O đavolu

Giger

Džefri Berton Rasel u knjizi „Princ tame“, na jednom mestu govori o tome kako đavo nije predmet interesovanja nauke (dok ljudska verovanja o njemu jesu), budući da je on neuhvatljiv naučnim instrumentima, te neuklopljiv u njen metod. Kao takav, đavo za modernu nauku ne postoji. Pa zašto bi se onda moderna nauka uopšte bavila nepostojećim stvarima koje su predmet magijskog i religijskog (nenaučnog) pogleda na svet, a uz to još i ne donose profit? To su nekompatibilni pogledi. Čak i ukoliko bi naučnici izveli nekakvo zazivanje đavola, i on im se tom prilikom zaista i ukaže, tako da ga oni stvarno vide i mernim instrumentima registruju, to nipošto nije dokaz da đavo postoji. Da mu urade sve moguće testove te izvrše bezbroj ogleda nad njim, čak i nakon seansi kod psihologa, psihijatara, pa čak i sam đavo da prizna da je đavo – ni to ne bi bio dokaz. Da je neko biće zaista đavo, ma koliko to biće bilo spektakularno te imalo zaista čudnovata svojstva, metodima savremene nauke taj zaključak ne bi mogli izvesti. Nauka bi nesumnjivo bila u stanju da ustanovi mnoga svojstva i specifičnosti tog bića, ali ga sigurno ne bi tretirala u smislu koji podrazumeva religijski pogled na svet po kojem Đavo postoji. Kada bi nauka priznala da se pred njom zaista nalazi đavo, ona bi jednostavno negirala samu sebe jer bi time dokazala ispravnost religijskog nazora protiv kojeg je ona usmerena i sa kojim nije podudarna. Oni koji obezbeđuju finansiranje nauke i kojima je stalo do njenog razvoja (ne mislim samo na naučnike), takvim jednim priznanjem bi izgubili od legitimiteta. Takvo otkriće i priznanje bi ozbiljno udarilo na temelje aktuelnog društvenog i civilizacijskog sistema vrednosti. Otkriće i prepoznavanje đavola kao takvog imalo bi nesagledive ideološke i političke posledice. To nedvosmisleno ukazuje na jadno stanje današnje nauke koja je nastala redukcijom i specijalizacijom fokusa nekadašnje Filozofije, opšte mudrosti.[1]

 

Danas, kapital, kome se naučnik stavio na raspolaganje, štiti jedino vlasnike kapitala a naučnike taman koliko su mu oni potrebni, dok je svet prinuđen da se od plodova te nauke štiti kako god zna i ume. Ekonomski, a samim tim politički i ideološki sistem zavise od ustaljenih ljudskih navika. Društveni odnosi takođe zavise od ustaljenih ljudskih navika. Promenom ili razbijanjem osnovne matrice obrazaca svakodnevnog proizvođenja tih navika, menja se ekonomski, politički i ideološki sistem, a samim tim i priroda društvenih odnosa na kojima počiva legitimitet i legalitet nečije moći. Bili bi to sasvim čvrsti razlozi da se eventualno otkriće đavola zataška, ili da mu se da neko prihvatljivo značenje, npr. Transhumanistički iskorak, genetska mutacija, izgubljena karika u lancu humanoidne evolucije, vanzemaljski oblik života, android, ugrožena retka vrsta, farsa itd. Dakle, u opticaju je sve izuzev onog čije bi spektakularno otkriće izazvalo političke i idejne posledice, makar to značilo i pakt sa đavolom. Verujem da đavola oko toga ne bi trebalo mnogo ubeđivati.

---

[1] „Stanje u kojem se nalazi današnja svetovna nauka je očigledno više nego loše. Mag, naučnik prohujalih vremena, bio je mudriji od svog današnjeg kolege. Mag je zakrilio svoje učenje da bi zaštitio ne samo sebe već i svet oko sebe.“

Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 13.

O duhovnom iskustvu i radu na sebi

Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE

Stalno sam viđao po forumima i društvenim mrežama gunđanja o tome kako niko ne piše o svojim iskustvima dok je radio na sebi, vežbao, meditirao, praktikovao nekakav magijski rad itd. Nikako nisam mogao razumeti zašto je to uopšte nekome bitno. Ukoliko imaš sopstvenih iskustava šta će ti značiti čitanje o tuđim iskustvima? Da bi se uporedio sa nekim ili radi čega tačno? Ukoliko ih pak nemaš, čitanje o tuđim iskustvima ni na koji način neće doprineti tvom iskustvu. Neću se ovde baviti onima koji postavljaju takva pitanja i negoduju zašto ljudi koji se kao bave nečim okultnim, mističnim i uopšte duhovnim, slabo pišu o svojim iskustvima. To očekivanje podseća me na postupak svedočenja kod neoprotestantskih denominacija, kada pojedini vernici javno, pred punom crkvom, svedoče o tome kako se Sveti duh umešao u njihove grešne živote, kako im je Bog ispunio neku molitvu, izvukao iz neke nevolje, doveo ih do određene spoznaje i slično. Onda oni, vidno potreseni vlastitim svedočenjem, puste koju suzu, glas im zadrhti, publici takođe. Često oni slabiji koji svedoče krenu da kolabiraju, ljudi iz prednjih redova istrčavaju i pridržavaju ih, daju im vode, brišu im znoj sa čela i doslovno ih pridržavaju da do kraja posvedoče o svom iskustvu sa uplivom Boga u njihove male bogougodne živote. Verujem da mnogima ovo zvuči smešno, ali u istom nivou su smešna i očekivanja onih koji bi da čitaju o tuđim iskustvima u želji da iz toga izvuku neke pouke ili prosto dožive uzbuđenje te nađu ohrabrenje da i sami svojim trudom nekako dožive isto ili slično. Dalje, ovde se neću baviti ni onima od kojih se očekuje da prozbore o tome kakva su im iskustva po pitanju onog čime tvrde da se bave. 

Sve je ovo samo povod da iznesem neke, za opšte standarde, radikalne tvrdnje i povrh svega iznesem jedno lično iskustvo. Hajde krenimo prvo od iskustva. Bio sam u tinejdžerskim godinama kada mi se iz čista mira, na sred ulice, jednog mirnog letnjeg poslepodneva, bez ikakvog vidljivog ili razumnog razloga, desilo nešto neobično. Sa još trojicom prijatelja krenuo sam u laganu šetnju, kada smo na jednom trgu za trenutak zastali zaneseni žarom naše rasprave. Iznenada sam prekinuo razgovor i uperio prst ka Suncu, koje je, spremajući se za zalazak, već poprimalo crvenkastu boju i gubilo na žestini. Sećam se da sam primetio kako se na sunčevom disku dešava nešto veoma neobično i zapanjujuće. Za trenutak smo sva četvorica zastali i zagledali se u neobičan fenomen. Međutim, tu je nastao jedan problem. Iako je sve to trajalo par trenutaka, moji drugari su nakon toga ispričali neverovatne priče povodom tog jedinstvenog solarnog dešavanja, kojeg u objektivnom smislu zasigurno nije ni bilo, ali se odigralo u našoj svesti. Nisam više bio siguran da li njihova mašta dodaje sve te detalje, ali ono što je bilo čudno jeste da su sva trojica opisivali posve različite fenomene. Ono što je bilo još zanimljivije, jeste da se ja ničega nisam sećao. Od tada je prošlo više od trideset godina, ali ja i dalje nemam nikakvo sećanje šta sam zaista video iako sam upravo ja bio taj koji je prvi primetio nešto neobično. Naravno, tokom godina, mnogo toga vezano za solarnu prirodu isplivavalo je u mojoj svesti i u snovima, ali i dalje ostaje činjenica da je taj deo mog iskustva još uvek ostao skriven od moje svakodnevne svesti.

Opisani događaj predstavlja jedan od prelomnih trenutaka u mom životu, pa ipak nije bio izazvan nekim mojim radom na sebi, verovanjima, praksama, identifikacijama, opredeljenjima bilo koje vrste. To se jednostavno desilo samo od sebe bez ikakvog vidljivog razloga. Dakle, iz ovog mog iskustva nema nikakve praktične koristi za bilo koga ko se bavi nečim duhovnim ili magijskim. Nema te vežbe, meditacije, rituala ili magijske tehnike kojim neko može dovesti sebe u takvu situaciju, a i zbog čega bi to učinio? U priloženom iskustvu nema ničeg glamuroznog, prosvetljujućeg, nikakvih anđela i demona, nikakvih duhova, bogova, mističnih simbola i prikaza. Jednostavno, tih par trenutaka, bio sam potpuno oduzet i obuzet nekakvom silom koju, eto, mogu povezati sa solarnom prirodom. Naravno, nakon toga, u godinama koje su sledile, dešavalo se u mojoj svesti mnogo toga u vezi sa Suncem, ali sve to mogu nekako opisati, mogu se jasno setiti, do savršenih detalja. Međutim, inicijalni trenutak i dalje stoji pomračen svetlošću. Pa kakve onda zaključke iz ovog kratkog svedočanstva možemo izvući? Kada sam o ovome davno ispričao jednom starijem okultisti on je odmah pretpostavio da me je obuzeo solarni duh, da je to bila inicijacija itd. Takvo tumačenje je, jasno, godilo mom mladalačkom duhu, podilazilo mom neobuzdanom egu, učvršćujući me u verovanju da sam ja nekakav adept odabran od strane tajnih majstora ili nevidljivih duhovnih solarnih hijerarhija skrivenih u samoj svetlosti Sunca itd. Iz ove perspektive uviđam da je sve to pogrešno, jer vreme je osporilo takve zablude. U međuvremenu, pojavila su se druga obuzimanja i oduzetosti, od strane Meseca, pojedinih zvezda, oblaka, mora, pa i same Zemlje, i sve to kako na javi tako i u snu. Solarna obuzetost bila je uvod u kasnija dešavanja i iskustva. Pa ipak, ponavljam, nijedno od njih nije tako kompletno zbrisalo ili kompresovalo moju svest kao žestina dodira solarne prirode. Kao da sam upao u nekakvu privremenu i sunčevim duhom indukovanu katatoniju.

