Integracija senke u okultizmu

Virgil Finlay

Neretko u okultnoj literaturi i na mnogim okultnim YouTube podkastovima nailazim na autore koji govore o integraciji senke i kako je ispravni put u okutizmu da se mag suoči sa svim aspektima sopstva. To me podseća na kurikulum Zlatne zore koja je uključivala i rad sa Goecijom, kao i teurgijski rad. Neko bi se pitao zašto je Zlatna zora uopšte imala tu potrebu da priziva demone? Šta je svrha toga da neko ko je na stazi Desne ruke, uopšte priziva demone? Da li to ima veze sa metodologijom iz Abramelinove magije suočavanja sa demonima onda kada prizovemo anđela-čuvara? Da li u tome leži koren psihologizovanog pristupa savremenih okultista toj temi?

Granica između unutrašnjeg kosmosa (sadržaja psihe) i spoljašnjeg kosmosa (duhovnih entiteta) postala je veoma porozna u poslednjih sto godina. Nekada demon nije bio shvatan kao nešto unutrašnje, nego kao spoljašnje, ali to spoljašnje može rezonovati sa našim unutrašnjim kroz demonski uticaj ili posednuće. Dakle, ovo pitanje nas uvodi u suptilnu, ali ključnu razliku između bića (entiteta) i stanja (prostora / supstance) u okultnoj anatomiji. Iako se u praksi često preklapaju, njihova ontološka priroda je različita. Tako na primer, kabalistički klipoti su pustinja ili ljuska, dok su demoni i džini zverinje, kako kaže bilbija, koje tu pustinju nastanjuje. 

Pod izrazom klipot u kabali se označavaju se ljuske ili kore, nastale tokom Shevirat Ha-Keilim (Lomljenja posuda). Kada je božanska svetlost bila previše jaka za niže posude (koje tu svetlost treba da sadrže, kako bi svet postojao), one su prsnule. Krhotine tih posuda, koje na sebi još uvek imaju ostatke svetlosti ali su izgubile životnu formu, pale su u ambis i postale klipoti. Dakle, klipoti su negativni prostor. To nisu nužno nekakva zla bića sa ličnošću, već su to neživi ostaci, metafizički ekvivalent nuklearnog otpada ili kancerogenih ćelija. Oni su mrtva materija koja parazitira na svetlosti da bi opstala. Mogu reći da su klipoti po funkciji nalik staništu, pa kao što močvara rađa specifične insekte, tako klipoti (kao neuravnotežene sfere) rađaju ili privlače demonska bića. 

Za razliku od apstraktnih klipota, 72 duha Goecije imaju imena, pečate, specifične moći, činove (kraljevi, grofovi, markizi) i, što je najvažnije, karakter. Oni se često vide kao drevna paganska božanstva koja su pala ili su na neki način degradirana. Za razliku od klipota, demon je hijerarhijska inteligencija sa kojom se može voditi razgovor, možeš sklopiti pakt sa njima ili im naložiti da nešto urade za tebe (ako možeš). Sa klipotima ne razgovaraš, nego u taj prostor ili ulaziš ili ga pročišćavaš. U tom smislu, demoni su stanari onih nivoa stvarnosti koji su u disharmoniji sa božanskim središtem.

Što se tiče duhova koji se u islamskom svetu nazivaju džini, oni su kategorija za sebe i razlikuju se od zapadnog koncepta demona ili klipota. Prema islamu, džini su stvoreni od bezdimne vatre (energije). Poput ljudi, oni imaju slobodnu volju, i u neku ruku predstavljaju paralelnu civilizaciju. Dok su klipoti metafizička nužnost pada, džini su biološka nužnost suptilnog sveta. Oni naseljavaju pusta, odnosno bezljudna mesta (pustinje, ruševine), što ih vizuelno povezuje sa klipotskom estetikom, ali oni nisu nužno zli duhovi po definiciji, već komšije iz druge dimenzije. 

Poistovećivanje arhonata sa demonima, ili pripisivanje arhontima demonske osobine, neretko je mesto zabune. Iako oba entiteta mogu delovati neprijateljski, njihova ontološka uloga je bitno drugačija. Arhonti su gnostički koncept. Reč Arhont znači vladar. Naravno, ideja o arhontima nije izvorno gnostička nego paralelno postoji i u paganskim tradicijama, neretko je i starija od gnostičke, a uključuje postojanje božanskih pomoćnika Kosmotvorca koji ponekad pomažu, ali nekad i odmažu njegov rad. U gnostičkom sistemu, oni su kosmičke sile koje su stvorile materijalni svet (često pod vođstvom Demijurga). Oni nisu pala bića u klasičnom smislu, nego su pre tamničari. Njihov posao je da drže ljudsku dušu zarobljenu u materiji putem ciklusa reinkarnacije i neznanja. Oni upravljaju planetarnim sferama i predstavljaju zakone sudbine. Demoni su magijski koncept i prvobitno su označavali duha posrednika (ni dobrog ni zlog), ali u kasnijem okultizmu, oni bivaju predstavljeni kao specifična inteligentna bića koje predsedavaju određenim zemaljskim ili podzemnim funkcijama. Mag može naterati demona da mu služi jer je demon, u hijerarhiji kosmosa, bliži materiji od čovekove božanske iskre.

U jevrejskoj tradiciji razlika je veoma jasna i tehnička. Kao što sam ranije rekao, klipoti su metafizičke sfere ili stanja koja nastaju kada se svetlost povuče. To je ontološka kategorija, mrtvi delovi bića. Sa druge strane, šedim (demoni) jesu bića. Jevrejska demonologija (naročito u Talmudu) na šedime gleda slično kao sufizam na džine. Oni su stvoreni u sumrak šestog dana stvaranja, pre nego što je nastupio Šabat, pa su ostali nedovršeni (bez tela). Oni jedu, piju, razmnožavaju se i umiru. Šedim su stanari koji koriste energiju klipota da bi se ispoljili. Kabalista ne radi protiv klipota tako što ubija demone, već tako što pročišćava energiju (vrši tikun) tako da demoni više nemaju šta da jedu i moraju da se povuku.

Hrišćanstvo je izvršilo veliku sintezu ovih pojmova, što je i dovelo do današnje zbunjenosti. Za hrišćanstvo, demoni su isključivo pali anđeli. Nema neutralnih duhova, nema džina, nema arhonta-stvoritelja. Sve što nije od Boga jeste od Satane. Dok su za Grke daimoni bili prirodne sile, a za kabaliste šedimi nedovršena bića, hrišćanstvo demona određje kroz moralni pad. Demon je biće koje je svesno izabralo pobunu protiv Tvorca. U hrišćanskoj misli (naročito kod pustinjskih otaca), demoni su duhovni tegovi. Njihova uloga je da iskušavaju vernika kako bi on, kroz otpor, ojačao svoju vrlinu. Ovde se hrišćanstvo, paradoksalno, dodiruje sa mojim uvodnim pitanjem ovog teksta o integraciji senke. Stoga, demon je tu da ti pokaže gde si slab.

