UFO fenomeni: NAEQ i enohijanski protokoli komunikacije

Priznajem, neretko sam se sprdao sa onima koji tvrde da su u telepatskom kontaktu sa vanzemaljcima. Uvek sam sumnjao u njihov zdrav razum, naposletku u njihovu moć razumevanja onog šta im se dešava. Pa ipak, vremenom sam shvatio da u tom ludilu ima sistema. Ljudi su oduvek kanalisali poruke onostranog, samo što ranije nisu tvrdili da im te poruke šalju nekakvi vanzemaljci nego duhovi, demoni ili anđeli. U tom smislu i čuvena enohijanska magija Džona Dija i Edvarda Kelija zasniva se na opštenju sa inteligentnim entitetima, kako bi se to danas reklo, odnosno anđelima, ili prosto duhovima, koji imaju svoj jezik, hijerarhiju i kosmologiju. Ta vrsta magije, nadalje samo enohijana, omogućuje regulisanu komunikaciju sa tim entitetima, uz pomoć metoda zurenja u kristal (scrying), te uz korišćenje tablica, priziva i imena. Enohijanski entiteti dolaze iz „viših sfera“, ali teško da su identični klasičnim hrišćanskim, i uopšte avrahamskim, anđelima. Ovo su tačno one pretpostavke koje se javljaju u savremenim UFO / NLO narativima, samo uz tehnološku i sekularizovanu terminologiju (vanzemaljci, interdimenzionalna bića, viša inteligencija, itd). 

Dakle, tu postoji određena veza na relaciji enohijana - UFO. U enohijani imamo anđele, kod ufolatrista su to vanzemaljci i interdimenzionalna bića; u enohijani imamo nebeske sfere, etire, a kod ufolatrista paralelne dimenzije i sl.; enohijanski anđeli donose objave, a ufolatrijski entiteti privremeno nekog otmu, ili šalju poruke putem medijumskog kanalisanja, a ponekad se direktno nekome ukažu. U enohijani anđeli se služe anđeoskim jezikom, dok u ufolatriji imamo nekakav kosmički jezik i svetlosne kodove, itd. Drugim rečima, funkcija ostaje ista, ali se mitološki aparat prilagođava epohi nauke i tehnologije. Ovo je klasičan primer onoga što Joan Kulijanu naziva morfologijom imaginacije.

Savremeni UFO kultovi (od Adamskog, preko Raelijanaca, do modernih New Age channelinga) nastavljaju tradiciju pasivnog primanja poruka, ritualne pripreme subjekta, insistiranja na „autentičnom jeziku“ entiteta, apokaliptičkih ili soterioloških poruka (dolazak nove ere, spas čovečanstva i sl). Ovo je funkcionalno identično Dijevom skrajingu. Razlika je samo u tome što je hrišćanska angelologija zamenjena kosmološkim pluralizmom. Knjiga proroka Enoha već sadrži elemente koji su kasnije lako asimilovani u UFO mitologiju. To su pre svega „Posmatrači“ koji silaze s neba i koji ljudima prenose zabranjeno znanje, oni stvaraju hibridna bića na Zemlji, što posledično izaziva katastrofu a oni koji su to uzrokovali povlače se u „druge sfere“. Nije slučajno da savremeni autori poput Žaka Valea (Jacques Vallé) i Džona Kila (John Keel) navode upravo Enoha kao arhetipski model kontakta sa ne-ljudskim inteligencijama. 

Iz jungovske perspektive (a ovde se nadovezuje i Sali Nikols (Sallie Nichols)) u simboličkim analizama, UFO fenomen funkcioniše kao savremeni mit totaliteta (mandala), dok enohijanski sistem predstavlja raniju sakralnu artikulaciju istog psihičkog sadržaja. U oba slučaja imamo projekciju transpersonalnih arhetipova u obliku „drugih bića“. Razlika je u tome što moderna svest nije više prijemčiva da prihvati religioznu formu, pa sadržaj izbija u pseudo-naučnoj. U svemu ovome, važno je naglasiti da Džon Di nije bio nekakav proto-UFOlog, jer je njegova enohijanska magija bila ukorenjena u hrišćanskoj teurgiji, neoplatonizmu i kabali. Savremeni UFO kultovi često nemaju koherentnu metafizičku strukturu kakvu ima enohijanski sistem. Dakle, veza između njih nije doktrinarna, već strukturna i simbolička.

Tokom XVII i XVIII veka, rozenkrojcerska tradicija, koja se u manifestima pominje kao „nevidljivo bratstvo“, širi okultnu ideju o tajnim znanjima, kosmičkoj harmoniji i uticaju sakralne mudrosti na istoriju. Rozenkrojcerstvo je, istorijski gledano, mitopoetički okvir koji je inspirisao brojne misaone tradicije, uključujući kasniji Hermetički Red Zlatne Zore i masonska društva. Zlatna Zora je uvela enohijanske elemente u svoj ritualni sistem, ali u revidiranom ceremonijalnom kontekstu. Alister Kroli predstavlja ključnu figuru u modernoj zapadnoj magijskoj tradiciji, otprilike onako kako je Di bio u renesansi. U tom smislu, Kroli nije bio puki Dijev naslednik, već reinterpretator i sintetizator. Kroli je u svom delu The Vision and the Voice obrađivao enohijanske etire (aethyr) i vizije koje je smatrao duboko relevantnim za svoju doktrinu teleme. 

Džek Parsons i L. Ron Habard su istorijski ključni jer su, kao pripadnici O.T.O. Agape Lodge u Kaliforniji, praktikovali rituale koji su proistekl iz Krolijevog kulta teleme i enohijanskih principa. Parsonsovi rituali, naročito Babalon Working iz 1946, uključivali su enohijansku strukturu poziva i skrajing u okviru seksualne magije, s ciljem manifestacije mitološkog principa Babalon. Na neki način hteli su da ovaplote Babalon. Habard je u ovom kontekstu delovao kao Parsonsov medijum i asistirao je u ritualnim operacijama pre nego što je osnovao sajentologiju. Ovaj događaj se često istražuje u akademskim studijama zapadne okultne tradicije kao kritična tačka prelaska iz hermetičkih sistema u nove oblike duhovnih pokreta koji se ne formalizuju striktno u okviru klasičnih magijskih redova. 

Jedna od indikativnih činjenica u vezi sa modernom ufolatrijom jeste koncept Invisible College (Nevidljivi koledž), što jeste jedna od metafora za nevidljivo bratstvo mudraca povezanih sa ezoteričnim učenjem, kako se to navodi u rozenkrojcerskoj tradiciji. U modernom smislu ovaj izraz se odnosi na mrežu naučnika koji razmenjuju informacije van formalnih institucija. Zapravo, pod time tačno mislim na grupu o UFO-ima iz 1960-ih, koju su formirali J. Allen Hynek i Jacques Vallee. Značajno je da Invisible College u savremenom ezoterijskom diskursu često služi kao simbolička i organizaciona metafora za grupe koje se osećaju povezanim sa tajnim znanjem, ali ne postoji jasna linija nasleđa od izvornih rozenkrojcera. Ono što je indikativno jeste da su Hajnek, Vale, Habard, Parsons, pa i Kroli i Džon Di, bili saradnici, ili su radili na projektima povezanim sa vojskom i bezbednošću, odnosno sa tajnim službama. Možda bi u večnim geopolitičkim interesima duboke države trebalo potražiti liniju pretpostavljenog kontinuiteta.    

Sada bih obratio pažnju na vezu Parsons–Grant–Grinfild, kao liniju magijske transmisije. Polazim od pretpostavke da se ovde ne radi o „uticajima“, već o kontinuiranoj operativnoj struji unutar zapadne magijske tradicije. Pod magijskom transmisijom ovde podrazumevam ne posvećenički prenos učenja već prenos operativne ontologije, tj načina razumevanja entiteta, kontakta, svesti i stvarnosti. U toj liniji UFO fenomen nije cilj, već sporedni simptom aktivacije jedne starije magijske paradigme. U tom smislu Džek Parsons nije teoretičar, već magijski tehničar. On prvi aktivno sprovodi Krolijevu kosmologiju u savremenim uslovima, koristi ritual kao tehnologiju proboja i razume magiju kao intervenciju u ontološku strukturu sveta. U tom smislu njegova magijska operacija Babalon Working predstavlja operaciju otvaranja kapija. Iako Parsons ne koristi čistu Dijevu enohijanu, njegova operacija ima iste karakteristike, a to su skrajing u proširenom stanju svesti, pozive inteligencijama koje nisu „anđeli“ u hrišćanskom smislu, insistiranje na manifestaciji entiteta Babalon u materijalnom svetu. Parsons je prvi koji implicitno premešta fokus sa komunikacije sa višim sferama na invaziju Drugog u imanenciju. Ovo je radikalna inovacija. Taj detalj me podseća na moje lične motive kada sam u svojoj mladalačkoj naivnosti pristupio svetu okultnog.

Kenet Grant sistematizuje ono što je Parsons započeo i uvodi pojam transdimenzionalnih inteligencija, te razvija ideju da su magijski entiteti ne psihološki, ne simbolički, već ontološki realni i neljudski. Možemo osnovano pretpostaviti da Grantova Tifonijanska struja jeste teorijska formalizacija Parsonsove prakse. Grant eksplicitno kaže ono što je Parsons samo implicirao, a to je da entiteti nisu „duhovi“, nisu „demoni“, nisu „arhetipovi“, već inteligencije koje postoje izvan linearnog vremena i prostora. Ovde se prvi put jasno pojavljuje most ka onome što će kasnije biti nazvano ultraterestrijalno.

Alen Grinfild deluje kao neko ko ne „veruje“ u UFO već ih na neki način čita. On u ovoj liniji stoji kao egzegeta i kriptolog, a ne kao nekakav prorok ili vizionar. Njegova ključna teza glasi da UFO entiteti koriste iste semiotičke i numerološke strukture kao entiteti zapadne magijske tradicije. Drugim rečima, ako su Parsons i Grant otvorili vrata, Grinfild analizira šta tačno prolazi kroz njih. On ukazuje na ponavljanje enohijanskih brojeva, imena i struktura, paralelizam sa Krolijevim etirima, i na istu logiku „maskiranja“ entiteta kroz kulturološke i istorijske oblike. Za Grinfilda, UFO fenomen je aktuelna maska jedne stare magijske inteligencije. Dakle, po ovoj liniji, UFO nisu posetioci, nisu brodovi, nisu fizički objekti u klasičnom smislu, već simptom prodora ne-ljudske inteligencije u perceptivno polje moderne svesti. Magija se ovde ne bavi „nebesima“, već interfejsom između svetova. 

