Buđenje iz matriksa

Wilhelm Wandschneider

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Mnogi kažu da je čovek zloupotrebio svoju moć i znanje koje poseduje. Taj stav podrazumeva kako ljudsko biće ima nekakvu slobodnu volju pa je otud sposobno da napravi izbor, odnosno da donosi odluku. Ništa ljudi nisu zloupotrebili već su jednostavno kao vrsta pregaženi životnom silom. Oslobađanje i rast svesti mogući su jedino kao individualan proces, kroz napor pojedinca. Kolektivitet može da se nada daljem zatomljavanju ljudskih spoznajnih i delatnih moći. Opšti trendovi su uvek u suprotnosti sa oslobodilačkim stremljenjima pojedinaca. U većini slučajeva ljudska bića nemaju slobodnu već nekakvu rudimentarnu volju. Da imamo slobodnu volju onda naše postojanje ništa ne bi sputavalo. Ono što mi ipak imamo jeste mogućnost da izgradimo volju koja se može nazvati slobodnom. Taj proces je dugotrajan i mukotrpan te obuhvata životnu posvećenost. Sa druge strane, volja je slobodna ili je nema. Zapravo, govorimo o uspavanoj i aktiviranoj volji. Tako bi možda mogla biti povučena paralela između slobodne (aktivne) i neslobodne (uspavane) volje. 

Instinkt je mnogo jači i stariji od razuma te stoji u pozadini svih odluka koje donosi ljudsko biće. Razum je pomagalo instinkta, orijentir svesti. Moderna civilizacija je od razuma napravila fetiš ali reč je o pukom sredstvu. Dakle, postojanje slobodne volje kod čoveka nije činjenica već jedna krajnje upitna stvar. U tom smislu smatraću kako većina ljudskih bića ima uspavanu volju. Pregaženi smo životnom silom jer nemamo kontrolu nad životom već nam se isti dešava. Bića kojima se život dešava nemaju aktivnu volju. Alister Kroli je govorio kako većinu čovečanstva čine nesposobni ljudi koji nisu u stanju da usklade svoje mentalne mišiće kako bi ostvarili smisaone pokrete. Po njemu, većina ljudi nema istinsku volju, već tek splet želja, od kojih su mnoge u međusobnoj suprotnosti. U jednom od komentara svoje „Knjige zakona“, Kroli je, ocenjujući aktuelno vreme, napisao: „Nad nama danas visi opasnost do danas nezabeležena u istoriji. Pojedinac se ograničava na sve više i više načina. Razmišljamo kao krdo. Rat više ne ubija samo vojnike; on ubija sve, ne birajući. Svaka nova mera većine demokratskih i autokratskih vlada po svojoj suštini je komunistička. To je uvek ograničenje.“ Upravo su ta ograničenja u funkciji „reči greha“ koja se u „Knjizi zakona“, pominje kao ograničenje. Međutim, ne bi bilo ispravno ograničenja svoditi na spolja nametnute zabrane, odakle god dolazile. Suština je na unutrašnjim ograničenjima.

Da li je baš svaki čovek radikalno biće sa sposobnostima boga, kako je to tvrdio okultista Parsons? Zašto se te božanske sposobnosti i snage u čoveku retko kada ispoljavaju, dok većina primeraka ljudskih bića anonimno živi u opštoj uravnilovci, dobijajući snagu tek u masi, ili u nekakvom poretku kada ih organizuje neka politička ili religijska moć? Nije li zato čovek otpadnik? Nije li to ljudsko otpadništvo vidljivo i na nebu, a ne samo na Zemlji? Uputimo, primera radi, pogled ka sazvežđu Severna kruna. U njoj vidimo kružnicu, krunu i lavirint. Vidimo inicijacijsko iskušenje Tezeja. Vidimo čudovište Minotaura. Vidimo oreol svetaca. Vidimo boginju Liberu, ali vidimo i kazamat, karantin, svet mrtvih, arenu izopšteništva i otpadništva. Vidimo oblik Amente, oblik čistilišta. I vreme koje je sebe okitilo ovim simbolom ukazuje na ono što se sprema. Kontrainicijacija je stvorila tamnicu sa svim iskušenjima; inicijacija će pronaći put za odabrane pojedince. Ostali će pasti Minotauru.

Institucije su čudovišta. One su moćni izraz kolektivne bespomoćnosti ljudi. U slučaju da su ljudi kao pojedinci moćni, nikakve institucije ne bi bile potrebne. U svojoj ukupnosti, institucije čine sistem. Taj sistem jeste izraz svemoći ljudske nesposobnosti. U legendarnom filmu „Matriks“ prikazan je ekstremni futuristički oblik razvoja sistema, čije se premise zapravo odnose na svet u kome obitavamo. Međutim, kako je taj film ipak u produkciji jedne takve institucije – Holivuda, ostavljena su vrata sretnog završetka, koridor koji biva otvoren altruističkim delovanjem svojevrsnog mesije. Naime, ljudi spavaju, savladani silom sistema, uljuljkani u njemu, pa ih je stoga potrebno probuditi i pokazati im istinu, jer „istina će ih osloboditi“. Kakva istina? Čija istina? Pođimo redom od premisa buđenja.

„Sistem je naš neprijatelj!“ Tako glasi prva premisa revolucionarnog buđenja. Tu tvrdnju uopšte nije potrebno dokazivati. Naša teskoba o tome svedoči. Njena istinitost je očigledna, ma koliko nas ubeđivali da je ovo jedan od najboljih mogućih sistema bez obzira na sve njegove manjkavosti. Naravno, svi mi to znamo, ali u suštini nasedamo na prvi prigovor ovoj tezi. Jeste, sistem ne valja, ali šta bi bila alternativa? Povodom toga se protiv nas digne čitava sila argumenata i asocijativnih nizova užasa koji predočavaju čudovišne alternative ili katastrofalne posledice njihovog izostanka u odnosu na uspostavljeni bezalternativni sistem. Tako biva presečen razvoj osmišljavanja i traganja za alternativnom, barem kod većine sistemskih spavača, njegovih robova, korisnika i žrtvi. I to je za većinu kraj. Oštrica otpora je u začetku, ako ne slomljena, ono dobro zatupljena, predočavanjem pitanja ne samo šta je alternativa, nego i ko je deo te alternative.

