Egregori

Sascha Schneider

Reč egregor je grčkog porekla i izvedena je od égrégoros, što znači „budan“ ili „posmatrač“. O tome možemo čitati u Knjizi o Enohu, gde se egregor opisuje kao anđeosko biće. Knjiga o Enohu, pripisana Nojevom dedi, koji se zvao Enoh, nije kanonska, ali je privukla pažnju zbog svog odeljka poznatog kao Knjiga Posmatrača. Smatra se da je ovaj deo napisan oko 300. godine pre nove ere. Iako je izvorni tekst možda bio na hebrejskom ili aramejskom, nijedan potpuni rani rukopis na tim jezicima nije preživeo. Glavne teme ove knjige odnose se na dvesta „palih“ anđela, njihovo mešanje sa ženama, potom stvaranje rase divova (Nefilima) i njihovo uništenje potopom u biblijskoj Knjizi Postanja. 

Obično se određenje egregora u okultnom smislu tumači kao autonomni psihički entitet sastavljen od misli grupe ljudi i koji na njih utiče. To nije netačno, ali je svakako nedovoljno za razumevanje ovog fenomena. Po drugoj definiciji egregor je, osim pomenutog, ujedno i prebivalište ili kanal za određenu neljudsku inteligenciju, koja povezuje nevidljive, ili skrivene svetove sa svetom u kojem živimo. To je, zapravo, pravi izvor moći drevnih kultova i njihovih religijsko-magičnih praksi.

Poznati okultista Muni Sadu, u knjizi Tarot, kaže da je egregor kolektivni entitet, kao što su nacija, država, religije i sekte sa svojim sledbenicima, pa čak i manje ljudske organizacije. Po njemu, egregori imaju fizička tela, tj. ukupnost fizičkih, astralnih i mentalnih tela svih osoba koje egregor obuhvata. Ukratko, egregor je zbir svih tih elemenata. Učenjak Džojslin Godvin u knjizi The Golden Thread, povodom ove teme kaže da se izraz egregor odnosi na nematerijalno biće koje „posmatra“ ili nadgleda neku zemaljsku stvar ili kolektivitet. Godvin kaže da se egregor uvećava ljudskim verovanjem, molitvama, ritualom, a naročito žrtvovanjem. Ako se dovoljno hrani takvim energijama, Godvin primećuje da egregor može zadobiti sopstveni život i izgledati kao nezavisno, lično božanstvo, sa ograničenom moći u korist svojih poklonika i neograničenim apetitom za daljom odanošću. Tada se veruje da je on besmrtni bog ili boginja, anđeo ili daimōn.

Godvin kaže da su u istorijskom smislu, egregori formirani od strane antičkog sveštenstva da bdiju nad gradovima–državama helenskog sveta, ali i Rimom kao carstvom uopšte. Sve dok je trajala odanost, kultno obožavanje i prinošenje žrtava, smatralo se da su blagostanje i dobrobit države ili polisa obezbeđeni. Međutim, ako bi nastali novi kultovi i energije obožavanja bile usmerene drugde, savez bi bio prekinut i egregor bi počeo da slabi te prestao da podržava zemlju i njen narod. Ezoterijski gledano, ističe Godvin, to se može videti kao razlog propasti Rimskog carstva. Kada stari bogovi i boginje više nisu bili održavani od strane naroda, oni zauzvrat više nisu mogli da podržavaju Rim niti njegove teritorije. 

Prihvatanjem novih religijskih praksi započelo je postepeno odlivanje energije iz tradicionalnih kultova i njihovih pratećih egregora ka novim egregorima. Ujedno, to bi bio i praktičan razlog zašto je jevrejski bog ljubomoran, osvetoljubiv i nemilosrdan kada su u pitanju skretanja jevrejskog naroda, grupa iz tog naroda ili pojedinaca prema drugim bogovima i kultovima, odnosno prema drugim egregorima. Po Godvinu, uspon i pad nacija neraskidivo su povezani sa njihovim odnosom prema nacionalnim bogovima, jer to su stvarna psihička bića kolektiva, iako nisu večna i svemoćna kakvim se obično smatraju. 

