Od LaVeja i Akvina do AntiFa satanizma (Kratka povest LHP - IV deo)

 

LaVej, Akvino i Semi Dejvis J.R.

Vidi prethodni povezan tekst: Od Avalona do Drakule

Akvino i LaVej - arhitekti modernog satanizma

Istorijske aktivnosti Majkla Akvina (Michael Aquino) i osnivanje Setovog Hrama (Temple of Set) 1975. godine čine čvrst most između nemačkog okultnog ludila i modernog LHP-a. Akvino nije bio samo okultista, već i pukovnik američke vojne obaveštajne službe (specijalista za psihološki rat). Njegov raskid sa Antonom LaVejem (Crkva Satane) i osnivanje Setovog Hrama bio je pokušaj da se LHP podigne na viši, metafizički nivo. Jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji Setovog Hrama desio se 1982. godine, kada je Akvino izveo ritual u severnoj kuli dvorca Vevelsburg. On je tvrdio da je tamo prizvao setijansku energiju kako bi obnovio ezoterijske veze koje su nacisti pokušali da uzurpiraju. Akvino je unutar Hrama Seta osnovao Red Trapezoida, koji se direktno naslanjao na estetiku i misticizam nemačkih vitezova, ali sa ciljem postizanja individualne bogolikosti (Xeper), a ne služenja rasi. 

Osim toga, Akvino je bio ključni katalizator za povratak runa i odinizma u LHP krugove. Edred Thorsson (Stephen Flowers) je bio član Setovog Hrama i osnivač Runa-Gilda. Pod Akvinovim uticajem i podrškom, on je akademski i magijski rehabilitovao rune, pokušavajući da ih očisti od nacističkog prtljaga, ali zadržavajući njihov mračni, inicijacijski potencijal. Oni su Odina predstavili kao vrhovnog LHP adepta, boga koji žrtvuje sebe sebi, koji traži znanje po svaku cenu i koji operiše na rubu ludila i smrti.

Blekvudova tvrdnja o obnovi Zelenog Reda u Zapadnoj Nemačkoj sedamdesetih godina se savršeno poklapa sa buđenjem Nove Desnice (Nouvelle Droite) i crnog misticizma u Evropi. Ako Zeleni Red posmatramo kao metaforu za one koji čuvaju tajnu o vampirskoj besmrtnosti ega, onda su Akvinovi kontakti u Nemačkoj bili način da se te stare, preživele niti Društva Tule uvežu u novi, setijanski sistem. Moguće je da je Akvino tražio kontakt sa preživelim adeptima iz Sebotendorfovog kruga koji su se skrivali u strukturama poput Stay-Behind mreža ili ekstremno desnih tajnih društava.

Akvino je u LHP uneo elemente visoke sofisticiranosti. Za njega, LHP adept je onaj koji koristi crni magijski uticaj da bi menjao subjektivni univerzum. To je bio prelaz ka onome što danas vidimo u Holivudu i popularnoj kulturi, svesno kreiranje mitova i simbola koji manipulišu kolektivnim nesvesnim. Majkl Akvino je bio arhitekta koji je uzeo krhotine nemačkog okultizma, očistio ih od (javne) ideologije i pretvorio ih u operativni sistem za moderno doba. Preko njega, LHP je prestao da bude marginalna jeres i postao je intelektualni okvir za elitu koja sebe vidi kao izabranu (vampirski motiv). Ovaj put nas vodi direktno do današnjice, gde se te iste rune, misticizam Crnog Sunca i setijanska gnoza pojavljuju u filmovima, muzici i političkim strategijama kao LHP Holivud. Tu se krije odgovor na pitanje zašto je LHP danas privlačniji nego ikada.

Sada bih skrenuo pažnju na značajnog Akvinovog prethodnika i neko vreme učitelja, a to je Anton Šandor LaVej. On je bio neophodan ventil i svojevrsni pi-ar menadžer koji je preveo hermetičku muku Krolija i mračnu ozbiljnost nemačkih okultista na jezik pop-kulture, šou-biznisa i sirovog darvinizma. Bez njegove teatralnosti, LHP bi verovatno ostao zatvoren u prašnjavim sobama loža ili ekstremno desnim podzemnim strukturama. U tom smislu mogu sumirati da se moderni LHP uobličio kroz veliku sintezu tri struje, gde je svaka dodala svoj specifični začin u taj mračni koktel. 

LaVej, kao pokretač prve struje, uradio je ono što niko pre njega nije smeo,  proglasio je da je đavo samo simbol, a da je pravi Bog sam čovek i njegovi nagoni. On je LHP sveo na psihologiju. Transgresija više nije bila opasna alhemija, već šok terapija protiv hrišćanske represije. Takođe, LaVej je savršeno dobro razumeo moć imidža. Crni plaštovi, ritualne sobe i saradnja sa holivudskim zvezdama učinili su LHP i estetikom, a ne samo doktrinom. To je bio prvi korak ka onome što danas vidimo u muzičkoj industriji. LaVejov sistem je bio ograničen na ovaj svet. On nije nudio besmrtnost ili zastrašujuća i ekstremna iskustva, radi duhovnog uspona, već samo bolji život ovde i sada. To je stvorilo glad za nečim dubljim, što je dovelo do Akvina.

Kada je Akvino 1975. napustio LaVeja, on je modernom LHP-u dao kičmu. Akvino uvodi koncept Xepera, svesne evolucije pojedinca ka stanju boga. To više nije bio samo hedonizam, već radikalni napor da se svest odvoji od prirodnog poretka. Akvino je privukao oficire, naučnike i umetnike. Moderni LHP postaje sistem za one koji znaju i usuđuju se. Ovde se ponovo javlja motiv izabranosti i duhovne aristokratije. 

Dok je Amerika pravila institucije (Crkva Satane, Setov Hram), Evropa je sedamdesetih i osamdesetih godina radila na mračnoj romantici i inicijacijskom vampirizmu (Zeleni Red, Dragon Rouge u Švedskoj, i dr.). Evropski LHP je bio mračniji, više okrenut korenima, runama, nordijskim bogovima tame (Loki, Hel) i onostranim entitetima. Ovde se aktuelizuje ideja da je svest uljez u prirodi i da mora crpeti energiju iz kosmosa da bi opstala. To je moderni odjek Mejrinkovog samosakaćenja adepta LHP, ali predstavljen kao vrhunski uspeh inicijacije. 

U suštini, moderni LHP je prestao da bude religija i postao je operativni sistem kulture. On nas uči da nema objektivnog morala, već samo onoga što tvoja Volja može da nametne te promoviše ideju da je samosakaćenje (odvajanje od empatije, porodice, tradicije) cena koju moraš platiti da bi postao bog (samooboženje). Sada, kada pogledamo unazad, od indijskih groblja, preko dionizijskih mahnitosti, do Himlerovog dvorca i Akvinovih rituala, vidimo da je cilj uvek bio isti: pobuna protiv ograničenja ljudske prirode.

LHP levica kao antifa-LHP

Dok su se temelji zapadnog LHP-a (od Krolija do Akvina) čvrsto oslanjali na hijerarhiju, elitizam i aristokratski individualizam (što prirodno naginje desnici), moderna „levičarska“ transformacija LHP-a se oslanja na transgresiju kao alat društvene dekonstrukcije. Taj prelazak, ili „hidžra“, dogodio se kroz tri ključne faze koje su LHP izbacile iz dvorca Vevelsburg u srce progresivnog aktivizma. Tradicionalni LHP je težio Nadčoveku, onome ko je iznad zakona jer je moćniji. Međutim, postmoderna levica je redefinisala pojam „izvan zakona“. U novom narativu, demonizovane grupe (društveno potlačeni, manjine) vide se kao prirodni saveznici LHP simbola. Lucifer više nije moćni tiranin, već prvi pobunjenik protiv nebeske diktature. Satanic Temple (TST) u tom smislu predstavlja najčistiji primer ove promene. Za razliku od LaVeja, TST koristi satanske simbole isključivo u svrhe levičarskog aktivizma (sekularizam, prava na abortus, LGBT prava). Oni su LHP pretvorili u civilnu religiju otpora.

Suština LHP-a je uvek bila razbijanje dualnosti. U tradicionalnom LHP-u, to je značilo razbijanje dualnosti između „svetog“ i „nečistog“. Na modernoj levici, to se primenjuje na pol, rod i društvene norme. LHP se ovde koristi kao filozofski malj za razbijanje tradicionalne porodice i patrijarhalnih struktura. Bogovi koji su „androgini“ (poput Bafometa) postali su ikone rodne fluidnosti, a ne više alhemijske ravnoteže.

Uspon levičarskog LHP-a je bio i direktna reakcija na prisustvo neonacizma unutar scene. Grupacije poput Joy of Satan (koje kombinuju sumersku mitologiju sa ekstremnim antisemitizmom) ili Order of Nine Angles (koji promovišu opasne društvene poremećaje i aktivnosti radi evolucije) postale su, kao izraz krajnje desnice i fa svetonazora, neprihvatljive i odbojne za postmoderni antifa vouk (woke) duh. To je stvorilo vakuum koji je popunila nova generacija „socijalno svesnih“ okultista. Oni su preuzeli estetiku tame, ali su joj dali egalitarni cilj. Umesto „moći za elitu“, sada se traži „osnaživanje za sve potlačene“.

Međutim, tu postoji jedna kontradikcija. Dok se LHP naizgled preselio na levicu, on je u pozadini ostao alat moći. Holivud i korporativna kultura promovišu levičarski LHP jer on savršeno služi atomizaciji društva. Čovek koji je sam svoj bog, bez korena, tradicije i porodice, idealan je potrošač. LHP koji je nekada služio za beg iz zatvora duha, sada se koristi za izgradnju digitalnog zatvora u kojem je svako zvezda, ali niko nema stvarnu moć. Izgleda da je ovaj prelazak LHP-a na levicu zapravo konačna varka sistema. Kao da se mračna svest (predatorski parazitizam) prilagodila novom dobu, menjajući crnu uniformu za progresivni narativ, kako bi nastavila istu žetvu ljudske pažnje i energije. To je najopasnija tačka savremenog okultizma: desakralizacija i konzumerizam transgresije. Timoti Donahju i slični autori su zapravo influenseri u sferi mračnog misticizma, koji su od LHP napravili neku vrstu duhovnog fast-fooda. Ovo svojevrsno pripitomljavanje LHP-a nije ništa drugo do postmoderna simulacija, a posledice su višestruke i duboko uznemirujuće iz perspektive tradicionalne gnoze.

