Inicijacija, kontrainicijacija i Zlatno doba

Ukratko, inicijacija je obredno izazivanje promene u svesti pojedinca radi održavanja tradicionalno ustanovljene linije posvećenja. U odnosu na tako određenu inicijaciju, kontrainicijacija bi podrazumevala takođe izazivanje promene u svesti nekog pojedinca, ali sa ciljem uzurpacije tradicionalno ustanovljene linije posvećenja, odnosno njenog profanisanja ili ustanovljavanja neke nove linije koja nema utemeljenja u tradicionalnom iako može koristiti njene sadržaje. Isto tako, kontrainicijacijska nit može tvoriti poseban niz posvećenja, odnosno, može zaličiti na tradicijom ustanovljene puteve posvećenja, ali da u suštini ne odražava tradicionalne ciljeve. U krajnjoj liniji, pod kontrainicijacijskim delovanjem možemo smatrati i one podražavajuće oblike posvećenja koji ostaju bez očekivanih posledica. Dublje posmatrano, inicijacijska i kontrainicijacijska delovanja mogu se odnositi ne samo na pojedince u nekoj zajednici nego i na neke opšte okvire koji se tiču širih zajednica te vremenskih epoha.

Da bih osvetlio datu temu pozvaću se na dva mita. Prvi je mit o cikličnoj smeni velikih vremenskih epoha koji je osoben za mnoge kulture i tradicije. Nama najbliži grčki mit govori o pet eona neodređenog trajanja koja se sukcesivno smenjuju, te pet naraštaja čovečanstva koja su živela pod različitim zakonima i prilikama. Nakon aktuelnog gvozdenog doba, odnosno petog doba u nizu, stanje čovečanstva i uopšte života na Zemlji, opet će potpasti pod zakonitosti prvog razdoblja, odnosno stvari će se naći na početku obišavši pun krug. Reč je o jednoj velikoj revoluciji, dugotrajnom obrtanju kosmičkog točka, odnosno o nelinearnom konceptu (trans)istorije. Sa druge strane, nama najbliži linearni mit o promeni, gde je promena jedinstvena, neponovljiva i trajna, gde nema više vraćanja na ono što je nekada bilo, jeste eshatološki novozavetni mit o ishodištu sveta i čovečanstva. Svaka promena koja označava prelazak na drugačiji nivo, bilo u linearnom ili cikličnom modalitetu vremena, posledica je određenog događaja, odnosno inicijacije ili kontrainicijacije, uvođenja ili izvođenja.

Inicijacija je povezana sa smrću, odnosno smera ka nekom obliku njenog prevazilaženja i ostvarivanja veze sa onim što stoji iza njenih kapija. Bez prisustva smrti, i u odnosu prema njoj, nema inicijacije, budući da je smrt uporedna tačka u odnosu na koju se ostvaruje ciljana promena. Numerički, promena je broj Dva. Povodom toga zamislimo dva točka spojena prenosnim kaišem po ugledu na malu tarot arkanu Dvojka diskova. Astrološki, to je Jupiter u Jarcu. Jupiter je Zevs, a Jarac je kamen. Analogija je stoga sasvim jasna, jer je Zevs preživeo susret sa Hronosovim čeljustima pretvorivši se u kamen, što predstavlja inicijacijsku alegoriju. To je slika promene koja u sebi sadrži i ideju o smrti i nadilaženju iste. 

Inicijacija podrazumeva, između ostalog, umiranje starog i rađanje novog čoveka, još za njegovog života. Inicijacijsko delovanje je pokretač tog procesa. Otud je njena priroda demijurška, da pokrene mehanizam promene. Do jednog trenutka čovek nešto oseća, misli, sluti, ali nema jasnu predstavu kroz šta mu se dešava jer je predinicijacijska inkubacija period teskobe iz koje se izlazi jedino kroz vratnicu inicijacije. Potom na scenu stupa nosilac inicijacije, iznenada se umešavši u dotadašnji tok života kandidata, bez najave iako možda očekivan, prizvan mada nepozvan, gotovo sam od sebe. Inicijator, ma ko to bio, ma šta bio, jeste nosilac neodoljive harizme. Otud inicijator može biti drugo ljudsko biće, nekakav duh, ili božanstvo.

Ako prenebregnemo plemenske pubertetske inicijacije i slične događaje od značaja u tradicionalnom životu te se usredsredimo na misterijske ili mistične inicijacije, uviđamo da takva posvećenja mogu nastupiti bilo kako i bilo kad, a inicijator može biti bilo ko, pa čak i životinja. Ponekad se u toj ulozi pojavljuje neki bog u obliku određene životinje, bilo da dolazi u snu ili na javi. No, kada je inicijator čovek, ili grupa ljudi, stvari podležu nekim pravilima i mentalitetu inicijatora, jer je reč o nekoj ukorenjenoj tradiciji koja ima određena svojstva. Tokom inicijacije, inicijator stavlja kandidata na određeno iskušenje. To nije samo simboličko iskušenje ili promena, već pokretanje obuhvatnog toka događaja na čijem kraju imamo stvarnu promenu. U tom smislu inicijacija je poticaj, smisleni upliv u nečiju sudbinu u cilju izazivanja njene promene, odnosno ispunjenja. Od tog trenutka vreme dobija drugačiji značaj. To je vreme laganog nastupanja promene svesti i njenog drugačijeg fokusa.

U optici učenja o cikličnoj promeni, možemo pretpostaviti da inicijacija, kao proces tradicije, nije bila svojstvena Zlatnom dobu prvobitnog naraštaja čovečanstva. U linearnom, biblijskom smislu nepovratnog protoka vremena, bilo je to vreme boravka prvog ljudskog para u rajskom vrtu. Doba nevinosti je i doba neposrednog odnosa sa božanstvom „licem u lice“, u stanju odsustva promene. Bilo je to vreme koje odgovara planetarnoj prirodi Saturna koja ukazuje na večni protok i kruženje, nešto tekuće a istovremeno i okamenjeno, kristalno, stabilno. Zato je mlinski točak idealna alegorija takvog stanja svesti. 

Biblijska legenda o padu čoveka posredstvom zmije, odnosno izgon iz rajskog vrta, ukazuje na inicijacijsku prirodu zmije. Zmija je u tom pogledu oruđe božanskog proviđenja, ne samo ona iz rajskog vrta, nego i štap-zmija u rukama Mojsija (i njegovog brata Arona), kao donosioca Jahveovog zakona izabranom narodu čime je on zapravo imao ulogu inicijatora jedne zajednice. U hermetizmu imamo primer samog Hermesa čiji je simbol kaducej, zmijski štap, instrument inicijatora i iscelitelja. Zmija sama po sebi ima mnogo značenja, ali ona je u suštini fenomen lunarne prirode, jer je Mesec onaj koji inicira, pa je stoga Mesec u obliku zmije nosilac inicijacije. Tako imamo poklapanje analogijskog niza Mesec - zmija - inicijacija - smrt, jer Mesec je, kako primećuje Mirča Elijade, onaj ko je prvi umro. Mesec kao fenomen koji simbolizuje dualnost, takođe je i izvor kontrainicijacije, odnosno istovremeno radi za i protiv. Legenda o izgonu iz rajskog vrta ukazuje na pad ljudskih bića pod vlast lunarnih sila i ciklusa, pod vlast života i smrti, umiranja i rađanja. To je pad u fatalnost zemaljskog života, čime su postavljeni i uslovi za izlazak iz tog stanja, odnosno iz točka sudbine, a uslove, naravno, ne može ispuniti svako. Tako dolazimo do božjih odabranika, do odabranih pojedinaca, grupa, krvnih loza ili čitavih naroda.