Kasnije sam shvatio da je mnogo ljudi u svom životu imalo slična, manje ili više radikalna iskustva. Uostalom, o tome je pisao i Karlos Kastaneda, tvrdeći kroz usta Don Huana, da nagual poziva svakog od nas, ali retko ko se odazove tom pozivu. Nebitno kako ćemo nazvati to nešto, ja sam tog trenutka odlučio da se odazovem tom pozivu. Upravo je u toj mojoj odluci sadržano ono što je od suštinske važnosti za svakog ko ovo čita. Setite se, je li i vas duh pozvao, na ovaj ili onaj način? Ukoliko jeste, pa da li ste se odazvali? Ukoliko ste se odazvali kako ste to učinili? Jeste li čekali naredne dodire i pozive ili ste se brzopleto upleli u nekakva učenja, pseudookultna i kvazimistična udruženja i grupe, verujući da vas je nešto drmnulo iz dremeža svakodnevne svesti, eto samo da bi ste postali član kakve sekte ili možda osnovali svoju? To je u ovome veoma bitno, jer ukoliko ste osetili dodir natprirodnog, odnosno dodir sile iza pojavnog sveta, sve što je trebalo da uradite jeste da donesete čvrstu odluku, celim svojim bićem, da ćete biti pozorni u iščekivanju sledećeg dodira, pa makar taj dodir više nikada ne došao. Da ste tako uradili, umesto što ste čitali recimo Alistera Krolija ili nekog svamija, te odlučili da se priključite kakvoj grupaciji koja za sebe tvrdi kako se nalazi baš na liniji onog što vam se dopalo, ne biste u međuvremenu izgubili silne godine i spucali svoj život manje više ni u šta. Ne kažem da ne treba čitati. Naravno da treba. Um valja kultivisati, i to iz različitih uglova, pa i specijalizovati se u nekom određenom pravcu, ali donositi dalekosežne odluke o priključenju određenoj magijskoj struji, astralnom lancu, pokretu, kultu, religiji, na osnovu ličnog senzibiliteta je pogrešno i neretko katastrofalno. Nije to vrsta piva ili slatkiša pa odlučujete na osnovu toga kako vam nešto prija nepcima. 

Dakle, sve što treba da učinite jeste da osluškujete i iščekujete nove dodire duha, da se tako izrazim, onda kada vas je jednom već dotakao na takav način da je to uzdrmalo vaše biće. Ukoliko vam se tako nešto nije desilo, ne znači da se neće desiti, a ukoliko vam se već desi nikakav rad na sebi vam neće biti ni od kakve koristi u tom smislu. Naravno, vi možete vežbati jogu, tai-či, kung fu, astralnu projekciju, meditaciju, prikoniti se veri i molitvama, izučavati ji đing, astrologiju, kabalu ili tarot, ali ne da to bude vaš put, ono čemu ćete se predati, nego da vam bude od koristi poput kakvog štapa dok hodate. Suprotno od svega toga, vaš put je skriven jednom tananom koprenom i prosto žudi da se spoji sa vašim stopalima, a vaše je da budete spremni kada nastupe oni sudbonosni trenuci podizanja te koprene.

Pozvaću se sada na ono što je rekao Julius Evola, uz Alistera Krolija, Renea Genona, Mirče Elijadea i Belu Hamvaša, moj omiljeni mislilac. Ovo što je on rekao dovoljno se uklapa u moju nameru iznesenu ovim tekstom, tako da ima smisla navesti ga. Evola je odbacio ideju da svako ko želi može postati inicijant svojim sopstvenim snagama, putem raznoraznih vežbi i praksi. Povodom toga on kaže: „To je iluzija, a istina je da sopstvenim snagama čovek ne bi umeo da prevaziđe samog sebe, da je bilo koji pozitivan ishod u tom polju uslovljen prisutnošću i delanjem realne sile jednog drugog reda, a ne individualne sile. I možemo kategorički da tvrdimo da u tom smislu postoje samo tri moguća slučaja.“[1]

Ovde bih skraćeno parafrazirao Evolu.

1) Prvi slučaj je kada neko prirodno, po rođenju obdaren i obeležen drugačijom silom, što je veoma izuzetno;

2) Drugi slučaj je kada se ta drugačija sila pojavi u situacijama trauma, dubokih kriza ili u nekom drugom trenutku te probije svakodnevnu barijeru svesti;

3) Treći slučaj je kada neko biva odabran putem delovanja predstavnika neke utemeljene, trajne i moćne inicijacijske organizacije ili loze, odnosno kada na čoveka deluje neko upućen kao majstor;

Očigledno je da prvi slučaj jeste zaista redak i izuzetan. Drugi slučaj je isto tako redak, jer se ljudi manje-više opiru zovu te sile i trude se da potisnu i saniraju svaku takvu provalu. Odnosno, kako to češće biva kod takvih slučajeva, upravo onako kako sam gore opisao, takvi odu u pogrešnom pravcu, sledeći svoj senzibilitet, gubeći vreme u pogrešnom društvu radeći nepotrebne stvari na pogrešan način. Treći slučaj je možda ređi nego drugi, jer ma koliko ljudi pripadalo raznim mističnim i okultnim redovima i bratstvima, pitanje njihovog kredibiliteta nije bez osnove. Većina njih je falsifikat ili izraz nečijih (samo)obmana. Tokom života upoznao sam mnogo ljudi iz oblasti ezoterijskog i okultnog, ali gotovo da nisam nikoga sreo ko je samostalnim ili radom i vežbanjem po programu kakvog kulta, postigao nešto značajno. Ko zna, neko možda jeste, ali ja o tome ne mogu da posvedočim, osim nekoliko uzgrednih slučajeva prirodne obdarenosti. Da, može se mnogo toga postići radom i vežbom, biti vitalniji, razviti neke psihičke moći, naučiti neku veštinu, kao što to možemo i u profanom svetu, ali u domenu metafizičkih ciljeva dubinskog bića čoveka većina toga je neupotrebljivo. Sada kada smo rasvetlili kako stvari stoje postavlja se pitanje zašto bi se neko uopšte trudio i radio vežbe i prakse opisane u ovoj knjizi? Na to pitanje odgovor nemam, već bih umesto toga i sam postavio pitanje: zašto onda uopšte živimo? Povodom toga parafrazirao bih Karlosa Kastanedu: naše je da u svom radu, traganju i delovanju budemo besprekorni, sve uradimo najbolje što umemo, ako ništa više, povećaćemo opseg naše budnosti, a time i stvoriti nekakve šanse za postizanjem smisla i naš preobražaj.

---

[1] Julius Evola, Zajahati tigra, Ukronija, Beograd, 2017, str 205.

Ideološki univerzalizam - drugi deo

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Pokretač neke ideje uvek je pojedinac, izuzetan pojedinac, pojedinac kao prorok, verovesnik, odabrani, logos, avatar, mesija. Taj pojedinac stoji kao količinski inferiorna suprotnost mnogobrojnog pasivnog, nevidećeg čovečanstva (ne samo u datom trenutku, nego i u budućnosti). Kao takav on je pokretač i nadahnjivač velikog mora ljudi u okviru jednog ili više naroda. Isus nije bio rezervisan isključivo za Jevreje, Muhamed samo za Arape, Buda za Induse (bolje je prošao kod naroda tzv Žute rase) i sl. Čak i nacionalni proroci ne igraju ulogu vezanu samo za narod kojem su reči proroka i duhovnog pregalnika prvenstveno bile namenjene. Tako su izuzetni ljudi, usled sve veće međukulturne dinamike i saobraćaja, postali figure u opštečovečanskim razmerama. To su ljudi sa idejom, geniji u punom smislu reči, heroji napretka u svesnosti, pokretači ogromnih društvenih i istorijskih procesa, na čijoj su harizmi izgrađeni složeni i obimni društveni odnosi i institucije, a što na ljudskom nivou oslikava drevnu mitsku istinu o infinitezimalnom kao pokretaču infinitivnog, o prvom pokretaču demijurgu kao tački, odnosno beskrajno maloj osovini oko koje se okreće beskrajna sfera univerzuma. Upravo je to suština uporišne tačke na šemi kabalističkog dijagrama Drveta života, nazvane Keter (Kruna), kao prve sefire oko koje se vrti celokupna emanacija. Keter je beskrajni trenutak sada, odnosno središte kruga.[1] U istoriji verski genije igra ulogu Ketera i svojevrsnog istorijskog demijurga.
 
U pojedincu, inicijatoru i nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu primenu i institucionalizaciju, odnosno za posledice njenog oslobađanja i „puštanja“ u svet. Posledice su nepredvidive, često i kontraproduktivne. Svaka ideja u izvedenom obliku je manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži izgradnji sveta, tj društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na način koji žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa njihovim verovanjima (ili sujeverjem) i interesima. Oni uzimaju u obzir mogućnost i perspektivu anti-ideje, što predstavlja izvor straha žreca preovlađujuće ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti trijumfalizma predstavnika „sila tame“. To znači gubitak društvene moći i svih pratećih privilegija stožera i žreca zvanične ideologije u korist stožera i žreca onih koji ih osporavaju, često sa „jeretičnih“ pozicija. Otud, njihovim delovanjem, izvedena ideja teži potpunom prihvatanju, zahteva besprekornu odanost. Sve to uzrokuje autoritarna tumačenja u društvenom i političkom smislu. Ideja neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci i stožeri neprimetno postaju suprotnosti početnih pretpostavki i uslova. Oni bivaju predstavnici istih sila tame. Strah stvara đavola, a đavo, jednom stvoren, neminovno dolazi po svoje.
 
U kontekstu hrišćanstva, Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Idu istim putem, ali im je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist, a u ime te ljubavi širiće svoju vlast koja je sve samo ne ljubav. U ime mira povešće rat protiv rata. Biće to hegemonski mir, jedno prikriveno stanje rata, tajni džihad protiv onih koji se opiru uklapanju u univerzalističke institucije i odnose, protiv neprijatelja države, nacije, vere, demokratije, komunizma, otvorenog ili verskog društva. To je rat protiv samog sebe. On će ubijati ne bi li sprečio druge da ubijaju, jer osim njega niko drugi nema pravo da ubije, ili da ubije bez njegove dozvole. U ime mira, u ime ljubavi, bratstva, slobode, jednakosti, čovečnosti. Sa stanovišta jedne ideje (tj sa tačke gledišta njenih stožera i žreca) sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu, prilagođene njoj – ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno biti bačene na smetlište istorije, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja i njihovih tumačenja, odnosno institucionalizacija. Nema tu mesta nikakvom miroljubivom suživotu, jer moć teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka. Sve što izlazi iz domena i logike jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se izrazom ludila, nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u politici neprijateljskim.
 
