Kabalistička arkana Isusa Hrista

Ovaj tekst je više pokušaj jednog, uslovno govoreći, kabalističkog tumačenja lika i dela hrišćanskog Spasitelja u osnovnim crtama. Ukoliko pažljivo čitamo Jevanđelja, primetićemo određeni broj Isusovih uloga. On je Spasitelj, Reč, Kralj Jevreja, Revolucionar, Nekromant, Egzorcista, Iscelitelj, Opskrbitelj, Učitelj, Čudotvorac, Prorok, Sin Božji, "onaj koji krštava Svetim Duhom" itd. Verovatno sam nešto izostavio. Neki od tih epiteta su simbolički a neki su praktični. Na primer, Isus kao Reč jeste, prevedeno na savremeni kod razumevanja, vibracija; vibracija je život; život je svetlo. Isus kao ispoljeni Bog jeste vibracija, a vibracija je formula, odnosno proporcija. Isus je Sin Božji je Reč je vibracija je svetlo je proporcija je život je svetlo za ljude. U pitanju je, kako se navodi u Jovanovom jevanđelju, istinita svetlost koja osvetljava svakog čoveka, odnosno životvorna vibracija prožima svakog čoveka. Dakle, pred nama je jedan slojevit fenomen. 

 

Na koji način je Isus svetlost? Pogledajmo u reč: IHVH je tetragramaton (jod-he-vau-he), odnosno četvorodelno ime nevidljivog i transcendentnog starozavetnog boga. Pogledajmo šta su uradili hrišćanski kabalisti: umetanjem slova Š, odnosno hebrejskog šin, dobijamo IHŠVH, odnosno Jehošua, (u jednoj varijanti ime Isus piše se jod-šin-vav-cadi / IŠVC). Slovo šin, koje označava zub, a po kabali, ono je vatrenog svojstva, na modelu čoveka umetnutog u pentagram, pozicionirano je u predelu glave. Slovo šin je i duh te predstavlja goluba koji se spuštao iznad Isusove glave prilikom njegovog krštenja u reci Jordan od strane Jovana Krstitelja. Jovan je svedok, on svedoči za svetlost. Dakle, Jovan Krstitelj je Božji poslanik, odnosno onaj ko je prepoznao Bogočoveka, što znači da je izvan vlasti klifota. U kabali, klifoti su ljuske tame, polomljeni ostaci prvobitnih posuda koje nisu mogle da izdrže božansku svetlost prilikom stvaranja sveta, što je posebna doktrina.

IHŠVH, ime sa Š u sredini, nije samo teološka tvrdnja već ontološka jednačina po kojoj duh ulazi u strukturu sveta kako bi je zapalio iznutra. To nije spasenje odozgo, već aktivacija svetlosti u čoveku. Vera, u tom kontekstu, nije pristanak na dogmu, već, da tako kažem, usklađivanje sa vibracijom, prihvatanje formule koja menja samu frekvenciju bića. Biti Sin Božji znači biti probuđen. Zmija na krstu, slovo Š između neba i zemlje, voda koja nosi duh, glas koji vibrira iz bezdana svetlosti, sve to čini sliku uzdizanja svesti kroz sopstvenu tamu. Hrist kao arhetip nije samo udaljena figura spasenja za one koji ostaju u klifotu, već magnet koji izvlači iskru iz posude tame i vraća je izvoru. Kabalistički rečeno, Isus je svetlost koja izvlači druge iskre svetlosti iz klifotskih posuda. 

Njegovo raspeće stoga nije poraz, već inicijacija. U tom smislu i njegovo vaskrsenje nije čudo, već zakon, a njegovo uznesenje nije odlazak, već pokazivanje puta. Zato kabalistička arkana Isusa Hrista ne govori o Isusu kao izuzetku, već kao modelu. On je obrazac onoga što svaki čovek može postati kada se u njemu zapali unutrašnja vatra duha (šin).

Svet je tama (klifot), a tama je smrt. U Jevanđelju po Jovanu piše da svet nije prepoznao svetlost, odnosno klifot ne prepoznaje ono što sadrži. Ljudi su u vlasti tame, odnosno klifota, pa otud ni oni ne prepoznaju svetlost, što rezultira odbacivanjem i neprepoznavanjem Isusa. Oni ne prepoznaju nosioca vibracije sveopšteg stvaralačkog načela, odnosno mističkog Oca.  

U stihu 10:34, po Jovanu, Isus kaže: „Zar nije pisano u vašem Zakonu: Bogovi ste?“ Po teološkim tumačenjima taj stih je povezan sa Psalmom 82:6 koji glasi: „Ja rekoh: bogovi ste i svi ste sinovi Višnjega.“ Psalm 82 govori o Božjem sudu nad onima kojima je data vlast da upravljaju i donose pravdu, ali su je zloupotrebili. U tom smislu, ono bogovi odnosi se na sudije i vođe Izraela, kojima je poverena Božja reč i autoritet. Međutim, oni nisu ispunili svoju dužnost, zbog čega Bog izriče presudu. Dakle, po teolozima, izraz bogovi ovde ne označava božansku prirodu, već ljude kojima je data odgovornost da deluju u ime Boga.  

