Od LaVeja i Akvina do AntiFa satanizma (Kratka povest LHP - IV deo)

 

LaVej, Akvino i Semi Dejvis J.R.

Vidi prethodni povezan tekst: Od Avalona do Drakule

Akvino i LaVej - arhitekti modernog satanizma

Istorijske aktivnosti Majkla Akvina (Michael Aquino) i osnivanje Setovog Hrama (Temple of Set) 1975. godine čine čvrst most između nemačkog okultnog ludila i modernog LHP-a. Akvino nije bio samo okultista, već i pukovnik američke vojne obaveštajne službe (specijalista za psihološki rat). Njegov raskid sa Antonom LaVejem (Crkva Satane) i osnivanje Setovog Hrama bio je pokušaj da se LHP podigne na viši, metafizički nivo. Jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji Setovog Hrama desio se 1982. godine, kada je Akvino izveo ritual u severnoj kuli dvorca Vevelsburg. On je tvrdio da je tamo prizvao setijansku energiju kako bi obnovio ezoterijske veze koje su nacisti pokušali da uzurpiraju. Akvino je unutar Hrama Seta osnovao Red Trapezoida, koji se direktno naslanjao na estetiku i misticizam nemačkih vitezova, ali sa ciljem postizanja individualne bogolikosti (Xeper), a ne služenja rasi. 

Osim toga, Akvino je bio ključni katalizator za povratak runa i odinizma u LHP krugove. Edred Thorsson (Stephen Flowers) je bio član Setovog Hrama i osnivač Runa-Gilda. Pod Akvinovim uticajem i podrškom, on je akademski i magijski rehabilitovao rune, pokušavajući da ih očisti od nacističkog prtljaga, ali zadržavajući njihov mračni, inicijacijski potencijal. Oni su Odina predstavili kao vrhovnog LHP adepta, boga koji žrtvuje sebe sebi, koji traži znanje po svaku cenu i koji operiše na rubu ludila i smrti.

Blekvudova tvrdnja o obnovi Zelenog Reda u Zapadnoj Nemačkoj sedamdesetih godina se savršeno poklapa sa buđenjem Nove Desnice (Nouvelle Droite) i crnog misticizma u Evropi. Ako Zeleni Red posmatramo kao metaforu za one koji čuvaju tajnu o vampirskoj besmrtnosti ega, onda su Akvinovi kontakti u Nemačkoj bili način da se te stare, preživele niti Društva Tule uvežu u novi, setijanski sistem. Moguće je da je Akvino tražio kontakt sa preživelim adeptima iz Sebotendorfovog kruga koji su se skrivali u strukturama poput Stay-Behind mreža ili ekstremno desnih tajnih društava.

Akvino je u LHP uneo elemente visoke sofisticiranosti. Za njega, LHP adept je onaj koji koristi crni magijski uticaj da bi menjao subjektivni univerzum. To je bio prelaz ka onome što danas vidimo u Holivudu i popularnoj kulturi, svesno kreiranje mitova i simbola koji manipulišu kolektivnim nesvesnim. Majkl Akvino je bio arhitekta koji je uzeo krhotine nemačkog okultizma, očistio ih od (javne) ideologije i pretvorio ih u operativni sistem za moderno doba. Preko njega, LHP je prestao da bude marginalna jeres i postao je intelektualni okvir za elitu koja sebe vidi kao izabranu (vampirski motiv). Ovaj put nas vodi direktno do današnjice, gde se te iste rune, misticizam Crnog Sunca i setijanska gnoza pojavljuju u filmovima, muzici i političkim strategijama kao LHP Holivud. Tu se krije odgovor na pitanje zašto je LHP danas privlačniji nego ikada.

Sada bih skrenuo pažnju na značajnog Akvinovog prethodnika i neko vreme učitelja, a to je Anton Šandor LaVej. On je bio neophodan ventil i svojevrsni pi-ar menadžer koji je preveo hermetičku muku Krolija i mračnu ozbiljnost nemačkih okultista na jezik pop-kulture, šou-biznisa i sirovog darvinizma. Bez njegove teatralnosti, LHP bi verovatno ostao zatvoren u prašnjavim sobama loža ili ekstremno desnim podzemnim strukturama. U tom smislu mogu sumirati da se moderni LHP uobličio kroz veliku sintezu tri struje, gde je svaka dodala svoj specifični začin u taj mračni koktel. 