Objavljena ideja, posebno ona mesijanska i univerzalistička, ima svoj auditorijum, gradi sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične konstrukcije, sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos opštem nasleđu čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih stožera i žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi potpunim obuhvatanjem neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva završila i zapečatila istoriju. Potpuni trijumf neke ideje, kraj istorije, njenim stožerima i žrecima donosi apsolutnu moć, a ideji postvarenje (i izopačenost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf jedne svetske totalitarne socijalne i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse, obrazovanja, nauke. Kraj istorije je, na ovaj ili onaj način pobeda i potpuna vlast jednog boga, odnosno univerzalnog, globalnog, kosmičkog boga. Nasuprot tome bogu, postoje potisnuti, zatomljeni bogovi, prognani bogovi, zaboravljeni i prokaženi.[2]
 
Ipak, potpuni trijumf jedne ideje, kraj istorije, ma koliko to naoko izgledalo apsurdno ili smešno, čak i jedna osoba može da spreči ukoliko u sebi gaji neku drugu ideju, čime nadilazi bipolarnost vladajuće perspektive te nagoveštava novu i drugačiju ideju bipolarnosti, a time i nastavak istorijskog procesa oličenog u sukobu ideja i ideala. Pojava neke druge ideje, makar njen nosilac bio samo jedan čovek, sprečilo bi postvarenje hegemonske izopačene ideje čiji je nosilac čitavo čovečanstvo. Takav odnos infinitivnu brojčanu vrednost – mnoštvo čovečanstva – postavlja u inferioran položaj spram suprotstavljajuće infinitezimalne perspektive – jednog čoveka, čije postojanje kao nosioca drugačije ideje negira transgeneracijske napore i veru velikog broja ljudi. Iz te perspektive jedan je superiorniji od mnoštva. On ima iskustvo ideje dok oni imaju manje-više određenu ili neodređenu projekciju – ideal. Takođe, on se nalazi u poziciji da razbije, odnosno da načne univerzalističko opšte jedinstvo mnoštva time što će prokrčiti put svojoj ideji. Živa, neinstitucionalizovana ideja, iako percipirana od strane samo jedne osobe, samom tom činjenicom poriče svojevrsni apsolut jedne ideje (koja se u međuvremenu negde zagubila) čije je carstvo beskrajnost miliona i milijardi umova, miliona knjiga, hiljade hramova, mnoštvo žrtava poklonika i protivnika, prošlosti, sadašnjosti... Ali šta je sa budućnošću? Ključeve kapija budućnosti u svojim rukama drži onaj ko neguje neku drugačiju ideju.
 
Izlazak neke ideje iz domena percipiranja i tumačenja pojedinca, njena objava, povlači za sobom – u slučaju njenog uspešnog društvenog prihvatanja – institucionalizaciju, čime ideja (odnosno njen socijalnopsihološki derivat) podleže zakonitostima dekadencije. Ideja proizašla iz uma koji ju je prvobitno odnegovao, prihvaćena od drugih, više nije ista. U drugim umovima ona ima drugačiji smisao, drugačiji značaj, zato što nije deo iskustva drugih ljudi. Ukoliko bi više ljudi delilo istu ideju, tj. imalo isto iskustvo, te ukoliko bi iznašli načina da do tog iskustva dovedu i neke druge ljude, bez da čitavu stvar mistifikuju i profanizuju, to bi u dovoljnoj meri bio preduslov za napredak njihovog kulta, a što bi dovelo do značajnog smanjenja učinka dekadencijskih sila na ljudsko preduzeće pokrenuto datom idejom. Svaki prozelitizam i svako institucionalno širenje neke ideje, ma koliko to ekonomski, politički ili ideološki bilo delotvorno, u suštini je pogrešno, degenerativno, dekadentno, s obzirom da je reč o jednom sekularnom procesu, a u ime vere i njene metafizičke ideje. Takvo delovanje spada u domen politike. Svaki javni nastup, svako propagiranje jeste deo opsežnog političkog arsenala. Politička hidra učinila je tragičnom sudbinu preduzeća velikih inicijatora istorije, verskih genija, filozofa, heroja, proroka i pionira.
 
Čovečanstvo se našlo tragično zapleteno u mreže istorijskih, institucionalnih i političkih posledica idejnih vizija koje su iznedrili mnogi inicijatori. Geniji i njihove prateće nuspojave, čine glavne motore istorijskih procesa koji sve brže jure ka kraju istorije, ka utopiji, ka ostvarenju Projekta, ka katastrofi. Zar nije praktičnije projektovati veštački kraj istorije, veštačku katastrofu (koja jeste katastrofa, ali sa zadrškom), nego se iznenada suočiti sa pravim krajem istorije koji nam neće ostaviti mnogo alternativa? Pristajanje uz neku ideju podrazumeva i spremnost onoga ko to čini, za preuzimanjem određene odgovornosti za posledice tog izbora. To samo navodi na oprez prilikom susretanja sa nekim simbolom, iskazom, sistemom iskaza, ili sa određenim pogledom na svet. Mi nikada ne možemo biti sigurni u krajnje posledice naših izbora. Možemo samo da verujemo u naše odluke i da u tu veru bude uložen naš goli život. To znači da svaka odluka košta života, bilo u slučaju da je ispravna ili ne.

---

[1]„Ko god, šta god i gde god da postanemo, Keter će nas odvesti do te tačke jer to je sama tačka našeg bića u svakom mogućem smislu i ona je odmah i krajnje uvek ispred nas. Ako budemo naučili tajnu održavanja naših trenutnih i krajnjih tačaka u jednoj liniji, moći ćemo bezbedno da preplivamo Beskrajni okean. Dok smo u Malkutu, Keter treba da je tačno iznad nas jer on je Jedna zvezda prema kojoj se navodimo i ako zaplovljavamo ka NIČEMU.” Vilijam G. Grej, Stepenice svetlosti, Esoteria, Beograd, 2007, str 217. Dalje, Grej piše: „Svastika je pripisivana Keteru i prirodno smo u iskušenju da mislimo o njoj kao o rotirajućem krstu moći, krećućem bljesku munje, okrećućem dinamu i sličnome... Tačka Ketera je Večna raskrsnica Sadašnjosti u čitavom Vremenu ili beskrajno mala lokacija sveprisutne Ovdašnjosti u celom Prostoru.” Isto, str 202.
[2] Povodom toga, pozovimo u pomoć Ničea: „Narod koji još veruje u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje uslove pomoću kojih je nadmoćan, svoje vrline, - svoje osećanje moći on projektuje u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo… kada narod nestaje, kada oseća da konačno opada njegova vera u budućnost, nada u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest, tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na „duševni spokoj“, na odustajanje od mržnje, na blagost, čak na „ljubav“, prema prijatelju i neprijatelju. Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit… Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno, i žedno moći: sada je on pak čisto dobri bog… U stvari, nema druge alternative za bogove: ili su volja za moć – i dotle će postojati dok su narodni bogovi – ili pak nemoć na moći – i tada nužno postaju dobri…” Niče, „Antihrist“, paragraf 16. Odličan opis involucije jevrejskog boga u boga hrišćanstva. U paragrafu 25, Niče je konkretniji: „U iskonu, pre svega u vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov Jehova bio je izraz svesti o moći, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se očekivala pobeda i spas, preko njega se uzdalo da priroda pruža ono što je narodu potrebno – pre svega kišu. Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti logika svakog naroda koji je moćan i na tome gradi svoju čistu svest.“

Kabalistički mehanizam volje

Dixitque Deus: Fiat lux. Et facta est lux.

Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE

Kako saznajemo u trećem stihu „Knjige postanja“, Tvorac je prvo rekao „neka bude svetlost“ i svetlost je postala. Svetlost je nastala kao izraz čiste misli, odnosno njenog ovaploćenja u Reči koja je u suštini izraz volje Tvorca. Hebrejski izraz za reč je „amar“ i piše se sa kao alef-mem-reš (vrednost 241). To je niz koji označava elemente Vazduha i Vode u kombinaciji sa Suncem. U kabalističkom tumačenju, prva sefira na dijagramu Drveta života - Keter (kruna) jeste izvor volje, odnosno misli i reči, izvor projekcije. Primenjeno na ljudsko telo, Keter se nalazi u oblasti iznad glave i u neku ruku jeste kruna. U praktičnom smislu možemo ga locirati i u predelu tzv trećeg oka. Otud, kada izvodimo kabalistički krst, mi osvešćujemo i tako napredujemo u spoznaji naše istinske volje, a koja se razlikuje od naše svakodnevne volje, odnosno onog šta uobičajeno smatramo voljom, budući da je ta volja tek (zamućeni) odraz istinske volje.

