Integracija senke u okultizmu

Virgil Finlay

Neretko u okultnoj literaturi i na mnogim okultnim YouTube podkastovima nailazim na autore koji govore o integraciji senke i kako je ispravni put u okutizmu da se mag suoči sa svim aspektima sopstva. To me podseća na kurikulum Zlatne zore koja je uključivala i rad sa Goecijom, kao i teurgijski rad. Neko bi se pitao zašto je Zlatna zora uopšte imala tu potrebu da priziva demone? Šta je svrha toga da neko ko je na stazi Desne ruke, uopšte priziva demone? Da li to ima veze sa metodologijom iz Abramelinove magije suočavanja sa demonima onda kada prizovemo anđela-čuvara? Da li u tome leži koren psihologizovanog pristupa savremenih okultista toj temi?

Granica između unutrašnjeg kosmosa (sadržaja psihe) i spoljašnjeg kosmosa (duhovnih entiteta) postala je veoma porozna u poslednjih sto godina. Nekada demon nije bio shvatan kao nešto unutrašnje, nego kao spoljašnje, ali to spoljašnje može rezonovati sa našim unutrašnjim kroz demonski uticaj ili posednuće. Dakle, ovo pitanje nas uvodi u suptilnu, ali ključnu razliku između bića (entiteta) i stanja (prostora / supstance) u okultnoj anatomiji. Iako se u praksi često preklapaju, njihova ontološka priroda je različita. Tako na primer, kabalistički klipoti su pustinja ili ljuska, dok su demoni i džini zverinje, kako kaže bilbija, koje tu pustinju nastanjuje. 

Pod izrazom klipot u kabali se označavaju se ljuske ili kore, nastale tokom Shevirat Ha-Keilim (Lomljenja posuda). Kada je božanska svetlost bila previše jaka za niže posude (koje tu svetlost treba da sadrže, kako bi svet postojao), one su prsnule. Krhotine tih posuda, koje na sebi još uvek imaju ostatke svetlosti ali su izgubile životnu formu, pale su u ambis i postale klipoti. Dakle, klipoti su negativni prostor. To nisu nužno nekakva zla bića sa ličnošću, već su to neživi ostaci, metafizički ekvivalent nuklearnog otpada ili kancerogenih ćelija. Oni su mrtva materija koja parazitira na svetlosti da bi opstala. Mogu reći da su klipoti po funkciji nalik staništu, pa kao što močvara rađa specifične insekte, tako klipoti (kao neuravnotežene sfere) rađaju ili privlače demonska bića. 

Za razliku od apstraktnih klipota, 72 duha Goecije imaju imena, pečate, specifične moći, činove (kraljevi, grofovi, markizi) i, što je najvažnije, karakter. Oni se često vide kao drevna paganska božanstva koja su pala ili su na neki način degradirana. Za razliku od klipota, demon je hijerarhijska inteligencija sa kojom se može voditi razgovor, možeš sklopiti pakt sa njima ili im naložiti da nešto urade za tebe (ako možeš). Sa klipotima ne razgovaraš, nego u taj prostor ili ulaziš ili ga pročišćavaš. U tom smislu, demoni su stanari onih nivoa stvarnosti koji su u disharmoniji sa božanskim središtem.

Što se tiče duhova koji se u islamskom svetu nazivaju džini, oni su kategorija za sebe i razlikuju se od zapadnog koncepta demona ili klipota. Prema islamu, džini su stvoreni od bezdimne vatre (energije). Poput ljudi, oni imaju slobodnu volju, i u neku ruku predstavljaju paralelnu civilizaciju. Dok su klipoti metafizička nužnost pada, džini su biološka nužnost suptilnog sveta. Oni naseljavaju pusta, odnosno bezljudna mesta (pustinje, ruševine), što ih vizuelno povezuje sa klipotskom estetikom, ali oni nisu nužno zli duhovi po definiciji, već komšije iz druge dimenzije. 

Poistovećivanje arhonata sa demonima, ili pripisivanje arhontima demonske osobine, neretko je mesto zabune. Iako oba entiteta mogu delovati neprijateljski, njihova ontološka uloga je bitno drugačija. Arhonti su gnostički koncept. Reč Arhont znači vladar. Naravno, ideja o arhontima nije izvorno gnostička nego paralelno postoji i u paganskim tradicijama, neretko je i starija od gnostičke, a uključuje postojanje božanskih pomoćnika Kosmotvorca koji ponekad pomažu, ali nekad i odmažu njegov rad. U gnostičkom sistemu, oni su kosmičke sile koje su stvorile materijalni svet (često pod vođstvom Demijurga). Oni nisu pala bića u klasičnom smislu, nego su pre tamničari. Njihov posao je da drže ljudsku dušu zarobljenu u materiji putem ciklusa reinkarnacije i neznanja. Oni upravljaju planetarnim sferama i predstavljaju zakone sudbine. Demoni su magijski koncept i prvobitno su označavali duha posrednika (ni dobrog ni zlog), ali u kasnijem okultizmu, oni bivaju predstavljeni kao specifična inteligentna bića koje predsedavaju određenim zemaljskim ili podzemnim funkcijama. Mag može naterati demona da mu služi jer je demon, u hijerarhiji kosmosa, bliži materiji od čovekove božanske iskre.

U jevrejskoj tradiciji razlika je veoma jasna i tehnička. Kao što sam ranije rekao, klipoti su metafizičke sfere ili stanja koja nastaju kada se svetlost povuče. To je ontološka kategorija, mrtvi delovi bića. Sa druge strane, šedim (demoni) jesu bića. Jevrejska demonologija (naročito u Talmudu) na šedime gleda slično kao sufizam na džine. Oni su stvoreni u sumrak šestog dana stvaranja, pre nego što je nastupio Šabat, pa su ostali nedovršeni (bez tela). Oni jedu, piju, razmnožavaju se i umiru. Šedim su stanari koji koriste energiju klipota da bi se ispoljili. Kabalista ne radi protiv klipota tako što ubija demone, već tako što pročišćava energiju (vrši tikun) tako da demoni više nemaju šta da jedu i moraju da se povuku.

Hrišćanstvo je izvršilo veliku sintezu ovih pojmova, što je i dovelo do današnje zbunjenosti. Za hrišćanstvo, demoni su isključivo pali anđeli. Nema neutralnih duhova, nema džina, nema arhonta-stvoritelja. Sve što nije od Boga jeste od Satane. Dok su za Grke daimoni bili prirodne sile, a za kabaliste šedimi nedovršena bića, hrišćanstvo demona određje kroz moralni pad. Demon je biće koje je svesno izabralo pobunu protiv Tvorca. U hrišćanskoj misli (naročito kod pustinjskih otaca), demoni su duhovni tegovi. Njihova uloga je da iskušavaju vernika kako bi on, kroz otpor, ojačao svoju vrlinu. Ovde se hrišćanstvo, paradoksalno, dodiruje sa mojim uvodnim pitanjem ovog teksta o integraciji senke. Stoga, demon je tu da ti pokaže gde si slab.

Tabela demonske faune

Koncept	Poreklo / Priroda	Funkcija	Odnos prema čoveku
Arhont	Kosmičko (Gnosticizam)	Održavanje zatvora materije	Tiranin / Tamničar
Klipot	Metafizičko (Kabala)	Ljuska, odsustvo svetlosti	Parazitski prostor
Šedim / Džin	Prirodno (Istok)	Paralelna, nedovršena rasa	Komšija (može biti opasan)
Hrišćanski demon	Moralno (Teologija)	Pad iz milosti, pobuna	Kušač
Goecijski duh	Magijsko (Grimoari)	Specijalizovana inteligencija	Sluga (ako si autoritet)

Vratimo se sada na početak ove rasprave. Hermetički red Zlatne zore nije prizivao demone iz puke radoznalosti ili želje za moći, već iz teurgijske nužnosti. U kurikulumu Zlatne zore, mag se smatra mikrokosmosom. Ako je univerzum hijerarhija, onda i mag mora uspostaviti hijerarhiju unutar sebe. Demoni Goecije su viđeni kao divlje, neukroćene sile prirode i psihe. Svrha njihovog prizivanja (evokacije) bila je da se te sile stave pod kontrolu božanskog autoriteta koji mag kanališe. Ovde nalazimo paralelu sa Knjigom svete magije Abramelina Maga. U tom sistemu, nakon šestomesečne samoće i postizanja Znanja i Razgovora sa Svetim Anđelom Čuvarom, mag mora prizvati četiri princa pakla i njihove potčinjene. Razlog? Da bi ih naterao da mu se zakunu na vernost. Logika je sledeća: ne možeš vladati svojim kraljevstvom (bićem) ako su pobunjenici (demoni) još uvek na slobodi. Ovde leži seme modernog pristupa. S. L. MekGregor Meters i kasnije Alister Kroli počeli su da interpretiraju ove entitete kao delove ljudskog mozga. Kroli je u svom predgovoru za Goeciju eksplicitno napisao da su duhovi zapravo delovi psihe koje mag uči da kontroliše. To je bio veliki prasak psihologizovanog okultizma.