Kako inicijacija predstavlja uvođenje subjekta u određenu tajnu, u početak drugačijeg bitisanja, novog kvaliteta, tako kontrainicijacija, oponašajući isto to, predstavlja izvođenje subjekta iz inicijacijskog modaliteta i svrhe tradicije. Kontrainicijacija nije nužno svesno i voljno poricanje tradicije, već se dešava kako zbog određenog istorijskog zamora tradicijskog mehanizma, a čiji su uzroci mnogostruki, tako i zbog gubitka kontinuiteta u naslednom nizu. U istorijski nama bliskom i opipljivom obliku, kontrainicijaciju možemo smestiti u okvire evropske civilizacije, počev od renesanse, tokom koje su inicijacijski simboli preuređeni u svrhu proizvođenja novih alegorija čija je navodna jedinstvenost predstavljala temelje jednog novog svetonazora koji je u suštini dekadentan i sinkretički te u neku ruku isprofanisan. Upravo je profanizacija obeležje kontrainicijacije. U prethodnim epohama ništa nije moglo procureti izvan uskog kruga upućenih i posvećenih. Danas „tajne rituale“ možemo skinuti sa interneta. Svi javni manifesti i objave nečeg što je oduvek pripadalo tajnom svetilištu ukazuje na kontrainicijacijsko poreklo. Prava tajna doktrina je iščezla sa evropskog kontinenta ustupivši mesto čitavoj lepezi „tajnih doktrina“. Sa tom lepezom pokrenuta je svojevrsna inflacija tajnih društava. U toj tajanstvenosti postoji sistem. 

Kao što inicijacija predstavlja institucionalizovanu misteriju, tako je kontrainicijacija, kao simulakrum misterije, zapravo konspiracija, odnosno institucionalizovana konspiracija. Otud ona iskače iz tradicionalnog okvira delovanja tajnog posvećeničkog društva, u strukturu sa izraženom ideološkom komponentom. Ona cilja da ostavi trag u širem društvenom okviru i da izazove određene promene u skladu sa ideološkom, a ne više eshatološkom projekcijom. To je put egzoterizma a ne ezoterizma. Posledično, kontrainicijacijska udruživanja su sklona međusobnoj podeli, raspri, intrigama, unutrašnjoj borbi, šizmi, te naposletku krivotvorenju nečeg što je već samo po sebi falsifikat, a što je sasvim prirodna posledica temeljnog nedostatka legitimiteta i autentičnosti.

„Adepti“ kontrainicijacije primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, teže da potaknu ne samo čitavu ljudsku vrstu na samoponištenje, nego i da na paradoksalan način ukinu univerzum, a stvarnost zamene virtuelnim. Ništenjem svake prirodne, istorijske, duhovne ili genetske autentičnosti i ekskluzivnosti, kontrainicijacija teži da svojim delovanjima i planovima obuhvati sve i svakoga, da premreži svet i uvek iznova piše istoriju u skladu sa manirima nekih „novih čitanja“ prošlosti. To je ono što akteri kontrainicijacije smeraju  čovečanstvu, obuzeti izopačenim snom o moći, snom koji je po svojoj suštini lunarni odraz zarobljen između magičnih ogledala u lavirintima i katakombama opskurnog, podsvesnog i okultnog. To je vizija mračnog sveta ogledala koja u beskraj odražavaju bledunjavu svetlost iz samo jednog izvora, iz jednog opskurnog kandila u večnoj noći. Večiti suton, večiti zapad, metanisanje nad zjapećim dverima Amente, Hada, Šeola, kao jedinom mestu gde poreklo i svest nemaju nikakvog smisla. Majstori kontrainicijacije poništavaju svojevrsnu istorijsku solarizaciju i apolonizaciju prizivanjem neartikulisanih i nekanalisanih htonskih oblika psihe i kulture prevaziđenih epoha te njihovo uvođenje u opšti tok (meinstriming). Reafirmisanjem htonskog teži se ka opštem obuhvatu.

Tragedija čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji, nakon izlaska iz rajskog vrta, odnosno prestanka Zlatnog doba, stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca lunarne svesti ili telurske svesti elementala. Padom čoveka na Zemlju je stigla smrt. Blistavo Zlatno doba zamenilo je turobno Srebrno, a ovo Bronzano itd. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv. Linija koja potiče nakon prekida tradicijske linije, nije linija obnove, nego linija imitacije, linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka uzima ne božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov simulakrum, reziduu ili neki drugi oblik supstitucije.

Čovek je dodelio imena životinjama tako što je njihove slike video na noćnom nebu, u zvezdama. Stvorene su u ljudskoj mašti tako što je prvobitni čovek zamišljenim linijama povezivao zvezde rasute po noćnom nebu i tako stvarao oblike. Čim bi u mašti stvorio takvu sliku on bi nadenuo ime na nebu zamišljenom biću i ono bi se ovaplotilo. Ova ideja, koja se može pročitati na stranicama Blavackine knjige Antropogeneza (prvi tom Tajne doktrine), odavno je strana ljudima te udaljena svetlosnim godinama ne samo od profanog uma današnjice, nego i od uma dogmatskih egzoteričnih pobornika monoteističkih učenja. Ovakva ideja dopire od promišljanja Zlatnog doba, u bibliji opisanog scenama rajskog vrta. Taj detalj pomenut je u Postanju, 2:19 i predstavlja izobličeni odjek jedne drevne istine, rekao bih pre sećanja, na stanje prvobitne harmonije ranih dana ljudskog bitisanja na Zemlji kada ljudsko nije bilo odeljeno od božanskog. Čovek je, dakle, mogao učestvovati u stvaranju. 

U tragediji i užasima našeg vremena mi savršeno možemo odraziti suprotnost koja se smešta na krajnjim tačkama vremenskog spektra. Stanje radosti i jedinstva otud možemo videti na početku i možemo ga postulirati na kraju bitisanja čovečanstva na Zemlji. Na našim jezicima usklici JUHU, JUPI, OPA, IJU-JU, IHA-HA, OHO-HO itd, izrazi su radosti, dok je recimo URA izraz ekstaze. Živite uz „ju-hu“, umirite sa „ura“. Valkire su naše sestre. Valhala je naša domovina. Mi smo ratnici. Mi smo vitezovi. Učinimo od ovog paklenog (raz)bojišta stubište naše nebeske slave. Parametri su odavno postavljeni.

U Božanskoj revoluciji katastrofe izneo sam gledište po kome je prvobitno čovečanstvo bilo solarnog porekla te živelo u nekom neodređenom vremenu u prošlosti kada je Severni pol stajao na mestu bliže današnjem ekvatoru. Tada je Sunce doslovno sjajilo iznad središnje tačke Zemljinog obrtanja pa je otud ta oblast bila predeo večne svetlosti iz koje su se ljudska bića neposredno ispoljavala upravo u tom središtu preko jednog vrha na kružnom arktičkom ostrvu (Arktogeja). Znam koliko današnjem umu ovakva izjava može delovati sumanuto jer za takvu tvrdnju ne postoje nikakvi dokazi. Pa ipak, prihvatite to kao jednu fantastičnu ideju, zamislite tu sliku, ostavite u umu mogućnost upravo takve prošlosti. Kako se spuštamo iz te krajnje severne tačke večne svetlosti ka jugu tako se menja i položaj Sunca koje kruži visoko na nebu ne zalazeći nikad. Kada zađemo na dubok jug, primetićemo da Sunce kruži nisko po horizontu te da biva sve hladnije. Ukoliko bismo napredovali dalje, zašli bismo u carstvo večitog sumraka jer bi Sunce bilo neposredno ispod horizonta. Sa svakim narednim korakom obreli bismo se u carstvu večite zime i tame gde Sunce nikada ne sija, na onoj strani Zemlje koja se nikada ne okreće prema izvoru toplote i svetlosti.

To je bilo prvobitno solarno doba čovečanstva i sveopšteg života kada je ljudima sa Zemlje izgledalo da je ona ravna i doslovno u središtu svemira. Potom se desila nagla promena koja je izazvala veliku katastrofu, lomljenje ose sveta, kada se Zemlja preokrenula i našla u položaju u kakvom je sada. Tada je nastupilo veliko lunarno doba jer se ljudi (odnosno ljudska esencija) više nisu pojavljivali na Zemlji neposredno iz Sunca nego posredstvom Meseca. Tako su ljudi postali podložni vremenskim ciklusima, rađanju i umiranju. Zavladalo je doba Velike Majke, da bi čovečanstvo tek odnedavno započelo put solarizacije čije je poreklo zapravo lunarno, od Meseca stvoreno te otud sklono promeni, rastu, razvoju, opadanju, kvarenju te konačno propasti. U fazi propasti aktuelizuju se iskvareni odrazi starijih lunarnih arhetipova, a njihovo oživljavanje, nalik nekromantijskoj reanimaciji, upravo imamo prilike da sagledamo i iskusimo.