LaVej, kao pokretač prve struje, uradio je ono što niko pre njega nije smeo,  proglasio je da je đavo samo simbol, a da je pravi Bog sam čovek i njegovi nagoni. On je LHP sveo na psihologiju. Transgresija više nije bila opasna alhemija, već šok terapija protiv hrišćanske represije. Takođe, LaVej je savršeno dobro razumeo moć imidža. Crni plaštovi, ritualne sobe i saradnja sa holivudskim zvezdama učinili su LHP i estetikom, a ne samo doktrinom. To je bio prvi korak ka onome što danas vidimo u muzičkoj industriji. LaVejov sistem je bio ograničen na ovaj svet. On nije nudio besmrtnost ili zastrašujuća i ekstremna iskustva, radi duhovnog uspona, već samo bolji život ovde i sada. To je stvorilo glad za nečim dubljim, što je dovelo do Akvina.

Kada je Akvino 1975. napustio LaVeja, on je modernom LHP-u dao kičmu. Akvino uvodi koncept Xepera, svesne evolucije pojedinca ka stanju boga. To više nije bio samo hedonizam, već radikalni napor da se svest odvoji od prirodnog poretka. Akvino je privukao oficire, naučnike i umetnike. Moderni LHP postaje sistem za one koji znaju i usuđuju se. Ovde se ponovo javlja motiv izabranosti i duhovne aristokratije. 

Dok je Amerika pravila institucije (Crkva Satane, Setov Hram), Evropa je sedamdesetih i osamdesetih godina radila na mračnoj romantici i inicijacijskom vampirizmu (Zeleni Red, Dragon Rouge u Švedskoj, i dr.). Evropski LHP je bio mračniji, više okrenut korenima, runama, nordijskim bogovima tame (Loki, Hel) i onostranim entitetima. Ovde se aktuelizuje ideja da je svest uljez u prirodi i da mora crpeti energiju iz kosmosa da bi opstala. To je moderni odjek Mejrinkovog samosakaćenja adepta LHP, ali predstavljen kao vrhunski uspeh inicijacije. 

U suštini, moderni LHP je prestao da bude religija i postao je operativni sistem kulture. On nas uči da nema objektivnog morala, već samo onoga što tvoja Volja može da nametne te promoviše ideju da je samosakaćenje (odvajanje od empatije, porodice, tradicije) cena koju moraš platiti da bi postao bog (samooboženje). Sada, kada pogledamo unazad, od indijskih groblja, preko dionizijskih mahnitosti, do Himlerovog dvorca i Akvinovih rituala, vidimo da je cilj uvek bio isti: pobuna protiv ograničenja ljudske prirode.

LHP levica kao antifa-LHP

Dok su se temelji zapadnog LHP-a (od Krolija do Akvina) čvrsto oslanjali na hijerarhiju, elitizam i aristokratski individualizam (što prirodno naginje desnici), moderna „levičarska“ transformacija LHP-a se oslanja na transgresiju kao alat društvene dekonstrukcije. Taj prelazak, ili „hidžra“, dogodio se kroz tri ključne faze koje su LHP izbacile iz dvorca Vevelsburg u srce progresivnog aktivizma. Tradicionalni LHP je težio Nadčoveku, onome ko je iznad zakona jer je moćniji. Međutim, postmoderna levica je redefinisala pojam „izvan zakona“. U novom narativu, demonizovane grupe (društveno potlačeni, manjine) vide se kao prirodni saveznici LHP simbola. Lucifer više nije moćni tiranin, već prvi pobunjenik protiv nebeske diktature. Satanic Temple (TST) u tom smislu predstavlja najčistiji primer ove promene. Za razliku od LaVeja, TST koristi satanske simbole isključivo u svrhe levičarskog aktivizma (sekularizam, prava na abortus, LGBT prava). Oni su LHP pretvorili u civilnu religiju otpora.

Suština LHP-a je uvek bila razbijanje dualnosti. U tradicionalnom LHP-u, to je značilo razbijanje dualnosti između „svetog“ i „nečistog“. Na modernoj levici, to se primenjuje na pol, rod i društvene norme. LHP se ovde koristi kao filozofski malj za razbijanje tradicionalne porodice i patrijarhalnih struktura. Bogovi koji su „androgini“ (poput Bafometa) postali su ikone rodne fluidnosti, a ne više alhemijske ravnoteže.