Iako je Jung popularizovao pojam senka, koncept nečeg mračnog, skrivenog i drugog u nama je drevan. U alhemiji, prva faza rada je Nigredo (crnilo). To je faza truljenja, raspadanja i suočavanja sa zmajem ili crnim suncem (Sol Niger). Alhemičari su znali da se zlato ne može napraviti dok se ne prođe kroz najmračniji mulj materije. To je prva prava metafora za suočavanje sa senkom. Gnostici su verovali da čoveka u zarobljeništvu drže arhonti. Da bi se duša oslobodila, ona mora poznavati njihova imena i prirodu. To je spoljašnja projekcija unutrašnjih blokada. U nekim hermetičkim tekstovima pominje se zli dvojnik ili niži genije koji nas veže za instinkte i materiju, nasuprot dobrom geniju ili anđelu.

Za Junga, senka nije zlo u moralnom smislu, već sve ono što je ličnost odbacila. Šta je senka? To je donji sprat naše ličnosti. Kada gradimo svoj Ego i Personu (društvenu masku), mi biramo osobine koje su prihvatljive. Sve ostalo, agresija, seksualni nagoni, ali i neiskorišćeni talenti i kreativnost, biva gurnuto u nesvesno. To je senka. Što je svetlija naša maska, to je crnja naša senka. Šta u tom smislu znači integracija? To ne znači postati zao ili početi raditi loše stvari, nego shvatiti da ono što nas najviše nervira kod drugih zapravo predstavlja našu sopstvenu potisnutu prirodu. Povlačenje projekcije znači osvestiti i priznati da i ja imam te osobine u sebi. Kada priznaš senku, ona prestaje da te kontroliše iz mraka. Njena energija ti postaje dostupna. Na primer, potisnuta agresija, kada se integriše, postaje asertivnost i vitalnost. Problem modernog New Age okultizma je što je previše skliznuo u psihologiju, gubeći iz vida da ritual nije samo terapija, već rad sa objektivnim (iako nevidljivim) strukturama stvarnosti. Integracija senke u magiji nije samo samopomoć, već priprema maga da postane savršena posuda sposobna da izdrži prisustvo božanskog bez pucanja psihe. 

Povezivanje nižeg dvojnika sa egipatskim konceptima, kao i traženje paralela u velikim tradicijama Istoka i Zapada, vodi nas pravo u srž ezoterijske antropologije. Ideja je uvek ista: čovek nije monolit, već složena struktura, a jedan njegov deo uvek ostaje u senci, vezan za zemlju, instinkte i ono što je preostalo nakon pročišćenja. Pa tako imamo egipatski koncept khaibit (često prevodjen kao senka) je najdirektniji drevni koren ove ideje. Egipćani su verovali da je senka neraskidivi deo ljudskog bića. Ona nije samo optički fenomen, već entitet koji poseduje sopstvenu moć i brzinu. Čak i bogovi imaju svoj khaibit. Khaibit je povezan sa telom i onim što ostaje od čoveka u blizini groba, pa je otud to spona između fizičkog sveta i onostranog. Mada, khaibit može biti ukraden od strane mračnih sila, može biti izgubljen, ali je neophodan kako bi se pokojnik preobrazio u akhua, besmrtno svetlo biće koje tako stiče kvalifikaciju za obitavanje na božanskoj ravni. 

Darla Teagarden

U hermetičkim i kasnijim okultnim tradicijama (posebno u teozofiji i kod Rudolfa Štajnera), javlja se koncept nižeg Čuvara praga. To je sablasna figura sastavljena od svih naših nepročišćenih misli, želja i nagona. Poput khaibita, to je senoviti saputnik koji nam ne dozvoljava da pređemo u viša stanja svesti dok ga ne prepoznamo i ne pripitomimo. Razlika je u tome što Egipćani khaibit nisu nužno smatrali zlim, već prosto delom bića koji pripada tami i zemlji.

U kabali, senka se ne posmatra kao jedna figura, već kroz dva specifična koncepta, a to su klipoti i nefeš. Klipoti su ljuske ili ostaci metafizičkog procesa stvaranja. Oni su senka božanske svetlosti (sefirota). U psihološkom ključu, to su neuravnotežene sile koje okružuju svetlost. Kada delujemo iz ega, tako hranimo naše unutrašnje klipote. Nefeš je najniži nivo duše. To je sedište nagona i biološkog opstanka. Ako se nefeš ne uzdigne kroz rad na sebi, ona postaje senka koja koči duhovni razvoj, vezujući svest isključivo za materijalne i instinktivne potrebe.

U sufizmu postoji veoma razvijen koncept koji je veoma sličan Jungovoj senci, a to je nafs. To je duša koja naređuje zlo. Dakle, u pitanju je najniži nivo bivanja, gde preovlađuju strasti, bes, egoizam i sl. Sufijski put se u velikoj meri sastoji od mujahade (borbe) sa sopstvenim nafsom. Sufiji često govore o tome da je svet senka Boga, a čovekov ego senka njegove istinske duše (ruh). Integracija ovde ne znači prihvatanje zla, već dresuru nafsa dok ne postane miran, slično kao što mag u Abramelinu potčinjava demone.

Povodom ovoga indijska tradicija nudi zanimljive perspektive. Tako u vedskoj mitologiji, Chaya (Čaja) je boginja senke. Ona je nastala iz tela boginje Saranyu (Svetlosti) kako bi je zamenila pored muža, jer Svetlost nije mogla da izdrži njegovu vrelinu. Ovde je senka neophodan posrednik, jer štiti čoveka od prevelike božanske vatre koju on još nije spreman da podnese. Na psihološkom planu, Tamas je jedna od tri gune (kvaliteta materije). Ona predstavlja inerciju, mrak, iluziju i neznanje. To je senoviti kvalitet svesti koji nas vuče ka dnu. U tantričkim tradicijama, rad sa nižim duhovima ili aspektima božanstava često služi za suočavanje sa sopstvenim užasom i unutrašnjim mrakom kako bi se postiglo oslobođenje.

Ono što povezuje khaibit, nafs, klipote i Jungovu senku jeste jedna velika istina okultizma, da svetlost uvek baca senku. U teurgijskom smislu, prizivanje demona ili suočavanje sa nižim dvojnikom je čin vraćanja integriteta. Ako negiraš svoju senku (svoj khaibit), ona postaje tvoj neprijatelj koji te sapliće u vidu sudbine. Ako je priznaš i postaviš na njeno mesto (ispod nogu, kao što su prikazani poraženi neprijatelji na kraljevskim tronovima), ona postaje tvoj sluga i izvor ogromne, do tada zakočene energije.

Povodom teme o senki i integraciji, uputno je obratiti pažnju na dodatne indikativne pojmove. U tom smislu pomenuo bih kabalistički koncept tikuna, odnosno popravljanje sveta. Tikun predstavlja jedan od najmoćnijih i najkompleksnijih koncepata u kabali, naročito u onoj koju je u XVI veku kodifikovao Isak Lurija (Ari). Ako su klipoti dijagnoza stanja univerzuma, onda je tikun operativni zahvat. Da bismo razumeli mehanizam, moramo ga posmatrati kroz tri faze lurijanske kosmogonije: Cimcum (povlačenje), Shevirat Ha-Keilim (lomljenje posuda) i konačno Tikun (reintegracija). Suština mehanizma tikuna počiva na ideji da se unutar svakog klipota, unutar svakog zla, tame ili materijalnog predmeta, nalazi zarobljena iskra božanske svetlosti. Kada su se posude polomile tokom stvaranja, te iskre su pale u bezdan materije i postale zarobljenici tame. Mehanizam tikuna je proces izdvajanja. Čovek mora da prepozna iskru u niskom, mračnom ili svakodnevnom stanju i da je uzdigne nazad ka njenom izvoru (Izvoru svetlosti). Onog trenutka kada se sve iskre izvuku iz jednog klipota, taj klipot (kao parazitska struktura) gubi izvor napajanja, suši se i nestaje. Ovaj mehanizam radi kroz tri koordinisane akcije koje mag / kabalista sprovodi:

- Birur (selekcija / prosejavanje) predstavlja intelektualni i intuitivni rad. Čovek mora da proseje stvarnost. To znači da u svakoj situaciji, misli ili predmetu, treba razdvojiti korisno / sveto (iskru) od beskorisnog / destruktivnog (ljuske). 

