O duhovnom iskustvu i radu na sebi

Često sam viđao po forumima i društvenim mrežama gunđanja mnogih ljudi o tome kako niko ne piše o svojim iskustvima dok je radio na sebi, vežbao, meditirao, praktikovao nekakav magijski rad itd. Nikako nisam mogao razumeti zašto je to uopšte nekome bitno. Ukoliko imaš sopstvenih iskustava šta će ti značiti čitanje o tuđim iskustvima? Ukoliko ih pak nemaš, čitanje o tuđim iskustvima ni na koji način neće doprineti tvom iskustvu. To je kao kada bismo izvlačili zaključke o sebi slušajući ili čitajući o tome šta drugi ljudi sanjaju. Iskustvo je veoma subjektivna stvar. To očekivanje podseća me na postupak svedočenja kod neoprotestantskih denominacija, kada pojedini vernici javno, pred punom crkvom, svedoče o tome kako se Sveti duh umešao u njihove grešne živote, kako im je Bog ispunio neku molitvu, izvukao ih iz kakve nevolje, doveo ih do određene spoznaje i slično. Onda oni, vidno potreseni vlastitim svedočenjem, puste koju suzu, glas im zadrhti, publici takođe. Često oni slabiji koji svedoče, krenu da kolabiraju, klecaju im kolena, ljudi iz prednjih redova istrčavaju i pridržavaju ih, daju im vode, brišu im znoj sa čela i doslovno ih pridržavaju da do kraja posvedoče o svom iskustvu uplitanja Boga u njihove male bogougodne živote. Za takva histerična prenemaganja obično kažu da se u tim trenucima svedočenja Sveti Duh spustio na tu osobu... Verujem da mnogima ovo zvuči smešno, ali u istom nivou su smešna i očekivanja onih koji bi da čitaju o tuđim iskustvima u želji da iz toga izvuku neke pouke ili prosto dožive uzbuđenje te nađu ohrabrenje da i sami svojim trudom nekako dožive isto ili slično. Sve je ovo samo povod da iznesem neke, za opšte standarde, drugačije tvrdnje i povrh svega iznesem jedno lično iskustvo. 

Hajde krenimo prvo od iskustva. Bio sam u tinejdžerskim godinama kada mi se iz čista mira, na sred ulice, jednog mirnog letnjeg poslepodneva, bez ikakvog vidljivog ili razumnog razloga, desilo nešto neobično. Sa još trojicom prijatelja krenuo sam u laganu šetnju, kada smo na jednom trgu za trenutak zastali zaneseni žarom naše rasprave. Iznenada sam prekinuo razgovor i uperio prst ka Suncu, koje je, spremajući se za zalazak, već poprimalo crvenkastu boju i gubilo na žestini. Sećam se da sam primetio kako se na sunčevom disku dešava nešto veoma neobično i zapanjujuće. Za trenutak smo sva četvorica zastali zagledavši se u neobičnu pojavu. Međutim, povodom toga je nastao jedan problem. Iako je sve to trajalo par trenutaka, moji drugari su nakon toga ispričali neverovatne priče u pogledu tog jedinstvenog solarnog dešavanja, kojeg u objektivnom smislu zasigurno nije ni bilo, ali se odigralo u našoj svesti. Nisam više bio siguran da li njihova mašta dodaje sve te detalje, ali ono što je bilo čudno jeste da su sva trojica opisivali različita dešavanja. Ono što je bilo još zanimljivije, jeste da se ja ničega nisam sećao. Od tada je prošlo više od trideset godina, ali ja i dalje nemam nikakvo sećanje šta sam zaista video iako sam upravo ja bio taj koji je prvi primetio nešto neobično. Naravno, tokom godina, mnogo toga vezano za solarnu prirodu isplivavalo je u mojoj svesti i u snovima, mada i dalje ostaje činjenica da je taj deo mog iskustva još uvek ostao skriven od moje svakodnevne svesti.

Opisani događaj predstavlja jedan od prelomnih trenutaka u mom životu, pa ipak nije bio izazvan nekim mojim radom na sebi, verovanjima, praksama, identifikacijama, opredeljenjima bilo koje vrste. To se desilo samo od sebe. Dakle, iz ovog mog iskustva nema nikakve praktične koristi za bilo koga ko se bavi nečim duhovnim, mističnim ili magijskim. Nema te vežbe, meditacije, rituala ili magijske tehnike kojom neko može dovesti sebe u takvu situaciju, a i zbog čega bi to učinio? U priloženom iskustvu nema ničeg glamuroznog, prosvetljujućeg, nikakvih anđela i demona, nikakvih duhova, bogova, mističnih simbola i prikaza. Jednostavno, tih par trenutaka, bio sam potpuno oduzet i obuzet nekakvom silom koju, eto, mogu povezati sa sunčevom prirodom. Naravno, nakon toga, u godinama koje su sledile, dešavalo se u mojoj svesti mnogo toga u vezi sa Suncem, ali sve to mogu nekako opisati, mogu se jasno setiti, povezati sa nečim i dati tome određeni smisao. Međutim, inicijalni trenutak i dalje stoji pomračen svetlošću. 

Kakve zaključke iz ovog kratkog svedočanstva možemo izvući? Kada sam ovo davno ispričao jednom starijem okultisti on je odmah pretpostavio da me je obuzeo solarni duh, da je to bila inicijacija itd. Takvo tumačenje je, jasno, godilo mom mladalačkom duhu, podilazilo mom neobuzdanom egu, učvršćujući me u verovanju da sam ja nekakav adept, kao takav prepoznat i odabran od strane tajnih majstora ili nevidljivih duhovnih solarnih hijerarhija skrivenih u samoj svetlosti Sunca. Iz ove perspektive uviđam da je sve to pogrešno, jer vreme je osporilo takve zablude. U međuvremenu, pojavila su se druga obuzimanja i oduzetosti, od strane Meseca, pojedinih zvezda, oblaka, mora, pa i same Zemlje, i sve to kako na javi tako i u snu. Solarna obuzetost bila je uvod u kasnija dešavanja i iskustva. Pa ipak ništa od toga nije tako potpuno zbrisalo ili saželo moju svest kao žestina dodira solarne prirode. Kao da sam upao u nekakvu privremenu i sunčevim duhom uzrokovanu katatoniju.

Kasnije sam shvatio da je mnogo ljudi u svom životu imalo slična, manje ili više radikalna iskustva, nehotično pomeranje položaja skupne tačke i sl. Uostalom, o tome je pisao i Karlos Kastaneda, tvrdeći kroz usta Don Huana, da nagual poziva svakog od nas, ali retko ko se odazove tom pozivu. Nebitno kako ćemo nazvati to nešto, ja sam tog trenutka odlučio da se odazovem tom pozivu. Upravo je u toj mojoj odluci sadržano ono što je od suštinske važnosti za svakog ko ovo čita. Setite se, je li i vas duh pozvao na ovaj ili onaj način? Ukoliko jeste, pa da li ste se odazvali? Ukoliko ste se odazvali kako ste to učinili? Jeste li čekali naredne dodire i pozive ili ste se brzopleto upleli u nekakva učenja, pseudookultna i kvazimistična udruženja i grupe, verujući da vas je nešto drmnulo iz dremeža svakodnevne svesti, eto samo da bi ste postali član nekog kulta, grupe, sekte ili možda osnovali nešto svoje? To je u ovome veoma bitno, jer ukoliko ste osetili dodir sile iza pojavnog sveta, sve što je trebalo da uradite jeste da donesete čvrstu odluku, celim svojim bićem, da ćete biti budni u iščekivanju sledećeg dodira, pa makar taj dodir više nikada ne došao. Da ste tako uradili, umesto što ste čitali recimo Alistera Krolija ili nekog svamija, te odlučili da se priključite kakvoj grupi ili organizaciji koja za sebe tvrdi kako se nalazi baš na liniji onog što vam se dopalo, ne biste u međuvremenu izgubili silne godine i spucali svoj život manje više ni u šta. 

Ne kažem da ne treba čitati. Naravno da treba. Um valja kultivisati, i to iz različitih uglova, pa i specijalizovati se u nekom određenom pravcu, ali donositi dalekosežne odluke o priključenju određenoj magijskoj struji, egregoru, pokretu, kultu, religiji, na osnovu ličnog senzibiliteta je pogrešno i neretko katastrofalno. Nije to vrsta piva ili slatkiša pa odlučujete na osnovu toga kako vam nešto prija nepcima. Dakle, sve što treba da učinite jeste da osluškujete i iščekujete nove dodire duha, da se tako izrazim, onda kada vas je jednom već dotakao na takav način da je to uzdrmalo vaše biće. Ukoliko vam se tako nešto nije desilo, ne znači da se neće desiti, a ukoliko vam se već desi nikakav rad na sebi vam neće biti ni od kakve koristi u tom smislu. 

Naravno, vi možete vežbati jogu, tai-či, kung fu, astralnu projekciju, meditaciju, prikloniti se veri i molitvama, izučavati ji đing, astrologiju, kabalu ili tarot, ali ne da to bude vaš put, ono čemu ćete se predati, nego da vam bude od koristi poput kakvog štapa dok hodate. Suprotno od svega toga, vaš put je skriven jednom tananom koprenom i prosto žudi da se spoji sa vašim stopalima, a vaše je da budete spremni kada nastupe oni sudbonosni trenuci podizanja te koprene. Pozvaću se sada na ono što je rekao Julius Evola, a što se uklapa u moju nameru iznesenu u ovom poglavlju. Evola je odbacio ideju da svako ko želi može postati inicijant svojim sopstvenim snagama, putem raznoraznih vežbi i praksi. Povodom toga on kaže:

„To je iluzija, a istina je da sopstvenim snagama čovek ne bi umeo da prevaziđe samog sebe, da je bilo koji pozitivan ishod u tom polju uslovljen prisutnošću i delanjem realne sile jednog drugog reda, a ne individualne sile. I možemo kategorički da tvrdimo da u tom smislu postoje samo tri moguća slučaja.“ Julius Evola, Zajahati tigra, Ukronija, Beograd, 2017, str 205.

Ovde bih skraćeno parafrazirao Evolu: 

-Prvi slučaj je kada neko prirodno, po rođenju obdaren i obeležen drugačijom silom, što je veoma izuzetno. 

-Drugi slučaj je kada se ta drugačija sila pojavi u situacijama trauma, dubokih kriza ili u nekom drugom trenutku te probije svakodnevnu barijeru svesti. 

-Treći slučaj je kada neko biva odabran putem delovanja predstavnika neke utemeljene, trajne i moćne inicijacijske organizacije ili loze, odnosno kada na čoveka deluje neko upućen kao majstor. 

Očigledno je da prvi slučaj jeste zaista redak i izuzetan. Drugi slučaj je isto tako redak, jer se ljudi manje-više opiru zovu te sile i trude se da potisnu i saniraju svaku takvu provalu. Odnosno, kako to češće biva kod takvih slučajeva, upravo onako kako sam gore opisao, takvi odu u pogrešnom pravcu, sledeći svoj senzibilitet, gubeći vreme u pogrešnom društvu radeći nepotrebne stvari na pogrešan način. Treći slučaj je možda ređi nego drugi, jer ma koliko ljudi pripadalo raznim mističnim i okultnim redovima i bratstvima, pitanje njihovog kredibiliteta nije bez osnove. Većina njih je falsifikat ili izraz (samo)obmana.