U Krolijevoj maksimi: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom“, uočavamo trodelnu strukturu istinske volje u ljudskom biću. Ljubav je izraz volje projektovane iz Ketera u sferu Tifareta (iz trećeg oka u srce, iz sfere prvog pokretača u solarnu sferu), dok je zakon projekcija iz Tifareta u Jesod (iz srca u oblast genitalne sfere, iz solarne u lunarnu sferu). Dakle, jasno se uočava hijerarhija u strukturi koja ima svoj izraz u srednjem stubu dijagrama Drveta života. Staza gimel (kamila) predstavlja put projekcije volje iz Ketera u Tifaret. To je čista misao čiji je prijem u sferi Tifareta podržan stazama zain (mač) iz sfere Binah (razumevanje) i he (prozor) iz sfere Hokmah (mudrost). Gimel, kao lunarno slovo, jeste lučonoša, odnosno posrednik ili nosač odražaja primarne svetlosti, reči, misli, volje. Gimel izvire iz trećeg oka i uliva se pravo u srce. Zain izvire iz desne hemisfere glave, a he iz leve, pružajući tako potporu svesti u procesu prihvatanja čiste misli koja dopire iz suštine bića. Zain je mač analize, procesa razumevanja, dedukcije, dok he predstavlja moć sinteze i indukcije. Zain i he su podrška gimelu, da bi Tifaret mogao prihvatiti i spoznati ono što dopire iz izvora bića. Stoga, osvešćivanjem oblasti Tifareta, čovek postaje svestan svoje istinske volje. Zakon o kome govorim ima svoj fokus u sferi Jesod (temelj) iz koje se posredstvom staze tau vrši delovanje na materijalnom planu (primena zakona). Preko gimela Keter deluje na Tifaret. Preko sameha Tifaret deluje na Jesod koji putem tau deluje na poslednji sefirot Malkut (kraljevstvo), koji označava svet materijalnog postojanja. Staza sameh jeste put daljeg prenošenja volje od solarnog Tifareta ka lunarnom Jesodu. Taj prenos je podržan od strane staze reš (glava, lice) koja se iz Merkurove sfere Hod (sjaj) uliva u Jesod, kao i iz Venerine sfere Necah (pobeda), odakle dolazi staza cadi (udica). Što je zain za Tifaret, to je reš za Jesod. Isto tako, što je he za Tifaret to je cadi za Jesod.

Pomenuo sam zamućeno stanje tipične ljudske volje, odnosno da volja tipičnog primerka ljudskog bića predstavlja iskrivljeni odraz njegove istinske volje koja izvire iz Ketera. Razlog tome je ontološko stanje čovečanstva koje se u bibliji pominje kao pad, odnosno kao posledica izgona iz rajskog vrta. Taj izgon omogućio je uzurpaciju ljudske svesti od strane klipotskih sila. Kao proizvod toga imamo opštu zamućenost sjaja sefirotskih emanacija u čoveku. Svaki sefirot Drveta života ima svoj klipot. I ako ih prevedemo u pojmove ljudskog karaktera dobićemo sledeće atribucije:

1. Keter / Kruna - klipot: Blizanci Boga uzrokuju dvoličnost ili podelu ličnosti;

2. Hokmah / Mudrost - klipot: Ometači uzrokuju neznanje;

3. Binah / Razumevanje - klipot: Prikrivači uzrokuju zbunjenost;

4. Hesed / Blagost - klipot: Udarači uzrokuju okrutnost;

5. Geburah / Strogost - klipot: Plamteći uzrokuju nasilje;

6. Tifaret / Lepota - klipot: Konfliktni uzrokuju nesklad;

7. Necah / Pobeda - klipot: Gavranovi raspršivanja uzrokuju mržnju;

8. Hod / Sjaj - klipot: Lažni optuživač uzrokuje ludilo;

9. Jesod / Temelj - klipot: Bestidni magarac uzrokuje nemoć;

10. Malkut / Kraljevstvo - klipot: Lilit žena noći uzrokuje opsesiju;

Tek kada sagledamo ovaj spisak i uporedimo ga sa stazama koje povezuju sefirote, možemo uvideti negativne aspekte ili klipotski karakter svake od tih staza, odnosno odgovarajućih tarot arkana. Tako je recimo klipotična staza gimel (Prvosveštenica) izraz spoja dvoličnosti i nesklada, a što može dovesti do šizofreničnog cepanja ličnosti. Staza pe (Kula), povezujući Necah i Hod u klipotskom smislu povezuje mržnju i ludilo itd. U zavisnosti od toga koliko je neka klipotična tendencija izražena u karakteru nečije ličnosti vidimo u kakvom je stanju nečija svest, odnosno koliko je nečista nečija suptilna energetska struktura te koliko je data ličnost daleko od spoznaje istinske volje.

Tradicija i tradicionalizam

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Jednom prilikom sam se našao u raspravi sa gospodinom koji je tvrdio da je čovečanstvo mnogo napredovalo na svaki način, u odnosu na sve ono što je istorija imala da nam ponudi u prošlosti. Po njemu, ravnopravnost i tolerancija prema različitostima je na daleko višem nivou nego ranije, a tendencija je da će u tom pogledu biti postignut još veći napredak u budućnosti. Navodno, društvena uređenja su mnogo bolja i bliža individualnosti nego ranije, omogućena je daleko veća sloboda izražavanja mišljenja i govora, sloboda kretanja, sloboda napredovanja itd. Tehnološki smo u mogućnosti da komuniciramo i razmenjujemo ideje, gotovo besplatno i trenutno, sa ljudima na najudaljenijim krajevima svetla, a i putovanja su daleko jednostavnija i brža. Imamo struju i toplu vodu, internet i telefone i sve ostalo, a mogućnosti zarade su gotovo neograničene. Takođe i spiritualno, nadišli smo gotovo sve tabue, i saznali gotovo sve što je nekada bilo misteriozno i nejasno, a što se davalo samo izabranima u linijama nasleđa. Danas je sve dostupno svakome, i samo zavisi od čoveka šta želi i šta hoće da postigne, naravno samo ako se potrudi. Ukratko, manje-više sve je bolje nego ranije.

Na prvi pogled šta bi jedno zakeralo poput mene tu moglo da ospori? U prvu ruku rekao sam da se ne bih složio da čovečanstvo napreduje. Recimo, šta su pokazatelji tog napretka? Zapitao sam se da li su idiotizam širokih narodnih masa i nadmenost elite danas nešto drugačiji, odnosno napredniji nego pre hiljadu ili dve hiljade godina? Karakter ljudskih bića se suštinski nije promenio, a prava promena, pravi napredak ogledao bi se upravo u promeni karaktera. Jedino čega ima novog to su načini pojavljivanja starog i gomilanje posledica delovanja prethodnih pokoljenja. Međutim, ono što je suštinski sporno jeste sama ideja napretka. Ukoliko napredak merimo količinskim pokazateljima, onda svakako da je čovečanstvo ostvarilo ogroman napredak. Međutim, takva gledišta su hronocentrična i u suštini naivna, jer ne uzimaju u obzir suštinske temelje čoveka.

Izneću ovde primer jednog nekonvencionalnog gledišta poreklom iz, po mnogima, upitnog izvora, ali ja ga naglašavam čisto da bih osvetlio mogućnost drugačijeg sagledavanja. Karlos Kastaneda je, kroz usta svog junaka meksičkog vrača Don Huana, izneo magijsku tvrdnju da su ljudi u suštini degradirali u odnosu na početne pretpostavke ljudskog bića. Naime, nekada je ljudsko energetsko obličje bilo u obliku sfere dok je danas jajastog oblika, a što mogu opaziti vidovnjaci njegove magijske loze. Dakle, čovek je napredovao merilima jednog uskog materijalističkog pogleda na svet, u okviru sagledavanja osobenog za jedan položaj skupne tačke. Međutim, mi koji težimo da stvari sagledavamo metafizički, ne samo da moramo odbaciti te tvrdnje nego i sam materijalistički pogled na svet. Ne možemo materijalističkim merilima procenjivati stvari metafizičke prirode. U svakom slučaju, kao što sam ranije rekao, danas postoji velika mogućnost da mnogi ljudi ostvare značajne spoznaje i usavršavanja znanja i veština, ali daleko od toga da se opšta situacija čovečanstva može nazvati napretkom. Na primer, u oblasti ezoterije, možemo pronaći mnoštvo knjiga i informacija na tu temu, ali hoćemo li biti u stanju da sretnemo pouzdanog čoveka, adepta, baštinika neke određene grane ezoterizma? Ezoterijske i mistične škole danas nisu ništa manje zatvorene nego pre hiljadu ili više hiljada godina. Ono čega je danas više u tom pogledu jeste broj neznalica i manipulanata u svim tim oblastima, među koje ubrajam i one što vode neke takve navodno autentične škole.

Pogledajmo čega još nije bilo nikada pre. Nikada pre (da je to nama poznato) na planeti nije živelo oko 8 milijardi ljudi niti je ljudska nejednakost bila toliko izražena kao u današnje vreme. Istovremeno, nikada pre čovečanstvo nije živelo pod režimom vladavine novca, a što ukazuje na materijalistički duh vremena. Nikada pre ljudska svest nije bila u tolikoj meri materijalistička nego danas, a sama ta činjenica ukazuje na napredak materijalne civilizacije i opadanje duhovnih karakteristika velike većine čovečanstva (svaka čast pojedincima). To što smo danas prevazišli tradicionalne tabue posledica je uništenja tradicionalnog sveta, a što ne znači kako sada živimo bez ikakvih tabua. Danas su na delu drugačiji tabui, u skladu sa duhom vremena. Dalje, nije stvar u tome da većina čovečanstva danas bolje živi, nego da se iz materijalističke perspektive ne mogu sagledavati metafizička pitanja kao što je recimo duhovni napredak (čak je i sama ta formulacija upitna). Drevne religije imale su jasno unutrašnje metafizičko jezgro, što je u vremenu širenja hrišćanstva u velikoj meri uništeno. Samo hrišćanstvo, budući siromašno duhom i bez višeg transcendentalnog smisla, nije moglo izgraditi ezoterijsko duhovno jezgro, nego je mestimično iskrilo verski obojenim misticizmom, a što u suštini nije imalo nekog posebnog uticaja na glavni tok koji se vremenom vulgarizovao i izrodio u dobro nam poznati sekularizam. Nije li Alister Kroli za epohu vladavine hrišćanstva upotrebio izraz era vulgaris koja je majka ovog našeg još vulgarnijeg vremena? 