Politika kao zavera

’As always throughout this study, we have to remember that events that take place in the “real” world are mirrors of events that transpire in the inner, invisible, or secret world and that these two worlds influence each other in ways that are not obvious to any but the most dedicated adept ... or most paranoid conspiracy theorist. There is, in fact, little difference between the world view of the occultist and the nagging fears of the conspiracy theorist; except that the occultist has a more positive approach to the same material, seeing in the activities of the sinister forces that influence world events (as well as personal ones) the possibility of reversing the process through an act of will coupled with a knowledge of technique.’ Peter Levenda, The Dark Lord

„U odnosu na Tolteke, na drevne Kineze, na Ehnatonove Egipćane, na Orfejeve Grke mi smo svi varvari. Jer šta to znači varvarin? Nasuprot egzistenciji muza visokog ranga, čovek i narod lišen muza, jezik i mišljenje bez muza, moral, odevanje bez muza - taj narod, zajednicu, društvo i čoveka, gde nedostaje tanana draž koju zahteva Konfučije, gde se ne ume igrati, gde su ljudi na životinjski način gramzivi i zavidni, ne znaju da vladaju sobom, jer ne poznaju divotu lepog života, neučtivi su i neuljudni, neuglađeni, zlobni, neotesani i besramni. Grci su varvarinom nazivali onoga koga Muze nisu dotakle.” Bela Hamvaš, Velika riznica predaka

Politika je u samoj svojoj suštini zavera. Kako kamuflirati lične strasti, strahove, ambicije i interese te strahove, interese i ambicije neke klike? Kako legitimisati sopstveni položaj? Kako tumačiti aktuelne geopolitičke, političke, socijalne i ekonomske tokove? Kako opravdati svoja činjenja ili nečinjenja? Kako dospeti na vlast? Kako zadržati vlast? Kako postaviti nekog na vlast, nekog ko bi nam bio koristan? Kako podmititi vlast? Kako realizovati političku i arkansku agendu? To su osnovna pitanja i koren osnovnih laži politike. Sva je politička retorika svojevrsno portparolstvo, demagogija izgovora kombinovana sa virtuoznom logikom obećanja. Nije ono što jeste i jeste ono što nije. Neko ko javno zastupa neki interes, uvek će nas ubeđivati u to.

Politika ipak nije samo javna delatnost. To što zovemo politikom samo je ono što smo odredili da bude politika, zaštitivši sferu privatnih interesa stvaranjem tzv političke scene, kao da je reč o filmu ili predstavi, a ne nešto što umnogome određuje živote naroda. Nasuprot Hani Arent, tvrdim da politika ipak nije samo pozorište, već više od toga. Politika kao zavera i zavera kao politika, aktivnost je koja izvire iz najintimnijih sfera privatnosti zainteresovanih i upletenih pojedinaca i grupa. Politika viđena kao sveukupnost političkih odnosa i poveznica, ogroman je ledeni breg čiji vrh i jedino vrh biva tretiran kao politika. Iz te perspektive sasvim je nebitno da li je neka vlast demokratska ili nedemokratska, s obzirom da je zaverenička.

Svedoci smo mnogih zavera. Zavera protiv Cezara. Zavera protiv hugenota, Vartolomejska noć. Nacistička zavera. Zavere tajnih službi. Zavera protiv predsedničkog protivkandidata. Zavera protiv ratnih neprijatelja, ličnih neprijatelja i suparnika. Mito. Korupcija. Potplaćene sudije. Zataškavanje afera. Komunistička zavera. Revolucionarna zavera. Teroristička zavera. Zavera velikih korporacija za formiranje kartela. Zavera finansijskih tajkuna za obaranje berzanskog indeksa. Ekonomska špijunaža. Nameštanje igre. Montirani procesi. Iznošenje prljavog veša u javnost. Zavera protiv javnosti i obmana iste. Zavera za ubistvo javnog tužioca ili glavnog istražitelja. Mafijaška zavera. Podmićeni policajci. Ministri pedofili. Pranje novca. Zavera za ubistvo prestolonaslednika. Zavera pokreta otpora. Eskadroni smrti. Zavera za preuzimanje kompanije, za navlačenje lakovernih, za stvaranje panike na tržištu. Utaja poreza. Etnička, nacionalistička, irendentistička, genocidna, rasistička zavera. Diskriminacija. Segregacija. Genocid. Etničko čišćenje. Spiskovi za likvidaciju. Dvostruki standardi itd. Sve to, i više od toga, jeste politika. Kad čini dobro onda je javna, a kad čini neko zlo i naopakost onda je tajna. 

Gde god se okrenemo videćemo kako je naš život upleten u rasprostrte mreže raznih zavera. Svako je umešan, neko više, neko manje, dok neko učestvuje u više paralelnih zavera. Upletenost u određenu zaveru suština je društvenog života. No, nisu sve zavere zavereničke u pravom smislu reči. Kada kažem zavera, bar na nekim benignijim društvenim nivoima, prvenstveno mislim na diskreciju koja prati svakodnevicu privatnih poslova i interesa. Lične tajne, porodične tajne, drugarske tajne, poslovne i službene tajne, bankarske tajne, policijske i vojne tajne, špijunske tajne, gangsterske tajne itd. Sve sam zaverenik u ratu svih protiv sviju. Društvenost, iako je ljudska potreba, oblik je mimikrije. To što smo se mi udružili protiv drugih (povodom nekog cilja), samo je odlaganje našeg međusobnog obračuna za onaj trenutak kada će naši sadašnji neprijatelji biti uklonjeni ili pobeđeni. Svi smo mi zajedno, ali svako kalkuliše zasebno. U političkim relacijama, dakle u društvenom životu, istinoljublje, etičnost i moralnost je manje-više dobro ili loše odglumljena predstava, svakodnevno prenemaganje. To je društvena praksa. Teorija je sjajna i nadasve humana. Hobs i Makijaveli su sasvim u pravu. Sve je to politika. Kao takva, politika potpuno prožima društvo, ne ostavljajući ništa van svog dometa.

U aktuelnom vremenu u fokusu su razne teorije zavere. Pojava takvih narativa, jer izraz „teorija“ ima svoju metodološku težinu, jeste posledica netransparentnosti vlasti i funkcionisanja društvene moći. Otud, ukoliko oni u poziciji moći donose odluke sa kojima se ne slažu oni na koje se te odluke donose, ili oni o tome nemaju dovoljno uverljivih informacija, zašto bismo im uopšte verovali po bilo kom pitanju? Zašto bismo bili apriori uvereni u dobre namere nekih potpuno nepoznatih ljudi? To važi kako za lokalne vlasti, preko državnih institucija do globalnih organizacija. U tom smislu, teorija zavere je jedan psihološki oblik otpora. Donosioci odluka uglavnom ne pitaju one na koje se njihove odluke odnose, pa će zato neko namerno smišljati i širiti neverovatne narative čija je svrha podrivanje njihovog legitimiteta i kredibiliteta. Ko tebe neravnopravnošću i društvenim raslojavanjem – ti njega što monstruoznijom „teorijom zavere“. Naravno, ovim ne oslobađam odgovornosti one koji veruju i šire takve poglede na svet. Ljudi su u stanju da tvrde koješta jer im se tako sviđa, deluje logično, uverljivo, ali to je opet utemeljeno u suštinskom nepoverenju koje takva osoba ima spram ljudi od moći i vladajućem društvenom poretku. Uostalom, zašto bismo svakom dobro plaćenom i ušuškanom javnom zagovaraču nekih ideja, iza kojih stoji određeni interes, mi koji o tome ništa ne znamo i koji nismo privilegovani, uopšte verovali bilo šta? Ukoliko nas neko koga smatramo privilegovanim uverava u nešto, normalno je da prva naša reakcija bude sumnja u njegove dobre namere ili barem u njegov zdrav razum. Čak i ako su predstavnici društvene moći u pravu po nekom pitanju, legitimno je od njih tražiti dodatne dokaze za sve šta kažu.