- Kavanah (usmerena namera) znači da se svetlost ne uzdiže sama od sebe. Potrebna je volja. Kavanah je mehanizam kojim svest hvata iskre. Kada nešto radiš (jedeš, moliš se, vršiš ritual) sa punom svešću o božanskom prisustvu, ti vršiš magnetno privlačenje te iskre iz njenog materijalnog zatvora. Bez te namere, radnja ostaje klipotska, mehanička i mrtva.

- Ha'alat Ha-Nitzotzot (uzdizanje iskri) znači to da kada je iskra prepoznata (Birur) i zahvaćena namerom (Kavanah), ona se vraća u prvobitni poredak. Ovo postepeno ponovo sastavlja posude koje su pukle na početku vremena.

Ovde se tikun dodiruje sa tematikom senke. U psihologiji, integrišemo senku da bi nam bilo bolje. U tikunu, mi se spuštamo u donje svetove (suočavamo se sa demonima / klipotima) ne da bi postali poput njih, već da bi izvukli svetlost koju oni drže kao taoca. Zato je Zlatna zora radila sa Goecijom. Mag se spušta u mrak goecijskog duha, pronalazi iskru (funkciju ili moć tog duha koja je izvorno božanska) i stavlja je u službu hijerarhije svetlosti. To je alhemija svesti: pretvaranje olova (klipota) u zlato (tikun). Iz tog učenja vodi poreklo šabatajska antinomijska praksa i svetonazor. Šabatajci (sledbenici Šabataja Cvija, XVII vek, Turska) i njihovi nastavljači frankisti (sledbenici Jakova Franka, XVIII vek, Srednja Evropa) veruju da se čovek mora spustiti u najdublji greh i mrak (u samu utrobu klipota) kako bi oslobodio najmoćnije iskre koje niko drugi ne sme da dotakne. To je izvor ideje da se kroz mrak dolazi do najviše moći, ne uništenjem mraka, već njegovom potpunim iskorišćavanjem.

Pa ipak, meni se čini kako je ideja da se kroz mrak dolazi do najviše moći, ne uništenjem mraka, već njegovom potpunom eksploatacijom, dakle taj antinominalni stav Puta Leve ruke (LHP), šabatajski ili tantrički, jedna opasna prečica. Mnogi ljudi su fascinirani time ali nekako se previđa veliki rizik. Takođe, to mi često deluje kao izgovor za opravdanje sopstvene izopačenosti onih koji idu tom stazom. No, čisto sa praktičnog aspekta, odlazak u zmajevo gnezdo da bi se odatle ukrao najčistiji grumen zlata deluje kao hvale vredan viteški i herojski podvig, ali to uopšte nije poziv mediokriteta, neuravnoteženih osoba i kojekakvih pervertita. 

LHP je kao opasna prečica zapravo grobnica za mnogo više duša nego što je bila odskočna daska za bogove. Granica između herojskog podviga krađe zlata iz zmajevog gnezda i puke racionalizacije sopstvenih nagona je tanka kao oštrica brijača. Antinomizam (kršenje zakona / normi radi postizanja slobode) je kroz istoriju, od šabatajaca do modernih LHP loža, često bio paravan. Kada čovek odluči da je iznad zakona (moralnih ili društvenih) jer navodno vrši tikun u mraku, njegov ego se naduvava do čudovišnih razmera. Umesto da ukroti zmaja, on postaje zmaj. Dobar deo onih koji tvrde da istražuju mrak zapravo samo dopuštaju mraku da istražuje njih. Bez čelične discipline i prethodno pročišćenog karaktera (što je u Zlatnoj zori bio uslov za prelazak u unutrašnji red), antinomizam je samo duhovna patologija maskirana u inicijaciju.

Odlazak u samo središte užasa da bi se spasila iskra, zahteva izuzetnu ličnu snagu. Heroj (poput Svetog Đorđa ili teurgijskog maga) silazi u mrak sa jasnom distancom. On je tamo strano telo. On ne postaje blato kroz koje gazi već koristi mrak kao gorivo, ali ne dozvoljava da mu mrak postane identitet. U našem vremenu mrak je postao privlačan za one koji u njemu traže opravdanje za nemogućnost da se disciplinuju. Pravi rad u zmajevom gnezdu je asketski, hladan i hirurški precizan. Onaj ko tamo ide radi uzbuđenja ili zadovoljenja perverzije, već je progutan pre nego što je ušao. Sa praktičnog aspekta, rizik odlaska u klipote bez odgovarajućeg svetlosnog oklopa veliki. Jasno je da entiteti i energije mraka ne daju zlato besplatno. Oni nude moć u zamenu za pažnju. Čovek počne da eksploatiše mrak, ali završi tako što mrak eksploatiše njegovo vreme, misli i vitalnost. Tada se umesto tikuna (sastavljanja), događa suprotno. Psiha se deli. Osoba gubi kontakt sa ljudskom empatijom, postajući hladna na način koji nije božanska objektivnost, već demonska ravnodušnost. U okultizmu i misticizmu, najbrži put je često onaj koji vodi u provaliju. Herojski podvig je moguć samo za onoga ko je već pobedio sebe; za sve ostale, to je samo potonuće sa lepim objašnjenjem.

Radikalno zlo u službi revolucije

Jean Delville

„Čovek je radikalno biće, sa sposobnostima boga. Njegove moći se ne razvijaju zabranjivanjem i potiskivanjem, već hrabrošću i u slobodi. Užasan je svet koji je čovek stvorio….“

Džon Vajtsajd Parsons, Sloboda je dvosekli mač

Sasvim je u skladu sa današnjim mentalitetom tvrditi kako zlo ne postoji i da nema dobrih i zlih ljudi nego samo drugačijih. Dakle, zlo ne postoji, ali time nismo rešili naše probleme. Nema metafizičkog zla, a svako ispoljeno zlo je relativno, odnosno stvar percepcije i pogleda na svet. U današnjem svetu nema mesta takvom manihejskom svetonazoru, izuzev u politici, ali tu je reč o banalnom zlu. Pa ipak, ako se osvrnemo oko sebe vidimo uništenje velikih razmera, vidimo ispraznost, brutalnost i nedostatak saosećajnosti u svim vidovima iskustva. Reklo bi se da je reč o posledicama nedostatka svesti, te da je problem u beslovesnim ljudskim bićima a ne nekakvim opskurnim arhidemonima, satanama i ahrimanima. Sva je odgovornost na čoveku, ali imajmo na umu da je čovek, kao što može biti i uglavnom jeste, mediokritet, što ga čini opasnom zverkom.

Međutim, ljudsko biće može biti radikalno drugačije. Hoćemo li i vođu genocidnih fanatika smatrati drugačijim, ali u suštini dobrim, jer je u pitanju ipak čovek? Nije li svaki čovek rođen dobar, odnosno nevin, samo ga je pogrešno vaspitanje, trauma u detinjstvu i represivna kultura upropastila? Hoćemo li baš svako ljudsko biće smatrati mikrokosmosom, zvezdom, pa čak i onda kada taj predstavlja agens neprijateljskih okultnih sila? Hoće li takav biti zao ili barem loš, ili ćemo se i dalje držati toga da je taj neutralno i korektno drugačiji, ali u biti jednak ili ravnopravan sa ostalima, a ne uljez, neprijatelj kojeg bi možda najbolje bilo ukloniti sa lica zemalje? Možemo biti fini i upotrebiti kakav drugačiji izraz tipa psihopata, sociopata, u svakom slučaju nešto empirijski merljivo, ideološki prihvatljivo, nešto što se može izlečiti, popraviti ili preduprediti ispravnim društvenim inženjeringom, ali to ne utiče na krajnji ishod.