Tabela demonske faune

Koncept	Poreklo / Priroda	Funkcija	Odnos prema čoveku
Arhont	Kosmičko (Gnosticizam)	Održavanje zatvora materije	Tiranin / Tamničar
Klipot	Metafizičko (Kabala)	Ljuska, odsustvo svetlosti	Parazitski prostor
Šedim / Džin	Prirodno (Istok)	Paralelna, nedovršena rasa	Komšija (može biti opasan)
Hrišćanski demon	Moralno (Teologija)	Pad iz milosti, pobuna	Kušač
Goecijski duh	Magijsko (Grimoari)	Specijalizovana inteligencija	Sluga (ako si autoritet)

Vratimo se sada na početak ove rasprave. Hermetički red Zlatne zore nije prizivao demone iz puke radoznalosti ili želje za moći, već iz teurgijske nužnosti. U kurikulumu Zlatne zore, mag se smatra mikrokosmosom. Ako je univerzum hijerarhija, onda i mag mora uspostaviti hijerarhiju unutar sebe. Demoni Goecije su viđeni kao divlje, neukroćene sile prirode i psihe. Svrha njihovog prizivanja (evokacije) bila je da se te sile stave pod kontrolu božanskog autoriteta koji mag kanališe. Ovde nalazimo paralelu sa Knjigom svete magije Abramelina Maga. U tom sistemu, nakon šestomesečne samoće i postizanja Znanja i Razgovora sa Svetim Anđelom Čuvarom, mag mora prizvati četiri princa pakla i njihove potčinjene. Razlog? Da bi ih naterao da mu se zakunu na vernost. Logika je sledeća: ne možeš vladati svojim kraljevstvom (bićem) ako su pobunjenici (demoni) još uvek na slobodi. Ovde leži seme modernog pristupa. S. L. MekGregor Meters i kasnije Alister Kroli počeli su da interpretiraju ove entitete kao delove ljudskog mozga. Kroli je u svom predgovoru za Goeciju eksplicitno napisao da su duhovi zapravo delovi psihe koje mag uči da kontroliše. To je bio veliki prasak psihologizovanog okultizma.

Iako je Jung popularizovao pojam senka, koncept nečeg mračnog, skrivenog i drugog u nama je drevan. U alhemiji, prva faza rada je Nigredo (crnilo). To je faza truljenja, raspadanja i suočavanja sa zmajem ili crnim suncem (Sol Niger). Alhemičari su znali da se zlato ne može napraviti dok se ne prođe kroz najmračniji mulj materije. To je prva prava metafora za suočavanje sa senkom. Gnostici su verovali da čoveka u zarobljeništvu drže arhonti. Da bi se duša oslobodila, ona mora poznavati njihova imena i prirodu. To je spoljašnja projekcija unutrašnjih blokada. U nekim hermetičkim tekstovima pominje se zli dvojnik ili niži genije koji nas veže za instinkte i materiju, nasuprot dobrom geniju ili anđelu.

Za Junga, senka nije zlo u moralnom smislu, već sve ono što je ličnost odbacila. Šta je senka? To je donji sprat naše ličnosti. Kada gradimo svoj Ego i Personu (društvenu masku), mi biramo osobine koje su prihvatljive. Sve ostalo, agresija, seksualni nagoni, ali i neiskorišćeni talenti i kreativnost, biva gurnuto u nesvesno. To je senka. Što je svetlija naša maska, to je crnja naša senka. Šta u tom smislu znači integracija? To ne znači postati zao ili početi raditi loše stvari, nego shvatiti da ono što nas najviše nervira kod drugih zapravo predstavlja našu sopstvenu potisnutu prirodu. Povlačenje projekcije znači osvestiti i priznati da i ja imam te osobine u sebi. Kada priznaš senku, ona prestaje da te kontroliše iz mraka. Njena energija ti postaje dostupna. Na primer, potisnuta agresija, kada se integriše, postaje asertivnost i vitalnost. Problem modernog New Age okultizma je što je previše skliznuo u psihologiju, gubeći iz vida da ritual nije samo terapija, već rad sa objektivnim (iako nevidljivim) strukturama stvarnosti. Integracija senke u magiji nije samo samopomoć, već priprema maga da postane savršena posuda sposobna da izdrži prisustvo božanskog bez pucanja psihe. 

Povezivanje nižeg dvojnika sa egipatskim konceptima, kao i traženje paralela u velikim tradicijama Istoka i Zapada, vodi nas pravo u srž ezoterijske antropologije. Ideja je uvek ista: čovek nije monolit, već složena struktura, a jedan njegov deo uvek ostaje u senci, vezan za zemlju, instinkte i ono što je preostalo nakon pročišćenja. Pa tako imamo egipatski koncept khaibit (često prevodjen kao senka) je najdirektniji drevni koren ove ideje. Egipćani su verovali da je senka neraskidivi deo ljudskog bića. Ona nije samo optički fenomen, već entitet koji poseduje sopstvenu moć i brzinu. Čak i bogovi imaju svoj khaibit. Khaibit je povezan sa telom i onim što ostaje od čoveka u blizini groba, pa je otud to spona između fizičkog sveta i onostranog. Mada, khaibit može biti ukraden od strane mračnih sila, može biti izgubljen, ali je neophodan kako bi se pokojnik preobrazio u akhua, besmrtno svetlo biće koje tako stiče kvalifikaciju za obitavanje na božanskoj ravni. 

Darla Teagarden

U hermetičkim i kasnijim okultnim tradicijama (posebno u teozofiji i kod Rudolfa Štajnera), javlja se koncept nižeg Čuvara praga. To je sablasna figura sastavljena od svih naših nepročišćenih misli, želja i nagona. Poput khaibita, to je senoviti saputnik koji nam ne dozvoljava da pređemo u viša stanja svesti dok ga ne prepoznamo i ne pripitomimo. Razlika je u tome što Egipćani khaibit nisu nužno smatrali zlim, već prosto delom bića koji pripada tami i zemlji.