Kažu, teorije zavere su opasne. Za koga su tačno opasne i u tačno kom segmentu i kontekstu? Zašto isto tako i netransparentne odluke vlasti ne bi bile u jednakoj meri, ako ne i više od toga, takođe štetne i opasne? Puko postavljanje pitanja proglašavaju teorijom zavere i izlivom paranoičnosti, dok one koje veruju u te zavere tretiraju kao maloumne bolesnike. Njihovo je pravo da budu maloumni i bolesni, jer ako već imaju pravo da kao takvi biraju i budu birani, da učestvuju u fizičkom i pravnom saobraćaju, e onda imaju pravo da veruju u šta hoće, da postavljaju pitanja i šire svoj pogled na svet, baš kao što to čine oni koji imaju društvenu moć. Ukoliko to nije na delu, i ukoliko vlast onih koji praktikuju moć nije data od više sile, onda njihove odluke podležu uvidu masa i kritičke javnosti. Ukoliko to nije slučaj onda je otpor neminovan. U suštini, reč je o krizi legitimiteta društvenog poretka i na njemu zasnovanih društvenih odnosa.

Donosioci odluka zaklanjaju se iza stručnosti pozicioniranih naučnika, pod neutemeljenom pretpostavkom da je Struka zaista precizna, tačna, kredibilna, iskrena, nepodložna uticaju novca ili političkom pritisku, pa i pomodarstvu. Nekada je i Sveta Inkvizicija imala status Struke, pa su se trendovi u međuvremenu promenili, jer Struka svakako prati modu, ali i dalje ostaje Struka. I nacisti su se takođe oslanjali na nekakvu Struku. Otud, poučeni istorijskim iskustvom, zašto bismo davali blanko poverenje nekome ko se poziva na Struku? Nije stvar u tome da li je neko protivnik neke politike ili narativa, nego je stvar u tome kako oni koji promovisani narativ dovode u pitanje percipiranju zagovornike tog narativa. Jednostavno, ne veruju u njihove dobre namere. Njihov položaj ne smatraju legitimnim. Ako kažete da nas naš svetonazor čini bolesnim ili glupim, onda vi zaista jeste to što mi, tako glupi i bolesni, mislimo o vama. Nečija stručnost nekome daje autoritet, a nekome legitimitet, a što ima tendenciju da dobije i potvrdu u legalitetu koji omogućuje ostvarivanje suštinskog nauma a to je uvek neko preimućstvo, novac ili moć. 

U materijalističkom i visoko ekonomizovanom svetu verovanje da je osnovni motiv većine ljudi položaj, novac i moć nije bez osnova. Svakako ima mnogih pseudonaučnika (a koje iz nekog razloga smatraju naučnicima) veoma uglednih, koji zauzimaju dobro plaćene pozicije u akademskom svetu, a neki od njih sede na državnim funkcijama, institutima ili se bave politikom i lobiranjem. Ljudi koji veruju i šire konspirativne narative su žrtve dobro ili loše osmišljenih kontrapropagandnih narativa. Njihova potreba (i prijemčivost) za tim narativima je izraz dubljeg nepoverenja u sistem. Elita očigledno ne zna (ili ne želi) da komunicira sa podanicima. Neobrazovani i obespravljeni ljudi vide da sistem radi protiv njih, ali nisu kadri da artikulišu u kom grmu tačno leži zec. 

Pitanje vezano za predviđanje bliske budućnosti glasi kakav bi mogao biti novi trend? Šta će već sledeće godine biti aktuelno? Koji će to novi izum nama raditi o glavi? Pre samo pet stotina godina mete konspiroloških narativa u Evropi bili su papa ili Martin Luter. Istina, i danas jezuiti u tim narativima igraju istaknuto mesto, ali su se u međuvremenu pojavili masoni, jevrejski bankari i intelektualci, iluminati, pedofili satanisti, reptili menjoliki, komunisti, neoliberali, a i instrumentarijum je postao složeniji. Problem je u tome što politika i krupni kapital poseduju nauku i njene resurse, usmeravaju šta će biti njeni prioriteti i šta će u javnosti izjavljivati predstavnici nauke a šta će biti prećutano. Zato ljudi veruju u besmislice jer znaju da ih vlast laže. Takođe, istina je da su mnogi sami krivi zbog situacije u kojoj su se našli, ali isto tako većina koja je u lošem položaju ni izbliza nije imala šansi da izađe iz društveno nametnute situacije. Uostalom, zloglasni dr Mengele je bio naučnik, je li tako? On je (valjda) odavno već mrtav, ali kako možemo biti sigurni da njegov duh nije živ? Možda luta subvencionisanim korporativnim laboratorijama i opseda rukovodeće kadrove...

Bez obzira na svu proračunatost njenih praktičnih i verbalnih oblika, politika je posve iracionalna stvar. Ona ima svoj razlog, ali je taj razlog sakriven u dubinama intimnih htenja, želja i strahovanja političkih činilaca. Politički jezik jeste oruđe opsenarstva svakodnevne društvene prakse, agens magične hipnoze kojom politički opsenari manipulišu uspavanim medvedom javnosti. Pogledajmo tek idiotsku, egocentričnu logiku političkih javnih iskaza. Obično su to relacije: mi smo ili ja sam u pravu, oni su u krivu; mi smo moralno i praktično bolji od njih; mi smo iskreni i dosledni za razliku od njih; manje grešimo... Političari idu okolo i ubeđuju svet kako su oni zapravo super te bi zato trebalo da uživaju naše poverenje. Nije tu reč samo o političarima, već o svima koji učestvuju u javnoj, pa i u poluprivatnoj, odnosno profesionalnoj sferi, bilo da je ta sfera ekonomska, intelektualna, institucionalna, medijska itd.

Političari odražavaju mentalitet čitavog društva, onakvo kakvo ono jeste, samo uz malo više glumatanja, pošto oni ipak uzimaju u obzir svoju javnu izloženost. Ako nešto nije u redu, oni prvi bivaju prozvani. Politički mentalitet, u domenu dnevne politike, odnosno svakodnevnih ljudskih poslova, svakom svojom rečenicom i u svakom trenutku pravda i hvali sebe. Ubeđuju nas kako su baš oni u aktuelnom trenutku, koji je uvek nekako ključan, sudbonosan, težak, preloman, istorijski (a koji trenutak to nije), od svih koji se tu nude, jedini ispravni, sposobni, podobni, te stoga i pozvani da preuzmo to preteško breme odgovornosti upravljanja ili vladanja, uz mnoga usputna ali nezaobilazna lična odricanja. Svi bi oni da pomognu, da se žrtvuju za opštu dobrobit, uz vazda prisutno maksimalno ulaganje napora, a kad god žele da se ograde od neke javno inkriminisane pojave protiv koje ne žele ili nisu u stanju ništa da učine, oni to najoštrije osuđuju ili pak nemaju dovoljno informacija o tome itd. Politički magovi, uz pomoć magije reči, pokreta, imidža, lične harizme, uglavnom nastoje da legitimišu sami sebe. Legitimacijom oni stiču moralni kapital i kredibilitet, politički kredit, koristeći se trikovima i marketingom. Politika, u svom manifestnom vidu, nije ništa drugo do vašar taštine, fakirsko zavitlavanje mase.

Kada nekome nešto biva ponuđeno, neki položaj, neki vid vlasti ili moći, prvo šta on u tom trenutku pomisli, prva slika koja mu se spontano javi na mentalnom ekranu, to je njegov cilj, talisman, scena kojoj teži i u kojoj nalazi zadovoljstvo i ispunjenje. To je forma kroz koju pojedinac iskušava onaj volšebni, mistični osećaj moći. To je vizija moćnog sebe. Veliko Ja! Mojih pet minuta! Prva mentalno projektovana scena u trenutku kada se otvara neka perspektiva položaja moći osnovni je motiv, ideja vodilja koja nesvesno uslovljava i usmerava misli, delovanje i ponašanje našeg junaka. Ta mentalna slika teži da misli, ponašanje i delovanje izabranika moći i vlasti usmeri u pravcu njenog ostvarenja i stalnog ponavljanja dok se ne pojavi neka još privlačnija, još moćnija slika koja nudi jače stimulanse i koja preuzima primat u razmišljanju, maštanju, ponašanju i delovanju datog pojedinca. Ovde bi trebalo naglasiti da su sva inteligencija i razum pojedinca u funkciji date mentalne projekcije koja se nalazi na vrhu liste prioriteta.

