Eklektički Put Leve ruke: Tomas Karlson i Crveni Zmaj

Red Crvenog Zmaja, Ordo Draconis at Atri Adamantis (ODAA), ili skraćeno Dragon Rouge, osnovan je 1989. godine u Švedskoj. Izvorno je imao sedam članova, od kojih se ističe ime Tomasa Karlsona (1972), kao glavnog osnivača. Po legendi, siva eminencija ovog Reda i Karlsonov učitelj jeste zagonetan čovek poznat kao Varg, čiji je identitet ostao skriven. Crveni Zmaj sebe vidi kao deo Puta Leve ruke (LHP) i Drakonijanske struje, a svoje učenje temelji na klipotskoj kabali, odinskoj runozofiji, vamačara tantri i tifonijanskoj alhemiji. Oni su svoju doktrinu označili skraćenicom G.O.T.A. Kao jedan od svojih ciljeva Crveni Zmaj navodi postajanje bogom, ali za razliku od drugih crnomagijskih organizacija, njihovi tekstovi i uputstva nisu dostupni široj javnosti. Međutim, o doktrini Crvenog Zmaja se može nešto saznati u knjigama njihovih članova, a delimično i iz intervjua njihovih ostaknutih članova na Jutjubu, zapravo Karlsonovih. U lektiri Crvenog Zmaja, nalaze se autori kao što su Karlos Kastaneda, Julius Evola, Kenet Grant, Niče, Hajdeger, Bergson, Platon, Plotin, ali i Upanišade i Ta te king. Posebno je učenje Keneta Granta uticalo na oblikovanje svetonazora Tomasa Karlsona. To ukazuje na eklektičku prirodu magijske ideologije Crvenog Zmaja.

Švedski istraživač ezoterizma sa akademskih pozicija, Kenet Granholm, opisuje ključan događaj u Karlsonovom životu koji je poslužio kao okidač za osnivanje Crvenog Zmaja. Iako je Karlson još od ranog detinjstva imao neke oblike iskustva okultnog, te je kao tinejdžer počeo ozbiljnije da ulazi u tu oblast, glavna stvar se desila prilikom njegovog putovanja u marokanski grad Marakeš, kada mu je na trgu prišao neki mističan čovek i rekao mu (verovatno na engleskom, što je već simptomatično, mada je moguće i da to uopšte nije bio čovek!): da su stari hramovi pali, a da će se novi hram uzdići, a to će biti Hram Crvenog Zmaja. Kako je prethodno imao neki znakovit san, Karlson je sve to shvatio kao proročanstvo, pa je nakon povratka u Švedsku, sa svojim magijskim saradnicima osnovao Dragon Rouge. U to vreme je već bio pod uticajem starije osobe koja se bavila oblikom jezidsko-tifonijanske magije (uticaj Keneta Granta), kao i pomenutog Varga. Inače, Karlson nije neki opskurni satanista, kako bi neko ko uzgaja nekakve predrasude mogoa pomisliti, nego profesor univerziteta.

Kenet Granholm tumači doktrinu Crvenog Zmaja u osnovnim parametrima kosmosa i haosa, što je središnja tema njihove mitologije. Kosmos predstavlja ispoljene strukture, fizički svet i svesni um. Dakle, kosmos ima svoja ograničenja. Nasuprot tome Haos je bezgraničan, primordijalan i sadrži sve mogućnosti i elemente koji još uvek nisu ispoljeni. Ovo iz daleka podseća na pojmove koje je rabio Karlos Kastaneda, a to su tonal, kao sveukupnost poznatog i spoznatljivog sveta, i nagual, kao beskraj nepoznatog i nespoznajnog. Naravno, haos je u središtu pažnje ovog reda, što je i predstavljeno njegovim glavnim simbolom Crvenim Zmajem. Dakle, haos je Crveni Zmaj, odnosno beskrajni izvor svega. Zmaj je taj koji trasira put maga ka samooboženju. Tako imamo spoljašnjeg i unutrašnjeg Zmaja, skrivenu snagu u čoveku. Onaj unutrašnji Zmaj je kundalini, izvor lične moći stvaranja. Spoljašnji je primordijalni haos i predstavlja sve ono izvna maga. Te dve sile su površno razdvojene a jedan od zadataka posvećenika jeste da ostvari njihovo jedinstvo. 

Granholm ukazuje i da Karlson, kao i Crveni Zmaj, prihvataju Krolijevu definiciju magije, kao oblik nauke koja podleže eksperimentu i proveri, otud njeni pogledi i rezultati nisu dogma. Takođe, Crveni Zmaj prihvata Krolijev pogled na običnu, mundanu (mirjansku) volju i onu istinsku, pravu volju koja odgovara višem sopstvu, esenciji samog maga. Crveni Zmaj svoju magiju ne karakteriše kao crnu nego mračnu, pa prihvatanje tame ne znači biti izopačen i zao. Tama se prvenstveno odnosi na nepoznato. I dalje, u tom smislu oni razlikuju mračnu od svetle magije. Svetla magija se odnosi na baratanje poznatim strukturama kosmosa, u šta spada i praktičarevo svesno sopstvo. Dakle, beli mag cilja da osnaži i uspostavi (ili obnovi) zamišljeni idealni izvorni poredak, dok mračni mag, radeći sa silama haosa, razbija postojeće strukture radi uspostavljanja novih, te čineći to i sam postaje deo novog samostvorenog poretka. To znači da mračni mag ne služi svrsi i planovima nekog boga, već teži da sam postane bog tvorac.

Magija Crvenog Zmaja, po Granholmu, utemeljena je na tri osnovna načela: vizija, moć i akcija. Vizija ima dvostruko značenje. U jednom smislu odnosi se na dublje opažanje koje omogućava praktičaru da posmatra stvarnost na neposredniji način. Ta neposrednost viđenja podseća na viđenje koje je opisivano kod Karlosa Kastanede. U drugom smislu odnosi se na mogućnost posvećenika da zamisli promene koje želi da ostvari. Tako je haos shvaćen kao fluid koji posvećenik oblikuje svojom vizijom. Ta ideja odgovara Levijevom opisu astralnog svetla. Međutim, da bi vizija bila ostvarena neophodna je moć. Tu se stvari komplikuju jer viđenje istinske ili prave stvarnosti daruje moć, ali je i iziskuje. Da bi delovao, magičar koristi moć unutrašnjeg zmaja (kundalini) kako bi obezbedio pristup bezgraničnoj moći onog spoljašnjeg zmaja. Da bi to ostvario mag se oslanja na svoju viziju. Treće načelo, odnosno akcija, jeste izraz magije. Snagom akcije mag ostvaruje svoje vizije. 

Magija, po shvatanju Crvenog Zmaja, nije ograničena samo na obrede i ceremonije, već je svaki svesni čin izraz magije. Ideološki, Crveni Zmaj proklamuje da je cilj njihove magije da posvećenik preuzme kontrolu nad svojim životom i stekne moć stvaranja sopstvene budućnosti umesto da bude stvorenje prošlosti. Dakle, kako u životu, tako i nakon smrti, neće mi biti suđeno na nekakvom Strašnom Sudu ili u Ozirisovoj dvorani, već ću ja sam određivati magnitude mojih destinacija.

Odinska runozofija je u materijalima Crvenog Zmaja opisana kao nordijska i gotička tradicija inicijacije, u čemu je Odin viđen kao mračno demonsko božanstvo i kao uzor koji bi trebalo slediti na putu samooboženja. Po doktrini Crvenog Zmaja, rune označavaju tajne, skrivenu mudrost pa se njihovo proučavanje smatra važnim korakom na putu mudrosti i potrage za moći. Osim Odina, drugo ključno nordijsko božanstvo za ovaj red jeste boginja smrti Hel. Pa ipak, ne znači da fokus na smrti i božanstvima smrti odražava nihilistička stremljenja, već je smrt uzeta kao simbol misterija. Ovde imamo na delu neku vrstu inicijacijske intimnosti sa smrću, što je neophodno radi postizanja besmrtnosti. Crveni Zmaj odbija svaku vezu sa rasizmom i suprematističkim neopaganskim pokretima sa kojima takođe dele svoja interesovanja za rune i nordijsku mitologiju. Dva starija sistema runozofske spekulacije su značajno uticale na Karlsona, a to su Gotička kabala Johanesa Bureusa (Johannes Bureus, 1568-1652) i Utark (Uthark) teorija Sigurda Agrela (Sigurd Agrell, 1881-1937). Inače, tema Karlsonovog doktorirata je Bureusovo delo.

Vamačara tantra igra značajnu ulogu u učenju Crvenog Zmaja jer je vide kao izraz primordijalne tradicije na koju se zapadni LHP naslanja. Podsetimo se da se u vamačari sve posmatra kao manifestacija božanskog, čak i ono što društvo smatra nečistim ili opasnim. Kundalini meditacija, kao praksa u kojoj se unutrašnji zmaj budi i jača, sastavni je deo mnogih njihovih magijskih radova. Granholm kaže da iako je u većini zapadnjačkih interpretacija tantra visoko seksualizovana, pa je otud seksualna komponenta prisutna i u Crvenom Zmaju, ipak seksualna magija se u pisanim materijalima ove organizacije retko direktno povezuje sa tantrom. Granholm ovo posmatra kao pokušaj da se izbegne hiperseksualnost moderne zapadnjačke kulture, i kao opozicija modernim zapadnjačkim prisvajanjima tantre, pri čemu se pristup Crvenog Zmaja predstavlja kao tradicionalniji i autentičniji od New Age tantrizma. Prateći potencijalne uticaje na njihovo interesovanje za tantru, nailazimo na Keneta Granta. Poznato je Grantovo opširno pisanje o tantri koji je predstavlja kao jednu od najprimitivnijih (samim tim i najdrevnijih) ezoteričnih tradicija, posebno u njenom obliku vamačare. Granholm primećuje da se dobar deo Grantove retorike može naći i u Crvenom Zmaju. Još jedan izvor uticaja jeste tradicionalista Julius Evola. Dakle, očigledna je težnja Crvenog Zmaja da se delimično usklade sa tradicionalističkom strujom ezoterizma.