Svaki okultista mora imati u vidu postojanje bića koja se samo spolja čine kao ljudska a da u suštini to nisu. Postoje oni koji merilima vulgarne nauke jesu ljudska bića, ali merilima okultne nauke nisu, nego je reč o bićima drugog nivoa koja su došla do ljudskog ovaploćenja. Ta bića mogu biti ovakva ili onakva, dobronamerna ili bezazlena, ali takođe mogu biti i predatorska. Sa druge strane imamo i ljudska bića koja su potpala pod vlast predatorskih okultnih entiteta ili su prosto zaposednuti. Dakle, imamo više nivoa raznorodnosti u okviru ljudskog obličja. Ove tvrdnje u današnje vreme zvuče fantastično, imaginativno, petparački ili sumanuto, ali svako ko baštini nematerijalistički pogled na svet ne bi trebalo olako da odbaci takve mogućnosti budući da svako napredovanje iza materijalne koprene otkriva jednu drugačiju stvarnost. 

Skeptik bi rekao da je u pitanju galopirajuća uobrazilja, halucinacija izazvana nekim objašnjivim uzrokom, ali problem je u tome što vulgarni pogled na svet ono što vidi imaginacija ne smatra stvarnim. Naravno, nečijom imaginacijom se može manipulisati ali mora se priznati da su mogućnosti imaginacijskih uvida praktično neograničeni te mogu obuhvatiti i ono što se ne može objasniti. Istina je da onog što nije prošlo kroz čula nema ni u imaginaciji, ali takođe je istina i da imaginacija u određenim slučajevima može biti čulo, a može i prethoditi sadržaju koji će tek proći kroz čula. Za moderni svet ne postoji nikakav duh, bog ili bogovi, ništa izvan čula, a ako nešto postoji izvan čula to se ne može svesno opaziti, kao što ne čujemo zvuke ili ne vidimo svetlost ispod i iznad opsega naše uobičajene frekvencije opažanja. 

U cilju ovog teksta, koristiću pojam zla kao zbirnu imenicu ili pridev kojim obuhvatam silu (i njene nosioce) čija ja je namera da uništi svetlo u čoveku, da uništi život, da nanese patnju, da rastrgne dušu, istrebi čovečanstvo. Nema smisla da takvo načelo imenujem nekim poznatim pojmom iz religije ili mitologije, ali podrazumevam nešto u toj meri čudovišno da ne trpi nikakve kompromise naročito ne sa ljudskim elementom i njegovom suštinom. Dakle, reč je o ontološkom neprijatelju svega što ljudi jesu i što mogu postati. Naravno, uvek će biti legitimno zauzeti stav kako je i to nešto radikalno neprijateljsko takođe izraz nečeg drugačijeg, ali to ne utiče na činjenicu njegove suštinske smrtonosnosti spram nas. Grubo rečeno, zlo je ono što teži da nas uništi, a nešto nas i te kako teži uništiti, te kako god to nazvali, time ne rešavamo taj problem. Nešto nas i dalje uništava. Zašto to onda ne bi bilo zlo? Zlo je otud predatorska i zlonamerna fatalna drugost.

Neko bi se mogao zapitati, zašto bi smrt bila loša, negativna, zla? Navodno, smrt je promena koja nas vodi ka drugačijem, ka novom životu, jer biće ne može prestati da postoji. Mogao bih se složiti sa tim, ali takođe takvom gledištu može se suprotstaviti pitanjem koje isključuje promenu već samo ništenje, brisanje, pretvaranje u ne-biće. Oni bi rekli da je to nemoguće, ali tu već ulazimo u nategnutu spekulaciju. Ovde pretpostavljam silu koja je oličenje potpune smrti, nešto poput druge smrti, večne smrti koja ne ostavlja nikakvu mogućnost reinkarnacije, bitisanja na nekom drugom nivou u drugosti ma kakva ta drugost bila. Pretvaranje bića u ne-biće jeste način delovanja takve sile. To već nije nezamislivo niti nemoguće. Jedini je problem terminološke prirode. Takvu silu nazvao bih esencijalnim zlom. Otud bi pojam dobroga predstavljalo esencijalno životvorno načelo. Tako dolazimo do dualizma nalik jinu i jangu. 

Naravno, opet bi neko rekao kako je neophodno uravnotežiti suprotstavljene težnje u vlastitom biću, uspostaviti balans. Tačno je to. Ali, dozvolite da upitam kako to učiniti? Kako se postiže ta ravnoteža? Na tom pitanju možemo zube polomiti i istupiti mačeve mlateći se oko toga koji je metod ispravan, odnosno bolji, ili zauzeti mediokritetski stav kako je svaki metod koji vodi tom cilju dobar te da svako radi onako kako njemu najviše odgovara. Ima li gore močvare od toga? Ovde ukazujem na opciju radikalnog delovanja. Ravnoteža se postiže njenim narušavanjem. To je načelo revolucije. Narušavanje ravnoteže podstiče delovanje narušenih načela, a to je ono što želimo. Želimo uragan a ne mirno more. Želimo rat a ne mir, jer revolucionarna promena je moguća jedino u uslovima rata. Međutim, valja u tome postupati mudro.

Dobro i zlo su, kako sam pročitao negde, dvojni ispljuvak duše, pa bi stoga trebalo ekonomisati sa dobrotom, s obzirom da mala dobrota izaziva malo zlo, a velika dobrota veliko zlo. Zato smatram, u praktičnom smislu, da se protiv zla, kakvo god ono bilo, može boriti na samo jedan način: ne boriti se! Ovladati zlom, ima smisla. Plastično govoreći, ako je zlo u Vatikanu, efektno je postati papa ili kakav prvi sekretar. Ako je zlo na finansijskom tržištu, postanite glavni berzanski tajkun. Ako je zlo u vladarskoj rezidenciji, uselite se u nju. Ako je zlo u nekakvim tajnim komisijama, komitetima i neformalnim kružoocima, budite glavni na njihovim sastancima. Ako je zlo možda u najvećoj masonskoj loži, postanite njen majstor. Ako je zlo u vlasti, osvojite vlast. Ako je zlo u novcu imajte ga najviše, ili pak kontrolišite njegove glavne tokove. Ako je zlo u moći, budite najmoćniji. Ako je zlo na Mesecu, idite na Mesec. Ako je zlo u Paklu, postanite gospodar Pakla. Ako je zlo u zlu, postanite zlo. Dakle, infiltracija a ne konfrontacija. To je način rada revolucionara.

Efikasan pokret otpora se ne nalazi izvan nego unutar sistema protiv kojeg se bori. Gde god videli neko zlo, idite tamo, ovladajte njime. Nemojte ogoljavati i raskrinkavati zlo. Što je ogoljenije ono je sve veće. Ne uvećavajte zlo time što ćete izigravati pravednike i mučenike. Ono to i hoće, jer je krajnje pragmatično. U tu svrhu ono će glumiti samo sebe. Ako smatramo da zlo ima rogove, ono će ih staviti, ali onda nećemo biti u stanju da to isto zlo prepoznamo tada kada rogove skine. Eto zadatka za posvećenike revolucije katastrofe: ovladajte zlom! Postanite zlo. To jeste borba, ali nije borba protiv zla, već borba u kojoj vam je ono partner, dok ste vi sami sebi protivnici. Učinite zlo vašim saveznikom jer vaš neprijatelj ste vi sami, odnosno vaš um. Ako ste ovladali zlom u sebi, ovladati zlom u institucijama, zlom u svetu, nije nikakav problem.

Sa praktičnog stajališta uvek možemo odrediti ili prepoznati zlo. Možemo reći, ovaj čovek je zlo, ovi ljudi su zlo, oni prizivaju zlo. Na fizičkom planu reći ćemo kako je zlo recimo kakav otrovni i smrtonosni agens. Na nivou metafizičkog uvek možemo reći za neki fenomen da pripada kategoriji zla, pa su otud zli oni ljudi koji se svrstavaju iza tog fenomena. Atavistički, zar ne? Ukoliko se malo udaljimo, odnosno kada produbimo tačku gledišta, onda se nađemo na stajalištu nekog „pozitivnog“ maniheizma pa uviđamo kako je zarad potpunosti i komplementarnosti sveta neophodno postojanje ahrimanskih sila, jer takav je red stvari. Onda se u toj mentalnoj poziciji uzdižemo, oštreći naše spoznajne moći i upinjući ka vrhu trijade iz koje se generiše „poznavanje dobra i zla“. Vrh te trijade ukazuje na nevinost. Na primer, Adam i Eva bili su nevini sve dok nisu spoznali dobro i zlo jedući plod sa Drveta znanja. To znanje je sposobnost razlikovanja stvari i ustanovljavanje diskriminacije. Likovi iz biblijske priče spoznali su zlo jer ono se očitava u odsustvu dobra. Moć diskriminacije ih je udaljila iz učešća u večnom životu. Nevinost nema neprijatelja, nego je neprijatelj taj koji nema nevinost.