Uspon levičarskog LHP-a je bio i direktna reakcija na prisustvo neonacizma unutar scene. Grupacije poput Joy of Satan (koje kombinuju sumersku mitologiju sa ekstremnim antisemitizmom) ili Order of Nine Angles (koji promovišu opasne društvene poremećaje i aktivnosti radi evolucije) postale su, kao izraz krajnje desnice i fa svetonazora, neprihvatljive i odbojne za postmoderni antifa vouk (woke) duh. To je stvorilo vakuum koji je popunila nova generacija „socijalno svesnih“ okultista. Oni su preuzeli estetiku tame, ali su joj dali egalitarni cilj. Umesto „moći za elitu“, sada se traži „osnaživanje za sve potlačene“.

Međutim, tu postoji jedna kontradikcija. Dok se LHP naizgled preselio na levicu, on je u pozadini ostao alat moći. Holivud i korporativna kultura promovišu levičarski LHP jer on savršeno služi atomizaciji društva. Čovek koji je sam svoj bog, bez korena, tradicije i porodice, idealan je potrošač. LHP koji je nekada služio za beg iz zatvora duha, sada se koristi za izgradnju digitalnog zatvora u kojem je svako zvezda, ali niko nema stvarnu moć. Izgleda da je ovaj prelazak LHP-a na levicu zapravo konačna varka sistema. Kao da se mračna svest (predatorski parazitizam) prilagodila novom dobu, menjajući crnu uniformu za progresivni narativ, kako bi nastavila istu žetvu ljudske pažnje i energije. To je najopasnija tačka savremenog okultizma: desakralizacija i konzumerizam transgresije. Timoti Donahju i slični autori su zapravo influenseri u sferi mračnog misticizma, koji su od LHP napravili neku vrstu duhovnog fast-fooda. Ovo svojevrsno pripitomljavanje LHP-a nije ništa drugo do postmoderna simulacija, a posledice su višestruke i duboko uznemirujuće iz perspektive tradicionalne gnoze.

Tradicionalni grimoari (poput Goetie ili Abramelina) nisu bili složeni samo zbog teatralnosti ili skrivanja znanja. Te procedure, post, molitva, zaštitni krugovi, precizni sati za rad, služile su kao psihološki i energetski imunitet. One su osiguravale da samo osoba čija je Volja već iskovana može stupiti u kontakt sa onim što nazivamo demonskim (bilo da su to arhetipovi dubokog nesvesnog ili eksterni entiteti). Kada ukloniš proceduru, ti uklanjaš zaštitnu barijeru. Mladi ljudi ulaze u ta stanja svesti potpuno otvoreni, postajući posude za energije kojima ne mogu da upravljaju. To nije demokratizacija, već izlaganje nezaštićenih. 

Ono što neki savremeni akteri LHP-a rade (iako sa suprotnih ideoloških polova) jeste ukidanje hijerarhije napora. U tradicionalnom LHP-u, posvećenik mora da zasluži svoje mesto. Transgresija je teška jer ide uz strašnu odgovornost. Danas je demon sveden na prijatelja, terapeuta ili asistenta za ispunjavanje želja (novac, seks, osveta, samovažnost). Ovo je puki materijalizam maskiran u duhovnost. Umesto da čovek služi Velikom Delu, on pokušava da natera sile univerzuma da služe njegovom malom egu. Neko od njih bi na to rekao: pa šta? Još bi mi uputili prekor da ljude odgovaram od praktikovanja crne magije i LHP-a! Mi upravo hoćemo da naš mali ego postane veliki. I sve bi to bilo divno i prihvatljivo da nije u pitanju nečiji projekat, dizajn društvenog inženjeringa.