Ukoliko smo prevazišli prvu prepreku, vezanu za početnu premisu, dolazimo do druge premise koja iziskuje napor uživljavanja kako bismo ostvarili posmatračku distancu: „Kada si unutar sistema i kada se osvrneš, šta vidiš? Vidiš poslovne ljude, učitelje, advokate, radnike. Zapravo vidiš oblikovane umove koji služe sistemu.“ Premisa upućuje na to da mali, obični ljudi koji samo rade svoj posao, jesu glavni održavaoci tog užasa svakodnevnice. Oni su njegove pčele radilice, šrafovi u mašineriji, anonimni aparatčici, svako u svom delokrugu, u svojoj profesiji, smislu ili besmislu, ispunjavaju dodeljenu im svrhu. Međutim, kako je ovaj primer pčela radilica uzet iz jednog razvijenog i konformističkog sveta, njegov domet nije toliko sveobuhvatan da predoči razmere sistema. Sistem ne dopire samo tamo gde je sve uređeno kao u košnici, nego i tamo gde vladaju nered i bezakonje. Anarhija je takođe deo sistema – sistemska anarhija. Otud je i onaj beskućnik, na prvi pogled izopštenik iz sistema, takođe deo sistema. Ilegalni imigrant, nevoljnik, izbeglica, beskućnik, nezaposleni, zatvorenik, kriminalac, otpadnik, apatrid itd. Svi su oni takođe deo sistema, obuhvaćeni mrežom složenih odnosa koji njihovu nezavidnu ili užasnu životnu situaciju, njihovo socijalno, ekonomsko, psihičko, fizičko i zdravstveno stanje čine neophodnim delovima funkcionisanja sistema. I oni koji se protiv sistema bune, pružaju otpor, takođe su deo istog. Sve i svako je obuvaćen mrežom odnosa, oblika mnjenja i ustanova koje čine sistem. 

Pa kako onda uopšte izaći iz sistema, kako se osloboditi, ili promeniti sistem? Poslednja rečenica premise o oblikovanim umovima ljudi koji služe sistemu, znači da izlazak iz sistema podrazumeva svojevrsni izlazak iz uma, neku vrstu bezumlja u odnosu na sistem. Biti van sistema znači obitavati u ludilu. Na površini sistema jeste njegova ideologija. Možemo povesti široku raspravu o tome šta je ideologija sistema, ali za ovaj slučaj neka to bude njegova doktrina: organizovani skup predstava i aksiomatskih iskaza potkrepljen odgovarajućim narativima čija je svrha držanje pretežnog dela umova u okviru neophodnim za funkcionisanje i održavanje sistema. Za ideologiju sistema biti lud znači ostvarivati misli izvan njenih okvira. Razmišljati vansistemski, znači obitavati u ludilu. Za um oblikovan da služi sistemu, misli, ideje i ponašanja čija se uporišta nalaze izvan sistema, jesu manifestacije ili simptomi ludila. Umovi oblikovani da služe sistemu slede ustaljene trase i modele razmišljanja, maštanja i delovanja. Čak je i njihov izlazak izvan sistema omeđen određenim pokazateljima i orijentirima te ih tako zadržava u sistemu uspavljujući njihov revolucionarni potencijal. Um oblikovan da služi sistemu uglavnom je nesposoban za samostalno odlučivanje i razmišljanje, što znači slabog kapaciteta volje. Sistem donosi odluke za nas, odnosno to čine njegove institucije. Dakle, izlazak iz mentalnog okvira sistema nije isto što i izlazak iz sistema, ali jeste prvi korak.

„I to su umovi koje treba spasiti.“ Tako glasi sledeća premisa, koju ću odmah povezati sa narednom: „Sve dok ih ne spasimo, oni su unutar sistema i to ih čini našim neprijateljima zbog toga što oni nisu spremni da budu isključeni iz sistema.“ Ovde uočavamo tri ključne reči: spasiti, neprijatelji, isključeni. Iza ovoga stoji jedna humanistička etika, jer ipak je u pitanju Holivod, da neprijatelja treba spašavati. Neprijatelja ne ubijamo nego ga spašavamo! U vazduhu ostaje da visi pitanje a nije li na putu spašavanja neprijatelja u redu ubijati one koji predstavljaju prepreku? I koliko je neprijatelja prihvatljivo ubiti ne bi li ostali bili spašeni? Uopšte, kakva je cena spašavanja samo jednog neprijatelja? I šta ukoliko se kroz praksu ustanovi da spašavanje jednog podrazumeva likvidaciju desetine, stotine pa i hiljada neprijatelja? Hoće li i tada naša revolucionarna mesijanska misija biti nepokolebiva ili će zastati zarad kalkulacije – koliko mrtvih zarad jednog spašenog? Mislim da je sistem toliko ukorenjen u umovima ljudi da je praktično nemoguće razoriti sistem a da većina čovečanstva to uopšte i preživi. Zato sam proces revolucionarnog oslobađanja nazvao revolucijom katastrofe, jer put oslobođenja jeste katastrofa.

Isključiti naglo nekog iz sistema za njega predstavlja katastrofu. Isključiti sve ljude iz sistema jeste opšta katastrofa. U tom smislu su na prvi pogled u pravu zagovornici sistema (i takođe sistemskih alternativa) da je sistem bezalternativan, odnosno da je alternativa zapravo katastrofa te je bolje držati se sistema, postepeno ga popravljati i usavršavati, nego raditi na njegovom urušavanju. To je naoko mudar put marširanja kroz sistem, tzv sistemskih reformi, odnosno jednog beskrajnog reformskog procesa i nikad dovršenog rada na usavršavanju nečeg što ne može biti savršeno. Pitanje osnovnog metoda vazda je bilo jabuka razdora između radikalnih revolucionara i umerenih reformista. Put revolucionara je katastrofalan, ali zar se isto ne može reći i za put reformista? Razlika je u tome što revolucionarni pristup uzrokuje katastrofu odmah, dok reformisti zapravo gomilaju, tempiraju i odgađaju ispoljavanje katastrofalnih posledica, ako je moguće za vreme nakon njih. Reformisti naivno veruju kako je moguće napraviti bolji sistem i da je moguće metodom korak-po-korak osloboditi čoveka stvaranjem drugačijeg, poboljšanog sistema! Oni se užasavaju revolucionarnog terora i anarhije te ne uviđaju kako je i njihov put veoma sličan. I sa njihovog stajališta teror je takođe neophodan, ali je kontrolisan, dok je anarhija ograničena. Put reformista je paradoksalan. Oni zapravo žele novi i bolji sistem, ali kumulativne posledice njihovog metoda jesu katastrofa. To je katastrofa bez ostatka, dok revolucionarna katastrofa unapred poznaje cenu – sloboda za mali broj odabranih.