Tokom života upoznao sam mnogo ljudi iz oblasti ezoterijskog i okultnog, ali gotovo da nisam nikoga sreo ko je samostalnim radom i vežbanjem po programu kakve grupe ili organizacije postigao nešto značajno. Ko zna, neko možda jeste, ali ja o tome ne mogu da posvedočim, osim nekoliko uzgrednih slučajeva prirodne obdarenosti. Da, može se mnogo toga postići radom i vežbom, biti vitalniji, razviti neke psihičke moći, naučiti neku veštinu, postati mudriji, senzivitisaniji, kao što to možemo i u profanom svetu, ali u domenu metafizičkih ciljeva dubinskog bića čoveka većina toga je neupotrebljivo. 

Za kraj, parafrazirao bih Karlosa Kastanedu: naše je da u svom radu, traganju i delovanju budemo besprekorni, sve uradimo najbolje što umemo, ako ništa više, povećaćemo opseg naše budnosti, a time i stvoriti nekakve šanse za naš preobražaj.

Ideološki univerzalizam - drugi deo

Pokretač neke ideje uvek je pojedinac, izuzetan pojedinac, pojedinac kao prorok, verovesnik, odabrani, logos, avatar, mesija... Taj pojedinac stoji kao brojčano inferiorna suprotnost mnogobrojnog pasivnog, nevidećeg čovečanstva. Kao takav on je pokretač i nadahnjivač velikog mora ljudi u okviru jednog ili više naroda. Čak i nacionalni proroci ne igraju ulogu vezanu samo za narod kojem su reči proroka i duhovnog pregalnika prvenstveno bile namenjene. Tako su izuzetni ljudi, usled sve veće međukulturne razmene, postali figure u opštečovečanskim razmerama. To su ljudi sa idejom, geniji u punom smislu reči, heroji napretka u svesnosti, pokretači ogromnih društvenih i istorijskih procesa, na čijoj su harizmi izgrađeni složeni i obimni društveni odnosi i institucije, a što na ljudskom nivou oslikava drevnu mitsku istinu o infinitezimalnom kao pokretaču infinitivnog, o prvom pokretaču demijurgu kao tački, odnosno beskrajno maloj osovini oko koje se okreće beskrajno velika sfera univerzuma. Upravo je to suština uporišne tačke na šemi kabalističkog dijagrama Drveta života, nazvane Keter (Kruna), kao prve sefire oko koje se vrti celokupna emanacija. Keter je beskrajni trenutak sada, odnosno središte kruga. U istoriji verski genije igra ulogu Ketera i svojevrsnog istorijskog demijurga.
 
U pojedincu, inicijatoru i nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu primenu i institucionalizaciju, odnosno za posledice njenog oslobađanja i „puštanja“ u svet. Posledice su nepredvidive, često i kontraproduktivne. Svaka ideja u svom izvedenom obliku je manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži izgradnji sveta, tj društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na način koji žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa njihovim verovanjima i interesima. Oni su svesni perspektive anti-ideje, koja predstavlja izvor straha žreca preovlađujuće ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti trijumfalizma predstavnika „sila tame“. To znači gubitak društvene moći i svih pratećih privilegija propagatora zvanične ideologije u korist onih koji ih osporavaju. Otud izvedena ideja teži potpunom prihvatanju, zahteva besprekornu odanost. Ideja neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci neprimetno postaju suprotnosti početnih pretpostavki i uslova. Oni bivaju predstavnici istih sila tame. Strah stvara đavola, a đavo, jednom stvoren, neminovno dolazi po svoje.
 
U kontekstu hrišćanstva, Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Idu istim putem, ali im je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist, a u ime te ljubavi širiće svoju vlast koja je sve samo ne ljubav. U ime mira povešće rat protiv rata. Biće to hegemonski mir, jedno prikriveno stanje rata, tajni sveti rat protiv onih koji se opiru uklapanju u uspostavljene institucije i odnose. To je rat protiv samog sebe. On će ubijati ne bi li sprečio druge da ubijaju, jer osim njega niko drugi nema pravo da ubije, ili da ubije bez njegove dozvole. Sa stanovišta jedne ideje (tj sa tačke gledišta njenih sveštenika i nosioca), sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu, prilagođene njoj, ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno biti bačene na smetlište istorije, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja i njihovih tumačenja, odnosno institucionalizacija. Nema tu mesta nikakvom miroljubivom suživotu, jer moć teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka. Sve što izlazi iz domena i logike jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se izrazom ludila, nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u politici neprijateljskim.
 
Objavljena ideja, posebno ona mesijanska i univerzalistička, ima svoj auditorijum, gradi sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične konstrukcije, sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos opštem nasleđu čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih i žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi potpunim obuhvatanjem neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva, završila i zapečatila istoriju. Potpuni trijumf neke ideje, kraj istorije, njenim  žrecima donosi apsolutnu moć, a ideji postvarenje (i izopačenost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf jedne svetske totalitarne socijalne i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse, obrazovanja, nauke. Kraj istorije je, na ovaj ili onaj način pobeda i potpuna vlast jednog boga, odnosno univerzalnog, globalnog, kosmičkog boga. Nasuprot tome bogu, postoje potisnuti, zatomljeni bogovi, prognani bogovi, zaboravljeni i prokaženi. Povodom toga, pozovimo u pomoć Ničea: 

„Narod koji još veruje u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje uslove pomoću kojih je nadmoćan, svoje vrline, - svoje osećanje moći on projektuje u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo… kada narod nestaje, kada oseća da konačno opada njegova vera u budućnost, nada u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest, tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na „duševni spokoj“, na odustajanje od mržnje, na blagost, čak na „ljubav“, prema prijatelju i neprijatelju. Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit… Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno, i žedno moći: sada je on pak čisto dobri bog… U stvari, nema druge alternative za bogove: ili su volja za moć – i dotle će postojati dok su narodni bogovi – ili pak nemoć na moći – i tada nužno postaju dobri…” Niče, „Antihrist“, paragraf 16. 

U paragrafu 25, Niče je konkretniji: 

„U iskonu, pre svega u vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov Jehova bio je izraz svesti o moći, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se očekivala pobeda i spas, preko njega se uzdalo da priroda pruža ono što je narodu potrebno – pre svega kišu. Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti logika svakog naroda koji je moćan i na tome gradi svoju čistu svest.“

Ipak, potpuni trijumf jedne ideje, kraj istorije, ma koliko to naoko izgledalo apsurdno ili smešno, čak i jedna osoba može da spreči ukoliko u sebi gaji neku drugu ideju. Pojava neke druge ideje, makar njen nosilac bio samo jedan čovek, sprečilo bi postvarenje hegemonske izopačene ideje čiji je nosilac čitavo čovečanstvo. Takva pojava, infinitivnu brojčanu vrednost oličenu u mnoštvu čovečanstva, postavlja u inferioran položaj spram suprotstavljajuće infinitezimalne perspektive, tj jednog čoveka, čije postojanje kao nosioca drugačije ideje negira međugeneracijske napore i veru velikog broja ljudi. Iz te perspektive jedan je superiorniji od mnoštva. On ima iskustvo ideje dok oni imaju manje-više određenu ili neodređenu projekciju: ideal. Takođe, on se nalazi u mogućnosti da razbije, odnosno da načne univerzalističko opšte jedinstvo mnoštva time što će prokrčiti put svojoj ideji. Živa, neinstitucionalizovana ideja, iako percipirana od strane samo jedne osobe, samom tom činjenicom poriče svojevrsni apsolut jedne ideje (koja se u međuvremenu negde zagubila) čije je carstvo beskrajnost miliona i milijardi umova, miliona knjiga, hiljade hramova, mnoštvo žrtava poklonika i protivnika, prošlosti, sadašnjosti... Ali šta je sa budućnošću? Ključeve kapija budućnosti u svojim rukama drži onaj ko neguje neku drugačiju ideju.
 
Izlazak neke ideje iz domena percipiranja i tumačenja pojedinca, njena objava, povlači za sobom, u slučaju njenog uspešnog društvenog prihvatanja, institucionalizaciju, čime ideja (odnosno njen socijalnopsihološki derivat) podleže zakonitostima dekadencije i entropije. Ideja proizašla iz uma koji ju je prvobitno odnegovao, prihvaćena od drugih, više nije ista. U drugim umovima ona ima drugačiji smisao, drugačiji značaj, zato što nije deo iskustva drugih ljudi. Ukoliko bi više ljudi delilo istu ideju, tj. imalo isto iskustvo, te ukoliko bi iznašli načina da do tog iskustva dovedu i neke druge ljude, bez da čitavu stvar mistifikuju i profanizuju, to bi u dovoljnoj meri bio preduslov za napredak njihovog svetonazora, a što bi dovelo do značajnog smanjenja učinka dekadencijskih sila na ljudsko preduzeće pokrenuto datom idejom. Svaki prozelitizam i svako institucionalno širenje neke ideje, ma koliko to ekonomski, politički ili ideološki bilo delotvorno, u suštini je pogrešno, degenerativno, dekadentno, s obzirom da je reč o jednom sekularnom procesu, a u ime vere i njene metafizičke ideje. Takvo delovanje spada u domen politike. Svaki javni nastup, svako propagiranje jeste deo opsežnog političkog arsenala. Politička hidra učinila je tragičnom sudbinu preduzeća velikih inicijatora istorije, verskih genija, filozofa, heroja, proroka i pionira.
 
Čovečanstvo se našlo tragično zapleteno u mreže istorijskih, institucionalnih i političkih posledica idejnih vizija koje su iznedrili mnogi inicijatori. Geniji i njihove prateće nuspojave, čine glavne motore istorijskih procesa koji sve brže jure ka kraju istorije, ka utopiji, ka katastrofi. Zar nije praktičnije projektovati veštački kraj istorije, veštačku katastrofu (koja jeste katastrofa, ali sa zadrškom), nego se iznenada suočiti sa pravim krajem istorije koji nam neće ostaviti mnogo alternativa? Pristajanje uz neku ideju podrazumeva i spremnost onoga ko to čini, za preuzimanjem određene odgovornosti za posledice tog izbora. To samo navodi na oprez prilikom susretanja sa nekim simbolom, iskazom, sistemom iskaza, ili sa određenim pogledom na svet. Mi ne možemo biti sigurni u krajnje posledice naših izbora. Možemo samo da verujemo u naše odluke i da u tu veru bude uložen naš goli život. To znači da svaka odluka košta života, bilo u slučaju da je ispravna ili ne.

Zvezda želje

Zvezda želje

Sa visina, iz dubina, iz daljina,

sa nebesa i pukotina stena,

sa pučine majčinskog mora...

