Osmica pehara u tarotu

Osmica pehara u Sola Buska špilu

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

zvezda Alriša

sazvežđe Riba (tzv vrpca)

jugozapadna dubina

zemljani aspekt Riba

Osmica pehara se odnosi na prvu dekadu Riba kojom vlada Saturn. U simbolizmu velikih arkana to su Svet i Mesec. Mesečev svet, svakako noćni ambijent. Kroli Ribe opisuje kao mirnu vodu, dok je uticaj Saturna potpuno umrtvljuje pretvarajući je u lokvu. Po Pikatriksu prva dekada Riba odnosi se na mnoštvo misli, skitanje u potrazi za hranom, skloništem ili traganje za srećom, zatim bedu i potucanje, ali i pažljivo sticanje bogatstva i lepe odeće. To je prikazano slikom lepo odevenog čoveka koji na ramenu nosi teret. Po Zlatnoj zori duh ove karte je Lord of Abandoned Success, a odnosi se na privremeni uspeh ili čak nemar. Kako se znak Riba vezuje za ideju Spasitelja, onda bi duh ove karte u tom smislu predstavljao noć njegove duše, period njegove patnje i trenutak kada su ga svi napustili a pogotovo njegov Otac. Dve figure ribe od kojih je sačinjen ovaj znak predstavljaju Afroditu i Erosa povezanih vrpcom, budući da su silom prilika bili pretvoreni u ribe i prinuđeni da plivaju nepoznatim mutnim vodama. Vrpca je služila da se međusobno ne izgube. Upravo zvezda Alriša simbolizuje tu poveznicu koja održava njihovu međusobnu vezu. Ona je izraz spasonosnog užeta. Takođe, to je i uže obećanja, zaveta, pa u mesijanskom kontekstu predstavlja izraz njegovog dolaska / povratka. Egipćani su poveznicu dve riblje figure nazivali U-or, odnosno on dolazi. Predstava užeta u biblijskom smislu odnosi se na način Božjeg delovanja, a to su oni čuveni lanci ljubavi Đordana Bruna.[1] U Sola Buska špilu Osmica pehara prikazuje dvoje male nage dece kako se igraju sa ćupovima te kao da ih skidaju sa postolja na kome stoje. Jedno od dece se igra sa užetom kojim su ćupovi bili povezani.

---

[1] „Privlačio sam ih užima zemaljskog čoveka, konopcima ljubavi, i bio sam im kao oni koji sklanjaju jaram s njihovih čeljusti, nežno sam ih sve hranio.“ Osija, 11:4. U Knjizi zakona imamo sledeće stihove: „There is no bond that can unite the divided but love: all else is a curse.“ 1:41. Isto tako u 1:61 – „But to love me is better than all things: if under the night stars in the desert thou presently burnest mine incense before me, invoking me with a pure heart, and the Serpent flame therein, thou shalt come a little to lie in my bosom. For one kiss wilt thou then be willing to give all; but whoso gives one particle of dust shall lose all in that hour. Ye shall gather goods and store of women and spices; ye shall wear rich jewels; ye shall exceed the nations of the earth in spendour & pride; but always in the love of me, and so shall ye come to my joy. I charge you earnestly to come before me in a single robe, and covered with a rich headdress. I love you! I yearn to you! Pale or purple, veiled or voluptuous, I who am all pleasure and purple, and drunkenness of the innermost sense, desire you. Put on the wings, and arouse the coiled splendour within you: come unto me!“

Sedmica mačeva u tarotu

Mary of the Seven Sorrows by Theodoor Galle

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

zvezda Deneb Adige

sazvežđe Labud

jugoistočni horizont

zemljani aspekt Vodolije

Treća dekada Vodolije odgovara Sedmici mačeva. Njome vlada Mesec, što stvara magijski moćnu sliku Prvosveštenice i Zvezde (prvosveštenica zvezde ili zvezdana prvosveštenica). Po Pikatriksu, to je dekada obilja, komplimenata, otkrivanja stvari i pojava, ali i drskosti i uvreda. Zlatna zora duh ove karte naziva Gospodarem nestabilnog napora, što se tumači kao Uzaludnost. Po Kroliju, ova karta izražava popustljivost i pomirljivost. Sedmica mačeva je sazvežđe Labuda. Pošto je u obliku krsta ponekad je nazivano i Severnim krstom. Egipćani su ovo sazvežđe nazivali Tes-ark, onaj iz daljina. Najsjajnija zvezda Labuda je Deneb Adige, što ima značenje gospoda ili dolazećeg sudije. Deneb Adige je sjajna bela zvezda u Labudovom repu čija je priroda poput Venere i Merkura: pronicljivost, bistroća uma, sposobnost brzog učenja. U duhu hrišćanstva Labud predstavlja nebeske vode spasenja. To je voda koja daruje večni život i gasi žeđ smrtnih.[1] U mitologiji Kuknos je mitski kralj Ligurije koji je nakon smrti svog prijatelja Faetona, skočio u reku Eridanus pretvorivši se u labuda, pticu posvećenu Apolonu. Zapravo Kuknosov preobražaj rezultat je Apolonove intervencije. U neku ruku Kuknos je dosegao večni život. Osvald Virt ovo sazvežđe dovodi u vezu sa arkanom Sud. Sedmica mačeva Sola Buska špila prikazuje mladića sa vencem na glavi, koji s lakoćom drži sedam lepo složenih mačeva i stoji na štitu na kome je natpis: S.P.Q.R. – skraćenicu koja označava stari Rim.