Parsons–Grant–Grinfild linija pokazuje da zapadna magijska tradicija nije prekinuta, već je prešla u novu fazu manifestacije. Isto tako, enohijanski entiteti, tifonijanske inteligencije i UFO „entiteti“ nisu različite stvari, već različiti protokoli istog kontakta. Povodom toga, Grinfild ne tvrdi da UFO entiteti „svesno praktikuju kabalu“ u ljudskom smislu, odnoso da koriste hebrejsku, grčku ili enohijansku gematriju kao tradiciju te da šalju „skrivene poruke“ radi igre ili simboličkog ukrasa. On zapravo tvrdi da entiteti koji se manifestuju kao UFO fenomen, deluju unutar istog semiotičkog polja kao i entiteti magijske tradicije, jer koriste strukture značenja, broja i jezika koje nisu proizvoljne, već ontološke. Drugim rečima, nije stvar u sistemu, već u strukturi.

U klasičnoj ufologiji naglasak je na objektu, tehnologiji i vizuelnom opažaju. Grinfild premešta fokus na znak, ime, broj i ponavljanje obrazaca. To iz razloga što slike mogu biti halucinacija, objekti mogu biti pogrešno opaženi, ali strukturalne koincidencije u jeziku i broju nisu slučajne u istom smislu. Tu on stoji vrlo blizu Džona Dija i Alistera Krolija. U zapadnoj magijskoj tradiciji (kabala, enohijana, telema), broj nije kvantitativan, već kvalitativan nosilac odnosa. Grinfild primećuje da se u UFO kontaktima ponavljaju isti brojevi, isti odnosi slova, iste „neobične“ lingvističke konstrukcije i isti obrasci imena i titula, koji rezonuju sa poznatim okultnim strukturama, čak i kada onaj ko kontaktira za njih ne zna. 

New Aeon English Qabalah (NAEQ), razvijena iz Krolijeve Knjige zakona, ima nekoliko osobina koje je čine idealnom za UFO kontekst. Recimo, koristi engleski jezik (što je jezik savremene tehnike i nauke), nije vezana za etničku ili religijsku tradiciju, zasniva se na alfanumeričkoj sekvenci, ne na svetom pismu, i ponaša se više kao kodni sistem. Upravo zato Grinfild (i neki autori posle njega) primećuju da imena UFO entiteta, poruke, nazivi brodova, grupa, planeta, spontano padaju u numerološke obrasce koji odgovaraju NAEQ odnosima. Ovo nije dokaz „istinitosti“ kontakta, ali jeste dokaz strukturalne kompatibilnosti. 

Grinfildov argument ima tri nivoa: 

1. Statistički nivo po kome je pojedinačna koincidencija tek slučajnost, dok je sistematsko ponavljanje zapravo struktura.

2. Semiotički nivo gde entiteti ne komuniciraju „informacije“, već aktiviraju značenjske matrice, pa su zato poruke često paradoksalne, fragmentarne, ritualno oblikovane, i opsednute imenima i brojevima. 

3. Ontološki nivo znači da ako entiteti postoje izvan linearnog vremena, izvan lokalnog prostora, onda je broj idealan medij komunikacije, jer nije vezan za materiju.

Ovde dolazimo do ključne analogije po kojoj Di i Keli dobijaju jezik koji niko ne zna, ali koji ima gramatiku, hijerarhiju i numerološku dubinu. Ufolatristi koji telepatski opšte sa entitetima primaju nepoznata imena, čudne termine, i fonetski „neprirodne“ reči, koje se naknadno mogu mapirati u numerološke strukture. Grinfildov zaključak je da to nije novi jezik, nego isti fenomen u novom simboličkom okruženju. Grinfild je svestan opasnosti da numerološki sistemi mogu „progutati sve“, da postoji rizik od retroaktivne projekcije. Zato Grinfild insistira na ponavljanju nezavisnih slučajeva, neznanju subjekata, konzistentnosti odnosa a ne rezultata. Drugim rečima, ne traži se „tačan broj“, već stabilna relacija. Grinfildova teza može se svesti na sledeće: 

a) UFO fenomen je semiotički fenomen pre nego fizički; 

b) ne-ljudske inteligencije koriste strukture broja i jezika, ne slike; 

c) zapadna magijska tradicija je već mapirala te strukture; 

d) NAEQ je savremeni interfejs koji omogućava da se te manifestacije čitaju; 

e) to ne dokazuje „vanzemaljce“, ali ukazuje na kontinuitet jednog ontološkog kontakta.

Polako dolazimo do tačke u kojoj ova rasprava prestaje da bude „ufološka“ i postaje operativno-hermeneutička. Hajde prvo razmotrimo šta se smatra NAEQ koincidencijom. U ovom kontekstu, koincidencija nije „lepa numerološka igra“ i proizvoljno sabiranje slova, već koincidencija postoji kada su ispunjena sva tri uslova: da izraz koji se razmatra dolazi iz UFO izvora (ime entiteta, poruka, naziv broda, grupe, lokacije); da subjekt nije upoznat sa NAEQ sistemom (nema svesne kabalističke intencije); da se termin uklapa u postojeće NAEQ relacije, a ne u izolovanu vrednost. 

U literaturi u kojoj se opisuju UFO kontakti često se javljaju kratka, fonetski „neprirodna“ imena, sa naglaskom na Z, R, X, L, A, O, na vokalno-konsonantske simetrije, i druge „nezemaljske“ osobenosti. Takva imena često numerički rezonuju sa pojmovima tipa CONTACT, MESSAGE, GATE, WATCHER, SIGNAL, AEON (NAEQ pojmovi). Ovde je metodološki važno da se ime ne „prevodi“ već da se pozicionira u mrežu značenja. Ove poruke često sadrže kratke imperativne rečenice, zatim fraze koje deluju banalno ili besmisleno, te opsesiju rečima poput TIME, DOOR, LIGHT, CHANGE, CHILD i RETURN. U NAEQ analizi, ove reči često dele vrednosti ili relacije sa ključnim telemitskim pojmovima poput WILL, LAW, AEON, STAR, CROSSING. Po Grinfildu, entiteti ne šalju sadržaj, već aktivacione markere. Takođe, prisutni su i ponovljeni elementi, isti datumi kontakata, isti vremenski intervali, ista „slučajna“ ponavljanja brojeva. U metodološkom smislu NAEQ se ne koristi za „proročanstvo“, već za mapiranje ritma pojavljivanja fenomena. Ovo je analogno enohijanskom redosledu etira, hijerarhiji prizivnih ključeva i brojevima anđeoskih imena. 

Kako Grinfild primećuje, UFO fenomen se isprva i najviše pojavljuje u engleskom govornom području (naravno, pojavljuje se i u drugim oblastima), u tehnološkom diskursu i u postreligijskom okruženju. Dakle, možemo izvesti jednu konspirološku pretpostavku po kojoj da bi ove pojave došle do izražaja, anglofonu kulturu je bilo potrebno dehristijanizovati i sekularizovati. U tom dehristijanizovanom smislu, NAEQ koristi engleski jezik, nema teološku barijeru i ponaša se kao kodna matrica, a ne kao neka sveta tradicija. Zato deluje kao savremeni interfejs, a ne „nova religija“. 

U suštini enohijana i NAEQ predstavljaju dve vrste protokola kontakta, nazovimo to tako. Enohijanski protokol (XVI vek) sadrži religijsku kosmologiju, anđeosku hijerarhiju, ritualni autoritet i sakralni jezik. NAEQ protokol (XX–XXI vek) sadrži postreligijsku kosmologiju, anonimne inteligencije, semiotički autoritet i kodirani jezik. Oba protokola imaju istu funkciju omogućavanja komunikacije sa neljudskom inteligencijom. Povodom ovoga javlja se pitanje zašto entiteti menjaju protokol? U tom smislu Grinfild (u skladu sa Grantom) implicira da entiteti nisu vezani za formu, već za kapacitet ljudske svesti da primi signal. U XVI veku forma je anđeo, jezik je nepoznat, a autoritet je Bog. U našem vremenu forma je UFO / entitet, jezik je kod, a autoritet je „druga inteligencija“. To je adaptivna semiotika, ne evolucija u biološkom smislu. Enohijanski ključevi su aktivni, jer oni pozivaju i otvaraju. Sa druge strane, NAEQ je pre svega dijagnostičko oruđe koje detektuje i mapira. Međutim, ako se NAEQ počne koristiti operativno, ona može postati moderni ekvivalent ključeva. Upravo je ovo tačka na kojoj se Grinfild zaustavlja, i to s razlogom.

NAEQ koincidencije u UFO materijalu nisu „dokaz“, već indikator strukture. One pokazuju da fenomen koristi broj, jezik i relaciju kao primarni medij. To je isto ono što vidimo u enohijanskim ključevima. Razlika nije u entitetima, već u protokolu komunikacije. NAEQ i enohijana nisu konkurentski sistemi, već dva vremenski razmaknuta interfejsa za isti ontološki kontakt. NAEQ je u svojoj intenciji pasivna, ali je u svojoj strukturi latentno operativna. Kao prvo, NAEQ nema ritualni aparat, nema pozive, ključeve, pečate ili hijerarhiju entiteta, nema eksplicitnu teurgijsku funkciju, nema zahtev za inicijacijom ili sakralnim autoritetom. U tom smislu, ona je projektovana kao analitički i interpretativni alat, pre svega za dubinsko čitanje Krolijeve Knjige zakona, za mapiranje značenjskih mreža i za prepoznavanje relacija u jeziku. Iz ove perspektive, NAEQ je pasivna jer ona ne „poziva“, ne „otvara“ i ne „komanduje“. Problem nastaje kada se posmatra struktura, a ne deklarisana namena. U zapadnoj magijskoj tradiciji važi pravilo da je svaki stabilan alfanumerički sistem koji mapira značenje, potencijalno operativan. Za to imamo primer u kabali. Razlog za to je jednostavan, jer magija ne zavisi od namere autora sistema, već od načina na koji sistem reorganizuje svest korisnika.

NAEQ postaje latentno operativna kada se dogodi prelazak sa čitanja na ponavljanje. U trenutku kada se isti NAEQ klasteri ponavljaju, iste reči stalno povezuju, ista numerička relacija počne da se „ističe“, dolazi do ritmizacije značenja. Ritam je prvi znak operativnosti. Kada korisnik ne traži više značenje u spoljašnjem tekstu, već u samoj mreži NAEQ relacija, sistem prestaje da bude opisni i postaje samoreferencijalan. To je tačka u kojoj su enohijanski ključevi, sigili i mantre uvek počinjali da deluju. Grinfild bi rekao da operativnost počinje kada sistem počne da odgovara. To se manifestuje kao sinhroniciteti, ponavljanje istih pojmova, brojeva i slova, u spoljašnjoj realnosti, i kao subjektivni osećaj „adresiranosti“ (kao da se nešto direktno nama obraća). Ovo nije dokaz ontološke promene, ali jeste funkcionalni marker operativnosti.