U kabali, senka se ne posmatra kao jedna figura, već kroz dva specifična koncepta, a to su klipoti i nefeš. Klipoti su ljuske ili ostaci metafizičkog procesa stvaranja. Oni su senka božanske svetlosti (sefirota). U psihološkom ključu, to su neuravnotežene sile koje okružuju svetlost. Kada delujemo iz ega, tako hranimo naše unutrašnje klipote. Nefeš je najniži nivo duše. To je sedište nagona i biološkog opstanka. Ako se nefeš ne uzdigne kroz rad na sebi, ona postaje senka koja koči duhovni razvoj, vezujući svest isključivo za materijalne i instinktivne potrebe.

U sufizmu postoji veoma razvijen koncept koji je veoma sličan Jungovoj senci, a to je nafs. To je duša koja naređuje zlo. Dakle, u pitanju je najniži nivo bivanja, gde preovlađuju strasti, bes, egoizam i sl. Sufijski put se u velikoj meri sastoji od mujahade (borbe) sa sopstvenim nafsom. Sufiji često govore o tome da je svet senka Boga, a čovekov ego senka njegove istinske duše (ruh). Integracija ovde ne znači prihvatanje zla, već dresuru nafsa dok ne postane miran, slično kao što mag u Abramelinu potčinjava demone.

Povodom ovoga indijska tradicija nudi zanimljive perspektive. Tako u vedskoj mitologiji, Chaya (Čaja) je boginja senke. Ona je nastala iz tela boginje Saranyu (Svetlosti) kako bi je zamenila pored muža, jer Svetlost nije mogla da izdrži njegovu vrelinu. Ovde je senka neophodan posrednik, jer štiti čoveka od prevelike božanske vatre koju on još nije spreman da podnese. Na psihološkom planu, Tamas je jedna od tri gune (kvaliteta materije). Ona predstavlja inerciju, mrak, iluziju i neznanje. To je senoviti kvalitet svesti koji nas vuče ka dnu. U tantričkim tradicijama, rad sa nižim duhovima ili aspektima božanstava često služi za suočavanje sa sopstvenim užasom i unutrašnjim mrakom kako bi se postiglo oslobođenje.

Ono što povezuje khaibit, nafs, klipote i Jungovu senku jeste jedna velika istina okultizma, da svetlost uvek baca senku. U teurgijskom smislu, prizivanje demona ili suočavanje sa nižim dvojnikom je čin vraćanja integriteta. Ako negiraš svoju senku (svoj khaibit), ona postaje tvoj neprijatelj koji te sapliće u vidu sudbine. Ako je priznaš i postaviš na njeno mesto (ispod nogu, kao što su prikazani poraženi neprijatelji na kraljevskim tronovima), ona postaje tvoj sluga i izvor ogromne, do tada zakočene energije.

Povodom teme o senki i integraciji, uputno je obratiti pažnju na dodatne indikativne pojmove. U tom smislu pomenuo bih kabalistički koncept tikuna, odnosno popravljanje sveta. Tikun predstavlja jedan od najmoćnijih i najkompleksnijih koncepata u kabali, naročito u onoj koju je u XVI veku kodifikovao Isak Lurija (Ari). Ako su klipoti dijagnoza stanja univerzuma, onda je tikun operativni zahvat. Da bismo razumeli mehanizam, moramo ga posmatrati kroz tri faze lurijanske kosmogonije: Cimcum (povlačenje), Shevirat Ha-Keilim (lomljenje posuda) i konačno Tikun (reintegracija). Suština mehanizma tikuna počiva na ideji da se unutar svakog klipota, unutar svakog zla, tame ili materijalnog predmeta, nalazi zarobljena iskra božanske svetlosti. Kada su se posude polomile tokom stvaranja, te iskre su pale u bezdan materije i postale zarobljenici tame. Mehanizam tikuna je proces izdvajanja. Čovek mora da prepozna iskru u niskom, mračnom ili svakodnevnom stanju i da je uzdigne nazad ka njenom izvoru (Izvoru svetlosti). Onog trenutka kada se sve iskre izvuku iz jednog klipota, taj klipot (kao parazitska struktura) gubi izvor napajanja, suši se i nestaje. Ovaj mehanizam radi kroz tri koordinisane akcije koje mag / kabalista sprovodi:

- Birur (selekcija / prosejavanje) predstavlja intelektualni i intuitivni rad. Čovek mora da proseje stvarnost. To znači da u svakoj situaciji, misli ili predmetu, treba razdvojiti korisno / sveto (iskru) od beskorisnog / destruktivnog (ljuske). 

- Kavanah (usmerena namera) znači da se svetlost ne uzdiže sama od sebe. Potrebna je volja. Kavanah je mehanizam kojim svest hvata iskre. Kada nešto radiš (jedeš, moliš se, vršiš ritual) sa punom svešću o božanskom prisustvu, ti vršiš magnetno privlačenje te iskre iz njenog materijalnog zatvora. Bez te namere, radnja ostaje klipotska, mehanička i mrtva.

- Ha'alat Ha-Nitzotzot (uzdizanje iskri) znači to da kada je iskra prepoznata (Birur) i zahvaćena namerom (Kavanah), ona se vraća u prvobitni poredak. Ovo postepeno ponovo sastavlja posude koje su pukle na početku vremena.

Ovde se tikun dodiruje sa tematikom senke. U psihologiji, integrišemo senku da bi nam bilo bolje. U tikunu, mi se spuštamo u donje svetove (suočavamo se sa demonima / klipotima) ne da bi postali poput njih, već da bi izvukli svetlost koju oni drže kao taoca. Zato je Zlatna zora radila sa Goecijom. Mag se spušta u mrak goecijskog duha, pronalazi iskru (funkciju ili moć tog duha koja je izvorno božanska) i stavlja je u službu hijerarhije svetlosti. To je alhemija svesti: pretvaranje olova (klipota) u zlato (tikun). Iz tog učenja vodi poreklo šabatajska antinomijska praksa i svetonazor. Šabatajci (sledbenici Šabataja Cvija, XVII vek, Turska) i njihovi nastavljači frankisti (sledbenici Jakova Franka, XVIII vek, Srednja Evropa) veruju da se čovek mora spustiti u najdublji greh i mrak (u samu utrobu klipota) kako bi oslobodio najmoćnije iskre koje niko drugi ne sme da dotakne. To je izvor ideje da se kroz mrak dolazi do najviše moći, ne uništenjem mraka, već njegovom potpunim iskorišćavanjem.