Tradicionalni grimoari (poput Goetie ili Abramelina) nisu bili složeni samo zbog teatralnosti ili skrivanja znanja. Te procedure, post, molitva, zaštitni krugovi, precizni sati za rad, služile su kao psihološki i energetski imunitet. One su osiguravale da samo osoba čija je Volja već iskovana može stupiti u kontakt sa onim što nazivamo demonskim (bilo da su to arhetipovi dubokog nesvesnog ili eksterni entiteti). Kada ukloniš proceduru, ti uklanjaš zaštitnu barijeru. Mladi ljudi ulaze u ta stanja svesti potpuno otvoreni, postajući posude za energije kojima ne mogu da upravljaju. To nije demokratizacija, već izlaganje nezaštićenih. 

Ono što neki savremeni akteri LHP-a rade (iako sa suprotnih ideoloških polova) jeste ukidanje hijerarhije napora. U tradicionalnom LHP-u, posvećenik mora da zasluži svoje mesto. Transgresija je teška jer ide uz strašnu odgovornost. Danas je demon sveden na prijatelja, terapeuta ili asistenta za ispunjavanje želja (novac, seks, osveta, samovažnost). Ovo je puki materijalizam maskiran u duhovnost. Umesto da čovek služi Velikom Delu, on pokušava da natera sile univerzuma da služe njegovom malom egu. Neko od njih bi na to rekao: pa šta? Još bi mi uputili prekor da ljude odgovaram od praktikovanja crne magije i LHP-a! Mi upravo hoćemo da naš mali ego postane veliki. I sve bi to bilo divno i prihvatljivo da nije u pitanju nečiji projekat, dizajn društvenog inženjeringa.

Problem sa prečicama u LHP-u je taj što one uvek vode ka parazitizmu. Ako ne prođeš kroz proces uništenja ega (što je cilj tradicionalnog LHP-a), ti samo puniš svoju svest demonskim slikama. Rezultat nije adept, već opsednuti. Dobijamo generaciju ljudi koji su ubeđeni da su bogovi, dok su zapravo samo marionete sopstvenih najnižih nagona i nesvesnih impulsa koje su sami prizvali, a ne znaju kako da ih kontrolišu. Danas svaka mlada osoba može preko Jutjuba, TikToka ili PDF priručnika da prizove Paimona ili Lilit. To je desakralizacija ponora. Kada se Ponor pretvori u turističku atrakciju, on prestaje da bude mesto inicijacije i postaje mesto nevidljivog ropstva. Mejrinkov Bartlet Grin bi bio oduševljen današnjom LHP infantilnom balavurdijom, jer ništa ne hrani mračnu večnost jednog Crnog brata bolje od hiljada neiniciranih, zbunjenih duša koje se igraju sa vatrom, misleći da je to samo dekoracija. 

Naravno, pitanje je da li je ovaj trend nezaustavljiv dok god postoji digitalna kultura koja nagrađuje brzinu i šok, ili će se s vremenom desiti prirodna selekcija gde će samo oni koji se vrate tradiciji opstati? Tehnomagija je logična završnica ovog procesa. To je mesto gde se drevni parazitizam svesti susreće sa algoritmom, a digitalna mreža postaje novi astralni plan. U tom svetu, pripitomljeni demoni postaju kodovi, a ljudska pažnja (i energija) se žanje brzinom svetlosti. Svojevrsna demokratizacija i desakralizacija LHP-a, što recimo zastupa Timoti Donahju, i Akvinov psihološki rat tu nalaze svoju konačnu sintezu: sistem u kojem je svako ubeđen da je mag sopstvene stvarnosti, dok zapravo samo hrani Crno Sunce digitalnog Levijatana. Najradikalniji otpor u takvom svetu, i jedini pravi LHP čin, jeste povratak onoj surovoj, tradicionalnoj disciplini.

Kimbanda, satanizam i senka

Kimbanda, istorijsko-sociološki uvod

Kimbanda (Quimbanda) se često poima kao jedna od najkontroverznijih i najpogrešnije shvaćenih religijskih tradicija afro-brazilske dijaspore. Iako je u mnogim društvenim narativima predstavljena kao oblik crne magije, ili kao demonizovana spiritualnost, ova u suštini magijska religija, ima duboke istorijske korene koji je čine složenim izrazom religioznog sinkretizma i otpora. Kimbanda ne nastaje u nekakvom praznom prostoru, niti iz jednog izvora, već je proizvod dugotrajnog procesa u kojem su duhovne prakse afričkih robova u Brazilu, zatim domorodačkih naroda i religijskih elemenata iz evropskog okvira (pre svega katoličanstva i kasnijeg spiritualizma), međusobno prožimani i preobraženi u jedinstvenu tradiciju. 

Od ključne važnosti za razumevanje Kimbande jeste značenje njenog imena i povezanost sa ranijim praksama. Ovaj izraz potiče od bantu jezika Mbundu, gde „kimbanda“ znači iscelitelj ili magijski praktičar, i prvobitno se odnosio na one koji su upravljali svetom duhova, lečili i posredovali između svetova. Ovaj termin se potom u brazilskom kontekstu preobrazio pod uticajem kolonijalnih i misionarskih diskursa. Tokom perioda transatlantske trgovine robovima (XVI – XIX vek), elementi afričke magijsko-religijske prakse donete iz Konga i Angole ostavili su snažan uticaj na oblike religioznog izraza u brazilskim gradskim i seoskim zajednicama. U tim tradicijama bilo je izraženo poštovanje predaka, opštenje sa svetom duhova i upotreba rituala za pragmatične ciljeve: zaštitu, pravdu, uspeh ili milost, što je postalo osnova onoga što će kasnije biti povezano sa Kimbandom. U ranom koloniјalnom periodu ove prakse nisu bile jasno izdvojene. Kroz veliki deo XIX i početkom XX veka one su često označavane pežorativnim terminom macumba, koji su kolonijalne i postkolonijalne elite koristile da diskvalifikuju afričke religijske izraze kao predmet sujeverja ili crne magije. 

U drugoj polovini XX veka, pod uticajem urbanizacije, kulturnih promena i pokreta za religijsku slobodu, desio se proces u kome se macumba podelila i delimično reorganizovala u dve odvojene tradicije: Umbandu i Kimbandu. Dok je Umbanda prihvatila elemente katoličanstva i spiritizma, pokušavajući da stvori inkluzivniji i društveno prihvatljiviji okvir, Kimbanda je zadržala i naglasila svoju afričku, pragmatičku i liminalnu prirodu kroz fokus na duhove Exu i Pomba Gira, kao i pristup životnim pitanjima koje institucionalne religije često marginalizuju. U ovom procesu, Kimbanda je počela da se prepoznaje kao poseban religijski izraz, a ne samo kao oblik primitivne magije ili devijantnog običaja. U Brazilu 1970-ih, paralelno sa rastom pokreta za crnačku svest i civilne slobode, došlo je do tzv. „re-afrikanizacije“, kada je afrobrazilska zajednica počela da afirmiše tradicije i spiritualne prakse koje su ranije bile stigmatizovane ili prikrivene kao demonske. U tom kontekstu duhovi Exu i Pomba Gira, ranije marginalizovani, postaju središnji entiteti sa kojima se ulazi u duhovni odnos bez moralnih predrasuda. 

Uprkos svojoj specifičnosti i rastu interesovanja, Kimbanda ostaje religija bez jedinstvene centralne vlasti ili univerzalne doktrine. Njene prakse, terminologija i strukture variraju od mesta do mesta, zavisno od lokalne tradicije, istorijskog nasleđa i odnosa prema drugim religijama. Ipak, zajednički element ostaje odnos sa entitetima koji su shvaćeni kao moćni duhovi sposobni da intervenišu u svakodnevne ljudske situacije, kako materijalne, tako i emocionalne. Kimbanda je, dakle, religija liminalnosti, ne samo zato što se bavi duhovima raskršća u metaforičkom i ritualnom smislu, već i zato što istorijski nastaje na preseku kultura, religijskih modela i društvenih identiteta. Ona stoji upravo tamo gde institucionalne religije i moralne norme prestaju da daju zadovoljavajuće odgovore, pa ljudi iz marginalnih zajednica i unutrašnjih gradskih sredina traže duhovnu moć za praktične ciljeve i samoodređenje. 

Kimbanda se danas najčešće povezuje sa urbanim područjima Brazila, naročito sa Rio de Žaneirom i južnim državama kao što je Rio Grande do Sul, ali uticaj njenih entiteta i rituala prepoznaje se i u drugim državama Latinske Amerike. U poslednje vreme ova religija se širi i van Brazila, uz relativno male zajednice u Sjedinjenim Državama i Evropi, gde je dotakla interesovanje kako ljudi iz afričke dijaspore, tako i onih koji traže alternativne duhovne prakse. Istorijat Kimbande, dakle, nije jednostavna priča o magiji i demonolatrijskom kultu, već govori i o opstanku, prilagođavanju i religijskom izrazu potisnutih i marginalizovanih tradicija. Ona osvetljava kako religiozna iskustva mogu preživeti kroz vekove, transformisati se i odgovoriti na pitanja koje institucionalne i dominantne religije često ne uspevaju da adresiraju. 

prednja korica Frisvoldove knjige Pomba Gira and the Quimbanda

Pomba Gira and the Quimbanda of Mbumba Nzila (Nicholaj de Mattos Frisvold)

Poznati evropski praktičar i adept Kimbande koji već decenijama živi u Brazilu, Nikolaj de Matos Frisvold, jednom prilikom je, u intervjuu na podkastu, rekao da je on iz rodne Norveške došao u Brazil zato što je odlučio da potpuno prihvati put ovog posvećenja, jer je lakše napredovati ukoliko se posvećenik nalazi na zavičajnoj teritoriji određene magijske struje, u njegovom slučaju Kimbande. Kao da duhovi nekako ne žele da u potpunosti prelaze okean. Rečju, Kimbanda, kao i mnoge slične magijske religije su delotvornije ukoliko se praktikuju u zoni svog prirodnog nastanka i razvoja. Takođe, Frisvold je tom prilikom ispričao da su se afrički robovi često iz prkosa i bunta spram svojih portugalskih tlačitelja, okretali đavolu koji je kod katoličkih Portugalaca i njihovih sveštenika izazivao strah. Oni su uvideli da se religiozni Portugalci pribojavaju đavola, pa su stoga, neki među njima, odlučili da od tog zastrašujućeg moćnog duha zatraže zaštitu od ugnjetača. U toj percepciji, kako tumači Frisvold, leži koren tog satanističkog imidža Kimbande i sličnih magijskih religija i kultova Latinske Amerike.