---

[1] „Poslednjeg i najvažnijeg dana praznika, Isus je ustao i povikao: „Ako je neko žedan, neka dođe k meni i pije! Ko bude verovao u mene, kao što je rečeno u Pismu, iz njegovog tela poteći će reke žive vode.” A rekao je to za Duh koji je trebalo da prime oni koji veruju u njega.“ Jovan, 7:37-39. U Knjizi zakona, 2:44, načelo blaženstva izraženo je na sledeći način: „Aye! feast! rejoice! there is no dread hereafter. There is the dissolution, and eternal ecstasy in the kisses of Nu.“ U 2:21 imamo: „If the body of the King dissolve, he shall remain in pure ecstasy for ever.“

Sedmica mačeva Sola Buska špila

Kosmologija iz perspektive Božanske revolucije katastrofe

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Ako univerzum posmatramo strogo materijalistički, suočićemo se sa neprijatnim spoznajama. Izvan takvog univerzuma jeste ništavilo, unutar takođe je ništavilo. Na krajnjim tačkama suprotstavljenosti beskrajno velikog i beskrajno malog, nalazi se ništavilo. Ništavilo je polazište i ishodište čitavog univerzuma. Univerzum je arena večite promene i postoji zahvaljujući svojstvenoj dinamici čiji je uzrok upravo u večnoj igri dva pola ništavila: infinitezimalnog i infinitivnog. Iz perspektive samog prostora, beskraja metakosmičkog ništavila, univerzum je posve nevažna pojava, tačka svetlosti čija je sudbina rasprskavanje u beskonačnosti, usisavanje u beskraj praznine. Jedina luč u tami osuđena je na gašenje raspršivanjem. Svetlosna energija se bespovratno rasipa u dubinama prostora. Šireći se i osvajajući beskrajna prostranstva, univerzum se gubi u veličini.

Ništavilo je uzrok dinamike univerzuma. Osim što okružuje, ono i prožima sve što postoji. Ništavilo je poput demijurga, prvog pokretača, aktivno u svojoj pasivnosti, deus otiosus. Sva materija u svemiru može se pretvoriti u energiju, a sva energija može biti iscrpljena, zračeći kroz svemir. Na kraju se i sam prostor gubi u beskrajnim dubinama vremena. Međutim, to ne objašnjava otkud svetlost, otkud energija, ali svakako da ostavlja mesta za razmišljanje o svetlosti kao uljezu u beskrajnom carstvu ništavila i tame. Svetlost je uljez, koji ukoliko ne iznađe način da u nekom neodređenom vremenskom roku napusti svet prožet ništavilom, jedino šta može očekivati jeste sopstveno rastakanje, smrt, pretvaranje u tminu. Kako i kuda to svetlost može otići a da ne bude u domašaju smrti i tame, drugo je pitanje. Univerzum je stoga poput kaleidoskopske igre, mimikrija svetlosti, u pokušaju da izađe iz smrtonosne zamke u koju je bačena iz izvora koji je praktično nedokučiv.

Postojanje podrazumeva mehanizam razlaganja. Taj mehanizam nalazi se u samoj prirodi univerzuma, u njegovim unutrašnjim suprotnostima. Vidimo kako je ishodište univerzuma njegovo samorazgrađivanje te nestajanje. Njegovi gradivni elementi teže razdruživanju i rastakanju celine koju zajednički tvore. Tvar teži povratku u početno nedelatno stanje, u neaktivnost nevremene prvobitnosti, u večni mir. Privremeno zarobljeni u strukturi i odnosima univerzuma, njegovi gradivni elementi teže slobodi, čije ostvarenje, u odnosu na celinu, predstavlja destruktivan čin, ali i samouništenje svake pojedinačnosti. Oslobodilačka težnja konstitutivnih elemenata univerzuma jeste entropija. Entropija je potvrđivanje ništavila kao imanentne sile, kao suštine, kao izvorišta i ishodišta, početka i kraja. Entropija potvrđuje ništavilo kao imanentnu silu, sudbonosnu i određujuću prisutnost ili odsutnost, kao bit, izvor i polazište i kraj. Stanje svemira može se objasniti entropijom. Entropija je mera nereda ili slučajnosti u sistemu. Drugi zakon termodinamike kaže da entropija ima tendenciju povećanja tokom vremena, što znači da se svemir neprestano kreće prema stanju većeg nereda. Kako se svemir širi, materija i energija postaju sve raširenije, što dovodi do povećanja entropije. Svemir ide prema stanju maksimalne entropije, u kojem je sva materija ravnomerno raspoređena i nema više potencijala za korišćenje energije.