Tifonijanska alhemija Crvenog Zmaja predstavlja više filozofski okvir i nije neposredna osnova za meditativno-magijsku praksu kao ostali stubovi G.O.T.A. Slikovito rečeno, alhemijski proces preobražava ugljenik, kao polaznu materiju, iz njegovog najslabijeg i najporoznijeg oblika, kroz proces stvrdnjavanja i oplemenjivanja, u večni neuništivi crni dijamant. Tifonijanska alhemija tako predstavlja temelj puta mračnog maga ka samooboženju, koji ga u idealnom slučaju navodi da identifikuje svoje više sopstvo ili istinsku volju, oplemeni ga, i na kraju dođe do čiste suštine sopstva (crnog dijamanta). Crveni Zmaj takođe ima alhemijski simbol koji prikazuje pet primarnih nivoa razvoja na koje je podeljen njihov inicijacijski sistem. Fokus tifonijanske alhemije je stari Egipat, kolevka alhemije, pri čemu se posebno spominju bogovi poput Seta, Kefre i Kema (Mina). Veoma specifičan fokus na Seta i Kema otkriva verovatni uticaj setijanizma.

Varg, koga Karlson identifikuje kao važnog ranog člana Crvenog Zmaja, bio je šegrt Ronalda K. Bareta, šizmatika organizacije Setov Hram Majkla Akvina, čiji je visoki sveštenik bio u periodu od 1979. do 1982. godine. Baret je predstavio Xem kao svoju reč eona 1977. godine, potpuno prekinuvši veze sa Setovim Hramom kada je napustio hijerofantski položaj. Kasnije su, kako piše Granholm, neki članovi Setovog Hrama opisali Baretov pristup više kao mističan nego magijski, i zanimljivo je primetiti da je mistični pristup relativno čest u Crvenom Zmaju. Međutim, Granholm pominje da povodom ove teme još jednom možemo uočiti potencijalni uticaj Keneta Granta, čija se posebna grana Ordo Templi Orientisa obično označava prefiksom tifonijanski.

U knjizi Qabalah, Qliphoth and Goetic Magic, Tomas Karlson naglašava da osoba koja želi da praktikuje magiju na način predstavljen u toj knjizi ne mora biti religiozna jer izrazi poput „Bog“, „Satana“, „Nebo“, „Pakao“, u suštini se odnose na univerzalna načela moći. Karlson primećuje da je u monoteističkoj kulturi okretanje mračnoj strani u potrazi za duhovnim iskustvom jednako prokletstvu, ali takav stav nije svojstven svim kulturama, jer neke od njih, poput indijske, nemaju tako jasno izraženu dualnost dobro-zlo. Zato je u indijskoj kulturi, na primer, mesto mračne boginje Kali sasvim legitimno, ali za razliku od religija i kultova svetlosti koje tvrde da su namenjene svima, mračni put nije namenjen svakome. Mračni put sa sobom nosi određene rizike. Mračni vid kabale, koji predstavlja temeljnu doktrinu Crvenog Zmaja, očigledno je shvaćen lurijanski, budući da klipotski aspekti ilustruju veliki i stari otpad kako ljudske psihe, ili psihe aspiranta, tako i samog univerzuma. 

Karlson tumači suštinu LHP iz kabalističke perspektive povezujući to sa legendom o padu čoveka, odnosno o izgonu iz Rajskog vrta. Pre nego što se taj mitski događaj uopšte odigrao, idealno stanje ljudskog bića predstavljeno je simetričnim oblikom dijagrama Drveta života sačinjenim od deset sefirot, odnosno sfera emanacije univerzuma. Nakon pada, vrhovna trijada se izdvojila čime je otvoren ambis između božanske i ljudske sfere, odnosno između duhovnog i materijalnog sveta. Taj ambis moderni okultni kabalisti nazivaju i lažnom sefirom Daat, što se sa hebrejskog prevodi kao znanje. U idealnom stanju, kako kaže Karlson, Daat je bio jedna od sefira, dok poslednje sefire Malkut (kraljevstvo), koja predstavlja materijalni svet, nije ni bilo. Na dijagramu idealnog Drveta života koje predstavlja mikrokosmos i makrokosmos pre pada, ono što je sada središnja solarna sefira Tifaret (lepota), nije bila pozicionirana u središtu šeme. Nije bilo središnjeg sunca već dva sunca, pri čemu je Daat predstavljao više sunce, nevidljivo, odnosno Crno Sunce. Arhanđeo Mihael vladao je suncem nižeg dela sveta oličenim sefirom Tifaret, dok je Samael (Lucifer) vladao višim suncem, odnosno sefirom Daat. Nakon pada, Lucifer-Daat, koji je bio veza između božanskog i ljudskog, postao je prepreka, odeljenost, a ljudsko biće je iz lunarne sefire Jesod / temelj, palo u fizički svet. Tako je stvorena sefira Malkut. U aktuelnom poretku Drveta života Daat je mesto u kome je Lucifer ustanovio Pandemonium. Karlson naglašava sličnost između kabalističkog koncepta Daata sa nordijskim Gnipahalanom, dverima koje vode ka Nifelhejmu, obitavalištu mračne boginje Hel.

Karlson takođe usvaja ideju da zmija u Rajskom vrtu nije Lucifer nego Lilit, po apokrifima prva žena Adamova, ali i sumerski demon oluje. Lilit je, kako Karlson kaže, takođe povezana sa Drvetom znanja, odnosno sefirom Daat. U četvorodelnoj strukturi Božjeg imena (Otac, Majka, Sin, Ćerka), Lilit korespondira konceptu Ćerke, s tim što je u izvornoj šemi Drveta života pre pada, redosled sukcesije išao ovako: Otac je Hokmah (mudrost), Majka je Binah (razumevanje), Ćerka je Daat, Lilit (znanje), a Sin je Tifaret, Adam (lepota). Takođe, Karlson usvaja stav da je Lilit oblik Šekine, odnosno mističnog Božjeg prisustva, a neki bi rekli ženski aspekt tog istog Boga. Po nekim kabalistima, Šekina kao Božja nevesta, ujedinjena sa Bogom je sjajna i blaga, ali ukoliko je odeljena postaje opaka, mračna i destruktivna. Takođe, po Karlsonu, Lilit je analogna grčkoj Sofiji, odnosno indijskoj Šakti i Maji. Kao posledica antropokosmičke katastrofe jer Lilit nije htela da pristane na submisivnost spram Adama, odnosno znanje nije htelo da se stavi u funkciju lepote, Lilit je prognana u pustinju, a Adam je dobio novu ženu Evu (Malkut, kraljevstvo). Za obične ljude Lilit je vampirska sila, a za adepte LHP ona je inicijator koji vodi ka mračnoj iluminaciji. Ona ne rađa već je opisana kao daviteljka dece, pošto sile plodnosti usmerava ka ambisu, a što je obitavalište Lucifera.

Čitava ova kabalistička epopeja ima ulogu da naglasi osnovne premise mitologije i demonologije Crvenog Zmaja, jer je fokus njihovog rada upravo demonska anti-struktura Drveta života znatnim delom shvaćena po načelima kabalističke doktrine Isaka Lurije. Zapravo, ta anti-struktura oponaša izvornu strukturu i sledi njena organizaciona načela ali u izopačenom obliku. Pošto je ta doktrina veoma složena i prevazilazi okvire ovog teksta, neću ulaziti detaljnije u njeno obrazlaganje. Važno je naglasiti prirodu klipota kao ostatke procesa Božjeg stvaranja. Izgleda da i Karlson usvaja pretežno gledište kabalista da je neuravnotežena aktivnost marcijalne sefire Geburah (strogost) izvor nastanka klipota čiji se svet naziva Sitra Ahra (druga strana). Ipak, imajmo na umu da kabala prepoznaje Desnu stranu: Sitra de-Keduša, koja pripada Bogu, dok je Leva, odnosno Druga strana, ona koja pripada stranim, tj. paganskim bogovima kojima Jevreji (a kasnije i hrišćani i muslimani) odriču božanstvenost pripisujući im demonsku prirodu. Vladari klipota su Samael i Lilit, a takođe postoji i kabalistička klasifikacija klipota po šemi anti-strukture Drveta života. Kao što imamo anđeoske i arhanđeoske hijerarhije, tako imamo i hijerarhije (ili izopačenja hijerarhije) klipotskih entiteta. Zapravo, u opadajućem nizu od viših ka nižim anti-sefirama raste gustina i nečistoća klipotskih entiteta.

Tomas Karlson

Tradicionalni kabalistički put, odnosno Put Desne ruke, teži obnovi izvorne harmonije između čoveka i Boga, dok LHP posvećenik produbljuje taj pad, odlazi još dalje od drugih prirodno palih ljudi, kako bi dostigao individualno božanstvo. To je, kaže Karlson, put drakonijanske discipline, čija je osnova prizivanje sila tame i uništenja kako bi se presekla veza sa Bogom. Put Desne ruke ima potrebu za mesijom kako bi ovaj sačinio most preko ambisa, odnosno preko Daata, do božanske trijade na vrhu Drveta, preko kojeg adepti te staze mogu preći. Taj put vodi kroz solarnu sefiru Tifaret. Put adepta LHP je složeniji. Taj put, po Karlsonovom tumačenju, vodi dalje od Drveta života ka Drvetu znanja, onom koje je Bog zabranio Adamu i Evi. Put adepata svetla vodi ka jedinstvu sa Bogom, dok put adepata tame vodi iza ili mimo Boga. Po kabali, dva osnovna načela univerzuma su posude (forma) i božansko svetlo (energija). Prilikom procesa stvaranja sveta neke posude su se polomile i tačno 288 iskri božanske svetlosti su propale u bezdan. Te iskre su pali anđeli koji egzistiraju u ambisu kao luciferska svetlost. Adept LHP, objašnjava Karlson, traga za tim iskrama kako bi dosegao znanje koje će ga načiniti bogom. Te iskre su sjajni Zmaj, odnosno Lucifer, koji stoji u središtu Pakla.

