Magijski atlantizam

Ghuedhe (Gede) by Karlo Danilović

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Već sam u ovoj knjizi osvrnuo na simbolički značaj ušća dve najveće reke sveameričkog kontinentalnog kompleksa: Amazon i Misisipi. Međutim, ono što tada nisam pomenuo jeste njihovo saglasje sa ušćem afričke reke Niger, čija je šira regija magijsko središte, a čiji se ogranak, putem trgovine afričkim robljem, proširio na karipsko-brazilsku regiju. Američki kontinent i Afrika su tokovima svojih najvećih reka okrenuti jedno prema drugom. Čak su i dve delte – Amazona i Nigera, na sličnoj geografskoj širini. Južno od Nigera, nalazi se i ušće moćne centralnoafričke reke Kongo, čiji je južnoamerički pandan još južnije smeštena reka La Plata. Osim toga dugačkim planinskim masivom (Kordiljeri), obe Amerike, kao da su stvorile zid prema Pacifiku, praktično okrećući leđa velikoj zapadnoj vodenoj masi i svetu iza nje, otvorivši se ka istoku, odnosno ka atlantskom basenu i afričkom kontinentu. Odavno je poznata i sličnost te reklo bi se „anatomska“ uklopivost između brazilske i zapadnoafričke obale koja oivičuje veliki kontinentalni Gvinejski zaliv. Istina, jugoistočni deo Afrike putem toka reke Zambezi otvara se ka Indijskom okeanu, svedočeći o vekovnim vezama istočnoafričke obale sa južnoazijskim oblastima. Istovremeno, moćna reka Nil povezivala je severoistok Afrike sa mediteranskim i evropskim svetom na koji je vršen snažan religijski uticaj iz Egipta putem sistema proročišta. Te činjenice ukazuju na središnji položaj Afrike u odnosu na sve ostale kontinente.

Istovremeno, slobodan sam zaključiti, nije Severna Amerika (ili Amerika uopšte), svojim pozicioniranjem praktično od Severnog do Južnog pola i između dva okeana, centralna svetska regija, niti je to Evroazija kao najveća kopnena masa i najveće svetsko ostrvo. Upravo je to Afrika, posebno ako se uzme u obzir njen položaj i oblik koji sledi vektore istok-zapad (na severu kontinenta) i sever-jug. Afrika je krstastog oblika, s tim što je levi, odnosno zapadni krak tog krsta duži od istočnog (izraženog u tzv Rogu Afrike). Istočni krak afričkog krsta simbolički označava Etiopija u istorijskom i kultnom smislu, dok je sakralni nosilac zapadnog kraka sveti grad Ifa u zapadnoj Nigeriji, sve do zemlje Dogona u Maliju. Severni krak afričkog krsta obeležen je drevnom egipatskom civilizacijom i kulturom čija je najjača tačka plato Gize sa njenim sakralnim piramidalnim kompleksom i sfingom. Negde sam pročitao da je plato Gize svojevrsno središte sveta budući da ako tu povučemo liniju duž ose sever-jug (umesto one koja prolazi kroz Grinič), površina svetskog kopna koja bi se tom podelom našla na istoku bila bi jednaka onoj na zapadu. Istovremeno ukoliko bi kroz plato Gize povukli liniju koja bi opasivala Zemlju u pravcu istok-zapad (umesto ekvatora), površina svetskog kopna severno od te linije bila bi jednaka onoj koja bi ostala na južnoj strani. Naposletku na jugu Afrike imamo tačku čiji je izraz misteriozni Veliki Zimbabve.

Afrika u širem smislu, nije samo afrički kontinent, nego obuhvata i Arabiju, odnosno Bliski Istok pa i Evropu, odnosno njene mediteranske i atlantske oblasti. Sa afričkim svetom povezana Amerika tvori jedan širi kompleks čije je srce smešteno u dubinama Atlantika. U tom smislu zapravo nije važno da li je Atlantida uopšte postojala, jer je kao simbol ona stvarna, kao agregat magijske moći. Današnja civilizacijsko-politička osovina na relaciji Severna Amerika – Zapadna Evropa, u svetlu rečenog predstavlja neku vrstu vulgarnog pobačaja u poređenju spram metafizičkog značaja magijskog atlantizma. Na prvi pogled deluje čudno i iznenađujuće, ali savremeni okultista Dejvid Bet, u knjizi Voudon Gnosis, pravi paralelu između nordijskih i zapadnoafričkih bogova, uz tvrdnju da oni imaju iste – atlantske korene. Zapravo reč je o varijacijama poreklom iz istog magijskog izvora – drevne Atlantide. Tako recimo Bet povezuje Odina sa Dambalom, Frigu sa Ajdom, Lokija sa Legbom, Freju sa Erzuli, Baldera sa Gedeom itd. Upravo je vudu religija (uostalom kao i sve tradicionalne afro-američke i afričke), jedina od još uvek živih religija, tako neposredno i najčvršće povezana sa atlantskim izvorima. Na primer, domorocima Konga nije bilo teško da razumeju poruku katoličkih misionara kada su im ovi propovedali o Isus Hristu, budući da su u tom liku mogli naći pandane u svojoj tradicionalnoj religiji, a što se može reći i za sam simbol krsta. Isusova čudotvorna isceljivanja bolesnih i oživljavanje Lazara, takođe su sastavni deo i njihove religije. Raspeće na Golgoti (lobanja) simbolički se uklapa u autohtoni afrički religijsko-magijski pogled na svet. O svemu tome piše Nikolaj de Matos Frisvold u knjizi Palo Mayombe, The Garden Of Blood & Bones. On pominje i paralelu sa bliskoistočnim bogom sunca Šamašom koji je važio za lobanju nad lobanjama. Podsetiću na vezu simbolizma lobanje sa proricanjem te sa proročkim svojstvom Sunca (Apolon). Vudu božanstvo Gede Nibo poglavar je porodice duhova, odnosno loa smrti ali i života. Poput Hrista i Gede stoji na raskršću između života i smrti. Obojici je svojstven krst.[1]

To su, dakle, varijacije starih bogova legendarne Atlantide, njihov magijski i mitski odjek sačuvan kroz istoriju do našeg vremena. Reč je o izrazima mitskog i metafizičkog Zapada i ispoljavanjima magijskog duha atlantizma. Taj atlantizam je magijskog porekla i ne bi ga trebalo mešati sa aktuelnim geopolitičkim i ideološkim izrazom pod istim imenom koji je, pre svega, vulgarne i materijalističke prirode, odnosno neka vrsta civilizacijskog izopačenja izvorne atlantske prirode (sa kojom jedino postoji paralela u ludilu koje je uzrokovalo uništenje Atlantide). Atlantizam o kome govorim jeste ezoterični odsjaj duha mitske Atlantide. Odrazi tog duha tokom istorije poprimali su mnoge i veoma različite oblike te obuhvatali narode i kulture sa svih obala Atlantika, od dalekog juga do krajnjeg severa, od Patagonije do Skandinavije. Naravno, taj atlantizam nije uvek čist već je često pomešan sa drugim elementima te vidljiv u dekadentnim oblicima. Njegova ključna simbolička ispoljavanja su Ostrvo i More a što se simbolički može krajnje pojednostaviti na krug sa tačkom u središtu. Najpoznatija ključna reč tog ezoterijskog atlantizma poznata na Zapadu je Avalon (ostrvo jabuka, ostrvo mrtvih, ostrvo staklenih tornjeva, odnosno britanska verzija Atlantide) i Tula (najudaljenija zemlja na dalekom severozapadu, iza Britanije, a na sanskrtu označava znak Vage koja je u ezoterijskom kontekstu postavljena na zapadu), ali takođe to mogu biti i mnogi manje poznati pojmovi. Uzmimo za primer egipatsko Aalu (ognjeno ostrvo na dalekom zapadu). Mit o ognjenom ostrvu u Atlantskom okeanu postoji i kod Apača koji pripovedaju o dolasku njihovih predaka sa takvog ognjenog ostrva koje je nestalo u velikom potopu itd. Mnogo je knjiga napisano na temu širenja atlantizma po zemljama atlantskog priobalja, pa i dalje, nakon ali i pre glasovite kataklizme. Nije mi namera da ovde dokazujem postojanje Atlantide, već da ukažem na jednu matricu ezoterijske prirode čiji je zajednički imenitelj iščezlo mitsko ostrvo u Atlantiku. U tom smislu Atlantida nije ništa manje ili više stvarna od Mojsija, Sodome i Gomore, Nojeve barke, Isusa Hrista ili Apokalipse.[2] [3]

