer, u okviru šabatajske verske revolucije, Šolem opisuje kao račvanje umerenog i ekstremnog šabatajstva obeleženog pitanjem da li bi Mesijini postupci trebalo da služe verniku kao uzor ili su takvi postupci i ponašanja ipak samo privilegija Odabranog a ne i njegovih sledbenika? Odnosno, mogu li se i sledbenici ludirati i prenemagati na isti način, sledeći mesijanski uzor, ili bi iz ograničene udobnosti nominalizma i tradicionalnih pravila trebalo samo da gaje veru u moć Mesijinog poslanja? Šolem tu dilemu opisuje ovako: „Smatrali su (umerenjaci) da je paradoks novog religijskog života ograničen na mesijinu ličnost. Mesija usamljen stoji na raskrsnici gde stare vrednosti više ne obavezuju i sam mora prokrčiti tegobni put kroz svet zla i to je znak njegovog poslanja. Njegovi postupci nisu primeri koje je trebalo slediti; naprotiv u prirodi im je da sablažnjavaju.“[16]

I zaista, šta bi bilo da su recimo Isusovi sledbenici krenuli u svemu da imitiraju svoj uzor sa žarkom željom da na kraju završe na krstu? Mudro su odabrali da izgrade Crkvu (hijerarhiju i instituciju), umesto mučeničke avanture. Naravno, to ne znači da hrišćanstvu nisu poznati oni koji su težili da noseći Hristovo ime, ponesu malo i od težine njegovog krsta. Pa ipak, znamo da je u hrišćanstvu pobedu odnela „birokratska“ struja tvoreći od religije i prvobitnog mesijanskog zanosa istorijske eklezijastičke tvrđave. Šolem dalje navodi Natana iz Gaze[17] koji o antinomizmu Šabataja Cvija kaže: „Jer kad ne bi bio Iskupitelj, ta skretanja mu ne bi ni pala na pamet; kad ga Bog obasja svojom svetlošću, on čini razna dela koja su u očima sveta neobična i izazivaju čuđenje, i time dokazuje da govori istinu.“[18]

Iza ovog Šolem zaključuje kako istinski činovi iskupljenja ujedno izazivaju najveću sablazan. U nekoj daljoj refleksiji, tu leži koren opravdanja revolucionarnog nasilja, koje ne samo što je nužno neophodno nego je i deo mesijanskog proviđenja revolucionarnih vođa. Sa druge strane, umerenjaštvo se odlikuje stavom da: „U životu vernika nema mesta za nihilističke tendencije sve dok okončanje tikuna ne preobrazi spoljašnji svet, i dok se Izrael nalazi u progonstvu.“[19] Formalno Izrael više nije u progonstvu, jer osnivanjem moderne jevrejske države tamo gde je nekada bilo ono staro biblijsko Božje kraljevstvo, ta epoha je završena. Sa druge strane, moderna jevrejska država, za razliku od one stare, nije Božja država, nije sveto kraljevstvo, nego sekularna demokratska republika, pa je otud moguće reći kako ona zapravo predstavlja tek simulakrum obnove onog duhovnog Izraela koji bi u punoj slavi trebalo da bude obnovljen od strane Mesije a ne nekakvog nacionalističkog pokreta. Dakle, progonstvo još uvek traje. Geršom Šolem je ocenio da radikalni sledbenici Šabataja Cvija nisu mogli da se zadovolje pasivnim verovanjem u paradoks Mesijinog poslanja. To bi značilo povratak u normu, doduše sa malo drugačijom teologijom. Radikalni šabatajci su sledili mesijanski paradoks u želji da iskuse mesijanski zanos i kroz njega deluju. Za njih je mesijanski paradoks bivao zakon, nešto poput maksime iz Krolijeve „Knjige zakona“: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom“ i „Čini kako ti volja, neka to bude jedini Zakon.“ Šolem taj stav predstavlja na način po kome svi moramo sići u carstvo zla da bismo ga iznutra savladali. 

Koristeći razne teorijske forme, apostoli nihilizma propovedali su da postoje sfere u kojima se procesu tikuna više ne može doprineti pobožnim delima; protiv zla se mora boriti zlom. Ogrnuti se tamom, ogrnuti se zlom, ući u zmijsko leglo. To može samo lud čovek ili samo Mesija, ili onaj ko je opravdano samouveren, ko ima poverenja u sopstvenu iskru, svetlo svoje unutrašnje zvezde. Naravno, većina koja teži delovanju po takvoj formuli u njoj samo nalazi opravdanje za sopstvenu izopačenost, ali mora joj se priznati da je opako privlačna. Pomoću nje se mogu naći opravdanja za svakojaka nepočinstva, a ne samo za herojska i spasonosna dela. Takvo delovanje priliči samo Iskupitelju a ne svakolikom svetu, jer, da se poslužim Krolijevim rečnikom, ono priliči samo onima koji bez posledica po sebe mogu da tvore svoju volju. Kad kažem bez posledica, mislim da su prethodno došli do spoznaje šta je njihova volja. Bez toga imamo haotično delovanje gomile fanatika i sociopata koje će razumni i umereni članovi pokreta teško uspeti da urazume. Za Revoluciju se kaže da jede svoju decu (što su mnogi francuski i ruski revolucionari na svojoj koži spoznali), ali bi permanentna Revolucija pojela ne samo svoju decu, nego sve i svakog, i sve od svakog, te naposletku i samu sebe.