Pa ipak, meni se čini kako je ideja da se kroz mrak dolazi do najviše moći, ne uništenjem mraka, već njegovom potpunom eksploatacijom, dakle taj antinominalni stav Puta Leve ruke (LHP), šabatajski ili tantrički, jedna opasna prečica. Mnogi ljudi su fascinirani time ali nekako se previđa veliki rizik. Takođe, to mi često deluje kao izgovor za opravdanje sopstvene izopačenosti onih koji idu tom stazom. No, čisto sa praktičnog aspekta, odlazak u zmajevo gnezdo da bi se odatle ukrao najčistiji grumen zlata deluje kao hvale vredan viteški i herojski podvig, ali to uopšte nije poziv mediokriteta, neuravnoteženih osoba i kojekakvih pervertita. 

LHP je kao opasna prečica zapravo grobnica za mnogo više duša nego što je bila odskočna daska za bogove. Granica između herojskog podviga krađe zlata iz zmajevog gnezda i puke racionalizacije sopstvenih nagona je tanka kao oštrica brijača. Antinomizam (kršenje zakona / normi radi postizanja slobode) je kroz istoriju, od šabatajaca do modernih LHP loža, često bio paravan. Kada čovek odluči da je iznad zakona (moralnih ili društvenih) jer navodno vrši tikun u mraku, njegov ego se naduvava do čudovišnih razmera. Umesto da ukroti zmaja, on postaje zmaj. Dobar deo onih koji tvrde da istražuju mrak zapravo samo dopuštaju mraku da istražuje njih. Bez čelične discipline i prethodno pročišćenog karaktera (što je u Zlatnoj zori bio uslov za prelazak u unutrašnji red), antinomizam je samo duhovna patologija maskirana u inicijaciju.

Odlazak u samo središte užasa da bi se spasila iskra, zahteva izuzetnu ličnu snagu. Heroj (poput Svetog Đorđa ili teurgijskog maga) silazi u mrak sa jasnom distancom. On je tamo strano telo. On ne postaje blato kroz koje gazi već koristi mrak kao gorivo, ali ne dozvoljava da mu mrak postane identitet. U našem vremenu mrak je postao privlačan za one koji u njemu traže opravdanje za nemogućnost da se disciplinuju. Pravi rad u zmajevom gnezdu je asketski, hladan i hirurški precizan. Onaj ko tamo ide radi uzbuđenja ili zadovoljenja perverzije, već je progutan pre nego što je ušao. Sa praktičnog aspekta, rizik odlaska u klipote bez odgovarajućeg svetlosnog oklopa veliki. Jasno je da entiteti i energije mraka ne daju zlato besplatno. Oni nude moć u zamenu za pažnju. Čovek počne da eksploatiše mrak, ali završi tako što mrak eksploatiše njegovo vreme, misli i vitalnost. Tada se umesto tikuna (sastavljanja), događa suprotno. Psiha se deli. Osoba gubi kontakt sa ljudskom empatijom, postajući hladna na način koji nije božanska objektivnost, već demonska ravnodušnost. U okultizmu i misticizmu, najbrži put je često onaj koji vodi u provaliju. Herojski podvig je moguć samo za onoga ko je već pobedio sebe; za sve ostale, to je samo potonuće sa lepim objašnjenjem.

Mesijanska zmija - drugi deo

Emil Melmoth

Svojstvo nečistoće i raskalašnosti Skerletne Žene ima svoj odraz i u jeretičkom mesijanskom jevrejskom pokretu na prostorima Osmanskog carstva u sedamnaestom veku čija je ključna figura bio kontroverzni Šabataj Cvi. U njegovom naglašenom antinomizmu, namernom kršenju strogih jevrejskih verskih propisa i zapovesti, vidimo ovaploćenje babalonskog svojstva raskalašnosti i kurvarluka. Piter Levenda je u knjizi The Dark Lord ukazao na vezu između tantrizma i skrivenih aspekata jevrejskog misticizma, a koji se ispoljio u šabatajskom pokretu i njegovim derivacijama. Opisujući vezu između tantrizma i jevrejskog misticizma, Levenda je upotrebio izraz cross-fertilization. Pomenuta nečistoća ukazuje na drevno i atavističko poreklo, jer je ono što je proglašeno nečistim zapravo inkriminisani sadržaj pređašnjih religijskih oblika. 

Povodom toga, Kenet Grant, u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“ kaže da je jedan od glavnih božanskih oblika, smatran svetim u najranijim kultovima, bila svinja, žrtvovana Tifonu, mračnom gospodaru tzv Drakonijanske tradicije. Kasnije je svinja smatrana nečistom, između ostalog i zato što je bila poznata kao jedina životinja koja jede ljudski izmet. Interesantno je, primećuje Grant, da su Jevreji svinju odbacili kao nečistu kada su sa obožavanja stelarnog El Šadaja (Al Šejtana) prešli na obožavanje paternalističkog i solarnog Jehove. Izvorno, svinja je bila znak najveće svetinje, vezano za doktrinu koja obuhvata apsorbovanje supstanci koje su neprosvećeni izbegavali kao gadne, što one jesu u svom nepreporođenom ili nesakramentalnom obliku. Kada se očiste i za služenje Boginji posvete, kaže Grant, one predstavljaju valjanu pomoć u buđenju Vatrene Zmije, odnosno kundalini.

Šabataj Cvi

Geršom Šolem je Šabataja Cvija okarakterisao kao bolesnog čoveka, opisavši ga kao manično-depresivnog, što znači da se manjak njegove mentalne uravnoteženosti ispoljavao kroz naizmenične napade najdublje utučenosti i neobuzdane živosti i preterane radosti. Periodi duboke melanholije kod njega su se stalno smenjivali sa grčevima maničnog poleta, oduševljenja i euforije, između kojih su se umetali trenuci normalnijeg stanja duha. Šabatajev revolucionarni mesijanski stil, sklonost kršenju pravila, uneo je pometnju u ustaljenu normiranu zajednicu na način sličan onome kako je Isus Hrist prodrmao i suštinski doveo u opasnost jevrejski identitet i način života svog vremena. I Isusova pojava je u svojoj suštini bila antinomična, kršeći pravila koja u Isusovoj interpretaciji doživljavaju korenit preobražaj. Otud nije ni čudo što su Jevreji u velikoj većini odbacili kako Isusa Hrista, tako i Šabataja Cvija šesnaest vekova kasnije, jer su obojica predstavljala opasnost po tradicionalno utemeljen način funkcionisanja verskog života koji se nalazi u korenu jevrejstva. Jevreji će u većini slučajeva uvek odbacivati svakog mesijanskog poslanika s obzirom da pojava Mesije u suštini znači prekid sa istorijski potvrđenom i utemeljenom tradicionalnom religijskom praksom, njenim normama i tumačenjima. Geršom Šolem opisuje tako shvaćeno delovanje Mesije, iz perspektive starog poretka, kao podrivački, jer on nastupa u svojoj mesijanskoj slobodi i ostvaruje novi zakon. Budući da Mesija potkopava stari poredak, otuda svi njegovi postupci protivreče tradicionalnim vrednostima. U tom smislu Mesija je agens subverzije. Zato su mesijanski pokreti u suštini revolucionarni, subverzivni i uopšteno govoreći, predstavljaju izraz ženskog načela, budući da deluju ka preobražaju postojećeg stanja.