Prirodan hod, inercija univerzuma ka ništavilu, uzrok je, uzor i generator svakolike i sveopšte entropije i dekadencije na nižim, podsistemskim i mikronivoima. Takođe, bila bi ispravna i suprotna tvrdnja da su entropijski procesi na mikronivou uzrok, uzor i generator sveopšte entropije i dekadencije na opštem nivou. Logika ovog iskaza svoju analogiju nalazi u čuvenom Hermesovom zakonu: kako je gore, tako je i dole, a što magistralno povezuje dve prostorne i vrednosne perspektive koje se gube u dvema suprotnim beskonačnostima.

Razgradnja počinje uporedo sa početkom trajanja samog univerzuma. U ljudskom svetu počinje sa nastankom tog istog sveta. Svet postoji da bi bio uništen silom sopstvene prirode. To znači da je egzistencija, u većini slučajeva, dekadentan i fatalan proces po kome nešto nastaje, raste i razvija se, dostiže svoj vrhunac, zatim stagnira, opada, na kraju umire, nestaje. Egzistencija, dakle, nije samo dekadentna, u smislu da je dekadentnost tek jedno od njenih obeležja. U većini slučajeva egzistencija sama po sebi jeste dekadencija. Ovo nalazi svoju paralelu u filozofiji svetog Avgustina koji kaže: „Grešan sam jer postojim“, odnosno „grešno“ je sve što postoji. Da nije grešno ne bi ni postojalo. U postojanje je ugrađena greška kako bi ga, svojom aktuelizacijom, uništila. Ovo nas navodi na biblijski mit o izgonu prvog ljudskog para iz rajskog vrta. Kusanjem ploda sa zabranjenog drveta poznanja dobra i zla, oni su iz stanja savršenstva prešli u nesavršeno stanje. Odnosno, iz stanja su ušli u proces smrtnog života. Njihov razum je probuđen, njihove oči su se otvorile. Njihova iznenadna spoznaja da su goli i prekrivanje polnih organa pregačom, ukazuje na suštinske posledice prelaska iz stanja savršenstva u proces nesavršenosti. Oni su izgubili tzv ogrtač neiskvarenosti, odnosno svetlost koja ih je krasila u stanju savršenstva, a taj se „prekidač“ nalazi u predelu polnih organa koji su postali predmet stida, raznih tabua i simboli izopačenja sve do današnjih dana. Upravo je gubitak prvobitne svetlosti uzrok ili pokazatelj svakolike dekadencije i grešnosti ljudskog bića, pre svega njegove smrtnosti, pošto je, po biblijskoj doktrini, kazna za greh – smrt.

Pošto vodi konačnom uništenju, osnovno načelo univerzuma nije red, već nered. To što univerzum deluje kao vrhunsko delo genijalnog natprirodnog arhitekte perceptivna je varka. Arhitekta je projektovao haos koji funkcioniše po određenim principima. Kosmos je podređen haosu, nalazi se u funkciji haosa. U univerzumu je svaka uređenost relativna, ograničena te služi svrsi potonjeg uništenja. Svaki napredak i svako stvaranje nalaze se u funkciji opšte dekadencije i uništenja. Cena napretka je uništavanje. To pravilo je uočljivo i u ljudskom ponašanju. Da nema napretka ne bi bilo uništavanja, ali onda ne bi bilo ni napretka. Iako deluje neprirodno napredak je prirodan, kao što je i uništavanje koje napredak vuče sa sobom takođe prirodno. Ionako će sve, bez napretka ili sa njim, pre ili kasnije, usled delovanja temeljnih sila univerzuma, biti uništeno. Napredak je instrument haosa, ali povrh toga je i malo ostrvo kosmosa i svesti, komad čvrstog pod nogama, orijentir razuma.