Adepti svetla, odnosno Desne ruke, uzgajaju nadu da će vaskrsnuti u svetlosti, odnosno na nebesima. Za razliku od njih, adepti tame tragaju za pristupom Drvetu znanja. Taj rad je, po Karlsonu, adekvatan alhemijskom radu na stvaranju Eliksira Života i Filozofskog kamena, što je posao stvaranja originalnog Drveta života koje podseća na dijamant. Dakle, LHP, po Karlsonu, vodi čoveka do njegovog novog rođenja sa kojim postiže znanje te postaje poput boga, baš kao što je Zmija rekla Adamu i Evi.

Ključan korak do novog rođenja Karlson vidi u inicijaciji, a u njegovom smislu, reč je o inicijaciji u klipotski svet. On se poziva na jeretična kabalistička učenja  po kojima istinska inicijacija i prosvetljenje mogu biti dostignuti kroz klipotsko carstvo. Karlson posebno ističe da ulazak u svet klipota može dovesti posvećenika u kontakt sa spoljašnjom tamom izvan univerzuma. Klipotska inicijacija na jedan sistematski i organizovan način omogućava posvećeniku da radi sa silama haosa i tame. Te sile su ženske prirode, za razliku od sila sa kojima rade adepti svetla, a koje su muške. Te ženske sile su primordijalne i znatno starije nego maskuline sile svetlosti. Zapravo, za iniciranog adepta LHP, po Karlsonu, tama beskraja je skriveno svetlo, beskonačno sjajnije od sjaja bogova, ali ga opažamo kao tamu. Ovaj detalj je zanimljiv, pa ću napraviti malu digresiju kako bih produbio razumevanje odnosa svetlo-tama u kontekstu demonologije LHP.

Karlson, tumačeći klipotsku kabalu i njenu vezu sa goecijskim demonima, kaže da demoni Belial i Belzebub predstavljaju vezu između ljudi i demona i zato su oni od velike važnosti za adepta tame. U klipotskoj kabali oba ova demona su povezana sa Gagielom, klipotom druge po redu sefire na Drvetu života – Hokmah (mudrost). Belial je mračna personifikacija Ain Sofa, odnosno vela beskrajne božanske svetlosti postavljene iznad prve sefire Drveta – Keter (kruna). Kao takav, kaže Karlson, Belial ima vlast nad Gagielom i on objedinjuje njegove snage pod sobom pojavljujući se kao mračni ljudski zmaj koji negira Reč, Logos, odnosno Boga. Belial se ukazuje kao dva anđela velike lepote u ognjenim kočijama objavljujući da je on prvi među anđelima koji je pao. U Knjizi Postanja pominje se da je Bog, pre nego što ih je uništio, poslao dva anđela u Sodomu i Gomoru, mitska mesta povezana sa obožavanjem Beliala. Možda ovo nema veze, ali ova slučajnost je svakako indikativna za ovu temu. Karlson kaže da na nivou Hokmaha, adept svetlosti postaje jedno sa Božjom Reči i izgovara je još jednom, dok za razliku od njega, adept tame formuliše reč tišine koja otvara prolaz ka drugom univerzumu, u kome nema Boga, dodao bih. Gagiel je, kaže Karlson, oblik crnog svetla, odnosno mračni impersonalni odraz Ain Sofa kroz koji se klipoti ispoljavaju kao sila suprotstavljena stvaranju.  

Već sam rekao da inicijacijska šema Crvenog Zmaja ima jedanaest stepenova, koji su strukturisani u poretku 1+9+1. Prvi korak se odnosi na otvaranje kapija tame nakon čega sledi devet koraka, što korespondira sa devet nivoa Odinovog posvećenja u tajne runa. Ti stepenovi vode posvećenika ka srcu tame i njegovog preobražaja u mračno božanstvo. Po doktrini Puta Desne ruke adept teži vraćanju u prvobitno nevino stanje, pre nego što je čovek jeo sa Drveta znanja. Adept LHP, kaže Karlson, teži ka ispunjenju potrage za znanjem, a što vodi u nepoznato.  Poslednji jedanaesti korak vodi ka dostizanju apsolutne misterije izvan granica univerzuma. 

Stepenovi inicijacije Crvenog Zmaja:

1* Lilit / kapija nepoznatog;

2* Gamaliel / mračni snovi, veštičarstvo, mračna boginja, misterije mračnog Meseca;

3* Samael / filozofija LHP, mudrost ludila;

4* A’arab Zaraq / luciferijanska magija, tamna strana Venere, eroto-misticizam i put ratnika;

5* Tagirion / prosvetljenje noćne strane, Crno Sunce, jedinstvo Boga i Zveri;

6* Golahab / Ragnarok, aktivacija Sorata, magnetizam požude i patnje;

7* Ga’agšeblah / viši nivo eroto-misticizma, pripreme za prelazak ambisa;

8* Satariel / otvaranje oka Lucifera - Šive – Odina, načelo Zmaja;

9* Gagiel / osvetljavanje luciferijanske zvezde;

10* Taumiel / ispunjenje obećanja koje je dala Zmija, božanstvo;

11* Taumiel / crna rupa, iskorak ka novom stvaranju, univerzum B; 

Ako sam dobro razumeo Karlsona, on ovde ukazuje da se adept jedanaestog stepena može naći u položaju kosmotvorca, odnosno da stvori sopstveni univerzum u kome će on biti bog. Ta ideja ima nečeg solipsističkog u sebi.

Klipotski tuneli su takođe bitna stavka u doktrini Crvenog Zmaja. Oni predstavljaju dvadeset i dve klipotske verzije staza koje na šemi Drveta života povezuju deset sefira, od kojih svaka staza odgovara po jednom slovu hebrejskog alfabeta. Te klipotske staze nazivaju se tuneli i oni povezuju klipotske svetove. Nazivi i atribucije tunela vode poreklo od Alistera Krolija, a što je popularizovao Kenet Grant kao Setove tunele. Takođe, treba naglasiti da neokabalistička spekulacija te tunele, i uopšte klipotsko sefirotsko Drvo, smešta u neodređeni kosmo-mitološki period nakon involutivnog preobražaja prvobitnog uravnoteženog i simetričnog Drveta života. Dakle, klipotsko Drvo je posledica pada i njegova struktura obrnuto odražava Drvo života kakvo ono jeste nakon tog događaja, (a ne kakvo je ono bilo u svom idealnom obliku). Neću se ovde baviti opisom čitave te strukture, samo ću istaknuti da kao što se adepti Puta Desne ruke uzdižu stazama Drveta života, tako se i adepti LHP kreću kroz te tunele. Crveni Zmaj ima uputstva za kretanje svakim pojedinačnim tunelom.

Podsetiću na jedan zanimljiv detalj kod Kastanede. Naime, ljudska bića viđena kao energija imaju jajast oblik koji je nekada bio sferičan. U nekom neodređenom trenutku u prošlosti taj oblik je promenjen pod uticajem spoljašnjih sila koje su došle iz naguala. Posledica toga je involucija, odnosno novo ontološko stanje ljudskih bića sa, hajde da tako kažem, lošijim performansama. Po okultnoj kabali Daat je tada pao u materijalnost postavši Malkut, ostavivši za sobom prazninu. Ljudi su iz rajskog Jesoda proterani u materijalnost. Taj detalj priziva ideju dvojnika, odnosno onaj aspekt ljudskog bića koji odgovara toj praznini. Ne samo kod Kastanede, nego i u mnogim ezoterijskim školama prisutan je fenomen dvojnika, koji je opisivan kao više kao uspavana potencija, a što tek čarobnjaci uspevaju da probude i koriste. Načelno, LHP je takođe fokusiran na radu sa dvojnikom, ali moram pomenuti da je i kod Kastanede sam dvojnik prirodno povezan sa mračnom stranom. Možda je uspavanost dvojnika u nekoj vezi sa padom.

Tomas Karlson klasifikuje tri osnovna pristupa prizivanja goecijskih demona: ortodoksni, ahetipski i crnomagijski. Ortodoksni način doslovno sledi uputstva iz grimoara, a što rezultira efikasnošću zbog zahvaljujući drevnosti i oprobanosti ovog načina. Međutim, ovakav metod često iziskuje složene uslove, nabavku specifičnog materijala, što poskupljuje i komplikuje magijsku praksu. Arhetipski pristup zasniva se na ideji da goecijska magija nije vezana samo za jedan jezik ili tip religije, već se njeni elementi izgrađeni na osnovu arhetipa koji se mogu naći u mnogim tradicijama. U ovom pristupu nije neophodno koristiti hebrejska slova ili biblijske reči. Dakle, može se izaći iz simboličke matrice judeo-hrišćanstva i upotrebiti enohijanska ili grčka slova, rune itd. Na taj način, Karlson govori i da mogu biti korišćene inkantacije koje je mag sam osmislio. On tu stavlja ogradu da je goecijski sistem zasnovan na složenom simboličkom mehanizmu, pa bi arhetipski pristup iziskivao veliko iskustvo i znanje operatora. 