Radi ostvarenja svojih ambicija ili nauma bilo koje vrste, ljudi u politici, a i u široj društvenoj praksi, deluju racionalno, smišljeno, proračunato, međutim njihova dela govore o suštinskoj neracionalnosti njihovog ponašanja. Pojedinačnom analizom lako bi se moglo doći do iracionalnih motivacionih korena nekog mišljenja, ponašanja i delovanja. Otud su svi napori političke demagogije usmereni da iracionalnim delovanjima i ponašanjima daju privid razumnosti, legitimiteta, s obzirom da legitimitet počiva na logičnosti, tj na nizu iskaza koji neki oblik društvenog ponašanja (ili društvene pojave) tumače u okvirima logičke, smislene strukture. Razum prihvata kao razumno samo ono što je logično, dakle logično uklopljene argumente. Samo ono što je logično može biti opravdano kao svrsishodno, realno, pozitivno, dobro, od Boga dato, narodnom voljom izabrano ili odobreno, itd.

Naše lične male politike, ili politike lokalnih, regionalnih, nacionalnih i međunarodnih razmera, budući da su u službi neke namere, imaju svrhu, kreću se ka određenom cilju sledeći imperativ određenog interesa, tj racionalizovanog iracionalnog motiva. Taj motiv je višestruk, ali za potrebe ove rasprave istakao bih kako je taj motiv usmeren ka moći. Dakle, interes izvire iz racionalizacije osnovnih zakona moći, a to su:

a) moć teži samoodržanju;

b) moć teži uvećanju;

c) moć teži legitimaciji (i legalizaciji), odnosno teži potvrđivanju;

d) moć teži iskrivljenju značenja jezika – što načelno olakšava proces njenog legitimisanja putem zamagljivanja prave prirode društvenih odnosa koje ona odražava ili čija preimućstva uživa, a što doprinosi njenom održanju i uvećanju.  

U našem vulgarnom dobu bezmalo svi koji teže uvećanju svoje moći u društvu, položaja u čoporu, uvećanju uticaja, bogatstva, vlasti, slave, privilegija i slično, jesu primitivci. To jeste primitivizam. Taj primitivizam je suštinski faktor koji politiku te celokupnu aktuelnu društvenu praksu čini destruktivnom i krajnje iracionalnom. U postmodernoj (pseudo)civilizacijskoj formi taj primitivizam uzima oblik neoprimitivizma. Taj novi primitivizam je socijalno-psihološka i kulturološka tekovina novovekovnog civilizacijskog razvoja. Iz razloga da polaze sa neoprimitivističkog stajališta, pseudocivilizacijska plutokratija / oligarhija, počev od najvišeg ka najnižem nivou, odašilje maloumne i primitivne političke i društvene vizije. To iz razloga što se oni sami nalaze u središtu tih vizija kao glavni likovi fantazmagorične predstave o moći i uspehu. Njihove vizije usko su skopčane sa njihovim položajem. Zato su kratkog dometa, egocentrično orijentisane i nevidničke. U njihovim vizijama i stremljenjima jedino je bitan taj suštinski trenutak njihove moći i zauzimanje javno vidljive poze obožavanja aktuelne moći u svim njenim ispoljavanjima. Sve je podređeno tome. Te vizije je nemoguće sprovesti izostavljajući njih same – vizionare, a što njihovo vizionarstvo čini nefunkcionalnim te u potpunom neskladu sa imperativima ljudske vrste i svakog ljudskog bića posebno. Ukoliko nekim slučajem, te socijalne, ekonomske i političke ideje prevazilaze svoje primitivne tvorce, dalja realizacija tih ideja i težnji prelazi na njihovu mladunčad, odabrane ili rođene naslednike, istaknute sledbenike.

U sistemu stvarne vladavine Razuma (za koju se ovde zalažem), izvođenje radova društvenog inženjeringa, socijalni arhitekta prepušta onima koji su za to sposobni i u čijim vizijama oni sami ne zauzimaju, ne samo počasno, nego bilo kakvo mesto. Vladar je neko ko u svemu tome nije bitan, odnosno ko zauzima takav stav po kome je on krajnje nebitan kao ličnost. Vladar je kreator, te se kao takav nalazi van svoje kreacije. Njega ne zanima nikakva individualnost, već samo celokupnost. Njega ne zanima čak ni sopstvena sudbina. To je osnovno obeležje ljudskog materijala koji će u skladu sa ovom revolucionarnom doktrinom preuzeti dizgine moći. 

Revolucija i pseudorevolucija

„Nepravda nikada ne leži u nejednakim pravima, nego u polaganju na jednaka prava.“

Fridrih Niče, Antihrist

Revolucije u svedočanstvu dosadašnjih istorijskih iskustava nisu ništa drugo do prelaz ka antivrednosti, u odnosu na preovlađujuće društvene vrednosti protiv kojih su ciljala revolucionarna dejstva. Imajmo na umu da su se dešavale u okviru tzv zapadne civilizacije, ili su podstaknute pogledom na svet poreklom odatle. Setimo se nekih poznatih revolucija: holandska, engleska, francuska, američka, haićanska, mađarska, grčka, srpska, bolivarska, ruska, kubanska, kineska, jugoslovenska, španska, turska, libijska, venecuelanska, sandinistička, korejska, vijetnamska itd. Neke od pomenutih su uspele, neke nisu, druge su više nalik prevratu. Neke su univerzalističke, zatim nacionalno-oslobodilačke ili oslobodilačke sa univerzalističkim idejama. U užem smislu univerzalističke bile su one poput francuske ili boljševističke jer je tu bilo reč o zbacivanju domaćeg tradicionalnog poretka a ne borbi protiv stranog okupatora uz primese određenog univerzalizma. Načelno, reč je o tranziciji koja još uvek traje, iz jednog oblika univerzalizma ka drugom, tj ka drugom polu iste ideje, a što nije ništa više od puke negacije.

Polet revolucionarnog ciklusa, ostrašćenost revolucionara, nije ništa manja od ostrašćenosti nosilaca predrevolucionarnog režima kojom su se odavali opojnom zaboravu dekadencije. Da nije tako brojne revolucije ne bi uspele. Ipak, ne smetnimo sa uma da je u suštini nelegalan revolucionarni prevrat suspendovao tradicionalni legalni kontinuitet i time u perspektivi sebe doveo u opasnost, s obzirom da će neki budući revolucionari ili uzurpatori lakše moći delegitimisati sistem nastao na nelegalnom revolucionarnom nasilju, a koji je proizveo pravno-svojinski diskontinuitet. Sa stanovišta stvarne promene, sve što je protiv i što svoja osnovna načela temelji na suprotnim aksiomima od aksioma onog poretka protiv kojeg ustaje, jeste kontraproduktivno. Slobodari pobeđuju, ali im sloboda izmiče, dok nesloboda poprima gotovo virtuozne i banalne oblike te se obično pravda čarobnim rečima kao što su: bezbednost, stabilnost, mir, nacionalni interes, prosperitet, patriotizam, zakon, poredak ili borba protiv nečeg što stvarno ili navodno predstavlja opštu pretnju itd. Prava promena, prava revolucija je naoko apsurdna, ali daleko opsežnija, pošto uvođenjem trećeg, radikalno drugačijeg težišta, nadilazi bipolarnost tačaka sa krajeva jedne duži idejnih i političko-socijalnih perspektiva. Zapravo, revolucija bi značila povratak na polaznu tačku ali iz drugog pravca, čime se ocrtava pun krug a ne tek „standardnih“ 180 stepeni dosadašnjih revolucija (ili još manje).

Pitanje slobode je pre svega individualna, a tek onda kolektivna stvar, bez obzira na načelnu opštost slobode i to što pojedinac nije osnovna ćelija društva nego je to i dalje najjednostavniji oblik zajednice - porodica. Da ne ulazim u definiciju porodice, samo ću istaknuti da tzv nuklearnu porodicu smatram oblikom proširene individualnosti. Čista individualnost je protivdruštveni fenomen i ne služi društvenoj reprodukciji nego redukciji pa je otud individualnost smislena jedino iz perspektive ezoterije. Sa druge strane društvo ili zajednica sačinjena isključivo od ljudi posvećenih u ezoteriju ili duhovnost je utopija, ali društvo ili zajednica koju predvode adepti je sasvim moguća. Pojedinci izvan ezoterijske sfere nisu sposobni da ostvaruju individualnost zbog nedostatka moći volje i nerazvijenosti mentalnih organa. Ovo zvuči elitistički, ali ja se zbog toga neću izvinjavati jer nisu svi ljudi isti niti su jednaki po sposobnostima i ličnim svojstvima, čak i onda ako im se pruže jednaki uslovi za razvoj. Opštost pre svega znači mogućnost koju može postići, ili u njoj učestvovati, bilo koji pojedinac na osnovu sopstvenog voljnog napora. Svi imaju mogućnost da budu slobodni (i to je ono što je univerzalno u ideji slobode), ali je u praksi sloboda gotovo nepristupačna i suviše ograničena, dok je u onom malom delu svoje pristupačnosti rezervisana za mali broj pojedinaca koji su se potrudili da je dostignu. Ne postoje univerzalni, opšteprihvaćeni i opšteprihvatljivi parametri slobode na osnovu kojih se mogu razlikovati slobodni od onih neslobodnih.