Sveti Atanasije Veliki (IV vek), jedan od najznačajnijih teologa, koristio je ovaj stih u odbrani Hristovog božanstva. On je ukazivao na to da ako su ljudi kojima je data Božja reč nazivani bogovima, onda je Isus, koji je istinski Sin Božji, s pravom Bog u punom smislu. Sveti Augustin (IV-V vek), tumačio je ovaj stih u kontekstu Božjeg prisustva u ljudima. On je naglašavao da izraz bogovi ste ne ukazuje na božanstvo po prirodi, već na uzvišenost koju ljudi stiču kroz zajedništvo s Bogom. Prema njemu, ljudi postaju bogovi kada primaju Božju blagodat i kada žive u skladu sa Njegovom voljom. Podsetiću, Božja blagodat je po kabali odraz jovialne sefire Hesed i svojstvena je Hristu, dok je sa suprotne strane dijagrama Drveta života marcijalni Geburah, a koji se odnosi na Zakon i zabrane, svojstven Mojsiju. 

Dalje, imamo i Svetog Jovana Zlatoustog (IV-V vek), koji je govorio o ovom stihu kao o pozivu na odgovornost. Po njegovom mišljenju, Isus je ovim rečima isticao da je Božja reč osnažila ljude, ali da su oni zloupotrebili svoju moć. Ovo je povezano sa Psalmom 82, gde su nepravedni sudije osuđeni jer nisu pravilno upravljali poverenim autoritetom. Naposletku, imamo Svetog Ćirila Aleksandrijskog (V vek), koji je ovaj stih posmatrao u vezi sa oboženjem (teozis). Po njemu, čovek nije bog po prirodi, ali može postati nalik Bogu kroz zajedništvo sa Njim. Hrist je došao da vrati čoveku izgubljeno dostojanstvo i da ga uzdigne ka božanskoj svetlosti.

Na prvi pogled, složio bih se da tu nije u pitanju božanska priroda već obavljanje dužnosti poverene od Boga. Pa ipak, pogledajte, kod Jovana 1:12, kaže se da su Sinovi Božji (beni elohim) postajali oni koji su verovali u Njegovo ime, dakle, prihvatili su vibraciju, odnosno životvornu svetlost koje to ime nosi sa sobom. Zar se ovde ne želi kazati da vera u Isusa sa sobom nosi božanski preobražaj onog ko veruje? Tj, možda ne božanski, jer Sinovi Božji možda nisu bogovi, ili poput bogova, ali svakako jesu nosioci moći i autoriteta IHŠVH, a što ih čini, ako ne bogovima, onda baš poput bogova, bogolikima, u svakom slučaju izuzetima od vlasti klifota. Ako su već Sinovi Božji otud oni imaju vlast nad duhovima i mogu činiti čudesa poput Sina Božjeg. 

Vratimo se Jovanu Krstitelju, tj. Preteči, jer je onaj ko ide ispred Hrista i poravnjava put za njega, tako što ga najavljuje. On je taj koji je Isusa krstio vodom, kada se iznad njegove glave ukazao Sveti Duh. Svrha Isusovog krštenja jeste obeležavanje, da bi se kršteni pokazao svetu, tj. tami (klifotu). Jovan Krstitelj je čuo glas Boga u trenutku kada je krstio Isusa Hrista u reci Jordan. Dok je Isus izlazio iz vode, nebesa su se otvorila, Sveti Duh je sišao na Njega u obliku goluba, a čuo se glas Boga Oca koji je rekao: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji. Ovo se tumači kao potvrda Isusovog božanstva. Glas sa neba potvrđuje da je Isus Sin Božji, što je ključna poruka hrišćanske vere. Takođe, ovaj trenutak otkriva Oca, Sina i Svetog Duha, što je očigledno pokazivanje Trojstva u Novom zavetu. Zato je krštenje Isusovo od značaja kao trenutak ispoljavanja Boga u tri oblika, pri čemu se Bog Otac ispoljio kao glas, vibracija. To je bilo razotkrivanje Boga pred Jovanom. To razotkrivanje Jovan je kasnije i doslovno platio glavom, postajući akefale, bezglavi. 

U gnosticizmu bezglavi je onaj ko se oslobodio materijalnog sveta. Time Jovan postaje prvi mučenik, ne samo u hrišćanskom, već i u gnostičkom smislu, jer njegovo odsecanje glave simbolizuje konačno oslobođenje od vlasti arhonta ovoga sveta. On više nije samo glas koji viče u pustinji; on je postao sam taj glas, oslobođen tela. Voda krštenja (mem) jeste živa voda, odnosno Duh (šin) koji piju oni koji veruju u Isusa. Ovde vidimo komplementarnost dva majčinska slova hebrejskog alfabeta, jer upravo je voda bila element neophodan za manifestaciju Trojstva prilikom Isusovog krštenja.    