Karlson takođe pominje crnomagijski način prizivanja na osnovu načela LHP. Taj metod je riskantan i zahteva veliku samokontrolu. Standardna preporuka jeste da osoba koja priziva stoji u magijski zaštićenom krugu, dok je za pojavljivanje demona predviđen trougao izvan tog kruga. Crni mag ne koristi krug i trougao,  već se suočava sa demonom kao jedan od njih, što neretko rezultira, kako kaže Karlson, iskustvom erotske prirode. Prilikom čuvene Krolijeve magijske avanture prelaska bezdana, odnosno suočavanja sa moćnim demonom Horonzonom u alžirskoj pustinji 1909. godine, njegov pomoćnik Viktor Nojburg je sedeo u krugu, dok je sam Kroli bio izvan. Time je Kroli izložio sebe demonskom prisustvu, što je postupak istovetan ovom što je opisao Karlson. Kroli je u toj situaciji delovao kao istinski crni mag, iako je procenjivanje prirode njegovog magijskog dela sa stanovišta podele na Levu i Desnu, crnu i belu stranu, protivrečno.

I kod Karlsona ritualna praksa prizivanja nije jedini način kontaktiranja sa demonima. U tu svrhu može poslužiti i goecijska meditacija. Taj oblik rada uključuje korišćenje sveća i odgovarajućih mirisa koji odgovaraju targetiranom demonu. Nešto slično postoji u vudu praksi. Praktičar sedne za sto koji mu služi kao oltar, upali sveću odgovarajuće boje, obezbedi insense, kao i nacrtani sigil na parčetu papira, nekoj tkanini ili ga ureže na metalnoj pločici. Tom prilikom ime demona služi kao mantra, i dok ga izgovara praktičar se koncentriše na plamen sveće, a potom zamišlja sigil. 

Drugi način je nacrtati sigil na papiru, nabolje u crnoj ili boji koja odgovara planetarnoj prirodi demona i fiksirati ga pogledom. Nakon određenog vremena preporučuje se da praktičar zatvori oči i posmatra sigil unutrašnjim vidom, pošto će se unutar oka stvoriti negativ objekta u koji je prethodno netremice fiksiran pogledom. Da bi se pristupilo tom metodu potrebno je prethodno usavršiti praksu fiksiranja. I u ovom slučaju ime demona može poslužiti kao mantra. 

Treći metod je aktivna vizuelizacija opisanog oblika pojavljivanja demona, što naravno podrazumeva dodatne uslove i razvijenu moć imaginacije. Ovaj deo podseća na mnemotehničke metode, kao i na metod vizuelizovanja astroloških predstava radi povezivanja sa duhovima dekana, planeta, zvezda, o čemu se može pročitati u radovima renesansnih magova, a koji se oslanjaju na srednjovekovni arapski magijski spis posvećen talismanskoj astromagiji preveden pod naslovom Pikatriks (Picatrix).

Četvrti metod jeste priziv demona u snu za šta je potrebno načiniti demonom sigil na odgovarajućem materijalu i staviti ga ispod jastuka. Sobu je potrebno ispuniti adekvatnim mirisima a na čelo pričvrstiti kristal korespondentan demonu koga želimo da prizovemo. Peti metod je napraviti i stalno nositi sa sobom amulet sa sigilom demona. Svi ovi metodi nisu jedinstveni, već su svojstveni mnogim magijskim tradicijama. Opisani načini takođe služe svrsi stupanja u kontakt sa bilo kojom vrstom entiteta, demonskih, anđeoskih, elementarnih itd.

Kain, Naama, i kainitska loza

William Blake

Kainovska loza

„Adam pozna ženu svoju Evu i ona zatrudne i rodi Kajina, i reče: Muško sam dete dobila s pomoći Jahvinom!“ (Postanje 4:1)

U starozavetnom tekstu čitamo da je Kain rodonačelnik kainitske loze od koje se pominje sedam kolena: 1. Kain; 2. Enoh; 3. Gaidad; 4. Maleleil;  5. Metusal; 6. Lameh; 7. Jovil, Juval, Tubal-Kain i njegova sestra Naama ili Noema. Imamo, dakle, sedam kainitskih generacija koje čini deset ličnosti, uključujući i samog Kaina. Međutim, tekst pominje i dve Lamehove žene Adu i Selu, kao i samu Kainovu ženu čije se ime ne pominje. Ukupno imamo trinaest pomenutih likova, ovog biblijskim prokletstvom obeleženog rodoslova, devet muških i četiri ženska. Ovi brojevi direktno korespondiraju sa simbolikom apokaliptične zveri (Apokalipsa 13:1; 17:3), što dodatno naglašava htonski i prokleti karakter ove loze unutar biblijskog narativa.

Valjalo bi samo podsetiti da je 13 = 1, kao zbir brojčane vrednosti te reči na hebrejskom: ehad je alef (1) - het (8) – dalet (4). Reč je o svojevrsnom jedinstvu koje ukazuje na strukturu Drveta života. Kain je u tom smislu pandan sefiri Keter (kruna, prvi pokretač); Enoh je Hokmah (mudrost, zvezdana sfera) - kome je Kain sazidao grad; Gaidad je Binah (razumevanje); Maleleil je Hesed (blagost, milost); Metusal je Geburah (snaga, strogost); Lameh je Tifaret (lepota) - onaj sa dve žene i četiri potomaka, koji je ubio čoveka i mladića i koji će biti osvećen 77 puta; Jovil ili Džabal je Necah (pobeda) - rodonačelnik nomada; Juval ili Džubal je Hod (sjaj) - rodonačelnik svirača i zabavljača (u simboličkom smislu cigana, ali i gatača); Tubal-Kain je Jesod (temelj) - rodonačelnik kovača i graditelja (u simboličkom smislu masona) - paralela sa grčkim Vulkanom; Naama je Malkut (kraljevstvo). Njihovo obitavalište je zemlja Nod, istočno od Raja, gde se Kain, nakon što je ubio svog brata Avelja, sklonio od lica Božjeg. Upravo je tajanstvena zemlja Nod atribut četrnaestog načela, čime se kompletira puna numerološka slika ove priče. Ponekad se u kabalističkim spekulacijama Nod poistovećuje sa lažnom sefirom Daat (znanje), koja na kabalističkim modelima Drveta života figurira između viših sefirota i onih koji čine njegovo jezgro. Sada kada smo uspostavili poznatu nam sliku univerzuma možemo krenuti u dalja razmatranja.

Kain

Ime Kain, onako kako je zapisano na hebrejskom, sastoji se od tri slova: kof-jod-nun čiji je zbir vrednosti 160, odnosno 810, ako uvažimo hebrejsko numeričko pravilo da ukoliko se slovo nun nađe na kraju reči njegova vrednost više nije 50 nego 700. Na grčkom se Kain piše kao Καιν, čija je brojčana vrednost 81. Dakle, imamo 810 i 81 kao indikatore lunarnog porekla. Mesečev magijski kvadrat se sastoji od isto toliko brojeva i sama ta činjenica već dosta govori o poreklu Kainovom. Sa druge strane, broj 160 je zbir slova imena Niantiel što se odnosi na klipotskog čuvara staze nun, čiji je znak Škorpija i tarot ključ Smrt. Po nekim izvorima, ime Kain se može prevesti kao kovač, ali i kao koplje. Kovač je metalurg, pa ako se ravnamo po zaključcima koje je izneo Mirča Elijade, on je i predak alhemičara. Kovač, odnosno alhemičar, jeste onaj ko remeti prvobitnu ravnotežu, razbija početno stanje neobrađenog materijala i činom nasilja, oblikuje novo stanje.

Sigil Niantiela

Po nekim izvorima, Kainov brat Avelj je predstavljen kao solarni anđeo koji održava ravnotežu. Ime Avelj se na hebrejskom piše kao he-bet-lamed i ima vrednost 37, dok je na grčkom Αβελ = 38. Ime Avelj, odnosno Abel, možemo porediti sa imenima solarnih božanstava kao što su sirijski Baal, kritski Abelios, galski Abelio, grčki Apolon itd. U tom kontekstu, Kain je ubica Sunca. Imajući ovo u vidu ne možemo ne primetiti sličnost sa egipatskim mitom o Ozirisu kojeg ubija njegov brat Set i komada ga na tačno četrnaest delova. U toj perspektivi Kain bi bio Set a Avelj Oziris. Set i Oziris su Atumovi, a Kain i Avelj Adamovi sinovi. Takođe, ubistvo Avelja podseća na žrtovanje božanstva čije je telo pretvoreno u hranu, odnosno u jestivo bilje, a što spada u Kainovu delatnost. Mirča Elijade, u knjizi „Mitovi, snovi i misterije“ piše o paleo-ratarskim kulturama koje su uobičavale prinošenje ljudskih žrtava i kanibalizam. Tako možemo pretpostaviti i ono što u biblijskom tekstu nije navedeno, pošto je tu reč o odjeku drevne religije. Otud je sasvim realno da mit o Kainu i Avelju predstavlja neku vrstu sećanja na kanibalizam koji je sastavni deo obreda ljudskog žrtvovanja ratarskih zajednica koje su na taj način oživljavale mitološku situaciju ubijenog boga. Elijade ističe zaključak da žrtvovanje ljudi i kanibalizam imaju ulogu da magijskim putem obezbede život rastinju i dobar prinos. Često su sastavni deo takvih obreda činile i orgije. Konačno, po Elijadeu, kanibalizam nije izraz zverske primitivnosti ljudi tih zajednica nego je reč o tome da je kanibalizam povezan sa odgovornošću religioznog karaktera. Kako objašnjava Elijade, kanibalizam su uspostavili bogovi kako bi čovek mogao da preuzme odgovornost za kosmos, a što uključuje i rast biljaka. Sada biva jasnije zašto je Kain u bibliji proklet.