Kao ljudska bića, navikli smo da svetlost i tamu, odnosno dan i noć, tretiramo kao jednake datosti prirode, kao neke ravnopravne pojave ili subjekte. Naime, takav utisak stičemo zbog relativno jednake proporcije zastupljenosti obe pojave na osnovu kojih je izgrađen ritam čitavog života na Zemlji. I to je za nas normalno. Međutim, ako malo bolje sagledamo stvari, videćemo da je svetlost daleko inferiornija komponenta datog dualiteta. U otvorenom svemiru, a što nam se jasno predočava noću, svetlosti ima u daleko manjoj količini u odnosu na tamu. Dominacija svetlosti jeste varka, odnosno posledica bliskog prisustva ogromnog izvora svetlosti i topline, Sunca. Tama je alfa i omega. Svetlost predstavlja pritvornost postojanja, osnovnu referencu projekcije prostora i vremena. Količinska superiornost tame nad svetlošću, odnosno ljudsko poimanje te superiornosti, koja uostalom i očitava realniju sliku prirode sveta, nalazi svoj odraz u našem strahu. Noću se uvek više plašimo nego danju. Uvek nam nekako lakne kada svane. Nije nužno da tama pretpostavlja ili krije neko zlo, niti svetlost podrazumeva dobro. U ovom univerzumu nisu na delu nikakvi uzvišeni principi već najbrutalniji darvinovski lanac ishrane.

Jedno od uvreženih shvatanja jeste ono koje drevnost i tamu pripisuje ženskom elementu, a svetlost, i ono što je istorijski ili mitološki mlađe, muškom. Bahofen navodi da ženstvenost stoji na čelu, dok se muški lik snage javlja tek posle, u drugoj liniji. Žena je datost, muškarac nastaje. Po Bahofenu, žena i muškarac se ne pojavljuju istovremeno. Oni nisu istoga reda. Žena je ono što je dato, muškarac tek ono što je iz nje nastalo. On pripada vidljivom, ali stalno promenljivom stvaranju. Kao takav on dolazi na svet samo u smrtnom obličju. Od početka postoji, data je, nepromenljiva je, samo žena. U tom smislu je Oto Vajninger posve u pravu kada tvrdi da apsolutna žena nema Ja. Postao, i zato stalnom propadanju izložen, jeste muškarac. U ravni fizičkog života muško načelo stoji na drugom mestu, podređeno ženskom principu. U tome je koren one davnini svojstvene predstave o vezi besmrtne majke sa smrtnim ocem. Ona je uvek ista, a na strani muškarca gradi se nepregledan niz pokoljenja. Sa stalno novim muškarcima sparuje se uvek jednaka pramajka.

Nakon ove parafraze Bahofena, podsetio bih na onaj trenutak kod Karlosa Kastanede kada njegov učitelj čarobnjak Don Huan govori o kvantitativnoj superiornosti ženske svesti u odnosu na mušku koje u univerzumu ima u tragovima. Julius Evola, u knjizi „Metafizika seksa“, kaže da je pitanje inferiornosti, ravnopravnosti ili superiornosti žene u odnosu na muškarca lišeno smisla, jer pretpostavlja uporedivost. Po Evoli, između muškarca i žene postoji razlika koja isključuje svaku uobičajenu meru, jer i sposobnosti i vrline prividno uobičajene i „neutralne“ imaju različitu funkcionalnost i obeležje prema tome da li su prisutni kod muškarca ili žene. Pitati se da li je „žena“, odnosno ženski princip, superiorna ili inferiorna „muškarcu“, tj muškom principu, isto je što i pitati se da li je voda superiorna ili inferiorna vatri. Zato, kako to kaže Evola, kriterijum mere za oba pola ne može da pruži suprotni pol već jedino „ideja“ sopstvenog pola. Jedino što se može učiniti po tom pitanju jeste utvrditi superiornost ili inferiornost određene žene na osnovu toga da li se ona manje ili više približava ženskoj tipičnosti, čistoj ili apsolutnoj ženi, a što potpuno važi i za muškarca. Dakle, pitanje inferiornosti ili superiornosti nekog principa u odnosu na neki drugi jeste samo u pogledu kvantitativne zastupljenosti u prirodi ili u nekom biću, odnosno fenomenu.

Uzmite komad uglja, uzmite blato, izmet, bilo šta što se možda čini odvratno i mračno, zapravo bilo koju stvar, prijatnu ili neprijatnu. Sve je to nekada bila čista svetlost. Međutim, kako nešto, po prirodi pasivno, nemanifestovano, iznenada biva manifestovano, aktivno, postaje prokreativna i životvorna svetlost? Otkud primordijalno kosmičko jaje čiste energije usred ništavila? Odgovor na to pitanje upućuje na neku silu, veoma aktivnu silu koja stvara energetske oblike mešajući svoju sa nemanifestovanom energijom ništavila. Tako nastale forme, budući dvostruke prirode, sačinjene od dve vrste energije, teže raspadu, odnosno svaka vrsta energije teži da se oslobodi nametnutog, neprirodnog stanja, te da se vrati u svoje normalno stanje, odnosno prvobitni, nevremeni ambijent. To znači kako je sve što nas okružuje sazdano od ove dve vrste energije. Ono što je nestvoreno jednoenergetske je prirode, ne može umreti niti živeti u smislu koji je nama blizak i znan. Sa druge strane, sve što nastaje, živi i umire, jeste dvoenergetskog porekla.