Sada bih ovde pokušao da koliko je god moguće sažeto predstavim glavne teze iz Frisvoldove knjige Pomba Gira and the Quimbanda of Mbumba Nzila. Ova knjiga predstavlja pokušaj da se Kimbanda oslobodi površnih, moralizujućih i kolonijalnih tumačenja i prikaže kao ono što, po Frisvoldovom uverenju, ona u svojoj suštini jeste: autonomni religijsko-ontološki sistem, sa sopstvenim pogledom na svet, čoveka, moć i sudbinu. Frisvold ovde ne nastupa kao neutralni posmatrač, već kao inicirani praktičar, insistirajući da se duhovi Kimbande ne mogu razumeti kao psihološki simboli ili folklorni ostaci, već kao stvarne sile sa kojima se ulazi u odnos.

U središtu ovog sistema nalazi se motiv raskršća. Ono nije tek mesto susreta puteva, već ontološki prostor u kome se sudbina može preusmeriti. Inače, motiv raskršća je svojstven htonskim i nokturnalnim kultovima i magijskim oblicima. Kimbanda se rađa upravo na takvim mestima, na granicama kultura, vera i društvenih poredaka, u kontekstu kolonijalnog nasilja, ropstva i hrišćanske represije. Međutim, ona nije religija žrtve, već religija preživljavanja i delovanja, namenjena onima koji odbijaju pasivno prihvatanje nametnutog poretka.

Osnovno ontološko načelo Kimbande oličeno je u figuri Mbumba Nzila, gospodara puteva i sudbine. Njegova uloga nije da nagrađuje ili kažnjava, već da otvara mogućnost kretanja. Mbumba Nzila, dakle, ne nudi spasenje, već promenu. Ta sila ne obećava pravdu, već posledicu. Upravo zbog toga on biva demonizovan u hrišćanskom diskursu, jer predstavlja silu koja ne priznaje apsolutni moralni zakon, već zakon izbora i odgovornosti. U svetu Kimbande, sudbina nije unapred zapisana, ali svaka promena ima svoju cenu. Sa Mbumba Nzilom neraskidivo je povezan Exu (Esu), ne kao pojedinačni demon, već kao kosmička funkcija. Exu je princip komunikacije, razmene i konflikta, sila koja omogućava protok između svetova, ali istovremeno unosi nestabilnost. Bez Exua nema odnosa između ljudi i duhova, nema odgovora na poziv, nema kretanja energije. On je istovremeno posrednik i provokator, onaj koji razotkriva skrivene motive i ruši iluziju kontrole. U tom smislu, Exu nije destruktivan po sebi, već nužan za svaku promenu i preobražaj.

Unutar ovog kosmičkog poretka, figura Pomba Gire zauzima posebno mesto. Frisvold je prikazuje ne kao demona u vulgarnom smislu, niti kao puku žensku verziju Exua, već kao duhovni princip ženske suverenosti. Pomba Gira vlada željom, telom, erotikom i društvenim marginama i obitava tamo gde se društveni moral lomi i razotkriva sopstveno licemerje. U njenoj figuri objedinjeni su seksualnost, moć, ironija i nepokornost. Ona ne oslobađa čoveka od želje, već ga usmerava da je prizna i preuzme odgovornost za nju. 

Kimbanda, kako je Frisvold opisuje, odbacuje hrišćansku moralnu strukturu greha i oprosta. Umesto toga, ona počiva na zakonu posledice. Duhovi ne sude, ne opraštaju i ne iskupljuju nego odgovaraju na poziv i molbu. Svaki izbor proizvodi efekat, a odgovornost se ne može preneti ni na božanstva ni na sudbinu. Ovakva etika nije blaža, već stroža od hrišćanske, jer ne dopušta izgovore. Ulazak u ovaj sistem ne znači usvajanje novih verovanja, već promenu identiteta. Inicijacija nije intelektualni čin, već egzistencijalni prelom. Praktičar Kimbande prestaje da se oslanja na kolektivne moralne norme i preuzima punu odgovornost za sopstveni život i delovanje. Kimbanda nije intelektualna magijska religija u kojoj se znanje prenosi kroz tekstove, već kroz odnos sa duhovima, sa zajednicom i sa samim sobom. Danas na tu temu, kao posledica međunarodnog i sve šireg interesovanja za Kimbandu, ima prilično knjiga, pa i priručnika, ipak, kako autor jasno naglašava, knjiga ne zamenjuje iskustvo, već služi kao mapa za one koji su već na putu. Biti u zajednici koja je posvećena radu sa duhovima Kimbande je ključna stvar, jer individualističko praktikovanje ne samo ovog kulta, već i drugih, sličnih južnoameričkih i afričkih magijskih religija, ima svoja ograničenja.

Smrt po doktrini Kimbande ne predstavlja kraj, niti trenutak suda. Ona je potvrda puta. Duša se ne meri prema moralnim kriterijumima, već se prirodno priklanja silama sa kojima je bila u skladu tokom života. Ovaj detalj karakterističan je za mnoge magijske religije, posebno one koje komuniciraju sa htonskim ili mračnim. U tom smislu isto shvatanje nailazimo i kod tradicionalnih ruskih crnomagijskih veretnika koje opisuje Nataša Helvin u knjizi Ruska crna magija.  Time se zatvara krug postojanja: želja, izbor, posledica, preobražaj. Ne postoji konačno iskupljenje, ali postoji kontinuitet kretanja.  

Simbi Makaja Kongo

Kimbanda, zapadni satanizam i Jungova Senka: tri jezika tame

Na prvi pogled, Kimbanda, zapadni satanizam i Jungova teorija Senke deluju kao pojave koje se dodiruju samo na nivou površinske simbolike, a to su figure đavola, duhovi raskršća, tabu teme, moralna provokacija i sl. Međutim, dublji pogled pokazuje da se ovde ne radi o istom fenomenu izraženom različitim jezicima, već o tri radikalno različita odgovora na isto temeljno pitanje, a to je kako se odnositi prema onome što je potisnuto, demonizovano ili isključeno iz dominantnog poretka smisla.

Najdublja razlika između ova tri sistema nalazi se u njihovom ontološkom polazištu. Kimbanda polazi od pretpostavke da su sile koje zapadni diskurs naziva „tamnim“ stvarne, delatne i autonomne. Exu, Pomba Gira i srodni entiteti nisu simboli psihičkih procesa niti alegorije društvenih tenzija već subjekti odnosa. Svet Kimbande je naseljen silama koje imaju volju, interes i karakter. Zapadni satanizam, naročito u svojim modernim oblicima (lavejevski ili post-lavejevski), gotovo u potpunosti napušta ontologiju u korist simboličkog i ideološkog. Satana je metafora, arhetip pobune, individualizma ili antinomije. Čak i u teističkim oblicima satanizma, ontološka dimenzija često ostaje nejasna ili sekundarna u odnosu na ličnu identitetsku konstrukciju. Kod Junga, tama ne samo da nije ontološka sila, već nije ni religijski entitet. Senka je psihička struktura, skup potisnutih osobina ega koje su nespojive sa svesnom slikom o sebi. Ona ne postoji izvan psihe i ne može se prizvati ili umilostiviti; može se samo prepoznati, integrisati ili projektovati. U tom smislu, Kimbanda, kao i slične praktične religije latinoameričkog i afričkog areala, govori jezikom ontologije, satanizam je pretežno ideološki, dok Jung ostaje striktno psihološki. Naravno, zapadni satanizam je evoluirao, o čemu sam već pisao, pretvarajući se u demonolatriju i sebi svojstven Put Leve ruke (LHP), čime sebi pribavlja taj ontološki epitet.

 

Druga ključna razlika tiče se odnosa prema moralu. Kimbanda funkcioniše izvan binarne etike dobra i zla. Njena logika je kauzalna, a ne moralna, tj delo proizvodi posledicu, bez obzira na njegovu društvenu ili religijsku procenu. To je tipično magijsko stajalište u užem smislu. Duhovi ne kažnjavaju zbog „greha“, niti nagrađuju zbog „vrline“ već oni reaguju na jasnoću namere, snagu ugovora i doslednost delovanja. Odgovornost je apsolutna i lična. Zapadni satanizam, paradoksalno, ostaje duboko vezan za hrišćanski moralni okvir, čak i kada ga negira. On često funkcioniše kao inverzija hrišćanstva, a ne kao njegov izlazak. To se neretko uočava na psihološkom nivou sledbenika zapadnog satanizma koji uzgajaju izuzetno negativan emotivan naboj spram avrahamskih religija, a posebno spram hrišćanstva. „Grešno“ se afirmiše upravo zato što je prethodno definisano kao greh. Etika je često individualistička, ali retko ontološki neutralna. Naposletku, Jungov pristup ne nudi etiku u klasičnom smislu. Integracija Senke nije moralno opravdavanje mračnih impulsa, već njihovo svesno priznavanje kako bi se sprečila destruktivna projekcija. Moralna odgovornost se ovde pomera sa dela na svest o unutrašnjem konfliktu.

U Kimbandi, tama ima funkciju delovanja. Ona služi promeni, razbijanju blokada, pomeranju sudbine. Exu ne razotkriva Senku radi psihološkog zdravlja, već radi kretanja energije i moći. Pomba Gira ne oslobađa potisnutu seksualnost da bi pojedinac bio „celovit“, već da bi preuzeo vlast nad sopstvenim željama. U zapadnom satanizmu, tama ima pre svega funkciju identiteta. Ona služi kao sredstvo diferencijacije od dominantne kulture, kao znak otpora, provokacije ili samopotvrđivanja. U tom smislu, ona je često performativna. Kod Junga, tama ima terapijsku i integrativnu funkciju. Senka se mora prihvatiti kako bi se izbegla neuroza, projekcija i moralni fanatizam. Njena svrha nije moć, već psihička ravnoteža.