Formula atlantizma jeste ona tarot arkane Obešeni čovek, a to je formula umirućeg boga i njegovog povratka, formula vode, posvećenja i iskupljenja vodom, formula potopa. Ipak, imajmo na umu i da je to formula krvi, odnosno žrtvovanja.[4] U mitu o Kecalkoatlu privremeno pobeđuje mračna religija-magija, dok bog svetlosti odlazi uz obećanje da će se vratiti. Istorijski, američki kontinent osvojilo je zlo u obliku hrišćanske verzije Kecalkoatla. Osvajači su došli i doneli, isprva katolički a potom i protestantski krst, bibliju, mač, topove, bolesti i nepojmljivu jagmu za zlatom i prisvajanjem bezmalo svega. Doneli su svog Kecalkoatla – Isusa Hrista, pa se na neki uvrnut način može reći kako se bog koji je obećao da će se vratiti zaista i vratio, samo što to nije bilo ono pravo. U Americi se Hrist pojavio kao Antihrist.[5]

Godina 1492. za autohtoni američki svet bila je osvit tame jer, kako to kaže Mereškovski: „Krst je bio dat čoveku kao oruđe spasenja, ali ga je čovek pretvorio u oruđe razaranja.“ Ipak, imajući na umu običaje masovnih žrtvovanja u Centralnoj Americi, pod krstom i u ime krsta, biće da je tama zavladala ključnim delovima novog sveta i pre dolaska španskih konkvistadora. Uništenje prvog čovečanstva opisanog u bibliji (ali i u vavilonskim te sumerskim mitovima), a što u neku ruku jeste, kako Mereškovski zaključuje, uništenje Atlantide, nije bilo samo fizičko već i duhovno. Zašto je Atlantida propala? Može se o tome spekulisati, a po Mereškovskom, razlog je rat (uz korišćenje izuzetno destruktivnog oružja), što nas vraća u sadašnji istorijski trenutak u kojem živimo pod stalnom pretnjom upotrebe nuklearnog naoružanja. Simbolizma radi, dve najjače suprotstavljene nuklearne sile upravo su ona najveća na američkom i najveća na evroazijskom kontinentu. Upravo je to ono ludilo koje je uništilo Atlantidu.[6] Uništiti Atlantidu bilo je veoma lako budući da je ona iznutra već bila uništena, kao što je iznutra bilo uništeno Rimsko carstvo, Vizantija, Sovjetski Savez, danas tzv Zapad oličen u EU i SAD itd, a nekada moćna američka carstva, ono Acteka i Inka. Da su ta carstva bila životna ne bi mogla biti srušena od strane šačice španskih avanturista.[7]

Činjenica da je atlantizam još uvek najprisutniji u religijsko-magijskim tradicijama afričkog porekla ukazuje na središnju ulogu tog kontinenta u njegovoj akulturaciji. Afrika, bez obzira na njenu izloženost vekovnoj agresiji hrišćanstva i islama, a potom protestantskog i pseudoprotestantskog evangelizma, kolonijalizma te globalizacije, i dalje održava vezu sa atlantskim korenima. To ukazuje upravo na Afriku kao na žarište i prvu dijasporu atlantizma, odakle se putevima akulturacije prenosio na Aziju, mediteranski svet i Evropu (koja je i sama imala svoje atlantske misterije u obliku druidizma na britanskim belim ostrvima). Drugo žarište nalazilo se na američkom kontinentu, u Centralnoj i Južnoj Americi, i brutalno je uništeno evropskom kolonizacijom, mada je već bilo u fazi izopačenja. Podsetimo se kako je Karlos Kastaneda opisivao izopačenost meksičkih čarobnjaka stare loze iz tradicije kojoj je sam pripadao. Kolonijalna trgovina afričkim robljem imala je za posledicu i preseljenje afričkih kultova koji su u novoj domovini dobili novi i sinkretički karakter. Era Vodolije sa sobom donosi određenu reatlantizaciju upravo kroz jačanje i širenje uticaja afričkih magijskih struja čija je vitalnost odolevala zubu vremena i profanizacije. Naravno, to će imati i svoje profane i vulgarno-materijalističke posledice koje će se odraziti u mentalitetu i modalitetima globalizacijskih procesa, jer će uporedo sa ezoterijskim atlantizmom marširati vulgarna praznina geopolitičkog i ideološkog atlantizma. Sudbina ovog poslednjeg biće poput sudbine prvobitnog atlantskog izvora, čijim će lešom smetlište istorije budućnosti, odnosno kolekcija abortusa novog eona, biti obogaćena.

---

[1] Kenet Grant daje lep uvid u afričko ili transafričko poreklo mnogih magijskih i religijskih pojava. Govoreći o kabalističkom dijagramu Drveta života i univerzalnosti primene njegove šeme, Grant kaže: „Njegova šema je u stanju da rasvetli tajanstvene sisteme klasične antike pozivanjem na one kultove iz kojih su oni prvobitno proistekli: kultove Afrike. Štaviše, tragovi nekih od najnejasnijih magijskih jezika još uvek postoje u nekim od božanskih imena, imena mesta i drevnih dijalekata Afrike. U zapadno-afričkim fetiškim kultovima, na primer, očuvala su se neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se prenela i integrisala sa egipatskom i haldejskom tradicijom u mnogo poznije doba. Panteoni ovih prvobitnih kultova krcati su imenima koja navode na enohijanske, atlantiđanske, pa čak i još ranije korene. Odudua, Vrhovna Roditeljka, koju su obožavali narodi Joruba, Dahomej, Benin i neka okolna kraljevstva, bilo je bez sumnje ime-tip i koren najstarijeg božanstva poznatog čoveku, kasnije obožavanom u muškom obliku kao Od, Ad ili Had, Hadit, haldejski oblik Seta. Slično tome, Ol-i-orun ili Oludumare Svemoćni nosi očigledno enohijanske odjeke, dok ime Oga-ogo, Najslavniji, podseća na Ar-O-Go-Go-Ru-Abrao... (misli se na antički ritual Nerođenog, Akefale)... Oba ova božanstva, Oliorun i Oga-Ogo, su izrazi Aina, ili Oka Praznine, koje je u tom prvobitnom afričkom kultu bilo poznato kao Elemi, ime za koje se govorilo da je neizrecivo. Ono je bilo ekvivalent imena El ili Al, koje se nastavilo u Drakonijanskim kultovima kao El Šadaji ili Al Šejtan, stelarno božanstvo koje su obožavali Arapi i Jevreji i najraniji naseljenici u Sumeru. Alemi ili Alhim postalo je Elohim biblijskog nauka.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 35/6.

[2] „Atlantizam bi mogao biti najbolji naziv za religiju Kecalkoatla-Atlasa, zbog drevnog korena oba njihova imena: atl – možda korena čitave Atlantide. Šta je Atlantizam ovde, na drevnom Zapadu, Hrišćanstvo pre Hrista – u paganskim misterijama bogo-čoveka koji pati – jeste na drevnom Istoku. Tajna Istoka i Zapada jeste – Krst... Naravno, za nekrštene ili one koji zaziru od krsta, krst na Golgoti znači tako malo kao krst na Jukatanu: tamo je on ponižavajuće oruđe rimske torture, ovde magijski znak kiše ili sunca. Ali upućeni na to gledaju drukčije, pa je krst na njih ostavio dubok utisak. Upravo zato u obe te reči – uništeni svet i svet na putu spasenja – postoji jedan i isti krst.“ Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada, Metaphysica, Beograd, 2002, str. 135/6.

[3] „Bog Kecalkoatl, isti onaj koji je na drevnim meksičkim crtežima prikazan kao Atlas nebonosac, bio je rođen kao čovek, smrtan i od smrtne majke, da bi spasio čovečanstvo. Bog je čovek... Oni se sećaju da je izgledao kao hodočasnik iz strane zemlje. Lice mu je bilo belo među crvenokošcima i imao je bradu među ljudima koji je nisu imali. Oni pamte njegovu belu odeću pa čak i njen fin kroj – crveni krstići na belom polju, i visoke, reklo bi se, kraljevske tijare na njegovoj glavi, i grubu, reklo bi se prosjačku obuću. Oni pamte i njegov glas, čas tih poput ćurlika kolibrija, čas strog poput huke okeana. Dok su mu oči bile tako svetle da su ulivale strah u srce kad bi u njih gledali. Srce mu je bilo čisto, poput dečjeg. On nije znao za ženu, a sam je bio poput žene-devojke, uprkos svoje brade, duge kao u Atlasa. Poput Dionisa, Adonisa, Tamuza, Atisa, Mitre – svih bogova iz misterija što su patili, on je u sebi sjedinjavao dve prirode, mušku i žensku... Kecakoatl ne uči da se prinose krvave žrtve, bilo životinjske ili ljudske, bogu ljubavi, već plodovi i cveće, i molitve i čisto srce.“ Mereškovski, isto, str. 132/3. Podsetio bih ovde na temeljnu ideju američke mormonske religije po kojoj se Isus Hrist, vaskrsavši, ukazao i narodu američkog kontinenta.