A kako biblijska priča dalje ide, patnja sustiže prvobitni ljudski par ne samo zbog osude na bitisanje u mukotrpnom zemaljskom životu, nego pre svega zbog gubitka nediferencirane nevinosti. U toj nevinosti prepoznajemo načelo dobra. Odsustvo tog načela znači gubitak prvobitne nevinosti. Nevinost možemo posmatrati kao stanje volje koja je usklađena sa božanskom, pa onaj ko je nevin nije svoj nego Božji. Otpadanje od Boga je akt inicijacije zla: gubitak nevinosti. U tom smislu, čovek može zapasti u potpunu anti-nevinost, odnosno drugačiju ne-vinost a to je nevinost zaposednutog ahrimanskim entitetom, tj principom radikalnog zla. Da se razumemo, jer već čujem škrgut zuba, kada kažem „Bog“, kao što sam već naglasio, pre svega mislim na životni i životvorni princip a ne na čudovište koje su stvorili ljudi nazvavši ga tim imenom. Biti opsednut Bogom, odnosno nevinost-u-Bogu, prepoznaje Božju volju u svemu onom šta radi, odnosno prepoznaje Božju volju kao sopstvenu, a u krajnjoj liniji te spoznaje sebe vidi kao Boga. Isto tako, onaj opsednut radikalnim zlom, ne samo što ne prepoznaje uticaj dijabolične sile, niti je prepoznaje kao sopstvenu, nego ne prepoznaje ni samog sebe, budući da prepoznaje sve drugo u potpunoj međusobnoj odeljenosti koja se proteže i na njega samog uništavajući celovitost njegovog bića, odnosno njegove zvezde. Veoma je teško takvom čoveku da sačuva koherentnost svog uma i svesti. Tako ahrimanska sila potpuno uništava ljudsko biće. Ne može se neko poistovetiti sa ne-bićem a da sam ne postane ne-biće. 

Radikalno zlo je delatno načelo ne-bića, ono koje se kao takvo ispoljava u univerzumu. Radikalno zlo možemo osloviti, imenovati, prizvati, usmeravati, kontrolisati ili postati njegova žrtva. Radikalno zlo je inteligencija diskriminacije i kao takvo je u korenu patnje. Ako sam već upotrebio izraz zlo, onda ću kakvog konkretnog nosioca zla nazvati đavolom iako se sa mnom neće složiti ne samo oni koji ne veruju u đavola nego i oni koji tu ideju smatraju najobičnijim đubretom. Međutim, takvima bih skrenuo pažnju da kada u ovom slučaju, upotrebim izraz đavo, ne mislim na ono što se pod time uobičajeno podrazumeva. Mislim da sam ovde u priličnoj meri objasnio šta podrazumevam pod radikalnim zlom, pa otud u tom ključu valja posmatrati konkretnog nosioca tog zla. U praktičnom smislu đavo nije nešto što ne postoji nego nešto što ne bi smelo da postoji. Dakle, reč je o privremenoj konfiguraciji ne-bića u univerzumu, privremenom uvođenju u postojanje nečeg što ne postoji, uz pomoć energije poreklom od žive tvari. Pomoću tog privremenog i ograničenog ovaploćenja mag-revolucionar ostvaruje određene promene u skladu sa načelima revolucije.

Revolucionar nije ono što je Kroli podrazumevao izrazom „crni brat“, ali nije ni „beba bezdana“, već nešto treće. Revolucionar je onaj koji čeka na pragu, nazvao bih ga lavkraftovskim imenom Azatot, u nedostatku boljeg izraza kojim bih ga opisao. Azatot (crna mumija) je taj koji stoji na samoj granici prelaska iz bića u ne-biće u inkubaciji do svog povratka sa te granice u samo središte bića. To je neko poput izgnanog boga koji će se vratiti. Revolucionar-mag svojim delovanjem obnavlja svet (sličnost sa procesom kabalističkog tikuna) a što podrazumeva povratak izgnanika. Šta to čeka ili koga čeka revolucionar jeste sila koja će ga prevesti preko ponora u apstrakciju. Velika kurva magijskog sestrinstva koja procesom invaginacije tka magijski lanac oko nosioca revolucije jeste živući ženski aspekt izgnanog boga, njegova živa i prisutna šakti koja stoji na raspolaganju adeptu revolucije. Njeno sestrinstvo je veštičji ženski svet u koji nijedan muškarac ne može imati uvid osim ukoliko ne postane žena magijskim putem, a ne veštački, hormonski i hirurški.

Kao što sam već naglasio, svrha radikalnog zla jeste uništenje svesti i svetlosti. Nosioci radikalnog zla teže da zagospodare svim bićima pretvarajući ih u ne-biće, a što posledično uzrokuje uništenje svekolikog života. Ideja Božanske revolucije katastrofe jeste otpor tom zlu kroz potpunu kolaboraciju. Otpor je moguć jedino kao individualan napor, usmeren ka naizgled sebičnom samospasenju bez imalo obzira ka boljitku drugih. Svaki altruizam u očima revolucionara čist je nusproizvod, kolateralno delovanje i ništa više. Dakle, ukoliko neko spasi svet biće to uzgred. Mesija Božanske revolucije katastrofe nimalo nije zainteresovan hoće li ga pratiti neko ili neće. Revolucionari su tu da prouzrokuju njegov dolazak te da ga u pravom trenutku prepoznaju. Mesiju, kao i njegove revolucionarne preteče, ne tiču se sreća ili patnja drugih. Tuđe sudbine daleke su i strane. On je lovac, a ljudi su plen. Svako ljudsko biće je na ovaj ili onaj način plen posvećenog revolucionara, baš kao što je to u slučaju mesije revolucije. Revolucionar ne vidi bića nego samo kaleidoskop.

Božanska revolucija katastrofe iziskuje kosmičku usamljenost onih koji su joj posvećeni. Revolucionar jeste ambiciozan, ali je ta ambicija metafizičke prirode i nema svoju svetovnu stranu. Svetovno je profano, kao što je profano sve ono što je nekada bilo sveto. Revolucija neće vršiti obnovu svetog, neće raditi na sakralizaciji onog što je nekada bilo sveto pa se u međuvremenu profanisalo. Uzmimo za primer instituciju porodice. Samim tim što neko ima porodicu, pruža dovoljan razlog da mu se ne da revolucionarna moć u ruke, budući da je porodica odavno profanisana institucija. Iz perspektive revolucije, porodica je postala inkubator profanizacije i primitivizma. Parazitska društvena moć se prenosi sa kolena na koleno, porodičnim nasleđem. Porodice uspostavljaju klanove i klike, a ovi stvaraju nomenklature. Naposletku, vukovi jedu magarce. 

Nekada su porodice nosioci društvene moći bile svete. One su istovremeno imale i magijsku, odnosno sakralnu moć. To su svete kraljevske porodice. Danas više nema nijedne porodice čiju lozu krasi oreol sakralnog. U doba opšteg primitivizma, profanosti i vulgarnosti, čovečanstvo se i dalje nalazi u vlasti takođe primitivnih porodičnih loza koje su nekada možda i imale plemenitu liniju, ali su se vremenom izopačile. Može biti da neke od njih vode poreklo od uzvišenih, plemenitih i posvećenih predaka, ali s obzirom na njihovu dekadenciju, gubitak ili zanemarivanje inicijacijske formule nasleđivanja i razvodnjavanjem krvi, oni danas nisu ništa bolji od svetine kojom vladaju, osim što imaju metod, polugu i tajno posvećenje. Njima je i dalje ostao instinkt održanja porodične linije, ali je to, osim očuvanja i uvećanja moći, izgubilo svaki viši, kosmički, religijski ili etički smisao. 

Tako je čovečanstvo postepeno došlo do nečega što bih mogao nazvati krajem kulture. Kao što ne-biće razgrađuje biće, tako i nekultura razgrađuje kulturu. Primitivci će, sasvim prirodno, u skladu sa svojim primitivizmom, nastojati da prikupljenu moć i bogatstvo prenesu na svoje potomstvo. Porodično nasleđivanje svojine i moći jeste jedan od osnovnih preduslova trajanja istorije. Kraj istorije, kojem streme revolucionari katastrofe, teži da to jednom prekine za svagda. Kontinuitet (vulgarne i profane) krvne loze je suštinski neprijatelj revolucijom projektovanog kraja istorije i istorijskog vulgarnog čovečanstva. Otud se nameće zaključak da te porodične linije moraju biti prekinute, njihova moć slomljena a imovina oduzeta. Njima ne sme ostati ništa od bilo kakve moći.