Još jedna bitna razlika jeste način na koji se ova tri gledišta odnose prema Drugom. U Kimbandi, Drugi je stvarni duh sa kojim se pregovara. Odnos je dijaloški, ali ne i simetričan, jer taj odnos zahteva poštovanje, a ne pokornost. U satanizmu, Drugi je često apstrakcija ili projekcija sopstvenog ideala. Napominjem kod poznijih demonolatrista, taj drugi je mahom demon Goecije (vidi moje tekstove Uvod u savremenu demonolatriju i Ideologija savremenog Puta Leve ruke LHP). Kod Junga, Drugi je unutrašnji, ali često doživljen kao stran i neprijatan deo sopstva. 

Kimbanda, zapadni satanizam i jungovska Senka barataju istim stvarima, a to je potisnuti, demonizovani i marginalni aspekt ljudskog iskustva, ali ga rešavaju na tri različita načina. Kimbanda ih objektivizuje i sakralizuje, satanizam ih često ideologizuje i simbolizuje, a Jung ih internalizuje i analizira. Svaki od ovih puteva nosi sopstveni rizik: Kimbanda rizikuje realni susret sa silama koje ne garantuju ishod; satanizam rizikuje da ostane zarobljen u večnom dijalogu sa hrišćanstvom i avrahamskim religijama; Jung rizikuje da metafizičko svede na psihološko. Ipak, upravo u toj razlici leži njihova vrednost, jer oni ne nude univerzalni odgovor, već tri drugačije perspektive tame.

Luciferijanizam Majkla Forda

Majkl Ford iz mlađih dana

Majkl Ford (Michael W. Ford, rođen 4. jula 1976), američki okultista, autor i muzičar, etablirao se kao centralna figura savremenog luciferijanizma i Puta Leve ruke (LHP). Opisivan kao luciferijanski vizionar i adept LHP. Od devedesetih godina prošlog veka aktivan je u pisanju, ritualnoj praksi i organizacijama posvećenim afirmaciji adversarijalne okultne filozofije. Ford je bio suosnivač i jedan od vođa Greater Church of Lucifer (Velika Luciferova crkva), jedne od prvih javnih luciferijanskih organizacija u SAD, crkve otvorene 2015. u Teksasu, koja je izazvala znatan društveni otpor i protesne reakcije lokalne hrišćanske zajednice, uključujući vandalske napade i optužbe za terorizam. Luciferova crkva je prestala sa radom nakon manje od godinu dana zbog problema sa zakupom prostora i prijetnji. Pored toga, Ford je osnivač Luciferian Apotheca, okultne prodavnice i resursa za LHP praktičare, kao i izdavačke kuće Succubus Productions Publishing, kroz koju je objavio većinu svojih knjiga. U svom radu često koristi magijsko ime Akhtya i učestvuje kao muzičar u žanrovima poput dark ambienta i black metala, sarađujući sa projektima kao što su Black Funeral, Valefor, Darkness Enshroud, Eitr, Strigoii i drugi. 

Osnovna nit Fordove misli je luciferijanizam, izraz koji on koristi da označi filozofiju i magijsku praksu koja Lucifera vidi kao simbol svetlosti, znanja i slobode. Ford naglašava samoprevazilaženje i individualni preobražaj kroz adversarijalnu magiju i suočavanje sa vlastitim unutrašnjim senkama. On kombinuje stare mitologije (Mesopotamija, drevne paganske tradicije, kabalističku doktrinu klipota) sa modernim okultnim praksama i magijom haosa (haotikom). Ford svoje učenje konceptualizuje kroz 11 Luciferian Points of Power (11 Luciferijanskih tačaka moći), odnosno skup principa koji služe kao filozofska osnova za praksu i razvoj lične moći i autonomije.

Fordovo tumačenje luciferijanizma je fokusirano na inicijaciju kroz iskustvo i simboličko posmatranje Luciferove figure kao arhetipa oslobođenja i individualne pobede nad ograničenjima. U poređenju sa drugim LHP autorima poput Don Veba (Don Webb) ili Nikolasa Šreka (Nikolas Schreck), Ford je specifičan po sintezi različitih tradicija, od Yatuk Dinoih vampirizma do klipotskih sistema, kao i zbog stava koji nije strogo teistički, već varira od simbola do entitetske reinterpretacije u zavisnosti od prakse. Ford često koristi figuru Lucifera i druge entitete iz tog miljea, ne kroz standardnu hrišćansku demonologiju, već kroz reinterpretaciju kroz magiju senke i klipotske motive. Dok su neki LHP autori fokusirani na jednu tradiciju, Ford meša elemente drevnih mitoloških sistema, vampirizma, satanizma i okultnih tekstova u okvir jedinstvenog ritualnog sistema. Kao i mnogi LHP autori, Ford vidi put ka samooboženju kao središnju transformativnu praksu. Sličnost sa haotikom i modernim satanizmom ogleda se u pristupu ritualima kao psihodinamičkim alatima za promenu svesti, a ne samo kao liturgijskoj ceremoniji.

Sada bih obratio ukratko pažnju na Fordove ključne magijske sisteme i tehnike, ali bez ritualnih formula, invokacija ili operativnih uputstava. Pominjao sam Fordovih 11 Luciferijanskih tačaka moći koje predstavljaju osnovu njegovog sistema. To nisu nikakve zapovesti već inicijacijske funkcije svesti, ili luciferijanskog mentalnog programa: 

1. Self-Deification (samooboženje); ovde sebe vidimo kao izvor smisla, što praktično znači prekid zavisnosti od spoljašnjih autoriteta;

2. Adversarial Insight (adversarijalni uvid); svesno suprotstavljanje normi, a u praktičnom smislu, razbijanje uslovljenih identiteta;

3. Knowledge as Power (znanje kao moć); znanje kao sredstvo preobražaja, odnosno aktivacija volje;

4. Becoming (postajanje); identitet je proces, tj psihička fleksibilnost;

5. Responsibility (odgovornost); mi smo uzrok posledica, a što podrazumeva konsolidaciju ega;

6. Desire as Catalyst (želja kao katalizator); naše želje su gorivo pokretanja podsvesti;

7. Transformation through Darkness (preobražaj kroz tamu); senka je ovde u ulozi inicijatora, što u praktičnom smislu znači integraciju potisnutog (prilično jungovski);

8. Ascension through Will (uzdizanje kroz volju); volja kao zakon (prilično krolijevski), a što podrazumeva fokusiranje namere; 9. Luciferian Illumination (luciferijansko prosvetljenje); svetlost iz tame, odnosno inicijacijsko uviđanje; 10. Sorcery of Self (veštičarstvo sopstva); sopstvo kao hram, tj autoregulacija, sami sebe regulišemo; 11. Immortal Becoming (postajanje besmrtnim); identitet kao kontinuitet, a što je postizanje egzistencijalne stabilnosti; Svako od ovih jedanaest načela iziskuje posebno tumačenje, jer to ponekad nije sasvim očigledno. Dakle, mora se prozreti šta tačno Ford označava koristeći ove izraze. Ford takođe koristi kabalistički koncept klipota, odnosno ljuštura. To su, po njemu, arhetipske zone razgradnje ega, tj, da budem jasniji klipoti nisu nekakav put pakla, već označavaju proces rastakanja starog identiteta kako bi nastala nova struktura ega. Na primer, klipot Nahemot odgovara prekidu identifikacije, što podrazumeva rušenje ličnosti. Gamaliel odgovara oblasti rada sa snovima i senkom, što je oblik otvaranja nesvesnog. Samael se odnosi na suočavanje sa strahom, što znači preobražaj impulsa. I dalje, imamo Taumiela kao polarizaciju volje, odnosno ujedinjenje suprotnosti, itd.  Kod Forda postoje tri nivoa magijskog rada. Prvi je psihodramski ritual kao simbolički čin, a što ima za cilj promenu stanja svesti. Drugi nivo je arhetipski, jer podrazumeva rad sa figurama kao što su Lucifer, Lilit, Ahriman i sl. I naposletku, imamo egzistencijalni nivo gde se život vidi kao magijski čin te vodi ka samooblikovanju. Po Fordovom shvatanju Lucifer nije demon u teološkom smislu, već svest koja se budi protiv ograničenja, prometejski simbol autonomije i psihički princip pobune protiv određenja. Ukratko, Lucifer je načelo buđenja svesti. Dalje, Ford uvodi pojmove energetskog vampirizma ne kao parazitizma već kao svesnu regulaciju emocionalne i psihičke energije, tehniku samopunjenja kroz pažnju i projekciju i kao model suverenog energetskog identiteta. Stoga je u tom smislu Ahriman princip materijalizovane volje. Fordov luciferijanizam nije kult, već egzistencijalna tehnologija, da se tako izrazim. Njegov sistem se može čitati kao psihomagijski put individuacije kroz tamu, blizak Jungovoj senki, ali u ritualnom ključu. Majkl Ford i Goecija  Kod Majkla Forda Goecija nije centralni sistem, već sekundarni, periferni sloj unutar šireg klipotsko-luciferijanskog okvira. On je ne tretira kao autonomnu magijsku tradiciju, već kao mapu senke koja se koristi unutar većeg sistema samopreobražaja. Za Forda goecijski duhovi nisu primarno objektivni entiteti u teističkom smislu, niti autonomne demonske ličnosti koje se prizivaju radi materijalnih ciljeva, već su pre svega arhetipske sile psihe i liminalne inteligencije koje predstavljaju segmente rascepljene volje. Drugim rečima, Goecija je psihičke fragmentacije, a ne panteon za štovanje. Goecijski duhovi su, dakle, funkcije tame u svesti inicijanta. Ford Goeciju uvrštava u klipotsku strukturu, a ne obrnuto. Dakle, duhovi, tj demoni Goecije kao fragmenti energije unutar klipotskih sfera, nisu nikakvi vladari, već maskirane funkcije tame. Kod njega, klipotske sfere su primarne ontološke zone, dok su goecijski duhovi sekundarne personifikacije. Iz njegove perspektive klipot je arhetip a goecijski demon je maska tog arhetipa. Podsetimo se, da su za opšte i tradicionalno razumevanje, duhovi Goecije stvarni entiteti. Kod Forda to nije tako. Iz njegovog ugla, pokušaj da se kontroliše demon znači da nisu integrisani sopstveni aspekti senke. Dakle, za Forda klipoti su osnova magijskog sistema. Ford nedvosmisleno insistira na klipotskom putu, jer klipoti su, za njega, strukturalna mapa raspada ega, dok je Goecija je lokalna ikonografija unutar tog prostora. Dakle, bez klipotske osnove, Goecija ostaje površna, pa je otud klipotski rad inicijacija, a goecijski rad samo tehnika.