Kain i Set kao bog Hiksa 

Po Talmudu, gore pomenuti Kainov potomak Lameh, oženio je dve Kenanove ili Kajnanove kćeri. Ime Kajnan / Kenan ukazuje na starog arabljanskog (ili sabejskog) boga Meseca, odnosno na božanstvo nomada koji su štovali drevnu zvezdanu religiju. Otud je prvi Lamehov sin Jovil / Džabal u starozavetnom tekstu označen kao rodonačelnik nomada, a nomadi su zvezdočatci i štovatelji lunarno-stelarnih božanstava. Ako spekulaciju dodatno rastegnemo, možemo se zapitati jesu li možda tajanstveni osvajači Egipta, poznati kao Hiksi (narodi sa mora), zapravo kainiti, kajnanovci, obožavaoci Seta (Kaina), kako su ih Egipćani upamtili? Kada kažem kainiti, ne mislim na istoimenu gnostičku sektu iz drugog veka nove ere. Izvorno, kainizam u kontekstu predmeta ove rasprave, ne smatram formulom inverzije nego autentičnim i samoniklim drevnim kultom čija je formula zasnovana na prirodnim zakonima još iz vremena totemizma.

Hajde da malo osvetlimo fenomen Hiksa. Naziv Hiksi dolazi od egipatskog izraza heqa-hasut, tj „vladari stranih zemalja“. Po nekim mišljenjima, to nije ime nekog konkretnog naroda, već politička oznaka. Oni su vladali severnim Egiptom u periodu 1650–1550. p.n.e. Njihova prestonica bila je Avaris ili Abaris (Tel el-Dab'a), u istočnoj delti Nila. Po nekim istoričarima, Hiksi nisu bili homogena etnička grupa, već koalicija raznih populacija iz oblasti Levanta (Kanaanci, Amoriti, verovatno i Huriti) koje su se već generacijama ranije naseljavale u delti kao trgovci i najamnici. U Avarisu je postojalo veliko svetilište boga Seta, ali ne „egipatskog“ Seta, već oblika tog boga sinhronizovanog sa hiksoskim glavnim božanstvom, a to je bio, najverovatnije, ugaritski Baal, odnosno sirijski Hadad, ili huritski Tešub, u svakom slučaju neki bog oluje i rata. Za Hikse, Set je bio bog oluje, ratnik, zaštitnik kraljevske vlasti i kosmička sila haosa koja razbija ustajali poredak. Egipćani su kasnije tvrdili da su Hiksi „izopačili“ Seta, ali realno oni su ga preoblikovali u skladu sa svojom teologijom. To je bio bog groma, munje, plodnosti i razaranja, a ne „zli bog“. 

Kasnije, kada su Hiksi proterani, čime počinje Novo kraljevstvo u Egiptu, Set postaje bog izdajstva, haosa i zla, a hiksoska religija biva ideološki uništena. Ipak, to uništenje nije bilo potpuno jer tokom XIX dinastije, naročito pod Setijem I i Ramzesom II, Set ponovo dobija ratničku, kosmičku i kraljevsku ulogu. To bi mogao biti nekakav odjek hiksoskog shvatanja Seta. Kasnije, u helenističkom Egiptu, Set se preobražava u figuru kosmičkog antagoniste, pojavljuje se u gnostičkim mitovima kao sila protiv demiurga i postaje arhetip „protiv-poretka“. Neki savremeni ezoterijski sistemi (npr. tzv. Setijanizam) retroaktivno projektuju sopstvenu simboliku na Hikse, ali tek tu ne postoji direktna, neprekinuta linija tradicije, nego samo arhetipsko i simboličko nasleđe. Isto tako, ne postoji utvrđena istorijska veza između hiksoskog Seta i biblijskog Kaina, ali postoji snažna simbolička paralela koja ih povezuje. Ta veza nipošto nije genealogija tradicije, već arhetipska struktura, pošto su obojica figure prognanog nosioca sile promene. 

Hiksoski Set, pa i Set načelno, je poput Kaina, bratoubica. Prvi je ubio Ozirisa a drugi Avelja. Set je izopšten iz kosmičkog poretka Maat, a Kain iz poretka biblijskog boga. Set potom obitava u pustinji i na granici sveta, dok je Kainproklet i prognan istočno od Raja. Obojica su unutrašnji neprijatelji, ne izraz nakakvog spoljašnjeg demona, već deo svetog poretka kojeg pokušava da razbije iznutra. Setova životinja je nejasna himera, dakle, anomalija, što podseća na Kainov znak kao specifičnu stigmu. To su sve obeležje kako kosmičke izopačenosti, tako i ontološke razlike. Posledično, Set ne može biti normalizovan, odnosno vraćen u legitimni poredak, a Kain ne može umreti. To je veoma snažan pečat drugosti. Smisao njihovog delovanja je podudaran, jer Set razara da bi istorija tekla, a Kain greši da bi istorija počela. Bez njih nema istorije, konflikta, tehnike i civilizacije. Kao što sam naznačio, u kasnijim tradicijama, Kain postaje prvi graditelj, prvi kovač, a ne samo prvi ubica, isto kao što je Set postao „gospodar sile“. Dakle, Set je izraz aktivnog razaranja poretka, a Kain je egzistencijalni raskid sa poretkom. Jedan ruši spolja, drugi iznutra.

Kain i Zmijonosac

Postoji teza koja Kaina povezuje sa sazvežđem Zmijonosca koji je u Sumeru poistovećen sa božanstvom magijskih bajalica i prizivanja (Sagimu). Isto kao i u slučaju paralele između Kaina i Seta, tako i u ovom slučaju nemamo istorijsku ili tekstualnu vezu između biblijskog Kain i sazvežđa Zmijonosac (i božanstva Sagimua) u sumerskoj religiji. Međutim, u tom smislu imamo samo arhetipsku i mitopoetsku paralelu koja se može opravdano rekonstruisati kao simbolički odjek, jer u sumerskim, akadskim i vavilonskim tekstovima ne postoji figura Kaina. Istovremeno biblijski tekst nema astralnu identifikaciju Kaina, niti ima zapisa koji povezuju Kaina sa bilo kojim sazvežđem. Dakle: nema tradicijskog kontinuiteta. Ipak, u mesopotamskoj astralnoj religiji, sazvežđe Zmijonosca odgovara figuri Sagimua, poznatog i kao „onaj koji priziva“, a koji je povezan sa bajalicama, prizivanjem duhova, moći nad otrovima i bolestima, i granicom između bogova i ljudi. Zmijonosac je stajao između Skorpije i Strelca, dakle, na pragu smrti i inicijacije. Upravo je to ono što gasnažno povezuje sa Kainom. 

Zmijonosac je poput fakira, onaj koji hipnotiše i opčinjava te govori zmijskim jezikom. U tom smislu može biti izvedena jedna zanimljiva spekulacija. Ime Kain, u smislu hermetičke kabale, može biti protumačeno i kao kof-ain (Q-Ain), čiji su tarot atributi Mesec i Đavo, čime otvaramo analogiju Mesec-Oko, odnosno Potiljak-Oko, mesečevo oko, levo oko ili treće oko. To je oko istovremeno i Kainov znak, na nebu poistovećen sa zvezdom Ras Al-Hag, koja se nalazi na glavi zamišljenog lika Zmijonosca. Mit o Kainu i Avelju je poduka o zakonu akcije i reakcije, analize i sinteze. Kain je u tom smislu simbolički lik analize - solve. Alister Kroli je Kaina i Avelja stavio na kartu Ljubavnici, a koju je takođe nazvao i Braćom. Povodom toga, prepričao bih ključne Krolijeve detalje. Kako on kaže, arkana Ljubavnici odnosi se na Blizance u zodijaku, kojima vlada Merkur. Odgovarajuće hebrejsko slovo za Blizance je zain, što označava mač, pa je stoga okvir te karte, u Krolijevom špilu, svod mačeva, pod kojim se odvija kraljevsko venčanje. Mač, kao oruđe deobe i podele, kako naglašava Kroli, u svetu intelekta predstavlja analizu. Dakle, po Kroliju, karte Lubavnici i Umerenost zajedno čine sveobuhvatnu alhemijsku maksimu: solve et coagula.

motiv Krolijeve verzije karte Ljubavnici (Braća)

Naama kao izraz i ovaploćenje kainitske magijske struje

U svetlu mog ličnog verovanja i iskustva, Kainov lik, sam po sebi, jeste nešto mitsko, daleko i nestvarno. Ipak, držim da je svojevrsna kainitska magijska struja stvarna te da je ključ njenog poimanja lik Naame, Lamehove kćeri, čije sam ovaploćenje prepoznao u liku Eve Frank, ćerke srednjoevropskog šabatajca Jakova Franka. Kako smo Naamu povezali sa sefirom Malkut, to znači da otelotvorenje njenog načela kroz neki religijsko-magijski kult ili ličnost, možemo uzeti ne samo kao mogućnost nego i kao nešto opipljivo. Čitava ta epizoda, koja je u biblijskom tekstu samo ovlaš dotaknuta, bremenita je povesnim magijskim potencijalom koji kao senka prati istorijski razvoj religija i civilizacije.