Giacomo del Po

Svestan sam kako zvuče ovi redovi, budući da je porodica, kako to uče klasične društvene doktrine, osnovna ćelija društva. Tako je to u istorijskom čovečanstvu, gde na delu imamo četvorostruki odnos: pojedinac – porodica – zajednica / narod – čovečanstvo. To su četiri ugaona kamena simboličkog istorijskog ljudskog doma, a što ima svoje ezoterijske makrokosmičke paralele. Pojedinac je Sunce koje se rađa na istoku, znak Bika, onaj prvi i osnovni. Porodica je moćno Sunce visoko uzdignuto na jugu, znak Lava, posledica međusobnog „poznanja“ muškarca i žene, cilj njihovog sjedinjenja i rezultat kusanja ploda Drveta znanja. Zajednica, odnosno pleme, narod, kasnije nacije, oslikava prirodu znaka Škorpije. Ona traži žrtvovanje, podrazumeva rat i smrt te zato predstavlja crveno Sunce na zalasku. Naposletku, čovečanstvo je tamno more sunčevog puta kroz podzemlje, a što odgovara znaku Vodolije. U svemu tome prepoznajemo četiri arhanđela, četiri zvezde, četiri strane sveta, četiri stuba ljudskog sveta koje će revolucionari prodrmati jer njihova volja je volja duha vremena. Doba Vodolije jeste doba čovečanstva u celini. Na delu više nisu problemi pojedinaca, porodica ili naroda, nego sveukupnog ljudskog postojanja na Zemlji. Dakle, ne postavlja se više pitanje opstanka nekog pojedinog čoveka, njegovog roda, plemena ili naroda, države ili carstva, već čitavog čovečanstva.

Nisu bitni revolucionari kao ljudi, bitna je ideja Božanske revolucije katastrofe. Zašto božanske? Zato što je u skladu sa svrhom koja dolazi iz izvora višeg reda koja cilja ka ispravci besporetka putem revolucije, a čiji je glavni izraz katastrofa uspostavljenog besporetka. Za dobar deo ljudi besporedak je jedini poredak koji oni poznaju i grčevito ga će se držati i braniti ga. Oni koji će na svojim plećima poneti teret božanske revolucionarne intervencije su, na prvi pogled, dehumanizovani ljudi. Oni će biti u stanju da ostvare predočenu revoluciju vođenu istinskom voljom koja dopire iz dubljih slojeva njihovog bića.

Uništenje neprijatelja revolucije podrazumeva zatiranje svih tragova o njihovom postojanju, uključujući i brisanje njihovog otiska u astralnoj svetlosti kao svedočanstvo da su ikada postojali. Nema iniciranja prebega. Tu vrstu primitivne mimikrije ne priznajemo i gnušamo je se. Nema prihvatanja onih koji su rasli u senci primitivizma i sebičnosti porodične moći. Neprijatelj mora biti suštinski i ontološki ugrožen, da izgubi san, jer će znati da je sve i svako ko je u bilo kakvoj simpatičkoj vezi sa njim, te naposletku on sam, ne samo životno, već metafizički ugrožen. Neprijatelj se mora stalno osećati ugroženim (paranoja će ga učiniti još iracionalnijim), te će i realno biti u stalnoj opasnosti, samim tim što dijabolični fanatici revolucije i nadistorijskog poretka postoje, odnosno što postoji ideja o tome, koja u sebi nosi opasnu nameru. Neprijatelj revolucije je potpuni neprijatelj, ne zbog svog uverenja ili društvene pozicije, već zbog onog što jeste, zbog predaka, porodičnog imena, tradicije, zbog potomaka, koji će ponosni na svoje ime i krv, marširati u klanovsku, plutokratsku i oligarhijsku budućnost, ubeđeni da su oni uzvišeni, pozvani, odabrani, jer imaju pretke. Anatema!

Možda bi neko na osnovu ovog što sam do sada izložio stekao utisak kako se zalažem za uništenje porodice, da sam protiv braka, emotivno-seksualnih veza između ljudi itd. Nije porodica sama po sebi institucija primitivizma ili neoprimitivizma, nego je fokus ka porodici kao instituciji moći čije vezivno tkivo nije ljubav ili odgovornost održanja kosmičkog poretka, nego beslovesna skučenost podljudskih strasti, manija, sklonosti, strahova, pohlepe. Takva porodica je agens ne-bića. To nipošto ne znači kako su za vlast i posedovanje moći pozvani nesposobni samoživi i egoistični bednici koji su se na najmizerniji mogući način emancipovali od institucije porodice.

Budućnost ne pripada čovečanstvu. Zapravo, njegovi ostaci poslužiće kao jezgro budućeg transhumanističkog stvaranja. Dolazi vreme kada će sam život ljudskom obličju reći zbogom. Moć ne pripada ljudskim bićima, niti pripada očevima i sinovima. Ova civilizacija će neminovno doživeti kolaps. Biće to do sada neviđena katastrofa u celokupnoj ljudskoj istoriji sa kojom se može porediti samo kataklizma mitske Atlantide ili mitoloških potopa. Jedan od operativnih ciljeva revolucije jeste da obezbedi takav ishod, ali i da spreči da bilo ko, neka organizacija, grupa ljudi, klan, porodica ili pojedinac, koji nije posvećen revoluciji, izvuče iz toga neko preimućstvo. To se po svaku cenu mora sprečiti, pa makar to značilo i fijasko same revolucije. Pravo na preživljavanje imaće samo involucijski humanoidni derivati, dok bi za evolutivne izdanke bio prokrčen put u neke druge sfere postojanja. 

Mesijanska zmija - drugi deo

Emil Melmoth

Svojstvo nečistoće i raskalašnosti Skerletne Žene ima svoj odraz i u jeretičkom mesijanskom jevrejskom pokretu na prostorima Osmanskog carstva u sedamnaestom veku čija je ključna figura bio kontroverzni Šabataj Cvi. U njegovom naglašenom antinomizmu, namernom kršenju strogih jevrejskih verskih propisa i zapovesti, vidimo ovaploćenje babalonskog svojstva raskalašnosti i kurvarluka. Piter Levenda je u knjizi The Dark Lord ukazao na vezu između tantrizma i skrivenih aspekata jevrejskog misticizma, a koji se ispoljio u šabatajskom pokretu i njegovim derivacijama. Opisujući vezu između tantrizma i jevrejskog misticizma, Levenda je upotrebio izraz cross-fertilization. Pomenuta nečistoća ukazuje na drevno i atavističko poreklo, jer je ono što je proglašeno nečistim zapravo inkriminisani sadržaj pređašnjih religijskih oblika. 

Povodom toga, Kenet Grant, u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“ kaže da je jedan od glavnih božanskih oblika, smatran svetim u najranijim kultovima, bila svinja, žrtvovana Tifonu, mračnom gospodaru tzv Drakonijanske tradicije. Kasnije je svinja smatrana nečistom, između ostalog i zato što je bila poznata kao jedina životinja koja jede ljudski izmet. Interesantno je, primećuje Grant, da su Jevreji svinju odbacili kao nečistu kada su sa obožavanja stelarnog El Šadaja (Al Šejtana) prešli na obožavanje paternalističkog i solarnog Jehove. Izvorno, svinja je bila znak najveće svetinje, vezano za doktrinu koja obuhvata apsorbovanje supstanci koje su neprosvećeni izbegavali kao gadne, što one jesu u svom nepreporođenom ili nesakramentalnom obliku. Kada se očiste i za služenje Boginji posvete, kaže Grant, one predstavljaju valjanu pomoć u buđenju Vatrene Zmije, odnosno kundalini.