Šabatajev savremenik, prorok i kako bi se to danas reklo – propagandista, Natan iz Gaze, vidovnjak, čovek koji je navodno pronašao Šabataja i ubedio ga u njegovo mesijansko poslanje, jer ga je kao takvog video u svojoj viziji, dao je dobar opis njegove pojave, o čemu piše Geršom Šolem. On ističe demonski i erotski karakter iskušenja koja su spopadala Šabataja Cvija, kako to izveštava Natan iz Gaze, odnosno Šabatajev Jovan Krstitelj i apostol Pavle u jednoj ličnosti. Dakle, Natan je u Šabataju prepoznao Mesijinu dušu koja obitava na strašnom mestu. To je koren Šabatajevog mesijanskog ludila. Mesija se manifestovao kao Šabataj, a Natan ga je u viziji otkrio. Mesijina duša boravi negde drugde, u ambisu mračnih sila, zatočena u najcrnjoj tamnici na dnu bezdana: 

„Mučen bi i zlostavljen, ali usta svoja ne otvori, kao jagnje se na klanje vodi...“ Isaija 53:7. 

Mračne sile su, imajmo to u vidu, čuvari kapija svetlosti čiji su ključevi ljubav. Međutim, ono što Natan nije rekao jeste da je Mesijina duša još uvek u fazi inkubacije, što je i razlog izostanka njegove pojave u punoći izražaja. Otud je Šabataj Cvi zapravo mesijanska projekcija, tj projekcija Mesijine duše koja iz paklenog zatočeništva nagoveštava svoje još uvek nesavršeno prisustvo.

Natan od Gaze

Šolem kaže da je Natan smatrao tragičan lik starozavetnog Jova kao prototip Šabatajevog mesijanstva, zato što se, po Natanu, Jov nalazio u vlasti klipota. Zato su u pravu i oni koji tvrde da je Šabataj lažni Mesija, ali i oni koji veruju da je on zaista pravi. Njegova ličnost je obilovala velikim protivrečnostima. Šolem kaže da je po učenosti bio u rangu običnog učenjaka, ni po čemu izuzetnog, ali ono što je kod njega bilo vanserijsko jesu njegova isijavanja tokom faza posebne nadahnutosti. Šolem ističe njegov dar snažne sugestivnosti na druge ljude. U stanjim prosvetljenosti on je bio živući arhetip paradoksa svetog grešnika, čime ga prepoznajemo kao primer arhetipa prikazanom na tarot karti Luda. U stanjima povišene svesti, Šabataj je mogao videti put svetske obnove posredstvom namerne povrede svetih zakona koje propisuje Tora.

Šabatajeva emocionalna strana bila je jače izražena. Moglo bi se reći da je umeo da se na fascinantan način prenemaže, što je bilo u korenu njegove čudne harizme. Za tu harizmu postoji kabalističko objašnjenje. Naime, Mesijini koreni nalaze se u najvišem svetlu, onom ain sofu koje u prikazima Drveta života kao beskonačno trostruko svetlo stoji iznad samog Drveta. To svetlo je sama Božja priroda predstavljena matematičkom Nulom koja prethodi Jedinici. Geršom Šolem, obrazlažući Natanove ideje o prirodi i položaju Mesijine duše kaže da je u početku kosmičkog procesa ain sof svoju svetlost uvukao u samog sebe čime je nastao iskonski prostor u njegovom središtu gde se svi svetovi rađaju. Taj iskonski prostor ispunjen je bezobličnim ali materijalnim silama, klipotima. Kosmostvaranje se, objašnjava Šolem, sastoji od davanja oblika tim bezobličnim silama, da bi se one pretvorile u nešto. Sve dotle iskonski prostor, a naročito njegov „niži“ deo, kaže Šolem, biće tvrđava tame i zla. Zato se dubini velikog bezdana nalazi boravište demonskih sila. Napomenuo bih da je ideja o božanskom povlačenju kako bi svet bio stvoren potiče od velikog kabaliste Isaka Lurije iz XVI veka. 

Na poreklo klipota ukazuju početni stihovi iz biblijskog Postanja 1:1-2: 

„U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ 

Tu su ključne reči tohu i košek. Tohu se piše tau-he-vav, označava nešto pusto, bezoblično, haotično. Često se navodi zajedno sa nastavkom ve-bohu, kao tohu ve-bohu (vav-bet-he-vav). Zajedno to su nered i praznina, pusto i prazno te zvuče poput imena kakvih demona. Tohu ve-bohu je izraz haotičnog i prastarog ambijenta koji prethodi pojavi oblika, ali i dolazi na kraju kao ishodište rastvaranja oblika. U psihičkom smislu to je izraz ludila. Košek označava tamu i piše se kao het-šin-kap. U bibliji kralja Džejmsa to je thick darkness. Izraz košek pominje se i Drugoj knjizi Mojsijevoj, Izlazak 10:22, što je Lujo Bakotić preveo kao: 

„Mojsije pruži ruku svoju k nebu i nasta gusta magla po svoj zemlji egipatskoj za tri dana.“ 

O prirodi te tame se može raspravljati, ali imajmo na umu njenu dvostrukost, da iz nje nastane svetlo, ali i da večno ostane tama. Iz razloga nedokučive Božje premudrosti ili zato što joj je baš takva volja, duša Mesije je pala upravo u te najcrnje klipotske dubine bezdana.

Šolem piše da od početka procesa stvaranja Mesijina duša boravi u dubinama bezdana, zatočena u klipotsku tamnicu te naglašava kako zajedno sa tom najsvetijom dušom, na dnu ponora obitavaju „zmije“, koje je muče i pokušavaju da je zavedu. Među tim zmijama, Mesijina duša figuriše kao sveta zmija jer, podseća Šolem, hebrejska reč za zmiju, nahaš, ima istu brojčanu vrednost kao reč za mesiju, mašijah. I dalje, Šolem kaže da se duša Mesije oslobađa svojih okova onom brzinom kojom svetski proces „tikuna“ odvaja dobro od zla u dubini iskonskog prostora. Tikun je mističan pojam Isaka Lurije kojim je označen proces popravljanja ili podizanja sveta, što podrazumeva odvajanje čestica božanske svetlosti od ljuštura klipota. Kada se okonča proces usavršavanja, na kojem Mesijina duša radi u svojoj „tamnici“ i za koji se bori sa klipotskim zmijama, tada će ona izaći iz tamnice i prikazati se svetu u zemaljskom ovaploćenju. To će se dogoditi tek okončanjem opšteg tikuna.