Tokom svog postojanja hrišćanstvo nije izgradilo strukturisano ezoterijsko duhovno jezgro. Nije postojalo, ne postoji, niti će ikada postojati središnja ezoterijska hrišćanska struktura, jer je samo hrišćanstvo utemeljeno na instituciji Crkve, koja je egzoterne prirode, a ne na ezoterijskom tajnom društvu. Crkva nije i ne može biti tajno društvo već univerzalna zajednica. U hrišćanstvu nema autoriteta izvan Crkve niti u njoj postoji legitimna i autoritativna ezoterijska struktura. Ne sporim metafizičke aspekte hrišćanstva, mistično hrišćanstvo, ali unutar hrišćanske tradicije nije postojalo nikakvo strukturisano ezoterijsko jezgro. Tako nešto jednostavno nije svojstveno hrišćanstvu kao religiji. I sama ta činjenica ima svoje posledice, a jedna od njih je proces sekularizacije. Hrišćanstvo nije elitistički kult ili tip religije. U hrišćanstvu ne postoje nivoi posvećenja, niti su neki njegovi aspekti nedostupni bilo kome osim uskom krugu adepata. Hrišćanstvo je u tom smislu izraz egalitarizma.[1] Ono ne sadrži više i niže istine, nema gradacije. Tačno je da su postojale hrišćanske ezoterijske struje i mistični oblici, ali takve pojave nikada nisu bile u njegovom središtu, već su glavne tokove određivale uglavnom razne interesno-dogmatske klike. Međutim, ono čega je u hrišćanstvu bilo u obilju, jesu veliki intelektualci čije je delovanje utrlo put ustanovljavanju vladavine razuma.

Franz Sedlacek

Prioritet boljeg života je opšti izraz za ono što znamo pod specifičnim nazivom „američki san“. U knjizi „Zajahati tigra“, Julius Evola je tvrdio da između materijalnog siromaštva i duhovne bede ne postoji nikakva veza, i dalje: „Samo najnižim i najglupljim slojevima društva možete nagovestiti da je formula svake sreće i ljudskog integriteta ono što se s pravom naziva idealna životinja, blagostanje kao kod stoke... Ne postoji, dakle, nikakva veza, ako uopšte postoji inverzan odnos između smisla života i uslova ekonomskog blagostanja... Pravi smisao ekonomskog i socijalnog mita, uprkos tome što je imao više varijeteta, jeste da je sredstvo unutrašnjeg otupljivanja ili profilakse usmerene da izbegne problem egzistencije lišene svakog smisla i da zaista na sve načine učvrsti ovaj fundamentalni besmisao života savremenog čoveka.“[2] „Već neko vreme dobar deo čovečanstva Zapada smatra prirodnom stvar da je postojanje lišeno bilo kakvog stvarnog značenja i da ne bi trebalo da bude podređeno nekom višem načelu, tako da su se ljudi pomirili s tim da žive što podnošljivije i što je manje neprijatno moguće.“[3]

Mi živimo u vremenu opšteg mediokritetstva, skepticizma i izveštačenosti, dok su naše veze sa prirodom sve tanje. Čovečanstvo je na ovom svetu postalo kao slon u staklarskoj radnji. Ljudi se ponašaju suviše nadmeno, ne poštuju prirodu, ne poštuju sami sebe, jedni druge. Hoće da pametuju a nemaju kapaciteta, znanja i veštine. Nemaju mudrosti. Ekosistem nikada pre nije bio toliko uništen kao u naše vreme. Iza egipatske civilizacije, na primer, ostale su piramide i hramovi, kao što su iza gotovo svih iščezlih civilizacija ostali objekti sakralne prirode, a što ukazuje da su najtrajnije građevine one posvećene duhovnim svrhama. Iza aktuelne civilizacije ostaće samo gomila đubreta i opasne radioaktivne materije koje će se raspadati ko zna koliko dugo. Mi smo jedina civilizacija koja je zaprljala okeane. O kakvom napretku govorimo, duhovnom pa i materijalnom? Pa pogledajmo kako je u najnaprednijoj civlizaciji prve polovine XX veka prošao jedan genije Nikola Tesla. Mogli smo imati besplatnu energiju, pa ipak na snazi su i dalje fosilna goriva i proizvodnja struje koja se naplaćuje, bila ona „zelena“ ili „crna“. Može biti da imamo lekove skoro za sve bolesti (što je upitno), pa ipak leče se oni koji imaju da plate, što ukazuje na ispravnost moje teze o tome da je ljudski karakter ostao nepromenjen, samo su sredstva uništenja danas efikasnija. Osim toga, mi nemamo lekove za mnoge otrove koje smo sami stvorili. U naše vreme socijalni darvinizam je izraženiji, ali to je posledica veće društvene pokretljivosti i otuđenosti. Danas lakše možemo napustiti naše mesto rođenja i jednostavno se odseliti na drugi kontinent, ali je to od slabog značaja u pogledu duhovnog usavršavanja čoveka. 

Sa druge strane, australijski Aboridžini, za koje se smatra da već 50.000 godina žive na tom kontinentu, za sve to vreme nisu izgradili ništa. Ostavili su samo crteže po pećinama. Hoćemo li ih zbog toga, baš kao i britanski protestantski kolonizatori Australije, smatrati manje vrednim, primitivnim, podljudskim? A malo ko zna koliko je aboridžinska kultura (ne civilizacija koju nisu imali, nego baš kultura) duboka, magijska i bogata sadržajem. Sada dobar deo tog naroda „uživa“ blagodeti moderne civilizacije, i poput severnoameričkih Indijanaca, traže smisao u alkoholu, drogama i umiru od bolesti uzrokovanih šećerima i lošom ishranom. Veliki napredak! Njihove zajednice se polako raspadaju i gube religijsko-magijsku vezu sa precima.

Poslednji veliki prorok Zapada, Alister Kroli, bio je za života (i još uvek je) izvrgnut ruglu i satanizaciji, u ambijentu kojim vladaju tabloidi i vulgarna svetina, i to u zemlji koja je u njegovo vreme civilizacijski bila najnaprednija. On je na jednom mestu napisao kako čovečanstvo očekuje barem još pet stotina godina mraka dok ne zaiskri svetlost novog eona koja bi onda proizvela stvarnu promenu. Ovo što gledamo, što nazivamo napretkom, da upotrebim Krolijeve reči, jesu „abortusi novog eona“. Taj napredak je jedno bezvredno đubrište za šta će biti potrebni vekovi da se počisti sa lica Zemlje. Međutim, mi nemamo garancije da će se to tako i dogoditi jer, bez obzira na tvrdnje raznih proroka, budućnost je velika nepoznanica.

U naše vreme ljudska svest je dobila mogućnost rasta i širenja, ali je uglavnom postala još suženija, egocentrična. Data reč više ništa ne vredi, jer nikome se ne može verovati čak i kada nešto potpiše a kamo li kad se zakune ili obeća da će nešto ispuniti ili neće. Nije mi namera da idealizujem prošlost, ali naše vreme ne smatram ni po čemu boljim, samo drugačijim i u neku ruku jedinstvenim. Ono što je posebno zanimljivo i jedinstveno, jeste to da čovečanstvo danas nema više kao nekada, nekoliko paralelnih civilizacija, nego postoji samo jedna, i to ona koju sam nazvao pseudocivilizacijom, budući da predstavlja obezdušenu mešavinu većine prethodnih civilizacija na nosećem temelju tzv zapadne, odnosno evropske civilizacije. Druge civilizacije polako gube svoja osnovna svojstva i postaju karakteristični oblici pseudocivilizacije. Govoreći o kulturološkom odnosu i modernoj interakciji između Istoka i Zapada, Julius Evola na sledeći način objašnjava proces civilizacijskog stapanja: „Sam Istok sada nas prati na putu kojim smo krenuli, sve više podležući idejama i uticaju koji su nas doveli tu gde jesmo, modernizujući se i uzimajući naše iste sekularne oblike materijalnog života, tako da ono tradicionalno što još uvek zadržava sve više gubi ovozemaljsko tlo i nalazi se odbijeno u marginalna područja.“[4]

Šta danas znači biti tradicionalan ili biti tradicionalista? Danas se mnogi predstavljaju kao takvi, sebi i drugima, ali ono što se uglavnom može videti, jeste parada mediokritetskih klovnova koji po društvenim mrežama vitlaju heraldikom. Kič. Temelj tradicije je u identitetu, a kako je vreme u kome živimo u dobroj meri epoha „projektovane“ istorije, a ne istorije kao stihijskog procesa, tako je i identitet projektovan a ne oblikovan u stihijskim nepredvidivostima i izazovima. U tom smislu bilo bi veoma zanimljivo videti kako bi izgledalo sučeljavanje nečeg projektovanog sa iznenadnom provalom stihijskog. Na ličnom planu to bi se odrazilo panikom ili ludilom, a na kolektivnom civilizacijskom katastrofom. Mi smo danas mnogo ranjiviji nego naši preci još do pre samo stotinu godina. Ne postoji više predmet tradicionalnog protiv kojeg bi se emancipatorski duh modernog i razumnog pobunio. Umesto toga, taj duh se podelio na onaj brži i onaj nešto sporiji (brži i sporiji u nihilizmu, u ovaploćenju kulturnog i duhovnog ničeg), pa je ovaj brži i avangardniji onog sporijeg i zaostalijeg nazvao konzervativnim i tradicionalnim. I što je najgore od svega, ovaj sporiji se rado poistovetio sa tom etiketom, što je bolje nego suočiti se sa sopstvenom ništavnošću koja nije ništa manja nego onog što sebe smatra naprednim. To je kao kada bismo ideološku desnicu proglasili tradicionalnom, konzervativnom i iracionalnom, a ideološku levicu avangardnom, razumnom, naprednom i emancipatorskom. Niti je desnica tradicionalna, konzervativna i iracionalna, niti je levica avangardna, razumna, napredna i emancipatorska. Obe su, zapravo, jedno veliko ništa, izraz nihilizma duha vremena. Nihilistička pećnica se podelila budući da nema više šta da troši i sagoreva, okrenuvši se tako sama protiv sebe. Leva ruka ujeda desnu i obrnuto. Dakle, današnji tradicionalista se nalazi pred velikim problemom jer, kao što sam već istakao, ne postoji više ono za šta bi se on mogao uhvatiti i stvoriti svoje uporište. Veliko ogledalo tradicije je razbijeno, a krhotine nisu dovoljne da se sagleda celokupna slika koja je, između ostalog, odraz čoveka u vremenu.