Sada biva jasnije da je ideologija „Matriksa“ jedna romantično-herojska verzija reformističkog mentaliteta, koja pozajmljuje malo od revolucionarnog žara, ne bi li bila prijemčivija kao predstava. Reformisti zapravo žele da oslobode čovečanstvo u celini, naravno, uz prihvatljive gubitke. Revolucionari nisu zainteresovani za čovečanstvo kao takvo, već za preživljavanje jakih izvan sistema. Iz njihove perspektive i samo jedan čovek je čovečanstvo. Biti slobodan takođe znači i izaći iz okvira čovečanstva. Dakle, bude se izuzetni pojedinci, sami od sebe ili na osnovu mističnog odabira aktera revolucije, čiji je cilj uništenje sistema a ne spašavanje čovečanstva iz istog. Zašto je potrebno usvojiti tako nehuman zahtev Božanske revolucije katastrofe neobaziranja na one koji spavaju, koji su uključeni u sistem? Ne poseduju svi ljudi kapacitet ličnih svojstava neohpodnih za uspešno rušenje sistema, niti poseduju kapacitet za spoznaju i prihvatanje istine da istine zapravo nema. Istina postoji samo kao odrednica nekog stanja. U tom smislu možemo govoriti o istini o sistemu, ali istina van sistema nije nešto uhvatljivo. Zato probudimo samo one koji to imaju, a ostali nas ne zanimaju. Razlog tome leži u poslednjoj izdvojenoj premisi: „Mnogi od njih su postali tako inertni da ne znaju razmišljati za sebe, postali su toliko ovisni o sistemu da će se boriti svim silama da ga zaštite.“

Naposletku, zašto je uopšte potrebno rušiti sistem? Zašto jednostavno ne prepustiti ljude njihovoj sudbini, a oni koji su uspeli da izađu iz sistema, zašto bi se uopšte bavili njime, umesto da bez osvrtanja zaplove ka pučini slobode? Rekao bih da je to cena slobode. Pojedinac može zaploviti ka pučini slobode, ali takođe ima dužnost prema onim silama i entitetima koje možemo osloviti kao gospodarima univerzuma. Darovi bogova nisu besplatni.

Arkana Čarobnjak u tarotu

Čarobnjak d’Este špila

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

Obeležen je brojem jedan, što ukazuje na poznato načelo prvog pokretača, odnosno demijurga. Najdžel Džekson kaže da je Opsenar frontmen tarota jer otvara magičnu predstavu. On je otvarač, što je značenje koje ima veoma dubok ezoterijski smisao. U egipatskoj mitologiji to je bog Ptah, kod sufija je šejh, a u masonskoj tradiciji predstavlja majstora, onog ko otvara radove. Njegovi nazivi su takođe Le Pagad, Le Bateleur, Il Bagatino[1], Il Bagatto, Il Bagattel, Il Bagat, Il Ciabattino, Harlequin, Arlecchino. Sledeći zelenu Ludu, Džekson kaže da je Opsenarev pandan u venecijanskoj Commedia dell’arte tradiciji odeven u crveno. U pitanju je karakterističan lik srednjovekovnih vašarišta koji zabavlja gomilu. U liku Čarobnjaka kriju se džambas, akrobata, harlekin, fakir, hipnotizer, mag, spiritista, žongler, iluzionista / mađioničar, šibicar, varalica, igrač, zabavljač, batler, zanatlija, sluga, trgovac, umetnik, kovač i alhemičar. Čovek sa planom. Kao takav, Čarobnjak je dete Merkura, ali i Meseca, budući da stvara opsenu. To ukazuje na nekog ko poseduje veštinu. Ruke i glas su njegovo oruđe.

Džekson ukazuje na sličnost lika Opsenara sa imaginacijskom talismanskom predstavom Merkura opisanog kod Agripe kao naočitog mladog muškarca sa bradom koji u levoj ruci drži štap oko kojeg je uvijena zmija, dok u desnoj ima strelu i čija stopala imaju mala krila. Agripa tom liku pridodaje kvalitete kao što su znanje, rečitost, umešnost u trgovini i dobitak. Andrea Vitali ovu kartu pripisuje Mesecu, odnosno zanimanje koje je njome prikazano, a što potkrepljuje minijaturama iz knjiga petnaestog veka Mittelalterliches Hausbuch i Codice De Sphaera, u kojima su prikazane slikovite predstave Mesečeve dece, odnosno tipova ljudskih aktivnosti pod zaštitom Meseca.

Čarobnjak d’Este špila u ruci ne drži štap, nego čašu. Osim toga on ima publiku. Zatičemo ga u akciji, kako stoji iza stola i dvojici prisutnih posmatrača skreće pažnju na čašu koju drži visoko podignutu u desnoj ruci dok levim kažiprstom dotiče ruku koju je jedan od likova ispružio, verovatno u nameri da dohvati tu čašu. Ne možemo ne prepoznati osnovni element veštine koja se u naše vreme zove neurolingvističko programiranje. On potpuno dominira njihovom pažnjom što ga stavlja u superiorniju poziciju. Upravo je uperen kažiprst, koji ukazuje na zemlju ili na disk (opet simbol zemlje) veoma čest motiv na ovoj karti u mnogim špilovima, dok je druga ruka zauzeta manipulacijom štapom.

Marseljski špil

Čarobnjak Marseljskog špila, odeven je poput srednjovekovnog vašarskog zabavljača. U levoj ruci lik drži štap u visini očiju, dok desnom rukom, u visini pupka, drži novčić. Raspored boja na njegovoj odeći ukazuje na polaritet njegovog tela. Levo stopalo je crveno, što ukazuje na vatreni, odnosno električni element. Leva natkolenica je plava, vodena, magnetna, levi deo abdomena crven, levi gornji deo plavi, zatim levo rame i nadlaktica crveni, dok je podlaktica kojom drži štap plava. Štap je vatra, otud je sasvim prirodno da plavim, magnetnim elementom neutrališe dejstvo električne prirode štapa. Leva strana njegovog tela, počevši od podlaktice je crvena, električna, što je polaritet kojim kontroliše magnetnu prirodu novčića, završava plavim, magnetnim desnim stopalom. Tako je njegovo telo podeljeno na dvanaest celina, šest magnetnih, šest električnih. Naravno, gornji od donjeg dela tela odvojen je dvostrukim žutim pojasem, kao i žutim te narandžastim trakama koje razdvajaju njegove podlaktice od ramena. Tako dobijamo petnaest delova, i šesnaesti – glavu koju krasi šešir čiji oblik podseća na tzv lemniskatu kao simbola beskonačnosti (sličan nosi žena prikazana na karti Snaga u Marseljskom špilu), o čemu ću malo dalje reći nešto više. Obod šešira je crven, sredina žuta, dok je unutrašnjost zelena. Pogled usmeren blagim uglom dole desno ukazuje na njegov fokus kojim se on uzemljuje, uravnotežuje, dok izvodi operaciju manipulisanja osnovnim energijama ili pažnjom svojih posmatrača. Ispred njega je sto na kome su poređani instrumenti njegovih operacija: jedna velika posuda (ili vreća) i dve manje, zatim dve kockice, dva bodeža, kao i osam novčića (jedan je delimično prekriven vrećom). Štap i zlatni novčić su van stola.