Enohijanski prizivni ključevi, eksplicitno dizajnirani za delovanje, zahtevaju glas, prostor, ritual i sadrže naredbeni jezik. NAEQ nema ritual, nema naredbu, nema glas, ne otvara vrata, ali zato kao da premešta čitavu arhitekturu prostorije. U tom smislu NAEQ može biti opasnija od enohijane. Imajmo na umu da enohijana ima jasne granice, teološki okvir i ritualni kontekst, dok NAEQ nema zaštitne zidove, koristi svakodnevni jezik i lako se uvlači u misaoni proces. Zato Grinfild ne preporučuje operativnu upotrebu NAEQ i svesno „aktiviranje“ relacija, jer latentno operativni sistemi deluju tiho i bez fanfara. Čovek može i da ne primeti da je potpuno zarobljen u jednoj potpuno nepoznatoj strukturi, a koju nekako oseća bliskom, jer se njome bavi. Pretpostavljam da to može manje stabilne osobe odvesti u potpuno ludilo. Ne stoji zalud ona kabalistička legenda da je jednom neki rabin potpuno poludeo od brojeva i slova. Takođe, ne stoji uzalud običaj da se kaže ludi matematičar. Stoga, valja imati na umu da NAEQ nije projektovana kao magijski alat ili ritualni sistem iako poseduje sve strukturne preduslove da postane operativna. Takođe, ponavljam, operativnost se ne aktivira namerom, već ponavljanjem, fokusom i zatvorenim krugom značenja.

Za kraj, ovde se nameće jedno veoma indikativno pitanje: iz kojih razloga, sa kojim motivima, sa kakvim ciljevima i načinima, tajne službe, češće vojne nego civilne, i to oni sektori fokusirani na tajne, psihološke operacije, parapsihološka i granična istraživanja, uopšte petljaju sa ovim stvarima, entitetima i protokolima komunikacije? Kako možemo znati da već ne postoje slični razrađeni komunikacioni protokoli recimo na kineskom, ruskom, hebrejskom ili nekom četvrtom jeziku i pismu? Da li se oni bave ovim stvarima kako bi ih koristili kao oružje ili kao sredstvo šifrovanja, ili može biti da same te službe, kao i moderni državni sistemi postoje upravo u obliku u kakvom postoje, ne bi li služili svrsi održavanju protokola kroz vekove, jer je to imperativ jedne svečovečanske ontološke strategije? Na tu vrstu zapitanosti, priznajem, nemam zadovoljavajući i jasno uobličeni odgovor.

Dodatak

Sledi lista knjiga i autora koji se bave ufologijom iz okultne perspektive, odnosno gde se fenomen UFO sagledava kroz prizmu mistike, rituala, arhetipova, alternativnih kosmologija ili „skrivenih znanja“. 

Ključni naslovi direktno iz okultne / ezoterične ufologije

-Allen H. Greenfield: Secret Cipher of the UFOnauts (i varijante). U ovoj knjizi Grinfild povezuje UFO fenomene sa hermetičkom simbolikom, tajnim šiframa i praksama koje su prema autoru prisutne u okultnim tradicijama. On tvrdi da su „UFOnauti“ entiteti prisutni kroz istoriju u različitim simboličkim formama. Grinfild kaže da su „UFOnauti“ identični entitetima poznatim zapadnoj magijskoj tradiciji, naročito u enohijanskom i telemitskom okviru. Okultni aspekt je ovde eksplicitan, jer koristi kabalu, gematriju, ritualnu magiju i Krolijevu kosmologiju.

-Peter Levenda: Sekret Machines: Gods, Man & War (sa Tomom DeLongeom). Iako nije tipična okultna knjiga, Levenda u ovoj trilogiji obrađuje UFO fenomen kroz prizmu mita, religije i simbolike, povezujući ga sa dubljim istorijskim i eshatološkim strukturama.

-Peter Levenda: Sinister Forces (trilogija). Fokus: okultizam, politika, obaveštajne službe. Levenda pokazuje kako se okultne ideje, rituali i mitovi prepliću sa realnim strukturama moći, uključujući i UFO narative.

Popularne i kultne knjige sa okultno-ufološkim elementima

-John A. Keel: Operation Trojan Horse. Ovo je klasičan esej o „ultraterestrijalima“ koji ne opisuje samo vanzemaljce, već pojavnost kao višu manifestaciju prethodnih folklornih entiteta (demoni, vilenjaci itd.), što rezonuje sa hermetičkim i okultnim tumačenjima. Dakle, autor razbija ideju da su UFO-i isključivo fizički svemirski brodovi i uvodi koncept jednog kontinuiranog fenomena koji se kroz istoriju pojavljuje kao demoni, vile, anđeli, duhovi i savremeni NLO-i. Okultni aspekt je ovde implicitan, ali dubok. Fenomen se ponaša kao triksterska inteligencija sa sposobnošću manipulacije percepcijom.

4) Louis Pauwels & Jacques Bergier: The Morning of the Magicians. Iako se ne bavi isključivo UFO fenomenom, ova knjiga uvodi ideje o „skrivenim znanjima“ i povezuje okultizam, mitologiju i fenomen UFO-a, utičući značajno na kasnija New Age i ancient astronaut narativa.

Knjige i autori sa relevantnim esejističkim ili filozofskim pristupom

-Robert Anton Wilson: Cosmic Trigger (serija). Ovo nisu striktno UFO knjige, ali duboko ulaze u high strangeness, iskustva ekstatičnih stanja i ontološke implikacije UFO fenomena. 

-Jacques Vallée: Forbidden Science (serije Vol. 1-4). Vale intelektualno sagledava UFO fenomene kroz paradigme svesti, arhetipa i anomalija, ne oponirajući okultne perspektive, već ih uključujući u širi kontekst „anomalne realnosti“. 

-Jacques Vallée: Passport to Magonia. Autor sistematski pokazuje da se savremeni UFO susreti strukturalno poklapaju sa srednjovekovnim izveštajima o vilama, demonima i anđeoskim ukazanjima.

-Andrija Puharich: The Sacred Mushroom (i drugi radovi). Autor kombinuje psihoaktivne, eksperimentalne i paranormalne narative koji rezonuju sa okultnim tumačenjima fenomena kontakta. 

Sekundarni ili periferijski, ali tematski povezani naslovi, tj oni koji se ne bave direktno okultnom ufologijom, ali su često referencirani u diskursu koji povezuje skriveno, mistično ili numerološko sa fenomenom UFO-a.

-Kenneth Grant: The Magical Revival. Grant ovde povezuje Krolijev sistem, kosmičku mitologiju i „viša bića“, što čitaoci povremeno dovode u relativnu saglasnost sa UFO tumačenjima. Knjiga je čista okultna metafizika, a UFO elementi su implicitni, ali ključni.

-Kenneth Grant: Outside the Circles of Time. Ovde je Grantov fokus na transdimenzionalne entitete i tzv Drakonijansku magijsku struju. Grant ide dalje od ufologije i gradi kosmologiju kontakta gde su entiteti van vremena, prostora i ljudske psihologije. Okultni aspekt je ovde maksimalan, što ovu knjigu klasifikuje kao literaturu za ozbiljne okultiste.

-Arthur Moros: Cult of the Black Cube. Iako više političko-ezoterična, ova knjiga se u nekim krugovima povezuje sa narativima o „skrivenim silama“ i fenomenima anomalija.

-Valdemar Valerian: The Matrix Series. Ova knjiga nudi alternativnu ontologiju koja se u nekim interpretacijama prelapa sa ufološkim narativima o „kontrolnim strukturama“ i višim svetovima.

Džon Di i Britansko carstvo

Rezime teksta

Čuveni doktor Džon Di (1527 - 1608/9), mag, astrolog i naučnik, bio je savetnik slavne engleske kraljice Elizabete I i tvorac ideološkog i ezoterijskog okvira uspostavljanja Britanskog carstva. Verovao je da Engleska, kao naslednica kralja Artura, ima duhovno pravo na svetsku vlast i da Elizabeta treba da postane „svetska carica“. Njegovi rukopisi, uključujući Memorials i Brytanici imperii limites, povezivali su političku ekspanziju, hrišćansku eshatološku misiju i astrološko-proročanske kalkulacije. Di je koristio astronomiju, astrologiju, geografiju i okultna učenja kako bi potaknuo i legitimisao kolonizaciju Novog sveta i jačanje mornarice. Ekspedicije Frensisa Drejka i Martina Frobišera ostvarile su njegove planove, iako sam Di nije učestvovao u deljenju profita. Njegova vizija uključivala je prevođenje čovečanstva u hrišćanstvo, balansirajući protestantske i katoličke elemente, i pripremu sveta za eshaton. Iako istorija kasnije zanemaruje njegovu ulogu, Di je bio ključni idejni arhitekta nastanka britanske globalne dominacije.

Dok je Dijev raniji rad bio pretežno teorijske prirode, tokom 1570-ih on se aktivno uključio u geopolitičko planiranje Elizabetine politike, postavljajući ideološki okvir za izgradnju novog svetskog carstva. To carstvo, koje bi širilo ideale Reformacije, uskoro je trebalo da postane takmac španskim (katoličkim) kolonijalnim nastojanjima. Predznak tog sukoba pojavio se 1572. godine, kada se na nebu pojavila nova zvezda, vidljiva i danju i noću punih sedamnaest meseci, (supernova 1572) u sazvežđu Kasiopeje. Di je smatrao da pojava te zvezde potvrđuje kako je konačna obnova sveta, odnosno eshaton, na dohvat ruke. Danski astronom, astrolog i alhemičar Tiho Brahe, po kome je ova supernova kasnije dobila ime, verovao je da je to prva nova zvezda koja se pojavila na nebu još od Hristovog rođenja. Pet godina kasnije iznad Engleske se pojavila velika kometa, što se tumačilo da je smak sveta blizu. 

U to vreme, jedan od glavnih razloga posustajanja engleske privrede bila je ogromna količina srebra i zlata koje je Španija izvlačila iz svojih kolonija u Novom svetu, čime je drastično narušavala ravnotežu ekonomske moći u svoju korist. Nasuprot tome, Engleska se oslanjala na izvoz tekstila, čija je proizvodnja održavala stanovništvo zaposlenim, ali je potražnja u Evropi u jednom periodu znatno opala, ostavljajući veliki deo engleskih kapaciteta bez posla. Trgovina sa Rusijom, Sredozemljem i Gvinejom donosila je određena sredstva, ali pravi plen i rešenje za ekonomske nevolje nalazio se u preuzimanju makar delimične kontrole nad Novim svetom od Španije. U tom kontekstu Di je svetu podario pojam „Britansko carstvo“, izraz koji je sam skovao.  