Klipotske bezdanske zmije, kako Šolem navodi Natana, sve vreme teže da zavedu Mesijinu dušu, a kad god se on trudio da iz tih zmija izvuče veliku svetost, one bi uspele da ga savladaju u času kada ga napusti prosvetljenje. Time su, po Natanu, zmije pokazivale da im je moć jednaka moći solarne sefire Tifaret (Lepota), kojom je predstavljen istinski Bog. Po Natanu, božanska Šehina se spustila u Egipat, koji je predstavljen kao demonsko i mračno carstvo u kome se obožavaju klipotske sile, a čiji su žreci zapravo crni magovi. Šehina to čini da bi prikupila otpale iskre Božje svetlosti, a što po ugledu na nju čini i sam Mesija na kraju vremena kada kreće na svoj najteži put u carstvo tame da bi izvršio svoje poslanje. Po toj doktrini zlo će nestati a iskupljenje će se proširiti na spoljašnji svet tek kada Mesija stigne na odredište. Njegovo otpadništvo je ispunjenje najtežeg dela mesijanske misije, jer iskupljenje sadrži paradoks koji se ispoljava tek kada se dogodi u ovozemaljskoj stvarnosti.  

Biblijska epizoda sa Mojsijem i zmijama asocira na šabatajsku poziciju o Mesiji kao Zmiji u borbi sa klipotskim zmijama. Naime, otrovne zmije koje srditi Bog šalje na odabrani narod (koji u trenucima očajanja gunđa na tog Boga), ujedaju i ubijaju ljude, a Mojsije, opet po uputstvima dobijenim od istog tog Boga, pravi veštačku ali čudesnu zmiju koja iste te ljude spašava od otrovnih zmija (Brojevi 21:6-9). Znači li ovo da mi zaista smemo i možemo da manipulišemo slepim klipotskim silama samo ukoliko je naš pogled potpuno usmeren na (zmijski) Krst Spasitelja? Možemo sići i u sam Pakao, uvek imajući na umu spasonosnu formulu svete mesijanske zmije koja nas čini imunim od fatalnih ujeda. Možemo poput mesijanskog Raspućina bez posledica ispiti čašu otrovnog vina jer je naša svest fokusirana na krstasti ključ večnog života. On će umeti da popijenu čašu otrova sprovede kroz svoje telo na način koji će ga neutralisati ili barem ublažiti štetu. To možemo, ali samo ako pripadamo adeptima, jer unošenje otrova, kaže Kenet Grant, dovodi čoveka u neposrednu vezu sa demonskim svetovima i nižim elementalima. To sve ukazuje na prirodu čiji simbol predstavlja geomantijska figura Cauda Draconis, odnosno Zmajev rep, u obliku slova Y naopako postavljenog. To su sile okrenute ka dole koje su, po Kenetu Grantu, nabijene otrovnim vibracijama i mogu se koristiti za operacije materijalizacije ili rastakanja, a sa smrtonosnim dejstvom u aktivnostima crne magije. To je svojstvo Škorpije. Nasuprot tome postoji i drugi vid zmijske prirode predstavljen simbolom Zmajeve glave, tj. Caput Draconis, (slovo Y), čije je svojstvo nektar. To je ona podignuta glava mikrokosmičke zmije koja uranja u beskrajni nebeski okean simbolizovan boginjom Nuit. Tako je i duša Mesije raspeta između te dve zmijske krajnosti te je poput žene iz čije jedne dojke curi otrov, a iz druge nektar. Povodom rečenog o otrovima, ukazao bih na dva stiha iz „Knjige zakona“:

„Ja sam Zmija koja daje Znanje i Užitak i sjajnu uzvišenost, i pobuđuje ljudska srca pijanstvom. Da bi me obožavali uzmite vina i čudne droge o kojima ću kazati mom proroku, i budite opijeni od toga! One vam uopšte neće nauditi. To je laž, ta besmislica protiv sopstva. Izlaganje nevinosti je laž. Budi snažan, o čoveče! Strastan, uživaj u svim čulnim stvarima i zanosu: ne boj se da će te bilo koji Bog zbog toga odbaciti.“ (2:22);
„Ja sam tajna Zmija sklupčana pred skok: u mojoj sklupčanosti je radost. Ako podignem glavu ja i moja Nuit su jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ (2:26);

Kenet Grant navodi predavanje Džeralda Masija „Čovek u potrazi za svojom dušom tokom 50.000 godina i kako ju je pronašao“, gde se kaže da je Afrika prapostojbina zmijske mudrosti. Naime, zmija se tamo koristila da bi se kod osetljivih izazvalo abnormalno stanje. Po afričkim tradicijama, žena u sebi poseduje, a u dodiru sa zmijom proizvodi – mahnitost, što dalje vodi ka transu opsednutosti. Zmija, kaže Grant, fascinantnošću svoga izgleda, strahom od njenog dodira i korišćenjem jezika, izaziva u medijima stanje transa (zmijska obamrlost). Medijumi u tom stanju, nadahnuti duhovima, postaju vidoviti, predskazuju i proriču. Zmija je, odnosno duh / bog koji ona ovaploćuje, sama birala svog proroka i tumača čijim je posredstvom postajala otkrovitelj natprirodnog znanja. Pošto je zmija simbol istovetan sa falusom, koji je, po Kroliju, „fiziološka osnova Nad-duše“, biva jasnija suština zmijskog zavođenja Eve i „pada u greh“ prvobitnog ljudskog para.