Zvezdo želje,

zvezdo budnih sanja i beskrajne čežnje,

tebe prizivam, 

tvoj jedini sin, telo tvog tela, duša tvoje duše, duh tvoga duha.

Moja je želja i tvoja.

Kraljice neba,

ti koja si rodila svet i sve bogove,

ti koja si sama bezdan.

 

Tvoj miris, dah, dodir,

tvoja meka zvezdana koža i ljupki zov.

Tvoje milo lice okovano u večnost.

Tvoja volja koja drži svet.

Tvoj pogled koji dopire iz tajanstva.

Tvoja ljubav koja sjaji iz tame.

Tvoje svetlo iznad svetlosti.

 

Moje su usne stanište tvojih poljubaca.

Neka se sveti razgrnuće tvojih božanskih udova!

Neka tvoja rosa kaplje po meni!

Neka me svetlost oblije i učini da budem prkos životu i smrti!

 

Posadi me u svoje krilo i pripij me na grudi.

Obavij se sva oko mene i prožmi me sobom.

Ti, koja si izvan krugova i u krugovima,

koja si uvek ista i stalno neka druga,

koja si moja snaga i moć.

Neka tvoj beskraj zavapi moje ime i ispuni svoju prazninu.

U tvom oku da budem večno.

U tvom poljupcu da budem jedan i jedini.

 

Medena zmijo, moje su reči, reči želje.

Neka put moj bude ravan i prav,

da me blagosiljaju Sunce i mesec, Nebo i Zemlja,

i sve planete i zvezde, neznane i znane,

da me blagosiljaju svi bogovi i duhovi,

mrtvi i živi,

neumrli i lutalice,

stari, novi i oni koji će doći,

oni koji jesu i oni koji nisu, 

i oni koji i jesu i nisu,

oni u vremenu i oni izvan vremena,

oni u prostoru, međuprostoru i van prostora,

oni u zakonu, oni van zakona i iznad zakona,

oni dobri i oni zli,

kraljevi i sluge,

anđeli i demoni,

zmije i zmajevi,

vitezovi i probisveti,

sveci i zlikovci,

oni vatreni, vazdušni, vodeni, zemljani i oni u duhu,

oni u meni i oni izvan mene,

oni pre mene i oni posle mene.

 

Neka niko i ništa ne staje na moj put.

Neka se volji mojoj i putu mojem sve povinuje!

Abrahadabra!

Tradicija i tradicionalizam

Jednom prilikom sam se našao u raspravi sa sagovornikom koji je tvrdio da je čovečanstvo mnogo napredovalo na svaki način, u odnosu na sve ono što je istorija imala da nam ponudi u prošlosti. Po njemu, ravnopravnost i tolerancija prema različitostima je na daleko višem nivou nego ranije, a tendencija je da će u tom pogledu biti postignut još veći napredak u budućnosti. Navodno, društvena uređenja su mnogo bolja i bliža individualnosti nego ranije, omogućena je daleko veća sloboda izražavanja mišljenja i govora, sloboda kretanja, sloboda napredovanja itd. Tehnološki smo u mogućnosti da komuniciramo i razmenjujemo ideje, gotovo besplatno i trenutno, sa ljudima na najudaljenijim krajevima svetla, a i putovanja su daleko jednostavnija i brža. Imamo struju i toplu vodu, internet i telefone i sve ostalo, a mogućnosti zarade su gotovo neograničene. Takođe i spiritualno, nadišli smo gotovo sve tabue, i saznali gotovo sve što je nekada bilo misteriozno i nejasno, a što se davalo samo izabranima u linijama nasleđa. Danas je sve dostupno svakome, i samo zavisi od čoveka šta želi i šta hoće da postigne, naravno samo ako se potrudi. Ukratko, manje-više sve je bolje nego ranije.

Na prvi pogled šta bi jedno zakeralo poput mene tu moglo da ospori? U prvu ruku rekao sam da se ne bih složio da čovečanstvo napreduje. Recimo, šta su pokazatelji tog napretka? Zapitao sam se da li su idiotizam širokih narodnih masa i nadmenost elite danas nešto drugačiji, odnosno napredniji nego pre hiljadu ili dve hiljade godina? Karakter ljudskih bića se suštinski nije promenio, a prava promena, pravi napredak ogledao bi se upravo u promeni karaktera. Jedino čega ima novog to su načini oživljavanja starog i gomilanje posledica delovanja prethodnih pokoljenja. Međutim, ono što je suštinski sporno jeste sama ideja napretka. Ukoliko napredak merimo količinskim pokazateljima, onda svakako da je čovečanstvo ostvarilo ogroman napredak. Međutim, takva gledišta su hronocentrična i u suštini naivna, jer ne uzimaju u obzir suštinske temelje čoveka.

Izneću ovde primer jednog nekonvencionalnog gledišta poreklom iz, po mnogima, upitnog izvora, ali ja ga naglašavam kako bih osvetlio mogućnost drugačijeg sagledavanja. Karlos Kastaneda je pisao da su ljudi u suštini degradirali u odnosu na početne pretpostavke ljudskog bića. Nekada je ljudsko energetsko obličje bilo u obliku sfere dok je danas jajastog oblika, a što mogu opaziti vidovnjaci njegove magijske loze. Dakle, čovek je napredovao merilima jednog uskog materijalističkog pogleda na svet, u okviru sagledavanja osobenog za jedan položaj skupne tačke. Međutim, mi koji težimo da stvari sagledavamo metafizički, ne samo da moramo odbaciti te tvrdnje nego i sam materijalistički pogled na svet. Ne možemo materijalističkim merilima procenjivati stvari metafizičke prirode, osim ukoliko se materija ne počne sagledavati i određivati na potpuno drugačiji način. U svakom slučaju, danas postoji velika mogućnost da mnogi ljudi ostvare značajne spoznaje i usavršavanja znanja i veština, ali daleko od toga da se opšta situacija čovečanstva može nazvati napretkom. Na primer, u oblasti ezoterije, možemo pronaći mnoštvo knjiga i informacija na tu temu, ali hoćemo li biti u stanju da sretnemo pouzdanog čoveka, adepta, baštinika neke određene grane ezoterizma? Ezoterijske i mistične škole danas nisu ništa manje zatvorene nego pre hiljadu ili više hiljada godina. Ono čega je danas više u tom pogledu jeste broj neznalica i manipulanata u svim tim oblastima, među koje ubrajam i one što vode neke takve navodno autentične škole.

Pogledajmo čega još nije bilo nikada pre. Nikada pre (da je to nama poznato) na planeti nije živelo oko 8 milijardi ljudi niti je ljudska nejednakost bila toliko izražena kao u današnje vreme. Istovremeno, nikada pre čovečanstvo nije živelo pod režimom vladavine novca, a što ukazuje na materijalistički duh vremena. Nikada pre ljudska svest nije bila u tolikoj meri materijalistička nego danas, a sama ta činjenica ukazuje na napredak materijalne civilizacije i opadanje duhovnih karakteristika velike većine čovečanstva (svaka čast pojedincima). To što smo danas prevazišli tradicionalne tabue posledica je uništenja tradicionalnog sveta, a što ne znači kako sada živimo bez ikakvih tabua. Danas su na delu drugačiji tabui, u skladu sa duhom vremena. 

Dalje, nije stvar u tome da većina čovečanstva danas bolje živi, nego da se iz materijalističke perspektive ne mogu sagledavati metafizička pitanja kao što je recimo duhovni napredak (čak je i sama ta formulacija upitna). Drevne religije imale su jasno unutrašnje metafizičko jezgro, što je u vremenu širenja hrišćanstva u velikoj meri uništeno. Samo hrišćanstvo, budući siromašno duhom, nije moglo izgraditi ezoterijsko duhovno jezgro, nego je mestimično iskrilo verski obojenim misticizmom, a što u suštini nije imalo nekog posebnog uticaja na glavni tok koji se vremenom vulgarizovao i izrodio u dobro nam poznati sekularizam. Nije postojalo, ne postoji, niti će ikada postojati središnja ezoterijska hrišćanska struktura, jer je samo hrišćanstvo utemeljeno na instituciji Crkve, koja je egzoterne prirode, a ne na ezoterijskom tajnom društvu posvećenika. Crkva nije i ne može biti tajno društvo već univerzalna zajednica. U hrišćanstvu nema autoriteta izvan Crkve niti u njoj postoji legitimna i autoritativna ezoterijska struktura. Ne sporim metafizičke aspekte hrišćanstva, mistično hrišćanstvo, ali unutar hrišćanske tradicije nije postojalo nikakvo strukturisano ezoterijsko jezgro. Tako nešto jednostavno nije svojstveno hrišćanstvu kao religiji. I sama ta činjenica ima svoje posledice, a jedna od njih je proces sekularizacije. Hrišćanstvo nije elitistički kult ili tip religije. U hrišćanstvu ne postoje nivoi posvećenja, niti su neki njegovi aspekti nedostupni bilo kome osim uskom krugu adepata. Hrišćanstvo je u tom smislu izraz egalitarizma. Ono ne sadrži više i niže istine, nema gradacije. Tačno je da su postojale hrišćanske ezoterijske struje i mistični oblici, ali takve pojave nikada nisu bile u njegovom središtu, već su glavne tokove određivale uglavnom razne interesno-dogmatske klike. Međutim, ono čega je u hrišćanstvu bilo u obilju, jesu veliki intelektualci čije je delovanje utrlo put ustanovljavanju vladavine razuma.

Prioritet boljeg života je opšti izraz za ono što znamo pod specifičnim nazivom „američki san“. U knjizi „Zajahati tigra“, Julius Evola je tvrdio da između materijalnog siromaštva i duhovne bede ne postoji nikakva veza i da samo najnižim i najglupljim slojevima društva možete nagovestiti kako je formula sreće i ljudskog integriteta ono što se s pravom naziva idealna životinja, blagostanje kao kod stoke. Po Evoli, ne postoji veza između smisla života i uslova ekonomskog blagostanja. Pravi smisao ekonomskog i socijalnog mita jeste da je to sredstvo unutrašnjeg otupljivanja usmerenog ka izbegavanju problema egzistencije lišene svakog smisla i da učvrsti suštinski besmisao života savremenog čoveka. Evola primećuje da veliki deo čovečanstva Zapada smatra prirodnim postojanje lišeno stvarnog značenja nepodređeno nekom višem načelu, tako da su se ljudi pomirili s tim da žive što podnošljivije i što je manje neprijatno moguće.

Mi živimo u vremenu opšteg mediokritetstva, skepticizma i izveštačenosti, dok su naše veze sa prirodom sve tanje. Čovečanstvo je na ovom svetu postalo kao slon u staklarskoj radnji. Ljudi se ponašaju suviše nadmeno, ne poštuju prirodu, ne poštuju sami sebe, jedni druge. Hoće da pametuju a nemaju kapaciteta, znanja i veštine. Nemaju mudrosti. Ekosistem nikada pre nije bio toliko uništen kao u naše vreme. Iza egipatske civilizacije, na primer, ostale su piramide i hramovi, kao što su iza gotovo svih iščezlih civilizacija ostali objekti sakralne prirode, a što ukazuje da su najtrajnije građevine one posvećene duhovnim svrhama. Iza aktuelne civilizacije ostaće samo gomila đubreta i opasne radioaktivne materije koje će se raspadati ko zna koliko dugo. Mi smo jedina civilizacija koja je zaprljala okeane. 