Nakon Kolumbovog otkrića Novog sveta, papa Aleksandar VI podelio je američki kontinent između katoličkih pomorskih sila Portugala i Španije, Ugovorom iz Tordesiljasa, dodelivši im vlast nad Atlantikom. Di, sa nadmoćnim znanjem iz geografije, navigacije i optike, ubrzo je predložio Elizabeti načine da ospori špansku dominaciju i da se Engleska proširi u Novi svet ne samo kako bi parirala Špancima, već i radi ekonomskog rasta. Dijevo poznavanje optike, kao i geografske i kartografske informacije koje je usvojio pod uticajem čuvenog Merkatora i drugih svojih mentora, u vreme kada su tačni kartografski podaci uglavnom bili ograničeni na Evropu, učinili su ga neprocenjivim ne samo u osmišljavanju, već i u ostvarivanju ovog plana. Ipak, za samog Dija istraživanje Novog sveta imalo je malo veze sa trgovačkim, pa čak i političkim ciljevima. Njegova fascinacija imperijalizmom odnosila se pre svega na njegove okultne proračune. 

Di je delio rašireno verovanje među mnogim engleskim učenim ljudima tog vremena, da je Ameriku kolonizovao legendarni kralj Artur. To verovanje je išlo toliko daleko da se govorilo čak o tome da se arturijanske kolonije mogu pronaći u Severozapadnom prolazu Severne Amerike (odakle vodeni put vodi iz Atlantika u Pacifik). Ako je to bio slučaj, Engleska je imala jednako snažno duhovno pravo na Ameriku kao i Španija, odnosno Vatikan. U tom smislu Di je angažovan kako bi se rizik pomorske istraživačke avanture sveo na prihvatljivu meru, ispitujući planove putovanja i prenoseći svoje znanje iz geometrije, kosmografije i navigacionih instrumenata vođama ekspedicije. Tako je Di proveo petnaest godina planirajući logistiku takvog poduhvata. Zatim su naručena dva broda: Gabriel i Mihael, nazvani po arhanđelima sa kojima će Di kasnije beležiti opširnu razmenu tokom anđeoskih razgovora. 

Ekspedicija je, uprkos mnogim poteškoćama i gubicima, ipak pronašla kopno: ogromne ledene zidove nazvane Meta Incognita, (Nepoznata granica), locirane na Bafinovom ostrvu u današnjoj Kanadi. Još zanimljiviji bio je uzorak crne rude koji je ekspedicija donela sa Meta Incognita, a za koji su engleski alhemičari tvrdili da u njemu ima zlata. Za Dija je to otkriće potvrdilo da je supernova iz 1572. godine nagovestila pronalazak kamena mudraca. Za englesku vlast, to je bio snažan podsticaj da se, pod velom tajnosti i radi izbegavanja otimanja prava na nalazište, ponovo vrate u Meta Incognita po još. Zahvaljujući tome, Dijeve ideje su sada mogle računati i na pohlepu londonske poslovno-trgovačke čaršije.

U novembru 1577. godine Di je Elizabeti predstavio novi imperijalni plan, predlažući da Engleska preotme kontrolu nad Novim svetom od Španije. Plan je poznat pod nazivom General and Rare Memorials, a čini ga skup dokumenata koji izlažu planove i tehničke smernice za novu epohu engleske kolonizacije. U Memorials vidimo nastavak okultnih istraživanja koje je Di započeo u delima Propaedeumata aphoristica i Monas hieroglyphica. Kao i u slučaju tih knjiga, Di je smatrao da su i Memorials božanski nadahnuti (u slučaju Monas, takođe po nadahnuću arhanđela Mihaila). Za Dija, Memorials su bili otkrovenje od anđela, božansko usmerenje za stvaranje Britanskog carstva, putem Kraljevske mornarice koja bi držala svet pod svojom vlašću. Dakle, ovo je samo detalj koji je Di ugradio u navodnu mesijansku i mističnu prirodu engleskog kolonijalizma.  

U tom tekstu Di je tvrdio da Britanija ima veću potrebu nego bilo koja druga zemlja za neprekidno operativnom mornaricom. Ta mornarica, po Diju, morala bi da raspolaže najvećim svetskim zalihama drveta, brodograditeljima, brojnom radnom snagom u brodogradilištima i za posadu brodova, kao i pogodnim lukama. Uspostavljanje takve mornarice učinilo bi Britaniju gotovo nepobedivom, a širenje britanske mornarice i kolonizacija Novog sveta ne samo da su imali istorijsko uporište, već bi nesumnjivo doneli ogromna bogatstva Kruni. Takav plan bi Elizabetu učinio vladarkom sveta pre nego što nastupe apokaliptička poslednja vremena. I dalje po tom planu, sredstva prikupljena za mornarički poduhvat mogla bi se iskoristiti i za izgradnju novog alhemijskog instituta za proizvodnju kamena mudraca, čije bi konačno savršenstvo ponovo u potpunosti uspostavilo carstvo. Naslovnica Memorials prikazuje Elizabetu kako kormilari brodom koji simbolizuje britanski imperijalizam, dok ispred nje leti arhanđeo Mihail sa mačem i štitom u rukama, a iznad nje stoji Tetragramaton, a brod napred vuče „Gospa Prilika“ (Lady Occasion) ka tek osvojenim teritorijama. Di je ovim gradio imaginarijum bezmalo božanskog poslanja engleskog imperijalizma.

Nakon istraživanja Njufaundlenda, Di je bio zabrinut povodom pitanja da li je Amerika zaseban kontinent u odnosu na Aziju. Ipak, već tada se pretpostavljalo da je Severna Amerika toliko prostrana da bi svako ko bi pokušao da otkrije prolaz ka Pacifiku, polazeći iz Njufaundlenda, i nastavio da plovi ka zapadu, ostao bez zaliha i smrznuo se pre nego što bi dospeo do Pacifika. Sa druge strane, ako bi se plovilo ka jugu, zaobišavši vrh Južne Amerike, uslovi bi bili znatno povoljniji za nastavak putovanja, te bi ekspedicija mogla da traga za izlazom Severozapadnog prolaza sa druge strane Severne Amerike. Da bi se upustili u ovaj pogibeljan poduhvat, Di i Elizabeta su se okrenuli Frensisu Drejku. Drejk je preuzeo misiju između 1577. i 1580. godine, povevši flotu od šest brodova, da bi na kraju ostao samo jedan. On je potom nastavio uz obalu Južne Amerike, napadajući i pljačkajući španska naselja. Da je Drejk komandovao zvaničnom engleskom flotom, to bi predstavljao čin rata, ali mu je njegov status privatnika omogućio Engleskoj uverljivo poricanje, pretvarajući Drejkove prepade u svojevrsne mornaričke „crne operacije“, tako karakteristične za engleski modus operandi.

Godine 1580. Di je stigao na dvor da lično kraljici preda novi rukopis, Brytanici imperii limites ili „Granice Britanskog carstva“. Upućen isključivo Elizabeti i njenom Tajnom savetu, ovaj rukopis je zastupao ideju duhovnog mandata Elizabetine vlasti nad Holandijom i Amerikom, kao i predstavu o njoj kao suverenu novog svetskog poretka. Di je sada, u privatnosti, razradio okultne i ezoterične dimenzije Memorials koje je mudro zadržao dalje od šire javnosti. Kao što je verovao da su Memorials bili božanski nadahnuti od strane anđela, Di je smatrao da je i Limites napisao po nadahnuću samog Svetog Trojstva! Smatrao je i da je ista anđeoska zamisao koja je nadahnula njega nadahnula i pomorsko širenje engleskog kralja Edgara I u desetom veku.

Di je tvrdio da je tokom svoje vladavine kralj Artur držao vlast ne samo nad Amerikom, već i nad trideset zemalja. Iz te perspektive Engleska imala jednako snažno duhovno pravo na svetsku vlast kao i Španija / Rim, a sve što je Elizabeta trebalo da učini bilo je da preuzme njegov plašt i postane arturijanska carica sveta. Čak je i Karlo V, car Svetog rimskog carstva, sa čijim je dvorskim krugom Di bio povezan, odavno posmatrao Artura kao uzor prema kojem će se oblikovati budući vladar sveta. Nakon holandske pobune, gajila se nada da će Elizabeta preuzeti suverenitet nad Holandijom, i da će ona, a ne neki Habzburg, postati arturijanski car sveta, ujedinjujući svet pod zastavom reformisanog hrišćanstva. Sam Merkator je pisao Diju da je kralj Artur poslao ekspediciju od četiri hiljade ljudi u mora blizu Severnog pola i da su neki članovi te družine preživeli, te da su se njihovi potomci pojavili na dvoru u Norveškoj 1364. godine.

Takođe je bila zanimljiva velška legenda o Madoku, princu koji je navodno istraživao Novi svet 1170. godine. Di je ne samo nastojao da u španskim zapisima o Americi pronađe dokaze o Madokovom postojanju, već je verovao i da je taj princ njegov predak. Isto tako Di je potvrdio i da je mitski kralj Britanije, navodno trojanskog porekla, Brutus od Troje, takođe osvajao teritorije u Americi. Dijeve tvrdnje da je Artur vladao i nad Holandijom samo su dodatno osnažile argument u prilog tome da Elizabeta postane svetska carica hrišćanstva. Mape koje je Di izradio na temelju arturijanskog prava na Novi svet prostirale su se od Floride do Nove Zemlje u Arktičkom okeanu.

Ako se izuzme arturijanski ugao, ova ideja nije bila nova. Nada u poslednjeg svetskog cara odavno je bila deo katoličke eshatologije, prema kojoj je dugo očekivani monarh trebalo da ponovo uspostavi novo Rimsko carstvo sa vlašću nad čitavim svetom, kao bedem protiv Antihrista. Taj konačni car bio je najavljen u široko poznatom sirijskom tekstu iz VII veka, Apokalipsa Pseudo-Metodija, koji je proricao da će hrišćanski svet biti opustošen muslimanskim osvajačima kao Božjom kaznom za rasprostranjenu seksualnu razuzdanost, uključujući homoseksualnost, pa čak i transrodnost. Taj nalet trebalo je da savlada poslednji rimski car, koji bi potisnuo sile Antihrista koji tek treba da dođe. Povodom prorokovane muslimanske invazije teško je ne uočiti određene paralele savremenih evropskih vrednosti i određenih praksi, sa pojavom masovne imigracije muslimana u Evropu.