Sada bih ovo razmatranje suzio na primer jednog egregora manjeg obuhvata a odnosi se na Hermetički Red Zlatne Zore i njegove derivate. Kao što je poznato Zlatna Zora crpi svoj legitimitet prevashodno na osnovu kontakta sa Tajnim Šefovima koji ujedno čine i osnovu tog magijskog egregora. Ideja posedovanja te veze postala je sredstvo međusobnog razlikovanja okultnih organizacija i njihovih ideologija. Istovremeno, pitanje kako utvrditi da li te veze zaista postoje postalo je predmet mnogih rasprava. To nas dovodi do užeg shvatanja fenomena egregora. Po nekima egregor ima manje veze sa uticajem anđeoskog ili demonskog bića, a više sa time da se bude pod uticajem nekada ljudskih, a sada potpuno usavršenih bića ili majstora. Ovi nekadašnji ljudi, za koje se govorilo da su adepti okultnih umetnosti i nauka, pošto su dostigli najviše nivoe duhovnog prosvetljenja, usmeravali su čovečanstvo na put povratka ka božanskom. Takva bića dobijala su razna imena, poput Nepoznatih Nadređenih, Nevidljivih Majstora, Velikog Belog Bratstva ili drugih uzvišeno zvučećih titula. 

U suštini ova hijerarhija jeste okultna verzija hrišćanskih svetitelja, kabalističkih pravednika, zatim skrivenih imama šiizma, sijana u taoizmu ili bodisatvi u budizmu. Zapravo, adepti nevidljivog bratstva, rozenkrojcerskog ili nekog drugog, koji vode posvećenike zapadnog sveta, često se opisuju kao bića izvan sekte ili veroispovesti, pa samim tim i izvan hrišćanstva. Smatrani su gospodarima svih tradicija i sistema, a što možemo sagledati i kao ezoterijski izvor sveobuhvatnog ekumenizma. Posebno se često opisivalo da oni imaju osobine bliže adeptima istočnjačkih sistema kao što su tibetanska vadžrajana i dzogćen, zatim taoizam, kao i neke indijske jogi tradicije, nego svecima kakvi su opisani u abrahamskim religijama. Najvažnija među tim osobinama bila je sposobnost delovanja kako u fizičkom tako i u psihičkom području kao nezavisno biće. 

Za razliku od nekih ezoterijskih škola koje su zagovarale potpuno rastvaranje ličnosti ili osećaja sopstva, ovi adepti su spoznali ravnotežu između individualnosti i prosvetljene svesti i postojali su kao samousavršena autonomna bića. Ipak, postoje izuzeci ovom shvatanju. Na primer, govori se o savršenim duhovnim bićima koja, iz razloga koji nisu uvek jasni, nemaju mogućnost da deluju neposredno u materijalnom svetu, te im je potreban posrednik neke vrste. To, naravno, znači da se sa tim bestelesnim inteligencijama može stupiti u kontakt, ali i da one mogu želeti da učestvuju u stvaranju egregora ili ga same oblikuju, kako bi obezbedile trajniji mehanizam delovanja.

Prema jednom internom dokumentu Zlatne Zore, o čemu piše okultni autor Patrik Zalevski, eterička veza čini samu osnovu postojanja tog Reda. Odnos člana prema toj „vezi“ odvija se postepeno kroz tri etape, od kojih prva počinje u strukturi zvanoj Spoljašnji Red. U stepenu 0=0, Neofit se prvi put upoznaje sa vezom, što izaziva neku vrstu energetskog naleta u auri, čime se ona širi i povećava se njena gustina. U naredna četiri elementalna inicijacijska stepena Reda, veza uspostavljena u 0=0 se potom otvara da primi nalet energije usklađen sa telesnim elementima. U tom trenutku auru je potrebno neprestano puniti ritualnom praksom i meditativnim vežbama, kako se protok snage kroz vezu ne bi zatvorio, što se dešava ukoliko se neko predugo zadrži u tim spoljašnjim stepenovima. 