[4] Mereškovski kaže: „Utoliti krvlju žeđ krvožednog boga – takva je spoljašnja ideja, mitologija žrtvovanja. Ali je tajna ideja, misterija: sjediniti se s bogom u žrtvi. Ljudi kušaju meso, piju krv ljudske žrtve, jer je i sam bog žrtva... Bogu Tlaloku, Posejdonu crvene puti, prinose se žrtve na jednom kraju srušenog mosta, u Americi, dok se na drugom kraju, u Africi, slične žrtve prinose bogu Olokunu, tamnoputom Posejdonu.“ Mereškovski, isto, str. 127.

[5] „Moguće je da zemlja Izlazećeg Sunca, Tlapalan, kontinent ili ostrvo s one strane okeana, kuda je otišao, da se kasnije vrati, bogočovek koji pati, Kecalkoatl-Atlas, nije ništa drugo do Atclan-Atlantida. Značenje toga je jasno: šta je bila prva Atlantida i zašto je stradala, može se suditi prema drugoj – Atlantidi-Americi.“ Mereškovski, str. 136.

[6] „Oni su pili krv, kaže Platon o Atlantima. Oni su pili krv, kaže Enoh o Nefilima. Oni su pili božju krv, jeli su božje telo i potom uništavali jedni druge, a završili su tako što su jeli vlastito meso i pili vlastitu krv. Bela magija je postala crna, sunce je potamnelo, osovina sveta se zaljuljala, nebo je palo na zemlju i došao je smak sveta. Uništiću sve što sam stvorio. Potopiću zemlju i sve će ponovo prekriti voda - ta odluka egipatskog boga Atuma je bila, možda, zapisana u saiškom hramu skupa sa mitom-istorijom o kraju Atlantide.“ Mereškovski, isto, str. 139.

[7] O uništenju carstva Inka Mereškovski piše: „Da bi se ljudi unizili i potčinili, potrebno je da im se izvuče duša: duša je bila izvučena iz Perua, ali je telo ostalo. Postojalo je samo jedno ljudsko biće u kraljevstvu, kralj. A kada je kralj nestao, sve je nestalo.“ Mereškovski, isto, str. 131.

Amerika

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Pola milenijuma nakon njenog otkrića od strane Evropljana i masovne kolonizacije, Amerika je i dalje u neku ruku tajanstveni kontinent. Mislim na obe Amerike, severnu i južnu. Ključevi američke misterije i dalje su nedostupni njenim osvajačima. Njen geografski položaj, oblik, izdvojenost od pretežne kopnene mase, ovaj deo sveta čini jedinstvenim i posebnim. Za razliku od evroazijske celine koja prati osu istok-zapad, američki kontinentalni kompleks prostire se duž ose sever-jug. Sjedinjene američke države SAD kao ključna država američkog kontinentalnog kompleksa u svom geocivilizacijskom prostiranju sledi pravac istok-zapad, projektujući sebe nasuprot osnovne ose sveameričkog prostiranja. Civilizacijska osa formiranja SAD prostirući se od istoka ka zapadu, preseca kontinentalnu američku osu tvoreći tako krstastu strukturu čije se središte nalazi na tlu Severne Amerike. Slično se prostire i Kanada, između Atlantika i Pacifika. Simbolički tako dobijamo oblik latinskog krsta projektovanog po američkom tlu. Tokom devetnaestog veka proces prvobitnog evropskog kolonijalnog uobličavanja na tlu Severne Amerike, koji je sledio osu sever-jug, šireći se po priobalnom istočnom pojasu, promenjen je širenjem ka zapadu. Tu promenu pratila je druga ozbiljna trauma na tlu Angloamerike nakon rata za nezavisnost a to je građanski rat. Secesija južnih država američke federacije bila je poslednji pokušaj da se severnoamerički kontinent i politički organizuje sledeći sveameričku osu sever-jug.

Gravitiranje između Pacifika i Atlantika, angloamerički deo novog sveta stavio je u prostorni vektor drugačiji od ostatka američkog kontinentalnog kompleksa. Tako je zbog geografije i istorijskih okolnosti Angloamerika na svom tlu projektovala evroazijski civilizacijski vektor, dok je Latinska Amerika organizovala sebe sledeći prirodni pravac sveameričkog kontinentalnog prostiranja po osi sever-jug. To prostiranje obrnuto je kompatibilno sa tokovima glavnih reka: severnoamerička Misisipi kreće se sa severa ka jugu, dok južnoamerički Amazon teče od zapada ka istoku. Tako povlačeći zamišljenu liniju između delte Misisipija i Amazona uviđamo da ta linija uglavnom prolazi preko Karipskog mora, gde se i nalazi tačka koja bi je delila na dve jednake duži. Otprilike tu se nalazi i središnja tačka obe Amerike posmatrano duž ose sever-jug. Ta središnja panamerička geografska tačka, sledeći vektor kretanja Misisipija i Amazona, ukazuje na zamišljeno obrtanje nasuprot kazaljke na satu (lunarna rotacija). Takođe, otprilike na sličnoj geografskoj širini, ali u zoni Pacifika, nalazi se i polovina zamišljene linije koja bi spajala Peru i središnji Meksiko, odnosno glavne tačke pretkolumbovskih carstava (na primer Meksiko Siti i nekadašnju prestonicu carstva Inka u peruanskom gradu Kusko). Negde na polovini puta između središnje panameričke geografske tačke određene velikim rekama, i središnje tačke solarnih južnoameričkih carstava, nalazi se tačka koja u sebi sadrži geografsku i sakralno-civilizacijsku komponentu. Tu je ključ Amerike u njenoj celokupnosti.

SAD su glavna država na američkom tlu te je često ona sama sinonim za celokupnu Ameriku. U praktičnom smislu, zbog velike koncentracije moći u SAD, one same postale su Amerika. Kanada u tom smislu više deluje kao privezak SAD. Takav geografsko-kulturni raspored i podela na američkom kontinentalnom kompleksu podseća na osu podele u Evropi gde imamo protestantski sever i katolički jug. Tako ovamo imamo protestantsku Severnu Ameriku i katoličku Latinsku Ameriku dok za podelu istok-zapad na američkom tlu jednostavno nema mesta. Međutim, tu je u pitanju kulturna podela. U dubljem političko-ideološkom smislu čitav američki kontinet je jedinstven – od Aljaske do Ognjene zemlje, budući da su granice svih američkih država veštačke kao što su države-nacije proizvod posebnih istorijskih okolnosti. Nema neke velike razlike između Kolumbijaca i Venecuelanaca, Urugvajaca ili Čileanaca, osim u pogledu etničko-rasne kompozicije unutar veštački skrojenih granica. Činjenica je da nema posebnih etničko-rasnih država, osim možda Haitija ili Jamajke, što je opet za diskusiju. Zapravo nema nezavisne indijanske države, nema države američkih Španaca, Francuza, Apača, Jaki, Ajmara, Kečua, Afrikanaca, Nemaca itd. Umesto toga postoje regionalni multirasni i mešoviti identiteti koji su u međuvremenu postali nacije oslobodivši se evropske dominacije. Oslobađanje od kolonijalnih gospodara nije donelo slobodu starosedeocima, nego relativnu slobodu potomcima kolonista. Mahom su narodnooslobodilačke američke revolucije bile su ujedno i buržoaske, masonske, belačke, ne i indijanske, jer da je tako kao posledicu borbe imali bismo slobodne indijanske države a ne projekcije poput Bolivije, Perua, Ekvadora.