Pogledajmo kako je u najnaprednijoj državi prve polovine XX veka prošao jedan genije Nikola Tesla. Mogli smo imati besplatnu energiju, pa ipak na snazi su i dalje fosilna goriva i proizvodnja struje koja se naplaćuje, bila ona „zelena“ ili „crna“. Može biti da imamo lekove skoro za sve bolesti (što je upitno), pa ipak leče se oni koji imaju da plate, što ukazuje na ispravnost moje teze o tome da je ljudski karakter ostao nepromenjen, samo su sredstva uništenja danas efikasnija. Osim toga, mi nemamo lekove za mnoge otrove koje smo sami stvorili.

Franz Sedlacek

U naše vreme socijalni darvinizam je izraženiji, ali to je posledica veće društvene pokretljivosti i otuđenosti. Danas lakše možemo napustiti naše mesto rođenja i jednostavno se odseliti na drugi kontinent, ali je to od slabog značaja u pogledu duhovnog usavršavanja čoveka. Sa druge strane, australijski Aboridžini, za koje se smatra da već 50.000 godina žive na tom kontinentu, za sve to vreme nisu izgradili ništa. Ostavili su samo crteže po pećinama. Hoćemo li ih zbog toga, baš kao i britanski protestantski kolonizatori Australije, smatrati manje vrednim, primitivnim, podljudskim? A malo ko zna koliko je aboridžinska kultura duboka, magijska i bogata sadržajem. Sada dobar deo tog naroda „uživa“ blagodeti moderne civilizacije, i poput severnoameričkih Indijanaca, traži smisao u alkoholu, drogama, umirući od bolesti uzrokovanih šećerima i lošom ishranom. Njihove zajednice se polako raspadaju i gube religijsko-magijsku vezu sa precima. Veliki napredak!

Poslednji veliki prorok Zapada, Alister Kroli, bio je za života (i još uvek je) izvrgnut ruglu i satanizaciji, u ambijentu kojim vladaju tabloidi i vulgarna svetina, i to u zemlji koja je u njegovo vreme civilizacijski bila najnaprednija. On je na jednom mestu napisao kako čovečanstvo očekuje barem još pet stotina godina mraka dok ne zaiskri svetlost novog eona koja bi onda proizvela stvarnu promenu. Ovo što gledamo, što nazivamo napretkom, da upotrebim Krolijeve reči, jesu „abortusi novog eona“. Taj napredak je jedno bezvredno đubrište za šta će biti potrebni vekovi da se počisti sa lica Zemlje. Međutim, mi nemamo garancije da će se to tako i dogoditi jer budućnost je velika nepoznanica.

U naše vreme ljudska svest je dobila mogućnost rasta i širenja, ali je uglavnom postala još suženija, egocentrična. Data reč više ništa ne vredi, jer nikome se ne može verovati čak i kada nešto potpiše a kamo li kad se zakune ili obeća da će nešto ispuniti ili neće. Nije mi namera da idealizujem prošlost, ali naše vreme ne smatram ni po čemu boljim, samo drugačijim i u neku ruku jedinstvenim. Ono što je posebno zanimljivo i jedinstveno, jeste to da čovečanstvo danas nema više nekoliko paralelnih civilizacija, nego postoji samo jedna, i to ona koju sam nazvao pseudocivilizacijom, budući da predstavlja obezdušenu mešavinu većine prethodnih civilizacija na nosećem temelju tzv zapadne, odnosno evropske civilizacije. Druge civilizacije polako gube svoja osnovna svojstva i postaju karakteristični oblici pseudocivilizacije. Govoreći o kulturološkom odnosu i modernoj interakciji između Istoka i Zapada, Julius Evola kaže da Istok sada prati Zapad te sve više podleže idejama i uticaju koji su nas doveli tu gde jesmo, modernizujući se i uzimajući naše iste sekularne oblike materijalnog života. U tom procesu ono tradicionalno sve više gubi ovozemaljsko tlo i odlazi na marginu.

Šta danas znači biti tradicionalan ili biti tradicionalista? Danas se mnogi predstavljaju kao takvi, ali ono što se uglavnom može videti, jeste parada mediokritetskih klovnova koji po društvenim mrežama vitlaju heraldikom. Temelj tradicije je u identitetu, a kako je vreme u kome živimo u dobroj meri epoha „projektovane“ istorije, a ne istorije kao stihijskog procesa, tako je i identitet projektovan a ne oblikovan u stihijskim nepredvidivostima i izazovima. U tom smislu bilo bi veoma zanimljivo videti kako bi izgledalo sučeljavanje onog projektovanog sa iznenadnom provalom stihijskog. Na ličnom planu to bi se odrazilo panikom ili ludilom, a na kolektivnom civilizacijskom katastrofom. Mi smo danas mnogo ranjiviji nego naši preci još do pre samo stotinu godina.

Ne postoji više predmet tradicionalnog protiv kojeg bi se emancipatorski duh modernog i razumnog pobunio. Umesto toga, taj duh se podelio na onaj brži i onaj nešto sporiji (brži i sporiji u nihilizmu, u ovaploćenju kulturnog i duhovnog ničeg), pa je ovaj brži i avangardniji onog sporijeg i zaostalijeg nazvao konzervativnim i tradicionalnim. I što je najgore od svega, ovaj sporiji se rado poistovetio sa tom etiketom, što je bolje nego suočiti se sa sopstvenom ništavnošću koja nije ništa manja nego onog koji sebe smatra naprednim. To je kao kada bismo ideološku desnicu proglasili tradicionalnom, konzervativnom i iracionalnom, a ideološku levicu avangardnom, razumnom, naprednom i emancipatorskom. Niti je desnica tradicionalna, konzervativna i iracionalna, niti je levica avangardna, razumna, napredna i emancipatorska. Obe su, zapravo, jedno veliko ništa, izraz nihilizma duha vremena. Nihilistička pećnica se podelila budući da nema više šta da troši i sagoreva, okrenuvši se tako sama protiv sebe. Leva ruka ujeda desnu i obrnuto. Današnji tradicionalista se nalazi pred velikim problemom jer, kao što sam već istakao, ne postoji više ono za šta bi se mogao uhvatiti i stvoriti svoje uporište. Veliko ogledalo tradicije je razbijeno, a krhotine nisu dovoljne da se sagleda celokupna slika koja je, između ostalog, odraz čoveka u vremenu.

U većini današnjih ljudi besni unutrašnji sukob i postoji konfliktna psihološka napetost, što nije tlo pogodno za razvoj identiteta kakav je postojao u okvirima sveta kojeg bismo mogli nazvati tradicionalnim ili tradicijskim. Moderni čovek je čovek laži, jer on pre svega laže sebe, živeći pod maskom lažnog i varljivog identiteta, nevezano od toga kakvo je njegovo ideološko ili političko usmerenje. Otud je drevni poziv „upoznaj samoga sebe“, kako Evola primećuje, za današnjeg čoveka gotovo neupotrebljiv, neostvariv, čak nepraktičan, pa i fatalan. Ako malo zavirimo u dušu današnjih ljudi otkrićemo strašnu pustoš. Kako u toj nigdini pronaći središte sopstvenog bića oko kojeg bi istkali niti integriteta i utemeljili identitet, koji, kao što sam već rekao, čini osnovu tradicije i tradicionalnog? Ko bi se danas uopšte bavio tako zaludnim poslom kada je praktičnije pridružiti se lajavim psima levice i desnice u permanentnom građanskom ratu unutar pseudocivilizacije.

U naše vreme temelj identiteta pripada, da upotrebim izraz iz Krolijeve „Knjige zakona“, „psima razuma“. Otud je potrebno razviti indiferentnost prema svemu što se u današnje vreme smatra društvenim vrednostima i moralnim normama. Te tzv vrednosti nemaju nikakvo ishodište i uporište. Sa druge strane, napredak je u sećanju, kako kaže Dragoš Kalajić, a današnji ljudi žive u zaboravu, u kolektivnoj senilnosti, jer ne znamo ko smo i šta smo. Ako to ne znamo onda još manje znamo gde se nalazimo i kuda idemo. Naš idejni horizont je stoga hologramski. Čovečanstvo će se osloboditi i uzdići kao Feniks, iz pepela modernog sveta, ili će nestati sa lica Zemlje u sunovratu idiokratije.

Bogovi kao životinjski atavizmi i formule

Adam je, imenujući životinje, zapravo prizivao bogove ili aspekte Boga. U tom smislu možemo reći kako Darvinova teorija evolucije, verovatno bez namere njenog tvorca, ukazuje da ljudi potiču ne od životinja kao takvih, nego od bogova, tj. onih okultnih sila čiji su živi simboli upravo životinje. Erih Nojman kaže da je za primitivnog čoveka bilo prirodno da numinozni predak ima životinjski oblik. Ljudi potiču od bogova predstavljenih životinjama, bilo da su ih sami bogovi stvorili ili su bogovi ljudima postali tako što su degradirali ili sišli. Povodom ove teme, Kenet Grant je, u knjizi Alister Kroli i skriveni bog napisao da su božanstva sa životinjskim glavama bili čuvari i vodiči do tajnih prolaza podzemnog sveta te da su stvarali one nivoe podsvesti koji su sadržali moći životinja, u čijem su obliku bili predstavljeni. Čovečanstvo je, primećuje Grant, izgubilo ključ za značenje ovih božanskih oblika, jer taj ključ ne postoji na nivou racionalnog objašnjenja.

Životinje su u redosledu biblijskog stvaranja starije od čoveka, zato što su bogovi stariji od ljudskih bića, hijerarhijski, ontološki i vremenski, ali je Adam Kadmon, kao simbol kosmičkog čoveka, prvostvoreni, stariji od svih bogova / životinja zato što ih sve sadrži u sebi. Zato, po okultnom pogledu na svet, ljudsko biće u svojoj svesti može da, iz dubokih slojeva psihe prizove životinjsku ili božansku svest čiji je simbol određena životinja, što je smisao magijskog atavističkog vaskrsnuća: 

„Ta bogo-obličja su obično povezivana sa drevnim božanstvima sa životinjskim glavama. Na taj način se atavizmi ili pre-ljudske moći manifestuju u magičaru koji doživljava i aktualizuje, u astralnom svetu, moći i energije koje su posedovale dotične životinje.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 199.