Prema dokumentu koji navodi Zalevski, ako član napusti ili bude izbačen iz Reda u nižoj fazi adepstva, veza će se sama zatvoriti, presecanjem svake psihičke povezanosti sa Redom. Međutim, kada učenik uđe u viši stepen portala, njegov lični odnos prema vezi (kao značajnom delu egregora) Reda postaje konkretniji i određeniji. Od portala nadalje, veza prolazi kroz izvesnu promenu. Po prirodi parazitska, ona formira čvrstu ljušturu unutar aure, koja podseća na oblik tela. Providna je i isijava kroz auru iz suptilnih centara tela. Kada se u stepenu 5=6 prihvati u telo, ona se utiskuje u pojedinca za ceo život, osim ako Poglavari koji emituju vezu ne odluče da je ugase. Ako neko napreduje kroz više stepenove ova veza se dalje učvršćuje ritualom. Vrhunac se dostiže u stepenu Adeptus Exemptus i znači da član na tom nivou nije samo učenik već i oficir lože i sastavni deo Reda. Kako Zalevski kaže, u stepenu 7=4, obavlja se ritual nazvan Prenos eteričke veze (obično rezervisan za one koji zauzimaju mesto Poglavara ili će ga naslediti), gde se veza u celosti prenosi adeptu, kako bi mogao da nastavi delovanje.

Pomenuta magijska veza, u svojim različitim fazama, mogla bi se opisati i kao neka vrsta astralnog tunela, koji omogućava pristup određenim područjima suptilnijih dimenzija gde jedna grupa entiteta upravlja svojim oblastima. Po tom gledištu, ukoliko postoji dovoljno veza sa čovečanstvom, oslobađa se više energije čoveku da ostvari deo Velikog Dela. Dakle, kada neko biva primljen u Red, ove veze se polako stvaraju. Zapravo, to je dvosmerna komunikacija. Tim entitetima potrebna je odanost da bi uvećali svoju moć (time što posvećenik vraća natrag nalet energije kroz odanost, ritualno-meditativni rad i obožavanje), a rezultat toga je da se energije dva sveta primaju i preobražavaju sve dok obe strane teže da se usklade. Moram primetiti kako je u tehničkom smislu istovetan način magijskog rada struktura inicijacijskog vampirizma! 

Okultni Red obično deluje na osnovnoj temeljnoj ideji, ali se usredsređuje na različite oblasti razvoja. Neposredan kontakt sa entitetima ostvaruje se tokom vizionarskih putovanja. Ima slučajeva kada adepti otkrivaju da ih njihove vizionarske sposobnosti privlače ka entitetima u oblastima izvan onih osobenih za Red kome pripadaju. U takvim slučajevima, čuvar egregora daje saglasnost ili neku vrstu blagoslova, odnosno opunomoćenja, na osnovu čega bi adepti mogli napredovati do izvesnog nivoa. Potom se od te tačke gradi nova veza sa drugim skupom entiteta ili drugim egregorom. 

Dakle, vidimo da su egregori istovremeno neodređeni i opšti ali i veoma precizni u poimanju okultista. Proučavanjem egregora možemo mnogo naučiti o svetu u kome živimo, o skrivenim uticajima i uzrocima mnogih religijskih, kulturnih, naučnih, tehničkih i civilizacijskih pojava u istoriji čovečanstva. Takođe, u tim egregorima možemo pronaći ključeve tumačenja aktuelne civilizacijske, pa i političke stvarnosti u kojoj se nalazimo.