U većini današnjih ljudi besni unutrašnji sukob i postoji konfliktna psihološka napetost, što nije tlo pogodno za razvoj identiteta kakav je postojao u okvirima sveta kojeg bismo mogli nazvati tradicionalnim ili tradicijskim. Moderni čovek je čovek laži, jer on pre svega laže sebe, živeći pod maskom lažnog i varljivog identiteta, nevezano od toga kakvo je njegovo ideološko ili političko usmerenje. Otud je drevni poziv „upoznaj samoga sebe“, kako Evola primećuje, za današnjeg čoveka gotovo neupotrebljiv, neostvariv, čak nepraktičan, pa i fatalan. Ako malo zavirimo u dušu današnjih ljudi otkrićemo strašnu pustoš. Kako u toj nigdini pronaći središte sopstvenog bića oko kojeg bi istkali niti integriteta i utemeljili identitet, koji, kao što sam već rekao, čini osnovu tradicije i tradicionalnog? Ko bi se danas uopšte bavio tako zaludnim poslom kada je praktičnije pridružiti se lajavim psima levice i desnice u permanentnom građanskom ratu unutar pseudocivilizacije. Danas temelj identiteta pripada, da upotrebim izraz iz Krolijeve „Knjige zakona“ „psima razuma“. Otud je potrebno razviti indiferentnost prema svemu što se u današnje vreme smatra društvenim vrednostima i moralnim normama. Te tzv vrednosti nemaju nikakvo ishodište i nikakvo uporište. Sa druge strane, napredak je u sećanju, kako kaže Dragoš Kalajić, a današnji ljudi žive u zaboravu, u kolektivnoj senilnosti, jer ne znamo ko smo i šta smo. Ako to ne znamo onda još manje znamo gde se nalazimo i kuda idemo. Naš idejni horizont je stoga hologramski. Čovečanstvo će se osloboditi i uzdići kao Feniks, iz pepela modernog sveta, ili će nestati sa lica Zemlje u sunovratu idiokratije.

---

[1] Slično bi se moglo reći za islam, ali u toj religiji postoji institucionalizovnai misticizam u obliku sufizma. U judaizmu imamo kabalizam.

[2] Julius Evola, Zajahati tigra, Ukronija, Beograd, 2017, str 47-48.

[3] Evola, isto, str 39.

[4] Julius Evola, Zajahati tigra, str 33.

Bogovi kao životinjski atavizmi i formule

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Adam je, imenujući životinje, zapravo prizivao bogove ili aspekte Boga. U tom smislu možemo reći kako Darvinova teorija evolucije, verovatno bez namere njenog tvorca, ukazuje da ljudi potiču ne od životinja kao takvih, nego od bogova, tj. onih okultnih sila čiji su živi simboli upravo životinje. Erih Nojman kaže da je za primitivnog čoveka bilo prirodno da numinozni predak ima životinjski oblik. Ljudi potiču od bogova predstavljenih životinjama, bilo da su ih sami bogovi stvorili ili su bogovi ljudima postali tako što su degradirali ili sišli.[1] Životinje su u redosledu biblijskog stvaranja starije od čoveka, zato što su bogovi stariji od ljudskih bića, hijerarhijski, ontološki i vremenski, ali je Adam Kadmon, kao simbol kosmičkog čoveka, prvostvoreni, stariji od svih bogova / životinja zato što ih sve sadrži u sebi. Zato, po okultnom pogledu na svet, ljudsko biće u svojoj svesti može da, iz dubokih slojeva psihe prizove životinjsku ili božansku svest čiji je simbol određena životinja, što je smisao magijskog atavističkog vaskrsnuća.[2] Oživljavanje životinjskih atavizama u čoveku podseća na koncept mesijanskog uskrsnuća ili ubijenog boga. Uskrsnuće se javlja u telu, kao fizički ili fiziološki događaj, što znači da je reč, kako to tvrdi Grant, o neposrednom iskustvu.[3] Lav-Zmija je, otud, atavistički, ali očigledno neophodan vid mesijanske pojavnosti. Istovremeno, lav je simbol judejskog plemena iz čije će krvne loze doći Mesija, pa ipak, satanizujući egipatsku magijsko-religijsku praksu kao dijaboličnu idolatriju, Mojsije je zapravo ukinuo opciju magijskih opsesija atavizmima bogova i njihovih zoomorfnih priroda. Time je čitav jedan aspekt mikrokosmosa gurnut u senku zarad obožavanja i primanja uputstava od nevidljivog i bezobličnog Boga koji se tokom starozavetne istorije ukazivao na različite moguće načine, da bi na kraju, u iskustvu poklonika, postojao kao mistična svetlost, sakralni tekst i magični alfabet.

U svetlu iskustva bogovi su formule, odnosno ključevi. Ostavimo po strani osećanja, snagu uverenja, definicije ili prirodu doživljaja i vizije. U sasvim praktičnom smislu, a to je ono što je u krajnjoj liniji jedino važno, Bog, bogovi, demoni, jesu formule: glasovne, simboličke, vizuelne, energetske. Pa verujem li u formule? Naravno da verujem, ali to je smešno pitati. To je isto kao pitati matematičara veruje li on u jednačine. Svakako da veruje, ali ono za čim on traga jesu rešenja tih jednačina! One imaju smisla jedino ukoliko se pokažu kao tačne ili netačne povodom nekog konkretnog problema koji bi pomoću njih mogao biti rešen. Mnogi će reći da je takav pogled na prirodu božanskog rigidan i ograničen, ali ukoliko ne postoji delatni fokus onda je insistiranje na uzvišenom, neshvatljivom i beskrajnom božanskom fenomenu bespredmetno osim kao tema filozofskog razmatranja.

Za Egipćane su bogovi, odnosno neteri, bezbrojne varijacije nadljudskog prisustva kojima je prožet naš svet. Neteri su otuda, između ostalog, sekire, guje i sokolovi. Istorijska i mitološka antropomorfizacija bogova, preko hrišćanskog Bogočoveka pa sve do doktrine čiji je izraz Čovek je Bog, nekako je zamaglila neljudsku prirodu bogova. Može li čovek biti bog a da prethodno ne prestane biti čovek, odnosno postaje li čovek božanski samim tim što upravo aktuelizuje svoju čovečnost u njenoj punoći? Priznajem, ovakve dileme zvuče kao prazna retorika i u svetlu praktičnog nemaju mnogo smisla. U svetlu praktičnog čovek se može poistovetiti sa formulom ne bi li istu otključao u svojoj svesti. Dakle, formule su da se koriste, a mag je, poput matematičara, onaj ko barata formulama. Neteri, tj bogovi, odnosno formule, jesu datost sveta, baš poput vazduha, vode, zemlje, trave, životinja ili bilo čega drugog. Pa kao što bez imalo ustručavanja pristupamo svim tim datostima, tako pristupamo i formulama. To su normalne datosti našeg sveta i naše svesti. Na stranu što među tim datostima vrebaju mnoge opasnosti, ali zar ne vrebaju i među mnogo banalnijim pojavama? Možemo se udaviti u vodi, razlupati o zemlju, otrovati od biljaka ili nas životinje mogu rastrgnuti, vetar odneti itd. Isto tako možemo poludeti od formula ili nas one isto tako mogu oterati u smrt, poput bilo čega drugog.

Sada, kada smo neke nedoumice rešili, okrenimo se putevima otključavanja tih formula. Počnimo od jezika, jer smo navikli da magijske formule podrazumevamo pre svega kao reči. Naši su preci stvorili jezik podražavajući glasove životinja, a taj jezik onomatopeje jeste univerzalan i čini osnovu svih izvedenih govornih jezika. Nije nam potreban govorni jezik da bismo razmišljali nego da bismo međusobno komunicirali, pa i tada je u osnovi dovoljan jezik znakova i gestikulacija. Govorni jezik se razvija usložnjavanjem ljudskog sveta. Sada smo već navikli da razmišljamo u formama govora. To je posledica i proizvod generacijskog kultivisanja. U tom smislu jezik znakova, pokreta i oponašanja životinjskih zvukova je stariji. Dakle, magijske formule nisu samo i jedino reči, a često to uopšte nisu reči. U njihovoj osnovi leži namera koju prati određeni pokret, gest, stav tela, odnosno niz pokreta i gestova često izraženih kroz ples. Uglavnom je samo to dovoljno, a u drevna vremena to je i jedino bilo dovoljno. Uz taj gestovni niz, razvojem magije, odnosno njenom intelektualizacijom, u proces su uvođeni zvukovi, glasovi a potom i voljno projektovanje mentalnih slika. Tako smo došli do složenih magijskih formula i rituala. 

Dakle, imamo pokret ili niz pokreta, gest ili izražaj, stav tela, položaj ruku i prstiju, zvuk koji ispuštamo (zviždanje, kliktanje, kreštanje, urlanje), reči koje izgovaramo, mantramo ili pevamo (besmislene ili smislene) u sekvencama i ponavljanjima, imamo ritam koji pratimo, slike koje zamišljamo, a sve to kombinujemo sa povoljnim mestom magijskog delovanja u prostoru i vremenu. Moramo birati određeno mesto i određeno vreme, kada je vetar povoljan, kada je to duh nekako potvrdio šaljući nam nekakav znak u vidu čudnog oblaka, iznenadnog vetra ili pojave odgovarajuće životinje, zatim kada je Mesec u određenoj fazi, određenog dana i godišnjeg doba te kada je na nebu vidljiva određena konstelacija itd. Sve to mora biti usklađeno sa našom namerom i prirodom onoga što želimo da postignemo. Iz svega toga uviđamo da je magija prvobitna naučna delatnost jer to jeste neka vrsta primitivne nauke koja ima svoje utemeljenje u iskustvenom i eksperimentalnom iza čega stoji jedan složen svetonazor zasnovan na sveobuhvatnom determinizmu povezanosti svih stvari u univerzumu. Agens koji čini mogućim taj determinizam izražen je u moći čiji su eksponenti neteri, odnosno bogovi, daimoni. Ovi entiteti, ma koliko apstraktni bili, u magijskom smislu veoma su konkretni.

---

[1] „Božanstva sa životinjskim glavama su bila čuvari i vodiči do tajnih prolaza podzemnog sveta, oni su stvarali one stratume podsvesti koji su sadržali moći životinja, u čijem su obliku bili predstavljeni. Čovečanstvo je izgubilo ključ za značenje ovih božanskih oblika, jer taj ključ ne postoji na nivou racionalnog objašnjenja.“ Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, str. 139.