Stočić na kome su elementi poređani ima četiri ugla i tri noge. Okultisti u tome prepoznaju sedam planeta, odnosno četiri elementa i tri alhemijska načela. Tronožac, međutim, ima mnogo dublje značenje. Na njemu se moglo i sedeti, a u tom svojstvu on je bivao posvećen i povezan sa proricanjem, o čemu svedoči legenda o tronošcu Delfijskog proročišta. Pitija je sedela na njemu i davala proročanstva. Opsenar bi tako mogao imati i gatarsku ulogu, tj ulogu vašarske gatare. Osim toga, uloga stola mogla bi biti povezana sa žrtvenikom. Tada bi Opsenar bio neko ko na oltaru vrši određeno žrtvovanje a što lik ove karte stavlja u jedan sasvim drugačiji okvir. To bi ga onda učinilo sličnim Prvosvešteniku, a po simbolici žrtvenog stola sa slikom univerzuma – i sa kartom Svet. Žrtveni sto je univerzum, hram i središte sveta, dok bi Opsenar, radeći za njime, otelovljavao samog Boga.

Seli Nikols je, upoređujući Ludu i Opsenara rekla da Luda izražava duh igre, bez obaveza, sa velikom energijom koji besciljno luta svetom, dok je Opsenar usredsređen na objekte ispred sebe. Njegov teatar je sto koji stoji ispred njega i na kome se nalaze oruđa njegove predstave. Po Seli Nikols, transcendentalni svet je dom obojici. Kako ona kaže, Luda se igra u njemu kao nesvesno dete, dok Opsenar putuje kroz njega kao sezonski putnik. Luda je šala, a Opsenar mađioničarska predstava. Opsenar zadivljuje, Luda zasmejava. I što je najvažnije, kako Nikols primećuje, marseljski Opsenar je uhvaćen u stvaralačkom trenutku.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu Čarobnjak je odeven u crveno i zeleno. Izraz lica mu je melanholičan, pogled odsutno usmeren ka dole. U levoj ruci pridržava štap, dok desnom, sa ispruženim kažiprstom ukazuje na veliki disk koji leži na stolu. To je šema koju je sledio Marseljski špil: leva ruka drži štap a desna disk. Vejtov Mag visoko u desnoj ruci drži štap dok levom, sa ispruženim kažiprstom, ukazuje na zemlju. Po mišljenju Seli Nikols, Vejt je izbacio većinu dvosmislenosti marseljske verzije Opsenara i time dosta od vitalnosti ovog lika. Rekao bih da je Vejt tako skicirao idealizovanu predstavu maga Zlatne zore. Povodom Vejtovog maga, Nikols je s pravom primetila da je u toj predstavi tamni ženski jin sasvim isključen te da je lik statičan, sterilan, dodao bih, viktorijanski krut te prosto zrači, kako Nikols kaže: rigidnim perfekcionizmom. U Vivil špilu lik na karti Čarobnjak drži podignutu desnu ruku dok mu je leva savijena sa šakom koja stoji u visni pupka. U Krolijevom špilu čarobnjak je nazvan Magus i prikazan je kao da je prikačen na veliki štap, a što asocira na raspetog Hrista, a Hrist je u tom smislu Merkur, koji je nosilac štapa. Čarobnjak ili Opsenar manipuliše pažnjom, tumači događaje, čulne utiske pretvara u činjenice. Kastaneda bi rekao da pomera položaj skupne tačke. Upravo je taj aspekt bitan pa bih se povodom toga vratio na opaske Seli Nikols koja u Opsenaru otkriva svojstva kovača i alhemičara jer on na magičan način obmanjuje vreme zahvaljujući svojoj sposobnosti da ubrza prirodne procese, poništavanjem zakona vremena. Kao što kovač ubrzava pretvaranje metala zagrevanjem, objašnjava Nikols, tako i Opsenar izaziva preobražaj svesti dodajući vrelinu emocionalnog sadržaja.

Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje polaznika inicijacijske škole, odnosno fazu u kojoj se vrši njegova priprema. Ta priprema podrazumeva vežbanje imaginacije, a ona, kako Levi kaže, uzdiže volju i daje joj snagu nad astralnim svetlom, odnosno univerzalnim agensom. Imaginacija je sredstvo primene reči, s obzirom da svako posvećenje sadrži i određene reči, koje bez primene, ostaju da šuplje zveče u umu posvećenika. Elifas Levi je u položaju tela Opsenara video obrise hebrejskog slova alef, što je u skladu sa njegovim shvatanjem veze slovo-slika. Za Osvalda Virta, ova karta, projektovana na univerzum, predstavlja boga, a u čoveku – ego.

Po Kroliju, Magus predstavlja volju. Pošto predstavlja izraz Merkurove prirode, Magus je, za Krolija, glasnik bogova, odnosno reč stvaranja čiji je govor tišina. Uslov manipulacije štapom je tišina, ukidanje unutrašnjeg dijaloga. Iz tišine dolazi reč koja je instrument moći i istine, a ne iz zbrke svakodnevnih misli. Tot je ibis, a ibis je usredsređenost. Kod Krolija se u Magusovoj pratnji nalazi babun, čija je dužnost, kako kaže Kroli, da izopačuje reč Božju. Babun zapravo predstavlja senku, predstavlja reči, a reči su formule, oblici vibracije. To su reči moći kojima Magus izražava svoju volju. Sam Magus je simbol prvobitne vibracije. Kao što sam naglasio, u Krolijevom špilu Magus ne drži štap u ruci nego je on sam štap, a što ukazuje na specifičnost Krolijeve magijske formule izražene u ovoj karti po kojoj je čovek bog. U drugim špilovima Čarobnjak drži štap kao oruđe moći njegove volje. Kako Kroli objašnjava, budući da je Tot pisar bogova, upotreba govora ili pisanja znači pojavu dvosmislenosti ili laži. Govor u mitološkom smislu jeste otkriće pripisano bogu Totu, budući da njegova intervencija stvara razdelnicu između prvobitnog jezika oponašanja životinjskih glasova i jezika složenije kulture. Ibis je govor civilizovanog čoveka a babun je kliktanje i jezik onomatopeja, preljudski izvor govora. Mag je otud čovek artikulisanog govora.

Vejtov špil

Po sistemu Zlatne zore Čarobnjak je povezan sa hebrejskim slovom bet, dok je u francuskom sistemu povezan sa slovom alef. Pol Foster Kejs, oslanjajući se na značenje slova bet (kuća) ukazuje na lokaciju, geometriju, građevinu, obradu materijala, kao i na to da je građevinarstvo deo hermetičke nauke, te da su survivali ove ideje sačuvani u masonskim ritualima. Mojsijevo Petoknjižje započinje slovom bet u prvoj reči teksta berašit (bet-reš-alef-šin-jod-tau), koje je u tom smislu prvo slovo i označava stvaranje. Dakle, Čarobnjak bi bio onaj ko ume da izgovori Božje ime na pravilan način čime stiče moć vladanja skrivenim silama. Praktično, to znači usmeravanje vibracije voljom.