Potomci afričkih robova, Indijanci, mešanci, potomci siromašnih Evropljana, u krajnjoj liniji sledili su emancipatorski vektor bogate bele elite. Čitav američki kontinentalni kompleks u političko-ideološkom smislu jeste jedinstveni prostor interesno-ideološkog bratstva manjinske bele elite. Širom Latinske Amerike slavljen Simon Bolivar, latinoamerički pandan Džordžu Vašingtonu, tipičan je predstavnik te prosvetljene revolucionarne elite. Poreklom aristokrata, školovan u Španiji i Francuskoj, zadojen idejama francuskih prosvetitelja, slobodni zidar, Bolivar u svom idejnom univerzumu nije imao na umu etničko-rasnu slobodu južnoameričkih Indijanaca ili potomaka španskih kolonista kao baštinitelja načelno španskog identiteta, potomaka afričkih robova kao dijaspore recimo Joruba kulture itd, nego političku slobodu ideološki apstraktno shvaćenih građana novonastalih slobodnih država uobličenih na temelju kolonijalnih administrativnih podela. Isto tako nema nikakve razlike između Pensilvanije i države Njujork, niti je država Delaver izraz nezavisnosti istoimenog indijanskog naroda itd. Bolivarov san u ujedinjenoj latinoameričkoj federaciji ili uniji nije ostvaren iako je cela Latinska Amerika izašla iz okrilja španske, odnosno portugalske krune, već je potpala pod rasistički sistem panameričke buržoaske dominacije pomognute Katoličkom crkvom a na severu protestantskim denominacijama, a sve pod masonskim šestarom. Celokupan političko-ideološki i ekonomski, naposletku civilizacijski sistem na američkom kontinentalnom kompleksu nije autentičan te i dalje predstavlja izraz kolonijalne dominacije. Amerika nije slobodna.

Simon Bolivar

Menli Palmer Hol za SAD kaže: „Ne samo da su mnogi od osnivača vlade Sjedinjenih Američkih Država bili masoni, već su pomoć dobili od tajnog i dostojanstvenog tela koje postoji u Evropi, koje im je pomoglo da uspostave tu zemlju za naročitu i određenu namenu, poznatu samo nekolicini iniciranih. Grb je potpis tog uzvišenog tela – nevidljiv i većini nepoznat – a nedovršena piramida na njegovoj poleđini je tabla na kojoj je simbolično izložen zadatak čijem ostvarenju je vlada Sjedinjenih Američkih Država bila posvećena od dana svog početka.”[1] Na strani 638 iste knjige, u poglavlju Rozenkrojcerske doktrine i načela, Hol piše: „Sadašnje demokratije su direktan izdanak rozenkrojcerskih napora da oslobode mase od dominacije despotizma. Početkom osamnaestog veka rozenkrojceri su usmerili svoju pažnju na nove američke kolonije i formirano je jezgro velike nacije u Novom svetu. Američki rat za nezavisnost predstavlja njihov prvi veliki politički eksperiment i rezultirao je osnivanjem nacionalne vlade utemeljene na osnovnim načelima božanskog i prirodnog prava. Kao trajni podsetnik na njihove sub rosa aktivnosti, rozenkrojceri su ostavili Grb Sjedinjenih Američkih Država. Rozenkrojceri su bili i pokretači francuske revolucije, ali u tom slučaju nisu bili u potpunosti uspešni, zahvaljujući činjenici da fanatizam revolucionara nije mogao da se kontroliše, pa je usledila vladavina terora.”

Sada vidimo da su mase možda oslobođene jedne vrste despotizma, ali takođe znamo da praznina koju je ostavilo za sobom jedno zlo, odmah biva ispunjena nekim novim zlom, despotizmom u drugačijem obliku. Sve i da nije reč o mitskim rozenkrojcerima, iz ovog navoda uviđamo da je ostvarenje ideje slobode na američkom tlu, počevši od Angloamerike, projektovana u Evropi, od strane ezoterične elite, od ljudi kojima je bila strana autentična etničko-rasna sloboda koja podrazumeva suštinski kolektivni identitetski suverenitet i negovanje posebnih vrednosti koje su često u neskladu sa vizijama i projekcijama prosvetljenih oslobodilaca. SAD i danas to negira širom sveta. Sa druge strane katolički Rim je imao manje vizionarsko-ideološki a više prozelitistički i utilitarni razlog da podržava konkvistu a potom i buržoasko-desničarske latinoameričke režime (ove poslednje kao izraz bolivarske slobode od kolonijalne eksploatacije).

Obratimo pažnju sada na simbolizam. Na prednjoj strani grba SAD vidimo orla koji drži 13 strela, grančicu sa 13 listova, štit sa 13 vertikalnih linija, natpis E Pluribus Unum (iz mnoštva jedno) koji sadrži 13 slova. Iznad orla nalazi se heksagram sačinjen od 13 petokraka. To je ukupno 65 strela, listova, linija, slova, petokraka. Takođe 13 petokraka ukupno ima 65 kraka. Takođe, na poleđini grba gde je prikazana piramida, natpis Annuit Coeptis ima 13 slova, a sama piramida ima 13 spratova. Broj 13 kako nagoveštava naptis E Pluribus Unum jeste numerička vrednost hebrejske reči ehad – „jedan“, koja se piše kao alef-het-dalet. Ona ima svoju biblijsku pozadinu u izreci „Čuj Izraelu, Bog je Jedan“. Međutim, broj 13 je i brojčana vrednost druge hebrejske reči – bohu, (bet-he-vav) koja označava prazninu, pustoš, haos (vidi Postanje 1:2). Broj 13 ima mnogo značenja, a po Alisteru Kroliju to je broj najvišeg ženskog jedinstva. Broj 65 je, između ostalog, vrednost reči Adonaj, jednog od imena Boga. Natpis Novus Ordo Seclorum ima 17 slova, koliko ima perki na spoljašnjem nizu svakog orlovog krila. Inače, broj 17 pojavljuje se i kao broj polja na magičnom kvadratu Marsa (Marsov numerički talisman) od kojih je moguće sačiniti oblik svastike.

Nije mi namera da ovde raspravljam o dubljem značenju pomenutog simbolizma već želim da naglasim kako je sva simbolika grba SAD ezoterijska, nije sekularna, što ukazuje na ozbiljno planiranje i transgeneracijsko sprovođenje određenog programa skovanog od strane tajnih društava. Zbog tog programa severnoameričke kolonije nisu mogle ostati pod suverenitetom britanske krune koja je u sebi obuhvatala vrhovnu versku (poglavar Anglikanske crkve) i svetovnu vlast u svojstvu monarha. Crkva i kruna, makar i protestantska, u suprotnosti su sa idealima prosvetiteljske slobode i jednakosti svih ljudi. Zarad toga su i autentični narodi na prostoru SAD imali biti istrebljeni, potčinjeni, marginalizovani a pobunjena Konferedacija američkog juga – uništena u krvavom ratu. Program očigledno nema alternativu. Amerika je trebalo postati filozofskom imperijom ustanovljena na velikom, dalekom i mističnom zapadnom ostrvu koje se iznenadno pojavilo na obzorju evropske civilizacije onda kada je ona hvatala veliki svetski zalet. Upravo je na tom ostrvu rođen jedan čudan istorijski mutant o kojem je Tomas Molnar rekao da se ne prilagođava nijednom entitetu političkog karaktera koji je poznat u istoriji čovečanstva već je: „Reč o jednom društvenom modelu sa potpuno formiranom i gotovo hermetički zatvorenom ideologijom, koja je u pozadini, i u nečemu služi kao objašnjenje.“[2]

U tom smislu, SAD kao Amerika, jesu ovaploćenje duha moderne misli čije je jedno od osnovnih obeležja, kako to Molnar primećuje, proučavanje modela, od modela atoma do raznih društvenih modela itd. Amerika je upravo izraz idealizovanog društvenog modela, ovaploćenje modernosti. Američki ekspanzionizam je izraz ekspanzionizma Zapadne civilizacije, konkretnije, britanskog (pseudo)imperijalizma, jer niti je Britanija bila imperija niti je to njena naslednica SAD, budući da je tu reč o modernističkoj mutaciji u dotadašnjem istorijskom toku. Molnar ističe SAD kao jedinstvenog zastupnika i glasnogovornika koji u sebi sumira i artikuliše čitavo iskustvo i suštinu Zapada: „Zapadno društvo ne priznaje granice ni istinska ograničenja, ono prenosi svoj uticaj, svoje proizvode i svoje tehnike svuda po planeti; ono postavlja ako ne svoju zastavu kao nekadašnji stari imperijalizmi, ono bar svoj način života i svoju viziju sveta.“[3] „Zato ratovi postaju krstaški, sa ciljem da ispravljaju druge narode, a mir se priziva da konsoliduje postavljanje na svoje mesto modela američkog društva.“[4] Tako Zapadno društvo sebe vidi kao beskrajno u prostoru, ali i u vremenu, za šta Molnar kaže da: „To društvo sebe smatra trajnim modelom, modelom za svagda, čvrsto postavljenim u večnosti.“[5]

Vidimo u tome jedan ideološki mesijanizam tako karakterističan za prosvetiteljstvo i puritanizam koji se oblikovao na velikom praznom prostoru severnoameričkog kontinenta, sačinjen od, kako kaže Molnar, konglomerata doseljenih individua, koje su presekavši svoje korene u vremenu i prostoru, postale pogodne za oblikovanje i upravljanje. Imajući sve ovo u vidu, kao i Holovu opasku o otimanju Francuske revolucije njenim pretvaranjem u teror, veliko je pitanje koliko je današnja Amerika, mislim na SAD, bez obzira što još uvek drži osnovni vektor, i dalje na putu koji su utemeljili i simbolima označili njeni očevi osnivači? Čak ni to nije pitanje, nego je pitanje kada je tačno ona to prestala da bude i šta je ovo što danas imamo na delu? SAD su osnovali religiozni i moralistički liberali, dok danas njome upravljaju antireligiozni, nihilistički i nemoralni neoliberali, odnosno neomarksisti i neokonzervativci. Sve i da SAD dođe sebi i vrati se na put koji su sasvim jasno popločali očevi osnivači, Amerika u celini opet neće doći sebi. Njen horizont je, kako to primećuje Tomas Molnar, blokiran. Da bi se čitav američki kontinentalni kompleks vratio sebi mora pre svega biti slobodan, a biti slobodan znači biti uronjen u svoj autentični identitet, a to znači povratak u istoriju i nazad ka metafizici. Da li je taj identitet potpuno i bespovratno uništen vreme će pokazati.