O doktrini Božanske revolucije katastrofe

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

„Čovečanstvu se mora biti nadmoćan snagom, visinom duše – prezirom...”

Fridrih Niče, „Antihrist“

 

Uskoro će se navršiti četvrt veka, a moja malenkost će biti u dvostruko starijoj dobi, od trenutka kada me je ideja jednog opšteg toka svetskih događaja koji sam nazvao „Božanskom revolucijom katastrofe“ potpuno obuzeo i usmerio moja traganja i delovanja. Sa ovog vremenskog stajališta ta ideja deluje naivno, ali sada na jasniji način uviđam njenu moć. Ukratko, imao sam viziju i spoznaju koja me je temeljno prodrmala i opredelila. U mojim studentskim danima bio sam izložen traumatičnom događaju i kao odgovor stigla je destruktivna misao koja obuhvatala čitav univerzum. Ovde ne bih otkrivao prirodu traume, jer je previše lična. Međutim, u praktičnom smislu, usredsredio sam se samo na čovečanstvo. Potaknut energijom traume poželeo sam kraj čovečanstva. Onda sam u tu svrhu pokušao iznaći argumente. Potom sam argumente svrstao u određeni poredak i tako skicirao doktrinu. U međuvremenu, dodao sam joj inicijalnu energiju otkinuvši od sopstvenog bića te uvezao sa energijom nečeg što bih mogao nazvati imanentnim sudbinskim silama, budući da me je energija traume sa njima povezala. Namera revolucije otud uopšte nije plemenita niti progresivna, već – da se izrazim nekako blaže – korektivna. I eventualni ljudski (ne)pristanak na nju je nebitan. Imao sam jasnu viziju dolaska korektivne sile koja će uništiti čovečanstvo, ali koja će svojim delovanjem ipak pružiti milimetar šanse onima koji ne budu oklevali. Nosioce te korektivne sile nazvao sam revolucionarima katastrofe. Moja uloga u svemu tome je više nekako propagandistička. Istovremeno upozoravam na njihov dolazak, ali zgađen ljudskim elementom, taj dolazak priželjkujem.

Osnovna premisa revolucije jeste da svet umire jer mu je to u prirodi. Katastrofe, prirodne, ili one izazvane od strane ljudi, deo su sistema sveta u kome živimo. Temeljne sile koje univerzum drže na okupu teže međusobnom razlazu budući da su u aktuelni poredak uterane od strane više volje čiju bih suštinu u ovoj raspravi izostavio, pošto se tom temom umni ljudi bave vekovima. Samo ću reći da je ta viša volja utemeljila svet potom ga prepustivši njegovom prirodnom ishodištu. To ishodište je rastavljanje tvorevine na njene sastavne elemente koji pripadaju sasvim drugačijim energijama. Ovo pravilo važi kako na mikro, tako i na makro nivou. Važno je naglasiti da se ovde ne podrazumevaju nuklearne i druge sile poznate i shvaćene parametrima savremene nauke, nego je reč o posve subjektivnom viđenju ustrojstva sveta. Sa stajališta koje zauzimam nevažno je da li se moja viđenja slažu ili odudaraju od opšteprihvaćenih gledišta, koja bi navodno trebalo biti objektivna, budući da su spoznata naučnim, dakle iskustvenim i merljivim metodima. Isto tako moj pogled na svet odudara i od horizonata verske nauke. Standardi moje objektivnosti su drugačiji. Moj metod nije naučni niti mi je cilj religijski.

Jedno od ključnih pravila revolucije jeste odbacivanje tuđih tački gledišta, tumačenja i istina, samim tim što su tuđi. Neko bi rekao da je istina samo jedna te ne mogu postojati više istina, pa ipak usprotivio bih se takvom stavu iskazom da moja volja tvori ono što je za mene istina i da me ne zanima što se to kosi sa istinom svih drugih ljudi. Mogu usvojiti stav da drugi ljudi zapravo ne postoje, pa su otud ništavna njihova gledišta, njihova shvatanja, pa samim tim i ono šta oni proglašavaju istinom. Božanska revolucija katastrofe kao doktrina odriče značaj postojanja drugih ljudi, pa samim tim i značaj ljudske vrste u potpunosti. Činjenica da sam ovaploćen kao ljudsko biće ukazuje na moju vlastitu zabludu o prirodi onoga što ja jesam. Kao što drugi ljudi ne postoje, tako ni ja ne postojim, jer niti su oni ljudi, niti sam ja čovek, niti oni imaju svoje jastvo, niti je moje jastvo stvarno. Revolucija je put oslobađanja svesti iz uslovljenosti stvarnosti. Paradoksalno, put revolucije nije traganje za istinom i za nekom višom ili stvarnijom stvarnošću već sistematsko negiranje bilo kakve stvarnosti i samim tim istine. Stvarnost može biti stvarna samo ako je iluzorna.