Opsenara sa kartom Točak sreće povezuje načelo prvog pokretača. U krajnjoj liniji Čarobnjak je čakravarti, onaj koji pokreće točak. Njegovo bitno svojstvo je znanje. U većini špilova Čarobnjakovo usmerenje je u levo, nasuprot vremenu, što u kontekstu tog lika označava manipulaciju sekvencama vremenskog toka, cepanje pažnje posmatrača radi uspešnosti trika. Štap kao njegovo glavno oruđe u većini špilova predstavlja simbol veštine i moći, što je u imaginaciji okultista od tog lika načinilo simbolom okultne nauke. To je vidljivo kod Krolija i Vejta čiji Magus ima istaknut simbol beskonačnosti iznad glave.[2] Opsenar svakako barata onim što Levi naziva univerzalnim magijskim agensom, odnosno astralnim svetlom. Taj magijski fluid je, po Džeraldu Masiju, pojava poznata od davnina a koju su Egipćani nazivali sa. Inače, sa je svojstvo sasvim saobrazno prirodi bogova u smislu njihove moći, a koji se međusobno razlikuju po količini tog svojstva.

Ronald Deker izvlači zanimljivu paralelu o poreklu Opsenara, a to je Agatodemon (agathos daimon), dobri duh povezan sa Totom / Hermesom, koji u mitskim okvirima ostvaruje različite uloge. Agatodemon je poznat kao lični zaštitnik, ali i kao duh mesta (genius loci) U okviru hrišćanstva on postaje anđeo. Egipćani su ga prikazivali u obliku zmije sa ljudskom glavom, dok kod gnostika poprima oblik zmije sa glavom lava. Deker ukazuje na vezu koncepta Opsenara sa egipatskim bogom tvorcem Knumom ili Hnumom, tj Knefom, što je, kako on naglašava, moglo biti poznato u renesansi posredstvom Eusebija iz Cezareje (260-340), hrišćanskog polemičara i egzegete. On je u svojim spisima navodio Filona iz Biblosa (64-141), koji je pominjao svojstva boga Hnuma. To božanstvo se u egipatskoj umetnosti pojavljuje kao majstor sa ovnovskom glavom koji sedi za grnčarskim točkom na kome vaja decu. To podseća na Opsenara ili na Holbeinovog genija koji pozdravlja prenatalne duše predstavljene bebama. U nekim špilovima Opsenar uključuje dvoje ili više dece. Nemački slikar i graver Hans Holbein Mlađi (1497-1543) je umetnički prikazao antički tekst poznat kao Cebesova tabla (navodnog Sokratovog učenika). U svom prikazu Holbein je predstavio nerođene duše u obliku nagih beba. Svaka od nerođenih duša prikazana je u razgovoru sa starim bradatim čovekom označenim kao genius, odnosno daimon. Daimon je uvodio duše u pejzaž pun alegorijskih bića, od kojih mnogi podsećaju na likove tarota. Holbeinov daimon umnogome podseća na Opsenara / Čarobnjaka. On ima štap, otvoreni svitak i karakterističnu kapu.

Hans Holbein Mlađi – Cebesova tabla, prikaz Geniusa sa nerođenim dušama

U socijalnom smislu Čarobnjak / Opsenar je iznad Lude, ali njegova kapa, kao izraz njegovog društvenog položaja, odaje čoveka koji takođe bitiše negde skrajnut. Oskudno rastinje prikazano na ovoj karti u mnogim špilovima, vašarski ambijent njegovog delovanja, ukazuje na problematično zanimanje koje sa sobom nosi neizvesnosti, možda i nomadski život. Nasuprot tome, u Mantenja tarokiju pandan Čarobnjaka / Opsenara je vredni zanatlija, manje sklon opsenarstvu, avanturizmu, neurolingvističkim i marketinškim trikovima, a više fokusiran na rad i stvaranje. Marljivi rad na usavršavanju svojih veština je njegova druga strana.

U moderno vreme je popularno verovati da zakrivljeni obod Opsenarovog šešira označava znak beskonačnosti, tj lemniskate, čije se poreklo može pratiti sve do neoplatoniste Proklosa Diadohosa (412-485). Međutim, veliko je pitanje da li je taj simbol upravo onaj koji krasi glavu Opsenara i Snage Marseljskog tarota? Ronald Deker ukazuje da u srednjovekovnoj i renesansnoj umetnosti šeširi širokog oboda označavaju egzotične velikodostojnike, poput apostola, starozavetnih proroka, drevnih magova, trojanskih junaka, arturijanskih vitezova itd. Takođe, veliki šešir obeležje je adepta, sudeći po nekim izvorima. Dakle, šešir koji nosi Opsenar njemu daje obeležje povezanosti sa nečim dalekim, nepoznatim i tajanstvenim. Sličan šešir nosi i Snaga. Deker pominje da su sveštenici boginje Fortune bacali male štapiće i kuglice po oltaru kako bi iz dobijenih obrazaca tumačili budućnost. Možda to isto radi i vašarski Opsenar tarota.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Čarobnjak kao izraz astrološke prirode Merkura, u negativnom značenju predstavlja strah, odnosno ispoljeni idealizovani mračni aspekt sopstva, što možda i nije baš dobar način da se opiše fenomen. To je ovaploćeni onaj deo čovekovog bića koji je uvek skriven, s tom razlikom što ovde nije reč o čistom dvojniku, nego dvojniku na kojeg je nakačen čitav demonski univerzum. On predstavlja pandemonium u mikrokosmosu. To je veoma moćna i opčinjavajuća slika sebe u koju je ego zaljubljen te predstavlja poslednji korak pred ono što je predstavljeno kartom Luda. Ovakav manifestovani demonizovani dvojnik zapravo usisava dnevnu ličnost koja se gubi u mozaiku nepoznatih dimenzija u kojima obitava dvojnička svest, pa je otud takav čovek često na neki način odsutan iz ovog sveta.

---

[1] Verovatno od latinskog baculum što znači štap.

[2] „Štapić je, kao i štap, simbol moći i vidovitosti, bilo da je reč o moći i vidovitosti koje dolaze od Boga, ili o magičnoj moći i vidovitosti koje su otete nebeskim silama ili dobivene od demona: štapić čarobnjaka, veštice i vile.“ Rečnik simbola, odrednica Štapić.

Krolijev špil

Teorijske pretpostavke Malog terajućeg rituala pentagrama

Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE

Većina onih koji su kročili stazom tzv zapadnog okultizma izvodila je Mali terajući ritual pentagrama. Mnogi ga prihvataju zdravo-za-gotovo, u smislu da služi za čišćenje aure, astrala, proterivanje klipota itd. Za neke je ta praksa izraz konzervativnih, zastarelih ili prevaziđenih oblika magijskog rada, ali smatram da ovaj ritual, koji je istovremeno i oblik aktivne meditacije, nije dovoljno shvaćen od strane okultnog janvog mnjenja, pa i samih njegovih praktikanata. Počnimo redom.