Vulgarni pseudorevolucionarni prevrat u sebi sadrži klicu straha od kontrarevolucije (ili dalje revolucionarne inercije koja vodi u haos). Takva situacija, prirodno, nakon faze obračuna sa ostacima starog poretka, vodi ka međusobnom obračunu revolucionara, jer sistem (pravno-politički, vrednosno-moralni, ekonomski, itd), mora biti samo jedan. Da je revolucija zaista bila prava i sveobuhvatna, tada ne bi bilo nikakve kontrarevolucionarne klice, niti klice dalje revolucionarne inercije. Iz paranoičnog straha od pobune ili svrgavanja rađa se moćno stablo novih institucija, sistema bezbednosti, revolucionarnih društveno-pravnih tvorevina, čime se ljudska sloboda znatno sužava iako idejno rešenje nove društvene situacije propagira upravo suprotno. (Pseudo)revolucionari koji su osvojili vlast brutalno reaguju na svaku opoziciju, budući da pred sobom imaju vlastiti primer kako su oni sami došli na vlast - zaverom. Zato oni uvek tragaju za nekakvim zaverama te troše velika sredstva za razvijanje sistema bezbednosti.

Manje ili više, čovek oseća potrebu za duhovnošću. Povodom toga danas imamo katastrofalan rezultat. Ostvaren je veliki iskorak u oblasti duhovnog lažnog napretka: vulgaran povratak tradiciji, političke religije i stvaranje brojnih novokomponovanih ideoloških i kvaziezoterijskih oblika snobizma pseudocivilizacijskog društva. S obzirom na navedene nuspojave jednog vulgarnog poimanja revolucionarnih načela Slobode, Jednakosti i Bratstva, izgleda da su sve dosadašnje revolucije u okviru zapadne civilizacije (ili odatle nadahnute), zaista bile revolucije katastrofe. Povod za revoluciju predočen je kao njen razlog. U suštini pravi stratezi revolucija nisu njeni istorijski vođi, oprativci, komandanti, čak ni finansijeri, već „sive eminencije” koji agendu svojih interesa ostvaruju ideološkim nadahnućem. Njihovi interesi nisu vezani za njih same lično, već za ciljeve koje nadilaze pojedince i ljudski vek. Za narod, naoružani buntovni narod, smisao revolucije je borba za socijalnu ili etničku pravdu. Za revolucionarne vođe, smisao revolucije je vlast. Za njene finansijere smisao je profit, a za dubinske inspiratore cilj je društveni inženjering u pravcu koji je načelno unapred određen, a čija je priroda ezoterijska.

Ipak, imajmo u vidu da su pomenute pseudocivilizacijske revolucije imale za posledice i mnoge dobre stvari, bez obzira na sva zla i pustošenja koje su sa sobom donele, uzrokovale ili uslovile. Negde sam slučajno pročitao da tek u naše vreme postaju očigledni socijalni užasi projektovani revolucijama XVIII veka. Esencijalno dobro i esencijalno zlo nikako se ne mogu otelotvoriti u čistom obliku, pa ni u politici. Neka vlast, ma koliko bila zla i nečovečna, ipak tu i tamo učini i nešto, ako ne dobro, ono barem korisno ili upotrebljivo. Isto tako vlast, makar bila sastavljena od samih svetaca, mora ponekad da učini kakvo zlo, ili okrvavi ruke, jer zakon se mora poštovati. To sve vlast mora ili je neće biti, a vlast je vlast. Zato kada se neko buni protiv neke vlasti, buni se protiv konkretnog zla koje ta vlast čini. Međutim, pita li se buntovnik koje bi vidove zla trpeo počinjene od strane vlasti za koju se on zalaže? Narkoman će reći kako je dobra ona vlast koja mu besplatno daje drogu. Nekada je davana milostinja. Danas je to humanitarna pomoć. Sutra će to verovatno biti „infuzija kosmičkog jedinstva“.

Prava revolucija jeste metafizička, a koju sam nazvao „Božanskom revolucijom katastrofe“, jer počinje i završava se jednim jedinim, suštinskim činom nasilja – onog apstraktnog. Reč je o žrtvovanju samog Boga, ugaonog kamena društvenog, ideološkog, pravno-političkog i vrednosno-moralnog poretka, a što je zalog novog revolucionarnog „kosmostvaranja”, prvenstveno u umovima samih aktera Revolucije. Nakon „krvavog“ čina na najvišem nivou, ono što sledi, nije odbacivanje, negiranje, skrnavljenje ili revanšizam nad božanskim lešom (nad Njegovim štovaocima i institucijama, što bi bilo zaista primitivno i atavistički). Ono što sledi jeste nekromantija – oživljavanje istog i njegovo prevođenje u nešto što ono nikada nije bilo. Suština Božanske revolucije katastrofe jeste u preobražaju, promeni oblika postojanja, radikalnoj transformaciji samog vladajućeg kulta, društvenog tkiva, metasvetske ideje. Taj preobražaj, po revolucionarnoj doktrini, mora biti podstaknut odozgo, od strane najvišeg autoriteta, pažljivo, strpljivo, mudro, etapno, konspirativno, transgeneracijski, jer revolucija jeste zavera, a zavera je revolucija. Cilj revolucionara jeste preuzimanje dizgina metafizičke vladavine, zatim se infiltrirati u vlast, u moć, pa onda sa tih položaja revolucionisati ljudski svet. To znači da će u jednom trenutku, kada uslovi budu ostvareni, zavereničko jezgro činiti vrhunski adepti vladajućeg kulta, a ne marginalci, neinicirani ili pripadnici nekih drugih kultova (koji mogu odigrati značajnu ulogu „korisnih idiota”). Dakle, Revoluciju je neophodno prvo izvesti unutar samog vladajućeg kulta, odakle će njena delatnost biti odražena na sve društvene institucije i šire slojeve društva. To je magijski proces koji izvode sami vrhunski adepti kulta starog poretka.

Prava Revolucija je nužno svetska. Njena ambicija je univerzalistička. Uslovi za svetsku Revoluciju, čiji je cilj započinjanje nadistorijskog galaksizacijskog marša, još uvek nisu idealni, pošto bi čitavo čovečanstvo trebalo biti obuhvaćeno institucijama globalizacije. Tada bi planetarni vlastodršci trebalo da budu mudri i besprekorni, a to sigurno ne mogu biti ljudi nekanalisanih emocija, gonjeni strahovima, strastima, ambicijama, nadama, lišeni metasvetske vizije. Oni moraju biti proroci i sveštenici, kako globalizacije, tako i njene napredne varijante, odnosno galaksizacije. U protivnom, njihova tiranija neće biti prosvećena, a oni neće biti kadri da sprovedu Revoluciju odozgo ka dole, a što bi jedino moglo da ih spase krvave i izopačene propasti u haosu globalizma. Da bi se to predupredilo, neophodno je da dizgine globalizacijskog marša preuzme nova elita sastavljena od posebnih ljudi arkanskog tipa, posvećenih Revoluciji kao jedinom cilju i smislu politike te njihovog delovanja. Bila bi to prva, konkretna akciona faza Božanske revolucije katastrofe, početak scenarija galaksizacije – zaverenička infiltracija ljudi posvećenih Revoluciji te infiltracija revolucionarne groznice među one koji imaju društvenu i magijsku moć. To je suštinska namera totalnog revolucionarnog delovanja koje može izneti samo okultno magijsko bratstvo utemeljeno na principima saturnovske prirode.