Po jednoj legendi Naama je izumela tkanje, što je jedan od atributa veštičarstva. Njeno ime se prevodi kao prijatna, ugodna ili zgodna (ili kao epitet boginje „lepa Ma”, od ugaritskog n’m – „milost”, epitet boginje Anat; ili arapski anam – „nežna.”). Bila je predpotopska ćerka Sile (ona je tama) i Lameha iz loze Kainove, rođena pre nego što je Eva rodila Seta. Filon Judejski kaže da joj je ime bilo Noeman, „debljina”, i da je predstavljala raskoš i izobilje. Kao takva, Naama je bila ta koja je zavela Sinove Elohimove (Postanje, 6:2). Zohar imenuje te sinove kao Azu / ain-zajin-alef i Azaela / ain-zajin-alef-lamed te sa njima izrodila razne vrste klipota. Koren reči naam (nun-ain-mem) označava zadovoljstvo. Brojčana vrednost njenog imena je 165 (nun-ain-mem-he), a što ne može a da ne izazove podizanje obrva s obzirom da je broj Babalon 156. U Krolijevoj knjizi kabalističkih korespondencija „Liber 777“ Naama je označena kao demonska kraljica Malkuta. Pa ipak, Kroli je rekao kako je u Novom Eonu Škorpija prikazana kao Žena-Zmija. U krajnjoj liniji, po jednom tumačenju, to znači da je inicijator skriven u liku Smrti, jer, kako to piše u njegovoj Knjizi zakona 2:6: I am Life, and the giver of Life, yet therefore is the knowledge of me the knowledge of death. 

Naama i Lilit

Naama se povremeno poistovećuje sa dnevnom Lilit, jer je njen otac Lameh, poistovećen sa Suncem, odnosno sefirom Tifaret, i može označavati moć. Njena majka je Sila (senka). Otud je Naama u neku ruku moć senke. Povodom toga imamo dva dodatna oblika pomenutih boginja-demonesa: Surada, kao oblik Naame, i Sabria kao oblik Lilit. Ženski množinski oblik Saruata označava klasu demonica koje obitavaju po ruševinama. Tako su demonice Surata i Sabria dnevne i noćne demonice, potekle od Naame (dnevne) i Lilit (noćne). Negde sam pročitao da na sanskritu sarada znači radost, što je epitet za Sarasvati, jednu od najobožavanijih boginja.

Kao jedna od retkih predpotopskih žena iz Biblije i savremenica Adama i Eve, Naama je privukla dosta pažnje rabinskih autora, a posebno kabalista, koji se slažu u tome da je ona božanstvo podzemlja, a povremeno se naziva i ubicom dece, što je svojstvo koje deli sa Lilit. Po legendi, Naamin najpoznatiji sin bio je Asmodej, čiji je otac jedan od palih anđela. Taj sin je davio muževe Sare u Knjizi o Tobiji i postao Kralj Pakla u srednjovekovnoj tradiciji. Naama Amonka, jedna od brojnih žena legendarnog kralja Solomona, bila je potomak predpotopske Naame, te je nasledila sve osobine starije Naame, i dobre i loše. Legenda kaže da je Asmodej jednom uzeo Solomonov oblik i zamenio ga na prestolu, dok je Solomon lutao u izgnanstvu. U nekim verzijama, Naama Amonka je već bila kraljica Izraela, i ona je razotkrila Asmodeja kako bi vratila Solomona. U drugim verzijama, Solomon ju je upoznao u izgnanstvu, i ona je pronašla čarobni prsten pomoću kog je Solomon porazio Asmodeja. U oba slučaja, podrazumeva se da je samo Amonka mogla srušiti sina svoje pretkinje i imenjakinje.

U nekim verzijama Naama je postala jedna od Adamove dve demonske žene. Druga je, naravno, bila Lilit. Nakon Aveljevog ubistva, Adam više nije mogao da gleda Evu, što je razlog njihovog kasnijeg dobijanja sina Seta (prvog koji je slavio Boga). Adam je živeo sto trideset godina sa svojim demonskim ženama, koje su bile poznate po izuzetnoj lepoti i sposobnosti da iskvare čak i anđele Božje, kao što je Naama iskvarila anđela Šamdona, kojem je, navodno, bila ljubavnica. Taj detalj je prilično indikativan, mada se ne pominje u bibliji, jer ukazuje na magijsko opštenje ljudskih i anđeoskih bića, a što je verovatno uzrok padu (ili silasku) ovih poslednjih te njihovo pretvaranje u čuvene pale anđele. U Zoharu se kaže da su ćerke koje je Adam imao sa Lilit i Naamom nazivane kužnim ženama. Sa druge strane, kao što sam već pomenuo, deca koju je Naama rodila palim anđelima bila su ženski i muški duhovi koji napadaju ljude dok spavaju sami, izazivajući u njima požudu (sukube i inkubi). Kasnije se, po nekim legendama, Naama udala za svog brata Tubal-Kaina. Povela ga je da živi s njom u moru, a decu je poverila Lilit, koja ih je odgajala i podučavala. Kada su odrasla, Naamina deca, ili Lilitina pastorčad, mešala su se sa ljudima i kvarila ih seksualnim odnosima, ali Naama se sama retko telesno sjedinjavala sa smrtnicima. Ona je činila to duhovno, putem erotskih snova, tako da su plodovi tih snova bili poluljudski i mogli su se telesno sjediniti sa ljudima. Vidimo da je Naama, iako izvorno ljudskog porekla, zapravo demonsko hibridno biće. Naama se ponekad navodi kao jedna od četiri Samaelove žene, zajedno sa Lilit, Agrat i Išet Zenunim (Mahalata). One su bile i vladarke, pa je tako Lilit vladala Damaskom, Igeret Maltom i Rodosom, Mahalata Kritom, a Naama Tirom.

Naama kao Venera

Naama se ponekad naziva gospom naricaljki i pesama, a kaže se da je svirala u čast idolopoklonstva. Naama je izmislila razboj, alate za tkanje i sve umetnosti vezane za to, uključujući i muzičke instrumente. Ona je iskvarila čovečanstvo lepotom svojih pesama, zbog čega je njeno potomstvo uništeno u Velikom potopu. Navodno, zlo je počelo sa Naaminim pronalaskom muzičkih instrumenata, koji su vodili u razvrat, dok su izumi njenog brata u metalurgiji doveli do idolopoklonstva jer je on izlivao bogove od bronze i gvožđa. Tubal-Kain je bio njen brat-muž, pronalazač mača, a samim tim i ratovanja, ponekad je poistovećivan sa Vulkanom / Hefestom, pa se Naama poistovećuje sa Venerom / Afroditom. Kao pronalazač luka, Tubal-Kain je sličan kanaanskom božanstvu koji je stvorio božanski luk za boginju Anat, ali je pijan dozvolio da padne u ljudske ruke. Ubistvo Avelja izvršeno je poljoprivrednim alatom jer oružja još nije bilo, ali drugo ubistvo izvršio je Tubal-Kainov otac koji je imao oružje koje mu je sin napravio. Kada je Tubal-Kain pokrenuo idolopoklonstvo, jedno od prvih božanstava koje je obožavao bila je njegova sestra Naama, koja se potom štovala u svom svetom gradu na severozapadu Arabije, a potom i dalje kao Afrodita.

Zaključna određenja

Od Kaina, obeleženog bratoubice i prognanika, preko njegove loze koja nosi civilizacijske tekovine, obradu zemlje, graditeljstvo, metalurgiju i umetnost, do kabalističkog modela Drveta života, njegov rodoslov se profiliše kao nezaobilazna, mračna senka zvanične duhovne istorije. Priloženo poređenje sa egipatskim Setom i hiksoskim osvajačima otkriva univerzalni arhetip sile promene: rušioca starog poretka da bi se omogućio novi, onog koji deluje iznutra i biva izopšten kao kosmički neprijatelj, iako bez njega nema ni istorije ni kulture.

Srž ove tradicije, međutim, ne počiva toliko u muškim figurama nasilja i tehnike, koliko u ženskom aspektu, tj u liku Naame. Ona je Malkut, kraljevstvo, oličenje manifestacije na zemlji. Kao izumiteljka tkanja i muzike, zavodnica anđela i majka demona, Naama objedinjuje stvaralačku i razornu moć, lepotu i prokletstvo. Njena povezanost sa Tubal-Kainom (Jesod, temelj) sugeriše da je svaka ljudska tvorevina, svaki temelj civilizacije, prožet njenim ambivalentnim duhom.

Stoga, kainitska loza nije tek istorijski kuriozitet niti puki izvor zla. Ona predstavlja neprekidnu magijsku struju koja oplođuje ravnicu postojanja. Njena formula nije puka inverzija, već priznanje da se kreativnost rađa iz nasilja nad prirodom, da se lepota rađa iz veštine koja kvari nevinost, i da se duhovno rađa iz telesnog i demonskog. U liku Naame, a potom i u istorijskim odjecima poput Eve Frank, ova struja dobija svoje konačno, opipljivo obličje, podsećajući nas da su prokleti često bili ti koji su krčili put onome što će tek postati sveto.

Diskordija - ćerka boginje Noći

Phillip Galle

Diskordija (Discordia) je ćerka boginje Noći. U vreme klasične antike već su zaboravljene baklje u divljini, urlici i mahnitost njenih kanibalskih i krvožednih poklonika. Zato nije zabeleženo da je imala svoj kult. Naravno, to ne znači da nekada nije postojao njen kult, ali je potisnut. Nije imala ni potomaka, što znači da ni jedan bog ili smrtnik, predstavnik muškog principa, nije mogao da je ukroti. Ona je ljude pretvarala u zveri. Njoj su bile podređene noćne oluje. Pa ipak, ona je imala svoju milosrdnu stranu, a to je dar večnog života u Noći koji su zadobijali oni koji potpuno izgube razum i postanu čist instinkt.

Činjenica da je Diskordija kći Noći (Nox / Nyx) izuzetno je značajan. U drevnoj religijskoj svesti Noć nije haos, već prvobitni kontinuum, stanje pre svakog poretka. Diskordija se tu ne pojavljuje kao puka personifikacija svađe, već kao dinamički poremećaj unutar primordijalne tame, impuls koji razbija stagnaciju. U tom smislu ona je bliža kosmičkom razdoru nego društvenom sukobu.