Pentagram je kao oblik pre svega u vezi sa ženskim, sa zemaljskim, onim htonskim, a u planetarnoj sferi sa Mesecom, Venerom i donekle Marsom, mada ova poslednja veza proizilazi iz kabalističkog rezona. Ritual pentagrama skopčan je sa ženskim načelom, sa elementarnom prirodom i mikrokosmosom. On uobličava energetsko, odnosno svetlosno telo čoveka, služi za formiranje i formatiranje mikrokosmosa i stvaranje adekvatne svesti koja je u skladu sa svrhom čitavog sistema čiji je ovaj ritual deo. Njegovom primenom, odnosno upražnjavanjem svih varijanti rituala pentagrama, čovek stvara suptilnu mat(e)ricu oko sebe koja ga porađa kao probuđenog čoveka, kao onog ko je usavršio samog sebe, ko je spoznao svoju volju i ostvario komunikaciju sa svojim unutrašnjim genijem. Unutrašnji genije je u mikrokosmosu isto ono što je Bog u makrokosmosu. To je anđeo-čuvar, unutrašnji bog.

Ovde moram izneti jednu ogradu. Ne smatram da svako ljudsko biće ima svog anđela-čuvara koji tu negde visi iznad njihovih glava dok oni spavaju, jedu, nužde, rade to šta rade, mahom traćeći vreme. Teoretski, svako bi ga mogao imati, ali taj se entitet mora prizvati. Na ljudskom biću je da učini prvi korak. Ako čovek to ne uradi, onda ni sa druge strane neće stići nikakav odgovor. Anđeo-čuvar, dakle, na neki način jeste deo čoveka, ali i nije. Zapravo nije, ali kada se uspostavi kontakt onda kao da jeste. Posvećenik, između ostalog, ima zadatak da pažljivo motri na svoj duhovni identitet, odnosno svog anđela koji je povezan sa posvećenikovom zvezdom, tj. savršenom prirodom. Naravno, ovo ne znači da će neko stupiti u kontakt sa svojim anđelom-čuvarem jednostavno izvodeći ovaj ritual, ali će svakako za to biti pripremljen. Imajmo na umu da rituali poput velikog i malog pentagrama, kao i velikog i malog heksagrama, imaju za cilj i stvaranje mikrokosmičkog, a u ograničenoj meri i makrokosmičkog poretka zasnovanog na istini. Reč je o negovanju, odnosno kultivisanju ljudske prirode, kao i prirode elementarnih i planetarnih uticaja u, uslovno rečeno, materijalnoj dimenziji postojanja.

Svrha rituala pentagrama je, u krajnjoj liniji, izgradnja novog čoveka razgradnjom onog starog. To je svrha materice Velike Majke, da razgradi staro, reciklira ga i izluči kao novo. Taj novi čovek je primenom tog rituala u osnovi ovladao sobom, odnosno elementarnim snagama u sebi; osvetlio je najprimitivnije slojeve psihe izvlačeći ih iz arhetipskih ili atavističkih dubina nesvesnog, te nadvladao negativni elementarni karakter ženskog principa (za koji Erih Nojman kaže da se izražava u fantastičnim i himeričkim predstavama koje ne potiču iz spoljašnjeg sveta). Nojman upoređuje načelo Velikog Ženskog sa kosmičkim jajetom pa ističe da njegova tamna polovina rađa zastrašujuće figure koje iznose na videlo onu mračnu, nedokučivu stranu života i ljudske psihe. Njena suprotnost je, po Nojmanu, roditeljska i hraniteljska, tj. zaštitnička i utopljavajuća ženskost, a koja se prizivnom varijantom rituala aktuelizuje u mikrokosmosu. Besprekornim radom posvećenik na neki način vaskrsava iz samoga sebe, odnosno aktuelizuje telo uskrsnuća u fizičkom telu. Tehnički rečeno, usavršava „etarskog“ dvojnika. Tada posvećenik biva osposobljen za opštenje sa kosmosom budući da razvija svoja astralna čula. To je preduslov za izmicanje silama sudbine kojoj su potčinjeni oni sa nerazvijenim suptilnim čuvstvom.

Mali terajući ritual pentagrama je priprema za rad koji će nadograditi posvećenika, pre svega za Mali ritual heksagrama sa kojim će posvećenik tek steći muškost (u magijskom smislu), zakoračiti ka makrokosmosu, jer će mu kapije viših inteligencija planetarnih priroda onda biti dostupne. Zato je preporuka da se ritual pentagrama izvodi svakodnevno čitavog života. Mora se izvoditi svesno, uz nameru, precizno, odlučno, sa stilom, besprekorno, uporno. U krajnjoj liniji praktikovanjem ovog rituala čovek uspostavlja komunikaciju sa arhetipskim silama i njihovim predstavnicima u obliku arhanđela judeo-hrišćanske tradicije:[1]

Rafael na istoku – koji isceljuje i podučava

Mihael na jugu – koji štiti i usmerava

Gabriel na zapadu – koji osnažuje i tumači

Uriel na severu – koji prosvetljuje, tj uspostavlja svetlosni poredak u duhu i svesti

To su četiri stožerne tačke magijskog univerzuma koje tvore telo sfinge: Bik na istoku, Lav na jugu, Orao na zapadu, Anđeo (tj. Čovek) na severu. Lav predstavlja kandže sfinge; Orao – sfingina krila; Bik – bokove sfinge; Čovek – glavu i grudi sfinge. U tome prepoznajemo simbolizam četiri zodijačka znaka: Bik, Lav, Škorpija i Vodolija. Četiri životinje su četiri oblika životinjskog atavizma koja se ritualom mogu probuditi. Boginja Nuit / Nut, kao gospodarica groba, prostora, ali i nebeskih životinja, odnosno zodijačkog kruga, takođe je stožerna sila simbola pentagrama i rituala pentagrama. Upravo je oblik pentagrama koji se u ritualu iscrtava u vazduhu prema svakoj od četiri strane sveta, prstima ili magijskim oružjem, zapravo portal te komunikacije koji vodi ka četiri ključne zvezde stubova neba, a to su Aldebaran, Regulus, Antares i Fomalhaut.

Po Erihu Nojmanu, tokom istorijskog razvoja muškosti i solarnosti ka patrijarhalnim vrednostima, odnosno vrednostima muških božanstava Sunca i svetlosti, negativni aspekt ženskog je potisnut. Zato se taj mračni vid ženskog danas javlja samo kao nesvesni ili praiskonski sadržaj. Danas se upravo dešava eksplozija upravo tih praiskonskih sadržaja koji na nekontrolisani način preplavljuju psihu mase ljudskih bića. Povodom toga Kenet Grant je upozoravao da u današnje vreme lunarna klipotska sila neometano prekriva planetu i preti ljudima uništenjem, primanjem mnoštva elementalnih stvorenja u ljudske životne tokove. Po njemu, tu vrstu bića privlači masa lunarne energije, koja haotično ključa oko Zemlje, dok je adepata koji su upućeni u načine njenog magijskog korišćenja suviše malo da bi je mogli organizovati i usmeriti na stvaranje nadljudske rase, što je zapravo njen pravi zadatak i svrha. Naravno, tu Grantovu opasku o stvaranju „nadljudske rase“ ne bih komentarisao. Simbolizam Malog terajućeg rituala pentagrama ukazuje na mehanizam kojim bi se moglo odgovoriti na predočenu vrstu opasnosti, pošto taj ritual ima sve elemente organizovanja i usmeravanja lunarne sile. Da li bi cilj tog usmeravanja bilo stvaranje nadljudske rase, kako to Grant misli, ili možda popravljanje postojećih ljudskih rasa, to je pitanje drugog reda. 