Pre Dija, ovu apokaliptičku proročansku viziju sa evropskim istraživanjem Novog sveta povezivao je Kristifor Kolumbo! Nakon završetka svojih putovanja, Kolumbo je sastavio spis pod naslovom El libro de las profecías („Knjiga proročanstava“), u kojem je, sledeći radikalnog mistika Joakima od Fjore, izneo stav da su za podsticanje Drugog Hristovog dolaska neophodna četiri ključna događaja. To su bili: hristijanizacija planete, otkriće fizičkog Rajskog vrta, završni krstaški pohod radi povratka Jerusalima iz ruku islama i, naposletku, izbor poslednjeg svetskog cara koji bi obezbedio slamanje islama, ponovno osvajanje Svete zemlje i Hristov povratak u svet. Dok je Kolumbo očekivao da španski vladari Ferdinand i Izabela preuzmu ulogu tog svetskog cara, Dijev plan predstavljao je radikalan otklon, jer je predlagao da svetski car treba da bude protestant, a ne katolik, a to je upravo bila kraljica Elizabeta. Razlika između katoličke i protestantske prethodnice istraživanja nije bila u ciljevima, već u nadmetanju za prevlast. Shodno tome, Di je započeo izgradnju argumentacije za Elizabetu kao svetske carice, oslanjajući se na arturijansko pravo na Novi svet.

Di je bio dodatno ohrabren u svom uverenju da Elizabeta treba da preuzme svetsku vlast proučavajući delo De septem secundeis čuvenog opata Tritemijusa. Po tom spisu, istorijom vlada sedam anđela koji odgovaraju sedam planeta, od kojih svaki upravlja periodom od 354 godine i 4 meseca, počevši od Postanja i završivši se Otkrovenjem. Tritemijev sistem je Džonu Diju delovao izuzetno privlačno, iako je on vršio dodatne proračune dodeljujući elizabetansku eru anđelu Anaelu koji pripada Veneri, zbog velikog broja ženskih vladara u Evropi, kao i zbog supernove iz 1572. godine. Iako je Elizabetina vladavina bila osigurana anđelom Venere, približavala se promena u doba Jupitera. Di je smatrao svojom svetom dužnošću da započne britansko širenje pre nego što Jupiterovo doba stigne.

Naslovna strana Dijeve General and Rare Memorials, 1577

Tritemijusova doktrina svetske vladavine planetarnih duhova 

Tritemijus je De septem secundeis, napisan 1508., uputio caru Svetog rimskog carstva Maksimilijanu I. Uvodno poglavlje ove knjige sugeriše da je delo predao caru ne kao svoje vlastito, već kao izaslanik tela inicijata koji su se slagali da, zaista, sedam duhova odgovarajućih sedam planeta, koji potiču od Prvog Intelekta, vladaju svetom u sukcesivnim periodima. Ova ideja je zapravo gnostička, koji su imali doktrinu o sedam Arhonta, ili zlih vladara stvarnosti, koji su se mogli povezati sa sedam planeta. Zanimljivo, ali u XIX veku, dispenzacionalistički evangelista Džon Nelson Darbi propagirao je učenje o sedam različitih perioda ili dispenzacija svetske istorije, počevši od Pada i kulminirajući Drugim Hristovim dolaskom, a što je sistem verovanja koji danas sledi veliki deo američkih evangelističkih hrišćana i hrišćanskih cionista. Inače, Darbi je bio jedan od uticajnijih vođa verske organizacije Plimutska braća čiji su pripadnici bili i roditelji Alistera Krolija. 

Tritemijusov plan istorije podrazumeva uzlazne i silazne krive u kvalitetu opšte svesti čovečanstva, pri čemu su degradirani periodi obeleženi veštičarenjem, obožavanjem više bogova, pa čak i obožavanjem prinčeva i vladara kao bogova. Velika drama istorije, prema Tritemijusu, zavisi od nebeskih događaja kao i od zemaljskih političkih promena, pri čemu komete i drugi događaji na nebu označavaju tok istorije. I dalje, De septem secundeis predviđa uspostavljanje nove religije, i pojavu snažne verske sekte koja će biti propast staroj religiji. Pojaviće se svetsko kraljevstvo koje će proždrati zemlju. Dok je Tritemijus pisao De septem secundeis, Martin Luter je tek bio zaređen za sveštenika. I kao što je poznato Luter je 1517. godine objavio njegovih čuvenih Devedeset i pet teza čime je započet proces Reformacije, odnosno neka vrsta oštre ideološke diferencijacije unutar zapadnog hrišćanstva. Čak i ako je Tritemijus događaje budućnosti izvlačio iz starijih verskih očekivanja i mističkih predosećanja srednjovekovne Evrope, njegova proročanstva su bila prilično ažurna. 

Zahvaljujući delovanju Džona Dija, svetsko kraljevstvo o kome je govorio Tritemijus, zaista je bilo na pragu da se pojavi i proždre svet. Ako su Dijevi proračuni bili tačni, i ako je Elizabeta imala i legalni mandat za imperijalizam, sledeći Artura, i astrološki, sledeći Tritemijusa, ovo je otvorilo put ka pravom dijevskom apokaliptičkom cilju, a to je bilo uspostavljanje evangelističkog Britanskog carstva koje bi svet preobratilo na hrišćanstvo, (tj na njegovu protestantsku verziju). To je osnova Dijevog mistično-gnostičkog apokaliptičkog protestantizma. Iako bi to novo carstvo bilo protestantsko, Di u svom imperijalnom planu nije bio isključiv, te je predlagao da Elizabeta preobrati američke Indijance delom u protestante, a delimično i u katolike. Ideja da će Elizabeta, kao svetski suveren, preobratiti svet na hrišćanstvo i voditi ga u eshaton nije bila jedinstvena za Dija. Ta ideja je u to vreme široko cirkulisala u engleskom društvu, pri čemu je kraj sveta predviđen za 1588. godinu od strane autora i prevodioca Džejmsa Sandforda. Setimo se, upravo se te godine odigrala sudbonosna špansko-engleska pomorska bitka kod Silijskih ostrva koja se završena pobedom Engleske. Dakle, lako se moglo desiti da to zaista bude godina ne propasti sveta, već Engleske.

Kao naknadu za svoj intelektualni doprinos, Di je tražio slobodu delovanja u teritorijama pod apsolutnom zaštitom Elizabete, kako bi izvršio neizrečene usluge carstvu, ne za Elizabetu, već pod Božjom direktivom. To bi značilo širenje (ili povratak) tada imenovanog Britanskog carstva, uključujući Ameriku. Njegova upotreba izraza „Britansko carstvo“ u priličnoj meri je prethodila kolokvijalnoj upotrebi reči „British“ i imao je drugačije značenje. Pridev britansko odnosio se na legendarnu Britaniju mitskog kralja Artura koja se protezala do Severne Amerike. Otud kada se kaže Britanija, u punom smislu reči to podrazumeva ne samo današnje Ujedinjeno Kraljevstvo, već i Severnu Ameriku. London, po Diju, na Kanadu i SAD polaže arturijansko pravo! 

Iako je sam Di naposletku bio potpuno isključen iz elizabetanskog geopolitičkog planiranja, njegov plan će ubrzo biti sproveden. Engleska će razviti veliku pomorsku moć, osvojiti Novi svet, nadvladati Špance i uspostaviti Britansko carstvo. Ali Di, kao inicijator, neće uživati u njegovim plodovima. Sama istorija će zaboraviti Dijevu ulogu u uspostavljanju carstva, zaobilazeći njegovo nasleđe u korist drugih ličnosti, iako je Di bio glavni i gotovo nezamenjiv u planiranju. Njegov doprinos bio je u pružanju opravdanja i priče iza toga zašto je širenje bilo važno, krsteći tek nastalo Britansko carstvo i dajući svom „detetu“ životni scenario, legitimitet i ideologiju.

Dodatak: O Moskovijskoj kompaniji

Moskovitska kompanija (Muscovy Company), prvobitno nazvana Company of Merchant Adventurers to New Lands, bila je engleska trgovačka korporacija osnovana sredinom XVI veka sa ciljem otvaranja severoistočnog pomorskog puta i uspostavljanja direktnih trgovinskih veza sa Rusijom (tadašnjom Moskovijom). Kompanija je izašla iz velikog geografskog i političkog projekta: potrage za Severnim istočnim putem (Northeast Passage) kojim bi se Engleska direktno povezala s tržištima Azije mimo portugalske i španske kontrole južnih ruta. Cilj je bio da se pronađe severoistočni prolaz do Kine i Indije, i otvori trgovina sa Rusijom kao posrednom tačkom. Na čelu osnivačkog kruga bili su najugledniji engleski trgovci i investitori tog vremena. Najvažniji među njima bili su: Sebastijan Kabot (Sebastian Cabot), glavni inicijator; sin čuvenog istraživača Džona Kabota; postavljen za guvernera kompanije. Zatim, Hju Vilobi (Hugh Willoughby), vojni kapetan i nominalni lider prve ekspedicije; Ričard Čensler (Richard Chancellor), navigator i diplomata; ostvario prvi kontakt sa Moskvom; Sir Džon Grešam (John Gresham), pripadnik moćne trgovačke porodice; i grupa londonskih trgovaca poznatih kao Merchant Adventurers, uključujući porodice: Lok, Džening, Eliot, Kili, Džonson, i druge. To je bio konzorcijum privatnih investitora, ali je ključna figura bio Sebastijan Kabot, koji je osmislio projekt i organizovao ekspedicije. Čenslerov uspešni dolazak u Moskvu 1553/1554. doveo je do direktnog kontakta sa carem Ivanom IV Groznim, koji je Englezima dao privilegije za trgovinu. Kompanija je time preuzela ulogu najvažnijeg posrednika u englesko-ruskim odnosima u narednih sto godina. 

Tjudorska Engleska imala je jasan cilj: proširiti pomorska istraživanja i povećati nacionalni prestiž u periodu međunarodne konkurencije. Bila je prva značajna engleska joint-stock kompanija, prethodnica istočnoindijskoj i drugim kasnijim trgovačkim korporacijama. Uspostavila je monopol na englesko-rusku trgovinu. Odigrala je ključnu ulogu u otvaranju Rusije prema Engleskoj i Zapadu. Uticala je na razvoj engleskog pomorstva i trgovine severnom Evropom. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina XVI veka kompanija je imala praktični monopol na sve razmene između Engleske i Moskovije. Engleska je uvozila krzna, vosak, konoplju, metalne sirovine, a izvozila vunu, tekstil, metale i luksuznu robu. Moskovijska kompanija je u Moskvi dobila stalnu bazu (faktoriju) i upravljala preko sistema agenata, što je bilo izuzetno retko u tadašnjoj Rusiji. Kasni period vladavine Ivana Groznog (1570–1580) doneo je pogoršanje odnosa, pre svega zbog engleske podrške poljsko-litvanskim posrednicima. Osim toga, car je bio nezadovoljan intenzitetom i strukturom trgovine. 