Molnar konstatuje da SAD kao društvo nemaju nacionalnu ideju vodilju te da njihov cilj zavisi od jedne mesijanske ideologije što se u praksi svodi na tržišne aktivnosti. Molnar zaključuje da SAD predstavljaju anti-istoriju.[6] Njena imperija je, kako Molnar kaže, profana. Upravo je ta profanost izraz kontrainicijacijske profanizacije njenih evropskih ezoterijskih inspiratora. Na globalnom planu slobodna Amerika može postojati kao unija suverenih američkih identiteta: regionalnih, zatim meleskih, afričkih, evropskih, domorodačkih, paganskih, katoličkih, protestantskih itd, ali prvenstveno oslanjajući se na potisnuto pretkolumbovsko nasleđe koje zaslužuje najveće poštovanje. To nasleđe mora biti na neki način reaktuelizovano te bi trebalo postati temelj obnovljenog identiteta Amerike. Dokle god dominiraju represivne univerzalističke ideje utemeljene na apstraktnim identitetima Amerika neće doći sebi, niti će to moći čovečanstvo u celini budući da je Amerika u obliku SAD sada bezmalo sveprisutna, fizički, mentalno, fantazmički. Alternativa tome je svetski rat.

---

[1] Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, Metaphysica, Beograd, 2011, str. 387.

[2] Tomas Molnar, Amerikanologija, Istočnik-SKC, Novi Sad-Beograd, 1996, str. 5.

[3] Tomas Molnar, Amerikanologija, str. 7.

[4] Molnar, isto, str. 10.

[5] Isto, str. 7.

[6] Evo par zanimljivih Molnarovih navoda iz iste knjige: „Slučaj Sjedinjenih Država je slučaj društva (koje nije ni država, ni religija ni istorijska veličina) izolovanog od planete, koje je stvoreno sa namerom da spasava ljudski rod od greha i njegovih plodova: beda, bolesti, potčinjenosti. Prema tome, reč je o jednoj religioznoj inspiraciji (kalvinističkoj), o prenošenju transcendentnog u imanentno, svetog u profano. Budući da je prvobitna sadržina vere nestala, pomama misionara ostaje netaknuta: umesto da se ljudi privole Bogu, treba ih odvesti u demokratiju.“ (str. 87) „Sve imperije prošlosti, bez izuzetka su bile sakralizovane celine, budući da su na čelu imale jednog posrednika transcendencije: kosmičkog, božanskog, mitskog, harizmatskog. Jedino u slučaju Sjedinjenih Država imperija nije posvećena, ona je profana, pošto su njen svet i njena imaginarnost potpuno ovozemaljski.“ (isto, str. 88)

Portret jednog aspiranta Božanske revolucije katastrofe

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

U ovom odeljku biće reči o nekim osobinama koje bi po mom viđenju trebalo da karakterišu aspiranta Božanske revolucije katastrofe. Te osobine čine obrise karakternog sklopa revolucionara, sklopa koji je takođe otvoren za posebne crte samosvojnosti. Pristupanje revolucionarnom jezgru nije stvar želje, uverenja ili entuzijazma već predodređenja. Neko je predodređen za to, neko nije, sudbinski, genetski, kako god. Većina nije. No, to nije sve. I među onima koji su predodređeni za revolucionarno delovanje, među većinom predodređenih, neprihvatljiv je revolucionarni mentalitet, način života, mišljenja i delovanja, jer pre svega podrazumeva odricanje od ljudskosti. To je zaista težak zahtev – biti nečovek. Vidimo, barem teoretski, broj potencijalnih revolucionara veoma je mali, što navodi na to da je pokret Božanske revolucije katastrofe elitistički i individualistički utemeljen. Taj pokret karakteriše odsustvo bilo kakve organizacije, kolektiviteta i usaglašavanja na vidljivom nivou. Strast ka zaveri temelj je revolucionarnog usmerenja i delovanja. Ipak, to ne znači kako u projekciji revolucije nema mesta za simpatizere, kao i za one koji bi od toga da izvuku neku korist. U nekim vidovima revolucionarnog delovanja moguć je, poželjan, ponekad čak i neophodan njihov angažman.

Kakav je profil nižeg aspiranta Božanske revolucije katastrofe? Kao prvo, revolucionar je muškarac, ne u smislu muškarčine, mačo tipa, nego muškog pola, tačnije nesumnjive muškosti, sa preovlađujućim muževnim osobinama u svom karakteru i anatomiji: nije feminizovan u govoru, pokretima, načinu razmišljanja, niti ima ženstvene primese u telesnoj građi. I što je takođe važno, on je veoma mlad, možda stariji tinejdžer ili mlađi punoletnik.

Drugo, naš aspirant ima osećaj da je nekako poseban, izdvojen, drugačiji, superiorniji od ostalih ljudi njegove sredine, te oseća kako je njegova prava priroda sputana, iz nekog razloga sprečena da dođe do izražaja. On je svestan simptoma svoje nadarenosti i izuzetnosti koja dolazi do izražaja prvenstveno u širini i dubini njegovih interesovanja. Budući da je stalno zaokupljen sobom i svojim interesovanjima (nekako je centriran na sebe i na samoanalizu te na analizu predmeta svog interesovanja), njega takođe prožima osećaj kako je on predodređen, pozvan ili idealan za neku veliku čovečansku, kosmičku, istorijsku, božansku ili demonsku, životnu misiju kojoj bi se upotpunosti predao ali nema jasne vizije kakva je zapravo ta misija i šta bi on konkretno trebalo da radi. Drugim rečima, trebalo bi da pati od inkubacijske mesijanske frustracije, ako tako mogu da se izrazim. Nešto ga intenzivno mami, izaziva. Zna da bi trebalo nečemu celim svojim bićem da se posveti, ali ne zna tačno šta je to. On sluti, oseća, opipava, ali nema jasnu nedvosmislenu viziju.

Treće, naš aspirant se nalazi u stalnoj krizi identiteta. Nema nikakvu referencu u društvenom okruženju sa kojom bi se potpuno poistovetio. Ne oseća suštinsku pripadnost nijednoj društvenoj grupaciji ili identitetsko-ideološkom te političkom određenju. Ne pronalazi sebe ni u opštim spoznajno-razvojnim ezoterijskim i okultnim odrednicama. U svemu može naći nešto sa čime bi se mogao složiti, ali u većoj meri u njemu preovlađuje odbojnost prema takvim određenjima. Otud on oseća da ne pripada nigde. Čak i prema odrednici „čovek“ ne oseća nešto posebno blisko, s obzirom na frustrirajuće nedostatnosti te forme. Čak mu i vlastito ime ponekad deluje smešno, groteskno, umetnuto, neodgovarajuće (naročito kada ga drugi izgovaraju). On bi se radije drugačije zvao, svakako u skladu sa onim što najdublje oseća kao svoju pravu prirodu, koja na žalost, nikako da dođe do izražaja, s obzirom na njegovu uskraćenost u sopstvenoj samospoznaji na temeljnom nivou. Čak mu i njegovo vlastito ime može zvučati nedostižno, jer ukoliko uporedi značenje imena koje nosi sa životom koji vodi lako može uvideti veliko neslaganje.