 

Za Isusa je rečeno da je on Zmija jer podseća na metalnu zmiju koju je Mojsije okačio na krst a koja je imala spasonosna svojstva. Kako goluba kao izraz duha možemo predstaviti slovom šin, tako je Isus kao zmija predstavljen slovom tet, što upravo znači zmija. Otud je Isus u svojstvu mesije zapravo šin-tet, odnosno Šet. Podsetiću, Mojsije je postavio bronzanu zmiju na stub kako bi zaštitio narod od ujeda otrovnih zmija. To se pominje u Knjizi Brojeva 21:8-9. U ovom odlomku, Izraelci su se pobunili protiv Boga i Mojsija, zbog čega su bili kažnjeni otrovnim zmijama. Kada su se pokajali, Bog je rekao Mojsiju da napravi bronzanu zmiju i postavi je na stub. Navodno, taj stub je bio u obliku krsta. I svako ko bi pogledao u nju bio bi izlečen. Ovaj događaj kasnije dobija mesijansko značenje u Novom zavetu, gde Isus u Jovanu 3:14 upoređuje svoje podizanje na krst sa podizanjem zmije u pustinji: I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da bude podignut Sin Čovečiji, da svaki koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni. Teolozi su, između ostalog to protumačili da je zmija simbol greha (u Postanju), ali ovde je ona podignuta kao sredstvo spasenja, što pokazuje Božju moć da preobrazi ono što je prokletstvo u blagodat. Dakle, Bog spasava ljude, ne po njihovim delima, već kroz veru i milost.  

Na šta vas podseća ta predstava o podignutoj zmiji koja je, uzgred, sredstvo spasenja? Zmija (tet) se uzdiže uz stub (ili krst, tau), odnosno kičmu, kako bi se srela sa spasonosnim duhom (šin, vatra). Otud zaista je velika slučajnost da su okultisti slovo šin dodelili arkani XX Sud koja predstavlja podizanje mrtvih radi suđenja na Božjem sudu. Uzdizanje kundalini zmije ima za posledicu stapanje svesti sa božanskim izvorom. To podseća na obezglavljivanje. Posvećeni, po uzoru na Jovana Krstitelja, postaje akefale, tj bezglavi.

I konačno, Isus Hrist je nazvan Jagnjetom Božjim. Jagnje je žrtva, a žrtva se posvećuje činom žrtvovanja, što je u Isusovom slučaju raspeće. Krst je oruđe posvećenja i oruđe svetlosti. Otud je u okultizmu i iluminizmu znak + izraz svetlosti, tj LVX, jer sadrži sva tri oblika: L, V, X. Ta tri slova su latinska verzija troslovnog imena drevnog boga IAO. To je raspeće, uskrsnuće i uznesenje. To su tri dana za Isusov vaskrs, nakon što je raspet. U praktičnom smislu, to je način postajanja bogom, nalik bogu ili Sinom Božjim.

Ako se sve prethodno sagleda kao jedna simbolička celina, postaje jasno da Isus Hrist u kabalističkom ključu nije tek istorijska ličnost, već živi arhetip formule preobražaja. On nije samo nosilac svetlosti, već i sama operativna struktura svetlosti, zapravo put kojim se klifotska tama pretvara u životvornu vibraciju. U tom smislu, Hrist ne dolazi da zameni Zakon, već da ga preobrazi iz spoljašnje zabrane u unutrašnju dinamiku svetlosti. 

Dodatak: O poreklu formule IHŠVH u hrišćanskoj kabali 

Formula IHŠVH (יהשוה), nastala umetnutim slovom šin (ש) u Tetragram IHVH (יהוה), predstavlja jednu od najprepoznatljivijih teološko-kabalističkih konstrukcija hrišćanske renesanse. Njeno značenje je jasno hristološko: dodavanje šina, simbola vatre, duha i Logosa, transformiše neizgovorivo božansko ime u ime Inkarnacije, tj. Hrista. Mirandola (Giovanni Pico della Mirandola, 1463–1494) je bio nesumnjivo prvi veliki mislilac koji je kabalu uveo u hrišćanski filozofsko-teološki horizont. U svojim tezama i raspravama Piko tvrdi da se istina hrišćanske objave može dokazati pomoću kabalističkih metoda: gematrije, notarikona i permutacija božanskih imena. On posebno insistira na značaju imena Isusa (Ješua / Jehošua) i na ideji da se Hrist može „iščitati“ iz hebrejskog jezika same Objave. Međutim, kod Pika ne nalazimo eksplicitnu, formalizovanu upotrebu formule IHŠVH. Njegov doprinos je pre svega idejni i programski, jer on otvara vrata, ali ne gradi konačnu strukturu. 

Tu strukturu uspostavlja Rojhlin (Johannes Reuchlin, 1455–1522), koji s pravom važi za ključnu figuru hrišćanske kabale. U delima De Verbo Mirifico (1494) i naročito De Arte Cabalistica (1517), Rojhlin prvi jasno i dosledno izlaže tezu da se dodavanjem slova šin u Tetragram dobija ime Isusa, odnosno ime Boga koji se ovaplotio. Kod Rojhlina, IHŠVH nije samo simbolička dosetka, već teološko-teurgijska formula koja izražava jedinstvo transcendentnog Boga i Logosa koji silazi u svet. Šin postaje znak Hristove uloge u kosmičkom poretku, kao posrednika, središnje ose i vatre koja povezuje nebo i zemlju.

Zbog toga se može zaključiti da je Piko dela Mirandola začetnik hrišćanske kabalističke ideje, ali da je Rojhlin njen prvi pravi sistematičar. Formula IHŠVH u svom punom značenju, kakvo će kasnije preuzeti Agripa, Postel, Flad i čitava zapadna ezoterijska tradicija, potiče upravo iz Rojhlinovog rada s kraja XV i početka XVI veka. Ona predstavlja paradigmatski primer kako je kabala u hrišćanskom kontekstu preoblikovana u instrument hristološke teologije.