Ključne ideje iz knjige Majkla Forda Wisdom of Eosphoros (Mudrost Eosforusa)

Ova knjiga predstavlja temeljno delo o ideološkom svetonazoru i spiritualnosti luciferijanizma, izdanje Greater Church of Lucifer (GCOL) iz 2015. godine. Kao koautor navodi se Džeremi Krou (Jeremy Crow). Ona nije samo uvod u taj moderni, ne-dogmatski put, već i refleksija o ljudskom potencijalu, slobodi uma i težnji ka samoostvarenju. Luciferijanizam se ovde ne predstavlja kao religija u tradicionalnom smislu, već kao filozofija života koji koristi simboliku Lucifera kao arhetipskog simbola pobune, znanja i samoodgovornosti. U temelju Fordove luciferijanske misli stoji uverenje da je pojedinac jedini bog vlastitog života. Ne postoji spoljašnje božanstvo ili sudbina koja upravlja ljudskim životom, budući da je svako odgovoran za svoje postupke, uspehe i neuspehe. Cilj nije pokornost spoljašnjem autoritetu, već postizanje autonomije i moći kroz znanje, samospoznaju i disciplinu. Ovaj koncept se u knjizi naziva apoteoza, kao postupak samooboženja, kada pojedinac razvija svoj Crni plamen (svest i volju) i postaje arhitekta vlastite stvarnosti.

Ključno načelo proklamovano u knjizi je ravnoteža između svetla i tame. Za razliku od dualističkih religija koje označavaju dobro i zlo kao apsolutne suprotnosti, luciferijanizam posmatra svetlo (znanje, svest, kontrola) i tamu (strast, instinkt, kreativni haos) kao komplementarne sile koje postoje u svakoj osobi. Tama nije zlo, već izvor energije i kreativnosti koji mora biti uravnotežen svetlom razuma. Ova ravnoteža ogleda se i u simbolu Lucifera kao Jutarnje i Večernje zvezde (Venera), koja nosi i svetlost i tamu.

Knjiga oštro kritikuje dogmatske religije (posebno avrahamske) kao sisteme koji održavaju mentalno ropstvo. Autor smatra da te religije kontrolišu ljude kroz strah, krivicu i obećanja o zagrobnom životu, umanjujući time ljudski potencijal i odgovornost. Luciferijanizam se predstavlja kao alternativa tom ropskom mentalitetu, pozivajući na pobunu protiv slepe vere i potragu za znanjem kroz iskustvo i kritički način razmišljanja. Otud se i reč Crkva u nazivu GCOL tumači se kao skup istomišljenika, a ne kao hijerarhijska institucija.

Knjiga nudi i praktične smernice za primenu filozofije u svakodnevici putem 11 Luciferijanskih tačaka moći o čemu je već bilo reči u ovom tekstu. Ford uranja u paganstvo i predhrišćanske mitologije kako bi objasnili korene luciferijanskog simbolizma i značenja. Lucifer se ne poistovećuje sa hrišćanskim Satanom, već se vidi kao sinteza drevnih božanstava poput sumerske Ištar (Venera kao boginja ljubavi i rata), grčkog Prometeja (koji je doneo vatru ljudima) i helenističkog koncepta daimona (ličnog duha ili istinske volje). Ovaj istorijski kontekst služi kao most između drevne mudrosti i moderne samo-refleksije.

U delu knjige koji je napisao Džeremi Krou, razmatra se ulazak u Novu luciferijansku eru (NLE) nakon 2012. godine, što simbolizuje kraj jednog ciklusa mentalnog ropstva i početak doba individualne moći i kolektivne prosvećenosti. Ova nova era ne predviđa apokalipsu, već promenu svesti u kojoj pojedinci preuzimaju kontrolu nad svojim životima i zajednički stvaraju budućnost.

Mudrost Eosforusa je, u suštini, poziv na intelektualnu i duhovnu pobunu. Kao takav, taj poziv nudi filozofiju koja slavi ljudski potencijal, kritičko razmišljanje i odgovornost prema sebi i svetu. Iako koristi kontroverzne simbole poput Lucifera, njena poruka je humanistička: svako može postati kralj svog sveta kroz samospoznaju, ravnotežu i akciju. Knjiga ne traži sledbenike, već poziva čitaoca da postane sam svoj učitelj, što je možba najočitiji izraz njenog luciferijanskog ideala. 

Majkl Ford, Tomas Karlson i Kenet Grant

Radi boljeg uvida ne samo u Fordovu doktrinu, nego i ključnih oblika LHP, uporedimo Majkla Forda sa nekim drugim sistemima, kao što su onaj Keneta Granta i Tomasa Karlsona (Dragon Rouge). Sva trojica rade sa istim osnovnim temama: senka, apoteoza, transgresija, inicijacija, ali različitim ontologijama. Neretko se stiče utisak da Ford drugu stranu u ontološkom smislu gleda kao psihomagijski i arhetipski domen svesti. Za Karlsona je to realni kosmo-haos i objektivno postojeće drakonijanske sile. Kenet Grant tu drugost posmatra kao transdimenzionalni tok izvan vremena i ega. 

I dalje, ove tri ličnosti možemo predstaviti i kroz prizmu za njih karakterističnih adversijalističkih entiteta, a to su, za Forda - Lucifer kao arhetip buđenja, dakle, unutrašnja sila; za Karlsona - Zmaj / Tijamat / Apep kao haos pre stvaranja, odnosno kosmička sila; i za Granta - Horonzon, Lam, Tifon, kao entiteti izvan kosmosa, transrealna inteligencija. Osobenosti svakog od pomenute trojice vode i ka osobenim oblicima njihovih puteva inicijacije. Tako kod Forda imamo prvo psihološko buđenje, nakon čega sledi rad sa senkom, što bi trebalo da rezultira samooboženjem. Dakle, Ford radi na izgradnji jastva u LHP ključu. U slučaju Tomasa Karlsona, prvo ide suočavanje sa Haosom (Veliki spoljašnji Zmaj), zatim rad sa drakonijanskim sferama, što podrazumeva i prolazak kroz klipotske tunele, te naposletku dolazi svestan povratak u Haos (transkosmos). Možemo stoga reći da Karlson, kao u alhemijskom procesu, prekaljuje jastvo. Kod Granta prvo ide ostvarivanje kontakta sa drugom stranom, pa rad sa tifonijanskom strujom, te naposletku gubitak identiteta i transkosmosu, ako se tako može reći. To znači da Grant rastvara jastvo, što bi Kroli rekao anihilacija (poništenje) ega.

Uporedni pristup ovoj trojici možemo izvesti uvidom u njihov magijski metod. Fordov magijski stil, da tako kažem, jeste strukturisan i psihomagijski. Njegovi izvori su klipoti, vampirizam i haos, dok je cilj izgradnja autonomnom, odnosno bolje reći, nezavisnog identiteta. Možemo reći da je Ford u magijskom smislu sintetizator koji koristi mit kao alat. Kod Karlsona, stil je sistematski i mitološki, a crpi iz klipotske kabale, nordijskih i drakonijanskih mitova, runozofije, tantre i sl., dok je cilj drakonsko buđenje. U magijskom smislu on deluje kao rekonstruktor, tj nastoji da izgradi koherentan sistem. Važno je razumeti jedno u vezi Forda i Karlsona: iako obojica koriste klipote, oni u stvari rade sa dva različita univerzuma koji samo dele isti simbolički jezik. Grantov stil je zbunjujuće fragmentaran ali vizionarski, utemeljen na Kroliju, Lavkraftu i tantrizmu, ali i pod snažnim uticajem egiptozofske misli Džeralda Masija. Njegov praktičan cilj je transdimenzionalni kontakt. Dakle, očigledno je Grantovo nastojanje da deluje kao prorok.

Bibliografija Majkla Forda

Ford je objavio više od tridesetak knjiga, a dole su istaknuti neki od najuticajnijih i najcitiranijih naslova:

-Luciferian Witchcraft / Book of the Serpent; temeljni grimoar i ideološki uvod u njegov luciferijanski sistem.

-The Bible of the Adversary; tu on pozicionira Lucifera kao prometejski lik i fokusira se na ritualnu praksu.

-Liber HVHI: The Magick of the Adversary; složen rad o klipotskoj i infernalnoj magiji.

-Book of the Witch Moon: Chaos, Vampiric & Luciferian Sorcery; kombinacija tradicionalne i vampirske magije sa LHP elementima.

-Akhtya – Vampyre Magick; tekst fokusiran na vampirsku magiju.

-Drauga – Ahrimanian Yatuk Dinoih; proučavanje persijske i saturnijanske magije i klipotskih arhetipa.

-Lilith and Lamastu; rad o arhetipovima ženskih adversarijalnih entiteta.

-Wisdom of Eosphoros; filozofski tekst o luciferijskoj tradiciji.

-Infernal Union: Sinister Initiation & Satanic Psalms; kombinacija inicijacijskih radova i ritualnih pesama.

-Hecate & the Black Arts; povezivanje tradicionalnog paganskog arhetipa sa LHP praksom.

Eklektički Put Leve ruke: Tomas Karlson i Crveni Zmaj

Red Crvenog Zmaja, Ordo Draconis at Atri Adamantis (ODAA), ili skraćeno Dragon Rouge, osnovan je 1989. godine u Švedskoj. Izvorno je imao sedam članova, od kojih se ističe ime Tomasa Karlsona (1972), kao glavnog osnivača. Po legendi, siva eminencija ovog Reda i Karlsonov učitelj jeste zagonetan čovek poznat kao Varg, čiji je identitet ostao skriven. Crveni Zmaj sebe vidi kao deo Puta Leve ruke (LHP) i Drakonijanske struje, a svoje učenje temelji na klipotskoj kabali, odinskoj runozofiji, vamačara tantri i tifonijanskoj alhemiji. Oni su svoju doktrinu označili skraćenicom G.O.T.A. Kao jedan od svojih ciljeva Crveni Zmaj navodi postajanje bogom, ali za razliku od drugih crnomagijskih organizacija, njihovi tekstovi i uputstva nisu dostupni široj javnosti. Međutim, o doktrini Crvenog Zmaja se može nešto saznati u knjigama njihovih članova, a delimično i iz intervjua njihovih ostaknutih članova na Jutjubu, zapravo Karlsonovih. U lektiri Crvenog Zmaja, nalaze se autori kao što su Karlos Kastaneda, Julius Evola, Kenet Grant, Niče, Hajdeger, Bergson, Platon, Plotin, ali i Upanišade i Ta te king. Posebno je učenje Keneta Granta uticalo na oblikovanje svetonazora Tomasa Karlsona. To ukazuje na eklektičku prirodu magijske ideologije Crvenog Zmaja.