Bogovi, egregori, moral i kodeks

Magija, zapravo magijska religija je, stupanjem na scenu, i iniciranjem opštenja i saradnje sa određenim duhovima, osim mnogih dobrih stvari, otvorila put vlasti neljudskih sila, koje su, hraneći se ljudskom energijom i svešću, izrasli u bogove, pa i u Boga. Ovo je zapravo, izraz gledišta koje drži da se određena neljudska bića (bogovi, duhovi), ili možda ljudi koji su se preobrazili u drugi oblik postojanja, nalaze u središtu tzv magijskih egregora, ili magijskih lanaca. Ti egregori, ili lanci, uobličavaju specifičnu vezu između tih entiteta i ljudskih bića. Ta veza je jaka, može jačati, širiti se, a isto tako može slabiti i raspasti se, odnosno može biti progutana od strane nekog drugog, snažnijeg egregora. Neke oblike magijskih lanaca formiraju i moćni pojedinci a neretko takve strukture mogu opstati i nakon smrti njihovih pokretača. U svakom slučaju, ovde je reč o suptilnim ali snažnim silama koje na određeni način gospodare psihom pojedinaca, a samim tim i čitavih zajednica. To su one sile koje su ljudski um neretko punile raznim parazitskim idejama i čiji su apetiti stalno rasli. 

Ovo gledište obuhvata jedan red fenomena. Nije sporno da se u središtu mnogih religijskih kultova nalazi stvarno biće, a ne nekakav ljudskom voljom indukovani magijski lanac, ali je sporan opseg tog bića. Glavno pitanje povodom ovoga jeste, da li je ustanovljen kult sa stvarnim božanskim izvorom u središtu, ili je reč o projekciji, o egregoru? Isto tako možemo se priupitati da li je možda neka religija započeta oko stvarnog bića ne bi li se vremenom oko njega uspostavio indukovani lanac egregora a što je skrenulo pažnju ljudi na egregor mešajući ga sa samim bićem? Da li je stoga izopačenje neke religije očigledno onda kada svešenstvo prestane da služi božansko i pređe na služenje egregora? Ili može biti da nikakvo služenje božanskom nije moguće već isključivo služenje egregoru... 

Šta god da je u pitanju dolazimo do jedne neporecive činjenice. Ono što je svim bogovima zajedničko, bili oni dobri, zli ili ambivalentni, jeste da na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, posredno ili neposredno, zahtevaju ljudske žrtve. Oni zahtevaju žrtve, čak i ako tvrde da ih ne zahtevaju, pa ni onda kada im to zaista nije namera. Jednostavno, takva je priroda samih egregora koji se uspostavljaju oko nekog božanstva. Svaki egregor je takav bez obzira kakvo je biće koje je poslužilo kao okidač formiranja tog egregora. Ako im se ljudsko biće ne žrtvuje milom, obredno i posvećeno, egregor će sam tu žrtvu uzeti silom, kada se za to ukaže prilika. 

U mladosti, povremeno sam odlazio kod jednog malo starijeg gospodina koji je bio posvećen u okultno. Tako sam ga jednom prilikom upitao za njegovo mišljenje o vudu magiji, na šta mi je on savetovao da nikako ne petljam sa tim, jer osim što stvari mogu otići u nepredvidivom pravcu, vudu duhovi zahtevaju krvne žrtve. Rekao mi je da iako mogu suprotno da tvrde oni koji o tome pišu, ili misle da poznaju temu, ili se možda bave tim oblikom magije na jednom nivou, ti duhovi zaista iziskuju krv. To mi je potkrepio primerom da bi nakon određenog vremena praktikovanja te vrste magije, mogli da mi se javljaju pehovi sa krvavim ishodom, a što uključuje česte posekotine prilikom brijanja ili rukovanja nečim oštrim. Dakle, ako duhovima ne ponudim žrtvenu krv, oni će uzeti moju krv. I što sam kasnije shvatio, krv iziskuju i one najbenignije sile u duhovnom svetu. Pogledajmo, čak i onaj koji je preuzeo na sebe grehe čovečanstva, zahteva da simbolički obredno pijemo njegovu krv i jedemo njegovo telo, a što se ispoljava kroz prolivanje mučeničke krvi.