---

[1] Alister Kroli, Knjiga Tota, Esotheria, Beograd, 1996, str 121.
[2] Šabataj Cvi, 1626 – 1676, osnivač tzv šabatajskog jeretičnog jevrejskog mesijanskog pokreta u Osmanskom carstvu.
[3] Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006 str. 276-277.
[4] Geršom Šolem, isto, str. 273.
[5] Jakub Jozef Frank, rođen kao Jakub Lejbovic u Poljskoj, 1726–1791, apostatski jevrejski mistični vođa koji je za sebe tvrdio da je inkarnacija Šabataja Cvija i starozavetnog patrijarha Jakova.
[6] Šolem takođe pominje duhovnog vođu jevrejskih mistika iz Praga Jonasa Velea (kraj XVIII – početak XIX veka) čiji spisi sadrže „zapanjujuću mešavinu mistike i racionalizma.“
[7] Isto tako šabatajski konvertiti u islam, tzv donmeh, koji su u tajnosti održavali svoja verovanja, zdušno su stali na stranu emancipatorskih i nacionalističkih Mladoturaka.
[8] Vidi: Tomas Molnar, Amerikanologija, SKC, Beograd, 1996.
[9] Johann Adam Weishaupt, 1748–1830.
[10] O Iluminatima Kenet Grant kaže sledeće: „Među iniciranima u Red Iluminata bili su grof Kaljostro i Anton Mesmer. Kaljostro je iniciran u Frankfurtu 1781. godine, uz odobrenje „Velikih Majstora Templara“ – drugi naziv za Iluminate. Kaljostro je od Vajshaupta primio uputstva i velike svote novca. Vajshaupt ga je potom poslao u Francusku sa posebnim zadatkom da prosvetli francuske masone. Vajshaupt, čije je prvo naukovanje bilo pod uticajem Jezuita, osnovao je Red Iluminata – kao i Blavatska Teozofsko društvo – sa osnovnom namerom da uguši kobne uticaje organizovanog hrišćanstva. Vajshaupt je tvrdio da se koristio „istim sredstvima u dobre svrhe kao što su to Jezuiti činili u loše.“ Oslanjajući se na Ignjacija Lojolu (1491-1556), Vajshaupt je uveo obavezu bezuslovnog pokoravanja Statutu ovog Reda. Tako su Iluminati – kako ih je svrstao Vajshaupt – bili ustrojeni po ugledu na Jezuitski Red, mada je njihov plan rada bio dijametralno suprotan. I pored toga što je Red Iluminata bio ugušen 1786. godine, Vajshaupt i unutrašnji krug adepata nastavili su da rade tajno iza vela slobodnog zidarstva sa kojim se Red povezao 1778. godine. Vajshaupt je ustrajavao na tome da su Iluminati manje Red a više Struja, koja može uspešnije da dela pod štitom nečeg drugog: pod drugim imenima i drugim zanimanjima… Iluminati su postupno sticali kontrolu nad svim značajnijim redovima, dok konačno, nije stvorena iluminatska mreža okultnih društava.“ Kenet Grant, Magijski preporod, iz poglavlja Povratak Feniksa, Esotheria, Beograd.
[11] Isidore Marie Auguste François Xavier Comte, 1798–1857, francuski filozof, poznat kao otac sociologije i osnivač doktrine pozitivizma.
[12] Claude Henri de Rouvroy, comte de Saint-Simon, 1760–1825, francuski politički i ekonomski teoretičar.
[13] Marie Jean Antoine Nicolas de Caritat, Marquis of Condorcet, 1743–1794), francuski filozof i matematičar. Zalagao se za liberalnu ekonomiju, ustavnu vladu, besplatno i slobodno obrazovanje, jednaka prava za muškarce i žene, kao i za ljude svih rasa. Za njega je rečeno da je utelovljavao ideale Doba Prosvetiteljstva i prosvećenog racionalizma. Završio je u čeljustima Francuske revolucije.
[14] Imajući ovo u vidu zar je ikakvo čudo otkud se onda baš u Francuskoj rodila ideja o egipatskom poreklu tarota?
[15] Huldrych Zwingli ili Ulrich Zwingli, 1484–1531, vođa Reformacije u Švajcarskoj.
[16] Šolem, isto, str. 284.
[17] Natan Benjamin ben Eliša Hajim Halevi Aškenazi / Gazati, 1643–1680, propovednik mesijanstva Šabataja Cvija.
[18] Šolem, isto, str 285.
[19] Šolem, isto, 285.