Oživljavanje životinjskih atavizama u čoveku podseća na koncept mesijanskog uskrsnuća ili ubijenog boga. Uskrsnuće se javlja u telu, kao fizički ili fiziološki događaj, što znači da je reč, kako to tvrdi Grant, o neposrednom iskustvu. Mirča Elijade navodi odlomak iz Inglinsaga (poglavlje VI), gde su opisani Odinovi pratioci: 

„Išli su bez oklopa, divlji poput pasa i vukova. Grizli su svoje štitove i bili jaki kao medvedi i bikovi. Klali su ljude i nisu im mogli nauditi ni gvožđe ni čelik. To se nazivalo bes berserkira.“ Elijade kaže da su Berserkiri bili ratnici u medveđem omotu (serkr), dakle, magijski potpuno poistovećeni sa medvedom, ponekad sa vukom itd. Berserkr se postajalo inicijacijom koju je činio niz ratničkih podviga. „Kroz te ispite kandidat je usvajao način bivanja zveri – postajao je utoliko opasniji ratnik ukoliko se više ponašao kao zver. Preobražavao se u nadčoveka pošto je uspevao da preuzme magijsko-religijsku snagu mesoždera.“ Mirča Elijade, Mistična rođenja, Zajednica književnika Pančeva, Pančevo, 1994, str. 109. 

Taj berserirski natčovek je u antici neretko heroizovan, a ponekad i deifikovan. Ne leži li u tome koren ideje spasitelja?

Berserkir

Uzmimo dalje, za primer, neki drugi životinjski oblik, a neretko je to bilo i kakvo hibridno stvorenje. U tom smislu Lav-Zmija je atavistički, ali očigledno neophodan vid mesijanske pojavnosti. Istovremeno, lav je simbol judejskog plemena iz čije će krvne loze doći Mesija, pa ipak, satanizujući egipatsku magijsko-religijsku praksu kao dijaboličnu idolatriju, Mojsije je zapravo ukinuo opciju magijskih opsesija atavizmima bogova i njihovih zoomorfnih priroda. Time je čitav jedan aspekt mikrokosmosa gurnut u senku zarad obožavanja i primanja uputstava od nevidljivog i bezobličnog Boga koji se tokom starozavetne istorije ukazivao na različite moguće načine, da bi na kraju, u iskustvu poklonika, postojao kao mistična svetlost, sakralni tekst i magični alfabet.

U svetlu iskustva bogovi su formule, odnosno ključevi. Ostavimo po strani osećanja, snagu uverenja, definicije ili prirodu doživljaja i vizije. U sasvim praktičnom smislu, a to je ono što je u krajnjoj liniji jedino važno, Bog, bogovi, demoni, jesu formule: glasovne, simboličke, vizuelne, energetske. Pa verujem li u formule? Naravno da verujem, ali to je smešno pitati. To je isto kao pitati matematičara veruje li on u jednačine. Svakako da veruje, ali ono za čim on traga jesu rešenja tih jednačina! One imaju smisla jedino ukoliko se pokažu kao tačne ili netačne povodom nekog konkretnog problema koji bi pomoću njih mogao biti rešen. Mnogi će reći da je takav pogled na prirodu božanskog rigidan i ograničen, ali ukoliko ne postoji delatni fokus onda je insistiranje na uzvišenom, neshvatljivom i beskrajnom božanskom fenomenu bespredmetno osim kao tema filozofskog razmatranja.

Za Egipćane su bogovi, odnosno neteri, bezbrojne varijacije nadljudskog i neljudskog prisustva kojima je prožet naš svet. Neteri su otuda, između ostalog, sekire, guje i sokolovi. Istorijska i mitološka antropomorfizacija bogova, preko hrišćanskog Bogočoveka pa sve do doktrine čiji je izraz Čovek je Bog, nekako je zamaglila neljudsku prirodu bogova. Može li čovek biti bog a da prethodno ne prestane biti čovek, odnosno postaje li čovek božanski samim tim što upravo aktuelizuje svoju čovečnost u njenoj punoći? Priznajem, ovakve dileme zvuče kao prazna retorika i u svetlu praktičnog nemaju mnogo smisla. U svetlu praktičnog čovek se može poistovetiti sa formulom ne bi li istu otključao u svojoj svesti. Dakle, formule su da se koriste, a mag je, poput matematičara, onaj ko barata formulama. Neteri, tj bogovi, odnosno formule, jesu datost sveta, baš poput vazduha, vode, zemlje, trave, životinja ili bilo čega drugog. Pa kao što bez imalo ustručavanja pristupamo svim tim datostima, tako pristupamo i formulama. To su normalne datosti našeg sveta i naše svesti. Na stranu što među tim datostima vrebaju mnoge opasnosti, ali zar ne vrebaju i među mnogo banalnijim pojavama? Možemo se udaviti u vodi, razlupati o zemlju, otrovati od biljaka ili nas životinje mogu rastrgnuti, vetar odneti itd. Isto tako možemo poludeti od formula ili nas one isto tako mogu oterati u smrt, poput bilo čega drugog.

Sada, kada smo neke nedoumice rešili, okrenimo se putevima otključavanja tih formula. Počnimo od jezika, jer smo navikli da magijske formule podrazumevamo pre svega kao reči. Naši su preci stvorili jezik podražavajući glasove životinja, a taj jezik onomatopeje jeste univerzalan i čini osnovu svih izvedenih govornih jezika. Nije nam potreban govorni jezik da bismo razmišljali nego da bismo međusobno komunicirali, pa i tada je u osnovi dovoljan jezik znakova i gestikulacija. Govorni jezik se razvija usložnjavanjem ljudskog sveta. Sada smo već navikli da razmišljamo u formama govora. To je posledica i proizvod generacijskog kultivisanja. U tom smislu jezik znakova, pokreta i oponašanja životinjskih zvukova je stariji. Dakle, magijske formule nisu samo i jedino reči, a često to uopšte nisu reči. U njihovoj osnovi leži namera koju prati određeni pokret, gest, stav tela, odnosno niz pokreta i gestova često izraženih kroz ples. Uglavnom je samo to dovoljno, a u drevna vremena to je i jedino bilo dovoljno. Uz taj gestovni niz, razvojem magije, odnosno njenom intelektualizacijom, u proces su uvođeni zvukovi, glasovi a potom i voljno projektovanje mentalnih slika. Tako smo došli do složenih magijskih formula i rituala. 

Dakle, imamo pokret ili niz pokreta, gest ili izražaj, stav tela, položaj ruku i prstiju, zvuk koji ispuštamo (zviždanje, kliktanje, kreštanje, urlanje), reči koje izgovaramo, mantramo ili pevamo (besmislene ili smislene) u sekvencama i ponavljanjima, imamo ritam koji pratimo, slike koje zamišljamo, a sve to kombinujemo sa povoljnim mestom magijskog delovanja u prostoru i vremenu. Moramo birati određeno mesto i određeno vreme, kada je vetar povoljan, kada je to duh nekako potvrdio šaljući nam nekakav znak u vidu čudnog oblaka, iznenadnog vetra ili pojave odgovarajuće životinje, zatim kada je Mesec u određenoj fazi, određenog dana i godišnjeg doba te kada je na nebu vidljiva određena konstelacija itd. Sve to mora biti usklađeno sa našom namerom i prirodom onoga što želimo da postignemo. Iz svega toga uviđamo da je magija prvobitna naučna delatnost jer to jeste neka vrsta primitivne nauke koja ima svoje utemeljenje u iskustvenom i eksperimentalnom iza čega stoji jedan složen svetonazor zasnovan na sveobuhvatnom determinizmu povezanosti svih stvari u univerzumu. Agens koji čini mogućim taj determinizam izražen je u moći čiji su eksponenti neteri, odnosno bogovi, daimoni. Ovi entiteti, ma koliko apstraktni bili, u magijskom smislu veoma su konkretni.

Pseudocivilizacija

Josef Vachal

Ljudi su odavno tragali za nekim delotvornim načinom prevazilaženja ove prolazne stvarnosti i njenog nadomeštanja trajnijom, koja isključuje propadanje i ništenje, i koja bi bila lišena svih teskobnih nedostataka ovog sveta. Pritom, ta bolja stvarnost kojoj se težilo, nije očigledna i vidljiva, već je skrivena metastvarnost. Ipak ona je barem u zamisli dostupna uz primenu određenih postupaka koji su u manjoj ili većoj meri (ne)delotvorni. Ti putevi i načini čine osnovu kulture. Sama kultura je izraz jasne namere i težnje ka metasvetskim odredištima. Naravno, ovo određenje je manjkavo, jer osim toga, kultura ima ulogu održavanja društvenih odnosa, ali i opstanka, iako ponekad, kulturni obrasci mogu delovati razorno po pitanju preživljavanja neke zajednice ili strukture. Ipak, tek kada se ljudska svest u određenoj meri okrene ka apstraktnom kultura poprima neku vrstu radikalnog oblika koji stvara istoriju. 

Uzimajući u obzir njenu racionalnu i metodološku osnovu, svrha kulture je prevashodno tehnička. Kultura bi trebalo da posluži čoveku kao priprema, inkubacija, i kao odskočna daska za postizanje metastvarnosti. Kultura će svoju svrhu ostvariti tako što će pomoći ljudski preobražaj te pripremiti, vaspitati i usmeriti čoveka, ali će mu isto tako pomoći i da se sačuva, da opstane u svetu u kome vrebaju predatorske sile. Iz savremenog iskustva, očigledno je da kultura gotovo da i ne vrši prethodno opisanu, tehničku ulogu. Svojom statičnošću, ukalupljenošću i krutošću, usled mnogih retrogradnih pojava i procesa, kultura uglavnom sputava i ometa ljudske proboje, inovacije i ostvarenja. Tokom istorije, a naročito u naše vreme, kultura sve više postaje oruđe političke, religijske, ideološke, ekonomske i uopšte društvene kontrole. Umesto prosvećenog sluge, kultura je u sve većoj meri postajala neprosvećeni, a podmukli gospodar.

Josef Vachal

Tokom dobrog dela istorije, kao i danas, način života i društveni odnosi, utemeljeni su na inicijacijskim načelima metasvetskih težnji, odnosno na izopačenim i dekadentnim uobličenjima tih težnji. Kako su osnovna načela, koja su odredila kultivisanje tih težnji, uglavnom iskrivljena ili zaboravljena, ostala je samo veličanstvena forma materijalnog i intelektualnog nasleđa te obrazaca koji se stalno i besmisleno proizvode, nadograđuju, razgrađuju, umnožavaju ili dodatno usložnjavaju. Tako se danas, pred našim očima, odvija titanski kulturni proces stvaranja jedne svetske hiperkulturne civilizacije. Trenutna globalizacija vodi ka objedinjavanju, mešanju i ujednačavanju svih postojećih svetskih kulturno-civilizacijskih tradicija. Međutim, konačni proizvod tog procesa nikako ne može biti civilizacija u smislu kao što su to u istoriji poznate civilizacije. Konačni, uobličeni kulturno-civilizacijski kompleks aktuelnog globalizacijskog trenda jeste jedan masivan, u biti redukovan konglomerat, (u smislu redukcije mnogih važnih, samosvojnih i životvornih elemenata njegovih gradivnih sadržaja). To praktično znači da mnoge kulturno-civilizacijske tradicije moraju da odbace, preformulišu, prilagode, redukuju neke svoje osobenosti ne bi li se bolje uklopile u zajedničku celinu. Otud ishodište globalizacije nije civilizacija nego pseudocivilizacija.