Iz prethodnog proizilazi da je sklon konvertitstvu. Veoma rano počeo je da se traži, luta, postavlja sudbinska i suštinska pitanja na koje je dobijao nezadovoljavajuće odgovore, ili ih uopšte nije dobijao. Često je menjao svoja ideološka, verska i politička uverenja, zagrejavao se i hladio za razne političko-ideološke, filozofske, kulturne, verske, magijske ili mističke pravce, škole i sisteme. Svi su oni u približnoj meri privlačni ali i odbojni u njihovoj ograničenosti. Čini mu se da nijedan od njih nije celovit. Tako je vremenom stekao određenu indiferentnost spram zavodljivosti ljudskih iskaza, prema svakoj školi mišljenja ili duhovnosti. Nijedna od tih škola nije mu pomogla da se on konačno zaokruži u svom stremljenju i delovanju. Sve su dale po malo, a to što su dale, s obzirom na njihovu međusobnu suprotstavljenost ili neuklopivost, nanosi više štete nego koristi. Na osnovu toga on nije mogao konačno da odredi, reorganizuje, spozna i usmeri sebe u pravcu koji bi celim bićem osećao kao ispravan. Tačnije, nijedna od tih škola nije mu pružila onu životnu privilegiju da ukviru jasnog smera on mirne duše sledi svoj put srca. Za tim putem on iskreno čezne. U međuvremenu, on ne veruje ni u šta.

Kako se nije pronašao nigde, tj nijedno od svih mogućih učenja, ideologija i pogleda na svet koji su dopirali do njega, nisu odgovarali onome šta on oseća kao svoju istinsku putanju, on stoga nije mogao prihvatiti nikakav poseban etičko-moralni sistem koji ti svetonazori nose. Usled toga on čezne da prigrli neki etički kodeks koji bi odgovarao onom šta on duboko, ali nejasno oseća. Kako nema svoj identifikacioni orijentir, normalno je da nema ni morala, iako mu ovaj zaista nedostaje. On bi najradije izgradio sopstveni moralni kod jer mu njegova moralna praznina zaista teško pada, ali nema ideje vodilje, a snage bi svakako imao. On nema nikakav jasan uzor iz kojeg bi izveo samosvojnu i originalnu moralnost. Tuđa moralnost mu deluje plitko, primitivno ili pak nedostižno, dok on svoju nema a teži da je ima.

Kao šesto, on ima zavidno obrazovanje. O svemu čega se dotakao, što je saznao na bilo koji način, iz literature, u odnosu sa drugima, ili na neki drugi način, dobro je razmislio i izveo određene zaključke. Njegovo široko obrazovanje (uglavnom je samouk) plod je njegovih interesovanja i uloženog truda usmerenog ka istraživanju i ovladavanju određenim oblastima. Strastveno ga zanima istorija, religija, umetnost, dela poznatih i alternativnih mislilaca i filozofa, mistika i pesnika, mitologija, okultizam, politika, psihologija, prirodne nauke. On traži odgovore na temeljna pitanja. Bavi se, ili pak pokušava da se bavi nekim vidom umetnosti, pisanjem, slikanjem i sl, pošto oseća snažnu stvaralačku potrebu.

U sedmoj stavci, možemo ga nazvati u određenoj meri i mizantropom. Uglavnom ne nalazi prave ljude koji bi odgovarali njegovim interesovanjima, sa kojima bi on delio misli, iskustva ili čak preduzimao zajedničke akcije. Obično je njihov opseg interesovanja, mišljenja i delovanja znatno uži ili fokusiraniji od njegovog, a što ga na neki način frustrira i inhibira da se prema tim ljudima otvara, da bude iskren, pošto obično, pre ili kasnije, nailazi na zid nerazumevanja. Često ljudi ne mogu da ga prate, a kamo li da vode u toj igri, što njega navodi da bude povučen iako je u suštini veoma komunikativan i rečit, često i harizmatičan. Iz tih razloga on oseća blag prezir prema ljudima i odvratnost spram ljudske ograničenosti. Fraze poput: „ubiti vreme” ili „dosada”, u njemu izazivaju krajnje gađenje, a ljude kojima je uvek dosadno ukoliko nemaju društva ili koji besciljno gube vreme za njega su inferiorni. Za razliku od njih on je uvek aktivan. Duboko oseća protok vremena i na neki način žali zbog toga što dan traje samo 24 časa. Takođe, njegova težnja za društvom ne proizilazi iz dosade već iz želje da svoja intelektualna ili dostignuća druge prirode podeli sa drugima. On želi da podučava, ali takođe želi i da bude podučavan.

Tokom svog samoukog obrazovanja stekao je veliku disciplinu, uvidevši sav značaj samokontrole, izgradivši tako zavidan nivo tzv radne navike. On ume da napravi listu prioriteta, šta je za njega važno, šta važnije, a šta je najvažnije. Predan je svojim namerama, istraživanju i učenju. Svestan je i preuzima odgovornost za svoje postupke. Apsolutno odbija bilo čije i bilo kakve uplive u svoj život za koji smatra da je isključivo u njegovoj nadležnosti i odgovornosti, zbog čega je spreman da snosi posledice. Povrh toga krase ga tzv čelični nervi, velika strpljivost, ambicija i sposobnost da sledi apstraktne ciljeve. Čime god da se bavio, u to je unosio celog sebe. Ukoliko se pronađe u idejama Revolucije, nema sumnje da će od njega biti dobar vojnik, da ne kažem vojskovođa. Prednost Božanske revolucije katastrofe nad ostalim zavereničkim, pobunjeničkim i revolucionarnim delovanjima ogleda se prvenstveno u posve individualnom načinu akcije. Njene maršrute određuje svaki pojedinačni revolucionar – taj karakter nepomirljivog individualizma – u skladu sa vlastitom voljom. Specifičnost modusa „užeg revolucionarnog jezgra” jeste odsustvo bilo kakvog oblika organizovanosti onih koji tu pripadaju. Revolucionari su rasuti kao zvezde. Oni se čak međusobno i ne poznaju, a ako se ipak poznaju onda se ne prepoznaju, ali ne zbog toga što nisu u stanju da se međusobno prepoznaju kao pripadnici iste misije, već zato što to ne žele. Svako od njih teži da revolucionarnim tokovima upravlja na svoj način te u tu svrhu, u jednom trenutku može nekog posvetiti, nekog budućeg aspiranta kojeg će podučavati, a što ne znači da taj junior jednom neće upotpunosti odbaciti učenje svog učitelja, ukoliko nađe za shodno. Sa druge strane on neće tražiti svoje revolucionarne drugove jer oni igraju neke druge uloge. Možda će ih i naći ali će ih deliti nepremostive prepreke i razlike.

Deveto, on je izraziti individualista. Za ostvarenog aspiranta Revolucije „samoća duhovna dar je nebeski.” To znači da on deluje isključivo samostalno, predano, strpljivo i krajnje diskretno, pa makar bio opštepoznata ličnost. On kao ličnost u tome nema nikakvu važnost, već se anonimnost odnosi na njegovo revolucionarno opredeljenje i delovanje. Revolucionar je poput špijuna ili ilegalca koji vodi dvostruki život. On mora biti spreman da donosi i poštuje sopstvene odluke jer su njegove odluke ujedno i smernice revolucionarnog delovanja. Kada se jednom opredeli za Revoluciju kao sveobuhvatan put, od tog trenutka neće moći drugačije da živi osim u skladu sa svojim odlukama. To znači kako revolucionarni posvećenik ima odrešene ruke da Revoluciju usmerava po sopstvenom nahođenju, jer šta god činio to neće biti u suštinskoj suprotnosti sa delovanjem nekog drugog revolucionara. Odrešene ruke izraz su njegovog suvereniteta, individualnosti i samosvojnosti. Revolucionar deluje na osnovu svog ličnog kodeksa, koji je utemeljen čim je prepoznat i prihvaćen od strane unutrašnjeg kruga. On oseća odbojnost prema organizovanom i grupnom obliku delovanja u ime nekog ideala ili božanstva, iako mimikrije radi, on im se može pridružiti, čak i da bude vođa, odnosno njihov osnivač, ako to smatra neophodnim. Svakako, on će jednom osetiti nepodnošljivu teskobu usamljenosti i to je suštinski trenutak, jer iz te usamljenosti nastaje potreba koja se ne može drugačije protumačiti osim kao RED MORA DA POSTOJI, revolucionarni Red čiji se kontinuitet niže po principu jedan-na-jedan. Revolucionar u tom smislu postaje frater superior revolucionarnom neofitu – postaje njegov učitelj a ovaj njegov učenik. Učitelj je samo jedan i učenik je samo jedan. Nema nikakvg bočnog grananja niti viših struktura i hijerarhija. Ukoliko se to desi nema ništa od Revolucije. Tradicija dakle ide po principu jedan-na-jedan, izuzetno jedan-na-dva.