Vratimo se ponovo prirodi sastavnih elemenata univerzuma. Gledište koje usvajam ukazuje da je univerzum sastavljen od dve osnovne suprotne sile. Priroda jedne je haos a druge kosmos. Jedna je svetlost a druga tama. Viša volja je uobličila obrasce njihovog mešanja i preplitanja tako da zajedno one tvore univerzum, kako stvari i pojave beskrajno velike, tako i one beskrajno male. Kosmostvaranje je veliko mešanje dve tvari koje u zasebnom obliku postoje razdvojeno, s tim što to postojanje po merilima razumske objektivnosti ne može biti stvarno, pa bi mu se otud moglo odreći to svojstvo, ali to suštinski ne menja stvari. Kosmotvoračka volja je izmestila tvar iz jednog posve drugačijeg univerzuma, mešajući tu tvar sa onim što postoji van svakog univerzuma, stvarajući ovaj univerzum u kome se nalazimo. Nisam imao potrebu za daljim filozofiranjem o razlozima i prirodi kosmotvoračke volje, već sam to prihvatio kao aksiomatsku datost. Posledica toga jeste univerzum koji teži raspadu, jer njegove osnovne komponente mogu postojati samo privremeno. Kako čitav stvoreni univerzum teži raspadu, tako i svaka pojedinačna pojava u njemu takođe teži istom.

 

Iz ovih pretpostavki razvio sam određene doktrinarne stavove psihološke i društveno-istorijske prirode. Oblik bitisanja koji privremeno zauzimam je, kako sama reč kaže, privremen i teži svom okončanju. Sve ljudske tvorevine takođe teže raspadu. Svaki lični i opšti napredak u službi je ubrzanja tog raspada. Svako naše „napred“ korak je bliže ka našem kraju. Otud je posve besmisleno pridavati važnost kako sebi tako i ljudskim tvorevinama, tradicijama, vrednostima, verovanjima, moralu, istoriji. Naravno, to ne znači da sve te pojave nemaju svojih zakonitosti i da ih ne bi trebalo izučavati. Trendove tih promena posmatram kao zakonitosti duha vremena. Ne smatram da se kosmotvoračka volja uopšte zanima za to jer je kosmotvoračka. Ta je volja u privremenim i entropijskim uslovima stvorila svoje remek delo, kosmičko savršenstvo, a to je (o paradoksa) – univerzum haosa. Kažem haosa jer ono što je kosmično u njemu u funkciji je vraćanja u prvobitno neuređeno stanje. Tvar koja je uljez u ovoj ravni pre ili kasnije vratiće se tamo odakle je ovaploćena kosmotvoračkom voljom. I to je jedini zakon. Sve je podređeno tom cilju. Svetlost je bačena u tamu da bi se, ispunivši krug postojanja, vratila nazad u stanje ne-promene. Tama je privremeno uznemirena prisustvom svetlosti i teži da istu proguta ili istisne te se i sama vrati u prvobitnu nirvanu. Svaka tvar teži da se vrati prapočetnom stanju svoje čistote. Pojave mešane prirode nisu namenjene da traju večno, niti da se večno menjaju, već imaju svrhu koja je sadržana u kosmotvoračkoj volji i o kojoj je sasvim besmisleno teoretisati.

Kako se sve ovo odražava na ljude, na njihove zajednice, društva i istoriju? Zar nije dovoljno osvrnuti se malo oko sebe u potrazi za odgovorom na to pitanje? Otud su ideološke pretpostavke Božanske revolucije katastrofe izrazito nihilističke. U pitanju je radikalni nihilizam koji ima za cilj ubrzanje promene radi oslobađanja zatočene tvari koja pripada, uslovno rečeno, univerzumu reda. Tada kada su mi ove ideje navirale nisam bio svestan da ništa novo nisam otkrio već da je sličan idejni koncept razvijan u XVI veku od strane velikog kabaliste Isaka Lurije. Isto tako, u pogledu konkretnih ideoloških i metodoloških izvedenica, nisam bio svestan da je doktrina radikalne antinomijske akcije već bila uobličena od strane Šabataja Cvija i Jakova Franka, dvojice apostatskih kabalista iz XVII i XVIII veka, koji su na temeljima lurijanske kabale, izveli zapanjujuće doktrine. Međutim, za razliku od pomenute dvojice, moj koncept je bio još radikalniji.