Nakon Smutnog vremena (1598–1613) i dolaska dinastije Romanov, Rusija je počela da vraća kontrolu nad spoljnim trgovinskim kanalima. Za vreme Mihaila i Alekseja Romanova, privilegije kompanije su postepeno redukovane; ruska država je insistirala na većem nadzoru trgovine. U međuvremenu, Engleska se geopolitički orijentisala ka Novoj Engleskoj, Zapadnoj Africi, Levantu i Indiji, tako da se severnoistočni kanal smanjio po značaju. Privilegije su 1649. praktično ukinute, nakon što je car Aleksej M. Romanov optužio engleske trgovce za pomaganje neprijateljima Rusije tokom ratova. Situacija se dodatno pogoršala nakon pogubljenja kralja Čarlsa I (1649) jer Rusija nije priznavala englesku republikansku vladu niti je želela da održava povlašćene odnose. Tokom kraja XVII i početka XVIII veka trgovina se nastavlja, ali u smanjenom obimu. Rusija je sve više privilegovala holandske, nemačke i domaće trgovce, a Engleska je imala mnogo profitabilnije kompanije (East India Company, Levant Company). U periodu 1720–1723. Petar Veliki pooštrava režim za strane kompanije; Moskovijska kompanija gubi sve strateške pozicije. Oko 1780-te, kompanija faktički prestaje da postoji kao aktivna trgovačka sila; ostaje samo pravni entitet. Konačno, 1917. formalno se gasi nakon Oktobarske revolucije, jer gubi i poslednje pravne i trgovačke osnove u Rusiji. 

Moskovijska kompanija (1555) bila je model, tj prvi uspešni joint-stock enterprise u Engleskoj, prva kompanija sa kraljevskom poveljom i monopolom, prva korporacija sa profesionalnom hijerarhijom i prekomorskim faktorijama. Kasnije kompanije su preuzele njene pravne i organizacione modele: Levant Company (1581), formirana od istog kruga finansijera; Moskovijska kompanija se često navodi kao njen institucionalni uzor; Istočnoindijska kompanija, direktno je koristila pravni okvir razvijen za Moskovijsku i Levantsku kompaniju; mnogi njeni prvi direktori ranije su učestvovali u projektima tih kompanija.

U Engleskoj je sredinom XVI veka ipostojao veoma uzak krug ljudi koji je posedovao međunarodne trgovačke veze, kapitalne rezerve i politički pristup dvoru (bez čega nije bilo moguće dobiti monopolsku povelju). To znači da novac za Istočnoindijsku kompaniju dolazi iz istog izvora kao i za Moskovijsku, samo kroz jednu ili dve generacije naslednika. Moskovijska kompanija je bila svojevrsna škola imperijalnog kapitalizma, odnosno prva engleska laboratorija za kasniji kolonijalni trgovinski sistem.

Tjudorska vlast je odvajala privatne poduhvate u Baltiku i Rusiji (monopolske kompanije) od privatnih gusarskih ekspedicija protiv Španije u kojoj je ključnu ulogu imao Frensis Drejk. Drejk je odrastao u protestantskoj izbegličkoj porodici iz Devona, u okruženju pomoraca i hugenotskih mreža. Nije pripadao porodicama londonskih trgovaca koje su finansirale Moskovsku kompaniju. Povremeno se navodi da su neki Drejkovi srodnici bili uključeni u Merchant Adventurers (širi trgovački krug u Londonu), ili u aktivnosti Trinity House. Njegova primarna mreža su bile porodice Hawkins i Gilbert, koje su spadale u atlantski, a ne ruski sektor engleske trgovine.

Džon Di nije bio zvanično angažovan kao engleski izaslanik u Rusiji ili savetnik po tom pitanju, ali njegova porodica i njegove intelektualne aktivnosti ostvarile su indirektne veze sa Rusijom. Zanimljivo je da su u kasnijim izvorima, uključujući legende i literaturu, postojale tvrdnje da je ruska dvorska elita poznavala Dija i da je ruski car cenio mudrace njegovog kalibra. Najdirektnija i najdokumentovanija veza sa Rusijom, međutim, ostvarena je preko njegovog sina, Artura Dija. Artur je služio kao lični lekar ruskog cara Mihaila I Romanova i proveo je više od jedne decenije na ruskom dvoru, čime je porodica Di dobila značajnu vezu sa Rusijom u praktičnom i političkom smislu.

Ukratko, iako Džon Di sam nije imao formalne poslove u Rusiji, njegova intelektualna delatnost i kontakti kroz Moskovijsku kompaniju, zajedno sa angažmanom njegovog sina, predstavljaju jasnu povezanost porodice Di sa Rusijom tokom kasnog XVI i ranog XVII veka. Ovo pokazuje kako su evropski naučnici i magovi mogli uticati na međunarodne odnose i trgovinske mreže, čak i bez direktnog političkog mandata.

Gustav Mejrink i Anđeo sa zapadnog prozora (drugi deo)

U istoriji evropskog ezoterizma zabeleženo je postojanje jednog tajnog i nevidljivog Reda anonimnih adepata. Naravno, taj Red nije ograničen samo na Evropu, i nije identifikovan, jer to u suštini nije moguće, budući da ne postoji na način pojmljiv uobičajenoj ljudskoj svesti i razumu. Uglavnom je sve što se zna o tom Redu spekulacija, ali i ono što su njegovi adepti dozvolili da bude obznanjeno. Ne zna se tačno ni odakle Red potiče, ko ga je osnovao, koliko dugo postoji. Svrha Reda je, kratko i uprošćeno rečeno, služenje čovečanstvu. U njega se ne ulazi na vlastiti zahtev, nikada nije objavljen javni poziv za primanje u članstvo. U taj Red se ulazi po zasluzi, po pozivu, i na osnovu prepoznavanja valjanog kandidata od strane adepata, a sam prijem kandidata, odnosno inicijacija, nije nešto što se obavlja na ovom svetu. Red je prepoznavan kroz mnoga imena, a u evropskoj ezoterijskoj tradiciji obično se referiše pod nazivom rozenkrojceri (od početka XVII veka), ili tradicija Svetog Grala (u Srednjem veku). No, to su samo varijacije, jer niti je Gral pronađen, niti su adepti Ruže i Krsta identifikovani, već su obavijeni mističnom maglom, ali mnogi kandidati, pretendenti i samozvanci, jesu poznati.  

U romanu Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Mejrinka, čije sam selektivno ezoterijsko tumačenje pokušao da predstavim u prvom delu ovog teksta - vidi OVDE), upravo se opisuje razvojni put jedne duše koja je odabrana i pozvana u Red. I taj put nije nešto što se odvijalo tokom trajanja jednog ljudskog veka, odnosno jedne inkarnacije, već se dešava kroz sukcesivni niz nekoliko inkarnacija. Otud je glavni zadatak svakog odabranog i pozvanog, da se u aktuelnom životu seti ko je, šta je, šta je radio, odakle je i kuda to krenuo. To nije izanđala filozofska fraza nego metodološka istina, odnosno uslov daljeg razvoja. Gustav Mejrink takođe spada među pozvane duhove, o čemu svedoči Anđeo sa zapadnog prozora (ali i druge njegove knjige). U tom smislu Anđeo je svedočanstvo Mejrinkovih uvida i spoznaja, iskustva i postignuća. Na ovom mestu bih nastavio sa komentarima ključnih Mejrinkovih naracija koje odražavaju navodne beleške iz dnevnika renesansnog maga Džona Dija. Sledi opis jedne vizije koja povezuje simbolizam porodičnog grba familije Di: 

Video sam zeleni brežuljak i znao da je to Gledhil, brežuljak kuće iz koje potičem, onako kako gordo i radosno stoji u grbu Dijevih. Ali na njegovom vrhu ne beše srebrnog mača, nego baš kao i na drugom polju grba sa njegove blage visine se uzdizalo zeleno drvo iz čijeg je korenja potekao žustrim tokom živahan izvor...

A kako sam se penjao uz brežuljak iznenada sam jasnoćom koja je gorela u meni shvatio da sam ja sam to drvo na brežuljku i da sam se u njegovom stablu, kao svojom kičmom, hteo uzdići nebesima...

A srebrni izvor kraj mojih nogu reflektovao mi je u beskonačnost moju decu i decu dece, kao da su iz budućnosti svi došli na praznik sve bližeg, ali i sada već prisutnog vaskrsnuća večnoga života...

A sad, kad priđoh bliže drvetu, videh u njegovoj krošnji na vrhu iznenada krunu kao dvostruko lice; jedno je izgledalo muško, drugo, međutim, žensko i obe glave behu srasle u jednu. A iza udvostručene glave u zlatnom svetlu lebdela je jedna kruna pod kristalom neizrecivog sjaja...

Kako je kasnije u tekstu postalo jasno, to drvo iz vizije, drvo večnog života, drvo svih pokoljenja jedne loze, drvo poistovećenja jeste Bafomet, koji u ključnom trenutku kaže: 

Čovek koji dugo veruje, poslednji živi! - Rasti mi u susret, pa ću ja biti ti! Doživi sebe, pa ćeš doživeti mene, mene - Bafometa!