Santa Muerte

by Mariola Weiss

Santa Muerte ili Sveta Smrt, jeste meksička narodna svetica za koju se kaže da predstavlja žensko otelovljenje same smrti. Prikazana je kao skelet u dugačkoj odori sa kosom u ruci, ali sa naglašenim ženskim osobinama, poput nakita, cveća i talasaste kose. Njeni sledbenici je opisuju kao toplu, prijateljsku i društvenu duhovnu silu, koja se raduje nestašlucima živih i uživa u odnosu sa njima. Santa Muerte ima vlast nad svime čega se smrt i raspad mogu dotaći, što joj daje izuzetno širok opseg uticaja. Za Santa Muerte kažu leči bolesti, razne oblike zavisnosti te obasipa svoje sledbenike novcem i prosperitetom, raspetljava pravne probleme itd. Takođe pruža neprobojnu zaštitu od zla, zamahom oštrog sečiva svoje kose preseca kletve i zle čini koje bacaju protivnici. Pošto smrt dodiruje sve, njeno znanje i mudrost su nenadmašni. Ona osnažuje svoje sledbenike da prodube razumevanje i ojačaju svoju stvaralačku moć, jer smrt i nužnost su majke izuma. Budući da smrt obuhvata svakoga, ona može otvoriti i vrata društvenog uticaja, kao i privući širok spektar ljubavnika. Dakle, to su neka opšta mesta. 

Za Santa Muerte se kaže da poseduje ključeve podzemlja kao i drugih sfera postojanja, te da može otvoriti njihove kapije kako bi omogućila komunikaciju sa duhovima mrtvih i drugim entitetima. Pošto smrt i umiranje imaju moć da preobraze svest, Santa Muerte je i moćni zaštitnik magije. Ona može pomoći u oblikovanju i osnaživanju svesti sledbenika, produbljujući njihovu mudrost, jačajući njihovu volju i proširujući njihovu svest. Ova tri kvaliteta prevode se u povećanu magijsku moć, što Santa Muerte čini prirodnim saveznikom i veštica i magova.

Ipak, ni ovo nije iscrpna lista njenih moći. Pošto je ona lice same smrti, njene sposobnosti su ograničene jedino spremnošću njenih sledbenika da traže. Kod većine ljudi je duboko usađeno da poriču ono što zaista žele, mahom iz straha od narušavanja ugleda, da ne budu viđeni kao pohlepni, grešni, cinični ili izopačeni. Primera radi, mnogi ljudi traže od duhova pomoć u osvajanju novca na lutriji. Takvi zahtevi često dolaze sa obećanjima da će dobar deo dobitka pokloniti siromašnima ili u dobrotvorne svrhe. Ako se to radi iskreno kao oblik trgovine sa duhovima, teoretski bi moglo biti delotvorno, jer neki duhovi dobro reaguju na ovakvo „plaćanje“ za uslugu, posebno ako se čin donacije izvrši javno u njihovo ime. 

Međutim, ako se takva obećanja daju samo da bi se prikrila pohlepa, to proizvodi loše posledice po osobu koja to čini. Kao prvo, duhovi obično loše reaguju na pokušaj obmanjivanja od strane ljudi, ne samo što je to samo po sebi nepristojno, već zato što se time šalje poruka da ih smatramo glupima da poveruju u laž. Dakle, duhovi u najboljem slučaju neće ispuniti takav zahtev, jer su pročitali onoga ko možda zaista u tom trenutku veruje da će ispuniti svoj deo nagodbe, ali oni veoma dobro znaju da zapravo to neće učiniti. Drugo, davanje lažnih obećanja oslabljuje snagu vaše molbe, jer rasipate vreme i energiju pokušavajući da ubedite duha kako zaista želite da donirate milione, iako to nije istina. Kako je takav pokušaj osuđen na neuspeh, lažna obećanja na kraju se pokažu kao samoporažavajuća praksa, a moguće su i ozbiljnije posledice u obliku različitih kazni. Mnogi pribegavaju ovim trikovima jer veruju da naoko ljubazni pomoćni duhovi neće pomoći onome ko želi da osvoji lutriju iz puke pohlepe, pošto se pohlepa smatra razornom i zlom. A duh koji bi uslišio takav zahtev obično nije duh kome bi se većina obratila.

Santa Muerte je posebna po tome što je potpuno ravnodušna prema motivima koji stoje iza molbi njenih sledbenika. Ona ne dodeljuje nikakvu moralnu težinu bilo kojoj vrsti zahteva jer je za smrt sve igra koju na kraju ona dobija. Šta god uradili sa sredstvima koja ste dobili - smrti ne možete uteći. Stoga je Santa Muerte sklonija da usliši pohlepnu, ali iskrenu molbu, nego onu razvodnjenu lažnim altruizmom. Njena spremnost da interveniše ograničena je jedino spremnošću sledbenika da zatraže pomoć. Kako su oni koji traže pomoć u svojoj intelektualnoj i moralnoj bedastoći mediokritetski inferiorni i ograničeni, takvi su i rezultati njihovih dela. U tom smislu, zato što ne pridaje moralnu vrednost molbama, Santa Muerte može svoju moć da upotrebi i za nanošenje zla drugima. 