Victor Delhez

U uvodu prvog izdanja „Božanske revolucije katastrofe“ zapisao sam da je sve je bolje od sudbine namenjene ljudima. Svaka neizvesnost bolja je od ma kakve izvesnosti. Svaka izvesnost deo je sudbine namenjene ljudima. Neizvesnost je jedina šansa da uteknemo od izvesnosti namenjene ljudima. Sve u vezi nas, što smatramo prirodnim, nije prirodno, već je deo izvesnosti namenjene nama. Neizvesnost je slatka muka pred užasom izvesnosti. Krenimo u neizvesnost, jer izvesno je jedino ništavilo. Sada bih tom uvodu pridodao pomisao kako je priroda tako ustrojena da od malih užasa ne možemo očekivati velike promene. Dakle, krenimo ka velikim užasima… Imajmo na umu da uvek kada sile mraka naprave iskorak time stvaraju mogućnost da oni odvažni zadaju kontraudar ili izađu iz nepovoljne situacije. Zato, radujmo se inicijativama služitelja tame, te katastrofičnim i apokaliptičkim trendovima duha vremena, jer se time otvaraju šanse.

Uzvišeni čovek se neće mešati u sukobe, podele i raspre. Njegov zadatak je da pamti i da zna, da nauči i prenese. Spram svega mora održavati kraljevsku distancu sa uporištem u nekoj vrsti zdrave ravnodušnosti ravnoteže srca, bez da mrzi ili voli, navija, napada, brani ili zastupa. Biti negativan, biti protiv, najniži je i najprimitivniji oblik mobilizacije volje. Biti konstruktivan, biti za, jeste drugi nivo, superiorniji od prethodnog. Biti ravnodušan, ali ne tupo i nepokretno ravnodušan, već ravnodušan u stanju mira iz kojeg može proisteći bilo kakva delotvorna svrhovita akcija, jeste treći i uzvišeniji oblik mobilizacije volje. Pitajmo se kome je namenjena poruka Božanske revolucije katastrofe? Nikako grupi, nego pojedincu, ali isključivo onom pojedincu koji je dotaknut od strane posebne moći. Biće vođen od strane te moći i zaštićen. Tako će znati tačno šta treba da radi, od jedne stanice, do druge stanice. Taj će pojedinac odabrati jedno, neće se raspojasati svuda. I biće majstor u tom jednom. I to nema nikakve veze sa modalitetima samousavršavanja koje poznajemo jer je moć ta koja vrši odabir a ne ličnost. Pritom, ta moć ne pita hoćeš li. Ako je neko odabran, onda je odabran, samim tim i snabdeven svime što je potrebno.

Mislim da je jedna od temeljnih mikrokosmičkih kriza, osim ove uvek prisutne egzistencijalne, zapravo filozofskog porekla. Reč je o krizi svetonazora iz kojeg izviru mnoge druge lične krize. Savremeni ljudi nemaju jasan i celovit pogled na svet koji ih lišava nepotrebne unutrašnje tenzije izazvane oštrim kontradiktornostima. Zato će mnogi koji se prvi put suočavaju sa idejama ove knjige na neki način biti uznemireni i pobuniće se protiv tih ideja. Iz tih razloga ova knjiga nije za svakog. Verujem da bi se neko našao uvređenim nekim mojim izjavama i stavovima ili bi energično bio protiv. Kao što sam prethodno napomenuo, za sve izneseno u ovoj knjizi ne tvrdim da je istina u nekom opštem smislu. To su samo moje činjenice koje tvore moju ličnu istinu i pogled na svet. Međutim, čak i kao takve, te činjenice u mom umu ne opstoje kao konačne istine. Promena ugla gledanja na stvari, pojave i odnose, rezultira i promenom poimanja istine. Ipak, bez obzira na tu relativnost, držim kako je moja istina, ovde iznesena, istinitija od mnogih aktuelnih opšteprihvaćenih istina i njihovih, takođe opšteprihvaćenih, alternativa. Dakle, na ovu knjigu se može gledati i kao na neku malu enciklopediju mojih istina. Naravno, šta god neko ko čita pomisli o ovoj knjizi i njenom autoru, biće u pravu. Sa stajališta onog koji je to zaključio, doneseni sud će nesumnjivo biti istinit. To je sasvim u redu pošto je istina klovn sa bezbroj lica, od kojih mi, tokom naših kratkih života, stignemo da upoznamo tek jedno, dva, eventualno tri. Naš suštinski nedostatak je upravo to što ne možemo videti sebe očima drugih. O sebi znamo tek onoliko koliko smo samosvesni, a o drugima još manje. Ne znamo kako je to biti neko drugi, ili nešto drugo. Ukalupljeni smo i omeđeni determinizmom naše ličnosti, naše neponovljive i jedinstvene pojave, našom energijom, anatomijom, kulturom, nasleđem, našom vrstom. Kao pojedinci mi nemamo iskustvo samosvesti drugih. Otud isključivost i mnoštvo analognih isključivih istina i činjenica, odnosno perceptivnih iskustava ili pojava koje procesom tumačenja pretvaramo u tzv činjenice.