Odsustvo kulta nije dokaz njene beznačajnosti, već upravo suprotno. Stari narodi su neretko vrlo svesno izbegavali institucionalizaciju rušilačkih božanskih načela. Diskordija pripada istoj kategoriji kao i Febris, Palor ili Metus, sile koje se umiruju izbegavanjem, a ne slavljenjem. To objašnjava zašto se o njenim sledbenicima govori samo u fragmentima, kao o nečemu arhaičnom, gotovo predljudskom: baklje, urlik, rasap identiteta. To su tragovi predcivilizacijskog religijskog sloja, koji civilizacija u nastajanju više nije mogla da integriše. Rušilački i divlji bogovi nisu temelj na kome se gradi civilizacija, sofisticirana kultura, zakoni, država, državni kultovi, naposletku imperija.

Kao što sam pomenuo, Diskordija je božanstvo koje ne proizvodi genealogiju, jer genealogija podrazumeva red, kontinuitet i zakon. Ona nije sterilna, već antigenerativna. U tom smislu ona stoji u oštrom kontrastu prema Veneri ili Junoni: ona ne rađa oblike, već ih rastvara. Nijedan muški princip je ne „ukroćuje“ jer bi to značilo da je sukob moguće apsorbovati u poredak, što je za civilizovani poredak utemeljen na pravu bila opasna misao.

Motiv pretvaranja ljudi u zveri može se dublje razumeti ako se Diskordija uporedi sa italskim predstavama furora, božanskog besa koji briše granicu između ljudskog i neljudskog. Ali za razliku od Marsovog furora, koji je kanalizovan kroz rat i disciplinu, Diskordijin bes je anarhičan, nokturnalan i bez cilja. Ona ne vodi u pobedu, već u raspad identiteta.

Posebno je važno i postojanje njene „milosrdne strane“. To nije kontradikcija. U mnogim starim religijama, potpuni gubitak razuma nije kazna, već inicijacija u neljudsko trajanje. Diskordijin „dar večnog života u Noći“ može se razumeti kao negativna apoteoza: oni koji izgube logos, ime i pamćenje, bivaju oslobođeni smrti jer više ne pripadaju svetu koji umire. To je oblik večnosti koji nije svetao, već instinktivan, beživotno-živ, večnost bez sećanja, ali i bez kraja.

Na kraju, moglo bi se reći da je Diskordija u rimskoj imaginaciji bila ono što se ne sme imenovati previše jasno: boginja raspada poretka koji još nije nastao, senka svake civilizacije koja zna da je krhka. Zato je preživela ne u hramovima, već u mitu, strahu i šapatima o Noći koja ne donosi san, nego povratak u nešto starije od čoveka.

Diskordija i Erida (Eris): rimska redukcija i grčka ambivalencija

Iako se Diskordija često automatski poistovećuje sa grčkom Eridom (ili Eris), između njih postoji suštinska razlika u ontološkom statusu. Erida (Ἔρις) u grčkom mitu ima dvostruku prirodu. Kod Hesioda postoje dve Eride: jedna razorna, koja donosi rat i krvoproliće, i druga „dobra“, koja podstiče nadmetanje, rad i stvaralački agon. Erida, dakle, proizvodi sukob koji pokreće svet: obnavljanje poretka kroz katastrofu. Diskordija, nasuprot tome, gubi ovu produktivnu dimenziju. Kod nje nema ničeg pozitivnog, jer ona ne stvara napetost koja vodi razvoju, već tenziju koja vodi regresiji. Zato se u rimskom kontekstu vezuje za noć, furor i gubitak razuma, a ne za takmičenje ili heroizam. Ukratko, Erida je sukob koji rađa događaje, a Diskordija predstavlja sukob koji briše oblike.

Diskordija i Kali: razaranje kao kosmička nužnost

Poređenje sa Kali otvara dublju, metafizičku ravan. Kali u hinduističkoj tradiciji nije marginalno ili zaboravljeno božanstvo, već centralni aspekt Šakti, božanske energije. Ona uništava da bi oslobodila, seče ego, vreme i iluziju. Njena divljina je ritualizovana, a njen bes ima jasno kosmičko opravdanje. Diskordija, nasuprot tome, deluje u sistemu koji nema mesto za otvoreno razaranje kao sveto načelo. Rim ne poznaje teološki jezik u kojem bi haos bio božanski legitiman. Zato Diskordija ostaje potisnuta, bez kulta, bez ikonografije, bez jasne naracije spasenja. Međutim, postoji snažna paralela: Kali uništava identitet da bi oslobodila Atman, a Diskordija uništava identitet da bi oslobodila instinkt. Razlika je u ishodu. Kali vodi ka transcendentnoj spoznaji, Diskordija ka preljudskom stanju. Kali je strašna majka, Diskordija je noć bez majčinstva.

Diskordija i Lilit: noćna autonomija i odbijanje poretka

Sa Lilit Diskordija deli možda najsuptilniju srodnost. Lilit nije božanstvo u klasičnom smislu, već figura otpora ontološkom poretku. Ona odbija potčinjenost, odbija rađanje u okviru zakona, odbija da bude integrisana. Poput Diskordije, ona je bez legitimnog potomstva, a njena deca su demoni, abortirani oblici života, bića bez mesta u uređenom kosmosu. Obe figure su noćne, antisocijalne, povezane sa gubitkom razuma ili sna, i što je najvažnije, izvan muške kontrole. Međutim, Lilit je i dalje antropomorfna i psihološka. Ona deluje u prostoru porodice, seksualnosti, porođaja. Diskordija deluje dublje, na nivou kolektivne psihe i kosmičke noći. Lilit zavodi i iscrpljuje, dok Diskordija razara i rastvara. U simboličkoj vizuri Lilit je noćna pobuna Erosa, a Diskordija noćna pobuna Logosa.

Zajednička osa Diskordija - Erida - Kali - Lilit: „ženski haos“

Ove figure pripadaju arhetipskoj osi koju patrijarhalne religije teško integrišu, a to je ženski princip koji ne vodi ni ka majčinstvu, ni ka harmoniji, ni ka iskupljenju. Međutim, dok Erida još uvek služi kosmosu, Kali otvoreno spašava kroz uništenje, a Lilit prkosi zakonu kao individua, Diskordija ostaje čista negativnost. Ona ne obećava povratak, ne nudi put, ne uspostavlja novi poredak. Njena „milost“ je izlazak iz sveta u kojem red ima smisla. Zato je ona možda i najradikalnija od sve četiri. Ona je boginja koju je teško obožavati, pa ni demonizovati do kraja, već samo prepoznati kao granicu.

Moderne refleksije: Diskordijanizam

Diskordijanizam (Discordianism) je savremeni, parodijsko-filozofski i kvazi-religijski pokret nastao krajem 1950-ih u SAD, formalizovan objavljivanjem Principia Discordia (Gregory Hill i Kerry Thornley). Pod imenom boginje Eris / Diskordije, ovaj pokret namerno koristi humor, ironiju i apsurd kao epistemološke alate, a ne kao puku šalu. Njegova osnovna teza glasi da su red i haos ljudske interpretacije, dok je stvarnost suštinski neodrediva i višeznačna. Diskordijanizam stoga razgrađuje autoritet, dogmu i „svete tekstove“ upravo tako što ih imitira i izvrće.

Za razliku od antičkih predstava Diskordije kao destruktivne sile, ovde je naglasak na kognitivnom razdoru: razbijanju rigidnih misaonih obrazaca, ideoloških fiksacija i lažnih metafizičkih sigurnosti. Temeljni koncepti poput Erističke iluzije i Anertičkog principa služe kao modeli za razumevanje kako ljudski um nameće poredak haotičnom iskustvu. U tom smislu, diskordijanizam funkcioniše kao vrsta „gerilske filozofije“ protiv mejnstrim racionalizma i institucionalne religije.

Veza sa haotikom, odnosno magijom haosa, postoji, ali nije identična. Diskordijanizam je pre svega meta-diskurs i kulturna strategija, reklo bi se subverzivne prirode, dok je magija haosa operativna magijska praksa. Ipak, ključna dodirna tačka je ideja da su verovanja alati, a ne istine: diskordijanci se njima igraju, a haotičari ih svesno menjaju radi magijskog efekta. Zbog toga je diskordijanizam snažno uticao na formiranje haotičke magije, posebno kroz naglasak na fleksibilnosti, anti-dogmatizmu i svesnom korišćenju paradoksa.

Arkana Ljubavnici u tarotu

Ljubavnici u Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu

Karta pod brojem šest nosi naziv Ljubavnici ili Zaljubljeni, odnosno L'Amoureux. Ovaj broj već sam po sebi izražava ideju seksualnog spajanja, ljubavi. Imamo dve trojke, ili dva trougla koja prožimanjem tvore jedinstvenu figuru – heksagram. Pitagorejci su tim brojem izražavali ideju braka. Za Elifasa Levija šest je broj inicijacije preko iskušenja, broj ravnoteže, hijeroglif poznavanja dobra i zla. Isto tako, kako kaže Levi, čestica je antagonizam dve trijade, negacije i afirmacije, muke i slobode. Po njemu, karta Ljubavnici predstavlja čoveka između greha i vrline. Levi smatra da ova karta simbolizuje magijsku ravnotežu ali i medijumske operacije koje uključuju medijuma i medijatora. U izvesnom smislu medijumstvo jeste oblik proroštva.