Tabori čovečanstva i božanska revolucija u dobu Vodolije

Alberto Martini

Sveti Avgustin je na neki način bio u pravu kada je ljude podelio na božji i đavolji tabor, čime je obuhvatio osnovne tendencije u psihi i društvu. Avgustinova čuvena podela na dve civitates (dva „grada”) nije sociološka, nego metafizičko-teološka struktura istorije i svesti. U knjizi De civitate Dei (413–426), Avgustin govori o Civitas Dei - Grad Božji; i Civitas terrena - Zemaljski grad (koji on takođe naziva i civitas diaboli u širem smislu). Ova podela nije identična podeli na Crkvu i svet, niti na dobre i loše ljude, već se radi o dva „načina ljubavi” (duo amores):

Duae sunt civitates ex duobus amoribus: 

civitas terrena ex amore sui usque ad contemptum Dei,

civitas caelestis ex amore Dei usque ad contemptum sui.

(De civitate Dei, XIV, 28)

„Dva su grada iz dva ljubavna načela:

zemaljski grad iz ljubavi prema sebi sve do prezira prema Bogu,

nebeski grad iz ljubavi prema Bogu sve do prezira prema sebi.”

To znači da podela nije spoljašnja, već unutrašnja, duhovna i voljna. 

Dakle, to nisu dva „naroda”, već dva načela u jednom svetu. Oba „grada” koegzistiraju u istoriji, mešaju se u istim institucijama, i često u istom čoveku. Čak i član Crkve može egzistencijalno pripadati civitas terrena, ako živi po samoljublju i moći. A paganin može, po milosti, biti deo civitas Dei. Vidimo da tu nije reč o društvenoj klasi, već o ontološkoj orijentaciji volje. Đavo (Satana) je za Avgustina arhetipski osnivač civitas terrena. On je prvi koji je izabrao amor sui nasuprot amor Dei. Zato se „zemaljski grad” može metafizički nazvati đavoljim, ali ne zato što ga vode demoni, već zato što je strukturisan istim principom pobune i egocentrizmom. Za Avgustina čitava istorija je drama ova dva grada, a njihov krajnji razlaz se događa tek u eshatonu (Sudnjem danu), dok su do tada oni mistično isprepleteni. To je teologija istorije, a ne sociološka ideologija.

Da bi ta avgustinovska slika bila potpunija, ukazuje se potreba za prepoznavanjem trećeg tabora, a kojem, po mom mišljenju, pripada većina ljudi. Reč je o taboru ništavila. Izraze poput „đavolji“, „božji“ uzmite avgustinovski ili simbolički, mada ne bi bilo mnogo razlike i kada bih upotrebio tradicionalne indijske pojmove guna: tabor tamas je tabor ništavila, tabor rađas je đavolji tabor, dok je tabor satvas – božji tabor. Povodom guna, podsetimo se, taj pojam u indijskoj filozofiji označava „kvalitet, osobinu, atribut“ i predstavlja osnovne sile ili tendencije koje čine prirodu i materijalni svet. Tih sila, kao što sma naveo, ima tri: satvas: dobrota, jasnoća, harmonija, konstruktivnost; rađas: strast, aktivnost, pokret, ali i nemir i konfuzija; i tamas: tama, inertnost, neznanje, destruktivnost, pasivnost. Sve tri gune su uvek prisutne u svakom biću i svakoj stvari. Razlika je u proporciji, jer dominantna guna oblikuje karakter, ponašanje i razvoj. Njihova međusobna dinamika određuje tok života, mentalna stanja i duhovni napredak. Dakle, u pitanju je pojam sličan elementima hermetičke filozofije.

Sada, kada smo to raščistili, uviđamo da tabor ništavila čini masa, topovsko meso istorijskih procesa. Tzv đavoljem taboru odgovara ambiciozan, beskrupulozan, pohlepan, gramziv, inteligentan, podmukao, samoživo i egocentrično raspoložen tabor, čijih je pripadnika znatno manje nego ovih iz tabora ništavila, ali se zato oni u mnogo većem broju nalaze u samom vrhu društvene moći. Strateški su se rasporedili, isključivo sledeći svoje instinkte. Gde je god neka moć koncentrisana, oni su tu. Najmalobrojniji su oni iz tzv božjeg tabora, ali zato poseduju autoritet. Uslovna podela i razlikovanje ljudi na božji, đavolji i tabor ništavila, posledica je istorijskog razvoja i diferencijacije društva. Tzv primitivne zajednice bile su jednoobrazne, za razliku od civilizacijskog društva.

Ljudska bića su zastrašujuća pojava, ne samo zato što su surova, skučene svesti ili pakosna, nego i zbog toga što ljudska bića u sebi nose preobražajni potencijal u neljudske oblike. I vampir je jednom bio čovek. Vukodlak je takođe čovek. Svi oni imaju ljudsku i još neku skrivenu atavističku formu. Izreka da je čovek čoveku vuk nije samo karakterna izreka. Opšte prihvaćeno gledište po kome se ljudska vrsta poslednja razvila ukazuje na to da su ljudi zapravo najmlađi na Zemlji. Škorpije ovde postoje mnogo duže i ko zna šta bi nam njihov arhetip mogao sve reći ako bismo hteli, smeli, umeli i usudili se da ga pitamo. Alhemičar Fulkaneli bi rekao da zapravo metali predstavljaju superiorna bića jer se rađaju i dozrevaju duboko u Zemlji, prirodno prolaze kroz niz preobražaja, živeći jedan nama nepojmljiv životni ciklus. To što mi ne čujemo njihov žamor ne znači da su beslovesna materija. Zemlja je živa, a kamo li metali i kristali koji rastu u njoj, pa tako i demonska, odnosno anđeoska bića.

Evolucija je individualna a kolektivna može biti samo involucija, pa tako možemo očekivati da ljudima pod određenim uslovima poraste rep i smanji se veličina mozga. Daroviti pojedinci će povećati veličinu mozga i preneti ga svojim potomcima (ako uspeju) i to će biti evolucija. Većina koja samo čeka da (im) se nešto desi neće dočekati ništa osim ničeg. Biti visoko ili nisko je stvar dijagramske i simboličke perspektive. Jednako važeća perspektiva je i ona koje sva bića vidi u istoj ravni a razlikuje ih po svojstvima i tipovima energija. Antropocentrizam je lepa stvar, ali nipošto ne bih stavio sva jaja u jednu korpu, u korpu čoveka, samo zato što trenutno pripadam toj vrsti bića. Ljudi imaju mnoga preimućstva, da govore, misle, osvešćuju se, prave nekakve izbore, pa ipak, kako to da mahom biraju bedastoću postojanja i uništenje? Osvrnimo se malo oko sebe. Ovo što vidimo nije u skladu sa datim mogućnostima čoveka kao jednog moćnog i suštinski lepog bića.

Sledeći Avgustinovu podelu, ali iz drugačijeg ugla gledanja, đavolji tabor odredio bih kao najviše podložan demonskim uticajima. Oni koji pripadaju tom taboru najviše su prijemčivi za demonski uticaj pa su otud i najviše spremni na saradnju sa demonskim entitetima, s obzirom da tu vrstu ljudi jedino i samo zanima moć ili korist koju od te saradnje mogu dobiti. Oni su besprekorni egocentrici gladni moći kao što je tamna svest demona gladna čistije i sjajnije svesti. Uticaj pripadnika đavoljeg tabora na čovečanstvo je tokom vremena postao preovlađujuć. Naravno, određenje đavoljeg tabora je prilično široko, jer nije reč samo o aktivnim dijabolicima nego i svima onima koji se nalaze pod njihovim uticajem. U vrhu dijabolične piramide vlasti nalaze se najmoćniji, najbeskrupulozniji, najpodmukliji i najinteligentniji među dijaboličnim karakterima. To su ljudi koji razmišljaju strateški i čiji su interesi dugoročni, transgeneracijski. Oni projektuju kroz vekove, jer njihovi demonski partneri iziskuju dugoročan projekat i njegove beneficije. Kratku pamet i plitke ciljeve imaju samo individue iz tabora ništavila. To je ljudski ostatak, tiha većina, kojima upravlja dijabolična elita čije su porodice, posvećeničke loze, pokoljenjima unazad, sklopile paktove sa demonskim silama.