Onaj ko izvodi ritual pentagrama sebe stavlja u simboličku mesijansku poziciju: deluje kao Oziris i kao Horus. Kao Horus (stav Ulazećeg) on projektuje mentalnu silu kroz portal pentagrama, dok u drugom slučaju kao Horus sa kažiprstom preko usana (znak tišine), koncentriše mentalnu silu u jednu tačku. Kao Oziris, u pozi koja fizički oponaša krst, reč je o raspetom, odnosno žrtvovanom Ozirisu (Hristu) koji obuhvata čitav univerzum mentalno projektujući sjajni krst. U pozi sa prekrštenim rukama na grudima, reč je o Ozirisu koji je vaskrsao.

Kako je to ustanovio kurikulum Zlatne zore, vibratorna formula koja aktivira iscrtani pentagram prema istoku je – IHVH, odnosno Jahve / Jehova, što predstavlja jedan čudan sinkretizam paganskog i monoteističkog. Međutim, IHVH je ovde shvaćen kao četvoropolna formula. Setimo se, u praktičnom smislu magisjkog rada, bogovi su, između ostalog, i formule. Ritual pentagrama predstavlja osnovni obred samopotvrđivanja praktičara i savlađivanja ženskih elementarnih sila. Nojman ukazuje da sve inicijacije imaju za cilj da sačuvaju pojedinca od „razorne sile groba“, odnosno od „proždirućeg Ženskog.“ Ritual pentagrama je otud osnovni oblik inicijacijskog delovanja, odnosno neka vrsta samoinicijacije, kojom posvećenik potvrđuje sebe u magijskom svetu, stavlja potpis posebne vrste na astralnoj ravni. U suprotnom, kaže Nojman, da dok god stvaralački elementi nesvesnog – elementi koji „teže svetlosti“ – ne uspostave vlastito svetlosno carstvo duha i svesti, oni jesu, i ostaju, delovi podređeni nesvesnom.

Ritual pentagrama ima i kosmogonijske, odnosno antropogonijske aspekte. U svojoj strukturi on kazuje kako su stvoreni čovek i kosmos. Sama ta činjenica ukazuje na terapeutsko svojstvo rituala, a terapija je slična egzorcizmu. Objekt / subjekt tog egzorcizma je sadržaj Senke, odnosno Mračno Žensko, čiji je simbolički izraz u tarotu karta Mesec, a u hermetičkoj kabali slovo kof, staza koja povezuje sefire Malkut (Zemlja) sa Necahom (Venera). To je staza arhetipskog Zapada. Po actečkoj mitologiji, dok još nisu postojali zemlja i ljudska svest, sve je bilo sadržano u carstvu mrtvih na zapadu. Ovaj detalj podseća na premise biblijskog stvaranja, ali i na situaciju u Rajskom vrtu, s tim što je ovde to idealno stanje prapočetka smešteno na tom mitskom Zapadu koje je, kako Nojman kaže – „uroboroska egzistencija nesvesne savršenosti“. Staza kof predstavlja demonske sile praiskonske tame koje prate solarnog boga, odnosno Sunce na njegovom putu kroz mračno podzemlje. Ovde valja imati na umu istovetnost podzemlja i kosmičkih dubina. Te demonske sile su mahom ženske, pa se uz pomoć simbola pentagrama i propratnog rituala one proteruju, ali i prizivaju, primoravaju na pokornost solarnom suverenitetu posvećenika, koji deluje poput Marduka koji pobeđuje drevnu boginju Tijamat i od njenog tela stvara svet. Marduk uređuje svet, koji u ulozi kosmičkog zakonodavca svakoj sili određuje večno mesto prema racionalnim zakonima koji odgovaraju svesti i njenoj solarnoj prirodi. Nojman kaže da su ti demoni matrijarhalnog razdoblja takođe i demoni kraja vremena koji će, kada se približi kraj sveta i kada se sudare Sunce, Mesec i zvezde, progutati čoveka.

Staza kof ima sličnosti sa mitskom planinom Kaf islamskog verovanja (verovatno starijeg porekla), čiji vrh, oličen u smaragdnoj steni, predstavlja mesto na kome mistik susreće svoju božansku prirodu, a što je Anri Korbin opisivao kao izlazak iz zdenca koji vodi prema smaragdnoj steni i ka anđelu te koji započinje u tminama noći. Kako Korbin kaže, na prilazima vrhu mistične planine svetli buktinja ponoćnog sunca kao primordijalna slika unutarnjeg svetla. Upravo je to svetiljka koju je nosio Hermes u središtu podzemne sobe. Geomantijska atribucija staze kof je figura Laetitia koja prikazuje piramidalnu strukturu. Njena planetarna priroda je jovialna, u znaku Riba, što je mesijansko obeležje. Kof je, dakle, jedan od puteva mesijanskog delovanja. Tama koja okružuje Mesiju ili posvećenika u njegovom mističko-okultnom pregnuću jeste predstavnik, da kažem velikog Zapada, metafizičkog Zapada, koji atmosferu staze kof, planine Kaf, arkane Mesec, čini zloslutnom, mračnom, pa i demonskom. Otud valja imati na umu Korbinovo upozorenje da usmerenje prema polu, kosmičkom severu, određuje ono dole i ono gore. Otud, pomešati to dvoje značilo bi smetenost. Čovek koji je izgubio svoju „polarnu dimenziju“, odnosno usmerenje prema metazifičkom Velikom Istoku, koji je pomešao Dole i Gore, upada u kandže dvojne prirode Vremena, satiruće smene dana i noći, koja mrvi svest i potire svetlost spoznaje. Međutim, osim o prostornim oznakama, moramo voditi računa i o vremenskim, odnosno razlikovati sakralno od vulgarnog vremena. U sakralno vreme ulazimo aktivacijom svesti tokom obreda, a preko posebnih oznaka (gnomona) pravimo uslove za skok svesti iz vulgarnog u sakralno vreme. Ti gnomoni su simboli drevnih magijskih sila prikazani geomantijskim figurama koje predstavljaju ključeve razumevanja odnosa solarnih i lunarnih uticaja u inicijacijskom delovanju posvećenika. Uz pomoć njih otkrivamo kakav je kvalitet određene sekvence sakralnog vremena u koji nameravamo da uronimo.