Problem sa prečicama u LHP-u je taj što one uvek vode ka parazitizmu. Ako ne prođeš kroz proces uništenja ega (što je cilj tradicionalnog LHP-a), ti samo puniš svoju svest demonskim slikama. Rezultat nije adept, već opsednuti. Dobijamo generaciju ljudi koji su ubeđeni da su bogovi, dok su zapravo samo marionete sopstvenih najnižih nagona i nesvesnih impulsa koje su sami prizvali, a ne znaju kako da ih kontrolišu. Danas svaka mlada osoba može preko Jutjuba, TikToka ili PDF priručnika da prizove Paimona ili Lilit. To je desakralizacija ponora. Kada se Ponor pretvori u turističku atrakciju, on prestaje da bude mesto inicijacije i postaje mesto nevidljivog ropstva. Mejrinkov Bartlet Grin bi bio oduševljen današnjom LHP infantilnom balavurdijom, jer ništa ne hrani mračnu večnost jednog Crnog brata bolje od hiljada neiniciranih, zbunjenih duša koje se igraju sa vatrom, misleći da je to samo dekoracija. 

Naravno, pitanje je da li je ovaj trend nezaustavljiv dok god postoji digitalna kultura koja nagrađuje brzinu i šok, ili će se s vremenom desiti prirodna selekcija gde će samo oni koji se vrate tradiciji opstati? Tehnomagija je logična završnica ovog procesa. To je mesto gde se drevni parazitizam svesti susreće sa algoritmom, a digitalna mreža postaje novi astralni plan. U tom svetu, pripitomljeni demoni postaju kodovi, a ljudska pažnja (i energija) se žanje brzinom svetlosti. Svojevrsna demokratizacija i desakralizacija LHP-a, što recimo zastupa Timoti Donahju, i Akvinov psihološki rat tu nalaze svoju konačnu sintezu: sistem u kojem je svako ubeđen da je mag sopstvene stvarnosti, dok zapravo samo hrani Crno Sunce digitalnog Levijatana. Najradikalniji otpor u takvom svetu, i jedini pravi LHP čin, jeste povratak onoj surovoj, tradicionalnoj disciplini.

Setijanizam kao teistički satanizam: Majkl Akvino i Setov Hram

Majkl Akvino (1946-2019), disident Crkve Satane nije neka sasvim marginalna i sumnjiva osoba. On bio potpukovnik američke vojske, obaveštajac i specijalista za psihološko ratovanje, član Zelenih beretki, a osim toga doktorirao je političke nauke na Kalifornijskom univerzitetu. Učestvovao je u vijetnamskom ratu. Služio je kao NATO oficir za vezu u nekoliko evropskih zemalja, gde je razvio veze sa evropskom krajnjom desnicom. Navodno je bio vođa grupe Monarh povezane sa čuvenom CIA operacijom Gladio. Pri kraju karijere radio je za Meril Linč. Reklo bi se, za razliku od LaVeja, da je Akvino bio mnogo ozbiljnija ličnost. Otud je i njegov pristup satanizmu ozbiljniji nego LaVejev. U tom smislu, Akvinov satanizam je preimenovan u setijanizam, pošto je on smatrao da bi sa Satanom trebalo komunicirati u njegovom izvornom obliku, a to je drevni egipatski bog Set. Navodno, kako tvrdi Akvino, godine 1975. Satana mu se ukazao i rekao da je on zapravo bog Set. Akvino se pridružio Crkvi Satane 1969. godine i brzo napredovao u njenoj hijerarhiji. Kasnije je odbacio LaVejev ateizam, materijalizam i pohlepu za novcem. Oformio je posebnu grupu poznatu kao Setov Hram 1975. godine, koja se može okarakterisati kao teistički satanizam, ali organizovan u obliku inicijacijskog sistema.

Nije Majkl Akvino jedini oficir visoko etabliran u svetu modernog okultizma. U tom svojstvu vredi pomenuti potpukovnika Grejdija MekMurtrija (Grady Louis McMurtry, 1918-1985, lider O.T.O. Alistera Krolija u SAD). Takođe, značajan je britanski general-major Fuler (J.F.C. Fuller, 1878-1966). Zanimljivo je da je Fuler bio jedini strani predstavnik na prvim vojnim manevrima nemačkog Vermahta 1935. godine. Fuler je bio poznat kao simpatizer nemačkog nacizma i član Mozlijeve Britanske unije fašista i nacionalnih socijalista. Takođe, bio je jedan od učenika Alistera Krolija. Karl Germer (1885-1962), poznat kao Frater Saturnus, takođe je bio značajan među Krolijevim sledbenicima. Germer je u mladosti bio nemački vojni obaveštajac.