Smrt je stalni pratilac života, pa je Santa Muerte uvek prisutna kao svedok svega što činimo. Upravo zato razume naše borbe i radosti bolje od bilo kog drugog duha. Najvažnije od svega, ona ne sudi ljudima zbog njihovih postupaka. Upravo ta njena osobina dovela je do osude Santa Muerte od strane crkvenih i civilnih vlasti, pa se njeni sledbenici često posmatraju sa nepoverenjem. Destruktivna strana Santa Muerte doprinela je da se njen kult nađe u središtu pažnje poslednjih godina. Američki FBI označio je Santa Muerte kao „narko-sveticu“ koju obožavaju članovi narko-kartela. FBI optužuje članove njenog kulta za zastrašujuća dela nasilja i ritualna ubistva počinjena sa obe strane američko-meksičke granice. Kultovi posvećeni Santa Muerte često deluju unutar narko-kartela jer se veruje da ona svojim posvećenicima pruža natprirodnu zaštitu i pomoć. 

Zbog njenog crnomagijskog oreola Katolička crkva ne odobrava štovanje Santa Muerte. Štaviše, ona zvanično osuđuje Santa Muerte kao satanističku figuru. Za policiju, pojava Santa Muerte na mestu zločina predstavlja zlokoban znak. Glavni razlog zašto se vlasti plaše njenih kultova i ciljano ih progone, nije verovanje u nadprirodne posledice, već strah od toga koliko bezobzirni i nasilni mogu postati narko-karteli kada poveruju da imaju natprirodnu zaštitu. Takvi magijski impregnirani kriminalci su izuzetno opasni i sposobni na nezamislive zločine. U pokušaju da obuzdaju nasilje kartela, meksičke vlasti ciljano ruše hramove posvećene Santa Muerte, u nadi da će time demoralisati članove kartela. Dakle, čak i ako vlasti ne veruju u Santa Muerte, primorane su da poštuju njenu moć zbog njenog uticaja na kriminalce.

Kako nasilje povezano s drogom nastavlja da raste sa obe strane američko-meksičke granice, kultovi Santa Muerte povezani sa kartelima optužuju se za ubistva koja se čine isključivo sa svrhom zadobijanja njene naklonosti. Neki od tih kultova čak su optuženi za ritualni kanibalizam. Iako bi se mnogi od njenih sledbenika mogli opisati kao pobožni katolici, čak i ukoliko bismo samu Santa Muerte smatrali da je nekako u funkciji Boga, ovakve aktivnosti su neprihvatljive za Katoličku crkvu, kao i za šire društvo. Zato Crkva odbacuje Santa Muerte kao satanističku figuru budući da je povezana sa crnom magijom i narko-kartelima. Zvanična osuda ipak nije usporila nagli uspon njenog kulta. Interesovanje za Santa Muerte eksplodiralo je poslednjih godina, potaknuto povećanom migracijom i senzacionalističkim medijskim izveštavanjem koje je povezuje sa delovanjem narko-kartela. Upravo je ta pažnja pomogla da Santa Muerte pređe iz okvira narodne svetice u pop-kulturnu ikonu.

Katolička crkva priznaje više od 1.500 zvaničnih svetaca, a svake godine proglašava i nove. Međutim, Crkva ne prihvata sve svece. Postoje mnogi sveci čija se moć čudotvornog isceljenja i pomoći priznaje u narodu, ali ih vatikanske komisije nisu potvrdile. Takvi sveci nazivaju se narodnim svecima. Uprkos njihovom nezvaničnom statusu, Katolička crkva uglavnom toleriše njihovo poštovanje, koje se praktikuje paralelno sa zvaničnim kultovima katoličkih svetaca. Santa Muerte se, dakle, poštuje kao narodska svetica. 

Pošto je smrt veliki izjednačivač, ona je zaštitnica marginalizovanih ljudi koji žive na društvenim rubovima, često odbačenih od glavnih društvenih tokova. Među njima su ne samo siromašni radnici, već i kriminalci, zavisnici, homoseksualci u tradicionalnim sredinama, prostitutke, samohrane majke, beskućnici i mentalno oboleli. Često se smatra i zaštitnicom ljudi koji rade noću — taksista, barmena, egzotičnih plesačica, kao i osoblja za čišćenje i održavanje posle radnog vremena, praktično svih što rade u trećoj smeni. Ti ljudi su zbog prirode posla ili svoje situacije izloženi većem riziku od nesreća, napada, pljački i svih oblika nasilne smrti, upravo zato što rade noću. Zbog toga se Santa Muerte često naziva Señora de la Noche (Gospa Noći), jer vernici veruju da će ih zaštititi od ovakvih nesreća. Pošto oni koji žive na marginama nemaju kome drugom da se obrate, Santa Muerte se ponekad naziva i „Svetica poslednje nade.“

Tradicionalno, njeno štovanje je diskretno i unutar četiri zida, delimično zbog osude od strane civilnih i crkvenih vlasti, a delimično i zbog negativnih konotacija koje prate njeno obožavanje. Zbog snažnog katoličkog uticaja u Meksiku postoje i jaki kulturni tabui protiv upotrebe veštičarenja, naročito u zle svrhe. Oni koji pribegavaju magiji rizikuju društvenu izolaciju ili nešto još gore. Mnogi doživljavaju oslanjanje na samu Smrt kao čin očajanja. Zbog toga ne postoji zvanični kult Santa Muerte sa standardizovanim molitvama ili ritualima, ali su uvreženi određeni oblici ritualne i štovateljske rakse.