Deseto, sklon je mimikriji, u smislu da se pretvara i glumi zarad ostvarenja svojih namera. On može da deluje i nasuprot svojih uverenja, vatreno i argumentovano da zastupa stanovište koje se kosi sa njegovim vlastitim. Čak, u stanju je, ako smatra neophodnim, da ide i protiv svojih osećanja. U oblicima ponašanja i govora beskrajno je inventivan.

Jedanaesto: U skladu sa prethodnim, posvećenik revolucije je i emotivno „nedodirljiv”. To ne znači kako je on lišen osećanja. Naprotiv, on saoseća, on ume da voli, da bude privržen, da se gadi, da bude tužan, besan, da čezne, ali se ne prepušta tim osećanjima. Ne podleže im. On u dovoljno funkcionalnoj meri ume da ih kanališe. Zbog toga on suštinski i ne može biti emotivno povređen, uvređen, niti potresen zbivanjima oko sebe, što ne znači da je neustrašiv ili kukavica. Ipak, bez obzira na to, on može biti iskren prijatelj, odan neprijatelj, veran muž, odnosno dobar otac, ali i ne trepnuvši, on može sve napustiti, pa i Revoluciju te naposletku i samoga sebe – ako tako odluči.

U neku ruku on je fatalista. Svestan je stalne i gotovo neposredne blizine beskraja, sudbine i smrti. Ima osećaj da je njegova duša mnogo stara što ga čini suštinski nezainteresovanim za svoju ali i za sudbinu svih onih koje zna, sa kojima je blizak, ili je pak u neprijateljskom, odnosno indiferentnom odnosu. Otud je on indiferentan spram relacija kao što su uspeh, neuspeh i sl. Nije zainteresovan da spašava čovečanstvo, živote, ideju, niti ga zanimaju rezultati njegovog revolucionarnog rada ili uspeha čitave Revolucije.

Mnogo toga je još moguće dopisati u profil nekog pretpostavljenog revolucionara. Ono što ovom prilikom smatram važnim jeste da ova doktrinarna teorija ne bude ni odbačena niti sasvim prihvaćena u glavi čitaoca. Bitno je da neko, nekad, negde, usvoji način mišljenja iznesen u ovoj knjizi, ne moje postavke, izvedbe, zaključke, tumačenja, ciljeve, već samo način mišljenja. Sam taj korak jeste revolucionarni čin. To će svakako izroditi, od strane nekih drugih ljudi, nove doktrine u teorijskom i praktičnom aspektu. No, nisu bitne doktrine, niti kakve akcije preduzimaju ili ne preduzimaju njihovi tvorci i sledbenici – bitno je raširiti način mišljenja. Ako već morate da umrete, učinite to sa sopstvenom istinom na srcu i u glavi, a ne sa tuđim istinama. Da li je to bio mudar izbor, svrsishodan trud, otkriće vam se samo. U svetlu tuđih istina ništa vam neće biti otkriveno. Mislite, makar bilo uzalud. Vaša i samo vaša istina je jedino bogatstvo koje zaista možete posedovati, koje je zaista vaše i koje vam niko ne može uzeti. Sve drugo je nebitno. Prilikom vaše smrti vaša istina ima dva izbora: ili da umre sa vama, ili da nastavi svoj život. To isključivo zavisi od vas.

Mi smo kao jedinke jedinstveni i neponovljivi. Naš život je jedinstven i neponovljiv. Svrha života ljudskih bića jeste da sobom, svojim sadržajem svesti, „nahrani“ silu koja stoji iza života i smrti. Naš cilj kao revolucionara jeste poistovetiti se sa tom silom. Ta sila je i lična i bezlična, pojedinačna i kolektivna, pojmljiva i nepojmljiva, postojeća i nepostojeća. Uz pomoć nje mi možemo izvršiti našu misiju, možemo umreti u telu a da naizgled budemo živi. I kada fizički odumremo, možemo neumrli bitisati jer smo kao takvi za života postali.

Crni nemis

Poema "Crni nemis" objavljena je u mojoj istoimenoj poetskoj zbirci čiji PDF možete skinuti OVDE

posvećeno 

liturgiji Dead Can Dance

Enigma of the Absolute

Zagrli Mesec i pusti da ti kažem ono što do sada nisam znala. Krvave misli paraju moje strasti i slast užitka u sebi samoj. Svitanja bez svetla, sumrak bez ljupkosti večeri. Tamu pretvaram u krv i krv pretvaram u tamu. Šta smo mogli biti, i šta smo bili, goleti suve, zmije u spletu, pod oklopom neba, u silinama krasa.

Pustila sam senku devičanskog jecaja, ponoćni oganj nad promrzlom zemljom. Posle mene smrt je igra. Od tvoje treperave luči stvoriću zanos za neutaživu tminu. Grleći Mesec, grlim našu čežnju, kamenjar i Sunce nad belinom stena nepostojanja, koje prkose okeanu sve ljubavi sveta.

Ja sam anđeo sivih voda ponora. Promrzle prste grejem na vatri tvog života. Od te majušne topline načinićeš nit premošćavanja nepremostivog. Budi lagan i hrabar nad ponorom, budi tih, budi nežan… Ako se opasno zanjišeš, potraži moje promrzle prste.

Zavoleo si sve šta te čini mrtvim, da bi bio živ sećajući se mene. Srešćeš me tamo gde ni ne slutiš, tamo gde ništa ne znaš, kada te ne bude bilo…

Mesec je tamo gde je žena. Zemlja je tamo gde nam se korenje prepliće. Pokorio si me. Doneću ti smrt. I beživotna ja sam jedra. Ljubav je mrtvački ten. Trepavicama utihni žamor boja i svetlosti. Dodirni moje mrtvo Ime.

Rađam decu koja krvave Mesec. Grizem te sudbom ponornicom. Moja je radost strahovlada bola. Nad lešinom Vremena uzjahujem suton. Idu zastave, idu zidine! Hram moj, samoća je.

U ljusci od nestvarne ljubavi sačuvala sam malo tame za tebe. Presahla sam životna vrela neumnim željama sanjivih i tužnih. Ostavila sam setan miris u tvojim uspomenama.

Kako je divan zalazak sećanja, utvara zvuka u pustinji bez i zrna života. Ne ljubi me ako za smrću ne čezneš. Ne sanjaj me ako ti ne prija miris krvi. Ne, ja nisam tako tamna. Ja sam tek iskričava noć, smiraj vatri i početak zime, ponoćni mraz, uzglavlje ćutnje, u ledeno nebo odapet vidik.

Otrov za tvoje meso, nektar sam maštarija. Ispij me, kao što dragulj ispija boje. Dođi, pored mene legni. Tiho mi otpevaj pesmu nihilskih mehana. Blažena nek su umiranja naša. Blaženi nek su oni koji nisu.

Spojivši telo od Tame i telo od Svetla, stvorila sam nešto gipko i Crveno. Neka je blažen poljubac tišine u ložnici tajnih posvećenja naše nestvarne Ljubavi. Neka su blaženi naši trudovi podnošenja razdvojenosti. Neka je blažena naša volja konačnog i beskonačnog susreta.

Seti se! Ja sam ona koja je oduvek bila tu, koju si zaboravio, a zaborav stvorio je ponor. Neka je i sam Oganj Dubina tek garež pred nogama ognja naše čežnje.

Ja sam Bezumnica britkih sablji milih podsećanja da se iza mrtvila i voda, iza uzvišenosti i slepila bahatog silništva i greha, nalazi tajna toplina i dragost koja te čeka.

Varka je to što vidiš i osećaš kao Boginju, ali ono što se krije iza maske skučenosti tvog vidika, postojanije je od onoga što za tebe stvarnost jeste. Tvoje želje tragične su i plitke, kao što je viđenje tvoje neveliko te ne vidi svu dražesnost svemirskih oblina Boginje Prostora i Praznine. Ti Boginju vidiš kao ženu, ali Ona nije žena. Žena je oblutak od Boginje, slabašna prikaza užasavajućeg vidika Oblina.

Stremi, voli, nameravaj me svakog trenutka i podaću ti se. Podaću se tebi, bedniče, prosjače, kukavice! Ko si ti da me dozivaš, da Bezimeno uobličavaš i sloviš? Mogu da te prožderem i smrvim kada god to hoću, i da te ponovo oživim i ostavim te da truliš.

Tako smešan i posran, usuđuješ se da me dozivaš i prepoznaješ na licima hanuma od blata. Zar ti da otkrivaš moja tajanstva, slepče!? Zar zaista veruješ da ćeš me ljubiti u mom punom sjaju, obavijen gustom i neprobojnom tamom moga bića koje i JESTE i NIJE? Toliko si jadan i nikakav da ću te sa užitkom mučiti. Zaludnost tvoja zaista je veličanstvena.