Na jednom mestu u „Velikoj Majci“, Erih Nojman pominje divovske grifone sa repom škorpije kao životinje Velike Boginje iz Tel Halafa, koja obuhvata kako donji svet, tako i tamna noćna nebesa. On pominje reljef na kome se vide grifoni prikazani kao pobednici nad lavovima, solarnim životinjama. Taj motiv uveliko podseća na situaciju patnje Mesijine duše, božanskog lava mučenog od strane klipotskih sila, ali takođe podseća i na detalj mučenja grešnika iz Apokalipse 9:7-11:

„Ti skakavci behu kao konji spremljeni za boj. Na glavama njihovim behu kao krune od zlata, a lica im behu kao lica čovečja. Imahu kose kao kose ženske, a zubi njihovi behu kao u lavova. Imahu oklope kao oklope gvozdene, i šum krila njihovih beše kao praska kola sa mnogim konjima koji trče u boj. Imahu repove kao skorpije, i žalce, i u repovima svojim imahu silu da ude ljudima pet meseci. I imahu nad sobom kao kralja anđela bezdana, kome je ime jevrejski Abadon, a grčki Apolion.“

Ime Abadon izvedeno je iz hebrejskog korena alef-bet-dalet, što znači uništitelj. Može se odnositi ne samo na ime entiteta, nego i na lokaciju (Knjiga o Jovu, 31:12). Po proročanstvu, svi oni koji na čelu ne budu imali božanski znak (tau krst, ili egipatski ank) biće mučeni od strane ovih strašnih klipotskih sila bezdana.
Pred budućim jevrejskim Mesijom stoji izazov da savlada čitav jevrejski narod, da na čudesan način nadjača njegove tvrdokorne i ortodoksne verske vođe, što do sada nikome nije pošlo za rukom, pa ni Isusu Hristu koji je, sudeći po izveštajima jevanđelista, činio nesvakidašnja čudesa. Tek kada nekome pođe za rukom da na svoju stranu preobrati glavninu jevrejstva, za njega se može reći da je pravi Mesija, odnosno da se kroz njega ispoljila mesijanska priroda.

Baš kao i u slučaju prvobitnog greha zbog kojeg je prvi ljudski par izbačen iz rajskog vrta, Eva je ta, odnosno žena, prva koja je pala pod uticaj zmije sa drveta spoznaje dobra i zla, odnosno drveta znanja (gnoze). Žena je bila ta koja je prouzrokovala katastrofalna dešavanja: prvo izgon iz raja a potom i uništenje pokoljenja čovečanstva koje je bilo izmešano sa nefilima. I u naše vreme, kada se oblaci raznih katastrofa gomilaju na horizontima vremena, ženski element biće taj koji će svojom prijemčivošću poslužiti kao okidač velike promene. Kao što i sam biblijski tekst ukazuje, bez uloge žene, bez uloge njene prirode, nikakve promene i ostvarenja Božjeg plana za čovečanstvo ne bi bilo. Otud je žena subjekat ali i sredstvo uzdizanja i pada. Tako će biti opet. Na delu je povratak magije, magijskih sila, imaginacije, povratak fantazmičkog, medijumski kanalisanog, povratak sanjačkog, onog davno potisnutog i zaboravljenog. Karlos Kastaneda, navodeći reči Don Huana, u knjizi „Drugi krug moći“, kaže da je žena u magijskom smislu bolja od muškarca jer ona ne mora skakati u ambis. Ona ima svoje puteve. Ona menstruira te tada, sudeći po Don Huanu, postaje nešto drugo. Muškarac to ne može.

Istorijske pretpostavke lurijanske kabale

Isak Lurija

Moderni kabalisti, jevrejski i hrišćanski, bili su pod značajnim uticajem genijalnog Isaka Lurije (1534-1572) zvanog Ari (Lav), koji u neku ruku, ali bez takve namere, jeste jedan od očeva modernog okultizma. Lurijanska kabala je fokus sa mistične svetlosti Božjih emanacija pomerila na dušu i njene „iskre“, što veoma asocira na prvu premisu „Knjige zakona“ Alistera Krolija: „Svaki muškarac i svaka žena je zvezda.“ Isticanje mikrokosmičkog faktora, „luče mikrokozme“, iskre, duše, zvezde, nagoveštava suštinsku promenu u ezoterijskom mentalitetu, što nije bez posledica na egzoterijskom planu. Time su udareni idejni temelji razvoja moderne psihologije. Udaren je temelj revolucionarnim tokovima i rađanju individualizma novog doba, koje je na paradoksalan način isprepletan sa modernim oblicima kolektivizma, počevši od ideoloških pokreta, političkih partija, nacionalnih država. Taj ezoterijski manevar u epicentru istorije trasirao je glavne tokove uobličavanja budućnosti. Geršom Šolem kaže da pojava Mesije za Isaka Luriju: 

„Nije ništa drugo do dovršenje kontinuiranog procesa obnavljanja, ili tikuna. Zato je prava priroda iskupljenja mistička, a njegovi povesni i nacionalni aspekti su tek pomoćni simptomi koji obrazuju vidljivi simbol njegovog ispunjenja. Iskupljenjem Izraela zaključuje se iskupljenje svega, jer ne znači li iskupljenje da su sve stvari stavljene na svoje pravo mesto, da je prvobitna mrlja uklonjena? „Svet tikuna“ je otud svet mesijanskog delanja. Dolazak mesije znači da je taj svet tikuna dobio svoj konačni oblik. U toj tački se stapaju mistički i mesijanski element Lurijinog učenja. Tikun, put što vodi kraju svega, takođe je put ka početku.“ Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006, str 249. 

Jevrejstvo, barem onako kako je to definisala lurijanska kabala, ima zadatak da obnovi prvobitni sklad, odnosno da popravi štetu nastalu Adamovim grehom i padom. Suštinska posledica te štete je svojevrsno lomljenje Božjeg Imena, odnosno rušenje prvobitnog sklada. Po Luriji, tada je u Božjem imenu IHVH (jod-he-vau-he) nastao rascep otpadanjem dva poslednja slova. Navodno, lomljenjem Božjeg Imena počinje vreme mitskog i mističkog progonstva Šehine, Božje slave, navodno ženskog aspekta Boga. Svetlost Šehine uvučena je u klipotski demonski svet tvoreći smesu dvojne prirode: od božanske svetlosti i klipotske tame. Popravljanje kosmosa znači razdvajanje iskri svetlosti od tame, tj. razlaganje univerzuma kakav postoji. Budući univerzum biće svet čiste svetlosti, večan i nepropadljiv. Povratak Šehine njenom gospodaru i njihovo sjedinjenje, po Luriji jeste prava svrha postojanja Tore. Rad na tom povratku i vraćanju svetskog sklada je svakako mesijanska misija za čitav jedan narod. To bi bila svrha jevrejstva iz optike lurijanske kabale, onako kako je ja razumem. U tom smislu istorijska misija odabranog naroda mora ući u svoje finale, a zadatak njegovih adepata je da obezbede puteve za to ostvarenje.