Vidimo, dakle, da se naklonost bogova, između ostalog, kupuje i krvlju. U tom smislu, svaki oblik zamene ljudske žrtve životinjskom, može funkcionisati do nekog nivoa, ili neko vreme, ali suštinski to ne zadovoljava niti jedno božanstvo (odnosno egregor), ma šta ono govorilo o sebi. Dakle, bavljenje duhovnim trebalo bi da podrazumeva spremnost onoga ko kroči tom stazom na prinošenje određenih ljudskih žrtava: ili će žrtvovati sebe, ili će umesto sebe poturiti druge. Bogovi u tom slučaju ne prave nikakvu razliku. Oni su krvožedne uzvišene zveri, a većina ljudi koja se bavi duhovnošću, makar bili bezazleni kao golubovi, mole se i služe ta čudovišta. Prirodno je onda da psi liče na svoje gospodare. Da se razumemo, kada kažem bogovi mislim na egregore, pošto je sama božanska suština transcendentna, pa stoga nema nikakvih gurmanskih zahteva, osim ukoliko nije reč o duhovima koji su ontološki nižeg reda od božanskog. Međutim, radi izbegavanje konfuzije, podvukao bih i razliku između: 

• bogova kao modaliteta nosioca božanske suštine; 
• demonskih ili polubožanskih bića koje ljudi obožavaju kao bogove; 
• egregore koji nastaju oko kultova, kako bogova, tako i samih polubogova, odnosno demona; 

Naravno, neki povučeni meditant ili mistik bi ovakvom stavu mogao štošta zameriti, ali ono što je i meni i njemu jasno jeste nepredvidivost ispoljavanja podizanja svesti. Iz toga se mogu izvući razni zaključci. Uostalom, i najizolovaniji čovek na neki način jeste deo nekakve zajednice. Iako mnogi ljudi posvećeni duhovnom, a ne samo mistici, monasi i pustinjaci, dakle manje-više obični verujući svet, nikada nije ni mrava zgazio, to ne menja jednačinu. Naposletku, upravo će biti prosuta njihova krv. O tome se radi. Bog traži krv, milom ili silom, svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno. Ljudi ne vide Boga, ali vide egregor i mešaju ga sa Bogom. Zato, kada kažem da Bog traži krv, zapravo govorim da egregor traži krv, osim ukoliko se u samom središtu egregora ne nalazi kakav opaki polubog ili demon, onda je svejedno.

Osnovna načela po kojima se odvija proces socijalizacije vode poreklo od nekog božanstva, tj od egregora. Ta načela imaju magijski i religijski koren, a što omogućava vlast nekog boga (ili bogova, odnosno egregora) nad datom zajednicom, čak i onda kada je taj bog izašao iz masovne kultne upotrebe. Pritom nije važno funkcioniše li ta zajednica u skladu sa objavljenim ili ustanovljenim načelima i zakonima datog božanstva; važno je da se ona kreće tom linijom makar smer bio suprotan. Povodom poslednje tvrdnje mogu istaći da je istorija puna primera kako se kanoni, dogme, pravila, norme i tabui ukidaju, redefinišu, kreativno tumače, elegantno zaobilaze ili grubo krše zbog moći, položaja, bogatstva, ali i zbog ljubavi, požude, zavisti, mržnje, gneva, pohlepe, saosećanja, iz straha, te naposletku iz obične gluposti. To samo govori kako kolektivna načela, u znatnoj meri predstavljaju referentne tačke ili odrednice kako orijentacije, tako i samozavaravanja, odnosno manipulacije. Neko u njih iskreno veruje, dok ih drugi koriste zarad ostvarivanja kakvog sebičnog interesa. Ovi koji ih lukavo (i uspešno) koriste, jesu uglavnom oni koji imaju nekakvu moć, a što ne amnestira one nemoćne. Smisao društvenih rituala je posve izgubljen. Kada se ustanove isprazne od sadržaja, ostaje vidljiva gola moć, a ona je posve nerazumna, hirovita i tiranska. Takva je priroda egregora.