Švedski istraživač ezoterizma sa akademskih pozicija, Kenet Granholm, opisuje ključan događaj u Karlsonovom životu koji je poslužio kao okidač za osnivanje Crvenog Zmaja. Iako je Karlson još od ranog detinjstva imao neke oblike iskustva okultnog, te je kao tinejdžer počeo ozbiljnije da ulazi u tu oblast, glavna stvar se desila prilikom njegovog putovanja u marokanski grad Marakeš, kada mu je na trgu prišao neki mističan čovek i rekao mu (verovatno na engleskom, što je već simptomatično, mada je moguće i da to uopšte nije bio čovek!): da su stari hramovi pali, a da će se novi hram uzdići, a to će biti Hram Crvenog Zmaja. Kako je prethodno imao neki znakovit san, Karlson je sve to shvatio kao proročanstvo, pa je nakon povratka u Švedsku, sa svojim magijskim saradnicima osnovao Dragon Rouge. U to vreme je već bio pod uticajem starije osobe koja se bavila oblikom jezidsko-tifonijanske magije (uticaj Keneta Granta), kao i pomenutog Varga. Inače, Karlson nije neki opskurni satanista, kako bi neko ko uzgaja nekakve predrasude mogoa pomisliti, nego profesor univerziteta.

Kenet Granholm tumači doktrinu Crvenog Zmaja u osnovnim parametrima kosmosa i haosa, što je središnja tema njihove mitologije. Kosmos predstavlja ispoljene strukture, fizički svet i svesni um. Dakle, kosmos ima svoja ograničenja. Nasuprot tome Haos je bezgraničan, primordijalan i sadrži sve mogućnosti i elemente koji još uvek nisu ispoljeni. Ovo iz daleka podseća na pojmove koje je rabio Karlos Kastaneda, a to su tonal, kao sveukupnost poznatog i spoznatljivog sveta, i nagual, kao beskraj nepoznatog i nespoznajnog. Naravno, haos je u središtu pažnje ovog reda, što je i predstavljeno njegovim glavnim simbolom Crvenim Zmajem. Dakle, haos je Crveni Zmaj, odnosno beskrajni izvor svega. Zmaj je taj koji trasira put maga ka samooboženju. Tako imamo spoljašnjeg i unutrašnjeg Zmaja, skrivenu snagu u čoveku. Onaj unutrašnji Zmaj je kundalini, izvor lične moći stvaranja. Spoljašnji je primordijalni haos i predstavlja sve ono izvna maga. Te dve sile su površno razdvojene a jedan od zadataka posvećenika jeste da ostvari njihovo jedinstvo. 

Granholm ukazuje i da Karlson, kao i Crveni Zmaj, prihvataju Krolijevu definiciju magije, kao oblik nauke koja podleže eksperimentu i proveri, otud njeni pogledi i rezultati nisu dogma. Takođe, Crveni Zmaj prihvata Krolijev pogled na običnu, mundanu (mirjansku) volju i onu istinsku, pravu volju koja odgovara višem sopstvu, esenciji samog maga. Crveni Zmaj svoju magiju ne karakteriše kao crnu nego mračnu, pa prihvatanje tame ne znači biti izopačen i zao. Tama se prvenstveno odnosi na nepoznato. I dalje, u tom smislu oni razlikuju mračnu od svetle magije. Svetla magija se odnosi na baratanje poznatim strukturama kosmosa, u šta spada i praktičarevo svesno sopstvo. Dakle, beli mag cilja da osnaži i uspostavi (ili obnovi) zamišljeni idealni izvorni poredak, dok mračni mag, radeći sa silama haosa, razbija postojeće strukture radi uspostavljanja novih, te čineći to i sam postaje deo novog samostvorenog poretka. To znači da mračni mag ne služi svrsi i planovima nekog boga, već teži da sam postane bog tvorac.

Magija Crvenog Zmaja, po Granholmu, utemeljena je na tri osnovna načela: vizija, moć i akcija. Vizija ima dvostruko značenje. U jednom smislu odnosi se na dublje opažanje koje omogućava praktičaru da posmatra stvarnost na neposredniji način. Ta neposrednost viđenja podseća na viđenje koje je opisivano kod Karlosa Kastanede. U drugom smislu odnosi se na mogućnost posvećenika da zamisli promene koje želi da ostvari. Tako je haos shvaćen kao fluid koji posvećenik oblikuje svojom vizijom. Ta ideja odgovara Levijevom opisu astralnog svetla. Međutim, da bi vizija bila ostvarena neophodna je moć. Tu se stvari komplikuju jer viđenje istinske ili prave stvarnosti daruje moć, ali je i iziskuje. Da bi delovao, magičar koristi moć unutrašnjeg zmaja (kundalini) kako bi obezbedio pristup bezgraničnoj moći onog spoljašnjeg zmaja. Da bi to ostvario mag se oslanja na svoju viziju. Treće načelo, odnosno akcija, jeste izraz magije. Snagom akcije mag ostvaruje svoje vizije. 

Magija, po shvatanju Crvenog Zmaja, nije ograničena samo na obrede i ceremonije, već je svaki svesni čin izraz magije. Ideološki, Crveni Zmaj proklamuje da je cilj njihove magije da posvećenik preuzme kontrolu nad svojim životom i stekne moć stvaranja sopstvene budućnosti umesto da bude stvorenje prošlosti. Dakle, kako u životu, tako i nakon smrti, neće mi biti suđeno na nekakvom Strašnom Sudu ili u Ozirisovoj dvorani, već ću ja sam određivati magnitude mojih destinacija.

Odinska runozofija je u materijalima Crvenog Zmaja opisana kao nordijska i gotička tradicija inicijacije, u čemu je Odin viđen kao mračno demonsko božanstvo i kao uzor koji bi trebalo slediti na putu samooboženja. Po doktrini Crvenog Zmaja, rune označavaju tajne, skrivenu mudrost pa se njihovo proučavanje smatra važnim korakom na putu mudrosti i potrage za moći. Osim Odina, drugo ključno nordijsko božanstvo za ovaj red jeste boginja smrti Hel. Pa ipak, ne znači da fokus na smrti i božanstvima smrti odražava nihilistička stremljenja, već je smrt uzeta kao simbol misterija. Ovde imamo na delu neku vrstu inicijacijske intimnosti sa smrću, što je neophodno radi postizanja besmrtnosti. Crveni Zmaj odbija svaku vezu sa rasizmom i suprematističkim neopaganskim pokretima sa kojima takođe dele svoja interesovanja za rune i nordijsku mitologiju. Dva starija sistema runozofske spekulacije su značajno uticale na Karlsona, a to su Gotička kabala Johanesa Bureusa (Johannes Bureus, 1568-1652) i Utark (Uthark) teorija Sigurda Agrela (Sigurd Agrell, 1881-1937). Inače, tema Karlsonovog doktorirata je Bureusovo delo.

Vamačara tantra igra značajnu ulogu u učenju Crvenog Zmaja jer je vide kao izraz primordijalne tradicije na koju se zapadni LHP naslanja. Podsetimo se da se u vamačari sve posmatra kao manifestacija božanskog, čak i ono što društvo smatra nečistim ili opasnim. Kundalini meditacija, kao praksa u kojoj se unutrašnji zmaj budi i jača, sastavni je deo mnogih njihovih magijskih radova. Granholm kaže da iako je u većini zapadnjačkih interpretacija tantra visoko seksualizovana, pa je otud seksualna komponenta prisutna i u Crvenom Zmaju, ipak seksualna magija se u pisanim materijalima ove organizacije retko direktno povezuje sa tantrom. Granholm ovo posmatra kao pokušaj da se izbegne hiperseksualnost moderne zapadnjačke kulture, i kao opozicija modernim zapadnjačkim prisvajanjima tantre, pri čemu se pristup Crvenog Zmaja predstavlja kao tradicionalniji i autentičniji od New Age tantrizma. Prateći potencijalne uticaje na njihovo interesovanje za tantru, nailazimo na Keneta Granta. Poznato je Grantovo opširno pisanje o tantri koji je predstavlja kao jednu od najprimitivnijih (samim tim i najdrevnijih) ezoteričnih tradicija, posebno u njenom obliku vamačare. Granholm primećuje da se dobar deo Grantove retorike može naći i u Crvenom Zmaju. Još jedan izvor uticaja jeste tradicionalista Julius Evola. Dakle, očigledna je težnja Crvenog Zmaja da se delimično usklade sa tradicionalističkom strujom ezoterizma.

Tifonijanska alhemija Crvenog Zmaja predstavlja više filozofski okvir i nije neposredna osnova za meditativno-magijsku praksu kao ostali stubovi G.O.T.A. Slikovito rečeno, alhemijski proces preobražava ugljenik, kao polaznu materiju, iz njegovog najslabijeg i najporoznijeg oblika, kroz proces stvrdnjavanja i oplemenjivanja, u večni neuništivi crni dijamant. Tifonijanska alhemija tako predstavlja temelj puta mračnog maga ka samooboženju, koji ga u idealnom slučaju navodi da identifikuje svoje više sopstvo ili istinsku volju, oplemeni ga, i na kraju dođe do čiste suštine sopstva (crnog dijamanta). Crveni Zmaj takođe ima alhemijski simbol koji prikazuje pet primarnih nivoa razvoja na koje je podeljen njihov inicijacijski sistem. Fokus tifonijanske alhemije je stari Egipat, kolevka alhemije, pri čemu se posebno spominju bogovi poput Seta, Kefre i Kema (Mina). Veoma specifičan fokus na Seta i Kema otkriva verovatni uticaj setijanizma.

Varg, koga Karlson identifikuje kao važnog ranog člana Crvenog Zmaja, bio je šegrt Ronalda K. Bareta, šizmatika organizacije Setov Hram Majkla Akvina, čiji je visoki sveštenik bio u periodu od 1979. do 1982. godine. Baret je predstavio Xem kao svoju reč eona 1977. godine, potpuno prekinuvši veze sa Setovim Hramom kada je napustio hijerofantski položaj. Kasnije su, kako piše Granholm, neki članovi Setovog Hrama opisali Baretov pristup više kao mističan nego magijski, i zanimljivo je primetiti da je mistični pristup relativno čest u Crvenom Zmaju. Međutim, Granholm pominje da povodom ove teme još jednom možemo uočiti potencijalni uticaj Keneta Granta, čija se posebna grana Ordo Templi Orientisa obično označava prefiksom tifonijanski.