Iako je Katolička crkva osudila njeno poštovanje, to nije sprečilo da Santa Muerte postane nezvanična zaštitnica godišnje proslave Dana mrtvih u Meksiku. Dan mrtvih (Día de los Muertos) je nacionalni praznik tokom kojeg se veruje da se duše pokojnika vraćaju da uživaju u radostima života i u blizini porodice i prijatelja. Održava se 2. novembra, na katolički praznik Dušnog dana (Zadušnice), kada vernici mole za duše svojih preminulih. Tog dana, „Svetica smrti“ izlazi u javnost. Njene statue se oblače u raskošne vezene haljine, kite vencima od cveća, pa se nose u svečanim povorkama kroz grad. Mnoge od tih procesija završavaju se na groblju, uz pesmu i igru.

Proslava Dana mrtvih u Meksiku ima korene u mnogo starijem verskom festivalu koji su slavili Acteci. Kada su Španci stigli u Meksiko 1519. godine, Acteci su dominirali središnjim delom te zemlje. Tokom svojih žetvenih praznika, krajem godine, slavili su nekoliko bogova smrti i žrtvovanja, ali i sećanje na sopstvene mrtve. Duše preminulih često su poistovećivali sa leptirima i moljcima koji se vraćaju kao simboli dragih preminulih. Jedno od božanstava slavljenih u tim festivalima bila je boginja Miktekasihuatl, Gospa od Miktlana. Miktlan je actečki podzemni svet, mračno i opasno mesto kroz koje su mrtvi morali proći kako bi stigli do njene palate, gde bi čekali svoju ponovnu reinkarnaciju. Kada su Španci pokrstili Acteke, domorodačko stanovništvo odbilo je da prestane sa kultom mrtvih. Na kraju su katolički sveštenici napravili kompromis, premeštajući datum actečkih praznika tako da se poklopi sa Zadušnicama. Na taj način elementi drevnih actečkih festivala preživeli su u obliku savremenog Dana mrtvih.

Boginja Miktekasihuatl često se navodi kao mitski izvor Santa Muerte, iako neki naučnici sa time ne bi složili. Ipak, mnogi vernici smatraju verovanje u acteško poreklo Santa Muerte pitanjem kulturnog i etničkog ponosa, jer im se pruža opipljiva veza sa predkolumbovskom prošlošću Meksika. Boginja Miktekasihuatl imala je posebno mesto u actečkom panteonu. Prema predanju, ona je bila devojčica žrtvovana odmah po rođenju (!), što objašnjava njen skeletni izgled. Acteci su verovali da, kada ljudi umru, moraju proći opasno putovanje kroz podzemlje kako bi stigli do njegovog devetog, najdubljeg nivoa. Tamo bi pronašli ledenu opsidijansku palatu Miktekasihuatl, gde bi čekali na ponovno rođenje u sledećem dobu, unutar njene hladne utrobe. Acteci su verovali da će, kada čovečanstvo u potpunosti izumre, svi ponovo biti rođeni u novom, netaknutom svetu koji će stvoriti bogovi.

O Miktekasihuatl nema mnogo pouzdanih izvora zbog uništenja actečkih biblioteka od strane Španaca. Ipak, nekoliko dela je preživelo jer su rano tokom španskog osvajanja preneta u Evropu. Jedno od njih, Kodeks Bordžija, prikazuje Miktekasihuatl među četiri boginje koje doje odojčad. Za razliku od ostalih, ona ne hrani bebu već leš, kojem daje da pije krv, dok prima njegovo srce kao žrtvu. Pošto su Acteci verovali da se njihov život održava žrtvama zemlji, ova slika ukazuje da je Miktekasihuatl imala ključnu ulogu u održavanju tog kosmičkog balansa. Kodeks Bordžija je takođe smešta kao vladarku mesta kroz koje je Sunce svake večeri moralo da zađe u zemlju kako bi otpočelo svoje opasno putovanje kroz podzemni svet, što je slično egipatskim, grčkim te verovanjima još nekih naroda. Acteci su verovali da sunčevo noćno putovanje nije zagarantovano i da postoji stvarna mogućnost da ono neće ponovo izaći narednog jutra. Pošto je Miktekasihuatl vladala mestom tog potencijalno poslednjeg sunčevog silaska, jasno je da je bila božanstvo od ogromne moći.