Ovi iskazi odraz su alhemijske doktrine rasta i dozrevanja u vremenu. Kao što metali pod zemljom dozrevaju, preobražavajući se iz nižih u više, iz otrovnog olova u lekovito i sjajno zlato, tako i ljudske duše dozrevaju, od prepoznatih, preko pozvanih, do posvećenih, i konačno postaju adepti, čija je svest ekvivalent zlatu. Istovremeno, ovde biva otkriveno kako jedan oslobođeni, posredstvom srebrnog izvora u korenu drveta, ka slobodi vuče sve ostale. Služenje čovečanstvu jeste služenje svojim potomcima, i potomcima potomaka u nedogled, nastavljajući posao svojih predaka. Da bi neko služio čovečanstvu, prethodno mora voleti to isto čovečanstvo, a preduslov čovekoljublja je ljubav prema Bogu koja se spoznaje kao ljubav prema božanskom u sebi. Tako onda ljude prepoznajemo kao drugačije varijante nas samih. U tom smislu, kako otkriva Mejrink, besmrtnost je sećanje. Put otvaranja trezora sećanja, odnosno put besmrtnosti je, poput Bafometa, dvostruk, zapravo ima dva puta: tzv magijski put pisma (zapisivanja sopstvene sudbine), koji je nesiguran i slučajan, kao po bačenim mrvicama, a koji cilja da posvećenik probudi narednog sebe, u novom životu; drugi je put onaj kako ga je Mejrink opisao - alhemizacije ovog tela i ove duše, a da bi stekli besmrtnost oboje: u ovom savremenom dobu. Ovaj poslednji je kraljevski put, odnosno put kraljevske umetnosti, a onaj prvi je krivudav, traje kroz niz rođenja i umiranja. U pogledu tog prvog pomenutog, krivudavog, puta, izneo bih opasku koja se tiče njegove prirode. Iako je Mejrink u romanu to predstavio doslovno, da posvećenik piše knjigu koju potom prepušta sudbini, odnosno poverava univerzumu, sa ciljem da ona dospe u ruke njegovog naslednika, odnosno samog sebe inkarniranog u obliku svog potomka, to bi moglo imati i drugo tumačenje. Naime, knjiga može biti šema ili inprint strukture energetskog tela, koje po mišljenju nekih drugih upućenika u rozenkrojcersku doktrinu, posvećenik marljivo gradi tokom svog života s ciljem da ona nadživi smrt ličnosti. Da pojasnim, posvećenik rozenkrojcerskog puta, dok je živ, gradi energetsku strukturu koju onaj najfiniji i neuništivi deo ljudskog bića, zapravo duša, može poneti sa sobom u zagrobno stanje. Svrha te strukture, ili inprinta, jeste da u narednom životu omogući i olakša buđenje i sećanje posvećenika, da se on seti ko je, šta je, kuda je pošao, šta je njegov cilj. Ta ideja je nalik pisanju knjige koju ostavljam samom sebi, odnosno svom potomku, ili izdanku koji možda genetski nema veze sa mnom ali sa njime delim moje jastvo, moju suštinu. Tako može biti da neko krene tim krivudavim putem i kada stekne dovoljno znanja, onda može prionuti na konačni završetak Velikog Dela, a to je postizanje besmrtnosti u tekućem životu. Evo kako Mejrink opisuje tapiseriju večnosti - sećanja - vremena - sadašnjosti:

Iz zbunjenosti je nastala Sadašnjost. Sadašnjost je zbir svekolike prošlosti u jednom trenutku svesti, ništa više. A pošto je mogućno doći do te svesti - tog sećanja - kad god duh pozove, to je i večita sadašnjost u toku reke vremena; teče tkanje i postaje mirno ispruženi ćilim, na koga mogu da gledam dole i prstom da označim mesto gde može da se započne sa praćenjem jedne određene crte, jedne šare. A zatim mogu da pođem po koncu, od čvora do čvora, napred ili natrag; nikad se neće prekinuti: on je večiti nosač slike, a takođe i smisla slike; u njemu je vrednost ćilima, koja nema nikakve veze sa ovovremenskim postojanjem.

Ovde je opisana vizija onoga što bismo mogli nazvati back office vremena, zapravo perspektiva vremena sa stajališta izvan vremena. U romanu Mejrink iznosi kako se njegov junak Džon Di našao u metodološkom sporu sa svojim asistentom / laborantom Gardnerom, u pogledu alhemijskog i uopšte magijskog delovanja. Kako je pri kraju romana postalo jasno, pomenuti Gardner je pratio Dija tokom više vekova, kroz više inkarnacija njegove duše. I uvek mu je pomagao, ali taj odnos nije tekao glatko budući da učenik nije prepoznavao pravu prirodu svog učitelja koji se uvek postavljao ponizno i skromno, iako je zapravo imao status oslobođenog adepta. Kao takav, Gardner se mogao kretati u svim pravcima prostora i vremena. Gardner je kao adept bio majstor back office vremena.         

Moja svađa s njim se, međutim, ne tiče samo prakse i pravilnih metoda umetnosti alhemije, nego on smatra da bi trebalo da se suprotstavi takođe i mom opštenju sa pobožnim sablastima s onog drugog sveta tamo preko, koje mi od nekog vremena uspeva da uspostavim na tako čudan način. A da nije mogućno da je pri tom reč o prevari paklenih duhova, kao što on misli, niti zavitlavanju od strane bića zemlje i vazduha, proizilazi, za mene, već i na osnovu činjenice što pri tom uvek pobožna i usrdna molitva bogu i spasiocu svekolike kreature, Isusu Hristu, predstavlja uvod u prizivanje onoga sveta i na kraju takođe i završava takvo delo. Osim toga, i glasovi i duhovi, koji se u toku zbivanja pokazuju, ponašaju se uvek bogobojažljivo i u njihovom delovanju i govoru sve je sasvim izričito u ime svetog trojstva...

Mejrinkov Di je mislio da je Gardnerova sujeta uvređena njegovim uspesima u toj vrsti magijskog rada. Nije li ovo Mejrinkova referenca na enohijansku magiju Džona Dija, koja u suštini jeste jedan specifičan oblik spiritizma? Kako se kasnije uspostavilo, Dijevi bogobojažljivi duhovi bili su jedno veliko, mada na njegovom putu neophodno, zaista veliko ništa, zabluda čija je svrha bila da ga dovede do stanja svesti neophodnog za suočavanje sa ambisom. Posledica Dijevog rada sa enohijanskim anđelima bila je njegovo zapadanje u duboko očajanje. Jer, u suštini, oni njemu ništa značajno nisu preneli, nisu mu razotkrili nikakvu tajnu, ništa što pre toga on već nije znao ili je mogao znati, već su samo odražavali sadržaj njegovog uma. Na osnovu toga smisleno je upitati se nije li Mejrink smatrao Dijevu enohijansku magiju zabludom, doduše neophodnom u razvoju samog Dija, ali suštinski - oblikom okultnog slepog creva? Istina, koristeći enohijansku magiju Alister Kroli je došao do značajnih uvida, ali imajmo na umu da su Džon Di i Kroli veoma specifične ličnosti, pa je otud legitimno pitati se o korisnosti, delotvornosti i svrhovitosti bavljenja tom vrstom magije od strane ne-specifičnih praktičara. Naposletku, nije li Dijev zeleni anđeo, kome je on toliko verovao i koga je prizivao rečima varvarskog (enohijanskog) jezika, njemu naložio da svoju ženu Džejn položi svom partneru u magijskom poslu, Edvardu Keliju, kako bi je i on seksualno posedovao? Nije li to bila kap koja je prelila čašu Dijevog očaja? No, vratimo se jednom detalju iz romana kada Di obrazlaže stav svog alhemijskog laboranta, tajanstvenog Gardnera: 

Ja samo želim da verujem da moj laborant grdno greši kad tvrdi da je siguran od čini i neizmerne pakosti stanovnika onoga sveta samo onaj koji je prošao kroz ceo tajni proces duhovnog ponovnog rođenja u dubini svoje duše, kao što su: mistično krštenje vodom, krvlju i vatrom, pojava slova na koži, ukus soli na jeziku, slušanje kukurikanja petla i mnogo toga drugog, kao na primer, da mora biti mogućno da se čuje plakanje jednog deteta u svom telu. Kako to treba da se razume on neće da kaže; on tvrdi da je zakletvom obavezan da ćuti. 

Džon Di pred kraljicom Elizabetom

Setimo se, što sam u prvom delu ovog teksta naveo, važan sporedni lik u romanu, adept mračne magije, Bartlet Grin, takođe je imao slične simptome tokom svog preobražaja u biće sa one strane, što predstavlja suprotan oblik besmrtnosti ali sa istim statusom kao adept svetla. Otud smatram da Red anonimnih adepata ima svoj mračni odraz, jer kako je gore, tako je i dole. U tom smislu vredi predstaviti još jedan znakovit navod iz knjige, odnosno reči koje povodom Gardnera, Mejrink stavlja u usta Džonu Diju: 

Verni Gardner je svakako bio u pravu kad me je upozoravao da se ne okrenem alhemiji koja je vezana za ovozemaljsko preobražavanje metala. - Ona je tesno vezana sa mešanjem stanovnika jednog nevidljivog, mračnog sveta u naš - sa crnom, levom magijom...

Ta crna, leva magija, jeste ono što se podrazumeva pod nazivom put leve ruke. Po Mejrinkovom shvatanju puta leve ruke, barem sudeći po natuknicama u Anđelu sa zapadnog prozora, mračna boginja crna Izejis, kako ju je on nazvao, a mogli bismo je poistovetiti i sa Lilit, od svog posvećenika uzima onaj deo koji je povezan sa stvaralačkim načelom otelovljenim u muškarcu. To je neophodno kako bi bilo sprečeno hemijsko venčanje, odnosno ujedinjenje dva rastavljena načela, dve zasebne sile, ili svojstva u čoveku, te postizanje stanja androginosti, odnosno otelovljenje Bafometa. Na taj način, put leve ruke suštinski sakati ljudsko biće, lišivši ga mogućnosti preobražaja u adepta čiji je simbol upravo Bafomet. Naravno, mračna boginja svom adeptu omogućava oblik večnosti suprotan večnom životu. Nazovimo tu večnost neumrlošću, ili možda večnom smrću. Oni se odriču svoje stvaralačke snage, predaju je mračnoj boginjim a za uzvrat, od nje dobijaju zamenu od tvari njene energije, njenog sveta, čime oni bivaju ispisani iz knjige života, iz popisa ljudskih duša i bića svetlosti. Zapravo, time oni prestaju biti bićima preobrazivši se u ne-bića. Evo kako to Mejrink opisuje:

Ona je govorila o misterijama pontijskog tajnog kulta, koji je bio posvećen toj crnoj Izejis i prisiljavao sveštenike da se posle nezamislivih orgija duhovne introverzije prekriju ženskom odećom, da se boginji približe s leve strane ženskom prirodom svog tela i da joj žrtvuju svest o svojoj muškoj prirodi. Samo izopačeni slabići, kojima bi zbog toga ostala nepristupačna svaka viša posvećenost, svkai dalji razvoj na putu poklonstva, žrtvovali bi u pijanstvu tog rituala svoj muški princip na samom svom telu. Ti unakaženi bi zauvek ostali u predvorju hrama i mnogi su kasnije, otrežnjeni i spodadnuti slutnjama o višoj istini, sa užasom shvatajući grešku svog prebrzog besa, završavali svoje živote samoubistvom i njihove larve, njihovi duhovi su stvarali poklonstvo lemura koje je služilo - robovsku državu gospodarice tamo preko u večnosti. 