Akvino je u mnogim stvarima sledio Krolijev modus operandi. Tako mu je Set, po uzoru na Krolijevog Ajvaza, diktirao The Book of Coming Forth by Night, (Knjiga izlaska u noć), knjigu nastalu automatskim pisanjem, što Akvina stavlja u ulogu proroka tog božanstva, kao što je Kroli sebe proglasio prorokom boga Horusa. Naslov te knjige ima obrnuto značenje od Egipatske knjige mrtvih koja se obično prevodi kao Knjiga izlaska u dan, i odnosi se na vaskrsenje u zagrobnom svetu. Norveški akademski istraživač ezoterizma, Asbjorn Direndal, u tom slučaju vidi sličnost između Krolijevog raskida sa Mek Gregorom Metersom i Akvinovog sa LaVejem. Kao što je Kroli iskoračio više i dalje od svog učitelja, isto je uradio i Akvino. Akvino je smatrao da na neki način nadograđuje i ispravlja Krolijev rad. Otud je tvrdio da je motiv čuvene Stele otkrovenja iz muzeja u Kairu, koja je bila okidač temeljnog Krolijevog mističnog iskustva, pogrešno protumačen od strane samog Krolija. Stela otkrovenja, po Akvinu, sadrži reference na druge bogove i na stariji ciklus egipatskih mitova od onih za koje je Kroli mislio da ih identifikuje. Tako, kaže Akvino, Horus nije Ozirisovo dete, već Setov blizanac. 

Međutim, kako primećuje Direndal, Akvino, budući da eksplicitnije od LaVeja odbacuje Krolijev koncept poništenja sopstva, (setimo se, to je mistični koncept karakterističan za Put Desne ruke), sebe stavlja u položaj onog tipa magičara koje Kroli opisuje izrazom Crni Brat. Budući da Kroli te stvari opisuje na način vlastitog shvatanja kabale, Akvino odbacuje samu kabalu, jer u njegovoj Knjizi izlaska u noć nema ničeg kabalističkog. Stoga, po Akvinovom shvatanju nema nikakvog (kabalističkog) bezdana (lažna sefira Daat), pa ni prelaska preko njega, a što je značajna stavka u Krolijevoj mitologiji. Za Akvina nema Puta Desne ruke na nivou stepena posvećenja Magister Templi (Majstor Hrama), već postoji samo Put Leve ruke, što je, kako kaže Akvino, puno opasnosti. U pitanju je proces, a ne jednokratni test prelaska bezdana, kako kaže Akvino, prepun stalne opasnosti koja postoji od trenutka kada pojedinac potpuno spozna sebe kao Magistera.

Podsetiću, izraz Crni Brat odnosi se na adepta koji je na svom putu napredovao do najviše tačke pre suštinskog preobražaja. Ta tačka uspenja nalazi se na Desnom stubu kabalističkog dijagrama Drveta života, konkretno na nivou sefire Hesed. No, adept se na tom nivou ne može dugo zadržati jer je samim tim što se našao na desnoj strani Drveta sebe doveo u neravnotežu. Otud on nema izbora nego da pređe bezdan i odustane od svog života prepuštajući se večnom životu i jedinstvu sa božanskim. Crni Brat je, po Kroliju, onaj ko je odlučio da napravi tvrđavu oko svog Hrama (suptilnog tela?) i tako ostane da visi u ambisu prepušten destruktivnim silama oličenim arhidemonom koji se zove Horonzon.

Po učenju setijanizma, Set je jedini pravi bog i on je pomogao čovečanstvu darujući mu intelekt sklon preispitivanju, nazvan „Crni plamen“, koji ljude razlikuje od drugih životinjskih vrsta. U Akvinovom setijanizmu Set se ne obožava kao božanstvo već se visoko ceni kao učitelj kojeg treba slediti. Setijanizam promoviše ideju da bi praktikanti trebalo da teže samooboženju i tako postignu besmrtnost svesti. Za setijance magija je sila kojom se može manipulisati kroz rituale, ali priroda tih rituala nije strogo određena od strane same organizacije. Akvino je opisao setijanske prakse kao crnu magiju. Nakon inicijacije u Setov Hram, član može napredovati kroz niz od šest stepenova, od kojih svaki zahteva veće odgovornosti prema grupi. Posledično, većina članova ostaje u prva dva stepena. Setovim Hramom upravlja visoki sveštenik ili visoka sveštenica, zajedno sa širim Savetom devetorice. Organizacija je takođe podeljena na grupe poznate kao piloni, putem kojih članstvo može da međusobno komunicira kako bi unapredili svoj magijski rad u određenim oblastima. 