Moralni principi, norme, predrasude i tabui, putem socijalizacije bivaju nametnuti novim pokoljenjima koja u njihovom donošenju i stvaranju nisu ni učestvovala niti ih je iko išta pitao povodom toga. Zašto bi se onda oni pokoravali i ravnali po nekim normama i načelima, šemama, običajima i odnosima koje su ustanovila i prenela prethodna pokoljenja? Verovatno zato što na prvi pogled nemaju izbora, ali oni upravo zbog toga imaju pravo na sopstveni izbor. Imaju pravo na pobunu, diskreciono pravo na revoluciju. Zapravo, besmisleno je reći da neko ima pravo na bilo šta, to je filozofiranje i ideološko gledište, nego je preciznije reći da neko ima priliku da deluje na određeni način. Dakle, mi nemamo nekakva prava nego nam se otvaraju šanse i prilike. Čak i ukoliko neka generacija odluči da zakine budućnost potonjim pokolenjima (da ukine ljudski rod), ona za to ima mogućnost jer buduće generacije u tom trenutku ne postoje. Isto tako svaka generacija ima mogućnost da se ogreši o prethodna pokoljenja, da raskine sa njihovom tradicijom i identitetom, jer ovih nema da ih u tome spreče. Drugim rečima, barem teoretski, svaka generacija ima mogućnost za sopstveni plebiscit i konsenzus.

Moralna načela su deo opsežnog instrumentarija bogova i vlastodržaca. Takvo stanje stvari je prirodno, mada ne i pravedno, što opet ukazuje kako Pravda nije od ovoga sveta, pa shodno tome nije prirodna, odnosno nije u skladu sa prirodom ovoga sveta. Načela i moralne norme obavezuju sužnje, robove Božje, sluge, podanike kraljeva-bogova i hijerokrata, ali i podanike moderne svemoćne Države, odnosno Nad-države. Ti principi i norme nikako ne važe za one koji ih donose, daruju, koji svoju privrženost tim principima i normama često uverljivo i odglume, što ne znači kako su svi vlastodršci uvek i po pravilu dvolični licemeri. Oni su jednostavno iznad, pater superiori, volšebno otporni na poroke univerzuma.

U tom smislu, moral je sredstvo religijskog i obrednog konsenzusa u ulozi društvene kontrole ali i održanja određene zajednice. Dakle, ne možemo na moral gledati isključivo negativno. Opadanje i nedostatak morala ukazuje na raspad društvenih odnosa. Kontrola je u suštini praktičan cilj moći. Društvena moć, u cilju sopstvenog održanja, stvara i podstiče predrasude i tabue. Predrasude i tabui, iako iracionalni, uglavnom se prihvataju kao razumna, logična, normalna, ljudska, odnosno moralna gledišta. Njihova je uloga da nekako uteruju poželjni oblik normalnosti te da vlast nekog boga, ideologije i određene strukture moći učine normalnom, prirodnom, razumnom, logičnom, pravednom, božanskom, narodnom, odnosno legitimnom. Ta gledišta, oličena u predrasudama i tabuima, nemaju nikakvu utemeljenost izuzev u optici poželjnog društvenog i intimnog ponašanja i vrednovanja, što u krajnjoj liniji vodi ka duboko zaklonjenom interesu nosilaca dominantne društvene moći. 

Većina ljudi je zaista zainteresovana za održavanje aktuelnih predrasuda i tabua, kao i moralnih principa i normi, bez kojih je otežano funkcionisanje nekog društvenog i ideološkog sistema. Očigledno je da su predrasude i tabui, normalna i prirodna pojava, čak funkcionalna, te su apsolutno u skladu sa moralnim principima i normama koje su u nekom društvu uglavnom prihvaćene i dominantne. Ono što se danas žigoše kao predrasuda, kliše, tabu, jeste ono što ne odgovara vladajućem ideološkom poretku jer se kosi sa predrasudama, klišeima i tabuima na kojima je utemeljen legitimitet aktuelnog poretka.