Teoretski, svako može stupiti u vezu sa Santa Muerte jer je umiranje univerzalno iskustvo. Ipak, pošto smrt uglavnom ne žuri da nas pokupi, Svetica Smrti slobodna je da uživa u igri živih. Iako je sledbenici doživljavaju kao darežljivu, brižnu i čak majčinsku figuru, to nisu jedine strane njenog karaktera. Kosa Majke Smrti je oštra i poznata je po svom surovom temperamentu. Smrt može udariti u bilo kom trenutku, donoseći uništenje, strah, paniku i haos. Svaki dar koji Santa Muerte pruži jednom rukom, može oduzeti drugom. Kletve izrečene u ime Svetice Smrti mogu imati razorne posledice po one kojima su namenjene. Preko nje moguće je rasturiti brakove i porodice, uništiti poslove i imanja, izazvati bolesti i pravne probleme. Santa Muerte može mučiti pojedince zastrašujućim vizijama kako bi ih dovela do ludila ili ih okružiti zlobnim i nasilnim duhovima. Ona takođe može nekoga odvući i u preranu smrt.

Ipak, njena destruktivna moć nije po sebi zla. Ona je samo odraz želja onih koji je prizivaju. Na svakom praktikantu je da odluči hoće li prizvati Santa Muerte radi dobrih ili zlih namera. Mnogi zapravo redovno prizivaju njenu razornu moć, ali u zaštitne svrhe, a ne iz zlobe. Na kraju krajeva, nijedna sila nije pogodnija da uništi kletve i prokletstva, ili da otera zlonamerne duhove, od same Smrti. Naravno, hrišćani bi rekli da je ta delotvorna sila zapravo onog ko je pobedio samu smrt a to je Isus Hrist. Pa ipak, u vazduhu ostaje da lebdi pitanje zašto su mnogi pronašli utočište u okrilju Santa Muerte umesto kod Spasitelja? Zašto Spasitelj nije mogao da im pruži utočište a Santa Murte jeste?

Praktični aspekti Santa Muerte

Santa Muerte je oličenje, odnosno utelovljenje tvoje sopstvene Smrti. Tvoja Žetelica. Za većinu zapadnjaka čudno zvuči ideja da bi neko poštovao entitet koje će mu jednom presuditi. Ipak, u tom pogledu imajmo vazda na umu da je Santa Muerte nastala iz specifičnog meksičkog kulturnog okvira, u kome smrt nije obavijena samo crninom i tugom. U Meksiku se Día de los muertos slavi kao praznik povratka duša. Porodice odlaze na groblja, donose hranu, pivo, angažuju marijače. To je šareno i veselo slavlje života i mrtvih. Dakle, iz tog duha je potekla i La Santísima, odnosno Santa Muerte. A preko meksičkog katolicizma dobila je i svoj osobeni i prepoznatljiv vid; ne samo da je smrt personifikovana, nego je predstavljena u obliku svetice. Stoga naziv „Santisima“ potiče od „Santa“, što znači svetica, sveta. Kao što sam već naglasio, štovaoci joj se mogu obratiti gotovo za sve: novac, sudske procese, ljubavne čini, lečenje, zaštitu. 

Međutim, ono što je specifično za ovaj kult jesu njene odore, kojih tradicionalno, ima tri, a što ukazuje na njena posebna svojstva: Bela (La Niña Blanca), Crvena (La Niña Roja), Crna (La Niña Negra). Kasnije su se pojavile mnoge druge, ali ove tri čine osnovu celog njenog kultnog sistema. Naravno, ovde ćemo odmah uočiti poklapanje sa tri osnovne faze alhemijskog dela: albedo, rubedo i nigredo.

La Niña Blanca je najstarija. Rođena je u trenutku kada je nastao i život sam. Po legendi, pošto je najstarija, ona sedi pored Boga na nebesima. Poziva se kada je narušen prirodni poredak, kada treba razbiti magiju, ukloniti negativnost ili izlečiti bolest. U radu često ide u paru sa Crnom.

La Niña Roja predstavlja krv i život. Njena crvena odora obično se pogrešno svodi na ljubavnu magiju, iako je njen domen zapravo sve što je zemaljsko i materijalno: novac, sreća, posao, sudovi, pravda. Što se ljubavnih čini tiče, ona ne donosi pomirenje, već pokoravanje. Ako želiš da se bivši partner vrati pognute glave i slomljene volje, tu je Crvena. Ako želiš istinsko izlečenje odnosa, onda to nije njena specijalnost. La Niña Roja je „vrući aspekt“. Dok je Bela hladna, Crvena je plamen koji spaljuje prepreke. Rođena je, kaže predanje, onog trenutka kada su Adam i Eva prvi put stupili u telesni čin.

La Niña Negra je divlja i nemilosrdna. Po legendi, nastala je u času kada je Kajin ubio Avelja. Poput Bele, može razbiti magiju i pružiti zaštitu. Ali Crna može i zdrobiti neprijatelje. Za njene radove kaže se da ih Bela ne sme videti. Samo Crna silazi u Podzemlje i priziva demone da obave ono što je traženo. Ako tražiš osvetu, ona ne popušta i daje ono što ti „pripada“, pa makar to bila nečija smrt. Savet je da ko radi sa Crnom mora imati zaštitu: amulet (amparo) svetog Mihajla ili svetog Kiprijana, i nakon svakog rada sa njom neophodno je obaviti obredna kupanja. S obzirom da ona nosi esenciju smrti, njen dah je korozivan i izloženost njenom dahu može uticati na fizičko i mentalno zdravlje onog ko sa njome radi. Iz tog razloga je neophodna pomenuta zaštita. Amparo se pravi sa svećom i dve svete sličice svetog Mihaila ili svetog Kiprijana, između kojih se ubaci malo kose osobe kojoj je potrebna zaštita. Sveće se pale nakon molitve svetom Mihajlu, pre nego što počne rad.