[2] „Ta bogo-obličja su obično povezivana sa drevnim božanstvima sa životinjskim glavama. Na taj način se atavizmi ili pre-ljudske moći manifestuju u magičaru koji doživljava i aktualizuje, u astralnom svetu, moći i energije koje su posedovale dotične životinje.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 199.

[3] Mirča Elijade navodi odlomak iz Inglinsaga (poglavlje VI), gde su opisani Odinovi pratioci: „Išli su bez oklopa, divlji poput pasa i vukova. Grizli su svoje štitove i bili jaki kao medvedi i bikovi. Klali su ljude i nisu im mogli nauditi ni gvožđe ni čelik. To se nazivalo bes berserkira.“ Elijade kaže da su Berserkiri bili ratnici u medveđem omotu (serkr), dakle, magijski potpuno poistovećeni sa medvedom, ponekad sa vukom itd. Berserkr se postajalo inicijacijom koju je činio niz ratničkih podviga. „Kroz te ispite kandidat je usvajao način bivanja zveri – postajao je utoliko opasniji ratnik ukoliko se više ponašao kao zver. Preobražavao se u nadčoveka pošto je uspevao da preuzme magijsko-religijsku snagu mesoždera.“ Mirča Elijade, Mistična rođenja, Zajednica književnika Pančeva, Pančevo, 1994, str. 109.

Berserkir

Pseudocivilizacija

Josef Vachal

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Istorijski čovek je odavno tragao za nekim delotvornim načinom prevazilaženja ove prolazne stvarnosti i njenog nadomeštanja trajnijom, koja isključuje procese propadanja i ništenja i koja bi bila lišena svih teskobnih nedostataka aktuelnog sveta. Pritom, ta bolja stvarnost kojoj teži, nije očigledna i vidljiva, već je skrivena  metastvarnost. Ipak ona je barem u zamisli dostupna uz primenu određenih postupaka koji su u manjoj ili većoj meri (ne)delotvorni. Ti putevi i načini čine osnovu kulture. Sama kultura je izraz jasne namere i težnje ka metasvetskim odredištima. Naravno, ovo gledište ne bi trebalo da isključuje i one činioce stvaranja kulturnog sveta, kao što je preživljavanje, ali smatram da tek kada se ljudska svest okrene ka apstraktnom kultura poprima neku vrstu radikalnog oblika koji stvara istoriju. Uzimajući u obzir njenu racionalnu i metodološku osnovu, svrha kulture je prevashodno tehnička. Kultura bi trebalo da posluži čoveku kao priprema, inkubacija i kao odskočna daska za postizanje metastvarnosti, a što za posledicu ima moralno te ontološko usavršavanje ljudskog bića. Kultura će svoju svrhu ostvariti tako što će pomoći ljudski preobražaj te pripremiti, vaspitati i usmeriti čoveka, ali će mu isto tako pomoći i da se sačuva, da opstane u svetu u kome vrebaju predatorske sile. Sa savremenog stajališta, i uopšte sa istorijskog stajališta, očigledno je da kultura gotovo da i ne vrši prethodno opisanu, tehničku ulogu. Njenom statičnošću, ukalupljenošću i krutošću, usled mnogih retrogradnih pojava i procesa, kultura uglavnom sputava i ometa ljudske proboje, inovacije i ostvarenja. Tokom istorije, a naročito u naše vreme, kultura sve više postaje oruđe političke, religijske, ideološke, ekonomske i uopšte društvene kontrole. Umesto prosvećenog sluge, tokom razvoja civilizacije, kultura je u sve većoj meri postajala neprosvećeni, a podmukli gospodar.

Istorijski i način života današnjice utemeljen je na inicijacijskim načelima metasvetskih težnji, odnosno na izopačenim i dekadentnim oblicima institucionalizacija, instrumentalizacija i operacionalizacija tih težnji. Kako su osnovna načela, koja su odredila kultivisanje tih težnji, uglavnom iskrivljena ili zaboravljena, ostala je samo veličanstvena forma materijalnog i intelektualnog nasleđa te obrazaca koji se stalno, besmisleno proizvode, nadograđuju, razgrađuju, umnožavaju ili dodatno usložnjavaju. Tako se danas, pred našim očima, odvija titanski kulturni proces stvaranja jedne svetske hiperkulturne civilizacije. Trenutna globalizacija vodi ka objedinjavanju, mešanju i ujednačavanju svih postojećih svetskih kulturno-civilizacijskih tradicija. Međutim, konačni proizvod tog procesa nikako ne može biti civilizacija u smislu kao što su to moderna evropska, islamska, kineska, indijska, stara egipatska, rimska, helenska, persijska, evropska srednjovekovna, ruska, vizantijska, feničanska, etiopska, sumerska te civilizacija Inka, Acteka ili Tibeta itd. Konačni, uobličeni kulturno-civilizacijski kompleks aktuelnog globalizacijskog trenda jeste jedan masivan, u biti redukovan konglomerat, (u smislu redukcije mnogih važnih, samosvojnih i životvornih elemenata njegovih gradivnih sadržaja). To praktično znači da mnoge kulturno-civilizacijske tradicije moraju da odbace, preformulišu, prilagode, redukuju neke svoje osobenosti ne bi li se bolje uklopile u zajedničku celinu. Otud ishodište globalizacije nije civilizacija nego pseudocivilizacija.

Josef Vachal

Rene Genon, u knjizi „Mračno doba“, kaže da ono što se zove renesansom zapravo je smrt mnogih stvari. Kako to on kaže, sa izgovorom povratka grčko-rimskoj civilizaciji, iz nje su uzimane samo najpovršnije stvari, jer su samo takve stvari mogle biti izražene u pismenom obliku. Zato je bilo neminovno da takva nepotpuna obnova ima krajnje veštački karakter, jer su to bili oblici koji već vekovima nisu živeli svoj pravi život. Julius Evola, u „Pobuni protiv modernog sveta“, piše da je renesansa od antičkog sveta preuzela samo dekadentne oblike, a ne one s početka, koji su bili prožeti sakralnim i nadličnim elementima. Renesansa je, po Evoli, u potpunosti zanemarivala te elemente i činila da drevno nasleđe deluje u sasvim različitom pravcu. U renesansi je paganizam prvenstveno poslužio da se razvije obična afirmacija Čoveka, te da se podstakne entuzijazam pojedinaca koji počinju da se opijaju proizvodima određene umetnosti, erudicije i spekulacije. Ti proizvodi su, kako to Evola kaže, naravno lišeni svakog transcendentnog i metafizičkog elementa. Niče u „Antihristu“ po tom pitanju kaže: „Čovečanstvo ne predstavlja razvitak, na način kako se to danas veruje, ka boljem ili snažnijem višem. Napredak je naprosto moderna ideja, to jest lažna ideja. Današnji Evropejac je po svojoj vrednosti daleko ispod Evropejca Renesanse; razvoj nije neizbežno, po nekoj nužnosti, uzdizanje, uspinjanje, jačanje.“

Pseudocivilizacija nema svog boga, ili panteon bogova, već panteon ideoloških fetiša, što je sasvim u neskladu sa osnovnim svojstvom kulture: da stimuliše čoveka u njegovom nastojanju prevazilaženja ništeće stvarnosti. Njena religija je New Age. Ideološka usmerenost pseudocivilizacije pospešuje ljudsku prikovanost za fatalnu stvarnost, tvoreći od čoveka grotesknu figuru koja svu svoju životnu energiju i vreme troši na efemernosti podmuklo postavljene u samo središte ljudskog života, težnji i želja. Takav način života deluje sputavajuće spram, kako onih metafizičkih, tako i onih posve životinjskih težnji. Ako nešto sputava uzvišene ljudske prohteve i stremljenja, sputavaće i one najniže. Pseudocivilizacija koja se rađa uporedo sa procesom globalizacije, lišena je metafizičke dimenzije. Ona nema svojih piramida, zigurata, katedrala, sinagoga, džamija, partenona, ašrama, pagoda, stounhendžova, crkvi, manastira, kuća duhova, obitavališta bogova, tornjeva smrti itd, već predstavlja obesmišljen konglomerat svega toga, konglomerat integrisan u globalni medijski koloseum.

U okvirima duha pseudocivilizacijskog stremljenja jedan Markiz de Sad je potpuni heroj, pa je sasvim normalno, shodno njegovom učenju, posvetiti život beskrupuloznom uživanju u krajnjoj sebičnosti i samoživosti sadizma, bez ikakvog obzira prema svim živim bićima, što predstavlja sve izvesniju perspektivu, ako ne morala, ono bar opštih obrazaca tzv neformalnog ponašanja. Ako vrednosti izviru iz čoveka, a nisu date od Boga (što predstavlja jednu od osnovnih prosvetiteljskih ideja dosadašnjih istorijskih revolucija tzv Novog veka), onda su one posve proizvoljne, pa stoga niko nema pravo da svoje vrednosti nameće kao opšte samo zato što se one svojim promoterima čine logičnim ili moralno ispravnim. Istorijske društvene snage koje su taj filozofski prestup načinile i još uvek ga čine jesu duhovni stožeri aktuelnog pseudocivilizacijskog procesa, kao i njihovi nastavljači. U svetlu ove tvrdnje nameće se neodoljiv utisak koji povezuje sirotog Markiza sa novovekovnim humanističkim i nacionalističkim revolucionarima. Takav utisak ukazuje na činjenicu da je duh građanskih, demokratskih, nacionalnoslobodilačkih te komunističko-socijalističkih revolucija zapravo jedan duh. Taj duh, osim što je duh modernosti, istovremeno je i preteča duha pseudocivilizacije. Taj duh, budući nasilan i samoživ, beskrupulozan i isključiv, egocentričan i revolucionaran, u suštini je duh sadizma. U već pominjanoj „Pobuni protiv modernog sveta“, Evola piše o Meternihu koji je shvatio da revolucije njegovog vremena nisu spontane, da nisu narodni nego veštački fenomeni izazvani silama koje u zdravom telu naroda i država imaju ulogu kakve imaju bakterije u stvaranju bolesti. Evola kaže da je Meternih takođe shvatio da je nacionalizam kakav se pojavio u njegovo doba bio tek maska revolucije i da je revolucija u osnovi međunarodna činjenica, u kojoj su pojedinačne revolucionarne pojave samo lokalne i zasebne pojave jedne jedine prevratničke struje svetskih razmera.