Rene Genon, u knjizi „Mračno doba“, kaže da ono što se zove renesansom zapravo je smrt mnogih stvari. Po njemu, sa izgovorom povratka grčko-rimskoj civilizaciji, iz nje su uzimane samo najpovršnije stvari, jer su samo takve stvari mogle biti izražene u pismenom obliku. Zato je bilo neminovno da takva nepotpuna obnova ima krajnje veštački karakter, jer su to bili oblici koji već vekovima nisu živeli svoj pravi život. Julius Evola, u „Pobuni protiv modernog sveta“, piše da je renesansa od antičkog sveta preuzela samo dekadentne oblike, a ne one s početka, koji su bili prožeti sakralnim i nadličnim elementima. Renesansa je, po Evoli, u potpunosti zanemarivala te elemente i činila da drevno nasleđe deluje u sasvim različitom pravcu. U renesansi je paganizam prvenstveno poslužio da se razvije obična afirmacija Čoveka, te da se podstakne entuzijazam pojedinaca koji počinju da se opijaju proizvodima određene umetnosti, erudicije i spekulacije. Ti proizvodi su, kako to Evola kaže, naravno lišeni svakog transcendentnog i metafizičkog elementa. Niče u „Antihristu“ po tom pitanju kaže da čovečanstvo ne predstavlja razvitak, na način kako se to danas veruje, ka boljem ili snažnijem višem. Napredak je, po Ničeu, moderna ideja, to jest lažna ideja.

Markiz de Sad

Pseudocivilizacija nema svog boga, ili panteon bogova, već panteon ideoloških fetiša, što je sasvim u neskladu sa osnovnim svojstvom kulture: da stimuliše čoveka u njegovom nastojanju prevazilaženja ništeće stvarnosti. Njena religija je New Age. Ideološka usmerenost pseudocivilizacije pospešuje ljudsku prikovanost za fatalnu stvarnost, tvoreći od čoveka grotesknu figuru koja svu svoju životnu energiju i vreme troši na efemernosti podmuklo postavljene u samo središte ljudskog života, njegovih težnji i želja. Takav način života deluje sputavajuće spram, kako onih metafizičkih, tako i onih posve životinjskih težnji. Ako nešto sputava uzvišene ljudske prohteve i stremljenja, sputavaće i one najniže. Pseudocivilizacija koja se rađa uporedo sa procesom globalizacije, lišena je metafizičke dimenzije. Ona nema svojih piramida, zigurata, katedrala, sinagoga, džamija, partenona, ašrama, pagoda, stounhendžova, crkvi, manastira, kuća duhova, obitavališta bogova, tornjeva smrti itd, već predstavlja obesmišljen konglomerat svega toga, konglomerat integrisan u globalni medijsko-informatički koloseum.

U okvirima duha pseudocivilizacijskog stremljenja jedan Markiz de Sad je potpuni heroj, pa je sasvim normalno, shodno njegovom učenju, posvetiti život beskrupuloznom uživanju u krajnjoj sebičnosti i samoživosti sadizma, bez ikakvog obzira prema svim živim bićima, što predstavlja sve izvesniju perspektivu, ako ne morala, ono bar opštih obrazaca tzv neformalnog ponašanja. Ako vrednosti izviru iz čoveka, a nisu date od Boga (što predstavlja jednu od osnovnih prosvetiteljskih ideja dosadašnjih istorijskih revolucija tzv Novog veka), onda su one posve proizvoljne, pa stoga niko nema pravo da svoje vrednosti nameće kao opšte samo zato što se one svojim promoterima čine logičnim, naprednim, univerzalnim ili moralno ispravnim. Istorijske društvene snage koje su taj filozofski prestup načinile i još uvek ga čine, jesu duhovni stožeri aktuelnog pseudocivilizacijskog procesa.

U svetlu prethodne tvrdnje nameće se neodoljiv utisak koji povezuje de Sada sa novovekovnim humanističkim i nacionalističkim revolucionarima. Takav utisak ukazuje na činjenicu da je duh građanskih, demokratskih, nacionalnoslobodilačkih te komunističko-socijalističkih revolucija zapravo jedan duh. Taj duh, osim što je duh modernosti, istovremeno je i preteča duha pseudocivilizacije. Taj duh, budući nasilan i samoživ, beskrupulozan i isključiv, egocentričan i revolucionaran, u suštini je duh sadizma. U već pominjanoj „Pobuni protiv modernog sveta“, Evola piše o Meternihu koji je shvatio da revolucije njegovog vremena nisu spontane, da nisu narodni nego veštački fenomeni izazvani silama koje u zdravom telu naroda i država imaju ulogu kakve imaju bakterije u stvaranju bolesti. Evola kaže da je Meternih takođe shvatio da je nacionalizam kakav se pojavio u njegovo doba bio tek maska revolucije i da je revolucija u osnovi međunarodna činjenica, u kojoj su pojedinačne revolucionarne pojave samo lokalne i zasebne pojave jedne jedine prevratničke struje svetskih razmera.

Sve što činimo zaista je besmisleno ukoliko u to nije ugrađena namera čiji je cilj pobeda nad negacijskim silama. U kompleksu pseudocivilizacijskih vrednosti (i prakse), predočena namera ne postoji ili je krajnje izvitoperena. Opšta težnja duha pseudocivilizacije jeste izbegavanje smrti (odlaganje neizbežne egzekucije) putem degradirajućeg niza spasonosnih preobražaja (involucija), a što će se smatrati razvojem i napretkom. Karlos Kastaneda je u knjizi „Unutrašnji oganj“, poglavlje „Izazivači smrti“, opisao sudbinu sledbenika involucijske opcije među starim čarobnjacima Meksika. Naime, trudeći se da izbegnu smrt (koja će ih jednom ipak uloviti), pretvorili su se u čudovišta. Verovatno će kao takvi naposletku i umreti. Biće to smrt nakaza, a ne ljudi. Duh pseudocivilizacije, s obzirom da je ujedno i duh sadizma, iz praktičnih razloga pribegava mimikriji. Oblici te mimikrije predstavljaju one najupadljivije ideološke velove duha pseudocivilizacije potaknute procesima globalizacije.

Pseudocivilizacijski ideološki velovi deluju groteskno poput de Sadovih oblika seksualnosti. Sa stajališta sadizma kao pogleda na svet, oblici ispoljavanja pseudocivilizacijskog duha deluju besmisleno i frustrirajuće spram, po sadizmu, jedine smislene ljudske težnje – za ličnim zadovoljstvom! Ispoljeni ideološki oblici duha pseudocivilizacije samo su simulakrum nekakve univerzalne etičnosti i poretka. Taj navodni poredak nalazi se u ulozi ideološkog samoobmanjivanja postmodernog čovečanstva, odnosno u ulozi ambicije globalne hegemonije ostvarene doziranim stvaranjem imovinsko-pravnog i političkog haosa. Svrha postmodernih univerzalnih ideoloških oblika leži u njihovoj praktičnoj demagoškoj upotrebljivosti, što u krajnjoj liniji služi uvećanju vlasti pseudocivilizacijske elite moći. Taj put je opasan put, te lagano ali sigurno, preko globalnog haosa vodi u globalni totalitarizam, jer to će biti jedini način uspostavljanja reda, koji će iznedriti još veći nered.

Ja ću biti tvoj Ptah, ti budi moj Hotep

Gertraud Reinberger Brausewetter "Dream Face"

„Ja ću biti tvoj Ptah, ti budi moj Hotep.“ Tako je glasila rečenica na ulazu u Viziju. Doktor K, najgnusniji od svih okultista koje sam ikada sreo, sedeo je na granitnom tronu usred nedođije, zapravo jedne ogromne, tamne ravnice kojom šibaju oluje i tornada. Njegov tron postavljen je u središtu platoa i predstavlja jedinu vidljivu građevinu iznad koje se kovitlaju munje i vazdušne struje. On je posve crn, nepomičan i dostojanstven. Večno miran, u muklosti i nemisaonosti. To je cena njegove večnosti, nekakva bogodemonska zombifikacija, mumifikacija, nosferatuizacija. On je Čovek u crnom. Nema lica. Nema oči. Glavu mu pokriva crni metalni šlem. Sav je oklopljen, užasan i sam. Niko mu ne može prići. To je sveti kip egocentričnosti. Štuju ga, ali ga se plaše. Zavide mu, a ne smeju. On je gospodar oblika, stvaranja i razaranja. Neko drugi govori njegove misli. Zapravo, uvek neko drugi sve čini umesto njega. Neko drugi misli, govori, oseća, dela. Uvek neko drugi, jer On ne čini ništa. Na mentalnom ekranu njegove svesti sjaji ono što je on sam nekada nazivao crnim suncem, čije najfinije protuberance iz središta neodređene sferične pojave zaranjaju duboko u njegov um. Zapravo, Doktor K sa kojim vodim razgovor je tek jedna u nizu manifestacija tog grotesknog Crnog boga koji predstavlja vrhunsko dostignuće izopačene egocentričnosti. On je plafon. On je vrhunac... ili dno.

Doktor K je nekada bio čovek čiju je svest proždrala ta groteskna figura sa kraja sveta. Njegova posvećenost abortusima dovela ga je do Gospodara. Uznesen je na nivo retko privilegovanog zombija. Lišen svesti, Doktor K je i dalje raspolagao umom, odnosno, kabalistički govoreći, sferom Ruah, iznad kojeg je, umesto vrhovne trijade: Keter-Hokmah-Binah, sjajio Daat. Gospodar je progutao vrhovnu trijadu Doktorovog bića. Zapravo, crno sunce je, preko Gospodara, to učinilo, jer, istini za volju, Gospodar i nije ništa drugo do nesvakidašnja, zaista impozantna ljuštura, kralj klipota, najveći među njima, lažni Ptah, forma izopačenja Najvišeg, klipot samog Boga. Doktor K je sin njegov, klipotični ekvivalent Isusa Hristosa ili možda inkarnacija Samaela, Božjeg otrova, anđela smrti.

Yaroslav Gerzhedovich

Za ovu posebnu priliku našeg susreta Doktor K je kanio da me upozna sa volšebnim aspektima elementa Vode.

„Ja sam dete Zemlje!“ Pokušavao sam da se bunim.

„Upravo zato!“ Teatralno je dovikivao Doktor K. „Upoznaj Vodu na moj način. Užas koji ću ti sada pokazati nije estetski. Sve što ćeš iskusiti Giger nije mogao da naslika. U bazenima užasa rađa se grozota koju ćeš ispiti kada time ispuniš svoj pehar. Takva je Voda. Mislio si da su lepota i užas lice i naličje iste stvari. Jesu, ali tako to izgleda u viđenju Zemlje. Voda to vidi drugačije. Dok se budeš gadio, imaj na umu samo jedno. Ako je grozota Vode tako gnusna kakva li je tek lepota? Perspektive užasa su zastrašujuće, ali naš cilj jeste drugačiji vid ushićenja. Videćeš. Pripremi se da uroniš u govna.“ Bez upozorenja Doktor K me je iznenadno i snažno gurnuo u prvi bazen.