U Marseljskom špilu na njoj imamo čak četiri lika: muškarca u sredini, dve žene sa njegove leve i desne strane i anđela iznad, koji zaklanja Sunce. Anđeo prikazan kao nago dete sa krilima ukazuje na spiritualno biće najvišeg hijerarhijskog reda. Taj utisak dodatno pojačava ljubičasta lenta i veliko zrakasto Sunce u pozadini. To je Kupidon ili Eros, sin Afrodite, anđeo ljubavi, čija strela cilja pravo u srce. Ponekad je prikazivan, poput Pravde, sa povezom preko očiju, budući da je ljubav, baš kao i pravda, na poseban način slepa. U ovom smislu Kupidon / Eros je ambivalentna sila, poput Fortune ili sudbine. Fulkaneli nas podseća da je Eros „nadmoćni gospodar i večni majstor Dela“, jer samo on može postići sporazum među zakletim neprijateljima koji se međusobno proždiru. Fulkaneli pominje poznato alhemijsko delo Dvanaest ključeva Basila Valentina, ocenivši da na jednoj od ilustracija iz te knjige Eros obavlja ulogu sveštenika pridruživši se hermetičkom kralju i kraljici.

IV ključ Basila Valentina

Primetićemo preovlađujuću zlatnu boju muškarca, kao i zelenu boju atmosfere ove karte. Crnokosa žena, sa mladićeve desne strane, dominantno crvene odeće, zauzima njegovu pažnju. Plavokosa, mlađa, uglavnom nosi plavu haljinu, ali su joj rukavi beli, kao kod prvosveštenika, što ukazuje na čistotu. Po mitu, Eros / Kupidon, ima zlatni luk i tobolac pun strela. Neke strele imaju zlatni vrh a neke olovni. Kada bi Eros pogodio nekog strelom sa zlatnim vrhom taj bi se smesta zaljubio u prvu osobu u ka kojoj gleda u tom trenutku. Onaj ko je pogođen olovnom strelom, po istom principu oseti suprotan efekat, odnosno gnušanje prema osobi ka kojoj baca pogled. Dakle, solarno načelo, tj zlato, stvara zaljubljenost, a saturnalno olovo, rađa odbojnost i gađenje. Pošto se u pozadini Kupidona nalazi Sunce, onda pretpostavljamo da je ovde reč o efektu ljubavi. U skladu sa tim, ono što nam prizor sa ove karte u Marseljskom špilu poručuje, jeste da se mladić, umesto za mladu lepu plavokosu devojku, pod uticajem Kupidonove zlatne strele, odlučuje za stariju crnokosu ženu u koju je uperio svoj pogled i koja ga dodiruje po njegovom desnom ramenu. Crvena spoljašnjost njene odore razlikuje se od plave koju nosi njena mlađa suparnica, ali i likovi Carice, Prvosveštenice te Pravde. U tom smislu, žena ka kojoj mladić gleda jeste nositeljka aktivnog ženskog načela. Ona ga može nečemu naučiti i dovesti do spoznaje, a što ukazuje na inicijacijski motiv čitave scene prikazane kartom Ljubavnici. Pa ipak, ne bi se odmah reklo da bih mogao biti u pravu.

Ljubavnici u Vejtovom špilu

Seli Nikols komentariše da obe žene predstavljaju nešto važno za mladića koji je svoju glavu okrenuo ka starijoj i autoritativnijoj ženi, dok je njegovo telo okrenuto ka ovoj mlađoj, privlačnijoj koja se nalazi sa njegove leve strane. Njegovo srce želi plavušu, ali je njegova odlučnost blokirana uplivom koji dolazi od matrone koja polaže svoju ruku na njegovo rame, a što bi moglo ukazivati na zahtevan i zaštitnički položaj te žene. Razapeta između nepomirljvih suprotnosti, mladićeva volja je paralisana. Neki u motivu ove karte prepoznaju parabiblijski mit o Adamu koji bira između Eve i Lilit, ali tu takođe možemo videti element poligamije kada muž u kuću dovodi mlađu ženu starijoj na ispomoć. 

U dizajnu ove karte u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu nemamo ništa od toga, već vidimo zaljubljeni par kako gledaju jedno u drugo, iznad čijih glava leti veseli Kupidon sa povezom oko očiju i bez strele. Par zatičemo ispred šatora na kome su oslikani heraldički simboli grada Milana (plava zmija koja proždire crvenog čoveka). U Pierpont Morgan Bergamo špilu vidimo par iznad kojih, kao na ljuljašci, stoji krilazi anđeo bez strele, sa povezom preko očiju. U špilu Šarla VI, vidimo tri para iznad kojih na oblaku lete dva anđela sa uperenim strelama. Eteja je u ovom slučaju prikazao venčanje. Ljubavnici Vivilovog špila su zapravo tri muška lika u pozi nalik onoj koju zauzimaju likovi u Marseljskom špilu. Iznad njih je anđeo na oblaku, ali koji samo posmatra, nema luk i strelu. U Rozenvald špilu imamo scenu u kojoj mladić kleči pred voljenom koja stoji dok je sa neba strelom cilja krilati anđeo sa povezom preko očiju. Osvald Virt je, sledeći ideju Pola Kristijana, ovu kartu predstavio mladićem koji prekrštenih ruku na grudima, stoji na raskršću u društvu dve žene koje oličavaju dva različita puta. Anđeo na oblaku upire svoju strelu pravo na mladića. Vejt je u svojoj verziji tarota ovu kartu učinio biblijskom scenom rajskog vrta gde su ljubavnici zapravo Adam i Eva. Čak je i zmija prikazana na drvetu u pozadini ženskog lika. Anđeo iza kojeg se nalazi veliko Sunce, kao da izlazi iz oblaka sa znakom blagoslova prema zaljubljenom paru. Vejt je u svom dizajnu ove arkane odstupio od tradicionalnog izgleda naglasivši prikazanog anđela, čime je ovu kartu doveo u vezu sa kartom Đavo, preslikavši motiv u obrnutom smislu. Po Vejtovom pristupu doktrini Zlatne zore, anđeo sa ove arkane je Rafael, a strana sveta istok.

Ljubavnici u špilu Šarla Šestog

Motiv blagoslova i venčanja kod Krolija je istaknut likom predimenzioniranog sveštenika sa kukuljicom koji u specifičnoj pozi nalik magijskom znaku Ulazećeg Horusa stoji iznad kralja i kraljice koji se venčavaju. U visini sveštenikove glave je anđeo sa strelom i sa povezom preko očiju koji cilja dole. Sa Krolijeve karte Sunce je uklonjeno. Za ovu kartu Kroli kaže da predstavlja blizanca arkani Umerenost. Kod Krolija, na karti Ljubavnici sve vodi ka jednom cilju, a to je ujedinjenje, kraljevsko venčanje, odnosno spajanje kraljevskih likova, Crvenog Lava i Belog Orla. Lav i Orao se u Krolijevom špilu još jednom zajedno pojavljuju na karti Umerenost, s tim što je Lav tamo bele boje. Ideja venčanja ukazuje na još jednu vezu ove karte sa kartom Umerenost. Stvari se menjaju mešanjem sa drugim stvarima. Te dve karte zajedno ilustruju geslo Solve et Coagula, s tim što su Ljubavnici solve (rastvaranje, analiza) a Umerenost koagula (skupljanje, sinteza). Oba ova načela su izražena u karti Đavo. Kralj na karti Ljubavnici u ruci drži Sveto Koplje, a kraljica Sveti Gral. Kraljev plašt je ukrašen zmijama, a kraljičin pčelama, životinjama koje su na karti Umerenost sklopile savez. Deca predstavljaju blizance, ne samo astrološki znak Blizanaca, nego Kaina i Avelja, dok iznad njih na nivou anđela, dva naga ženska lika predstavljaju Lilit i Evu, različite majke dece čiji je otac Adam. Kod Krolija, ova karta ima vezu i sa Pustinjakom, budući da je lik prikazanog hijerofanta pod kukuljicom, zapravo Pustinjak (oblik Merkura, a ta planeta je vladar Blizanaca). Jaje obavijeno zmijom na dnu karte je njegov poklon na venčanju.

Ljubavnici u Krolijevom tarotu

Po Zlatnoj zori, mistično ime ove karte je Deca božanskog glasa, proročanstva moćnih bogova. Na poznatoj astrološkoj gravuri Erharda Šona, karta Ljubavnici oličava sedmu, odnosno Kuću Braka i partnerstva. Tu imamo prikaz sveštenika koji stoji između muškarca i žene, verovatno ih venčavajući. Temeljna ideja ove karte jeste ljubav, sjedinjenje onih koji se vole, daimon ili anđeo ljubavi, odnosno sila, koja je, kako kaže Kroli – zakon! Naravno, ljubav je bila veoma raširena kao tema umetničkog izražavanja tokom evropskog Srednjeg veka i renesanse. Najpoznatiji oblik njenog ispoljavanja jeste kroz čuvene trubadure, štovaoce „krilatog Kupidona“, počevši još od XII veka. 

Najdžel Džekson u ovoj karti vidi upravo talisman magije ljubavi, mada je svaka arkana u neku ruku talisman u svom delokrugu. Povodom toga, Džekson navodi jedan slikovit detalj takvog talismana kod Agripe. Naime, venuzijanski talisman ljubavi koji opisuje Agripa prikazuje nagu mladu devojku razbarušene kose i sa ogledalom u ruci. Oko njenog vrata je lanac koji svojom levom rukom drži stasit mladić dok desnom gladi njenu kosu. Oni se netremice gledaju dok se poviše njih nalazi mali krilati dečak koji drži mač ili strelicu. Dakle, ovde nije u pitanju sličnost nego istovetnost sa arkanom Ljubavnici. To je taj motiv koji prikazuje nevidljivi lanac ljubavi koji je suštinski simbol njene mistične i nevidljive moći. Ljubavnici kao izraz astrološke atribucije Blizanaca, predstavljaju Kuću zločina. Setimo se biblijskog ubistva Avelja.

Ljubavnici u Marseljskom špilu