Korbin ukazuje na dihotomiju sakralnog i vulgarnog vremena, odnosno ezoternog i egzoternog, kroz odnos egzoternog dana i inicijacijskog svetla ezoterne noći. On ističe da svest mahom ne pravi razliku između njenog dana i njene noći. Ponoćno sunce nagoveštava kraj ove dvoznačnosti. I Mirča Elijade naglašava kako je sveto ono vreme u kojem se obavlja neki obred, a to vreme se suštinski razlikuje od uobičajenog, svetovnog vremena u koje smo uronjeni. Obredno vreme otud predstavlja oblik izlaska iz te uronjenosti. To na neki način označava i obnovu čoveka tokom izvršavanja obreda, u ovom slučaju rituala pentagrama. Svakodnevno ponavljanje ovog rituala, ili bilo kog drugog koji ima specifičnu sakralnu težinu, stvara određeni kontinuitet bitisanja svesti u svetom vremenu, koje je Elijade nazivao Velikim Vremenom. Sa druge strane, Veliko Vreme, jeste period mogućnosti hijerofanija, ukazivanja božanske prisutnosti onome ko u obrednom svojstvu boravi u tom vremenu, koje u slučaju rituala pentagrama pretpostavlja mitsko vreme stvaranja čoveka. Istovremeno, kako to naglašava Elijade, korišćenje mitskog vremena, odnosno njegov obredni priziv, Veliko Vreme pretvara u sadašnjost, kako bi ga živući čovek mogao iskusiti i boraviti u njemu. Stoga, može biti korisno pre izvođenja rituala pentagrama čitati biblijsku sekvencu stvaranja čoveka, ili taj isti motiv iz nekog drugog mitološkog izvora. Tako će posvećenik u svojoj svesti oživeti mitske trenutke antropogeneze. Kako Elijade naglašava, istovremenost s velikim mitološkim trenutkom je uslov neophodan za delotvornost svakog magijsko-verskog obreda. Svaki put kada se ponavlja neki obred ili važan postupak, ljudi podražavaju arhetipski čin Boga ili pretka, čin koji se dogodio u početku vremena, to jest u mitsko doba. Dakle, ritualom pentagrama raščišćavaju se duboke podsvesne naslage koje stoje između čoveka i Tvorca. Upravo te mračne naslage prete da proždru solarno seme svesti u ljudskom biću čiji je makrokosmički izraz naša zvezda – Sunce. Doslovno, ritualom pentagrama isteruje se đavo iz čoveka, odnosno posvećenik se, poput Mesije, oslobađa od vlasti Zmija i priprema za svoj povratak u svet (u heksagram).

Razumevanjem prirode ovog rituala ulazi se u predvorje razumevanja kosmogeneze i antropogeneze. Elijade kaže da je kosmogonija uzor svake vrste delovanja jer je kosmos idealni arhetip za svaku stvaralačku situaciju i za svako stvaralaštvo. Razlog tome je, kako naglašava Elijade, zato što je kosmos božansko delo te je kao takav posvećen u samoj svojoj strukturi. Stvaranje čoveka i sveta, o čemu govori struktura rituala pentagrama, ukazuje na ženskog tvorca – prvenstveno zbog samog pentagonalnog oblika koji pokazuje savršeni sklad četiri elementa: Vatre, Vode, Vazduha i Zemlje – ujedinjenih dominantnom pozicijom petog elementa. Po učenju Zlatne zore ti elementi odgovaraju rasporedu prvih pet sefira kabalističkog dijagrama Drveta Života: Zemlja – Malkut (10, Zemlja); Vazduh – Jesod (9, Mesec); Voda – Hod (8, Merkur); Vatra – Necah (7, Venera) i Duh kao peti element – Tifaret (6, Sunce). Dakle, solarni duh je na vrhu simbola pentagrama.

Steffi Grant - vizija Horusove projekcije

Objašnjavajući smisao poistovećivanja egipatske boginje Hator sa četiri kardinalne tačke i četiri strane sveta, koje su od suštinske važnosti za naš ritual pentagrama, Nojman te tačke imenuje velikim boginjama: Nehbet, Uathet, Bastet i Neit. Po Nojmanu, četvorstvo Hator sa navedenim boginjama predstavlja simbol Velikog Ženskog kao celine koja upravlja svetom u svim njegovim vidovima. Nojman ukazuje da se razdvajanjem ženskog totaliteta, odnosno mitskih praroditelja kosmosa, rađaju svetlost, sunce, svest, a sa njima i razlikovanje. Otud boginja Nuit u Krolijevoj „Knjizi zakona“ poručuje: „Neka ne bude razlike među vama između bilo koje stvari i neke druge stvari; jer od toga sledi patnja.“ Velika Boginja ne pravi razliku između svoje dece, ali deca sama sebe razvrstavaju, proizvode diskriminaciju, bilo na umetnut ili prirodan način. Neko je na višem nivou od nekog drugog, ili barem misli tako, pa ipak, na kraju, svi postaju deo mističnog i mitskog Jednog, rastakanjem sveta pri završetku jednog velikog ciklusa. Takođe, ovaj princip ukazuje na mogućnost poistovećenja posvećenika sa bilo kojim segmentom mikrokosmosa ili makrokosmosa, nekom životinjom, božanstvom, biljkom, predmetom, zvezdom itd. 

Ako bismo sada pomenute egipatske boginje projektovali u pentagramu, tako bi se Uathet (zmija) našla u donjem levom kraku sa severne strane, predstavljajući element Zemlje; Bastet (mačka), zauzima gornji levi krak pentagrama, istok i element Vazduha; Neit (krava ili žena), zauzima gornji desni krak, zapad i element Vode; Nehbet (lešinar) je na donjem desnom kraku ka jugu, predstavlja element Vatre. Na vrhu pentagrama i u središtu je boginja Hator (krava). Njeno dete je sam život, kako Nojman kaže, poput ribe koja večno pliva u njoj, kao što zvezde plivaju u nebeskom okeanu. Ženski princip se prvobitno pojavljuje kao tama, bilo da je reč o noćnom nebu, zemlji, podzemlju, praokeanu ili neodređenom haosu.

To podseća upravo na početnu situaciju biblijskog stvaranja: „U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ Tama, bezdan, pusto, prazno, vode... to su sve svojstva uroboroske boginje prapočetka, Velike Majke, odnosno Velike Boginje Noći, koja je, kako to pominje Nojman, kao takva retko neposredno predmet obožavanja – sve do, napominjem, objave u „Knjizi zakona“, kada se ona, u obliku Nuit, ponovo javlja i postaje objekat neposrednog obožavanja. Nesvesno sada postaje svesno kroz proces obožavanja i otkrivanja Nuit prepoznavanjem njenog kontinuiteta. Zbog toga formula malog terajućeg (ili prizivnog) rituala pentagrama, da bi bila delotvorna, mora biti prilagođena toj činjenici.

---

[1] Korespondencije strana sveta i elemenata u Zlatnoj Zori izvedene su iz sistema tzv enohijanske magije Džona Dija a ne direktno iz kabalističke tradicije.