Alfons Maria Mucha

Suština vlasti dijabolika nad taborom ništavila je u kanalisanju imaginacijskih slika i u kontroli utisaka, te u plasiranju naoko logičnih tumačenja. Pripadnici đavoljeg tabora su u svojim delovanjima i maštanjima upućeni na demonsku klasu bića, baš kao što je božji tabor upućen na božanska bića i stvorenja koja su u velikoj meri slična demonima ali drugačije orijentisana, potpunija i sjajnija. Ponašanje i ophođenje dmeonskih bića i njihovih ljudskih saradnika i saveznika karakterišu drugačija načela, mada se u suštini sve to svodi na energetsku razmenu, odnosno na neku vrstu simbioze pri čemu se mešaju demonska i ljudska suptilna tvar, tvoreći hibridna i ne baš sasvim ljudska bića. To su svojevrsni polutani, naoko ljudi, ali suštinski neljudi. 

Magijski preci današnjih dijabolika su u davnoj prošlosti sklopili savez sa čitavim legijama demonskih stvorenja, čije su vođe, arhidemoni, postali bogovi, ili su uzurpirali njihova mesta na oltarima i u umovima vernika. Perfidan um žreca đavoljeg tabora je od svojih demonskih saveznika načinio svoju ontološku komponentu. U praktičnom, političkom smislu, to znači sledeće: demonske hijerarhije dobijaju sledovanja svetlosti svesti, dok njihovi partneri, dijabolici, vladaju i ponekad žive neprirodno dugo, opskrbljujući demonske legije žrtvama i energijom. Đavolji tabor, osim što postoji od kada traje istorija, on i vlada, tačnije kontroliše i usmerava civilizacijski tok i temeljne magijsko-religijske struje, kontrolisanjem mnjenja, imaginacijskih slika i predstava. Dijabolici kao tabor, pritom nemaju ni neprijatelja. Sva neprijateljstva i svi ratovi ikada vođeni u istoriji dela su đavoljeg tabora, posledice njihovih sukobljenih interesa i sujeta. Tabor ništavila je nesvestan tih procesa te se slepo pokorava svojim nagonima, strastima, strahovima, skučenim interesima (koji proizilaze iz njihove skučene, bledunjave svesti), dok je uticaj božjeg tabora daleko suptilniji. Rekao bih da članovi božjeg tabora određuju najopštije tokove moći, kodove po kojima dijabolici tkaju svoje mreže uticaja i delovanja, tvoreći proces istorije. U božjeg tabora je vladavina, u dijabolika je konkretna vlast.

Smatram nastupajuću eru Vodolije vremenom rušenja vlasti đavoljeg tabora. Dakle, vreme je da se na Zemlji izvrši temeljni egzorcizam. Taj težak i opsežan zadatak ne mogu obaviti prosečni ljudi iz tabora ništavila, čak ni božji tabor, već to mogu samo najekstremniji dijabolici (koji po sebi tvore poseban tabor, četvrti po redu, a to je tabor slobodnih). U svetlu prethodno rečenog, moji tekstovi imaju poseban zadatak: da osvetle (ili da iniciraju, odnosno najave) pojavu takvih pojedinaca koji će prirodno težiti inflitraciji te dosezanju samih vrhova piramide moći đavoljeg tabora. Sa tih pozicija oni će, praktično odozgo, izvršiti revolucionisanje dijaboličnih struktura moći, a samim tim i čitave civilizacije, odnosno čovečanstva. To ukazuje da ideje koje iznosim ciljaju ka svetskoj magijskoj egzorcističkoj revolucionarnoj akciji koja je opskurna, konspirativna i transgeneracijska. 

Za dijabolične strukture moći, za civilizaciju, pa i čovečanstvo uopšte, uspon najekstremnijih dijabolika (tabor slobodnih) biće prava katastrofa, s tim što će to biti svesno uzrokovana, da ne kažem izvedena katastrofa, dok bi u suprotnom, ako stvari ostavimo da idu svojim tokom, ljudi kao vrsta bili zatečeni katastrofalnim ishodom svemoći i svevlasti đavoljeg tabora. Samo promišljanje takvog ishodišta, pa zatim i odašiljanja takve imaginacijske slike u svet putem pisane reči predstavlja magijski čin koji to jeste zato što je prožet dalekosežnom namerom, prethodno uobličen i začet na višim i suptilnijim ravnima.

Zamislimo svetsku scenu političke, ekonomske, kulturne i magijske moći kao veliku šahovsku tablu na kojoj su strateški raspoređene figure dvaju garnitura: bele i crne. To su dve vladajuće i međusobno suprotstavljene garniture đavoljeg tabora. Na delu je velika igra, vekovni sukob dve garniture hijerarhije i moći, odnosno dva kulta. Označimo ih ovom prilikom, prilično uslovno, kao kult Vode i kult Zemlje, tj. kult Levijatana i kult Behemota. Čitav dosadašnji civilizacijski i istorijski tok usmeravan je i vođen idejama, interesima i sukobima ove dve grupacije tajnih kovača istorije. To je sukob svetsko-istorijskih razmera koji prožima gotovo sve nivoe ljudskog delovanja. Predstavnici, odnosno nosioci uticaja obe garniture nalaze se gotovo svugde, u svakom centru institucionalne ili vaninstitucionalne moći, boreći se za kontrolu. Nijedno središte formalne ili neformalne moći se ne nalazi pod potpunom kontrolom jedne od garnitura. Levijatanska garnitura dijabolika kontroliše neke centre, dok ona behemotska dominira u nekim drugim centrima. Pritom nijedna od njih ni u jednom centru nema potpunu prevlast, s obzirom da uvek i svuda ima krtica i špijuna onih drugih.

Ta mreža je praktično beskrajna. Obe pomenute garniture su približno jednake moći i uticaja, osim povremenih i privremenih oscilacija u korist jedne od njih. Ponekad se dogodi da neki centar kojim je prethodno upravljala jedna garnitura padne pod kontrolu one druge i obrnuto. Ponekad, garniture, samostalno ili čak zajednički, formiraju nove centre moći itd. Tako je već hiljadama godina. Vreme je da se taj sukob okonča, a sa tim i da se unište aktuelni oblici magijskog globalizma. Nijedna strana iz tog sukoba ne može izaći kao pobednik, s obzirom da se nalaze u međusobnoj „mrtvoj petlji“ koja se mora preseći pre nego što zaista bude kasno. Oni to znaju, ali nemaju snage da to učine, niti imaju poverenja jedni u druge, niti sami u sebe.

U pozadini te složene i opskurne skalamerije milenarnog rata stoje visoki adepti oba kulta. Oni su poput kraljeva i kraljica u šahu. Neki su čuvani kao kraljevi i nalaze se u neverovatno dubokoj zavereničkoj anonimnosti, slabo pokretni te zaokupljeni temeljnim stvarima i delatnostima poput opštenja sa okultnim silama. Drugi su pak operativni i superaktivni poput figure kraljica. Na dnu hijerarhija nalaze se figure nižeg ranga i pioni. To su izmanipulisani korisni idioti, indoktrinirani, omamljeni, namamljeni, ucenjeni, hipnotisani, programirani, kupljeni, privilegovani u odnosu na prostodušnu neupućenu raju ili opsednuti na magijski način. Pritom, pioni nemaju uvid u celu igru, u njen volšebni transeonski smisao i složenu istorijski izgrađivanu strukturu. Nemaju uvid, ali osećaju moć i plaše je se.

Obe garniture, bez obzira na njihovu raspru, daju jednak doprinos svim negativnim i destruktivnim procesima kako aktuelnog civilizacijskog trenutka, tako i tokom čitave istorije. U samoj svojoj suštini oba kulta predstavljaju suprotne krajeve istog magijskog lanca, iste magijske struje, te kao takvi oni moraju biti uništeni, što je neminovno, pošto će se već sami od sebe urušiti i nestati. Međutim, iako je sudbina ovih garnitura izvesna, čovečanstvo nema vremena da čeka dok se to jednom konačno i ne desi. Naime, njihovo urušavanje povućiće za sobom i celokupnu ljudsku vrstu. Vremena zapravo ima veoma malo, jer je proces urušavanja daleko odmakao. Zadatak je pogurati taj proces specifičnim delovanjem, ne bi li se malo uštedelo na vremenu, odnosno na vremenskoj razlici između prirodnog i forsiranog procesa urušavanja jedne drevne i moćne magijske struje. Stari, okoštali i otrovni magijski lanci i njihove garniture, uz manji ili veći otpor, nestaće sami od sebe, silom nužnosti i besprekornom neumoljivošću prirodnog toka. Zadatak revolucije katastrofe jeste da gurajući bolesnika u smrt, obezbedi bar minimalne opcije za budućnost.