Šabataj Cvi

Geršom Šolem je Šabataja Cvija okarakterisao kao bolesnog čoveka, opisavši ga kao manično-depresivnog, što znači da se manjak njegove mentalne uravnoteženosti ispoljavao kroz naizmenične napade najdublje utučenosti i neobuzdane živosti i preterane radosti. Periodi duboke melanholije kod njega su se stalno smenjivali sa grčevima maničnog poleta, oduševljenja i euforije, između kojih su se umetali trenuci normalnijeg stanja duha. Šabatajev revolucionarni mesijanski stil, sklonost kršenju pravila, uneo je pometnju u ustaljenu normiranu zajednicu na način sličan onome kako je Isus Hrist prodrmao i suštinski doveo u opasnost jevrejski identitet i način života svog vremena. I Isusova pojava je u svojoj suštini bila antinomična, kršeći pravila koja u Isusovoj interpretaciji doživljavaju korenit preobražaj. Otud nije ni čudo što su Jevreji u velikoj većini odbacili kako Isusa Hrista, tako i Šabataja Cvija šesnaest vekova kasnije, jer su obojica predstavljala opasnost po tradicionalno utemeljen način funkcionisanja verskog života koji se nalazi u korenu jevrejstva. Jevreji će u većini slučajeva uvek odbacivati svakog mesijanskog poslanika s obzirom da pojava Mesije u suštini znači prekid sa istorijski potvrđenom i utemeljenom tradicionalnom religijskom praksom, njenim normama i tumačenjima. Geršom Šolem opisuje tako shvaćeno delovanje Mesije, iz perspektive starog poretka, kao podrivački, jer on nastupa u svojoj mesijanskoj slobodi i ostvaruje novi zakon. Budući da Mesija potkopava stari poredak, otuda svi njegovi postupci protivreče tradicionalnim vrednostima. U tom smislu Mesija je agens subverzije. Zato su mesijanski pokreti u suštini revolucionarni, subverzivni i uopšteno govoreći, predstavljaju izraz ženskog načela, budući da deluju ka preobražaju postojećeg stanja.

Šabatajev savremenik, prorok i kako bi se to danas reklo – propagandista, Natan iz Gaze, vidovnjak, čovek koji je navodno pronašao Šabataja i ubedio ga u njegovo mesijansko poslanje, jer ga je kao takvog video u svojoj viziji, dao je dobar opis njegove pojave, o čemu piše Geršom Šolem. On ističe demonski i erotski karakter iskušenja koja su spopadala Šabataja Cvija, kako to izveštava Natan iz Gaze, odnosno Šabatajev Jovan Krstitelj i apostol Pavle u jednoj ličnosti. Dakle, Natan je u Šabataju prepoznao Mesijinu dušu koja obitava na strašnom mestu. To je koren Šabatajevog mesijanskog ludila. Mesija se manifestovao kao Šabataj, a Natan ga je u viziji otkrio. Mesijina duša boravi negde drugde, u ambisu mračnih sila, zatočena u najcrnjoj tamnici na dnu bezdana: 

„Mučen bi i zlostavljen, ali usta svoja ne otvori, kao jagnje se na klanje vodi...“ Isaija 53:7. 

Mračne sile su, imajmo to u vidu, čuvari kapija svetlosti čiji su ključevi ljubav. Međutim, ono što Natan nije rekao jeste da je Mesijina duša još uvek u fazi inkubacije, što je i razlog izostanka njegove pojave u punoći izražaja. Otud je Šabataj Cvi zapravo mesijanska projekcija, tj projekcija Mesijine duše koja iz paklenog zatočeništva nagoveštava svoje još uvek nesavršeno prisustvo.

Natan od Gaze

Šolem kaže da je Natan smatrao tragičan lik starozavetnog Jova kao prototip Šabatajevog mesijanstva, zato što se, po Natanu, Jov nalazio u vlasti klipota. Zato su u pravu i oni koji tvrde da je Šabataj lažni Mesija, ali i oni koji veruju da je on zaista pravi. Njegova ličnost je obilovala velikim protivrečnostima. Šolem kaže da je po učenosti bio u rangu običnog učenjaka, ni po čemu izuzetnog, ali ono što je kod njega bilo vanserijsko jesu njegova isijavanja tokom faza posebne nadahnutosti. Šolem ističe njegov dar snažne sugestivnosti na druge ljude. U stanjim prosvetljenosti on je bio živući arhetip paradoksa svetog grešnika, čime ga prepoznajemo kao primer arhetipa prikazanom na tarot karti Luda. U stanjima povišene svesti, Šabataj je mogao videti put svetske obnove posredstvom namerne povrede svetih zakona koje propisuje Tora.

Šabatajeva emocionalna strana bila je jače izražena. Moglo bi se reći da je umeo da se na fascinantan način prenemaže, što je bilo u korenu njegove čudne harizme. Za tu harizmu postoji kabalističko objašnjenje. Naime, Mesijini koreni nalaze se u najvišem svetlu, onom ain sofu koje u prikazima Drveta života kao beskonačno trostruko svetlo stoji iznad samog Drveta. To svetlo je sama Božja priroda predstavljena matematičkom Nulom koja prethodi Jedinici. Geršom Šolem, obrazlažući Natanove ideje o prirodi i položaju Mesijine duše kaže da je u početku kosmičkog procesa ain sof svoju svetlost uvukao u samog sebe čime je nastao iskonski prostor u njegovom središtu gde se svi svetovi rađaju. Taj iskonski prostor ispunjen je bezobličnim ali materijalnim silama, klipotima. Kosmostvaranje se, objašnjava Šolem, sastoji od davanja oblika tim bezobličnim silama, da bi se one pretvorile u nešto. Sve dotle iskonski prostor, a naročito njegov „niži“ deo, kaže Šolem, biće tvrđava tame i zla. Zato se dubini velikog bezdana nalazi boravište demonskih sila. Napomenuo bih da je ideja o božanskom povlačenju kako bi svet bio stvoren potiče od velikog kabaliste Isaka Lurije iz XVI veka. 

Na poreklo klipota ukazuju početni stihovi iz biblijskog Postanja 1:1-2: 

„U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ 

Tu su ključne reči tohu i košek. Tohu se piše tau-he-vav, označava nešto pusto, bezoblično, haotično. Često se navodi zajedno sa nastavkom ve-bohu, kao tohu ve-bohu (vav-bet-he-vav). Zajedno to su nered i praznina, pusto i prazno te zvuče poput imena kakvih demona. Tohu ve-bohu je izraz haotičnog i prastarog ambijenta koji prethodi pojavi oblika, ali i dolazi na kraju kao ishodište rastvaranja oblika. U psihičkom smislu to je izraz ludila. Košek označava tamu i piše se kao het-šin-kap. U bibliji kralja Džejmsa to je thick darkness. Izraz košek pominje se i Drugoj knjizi Mojsijevoj, Izlazak 10:22, što je Lujo Bakotić preveo kao: 

„Mojsije pruži ruku svoju k nebu i nasta gusta magla po svoj zemlji egipatskoj za tri dana.“ 

O prirodi te tame se može raspravljati, ali imajmo na umu njenu dvostrukost, da iz nje nastane svetlo, ali i da večno ostane tama. Iz razloga nedokučive Božje premudrosti ili zato što joj je baš takva volja, duša Mesije je pala upravo u te najcrnje klipotske dubine bezdana.

Šolem piše da od početka procesa stvaranja Mesijina duša boravi u dubinama bezdana, zatočena u klipotsku tamnicu te naglašava kako zajedno sa tom najsvetijom dušom, na dnu ponora obitavaju „zmije“, koje je muče i pokušavaju da je zavedu. Među tim zmijama, Mesijina duša figuriše kao sveta zmija jer, podseća Šolem, hebrejska reč za zmiju, nahaš, ima istu brojčanu vrednost kao reč za mesiju, mašijah. I dalje, Šolem kaže da se duša Mesije oslobađa svojih okova onom brzinom kojom svetski proces „tikuna“ odvaja dobro od zla u dubini iskonskog prostora. Tikun je mističan pojam Isaka Lurije kojim je označen proces popravljanja ili podizanja sveta, što podrazumeva odvajanje čestica božanske svetlosti od ljuštura klipota. Kada se okonča proces usavršavanja, na kojem Mesijina duša radi u svojoj „tamnici“ i za koji se bori sa klipotskim zmijama, tada će ona izaći iz tamnice i prikazati se svetu u zemaljskom ovaploćenju. To će se dogoditi tek okončanjem opšteg tikuna.