U knjizi Qabalah, Qliphoth and Goetic Magic, Tomas Karlson naglašava da osoba koja želi da praktikuje magiju na način predstavljen u toj knjizi ne mora biti religiozna jer izrazi poput „Bog“, „Satana“, „Nebo“, „Pakao“, u suštini se odnose na univerzalna načela moći. Karlson primećuje da je u monoteističkoj kulturi okretanje mračnoj strani u potrazi za duhovnim iskustvom jednako prokletstvu, ali takav stav nije svojstven svim kulturama, jer neke od njih, poput indijske, nemaju tako jasno izraženu dualnost dobro-zlo. Zato je u indijskoj kulturi, na primer, mesto mračne boginje Kali sasvim legitimno, ali za razliku od religija i kultova svetlosti koje tvrde da su namenjene svima, mračni put nije namenjen svakome. Mračni put sa sobom nosi određene rizike. Mračni vid kabale, koji predstavlja temeljnu doktrinu Crvenog Zmaja, očigledno je shvaćen lurijanski, budući da klipotski aspekti ilustruju veliki i stari otpad kako ljudske psihe, ili psihe aspiranta, tako i samog univerzuma. 

Karlson tumači suštinu LHP iz kabalističke perspektive povezujući to sa legendom o padu čoveka, odnosno o izgonu iz Rajskog vrta. Pre nego što se taj mitski događaj uopšte odigrao, idealno stanje ljudskog bića predstavljeno je simetričnim oblikom dijagrama Drveta života sačinjenim od deset sefirot, odnosno sfera emanacije univerzuma. Nakon pada, vrhovna trijada se izdvojila čime je otvoren ambis između božanske i ljudske sfere, odnosno između duhovnog i materijalnog sveta. Taj ambis moderni okultni kabalisti nazivaju i lažnom sefirom Daat, što se sa hebrejskog prevodi kao znanje. U idealnom stanju, kako kaže Karlson, Daat je bio jedna od sefira, dok poslednje sefire Malkut (kraljevstvo), koja predstavlja materijalni svet, nije ni bilo. Na dijagramu idealnog Drveta života koje predstavlja mikrokosmos i makrokosmos pre pada, ono što je sada središnja solarna sefira Tifaret (lepota), nije bila pozicionirana u središtu šeme. Nije bilo središnjeg sunca već dva sunca, pri čemu je Daat predstavljao više sunce, nevidljivo, odnosno Crno Sunce. Arhanđeo Mihael vladao je suncem nižeg dela sveta oličenim sefirom Tifaret, dok je Samael (Lucifer) vladao višim suncem, odnosno sefirom Daat. Nakon pada, Lucifer-Daat, koji je bio veza između božanskog i ljudskog, postao je prepreka, odeljenost, a ljudsko biće je iz lunarne sefire Jesod / temelj, palo u fizički svet. Tako je stvorena sefira Malkut. U aktuelnom poretku Drveta života Daat je mesto u kome je Lucifer ustanovio Pandemonium. Karlson naglašava sličnost između kabalističkog koncepta Daata sa nordijskim Gnipahalanom, dverima koje vode ka Nifelhejmu, obitavalištu mračne boginje Hel.

Karlson takođe usvaja ideju da zmija u Rajskom vrtu nije Lucifer nego Lilit, po apokrifima prva žena Adamova, ali i sumerski demon oluje. Lilit je, kako Karlson kaže, takođe povezana sa Drvetom znanja, odnosno sefirom Daat. U četvorodelnoj strukturi Božjeg imena (Otac, Majka, Sin, Ćerka), Lilit korespondira konceptu Ćerke, s tim što je u izvornoj šemi Drveta života pre pada, redosled sukcesije išao ovako: Otac je Hokmah (mudrost), Majka je Binah (razumevanje), Ćerka je Daat, Lilit (znanje), a Sin je Tifaret, Adam (lepota). Takođe, Karlson usvaja stav da je Lilit oblik Šekine, odnosno mističnog Božjeg prisustva, a neki bi rekli ženski aspekt tog istog Boga. Po nekim kabalistima, Šekina kao Božja nevesta, ujedinjena sa Bogom je sjajna i blaga, ali ukoliko je odeljena postaje opaka, mračna i destruktivna. Takođe, po Karlsonu, Lilit je analogna grčkoj Sofiji, odnosno indijskoj Šakti i Maji. Kao posledica antropokosmičke katastrofe jer Lilit nije htela da pristane na submisivnost spram Adama, odnosno znanje nije htelo da se stavi u funkciju lepote, Lilit je prognana u pustinju, a Adam je dobio novu ženu Evu (Malkut, kraljevstvo). Za obične ljude Lilit je vampirska sila, a za adepte LHP ona je inicijator koji vodi ka mračnoj iluminaciji. Ona ne rađa već je opisana kao daviteljka dece, pošto sile plodnosti usmerava ka ambisu, a što je obitavalište Lucifera.

Čitava ova kabalistička epopeja ima ulogu da naglasi osnovne premise mitologije i demonologije Crvenog Zmaja, jer je fokus njihovog rada upravo demonska anti-struktura Drveta života znatnim delom shvaćena po načelima kabalističke doktrine Isaka Lurije. Zapravo, ta anti-struktura oponaša izvornu strukturu i sledi njena organizaciona načela ali u izopačenom obliku. Pošto je ta doktrina veoma složena i prevazilazi okvire ovog teksta, neću ulaziti detaljnije u njeno obrazlaganje. Važno je naglasiti prirodu klipota kao ostatke procesa Božjeg stvaranja. Izgleda da i Karlson usvaja pretežno gledište kabalista da je neuravnotežena aktivnost marcijalne sefire Geburah (strogost) izvor nastanka klipota čiji se svet naziva Sitra Ahra (druga strana). Ipak, imajmo na umu da kabala prepoznaje Desnu stranu: Sitra de-Keduša, koja pripada Bogu, dok je Leva, odnosno Druga strana, ona koja pripada stranim, tj. paganskim bogovima kojima Jevreji (a kasnije i hrišćani i muslimani) odriču božanstvenost pripisujući im demonsku prirodu. Vladari klipota su Samael i Lilit, a takođe postoji i kabalistička klasifikacija klipota po šemi anti-strukture Drveta života. Kao što imamo anđeoske i arhanđeoske hijerarhije, tako imamo i hijerarhije (ili izopačenja hijerarhije) klipotskih entiteta. Zapravo, u opadajućem nizu od viših ka nižim anti-sefirama raste gustina i nečistoća klipotskih entiteta.

Tomas Karlson

Tradicionalni kabalistički put, odnosno Put Desne ruke, teži obnovi izvorne harmonije između čoveka i Boga, dok LHP posvećenik produbljuje taj pad, odlazi još dalje od drugih prirodno palih ljudi, kako bi dostigao individualno božanstvo. To je, kaže Karlson, put drakonijanske discipline, čija je osnova prizivanje sila tame i uništenja kako bi se presekla veza sa Bogom. Put Desne ruke ima potrebu za mesijom kako bi ovaj sačinio most preko ambisa, odnosno preko Daata, do božanske trijade na vrhu Drveta, preko kojeg adepti te staze mogu preći. Taj put vodi kroz solarnu sefiru Tifaret. Put adepta LHP je složeniji. Taj put, po Karlsonovom tumačenju, vodi dalje od Drveta života ka Drvetu znanja, onom koje je Bog zabranio Adamu i Evi. Put adepata svetla vodi ka jedinstvu sa Bogom, dok put adepata tame vodi iza ili mimo Boga. Po kabali, dva osnovna načela univerzuma su posude (forma) i božansko svetlo (energija). Prilikom procesa stvaranja sveta neke posude su se polomile i tačno 288 iskri božanske svetlosti su propale u bezdan. Te iskre su pali anđeli koji egzistiraju u ambisu kao luciferska svetlost. Adept LHP, objašnjava Karlson, traga za tim iskrama kako bi dosegao znanje koje će ga načiniti bogom. Te iskre su sjajni Zmaj, odnosno Lucifer, koji stoji u središtu Pakla.

Adepti svetla, odnosno Desne ruke, uzgajaju nadu da će vaskrsnuti u svetlosti, odnosno na nebesima. Za razliku od njih, adepti tame tragaju za pristupom Drvetu znanja. Taj rad je, po Karlsonu, adekvatan alhemijskom radu na stvaranju Eliksira Života i Filozofskog kamena, što je posao stvaranja originalnog Drveta života koje podseća na dijamant. Dakle, LHP, po Karlsonu, vodi čoveka do njegovog novog rođenja sa kojim postiže znanje te postaje poput boga, baš kao što je Zmija rekla Adamu i Evi.

Ključan korak do novog rođenja Karlson vidi u inicijaciji, a u njegovom smislu, reč je o inicijaciji u klipotski svet. On se poziva na jeretična kabalistička učenja  po kojima istinska inicijacija i prosvetljenje mogu biti dostignuti kroz klipotsko carstvo. Karlson posebno ističe da ulazak u svet klipota može dovesti posvećenika u kontakt sa spoljašnjom tamom izvan univerzuma. Klipotska inicijacija na jedan sistematski i organizovan način omogućava posvećeniku da radi sa silama haosa i tame. Te sile su ženske prirode, za razliku od sila sa kojima rade adepti svetla, a koje su muške. Te ženske sile su primordijalne i znatno starije nego maskuline sile svetlosti. Zapravo, za iniciranog adepta LHP, po Karlsonu, tama beskraja je skriveno svetlo, beskonačno sjajnije od sjaja bogova, ali ga opažamo kao tamu. Ovaj detalj je zanimljiv, pa ću napraviti malu digresiju kako bih produbio razumevanje odnosa svetlo-tama u kontekstu demonologije LHP.