Woodcut for Jules Michelet's 'La Sorcière' by Eugène Dété

Ako su u pravu oni koji tvrde da životinje, a kamo li biljke ili minerali, nemaju dušu, to bi onda značilo kako se svo zlo ovoga sveta nalazi u čoveku, pošto samo ljudsko biće ima dušu. U tom slučaju nema dileme da je zapravo čovek nosilac radikalnog zla. Ljudsko biće je grabljivac. U tom smislu, uloga morala jeste da neke oblike grabljivosti sankcioniše ili označi kao nemoralne, jer ukoliko bi svi grabili onako kako im to instinkt nalaže, ljudima bi bilo nemoguće da stvore složenije zajednice. Ipak, bez obzira na to, čovek je univerzalni neprijatelj svakolikom životu, a posledično tome i sebi samom. Ne tvrdim da je čovek oduvek bio takav, ali takav je danas, ukoliko ljudsku vrstu posmatramo u njenoj celokupnosti. Kao takvo, ljudsko biće više i ne može biti životinja, s obzirom da je čudovište. Ono sebe uništava i strepi od samoga sebe. Nosioci strave i zla više nisu demonska bića nego ljudi. Od njih se čuvamo, a ne od čudovišta ili demona. U eri humanizma i zlo se humanizovalo, ono se birokratizovalo i industrijalizovalo. Ma koliko apstraktno bilo, zlo nosi samo jedan lik, i to lik koji ga najbolje oslikava – lik Čoveka.

Ljudsko biće je sposobno da se oslobodi mnogih ograničenja prirode, života i sudbine. Da bi čovek uopšte bio sposoban za takvo oslobađanje, mora prethodno osvestiti i iskusiti mnoga od tih ograničenja. Nisu ona samo fizičke prirode. Osnovno ograničenje jeste ono u psihi. Ljudi imaju mogućnost da izgrade, svako za sebe, svojstveni etički kodeks, a koji bi bio u skladu sa njihovim suštinskim težnjama. Otud čovek koji se nađe na tom putu mora biti spreman da preuzme potpunu odgovornost za svaki svoj čin, svaku misao, osećaj, odnosno za svoju sudbinu i u tome istrajati. Sve što mu smeta u toj nameri mora biti uklonjeno iz njegovog života. Nevolja je u tome što tu ne postoji nekakav propisani standard ili pravilo. Ta načela nisu opšta za sve ljude, već krajnje individualna i stoga jedinstvena. U svakom slučaju, neka cena mora biti plaćena, a pritom niko ne može računati na garancije povodom svega što je uradio ili nije uradio.

Koliko god proširili granice postojanja, horizonti nepostojanja su sve dalji i dalji. Koliko god mi istražili, neistraženo nas deprimira jer se neverovatnom brzinom gomila pred nama. Horizonti su uvek obeshrabrujuće nedostižni. Nikada ta volšebna superiornost beskraja neće biti ugrožena uzoranim poljima i kreacijama ljudi. Makar sve stvoreno bilo beskrajno, ono je opet sićušno spram beskraja zjapeće praznine. Jao nama ako pritom nemamo kodeks, tada kada pred nama puknu horizonti i perspektive beskraja.

Naposletku, šta je „lični“ kodeks? Rekao bih jedan lepo uklopljen niz odluka koje besprekorno sprovodimo. Pritom, tu nije reč o odlukama koje se tiču naših svakodnevnih problema, već o odlukama čije su posledice manji utrošak naše energije i jače usredsređivanje naše pažnje prilikom suočavanja sa svakodnevnim životom, u cilju da nam ostane dovoljno za ono čemu istinski težimo. Tako dovodimo sebe u stanje da znatno više energije investiramo ka našim suštinskim ciljevima, koji su takođe obuhvaćeni našim kodeksom. Stoga, ne hranimo egregore, ne učestvujmo u magijskim lancima, ne žrtvujmo krv.