Ovde Mejrink zapravo govori o orgijastičnom kultu nalik onome boginje Kibele, čiji su sveštenici u trenutku mahnitosti sami sebe kastrirali. Setimo se, i seksualnost Bartleta Grina bila je upitna. On jeste bio posvećenik mračne magije, ali je zapravo živeo u nekoj vrsti celibata, ne zbog nekakvog zaveta, nego zbog osećaja odbojnosti spram žena. On je učio kroz patnju. Njegova je seksualna orijentacija u tom smislu imala izražen mazohistički karakter. 

Kao što sam u prvom delu ovog teksta pomenuo, zanosna čerkeska kneginja Asja Hotokalunginova, opisana je kao otelovljenje crne Izejis, sa kojom je glavni junak romana, baron Miler, imao nekoliko epizoda. Iz njenih usta, kada se ona obraća baronu, Mejrink daje dodatne detalje prirode mračne boginje:

Ona vam se, dakle, zaista jednom već prikazala, boginja crne ljubavi? - E, pa onda ćete svakako utoliko lakše shvatiti šta bih imala da vam kažem o crnoj Izejis; pre svega, naime, da ta boginja vlada u carstvu jednog drugog erosa, čiju veličinu i moć ne može da nasluti niko ko nije u sebi doživeo posvećenje mržnje.

Ovaj deo je zanimljiv. Baron Miler u kneginji Asji prepoznaje neprijateljsku silu, uništiteljku toka koji vodi gore ka nadljudskom. Kakvo je to posvećenje mržnje? Tu mržnju je baron Miler osetio prema kneginji, u trenutku kada je prepoznao ko je zapravo ona - inkarnacija mračne boginje. I upravo je to bio ključan trenutak kada je on mogao izgubiti svoju dušu, odnosno, svoju unutrašnju svetlost, poželevši da je ubije, obnevideo od snažne mržnje prema njoj. Zapravo, u njemu su se mešala osećanja mržnje i snažne pohote. Može se reći da je pohota bila noseća energija mržnje koja je davala impuls njegovoj ubilačkoj volji, pa ipak, to se nije desilo. Preneseno na inicijacijski nivo, to znači da inicijant mračne magije, u svom konačnom preobražaju, takođe preobražava svoju energetsku strukturu na modalitet i frekvenciju mržnje a što izaziva suženje svesti. To suženje svesti usmerava volju na određeni način i omogućuje da se ostatak bića ne raspline u trenutku potpune zamene stvaralačkog i svetlosnog načela u čoveku esencijom tame. I sam Mejrink nam u jednom pasusu romana, kroz izjavu važnog pomoćnog lika saopštava da mržnja već sama po sebi stvara visok stepen magnetizma. Pokretačku silu pomenutog carstva tog drugog erosa opisao bih kao rasprskavajuću pohotu. To možemo porediti sa psihopatom koji doživljava neku vrstu orgazma činom ubistva uzrokovanog moćnim osećajem mržnje. Tako ja vidim Mejrinkovo viđenje posvećenja mračne magije puta leve ruke. Da bismo dublje proniknuli u to viđenje, poslužiću se još jednim detaljem iz romana kada kneginja tumači baronu figuru crne boginje:

Ogledalo u ruci boginje nipošto nije znak ženske sujete, nego, ako to možete da shvatite, znak za tačnost svekolikog ljudskog umnožavanja, kako u duhovnom, tako i u telesnom pogledu. Ono je simbol zablude, koja je osnova svakog nagona začeća.

Ogledalo, kao oruđe refleksije jeste simbol umnožavanja. U smislu carstva tog drugog, mračnog erosa, plodnost je prokletstvo jer proizilazi iz zablude sudbinske zadatosti bića, po kojoj život stvara život, a ogledalo odražava svetlost. Ako nema svetlosti onda se nema šta odraziti. Ako nema života, nema ni razmnožavanja. Ako nema nagona onda nema ni začeća. Mračni eros se otud preobražava iz prokreativne u jalovu destruktivnu silu. Sa stajališta ideologije puta leve ruke, to je način izlaska iz kruga rađanja i umiranja. Nema rađanja, nema ni umiranja, pa se onda niko i ne reinkarnira jer nema života u kome bi se duša ovaplotila. Zato na pitanje barona Milera kneginji Hotokalunginovoj, šta zapravo ona želi od njega, kneginja odgovara: da te ugasim i brišem iz knjige života! Jer, kako ona kaže:

Pre svega mržnja polova jednog na drugi je ono što može da donese spasenje sveta i uništavanje demijurga. Privlačnost kojoj je svaki prosti čovek na osnovu svoje polne pripadnosti sklon da podlegne i koja se pomoću prezrive i ulepšavajuće laži označava rečju "ljubav" odvratno je sredstvo demijurga, pomoću koga se taj večiti plebs prirode održava u životu, tako nas uči tajna mudrost kulta Izejis. Zbog toga je "ljubav" nešto za plebs; jer "ljubav" muškarcu, kao i ženi, otima sveti princip samoličnosti i oboje baca u nemoć nekakvog spajanja, iz koga za kreaturu nema drugačijeg buđenja, nego ponovno rađanje u onom niskom svetu, iz koga su došli i u koji se nanovo vraćaju. Ljubav je prosta; plemenita je samo mržnja!

U ovim Mejrinkovim redovima koje on stavlja u usta sveštenici crne Izejis, prepoznajemo određena gnostička shvatanja o represivnom demijurgu koji sva stvorenja drži u stanju ropstva i niske svesti. I kada smo već na polju niske svesti, zanimljivo je osvetliti još jednu stranu ovog Mejrinkovog čudesnog romana, a tiče se geopolitike. Naravno, i Mejrinkov narativ nije odoleo rusofobskoj perspektivi tako pomno i brižljivo negovanoj u evropskoj kulturi, pa otud ne možemo ne primetiti kako su dobri likovi mahom Englezi i Nemci, a loši Rusi i sa ruskim svetom uvezani Azijati koje Mejrink prezrivo opisuje - mongolski Kalmici i ljudi poreklom sa Kavkaza. Naravno, pojavljuju se i zli Zapadnjaci, na primer katolički biskup Londona i izopačeni Velšanin Bartlet Grin, koji sarađuje sa izaslanikom ruskog cara. No, Velšani su poput svih Kelta, domaće, evropske crnje, a Vatikan je ionako ugnjetački uljez u evropskom svetu. Pa u tom svetlu skrenuo bih pažnju na još jedan detalj iz romana:

Pre mnogo vremena taj plemeniti metal je ukrašavao nepobedivo koplje  junaka i kneza starog Velsa: Hoela - zvanog Dhat, što znači "dobri". - A navodno je rečeni Hoel Dhat stekao to oružje na posve naročit način, naime, uz pomoć čarolija belih Alba, koji su sluge nevidljivog bratstva zaduženog da vodi čovečanstvo, a zovu se "baštovani". 

Razumeo sam da se izraz beli Albi ovde koristi kako bi se njime označili baštinici druidske tradicije, ili možda baštovani iz tajanstvenog Reda čijim sam pominjanjem započeo drugi deo mojih komentara Mejrinkovog romana. Vidimo da su beli Albi, potom u tekstu označeni kao moćno pleme duhova, sluge tog nevidljivog bratstva koje vodi čovečanstvo. Možda su članovi tog nevidljivog bratstva baštovani. Tek, taj detalj je, čini mi se ostao nedorečen. Kako nam dalje biva otkriveno, beli Albi su kao majstori alhemije, poučili Hoela Dhatsa kako da od praha jednog naročitog kamena napravi veoma čvrsti vrh koplja. I od tada je ta tajna prenošena njegovim potomcima i naslednicima. Povodom tog posebnog predmeta moći, Mejrink je kroz usta ruskog belog emigranta Lipotina, napisao da ukoliko bi Rus došao u posed vrha koplja, Rusija bi jednog dana mogla postati gospodarica sveta, a ako to bude Englez, onda će Englezi savladati rusku imperiju. To je tipična legenda, da se izrazim, ezoterijske geopolitike, poput Longinovog koplja kojeg je, navodno, Hitler hteo da se dočepa kako bi Nemački rajh ostvario svoju istorijsku misiju. Možda je i Mejrink potpao pod magiju takvog mita, ili je prosto time začinio svoj roman, iz moje perspektive to je gotovo nemoguće odgonetnuti.  

Na kraju prethodnog teksta ove teme opisao sam kako se završava roman, barem sa stajališta ezoterijskih komentara. Glavni junak je preživeo konačno suočavanje sa mračnom boginjom na rubu bezdana te nakon toga, u ambijentu neke druge stvarnosti, bio primljen u nevidljivi Red čije je obeležje ruža. Međutim, tu nam se razotkriva čudan red stvari. Naime, Dijeva žena Džejn, kao i baronova sluškinja, koja je zapravo bila inkarnacije te iste Džejn, kako bi se njihova ljubav nastavila i u aktuelnom životu, da to tako uprostim, dosegla je kapije večnog života. Ona je bila tihi i neophodan saputnik kroz sve Dijeve i Milerove živote i uspone i padove. Ona je bila ta koja je žrtvovana te je kao žrtva doživela uzvisivanje. U jednom trenutku, nakon što je baron Miler konačno postao adept, on je upitao starijeg u bratstvu Gardnera o sudbini svoje žene Džejn, na šta mu je ovaj odgovorio na sledeći način:

Ti si, brate, licem okrenutim unazad prekoračio prag posvećenja, jer ti si određen da pomogneš čovečanstvu, kao svi mi u kolu. Zbog toga ćeš sve do kraja vremena moći da vidiš zemlju, jer kroz tebe zrači sva sila carstva večnog života. Ali šta je to carstvo večnog života, to "mi iz kola" ne možemo da saznamo, jer mi stojimo leđima prema onom sjajnom ponoru, koji se ne može ispitati i koji večno rađa: ali Džejn je licem okrenutim napred prekoračila prag večne svetlosti. Da li ona vidi nas? Ko to zna?

Perspektive večnog života su nepojmljive; to je beskonačno nešto-ništa, poput kabalističkog ain-sofa. I kako je Gardner na nevidljivom mestu rekao Mileru, da nije bilo Džejn, on ne bi stajao tu gde stoji, u predvorju večnosti, ozračen večnošću, ali ne i u samoj toj večnosti. To je sudbina nevidljivog bratstva, jer njihov posao je vršenje preobražaja. To je nikad dovršeno tkanje tapiserije života. Zato je neophodno da taj Red uvek postoji, jer Red mora da postoji! Ovde bih završio moje komentarisanje knjige Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Mejrinka. Prvi deo mojih komentara možete pročitati OVDE.