Dok sam padao, kroz glavu su mi proletale slike mog prvog upoznavanja elementa Vode kroz prizmu zemljocentričnog kulta koji svet sazdan od te energije vidi skladno, lepo, geometrijski, svetlo. Užas Vode nije ljigav i slinav već predstavlja geometrijski užas. Sećam se kako je moj prvi učitelj učinio da Vodu vidim i osetim kao prijatnu dubinu koja krije seme akvarijanske inteligencije, u obliku hibrida Vatre i Vode. Rogati totem dubina koji pluta osvetljenim, zlatnozelenim dubinama vodene plodnosti u moru unutar mora, u unutrašnjem moru svih voda. Lepota. Međutim, ovo Doktorovo pokazanje posve se razlikovalo od mog pređašnjeg iskustva. Čim sam uronio osetio sam kako je nešto proždrljivo i pohlepno palacalo između mojih nogu a da to nije bio Doktor K. U pitanju je bila nekakva ljigava tamna prikaza.

„To je Pijavica. Daj joj nešto. Daj joj slike strasti koje te uzbuđuju. Razmeni energiju sa njom. To će ti dati snage da izdržiš sve što budeš opažao!“ Iz nekih gnjilih dubina do mene je dopirao Doktorov glas dajući mi osnovna uputstva. Ogromne sise i guzovi raskošnih crnkinja sa pornografskih sajtova otpadale su iz mog uma slivajući se u jednu blistavocrnu reku koja je tekla po obodima moje svesti pravo ka raščepljenim usnim pipcima jednog ljigavog stvora koji je stalno pulsirao i nadimao se. Ubrzo zatim, krenula je svetlost, luč duše. Hteo sam da prekinem, ali mi je Doktor K naložio da ipak iscedim koju kap. Ejakulacija. Gnusni stvor je halapljivo sisao moju svetlost. I tada, iz nekih crvljivih nutrina te klipotčine, naišla je crna luč, esencija noći, energija crne svesti u tečnom obliku koja je počela da mi kaplje sa temena po licu i dalje po telu tvoreći finu rešetkastu strukturu. Tada mi je na trenutak kroz um sinula pojava jednog mog prijatelja sa porukom da sam idealizovao tamu. Tog momenta, znao sam da je tama zapravo idealizovala mene. Shvatio sam da je ta moć idealizacije zapravo najmagičniji aspekt tame. Ona je ta koja idealizuje i tako privlači sve one koji žele da budu idealizovani do besvesti. Doslovno do besvesti...

Yaroslav Gerzhedovich

„Postigli smo uniju.“ Iz nadrealne daljine ili dubine, siktao je neki glas koji sam na predočeni način razumeo ili tumačio. Našavši se kao u nekom oklopu, iznenada sam osetio priliv nekakve snage i osećaje kakve nikada ranije nisam imao. Potpuno predat i izgubljen u toj odvratnoj sferi, jezdio sam njenim dubinama, osokoljen novom odlučnošću koju mi je podarila Pijavica. Nije me bilo briga za samog sebe. Ništa drugo nisam želeo niti znao osim jedne stvari, da zaronim do samog dna, da idem do kraja iako sam znao da kraja nema. Tečnost je bila živa. Dobivši iskustvo crne svesti, stekao sam i njene afinitete. Mesto mi se dopalo. Dopalo mi se plutanje u polutami ispunjenoj ljigavim oblicima postojanja. Zadivljen a indiferentan, čak i prema smradu kojeg je zaista teško bilo razlučiti od vizuelnih pojava. Dodiri, oseti, uzbuđenje. Ko bi rekao da se u svom tom užasu može pronaći takav užitak, zadovoljstvo na granici ludila, pravo mračno blaženstvo među ljigavim, smrdljivim, ogavnim, zastrašujućim larvama čija je palacajuća sluzavost neprekidno slavila boga gnusnih dubina, onog prvog kojeg je tama idealizovala.

Hor abortusa

Udobno zavaljen u starinski ležaj, poduprevši glavu rukama iza potiljka, ukrstivši prste, posmatrao sam kroz otvoreni prozor kako munje paraju nebo. Moćna nebeska tutnjava iz mog uma brisala je svaku pomisao o tome kako možda postoji način na koji bi se moglo izbeći neumitno. Iznenada sam osetio snažan nadrealan vetar koji dopire odnekud sa leve strane moje svesti. Shvatio sam da masovna ubistva nerođenih ljudskih bića, koja se pod plaštom vrednosti moderne civilizacije vrše u matericama žena, ne ostaju bez nekih gnusnih posledica. Svaki pobačaj otrgnut od zemaljskog, ljudskog života, ipak negde, nekako, u nekom pseudoobličju naposletku odživi svoje. To što je neko intervenisao da spreči rađanje, ipak ne sprečava nameru životvorne sile da svest koju je poslala u delatnu arenu svemira daruje svrhom i iskustvom života. Taj život i nije život kakav je prvobitno namenjen abortiranom biću, ali je ipak život, i ono ima da ga proživi, kakav god bio.

Upravo je taj iznenadni vetar došao iz te, za ljudske ukuse, zaista gnusne sfere u kojoj bitišu odbačeni, neželjeni, uskraćeni i osakaćeni. Bauljaju u gomilama, smrskanih glava, otkinutih udova, a nekako već odrasli, sluzavi, sa pupčanim vrpcama koje im krvavo vise iz utroba. Klibere se i užasno vrište onim istim vriskom koji su ispuštali dok su ih na silu vadili. Tako izgleda projekcija osakaćene volje, unakažene svesti, koja nekako postoji, groteskno, ali postoji. Osetili su me i sada dolaze. Dvadeset godina nakon mog rođenja saznao sam, sasvim slučajno, da sam i ja bio planiran za pobačaj. Srećom, bio sam već veliki petomesečni fetus. Doktor nije bio siguran. Nije smeo da rizikuje. Dakle, osetili su me i sada mi prilaze. Možda misle da sam jedan od njih. Uspeli brat. Mnogo puta mi padne napamet, kada se nađem u nekom društvu, kako bi bilo dobro da su u tom trenutku prisutni ti koji su ubijeni još pre njihovog rođenja, koje se nije nikada desilo, jer eto...

U ime nekakve ideologije neko sasvim legitimno i legalno vrši ritualno žrtvovanje nevinih stvorova, netaknutih, čistih, u ime ženskih prava, u ime nekakvih krvožednih civilizacijskih vrednosti, u ime slobode. Sve to cilja na prava odraslih, ali šta je sa pravima nerođenih? Oni nemaju nikakva prava? Pitala se moja novostečena humanost, osećajući tu nesnosnu bol koja je do mog uma doprla na talasima demonske sile koju sam prizvao. Pitao sam se, ako oni posve bespomoćni nemaju pravo na život, kakva prava onda imaju oni izašli iz materice? Dakle, nije nikakav greh ubijati rođene, kad je sasvim u redu ubijati nerođene. Nemojte da mi se neko posle žali zato što je ubijen ili da užasnuto cokće kada neko napravi pokolj u komšiluku. Eto, najednom mi je komšija postao neželjen i ja sam mu smrskao glavu i bacio telo u kantu za đubre. Planiranje komšiluka.

I tako, mogao sam ležati u krevetu sa devojkom, za ovu priliku nazvanom Amuleta, koju su abortirali pre kojih dvadeset godina. Sada ležim sam, osuđen da uživam u samotnim posledicama iskorenjivanja ljudi u ime ljudskosti, ubijanja konkretnog bića u ime ideala. U tim napetim trenucima gomilanja nekakvog gneva pomešanog sa empatijom, predamnom poče da se stvara gomila pištećih, smrdljivih nakaza. Hor abortusa! Freak show! Njihovo postojanje truje atmosferu. Ljudi imaju noćne more. Abortusi se hrane energijom patnje onih koje trenutno abortiraju. Odnekud se pojaviše neke krvave ruke. Krvavi lekarski mantil. Naravno, ko bi drugi to bio nego Doktor K! Teatralan u svojoj raspadajućoj pojavnosti započeo je svoju besedu:

„Ubio sam grad veličine Smedereva. Šezdeset hiljada duša nosim na sebi. Nije mi lako. Moja sestričina je ostala trudna u trećem razredu srednje škole. Naravno, mladić, neki student se usrao. Njegov tata je platio abortus. Moja sestra pristade, doduše nerado, ali na pritisak njenog muža, mog zeta i njegove majke, jer pobogu sramota, šta će svet reći, još nije ni školu završila, šta će joj to... Za tili čas se skovala zavera za ubistvo jednog bespomoćnog stvorenja od strane njegovih najbližih: otac, majka, babe i dede, naposletku ja, izvršitelj, plaćenik, dželat, krvnik. U jednom trenutku sam shvatio da sam upravo ubio unuče moje sestre, dakle mog krvnog srodnika. Nije odmah moglo da izađe jer sam mu odlomio glavu, pa sam morao da ga vučem za ručice koje sam takođe pokidao. Izvadio sam malog Miroslava, iz tačno dvadeset i dva komada. Svaki komad sam imenovao. Dok sam ga ubijao to ime mi se motalo po glavi. I kada sam pogledao užas na mom stolu shvatio sam da sam ja zapravo oličenje zla, kasapin, ubica, čedomorac, sluga mračnjaštva. Miroslav. Ubio sam Miroslava i na hiljade drugih. I vidi me sada. Vidi me u šta sam se pretvorio. Vidi kuda idu krvnici poput mene, u šta se pretvaraju. Pogledaj me!“

Doktor K mi se uneo u lice, drmusajući me za revere pidžame. Izgledao je jezivo. Šezdesetogodišnjak. Podočnjaci. Oronuo. Užasan pogled. Alkohol. Sipam mu domaći absint. Pijemo. Zamolio sam ga da odagna grotesknu gomilu koja je traumatizovala atmosferu moga doma.“

Ne mogu. To su moji gresi. Uvek me prate. Oni su integralni deo moga bića. Ja im dođem kao neki leprozni mesija. Spasao sam ih. Živeli.“ Što se više absinta točilo, Doktorovi gresi bili su sve vidljiviji. 

„Dođi da ti pokažem Pakao kad već nisi hteo da kročiš u Raj.“ Bile su to poslednje reči koje sam čuo pre nego što sam utonuo u sanjanje. Nesretni Doktor K bio je moj idealni vodič kroz tamni okean onih neželjenih aspekata svesti koji su mi sudbinski nametnuti da ih iskusim u njihovoj punoj snazi manifestovanja. U Bazenima Užasa neka sila je kao eksponate držala gnusno-bestijalne oblike svesti i postojanja od čijeg prisustva mi se okretao stomak. Samo saznanje da tako nešto postoji bilo je dovoljno da mi neka nadrealna vlaga nemira uđe pod kožu, u kosti, u stanište mojih vizuelnih i mentalnih moći. 

„E, to oni prizivaju. S tim oni komuniciraju. Pojma oni nemaju. Pojma oni nemaju... Ti pogani nosioci Napretka, Nauke. Pojma nemaju, nevidnici...“ Kao u transu, ponavljao je Doktor K još nekoliko puta to nevidnici.