Trenutak kada su istorijske sile pokrenule svoj tok ka današnjem razvoju, jeste godina 1492., po mnogo čemu bremenita događajima čije su se posledice kasnije ispoljile. Kao prvo, to je godina Kolumbovog otkrića Amerike, što predstavlja suštinski zaokret u poimanju sveta i ekspanziji Evropljana, utemeljivši ono što zovemo modernim dobom, Novim vekom, kada su udareni temelji savremenog sveta. Sa druge strane ta godina je vezana za dve velike istorijske tragedije: američkih starosedelaca i španskih Jevreja. Šolem kaže da je kraj XV veka označavao kraj jedne faze kabalističke mistike, a da je iskustvo tragičnog španskog egzodusa, kao velike narodne traume, unelo novi vetar u razvoj kabale. Na osnovu tog iskustva, kroz njegovo promišljanje i pokušaj objašnjenja, rođena je nova kabala koju je uobličila safedska škola. Kabalisti do perioda afirmacije lurijanske kabale uglavnom su delovali povučeno, tipično mistički, kako Šolem kaže, ne naročito raspoloženi da šire svoje ideje izvan uskih kabalističkih krugova. Oni nisu imali interes da menjaju način narodnog jevrejskog života. Sve se to menja nastupanjem lurijanske kabale.

Raniji kabalisti su bili orijentisani na involutivno delovanje, odnosno u pravcu početka, izbegavajući mesijanske ideje i porive. Umesto na kraj sveta, bili su više usredsređeni na njegov početak, odnosno na povratak tom početku. Dakle, težili su povratku. Put napred značio je put nazad, u stanje prvobitnog sklada. Lurijanska kabala označila je preokret u misli mističara ka revolucionarnom prodoru unapred, usvajajući formulu zaključne faze svetskog procesa, forsiranje iskupljenja umesto dotadašnjeg stvaranja. To je pospešilo razvoj ideja o kreiranju istorijskih kriza i katastrofa, jurišanja napred. Za taj zaokret možemo reći da ima apokaliptički karakter. Šta bi to bilo ako ne utemeljenje formule novog doba, ali na jevrejski način, u skladu sa istorijskom misijom jevrejstva? To je idejna pretpostavka revolucionarnog mesijanstva, misaono gorivo moderne istorije. Naravno, nije to iz nebuha palo, nego se svakako oslanjalo na već postojeće kabalističke, gnostičke i hrišćanske smernice. Time se jevrejski duh spremio za novo vreme, ne samo da bude pasivan posmatrač koji se trudi da razume, nego aktivan činilac, smeštajući se u samo središte istorije. 

Proživljena trauma, preživljena katastrofa, može biti okidač revolucije. Iskupljenje je revolucija, revolucija je oslobođenje, ali je cena katastrofa. Tako da kada prizivamo slobodu, mi zapravo prizivamo katastrofu. Slobodarski duh je katastrofičan, apokaliptičan, sklon je milenarizmu. Katastrofa nagoveštava kraj sveta, a to je jedna od temeljnih pretpostavki judeo-hrišćanskih doktrina. Katastrofa i predstava o kraju sveta nalaze se u korenu mesijanstva. Ne podseća li nas sve to na motiv karte Kula? Teoretski može biti povučena paralela između katastrofičnog scenarija i krolijevskog eona Horusa, kao nosioca uništenja. Takođe, iz perspektive apokaliptičkog scenarija, eon Horusa je u svojim antinomijskim naznakama sličan opisu vladavine Antihrista u „Apokalipsi“. Tek bi u eonu boginje Maat (predstavlja ravnotežu, pravdu), koji proriče Krolijeva „Knjiga zakona“, a koji sledi nakon Horusovog eona, nastupilo doba slično onom koje se nagoveštava judeo-hrišćanskim doktrinama o postapokaliptičkom svetu, kada se povrati prvobitni sklad, kada bude stvoreno novo Nebo i nova Zemlja. Eon Maat podrazumeva ukidanje podele u ljudskom biću izazvanog stvaranjem zasebne seksualne prirode. Odnosno, kako to i Hrist najavljuje, u carstvu nebeskom neće biti ni muško, ni žensko, niti će biti ikakve suštinske razlike između njegovih stanovnika. To znači povratak čovečanstva u androgino stanje. Posledice izgona španskih Jevreja 1492. godine, naglašava Šolem, nisu bili ograničeni samo na njih, nego se ta trauma i svest o katastrofi širila po celoj jevrejskoj dijaspori tvoreći jedno novo raspoloženje. Taj proces je trajao čitavo jedno stoleće, proces čije su: 

„...nesagledive implikacije tek postepeno zahvatale sve dublje predele bitka. Taj proces je doprineo da apokaliptički i mesijanski elementi judaizma srastu s tradicionalnim aspektima kabale. Poslednja era postala je jednako važna kao i prva; umesto da se osvrću za osvitom povesti, bolje reći za metafizičkim događajima koji su mu prethodili, nova učenja su naglašavala završne faze kosmološkog procesa. Patos mesijanstva prožeo je novu kabalu i njene klasične izražajne forme na način potpuno stran Zoharu; između početka i kraja uspostavljena je veza.“ Geršom Šolem, isto, str. 225. 

Širenje takve duhovne atmosfere izazvalo je poplavu mesijanskih očekivanja, osećanja i zanosa. Kraj sveta je postao aktuelan. Kao i u slučaju izgona Adama i Eve iz rajskog vrta, tako i u jevrejskom slučaju, propast počinje progonstvom, ali ovoga puta propast sveta počinje progonstvom Jevreja. Kao što su to Adam i Noje bili odgovorni za sav živi svet na Zemlji, tako su i Jevreji, (posebno Mesija kojeg oni očekuju), odgovorni za celokupno čovečanstvo. Otud nije ni čudo što se upravo u jevrejskom narodu pojavio Isus Hrist sa univerzalnom misijom spasenja, ne samo Jevreja nego svekolikog čovečanstva do kraja vremena. Istovremeno, izvan jevrejstva, ako izuzmemo katastrofu vizantijskog kulturnog kruga koji je potpao pod osmanlijsku vlast, rađalo se novo doba. Otvarale su se nove perspektive za nastupanje zapadnog čoveka, na užas i žalost ostatka čovečanstva. Napredak novog doba širilo je ropstvo i smrt, i tako neprekidno od 1492. do današnjih dana. Paralelno s tim procesom snage jevrejstva su gradile sopstveni put, tj. put iskupljenja i okupljanja za centralni i konačni događaj a to je dolazak Mesije. Taj put prolazio je kroz razna iskušenja, raskole, jeresi, emancipaciju, pogrome, migraciju, holokaust, cionizam te formiranje države Izrael kao krune milenijumske želje jevrejskog naroda da se u slobodi konačno sabere u obećanoj zemlji. Ta težnja je imala posebno ubrzanje upravo potaknuta katastrofom iz 1492. To je stvorilo poseban mistički mentalitet na koji su idejne tendencije spoljašnjeg sveta svakako uticale, ali i koje su često bile pod uticajem jevrejskih mesijanskih ideja.