Ako ova knjiga nekom pomogne ili odmogne u traženju, odnosno građenju njegove vlastite istine, onda je njena svrha ispunjena. U svakom slučaju ne želim nametati sopstvenu istinu, već želim da ona posluži kao ilustracija ili primer po kome svako može izgraditi sopstvenu, originalnu i samosvojnu istinu, pogled na svet koji se ne uklapa nigde i koji je možda drugima neprihvatljiv. Na taj način svako može postati kovač vlastite sreće, bez da bude nečiji sledbenik. Nije mi namera da ono što je za mene dobro proglasim opštim dobrom, niti da za moju istinu tvrdim da je univerzalna. Oni kojima su aktuelne istine i činjenice takođe iz nekog razloga neprihvatljive, a kojima se dopadne moja istina, neka se osete slobodnim da je usvoje, delimično ili potpuno, barem do onog trenutka kada će i njoj reći zbogom.

„Božanska revolucija katastrofe“ je duboko antihumana knjiga i u suprotnosti sa aktuelnim idejama o čoveku, čovečanstvu i čovečnosti. Antihumana je, jer nije antropocentrična. Pedagoška je, jer opominje i podučava. Proročka je, jer ukazuje ne samo na posledice aktuelnog marša čovečanstva nego i na dalekosežna ishodišta tog marša. Jedna od njenih suštinskih misli je da sudbina čovečanstva sledi sudbinu višeg ili nižeg reda, a to je sudbina fizičkog Univerzuma koju sam prikazao kao proces entropije a istoriju ljudi kao dekadenciju. To je moj suštinski dodir sa tradicionalnim nazorima, ali raskid je u metodu delovanja. Ideja knjige jeste svesno i namerno odustajanje od antropocentrizma, raskid sa kolektivitetom i opstajanje u ekstremnom individualizmu. Involucija je kolektivni fenomen i to je gvozdeni zakon dekadencije. Evolucija je iznimna i uvek individualna, zato je neophodno izdvojiti se iz svih oblika kolektiviteta i pripadnosti te opstajati u gotovo kosmičkoj samoći.

Budućnost ne pripada svima već onima koji su se izborili za nju. Isto tako ni sloboda ne pripada svima, pa ni istina. Logične su iluzije, nelogična je istina, no koji je um kadar da svesno održava kontradikciju u sebi i tako bitiše na ovom svetu čekajući trenutak udara smrti? Iako je mračan, duh ove knjige je ipak na strani života, ali ne svakolikog i svakakvog života, i ne po bilo koju cenu. Božanska revolucija katastrofe ima revolucionarnu nameru te gotovo nemoguć zadatak. U tom smislu, njen cilj je jasan: potaknuti revolucionarne duhove na akciju, reakciju i kontra-akciju. Revolucionar u kontekstu ove doktrine nije tek neki buntovnik. On je usamljen i proklet, ali slobodan od bilo čega i bilo koga. Ogrnut je tamom ali unutar tmine uzgaja unutrašnji, spolja nevidljivi plamen. Da bi se čovek ogrnuo tamom mora imati mnogo vere u vlastitu unutrašnju luč. Sudbina sveta se ne dotiče revolucionara. Njegov način delovanja je krajnje individualan i destruktivan prema ljudskom svetu. Bez egoizma nema individualizma, ali taj egoizam jeste egocentričnost delovanja i ispoljavanje volje a ne stvar same sebe radi. Revolucionar se postavlja u središte Univerzuma. On je tačka oko koje se opisuje beskrajna kružnica. U tom smislu on je najveći mogući egomanijak. Van konteksta duše kao središta bića, ego kao funkcija duha, nema mnogo svrhe osim kada je utkan u smisao koji ga nadilazi a koji ga ne lomi i suspreže, nego ispravlja neravnine u njemu. Idealan ego je poput savršene sfere. Takav ego se lako da kompresovati ili izvrnuti u vesiku ili osmicu. To je ego revolucije i njenih nosilaca, ego aktivne Lepote koja se zrakasto širi u svim pravcima.