Ostvarenje istinske prirode člana Setovog Hrama naziva se „postajanje“ ili „dolazak u bivstvovanje“ i predstavlja se egipatskim hijeroglifskim pojmom kheper, ili „Xeper“. Ovaj izraz je opisan u Knjizi izlaska u noć kao „Reč eona Seta“. Ovo setijansko postajanje, odnosno dolazak u bivstvovanje, podseća na krolijevski koncept spoznaje istinske volje i ostvarenja kontakta sa anđelom čuvarem. Članovi nastoje da sačuvaju i ojačaju svoje „izolovano, psiho-centrično postojanje“, što je jedna od karakteristika Puta Leve ruke. Ova ideja je u suprotnosti sa tradicionalnim ciljem hermetičkih i zapadnih mističnih praksi (Put Desne ruke), koje teže predaji ega u jedinstvo sa Bogom ili nekim univerzalnim metafizičkim faktorom. Setov Hram uči da je pravo sopstvo, ili suština, besmrtno, a Xeper je sposobnost usklađivanja svesti sa tom suštinom. Akvino je podučavao da postoji zagrobni život za one koji dostignu potreban nivo individualnog razvoja. Taj zagrobni život može se odvijati u subjektivnom univerzumu pojedinca. Oni koji nisu u stanju da dostignu ovaj nivo raspadaju se u nepostojanje nakon smrti fizičkog tela. 

Timoti Donahju, u knjizi Black Magick The Left Hand Path, upućuje kritiku na račun Akvinovog učenja koje poistovećuje religijsko božanstvo Seta sa subjektivnošću dostupnom kroz supraracionalnost. Po Timotiju to zvuči kao maštovit način da se kaže da to biće postoji isključivo u ljudskom mozgu. On objašnjava da se neologizam supraracionalno odnosi na a priori konceptualizaciju, za razliku od empirijskih pojava. Pojednostavljeno rečeno, Timoti kaže da setijanci smatraju kako je tzv astralni entitet ništa drugo do cerebralni saputnik u glavi, slično stanju u kojem pacijent sa šizofrenijom halucinira fantazijske likove u sopstvenoj stvarnosti. Ako je sve cerebralno, zapitajmo se onda kakve je prirode Akvinovo magijsko iskustvo?

Egipatski bog Set

Samoinicijacija se kod Akvina definiše kao znanje koje predstavlja spoj intelekta i intuicije. U skladu sa naglaskom na individualnosti, Setov Hram podstiče svoje članove da slave sopstveni rođendan i ne propisuje nikakav drugi kalendar verskih proslava. Takođe, vredi pomenuti da je i Akvinova organizacija imala svoje disidente, pa je tako 1979. godine Ronald Baret (Ronald Keith Barrett), osnovao sektu Anubisov Hram koja je funkcionisala do 2010. godine. Pomenuti Akvinov disident Ronald Baret je predstavio Xem kao svoju eonsku reč, navodeći je kao prirodan i neophodan dalji razvoj Akvinovog Xepera. Akvino je kasnije priznao Xem kao vredan magijski koncept za istraživanje, ali je smatrao da je Baretovo insistiranje na njenoj isključivosti nespojivo sa individualističkom filozofijom Setovog Hrama.

Prihvatajući staru gnostičku ideju eona poput Krolija, Akvino je usvojio i njegovu trodelnu podelu na Eon Izide, Eon Ozirisa i Eon Horusa, ali je toj podeli dodao Eon Satane, koji je datirao od 1966. do 1975. godine, a zatim Eon Seta, sa počektom od 1975. godine nadalje. Iako je predstavio ove hronološke okvire, Akvino je takođe prikazao eone ne toliko u svojstvu vremenskih perioda koliko stanja uma koja mogu postojati istovremeno. Akvino je naglasio ono što je smatrao razlikom između objektivnog i subjektivnog univerzuma. U njegovoj doktrini, objektivni svet se shvata kao prirodni svet i kolektivni sistem značenja čovečanstva, dok se subjektivni univerzum shvata kao svet individualnog iskustva i individualnih sistema značenja. Sledeći Krolija, Akvino je magiju definisao kao „izazivanje promene u skladu sa voljom“. 