Ridaj žrtvo! Fijuk. Oštar udarac. Ridaj paćeniče! Mukli tup udar. Ridaj tovljeniče bogaza paklenskih! Bič. Oh, pa to je naš siroti Markiz, pohotni jarac, raskošna španska mušica! 

Namaži se izmetom. Muve da ti budu gopije i bakte, a ti njihov Krišna. Ispij galope konjske krvi u jurišu stepskog izvijanja velike zmije. Ne bacaj zalud svoje seme. Makaze. Pribor za štrojenje. Zabodi koplje u srce predačkih snova. Zajaši vetar od leda i zanjiši uzdahom Severa. 

Junice i kobile! Maloletnice! Strgni slutnje sa otpalog lica. Budi ono što nikada nisi bio: čedan u nizijama, po močvarama i zalivima. Budi baklja po šumama i pustinjama, muk usred lomljenja sveta, brundanje Užasnog pred ljupkošću poniranja u kakve jame i brazde, strahote i čari… Ovo je zemlja sabatskih dodira i ushićenja, vino istine i pijanstva.

Učini me plodnom! Razdeviči sav raskoš ovih oblina iskonskim lažima. Gipko je moje telo za tvoje paučinaste niti od čelika, za tvoje poniranje u neznano. 

Izazivam te bedrima devojaka, plahom rosom jutarnjeg vraćanja iz pokožice noći. Izazivam te njihanjem ognjenih pramenova, slikama obnaženih voda izbezumljenosti i željom da ti se podam pred licem totema predaka, u presahlom svetilištu davno iščezlih satira.

Uzmi me! Vezana sam i čekam te. Uzmi me, pred nogama mi se prospi. Ležim na oltaru tvog bezumlja. Ja sam krv tvojih mitova, izgubljena bajka o junošama strmoglavih klisura. Uzmi me i čućeš topot skitskih konja. Videćeš davnašnje jurte, opsade gradova, garež iza crvenih perčina u naletu gladi poput tvoje.

Uzori padine! Uzori jalovinu! Plodi me, bodi. Uzori vizije i snove. Rodiću ti svet i nad njim bogove. Ljubim unutrašnju stranu tvojih butina, osunčane pašnjake iznad kojih stoji obelisk. Jarostan i pun krvi, bridi ka nebesima uzdignut; čeka da se spustim iz opojnog grotla bezdana – boginja svemirske gladi.

Sakrila sam nemir u samoću čija je ljuštura smaragdno tkivo. Podigla sam zamak beščašća od ushićenih pogleda smernih žena.

Hraniš se trunčicama moje zlataste kože. Prija ti moj prkos tvojim smešnim strastima. Prija ti moja sestrinska hladnoća koja osvetljava i zatamnjuje tvoje zahuktale pohode na moje osunčane uvale.

Ruke ti se tresu, drhti telo. Tvojim nebesima paraju munje Opskurnog i Nepoznatog. Zar sam toliko užasna? Zar sam toliko želja – „vrhunski objekat žudnje“? Zar je ljubav toliko smrt? Zar je život toliko ludost?

Oduvek sam volela tvoj bledunjav pogled, mutno obličje lunarnog života. Dala sam mu Zaborav i Smrt, otrovan ubod, dok je ispijao žamor ludila od preterane želje. Rekla sam kako žene pokorno slušaju svoje muževe dok ih štogod crno ili sluzavo ne rastavi.

Suviše sam slepa i tužna da bih bila živa. Suviše sam opsena da bih bila nešto jedro, toplo i meko u tvojoj postelji, i suviše mračna da bih dočekala jutro.

Povredi me! Povredi me bar jednom, iznenadno i silno. Nabodi me, proburazi! Nabodi me na ugarak izveštačene nade, fantomske žudnje. Zabij mi žarač istrošenih želja dok tvoja sveža jutarnja brada kosi moje zvezdane pašnjake. Posadi seme pakosti u čeljusti mog seksualnog zverstva. Sve reči sakrij u meni, i sve slučajnosti sudbine zarad umiranja svojom voljom od tuđe ruke!

Neka ponori zablistaju setni. Visovi neka potamne, umišljeni, gladni. Odvažna i smela, lažem, ne bih li ti zmijom bila. Lažem, da ne budem živa. Nerođena i neumrla, najveća sam tajna muškosti i svesti.

Ja sam sablast koja oslikava punoću i istinitost tvoje sablasnosti. Sve drugo što sam ja, a što ti ne vidiš i ne znaš, sablast je punoće i istinitosti neke mnogo veće sablasnosti. Moje telo ogledalo je sveta i svakog ko se u mene zagleda. Moje telo je moja duša.

Ovo je tvoj put. Na tom putu ti ćeš umreti. Mogla bih te zavoleti tako snažno da ti se rasprši duša. Mogla bih ti isisati svu luč života kroz svaki otvor na tvom telu, kroz rupe tvoje svesti. Mogla bih ti pokloniti nebo, graviru mojih večnih sećanja.

Ljubiš me da ne znaš šta ljubiš, koga ljubiš, a ljubavi nigde nema. Kao ljušture prokletnika, tvoji prazni poljupci truju atmosferu.

Ne gubi veru. Pratiću te ma koliko zaludan bio, Sine moj. Ja sam tvoja Jedina i Svakolika, užas koji te opčinjava, telo mašte, tvoji lepljivi snovi. Ja sam Božanska Sukuba, a ti si tek još jedna žrtva u nizu krvi, semena i snova.

Tako si mi smešan i drag, ispljuvak ljudskosti. Mogla bih da te zaslepim neviđenošću mojih oblina od svetlosti i tame, da te pritisnem butinama, divlje ugušim grudima, da te progutam halapljivim usnama, mesnatim jezikom zvezdane beštije. Mogla bih iznenada da iskočim pred tebe i odnesem te kao vihor. Mogla bih da se narugam tvom bednom znojavom međunožju. Mogla bih da te prigrlim ili napustim zauvek, u okove da te bacim ili u zlatni kavez moje čudovišne strasti.

Ljubi me, šta god ja bila! Ako propadneš, propao si i pre nego što si se usudio da postojiš. Ako uspeš, uspeo si oduvek, samo to nisi znao. Ako ništa, onda ništa. Ako sve, onda sve. Ako samo nešto, onda samo nešto.

Ovo je moj svet i ja odlučujem ko će u njemu biti uljez, ko moj gost, a koga neće tu ni biti. Ti najbolje budi ništa, jer to je jedino šta ti možeš odabrati, a da to ne bude moj izbor, moja presuda za tebe. Budi ništa i biću ti naklonjena.

Ulazimo u crnu kocku. Na kapiji uma stoje ishitrene misli. Reci i desiće se. Ja sam okean koji spaja i razdvaja, devičansko raspeće sna o moći, jalovost večnosti, plodnost trenutka.

Samo reci i želja će zakoračiti u sećanje. Ja sam nepokretnost u brzini, obod kruga, sunovrat nad ponorom, uzdizanje nad uzvišenošću.

Moje ime je Strah. Moja priroda je Strast. Ja sam vidilac u tami, boginja mrtvih imena, voštana srž gradova-bogova, nedorečen treptaj prošlih daljina, dah zime u pustinji, žar leta u glečerima. Ja sam hetera tvojih maštanja, koja su moja maštanja. Ispovest ispovednika, ja sam nevinost bludnice, iskrenost rodoskrnavljenja, ljubav prognana od ljudskih životinja.

Ako rodim čudovište, ako utroba moja izbaci užas, biće to žrtveni dar đavolima nestvarne ljubavi.

Ljubi te Stvoriteljica snošaja i smrti od snošaja! Ljubi te strašilo vatre. Zrnevlje strasti po meni prospi. Ubod i jecaj! Uzdah i moć! Dodir i patnja u iščekivanju utrnuća. Tvoja ljubljena Sva! Tvoja verna Ništa! Smrt nas ljubavlju veže. Kada osetimo mržnju, stene će pucati.

Naše ruke na satanskoj lobanji. Naše misli u njenim ustima. Naše oči u njenim dupljama. Groteskno jedno! Ritual počinje. Mesec i Venera! Ratnica i Domina. Užas i vrebanje. Sunce i zločin!  Vodeni zraci. Crna kocka na polju odbeglih snova.

Jedan zamah voljom. Jedan pokret namerom. Jedna glava odsečena pada u glib. Demon pohote seda na tron. Kraj manifestacije.

Komentar:

Zaplakala je skliznuvši mi niz kolena. Snevač raspolućenog uma zapisao je: „Najjača je ljubav, ljubav koje nema.“ U tananoj samoći nakrive alhemijske sobe, radio je vredno, istkavši već podosta od nikad dovršenog plavog i zlatnog veza Nemogućeg.