Karlson, tumačeći klipotsku kabalu i njenu vezu sa goecijskim demonima, kaže da demoni Belial i Belzebub predstavljaju vezu između ljudi i demona i zato su oni od velike važnosti za adepta tame. U klipotskoj kabali oba ova demona su povezana sa Gagielom, klipotom druge po redu sefire na Drvetu života – Hokmah (mudrost). Belial je mračna personifikacija Ain Sofa, odnosno vela beskrajne božanske svetlosti postavljene iznad prve sefire Drveta – Keter (kruna). Kao takav, kaže Karlson, Belial ima vlast nad Gagielom i on objedinjuje njegove snage pod sobom pojavljujući se kao mračni ljudski zmaj koji negira Reč, Logos, odnosno Boga. Belial se ukazuje kao dva anđela velike lepote u ognjenim kočijama objavljujući da je on prvi među anđelima koji je pao. U Knjizi Postanja pominje se da je Bog, pre nego što ih je uništio, poslao dva anđela u Sodomu i Gomoru, mitska mesta povezana sa obožavanjem Beliala. Možda ovo nema veze, ali ova slučajnost je svakako indikativna za ovu temu. Karlson kaže da na nivou Hokmaha, adept svetlosti postaje jedno sa Božjom Reči i izgovara je još jednom, dok za razliku od njega, adept tame formuliše reč tišine koja otvara prolaz ka drugom univerzumu, u kome nema Boga, dodao bih. Gagiel je, kaže Karlson, oblik crnog svetla, odnosno mračni impersonalni odraz Ain Sofa kroz koji se klipoti ispoljavaju kao sila suprotstavljena stvaranju.  

Već sam rekao da inicijacijska šema Crvenog Zmaja ima jedanaest stepenova, koji su strukturisani u poretku 1+9+1. Prvi korak se odnosi na otvaranje kapija tame nakon čega sledi devet koraka, što korespondira sa devet nivoa Odinovog posvećenja u tajne runa. Ti stepenovi vode posvećenika ka srcu tame i njegovog preobražaja u mračno božanstvo. Po doktrini Puta Desne ruke adept teži vraćanju u prvobitno nevino stanje, pre nego što je čovek jeo sa Drveta znanja. Adept LHP, kaže Karlson, teži ka ispunjenju potrage za znanjem, a što vodi u nepoznato.  Poslednji jedanaesti korak vodi ka dostizanju apsolutne misterije izvan granica univerzuma. 

Stepenovi inicijacije Crvenog Zmaja:

1* Lilit / kapija nepoznatog;

2* Gamaliel / mračni snovi, veštičarstvo, mračna boginja, misterije mračnog Meseca;

3* Samael / filozofija LHP, mudrost ludila;

4* A’arab Zaraq / luciferijanska magija, tamna strana Venere, eroto-misticizam i put ratnika;

5* Tagirion / prosvetljenje noćne strane, Crno Sunce, jedinstvo Boga i Zveri;

6* Golahab / Ragnarok, aktivacija Sorata, magnetizam požude i patnje;

7* Ga’agšeblah / viši nivo eroto-misticizma, pripreme za prelazak ambisa;

8* Satariel / otvaranje oka Lucifera - Šive – Odina, načelo Zmaja;

9* Gagiel / osvetljavanje luciferijanske zvezde;

10* Taumiel / ispunjenje obećanja koje je dala Zmija, božanstvo;

11* Taumiel / crna rupa, iskorak ka novom stvaranju, univerzum B; 

Ako sam dobro razumeo Karlsona, on ovde ukazuje da se adept jedanaestog stepena može naći u položaju kosmotvorca, odnosno da stvori sopstveni univerzum u kome će on biti bog. Ta ideja ima nečeg solipsističkog u sebi.

Klipotski tuneli su takođe bitna stavka u doktrini Crvenog Zmaja. Oni predstavljaju dvadeset i dve klipotske verzije staza koje na šemi Drveta života povezuju deset sefira, od kojih svaka staza odgovara po jednom slovu hebrejskog alfabeta. Te klipotske staze nazivaju se tuneli i oni povezuju klipotske svetove. Nazivi i atribucije tunela vode poreklo od Alistera Krolija, a što je popularizovao Kenet Grant kao Setove tunele. Takođe, treba naglasiti da neokabalistička spekulacija te tunele, i uopšte klipotsko sefirotsko Drvo, smešta u neodređeni kosmo-mitološki period nakon involutivnog preobražaja prvobitnog uravnoteženog i simetričnog Drveta života. Dakle, klipotsko Drvo je posledica pada i njegova struktura obrnuto odražava Drvo života kakvo ono jeste nakon tog događaja, (a ne kakvo je ono bilo u svom idealnom obliku). Neću se ovde baviti opisom čitave te strukture, samo ću istaknuti da kao što se adepti Puta Desne ruke uzdižu stazama Drveta života, tako se i adepti LHP kreću kroz te tunele. Crveni Zmaj ima uputstva za kretanje svakim pojedinačnim tunelom.

Podsetiću na jedan zanimljiv detalj kod Kastanede. Naime, ljudska bića viđena kao energija imaju jajast oblik koji je nekada bio sferičan. U nekom neodređenom trenutku u prošlosti taj oblik je promenjen pod uticajem spoljašnjih sila koje su došle iz naguala. Posledica toga je involucija, odnosno novo ontološko stanje ljudskih bića sa, hajde da tako kažem, lošijim performansama. Po okultnoj kabali Daat je tada pao u materijalnost postavši Malkut, ostavivši za sobom prazninu. Ljudi su iz rajskog Jesoda proterani u materijalnost. Taj detalj priziva ideju dvojnika, odnosno onaj aspekt ljudskog bića koji odgovara toj praznini. Ne samo kod Kastanede, nego i u mnogim ezoterijskim školama prisutan je fenomen dvojnika, koji je opisivan kao više kao uspavana potencija, a što tek čarobnjaci uspevaju da probude i koriste. Načelno, LHP je takođe fokusiran na radu sa dvojnikom, ali moram pomenuti da je i kod Kastanede sam dvojnik prirodno povezan sa mračnom stranom. Možda je uspavanost dvojnika u nekoj vezi sa padom.

Tomas Karlson klasifikuje tri osnovna pristupa prizivanja goecijskih demona: ortodoksni, ahetipski i crnomagijski. Ortodoksni način doslovno sledi uputstva iz grimoara, a što rezultira efikasnošću zbog zahvaljujući drevnosti i oprobanosti ovog načina. Međutim, ovakav metod često iziskuje složene uslove, nabavku specifičnog materijala, što poskupljuje i komplikuje magijsku praksu. Arhetipski pristup zasniva se na ideji da goecijska magija nije vezana samo za jedan jezik ili tip religije, već se njeni elementi izgrađeni na osnovu arhetipa koji se mogu naći u mnogim tradicijama. U ovom pristupu nije neophodno koristiti hebrejska slova ili biblijske reči. Dakle, može se izaći iz simboličke matrice judeo-hrišćanstva i upotrebiti enohijanska ili grčka slova, rune itd. Na taj način, Karlson govori i da mogu biti korišćene inkantacije koje je mag sam osmislio. On tu stavlja ogradu da je goecijski sistem zasnovan na složenom simboličkom mehanizmu, pa bi arhetipski pristup iziskivao veliko iskustvo i znanje operatora. 

Karlson takođe pominje crnomagijski način prizivanja na osnovu načela LHP. Taj metod je riskantan i zahteva veliku samokontrolu. Standardna preporuka jeste da osoba koja priziva stoji u magijski zaštićenom krugu, dok je za pojavljivanje demona predviđen trougao izvan tog kruga. Crni mag ne koristi krug i trougao,  već se suočava sa demonom kao jedan od njih, što neretko rezultira, kako kaže Karlson, iskustvom erotske prirode. Prilikom čuvene Krolijeve magijske avanture prelaska bezdana, odnosno suočavanja sa moćnim demonom Horonzonom u alžirskoj pustinji 1909. godine, njegov pomoćnik Viktor Nojburg je sedeo u krugu, dok je sam Kroli bio izvan. Time je Kroli izložio sebe demonskom prisustvu, što je postupak istovetan ovom što je opisao Karlson. Kroli je u toj situaciji delovao kao istinski crni mag, iako je procenjivanje prirode njegovog magijskog dela sa stanovišta podele na Levu i Desnu, crnu i belu stranu, protivrečno.

I kod Karlsona ritualna praksa prizivanja nije jedini način kontaktiranja sa demonima. U tu svrhu može poslužiti i goecijska meditacija. Taj oblik rada uključuje korišćenje sveća i odgovarajućih mirisa koji odgovaraju targetiranom demonu. Nešto slično postoji u vudu praksi. Praktičar sedne za sto koji mu služi kao oltar, upali sveću odgovarajuće boje, obezbedi insense, kao i nacrtani sigil na parčetu papira, nekoj tkanini ili ga ureže na metalnoj pločici. Tom prilikom ime demona služi kao mantra, i dok ga izgovara praktičar se koncentriše na plamen sveće, a potom zamišlja sigil. 

Drugi način je nacrtati sigil na papiru, nabolje u crnoj ili boji koja odgovara planetarnoj prirodi demona i fiksirati ga pogledom. Nakon određenog vremena preporučuje se da praktičar zatvori oči i posmatra sigil unutrašnjim vidom, pošto će se unutar oka stvoriti negativ objekta u koji je prethodno netremice fiksiran pogledom. Da bi se pristupilo tom metodu potrebno je prethodno usavršiti praksu fiksiranja. I u ovom slučaju ime demona može poslužiti kao mantra. 

Treći metod je aktivna vizuelizacija opisanog oblika pojavljivanja demona, što naravno podrazumeva dodatne uslove i razvijenu moć imaginacije. Ovaj deo podseća na mnemotehničke metode, kao i na metod vizuelizovanja astroloških predstava radi povezivanja sa duhovima dekana, planeta, zvezda, o čemu se može pročitati u radovima renesansnih magova, a koji se oslanjaju na srednjovekovni arapski magijski spis posvećen talismanskoj astromagiji preveden pod naslovom Pikatriks (Picatrix).

Četvrti metod jeste priziv demona u snu za šta je potrebno načiniti demonom sigil na odgovarajućem materijalu i staviti ga ispod jastuka. Sobu je potrebno ispuniti adekvatnim mirisima a na čelo pričvrstiti kristal korespondentan demonu koga želimo da prizovemo. Peti metod je napraviti i stalno nositi sa sobom amulet sa sigilom demona. Svi ovi metodi nisu jedinstveni, već su svojstveni mnogim magijskim tradicijama. Opisani načini takođe služe svrsi stupanja u kontakt sa bilo kojom vrstom entiteta, demonskih, anđeoskih, elementarnih itd.