Za razliku od LaVeja, Akvino je izražavao verovanje u razliku između crne i bele magije. Belu magiju je opisivao kao „visoko koncentrovani oblik konvencionalnog religijskog rituala“, karakterišući je kao „svestraniju“, „manje tešku“ i „manje opasnu“ od crne magije. Međutim, kritikovao je belu magiju kao prevaru i samoobmanu koja obmanjuje svest da poveruje kako je prihvaćena u objektivnom univerzumu. Takođe, Akvino je podelio crnu magiju na dva oblika: nižu crnu magiju i višu crnu magiju. Tvrdio je da niža crna magija podrazumeva „nagovaranje“ stvari koje postoje u „objektivnom univerzumu“ da deluju na željeni način. U ovu kategoriju svrstao je scensku magiju, psihodrame, politiku i propagandu. Suprotno tome, izraz viša crna magija koristio je za promene u subjektivnom univerzumu magičara, omogućavajući im da ostvare sopstvo u skladu sa principom Xeper. Među Akvinovim sledbenicima je prihvaćeno da promene u objektivnom univerzumu mogu nastati kao rezultat više crne magije, ali se takvi efekti smatraju sekundarnim u odnosu na uticaj koji imaju na subjektivni univerzum.

Timoti Donahju se kritički osvrće na Akvinovo učenje koje svodi magiju na običnu scensku delatnost i psihodramu, dok zvanična literatura Setovog Hrama jasno pokazuje odsustvo bilo kakve natprirodne dimenzije magije. Po Timotiju, Akvino skreće sa puta mudrosti kada tvrdi da pojmovi Leva i Desna ruka sami po sebi ne podrazumevaju nikakav moralni ili etički stav, jer se odnose na tehnike i sisteme. Timoti kaže da bez neophodnog etičkog utemeljenja, ne postoji način da se odredi koje tehnike pripadaju stazi. Filozofija izvodi svoje postupke iz svojih principa, a ne obrnuto, tj. etika određuje ponašanje; ponašanje ne određuje etiku. Dalje naglašava Timoti, Akvino podržava lažnu dihotomiju niže i više crne magije, što je pogrešna podela koju Put Desne ruke propoveda kako bi se potisli ljudski instinkti u korist božanskog zakona. Po Timotiju, svi magijski činovi su validni, sve dok ispunjavaju principe Puta Leve ruke. Iluzorna religijska podela između božanske uzvišenosti i životinjske niskosti nema osnova u crnoj magiji, jer čarobnjaci ne veruju u božanstvo. Timoti kaže da postupci koje Desna ruka smatra „niskim“, poput seksualnog i ekonomskog ispunjenja, mogu itekako nadahnuti zdrav uspon u karakteru čarobnjaka. Setov Hram, zaključuje Timoti, nije pružio nikakav rad na stazi u oblasti proricanja, opsednutosti ili putovanja duše, što je za Timotijevu generaciju magičara Puta Leve ruke prilično bitno.

Kao što sam već nagovestio na početku ovog odeljka, Akvino je bio povezan sa raznim neonacističkim grupama u Evropi, a što je možda bilo u skladu sa njegovim obaveštajnim zadatkom. Pa ipak, on je često bio optuživan da je simpatizer nacističke ideologije te da je posebno bio fasciniran vezom između okultizma i nacizma. U tom smislu Akvino je 1983 izveo ritual u Valhali, odnosno podzemnoj odaji čuvenog Vevelsburg zamka u Nemačkoj koji je služio kao okultni hram i baza Hajnriha Himlera. Nedugo nakon toga osnovao je Red Trapezoida, koji je predstavljao posebnu grupaciju unutar Setovog Hrama. Jedan od najpoznatijih članova Reda Trapezoida je Stiven Flauers (Stephen Edred Flowers ili Edred Thorsson), univerzitetski profesor, runolog, propagator okultizma, posebno neogermanskog paganizma i odinizma. On je pomogao u stvaranju Germanskog neopaganskog pokreta u Severnoj Americi.