„Ko su ti nevidnici?“ Pitao sam, sve okrećući glavu od prizora.

„Oni! Majmuni progresa. Skaredni imitatori prirodnih procesa. Ljudi. Gledaj mladiću, gledaj!“ Čvrsto me je uhvatio za glavu u pravcu odakle su dolazili prizori neopisive Grozote iz Bazena Užasa.

„Nije voda to u čemu Oni plivaju. To je Gnoj. Sreća tvoja što ne možeš da osetiš smrad, jer ovo nije takav san, ali ako odemo dublje...“

„Ne želim!“ Dreknuo sam. „I ovo je dovoljno. Više nego dovoljno. Pakao postoji. Pokazao si mi ga.“ Tada sam shvatio da Pakao zaista postoji. No, kako je to mesto tako užasno, zaista ga je teško i zamisliti a kamo li stremiti ka toj sferi.

„Ako misliš da ovde završavaju duše grešnika varaš se. Ovo nije ljudski svet, niti svet namenjen ljudskim dušama. Ovde ljudska bića ne mogu da opstanu, ne mogu ni da pojme, niti opaze ovo mesto. Mogu samo nesvesno da povlače niti koje u naš svet dopiru odavde, i to je sve. Oni ne znaju, ali onda kada nešto, mnogo puta razblaženo, ipak dopliva do njihove svesti oni se prepadnu ili budu fascinirani. Dođe im iz dupeta u glavu. Bivaju iznenađeni, preplašeni, užasnuti. Da bi čovek mogao bitisati na ovakvom mestu mora prestati da bude čovek, a takvih je veoma, veoma malo. Ja, eto, igrom sudbine, bez da sam tome težio i da sam se trudio, imam tu neljudsku privilegiju. Nikog nema u Paklu osim nakaza. Ogroman broj ljudskih bića kada umre ode u ništavilo, postane ništavilo, biva slika u tamnoj reci koju neka samosvest ponekad osvetli, ako ikad. Ja znam Smrt. Smrt je moj Učitelj.“

Skrivena u mračnom uglu Amulejeve ličnosti, kako je glasilo pravo ime Doktora K, ogrnuta u kostreti sasvim obične devojke, bitisala je Amuleta, pobačena ćerka Amulejeva. Jedna gorljiva čežnja, jedna superiorna seksualnost, jedno božansko pušenje pred čijim sam prvim obrisima ustuknuo i ne usudivši se da iskusim, da zatražim, da doživim i okujem u gvozdenu graviru sećanja. Za večnost i zadovoljstvo u večnosti! Sreo sam je na seminaru u organizaciji asocijacije lokalne samouprave. Njen apartman pod imenom Jesod, nalazio se tačno između mog i apartmana moćnog Državnog Sekretara za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Apartman Jesod krasila je ogromna freska Svete Bogobaciteljke. Vlasnici hotela bili su revnosni vernici i poklonici tzv grkokatoličke interpretacije sećanja. Abortus Svete Bogobaciteljke krasio je broj Devet. Centralno mesto na kompoziciji freske zauzimala je sama presveta Bogobaciteljka koja leži na krvavoj beloj postelji. Lice joj je uruženo grčem dok joj pogled pada ka izvađenom plodu njene utrobe. Nad Božjim Sinom je izvršen abortus. Emancipatorska sekta Irodovaca i gnusni klub fariseja uspeli su u njihovoj nakani u samom temelju vremena. Arhanđeo Gavrilo, u liku plavokosog muškarca, užasnutog pogleda iz donjeg desnog ugla slike, zapanjeno posmatra prizor ubistva nerođenog Spasitelja. Nema nade za čovečanstvo. Iznad glavnog prizora, umesto anđela nebeskih jerarhija, oslikani su likovi aktuelnih angažovanih feministkinja i borkinja za prava žena. Ozarenih fizionomija borkinje su sa nebesa građanskog aktivizma pozdravljale ovaj sveti čin ženske emancipacije i trijumfa nad otelotvorenjem mrskog im svega muškog i patrijarhalnog. Slavile su ubijanje nerođenog muškog boga čije je komade tela u krvavoj krpi držao opsceni Doktor K. Hor abortusa mučenika pojao je paklensku liturgiju. Devojka Amuleta je sa zapanjujućom koncentracijom i neviđenom strašću sisala, lizala i iskreno obožavala ispruženi kažiprst moje desne ruke. Bila je to praktična simulacija užasa stvarnog pušenja kojeg sam se bojao i priželjkivao u isto vreme.

„Zamisli šta bi se desilo da sam se rodila.“ Rekla je u pauzi između beskrajnog samozadovoljavanja, u epizodi u kojoj je moja malenkost imala čast da bude upotrebljena kao samosvesni dildo. Polusvesni dildo, dodao bih, u kontekstu njene usredsređenosti na samu sebe. Moja svest je tu ništavna. Nikako nisam mogao da joj budem partner, ljubavnik, ništa što bi pretpostavljalo nekakav ravnopravan odnos. Moći moga tela i uma nisu bile dorasle silinama strasti njenog čudnovatog bića. Moja celokupnost komotno je stajala u njenoj ruci. U trenucima krajnje ushićenosti eksplozijom seksualne sile, iz njenog tela su izbijale varnice koje su osvetljavale prizore sa freske dajući joj čudnovatu dinamiku.

Emil Melmoth

„Naš psihički kontraanal je usledio tačno onog momenta po ulasku mog neovaploćenog bitka u apartman Jesoda gde je Vaš ovaploćeni bitak boravio udobno ugnježđen među belim prekrivačima etera.“ Obratila mi se nakon duge pauze između sekvenci teških masivnih scena seksualne torture.

„To je čudesno otkrovenje. Dozvolite mi da umesto Vas pročitam, oh dozvolite mi toliko sam uzbuđena.“ Njene reči su pratile ritam napupelih bradavica. Jesod je to, apartman temeljnih spoznaja.

Zavirio sam u Amuletinu dušu ranjenu ljudskom samonametnutom nesavršenošću. Samo je tražila da je neko vidi i prihvati takvu kakva ona jeste. Prezirala je strah, egocentričnost, samoživost, ograničenost i slepilo ljudskog sveta, sveta muškaraca čija ju je izopačenost na neki čudan način povređivala.

„Vaš poziv,“ pojala je Amuleta, „bio je životinjski. Pitali ste me da li ću Vas posetiti. Oh taj krik, taj zov, to dozivanje zrelog falusa, zrelog tela, zrele želje, one prave, istinske, one očinske, ljubavničke, one koja neslućeno zlom manipulativnošću daje i oduzima od onog koje će biti otrovano. Oh, magistre moj, pa to je upravo ono sto priželeh od eksperimenta, da se otruje i umrtvi svaki deo koji je zdrav.“

Tlocrt, odnosno energetski otisak njenog bića ličio je na glifove klinastog pisma zlatne boje na crnoj pozadini. Zaronio sam opipavajući unutrašnjim vidom ta ispupčenja i nabore, milenarne ožiljke iz dalekih sfera. Njeni pipci obavijali su se svud oko mene, ulazivši u svaku poru mog uma, moje duše i tela. Hladna vrelina disala je gromoglasno i nežno. Moj mač sekao je po masi abortusa.

„Imali ste dovoljno vremena da razmislite o toku eksperimenta, a onda… neka panika, neka unutrašnja histerija, nemir, mlaz vrelog nespokoja, neki smrad… To je trulio alfa mužjak. Tačno kada ste uspeli da saberete sve delove Vašeg ovaploćenog bitka, začulo se nepravilno kucanje… Ne! To je bilo nenormalno iritantno tandrkanje po vratima, potpuna nesuptilnost, potpuno odsustvo mere i razmere, jedna bahata, neotesana gnusna lupnjava, bez takta. Gađenje vas je obuzelo i nemir se vratio ali ste nekako izgovorili to da uđem.“

Za to vreme, ležao sam udobno rasprostrt u apartmanskom ležaju, prekriven odranom kožom državnog sekretara Juzbaše iz ministarstva rada i socijalne politike. Iz jesodskog kamina čulo se ugodno pucketanje suvih kostiju aškalijskih cionista. Ušla je, krećući se… Pustimo je neka sama kaže kako:

„Poput osvajača, oslobodioca, bitno ali nehajno, nemarno, preziruci sebe što sam tu, prezirući Vas što ste tu, prezirući svaki delić tog trenutka ali ponoseći se što ja prezreh sve prva. Ja. O da: Ja. Ne pogledah vas valjano ni na sekundu, u prolazu kao nekom otpadniku se javih, nehajno kao da ne postojite, a i da postojite, poslednje ste na šta bih bacila moj cenjeni, jako cenjeni pogled. Ma ko ste Vi? …Ja, čujete li? Ogoljevajući svoj neovlapoćeni bitak kratko bacih pogled na Vaše lice koje je visilo u mraku između nespokoja toplokrvnog stvora i spokoja kojim su Vas štitili eterski sterilni pokrivači. Pokušali ste možda i da ubedite sebe da ste jači. Pobogu pa Vi ste jači od mene, umno jači, da kažem. Pa Vi ste, bože daj da razumem, BITAN… Da! Bitan na svom poslu, u svom gradu, u svom svetu, u laskavom međunožju Državnog Sekretara, trgovca mongoloidnom izdrkotinom! Oh, ne, pa to je panika jer, jer… jer… ovo nije Vaš svet. Ovo je moj svet, moj teren, moje igralište i sve što zateknete su moje igračke. Ja sam gospodarica i ja sam glas, jedini onaj koji će govoriti i jedini onaj kojeg će svi slušati. Moje telo rekoste. Želite da prov-i/e-rite (u) moje telo, da vidite jesam li sam možda ja, možda i samo možda, eventualno, mada nije sigurno… predmet požude? Bože, nespretnog li bića… Ali, osvajač, oslobodilac, privilegovani ovan… sam ja! I možete da me dodirnete, da vidite jesam li sam predmet požude, ako bi Vas to uveselilo, mene sigurno neće, jer takve kao što ste Vi, ja proždirem svaku treću noć pre mladog meseca, a na noć mladog meseca pojedem ukupan broj svih pre te večeri. Pa dodirnite me, proverite, ja neću uživati. Moja uzvišena oholost, pazite da se ne ogrebete na nju, će glumiti uživanje. Vaš pokušaj dominacije je patetičan, autoerotičan, bljutav, bez senzibiliteta, pa ipak poetičan, mitski, nestvaran, nedovršen i nedorečen, bez nekog osmišljenog i razrađenog pravca, difuzan, potpuno inklinisan entropiji, isuviše mekan u pokušaju grubosti, usiljenog temperamenta, zamagljene arogancije, van fokusa, neostvaren…“

Kakva čudovišna žena! Strahovi su zaiskrili. Biti protagonista, otključati budućnost… Odgovor ipak nisam dobio jer sve što je rekla, sve sam to već znao. Zaspala je dok sam brojao leševe. Arhanđeo Gabrijel je rekao: „Odgovornost za budućnost sada je na tebi.“