Markiz de Sad

Sve što činimo zaista je besmisleno ukoliko u to nije ugrađena namera čiji je cilj pobeda nad negacijskim silama. U kompleksu pseudocivilizacijskih vrednosti (i prakse), predočena namera ne postoji ili je krajnje izvitoperena. Opšta težnja duha pseudocivilizacije jeste izbegavanje smrti (odlaganje neizbežne egzekucije) putem degradirajućeg niza spasonosnih preobražaja (involucija), a što će se smatrati razvojem i napretkom. Karlos Kastaneda je u poglavlju „Izazivači smrti“ knjige „Unutrašnji oganj“, opisao sudbinu sledbenika involucijske opcije među starim čarobnjacima Meksika. Naime, trudeći se da izbegnu smrt (koja će ih jednom ipak uloviti), pretvorili su se u čudovišta. Verovatno će kao takvi naposletku i umreti. Biće to smrt nakaza, a ne ljudi. Duh pseudocivilizacije, s obzirom da je ujedno i duh sadizma, iz praktičnih razloga pribegava mimikriji. Oblici te mimikrije predstavljaju one najupadljivije ideološke velove duha pseudocivilizacije potaknute procesima globalizacije. Pseudocivilizacijski ideološki velovi deluju groteskno poput de Sadovih oblika seksualnosti. Sa stajališta sadizma kao učenja, oblici ispoljavanja pseudocivilizacijskog duha deluju besmisleno i frustrirajuće spram, po sadizmu, jedine smislene ljudske težnje – za ličnim zadovoljstvom! Ispoljeni ideološki oblici duha pseudocivilizacije samo su simulakrum nekakve univerzalne etičnosti i poretka. Taj navodni poredak nalazi se u ulozi ideološkog samoobmanjivanja postmodernog čovečanstva, odnosno u ulozi ambicije globalne hegemonije ostvarene doziranim stvaranjem imovinsko-pravnog i političkog haosa. Svrha postmodernih univerzalnih ideoloških oblika leži u njihovoj praktičnoj demagoškoj upotrebljivosti, što u krajnjoj liniji služi uvećanju vlasti pseudocivilizacijske elite moći. Taj put je opasan put, te lagano ali sigurno, preko globalnog haosa vodi u globalni totalitarizam, jer to će biti jedini način uspostavljanja reda, koji će iznedriti još veći nered.

Ja ću biti tvoj Ptah, ti budi moj Hotep

Gertraud Reinberger Brausewetter "Dream Face"

Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE

„Ja ću biti tvoj Ptah, ti budi moj Hotep.“ Tako je glasila rečenica na ulazu u Viziju. Doktor K, najgnusniji od svih okultista koje sam ikada sreo, sedeo je na granitnom tronu usred nedođije, zapravo jedne ogromne, tamne ravnice kojom šibaju oluje i tornada. Njegov tron postavljen je u središtu platoa i predstavlja jedinu vidljivu građevinu iznad koje se kovitlaju munje i vazdušne struje. On je posve crn, nepomičan i dostojanstven. Večno miran, u muklosti i nemisaonosti. To je cena njegove večnosti, nekakva bogodemonska zombifikacija, mumifikacija, nosferatuizacija. On je Čovek u crnom. Nema lica. Nema oči. Glavu mu pokriva crni metalni šlem. Sav je oklopljen, užasan i sam. Niko mu ne može prići. To je sveti kip egocentričnosti. Štuju ga, ali ga se plaše. Zavide mu, a ne smeju. On je gospodar oblika, stvaranja i razaranja. Neko drugi govori njegove misli. Zapravo, uvek neko drugi sve čini umesto njega. Neko drugi misli, govori, oseća, dela. Uvek neko drugi, jer On ne čini ništa. Na mentalnom ekranu njegove svesti sjaji ono što je on sam nekada nazivao crnim suncem, čije najfinije protuberance iz središta neodređene sferične pojave zaranjaju duboko u njegov um. Zapravo, Doktor K sa kojim vodim razgovor je tek jedna u nizu manifestacija tog grotesknog Crnog boga koji predstavlja vrhunsko dostignuće izopačene egocentričnosti. On je plafon. On je vrhunac... ili dno.

Doktor K je nekada bio čovek čiju je svest proždrala ta groteskna figura sa kraja sveta. Njegova posvećenost abortusima dovela ga je do Gospodara. Uznesen je na nivo retko privilegovanog zombija. Lišen svesti, Doktor K je i dalje raspolagao umom, odnosno, kabalistički govoreći, sferom Ruah, iznad kojeg je, umesto vrhovne trijade: Keter-Hokmah-Binah, sjajio Daat. Gospodar je progutao vrhovnu trijadu Doktorovog bića. Zapravo, crno sunce je, preko Gospodara, to učinilo, jer, istini za volju, Gospodar i nije ništa drugo do nesvakidašnja, zaista impozantna ljuštura, kralj klipota, najveći među njima, lažni Ptah, forma izopačenja Najvišeg, klipot samog Boga. Doktor K je sin njegov, klipotični ekvivalent Isusa Hristosa ili možda inkarnacija Samaela, Božjeg otrova, anđela smrti.

Yaroslav Gerzhedovich

Za ovu posebnu priliku našeg susreta Doktor K je kanio da me upozna sa volšebnim aspektima elementa Vode.

„Ja sam dete Zemlje!“ Pokušavao sam da se bunim.

„Upravo zato!“ Teatralno je dovikivao Doktor K. „Upoznaj Vodu na moj način. Užas koji ću ti sada pokazati nije estetski. Sve što ćeš iskusiti Giger nije mogao da naslika. U bazenima užasa rađa se grozota koju ćeš ispiti kada time ispuniš svoj pehar. Takva je Voda. Mislio si da su lepota i užas lice i naličje iste stvari. Jesu, ali tako to izgleda u viđenju Zemlje. Voda to vidi drugačije. Dok se budeš gadio, imaj na umu samo jedno. Ako je grozota Vode tako gnusna kakva li je tek lepota? Perspektive užasa su zastrašujuće, ali naš cilj jeste drugačiji vid ushićenja. Videćeš. Pripremi se da uroniš u govna.“ Bez upozorenja Doktor K me je iznenadno i snažno gurnuo u prvi bazen.

Dok sam padao, kroz glavu su mi proletale slike mog prvog upoznavanja elementa Vode kroz prizmu zemljocentričnog kulta koji svet sazdan od te energije vidi skladno, lepo, geometrijski, svetlo. Užas Vode nije ljigav i slinav već predstavlja geometrijski užas. Sećam se kako je moj prvi učitelj učinio da Vodu vidim i osetim kao prijatnu dubinu koja krije seme akvarijanske inteligencije, u obliku hibrida Vatre i Vode. Rogati totem dubina koji pluta osvetljenim, zlatnozelenim dubinama vodene plodnosti u moru unutar mora, u unutrašnjem moru svih voda. Lepota. Međutim, ovo Doktorovo pokazanje posve se razlikovalo od mog pređašnjeg iskustva. Čim sam uronio osetio sam kako je nešto proždrljivo i pohlepno palacalo između mojih nogu a da to nije bio Doktor K. U pitanju je bila nekakva ljigava tamna prikaza.

„To je Pijavica. Daj joj nešto. Daj joj slike strasti koje te uzbuđuju. Razmeni energiju sa njom. To će ti dati snage da izdržiš sve što budeš opažao!“ Iz nekih gnjilih dubina do mene je dopirao Doktorov glas dajući mi osnovna uputstva. Ogromne sise i guzovi raskošnih crnkinja sa pornografskih sajtova otpadale su iz mog uma slivajući se u jednu blistavocrnu reku koja je tekla po obodima moje svesti pravo ka raščepljenim usnim pipcima jednog ljigavog stvora koji je stalno pulsirao i nadimao se. Ubrzo zatim, krenula je svetlost, luč duše. Hteo sam da prekinem, ali mi je Doktor K naložio da ipak iscedim koju kap. Ejakulacija. Gnusni stvor je halapljivo sisao moju svetlost. I tada, iz nekih crvljivih nutrina te klipotčine, naišla je crna luč, esencija noći, energija crne svesti u tečnom obliku koja je počela da mi kaplje sa temena po licu i dalje po telu tvoreći finu rešetkastu strukturu. Tada mi je na trenutak kroz um sinula pojava jednog mog prijatelja sa porukom da sam idealizovao tamu. Tog momenta, znao sam da je tama zapravo idealizovala mene. Shvatio sam da je ta moć idealizacije zapravo najmagičniji aspekt tame. Ona je ta koja idealizuje i tako privlači sve one koji žele da budu idealizovani do besvesti. Doslovno do besvesti...

Yaroslav Gerzhedovich

„Postigli smo uniju.“ Kao iz neke nadrealne daljine ili dubine, siktao je neki glas koji sam na predočeni način razumeo ili tumačio. Našavši se kao u nekom oklopu, iznenada sam osetio priliv nekakve snage i osećaje kakve nikada ranije nisam imao. Potpuno predat i izgubljen u nekoj odvratnoj sferi, jezdio sam njenim dubinama, osokoljen novom odlučnošću koju mi je podarila Pijavica. Nije me bilo briga za samog sebe. Ništa drugo nisam želeo niti znao osim jedne stvari, da zaronim do samog dna, da idem do kraja iako sam znao da kraja nema. Tečnost je bila živa. Dobivši iskustvo crne svesti, stekao sam i njene afinitete. Mesto mi se dopalo. Dopalo mi se plutanje u polutami ispunjenoj ljigavim oblicima postojanja. Zadivljen a indiferentan, čak i prema smradu kojeg je zaista teško bilo razlučiti od vizuelnih pojava. Dodiri, oseti, uzbuđenje. Ko bi rekao da se u svom tom užasu može pronaći takav užitak, zadovoljstvo na granici ludila, pravo mračno blaženstvo među ljigavim, smrdljivim, ogavnim, zastrašujućim larvama čija je palacajuća sluzavost neprekidno slavila boga gnusnih dubina, onog prvog kojeg je tama idealizovala.