Klipotske bezdanske zmije, kako Šolem navodi Natana, sve vreme teže da zavedu Mesijinu dušu, a kad god se on trudio da iz tih zmija izvuče veliku svetost, one bi uspele da ga savladaju u času kada ga napusti prosvetljenje. Time su, po Natanu, zmije pokazivale da im je moć jednaka moći solarne sefire Tifaret (Lepota), kojom je predstavljen istinski Bog. Po Natanu, božanska Šehina se spustila u Egipat, koji je predstavljen kao demonsko i mračno carstvo u kome se obožavaju klipotske sile, a čiji su žreci zapravo crni magovi. Šehina to čini da bi prikupila otpale iskre Božje svetlosti, a što po ugledu na nju čini i sam Mesija na kraju vremena kada kreće na svoj najteži put u carstvo tame da bi izvršio svoje poslanje. Po toj doktrini zlo će nestati a iskupljenje će se proširiti na spoljašnji svet tek kada Mesija stigne na odredište. Njegovo otpadništvo je ispunjenje najtežeg dela mesijanske misije, jer iskupljenje sadrži paradoks koji se ispoljava tek kada se dogodi u ovozemaljskoj stvarnosti.  

Biblijska epizoda sa Mojsijem i zmijama asocira na šabatajsku poziciju o Mesiji kao Zmiji u borbi sa klipotskim zmijama. Naime, otrovne zmije koje srditi Bog šalje na odabrani narod (koji u trenucima očajanja gunđa na tog Boga), ujedaju i ubijaju ljude, a Mojsije, opet po uputstvima dobijenim od istog tog Boga, pravi veštačku ali čudesnu zmiju koja iste te ljude spašava od otrovnih zmija (Brojevi 21:6-9). Znači li ovo da mi zaista smemo i možemo da manipulišemo slepim klipotskim silama samo ukoliko je naš pogled potpuno usmeren na (zmijski) Krst Spasitelja? Možemo sići i u sam Pakao, uvek imajući na umu spasonosnu formulu svete mesijanske zmije koja nas čini imunim od fatalnih ujeda. Možemo poput mesijanskog Raspućina bez posledica ispiti čašu otrovnog vina jer je naša svest fokusirana na krstasti ključ večnog života. On će umeti da popijenu čašu otrova sprovede kroz svoje telo na način koji će ga neutralisati ili barem ublažiti štetu. To možemo, ali samo ako pripadamo adeptima, jer unošenje otrova, kaže Kenet Grant, dovodi čoveka u neposrednu vezu sa demonskim svetovima i nižim elementalima. To sve ukazuje na prirodu čiji simbol predstavlja geomantijska figura Cauda Draconis, odnosno Zmajev rep, u obliku slova Y naopako postavljenog. To su sile okrenute ka dole koje su, po Kenetu Grantu, nabijene otrovnim vibracijama i mogu se koristiti za operacije materijalizacije ili rastakanja, a sa smrtonosnim dejstvom u aktivnostima crne magije. To je svojstvo Škorpije. Nasuprot tome postoji i drugi vid zmijske prirode predstavljen simbolom Zmajeve glave, tj. Caput Draconis, (slovo Y), čije je svojstvo nektar. To je ona podignuta glava mikrokosmičke zmije koja uranja u beskrajni nebeski okean simbolizovan boginjom Nuit. Tako je i duša Mesije raspeta između te dve zmijske krajnosti te je poput žene iz čije jedne dojke curi otrov, a iz druge nektar. Povodom rečenog o otrovima, ukazao bih na dva stiha iz „Knjige zakona“:

„Ja sam Zmija koja daje Znanje i Užitak i sjajnu uzvišenost, i pobuđuje ljudska srca pijanstvom. Da bi me obožavali uzmite vina i čudne droge o kojima ću kazati mom proroku, i budite opijeni od toga! One vam uopšte neće nauditi. To je laž, ta besmislica protiv sopstva. Izlaganje nevinosti je laž. Budi snažan, o čoveče! Strastan, uživaj u svim čulnim stvarima i zanosu: ne boj se da će te bilo koji Bog zbog toga odbaciti.“ (2:22);
„Ja sam tajna Zmija sklupčana pred skok: u mojoj sklupčanosti je radost. Ako podignem glavu ja i moja Nuit su jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ (2:26);

Kenet Grant navodi predavanje Džeralda Masija „Čovek u potrazi za svojom dušom tokom 50.000 godina i kako ju je pronašao“, gde se kaže da je Afrika prapostojbina zmijske mudrosti. Naime, zmija se tamo koristila da bi se kod osetljivih izazvalo abnormalno stanje. Po afričkim tradicijama, žena u sebi poseduje, a u dodiru sa zmijom proizvodi – mahnitost, što dalje vodi ka transu opsednutosti. Zmija, kaže Grant, fascinantnošću svoga izgleda, strahom od njenog dodira i korišćenjem jezika, izaziva u medijima stanje transa (zmijska obamrlost). Medijumi u tom stanju, nadahnuti duhovima, postaju vidoviti, predskazuju i proriču. Zmija je, odnosno duh / bog koji ona ovaploćuje, sama birala svog proroka i tumača čijim je posredstvom postajala otkrovitelj natprirodnog znanja. Pošto je zmija simbol istovetan sa falusom, koji je, po Kroliju, „fiziološka osnova Nad-duše“, biva jasnija suština zmijskog zavođenja Eve i „pada u greh“ prvobitnog ljudskog para.

Na jednom mestu u „Velikoj Majci“, Erih Nojman pominje divovske grifone sa repom škorpije kao životinje Velike Boginje iz Tel Halafa, koja obuhvata kako donji svet, tako i tamna noćna nebesa. On pominje reljef na kome se vide grifoni prikazani kao pobednici nad lavovima, solarnim životinjama. Taj motiv uveliko podseća na situaciju patnje Mesijine duše, božanskog lava mučenog od strane klipotskih sila, ali takođe podseća i na detalj mučenja grešnika iz Apokalipse 9:7-11:

„Ti skakavci behu kao konji spremljeni za boj. Na glavama njihovim behu kao krune od zlata, a lica im behu kao lica čovečja. Imahu kose kao kose ženske, a zubi njihovi behu kao u lavova. Imahu oklope kao oklope gvozdene, i šum krila njihovih beše kao praska kola sa mnogim konjima koji trče u boj. Imahu repove kao skorpije, i žalce, i u repovima svojim imahu silu da ude ljudima pet meseci. I imahu nad sobom kao kralja anđela bezdana, kome je ime jevrejski Abadon, a grčki Apolion.“

Ime Abadon izvedeno je iz hebrejskog korena alef-bet-dalet, što znači uništitelj. Može se odnositi ne samo na ime entiteta, nego i na lokaciju (Knjiga o Jovu, 31:12). Po proročanstvu, svi oni koji na čelu ne budu imali božanski znak (tau krst, ili egipatski ank) biće mučeni od strane ovih strašnih klipotskih sila bezdana.
Pred budućim jevrejskim Mesijom stoji izazov da savlada čitav jevrejski narod, da na čudesan način nadjača njegove tvrdokorne i ortodoksne verske vođe, što do sada nikome nije pošlo za rukom, pa ni Isusu Hristu koji je, sudeći po izveštajima jevanđelista, činio nesvakidašnja čudesa. Tek kada nekome pođe za rukom da na svoju stranu preobrati glavninu jevrejstva, za njega se može reći da je pravi Mesija, odnosno da se kroz njega ispoljila mesijanska priroda.

Baš kao i u slučaju prvobitnog greha zbog kojeg je prvi ljudski par izbačen iz rajskog vrta, Eva je ta, odnosno žena, prva koja je pala pod uticaj zmije sa drveta spoznaje dobra i zla, odnosno drveta znanja (gnoze). Žena je bila ta koja je prouzrokovala katastrofalna dešavanja: prvo izgon iz raja a potom i uništenje pokoljenja čovečanstva koje je bilo izmešano sa nefilima. I u naše vreme, kada se oblaci raznih katastrofa gomilaju na horizontima vremena, ženski element biće taj koji će svojom prijemčivošću poslužiti kao okidač velike promene. Kao što i sam biblijski tekst ukazuje, bez uloge žene, bez uloge njene prirode, nikakve promene i ostvarenja Božjeg plana za čovečanstvo ne bi bilo. Otud je žena subjekat ali i sredstvo uzdizanja i pada. Tako će biti opet. Na delu je povratak magije, magijskih sila, imaginacije, povratak fantazmičkog, medijumski kanalisanog, povratak sanjačkog, onog davno potisnutog i zaboravljenog. Karlos Kastaneda, navodeći reči Don Huana, u knjizi „Drugi krug moći“, kaže da je žena u magijskom smislu bolja od muškarca jer ona ne mora skakati u ambis. Ona ima svoje puteve. Ona menstruira te tada, sudeći po Don Huanu, postaje nešto drugo. Muškarac to ne može.