Pre svakog rada, neophodno je otvoriti sesiju i privući njenu pažnju. Prvo se izgovara molitva Oče naš, potom tri puta Zdravo Marijo, jednom Slava Ocu, te se završava molitvom svetom Mihajlu. Naposletku se kaže: „Svemogući Bože, pred tvojim božanskim Prisustvom (znak krsta), u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, tražim dopuštenje da prizovem Santísimu Muerte…“ Zapravo, ovde ide jedna duža molitva kako to nalažu ustaljena obredna pravila. Za zatvaranje sesije izgovaraju se tri Očenaša. Naravno, ovde se radi isključivo o katoličkim molitvama, što podrazumeva katoličko ispoljavanje religioznosti. 

Neophodan uslov za rad sa Santa Muerte podrazumeva nabavku njene odgovarajuće statue. Rad sa njome, po mišljenju praktičara, započinje belom statuom, zatim crvenom, pa tek na kraju crnom. Dakle, da bi se prešlo na sledeću fazu, neophodno je ovladati oblikom rada koji mu prethodi. Veličina statue trebalo da bude praktična, oko 20–25 cm. Pre upotrebe statue se obredno krste, kako bi Santísima u njima prebivala. U tu svrhu koristi se mešavina svete vodice, obične vode i parfema siete machos. Statua se očisti, polije preko glave, izgovori se formula i prolije se duvanski dim preko nje.

Takođe, u svrhu rada sa Santa Muerte potrebno je obezbediti i odgovarajući oltar, kao stalno mesto njenog prisustva. Oltar ne sme biti prazan. Idealno je da bude nešto izdvojen, osim ako stoji uz oltar Device Gvadalupske ili svetog Mihajla. Na oltar se postavljaju statue odora Santa Muerte, vaza sa belim cvećem, čaša vode, amparo, tanjir sa hranom (hleb, slatkiši, voće), pepeljara. Pre postavljanja oltar se pere vodom njenog „krštenja“, kadi se belim kopalom (američki tamjan), a posvećenje se završava paljenjem sveće.

Jedan od vidova rada sa Santa Muerte jeste nedeljna služba. U tu svrhu je neophodno izabrati jedan dan u nedelji i pripremiti sveću u boji svoje dominantne odore (u slučaju dvoumljenja savetuje se odabir bele). Takođe, potrebno je pripremiti tamjan, cigaretu i dve male sveće kao prinos. Ritual ide ovako: Zapali radnu sveću. Izgovori otvarajuće molitve. Zapali kopal i cigaretu. Duvaj dim prema njenoj slici ili statui. Razgovaraj sa njom. Završava se sa tri Očenaša.

Njeni veliki praznici su Veliki petak, dan kad je po predanju ona „ubrala“ Hrista; i Día de los Muertos (Dan mrtvih), odnosno 1. novembar. Tih dana očisti se oltar, donosi se novo cveće (ruže za Veliki petak, kadifice za 1. novembar) i moli se njen ruženac. Poželjno je i posetiti groblje i ostaviti darove na zapuštenim grobovima.

U pogledu magijskih radova u užem smislu, kao što sam naglasio, ona se zaziva otvarajućim molitvama. Ukoliko radimo sa određenom odorom, ta statua ide u sredinu, s tim da Crna uvek stoji desno od Belе. Iskusni praktikanti kažu da Santa Muerte rado prihvata preradu hoodoo (hudu, oblik vudua) rituala u svoju ritualnu formu. Magija sveća je najefikasnija, ali takođe u tu svrhu mogu poslužiti i uljane lampe. Ako statua ima srp koji se skida, taj srp se može položiti na fotografije neprijatelja ili omotati molitvom, odnosno magijskom peticijom kojom izražavamo našu molbu. Ostaci magijskog rada mogu se sahranjivati na groblju, jer je to njen dom. I naravno, u radu sa Santa Muerte neophodno je biti veoma oprezan, jer je ona, kako kažu, vruć i snažan duh. Zato je potrebno da budemo sasvim jasni i nedvosmisleni u svojim molbama, jer njen oganj ume da plane više nego što želimo, ili što možemo pretpostaviti.

Valkire (1993) - iz zbirke Crni nemis

Frank Howell

Klanjamo se delima svemira! 

Klanjamo se delima Zemlje! 

Klanjamo se lepoti ženama od leda…

U glečerima izvajane prkose Suncu, 

ljubavi prkose. 

Ni tužne, ni srećne, 

nemih pogleda one stoje i prkose.

Ponekad čujemo njihovu hladnoću. 

Ljubimo lednu vrelinu njihovih bedara. 

Ponekad, one su ništa; 

ponekad, one su sve.

Oni vladaju za Njih. 

One vladaju za Nas. 

Mi vladamo za Ništa, 

u ime Ništa, jer Mi jesmo Ništa.

Iznenada Nebo potamni. 

Vode dubina uznesoše se put treptave noćne sfere. 

Oblaci se razbežaše uplašeni. 

Svod i Zemlja urušiše se u Podzemlje.