Majkl Akvino ostaje jedna od najkompleksnijih i najkontroverznijih figura modernog okultizma. Njegova biografija, koja spaja sjajnu vojno-obaveštajnu karijeru sa ulogom proroka i osnivača nove religijske struje, sama po sebi predstavlja anomaliju koja nadilazi uobičajene predstave o ezotericima. Setov Hram, zasnovan na raskidu sa LaVejevim materijalizmom, uneo je u savremeni satanizam teološku dubinu, inicijacijsku strukturu i filozofsku sofisticiranost, naslonivši se na krolijevsku tradiciju, ali i radikalno je preoblikujući. 

Upravo taj odnos prema Kroliju otkriva ključnu tenziju u Akvinovoj misli. On usvaja krolijevski okvir eona i magijskog rada, ali odbacuje kabalistički univerzalizam i koncept poništenja sopstva. Na taj način, Akvino pokušava da izgradi čisti Put Leve ruke, lišen onoga što on vidi kao zablude Puta Desne ruke, uključujući i one koje su se uvukle u Krolijev sistem. Njegovo insistiranje na samooboženju i na subjektivnom univerzumu kao primarnoj sceni magijskog rada (Xeper), predstavlja dosledno razvijanje adversarijalnog principa na individualnoj ravni.

Međutim, paradoks Akvinovog nasleđa leži u njegovoj kolektivnoj, pa i političkoj dimenziji. Dok doktrina Setovog Hrama slavi ekstremni individualizam, Akvinova biografija otkriva čoveka duboko ukorenjenog u hijerarhijske i tajne strukture državnog aparata, s one strane obične profesionalne službe. Njegove veze sa evropskom krajnjom desnicom, ritual u Vevelsburgu i osnivanje Reda Trapezoida, ukazuju na magijski rad koji nije bio usmeren samo ka subjektivnom univerzumu, već i ka širim, kolektivnim i istorijskim silama. Time se Akvino, paradoksalno, približava onome protiv čega je Put Leve ruke nominalno usmeren. Ne radi se o službi državi u običnom smislu, već o pokušaju magijskog delovanja na nivou koji podrazumeva upravo one hijerarhije i kolektivne identitete koje filozofija samooboženja navodno prevazilazi.

Konačno, pitanje Akvinove lične vere u Setovo ukazanje ostaje otvoreno. Bilo da je reč o autentičnom mističnom iskustvu, sračunatoj mistifikaciji ili, pak, proizvodu suptilnih psiholoških manipulacija čiji je i sam mogao biti deo, to ne umanjuje stvarni uticaj njegovog dela. Rasprave koje su pokrenuli Akvino i njegovi kritičari, poput Timotija Donahjua, i dalje oblikuju razumevanje Puta Leve ruke. Njegovo delo i život svedoče da je Put Leve ruke, uprkos svojim adversarijalnim aklamacijama, neizbežno isprepletan sa društvenim i istorijskim kontekstom koji ga okružuje.

Uobličavanje savremenog Puta Leve ruke (LHP)

Kako je objasnio švedski akademski istraživač ezoterizma Kenet Granholm u knjizi Dark enlightenment, izraz Put leve ruke u zapadnjačkoj literaturi u upotrebi je još od XIX veka u tumačenjima indijskih religijskih izvora, posebno tantre. Rani komentatori, poput Vilijama Vorda (1769–1823) i Horasa H. Vilsona (1786–1860), predstavljali su hinduističku tantru kao odvratan i degenerisan oblik religije. Dok mnogi tantrički tekstovi navode sedam ili više puteva, ideja da se tantra može lako podeliti na dve glavne tradicije: Vamamarga ili Vamačara (levi put) i Dakšinamarga ili Dakšinačara (desni put), na kraju se pojavila sa već uspostavljenom okultnom podelom na crnu i belu magiju. Pojmovi levo i desno već su dugo bili deo okultnog shvatanja te zasnovani na biblijskoj tradiciji, ali je tek Helena P. Blavatska popularizovala ovu indijsku i tantričku vezu. Ideja o dobroćudnom Velikom belom bratstvu bila je uobičajena za okultizam druge polovine XIX veka, kao i predstava da ono ima svoj pandan u zlonamernim i sebičnim Crnim adeptima ili Braći leve strane. Međusobne optužbe za rad sa ovim zlonamernim silama bile su popularne među zavađenim frakcijama tadašnjih okultista.

Krajnje uopšteno, ono što smatram zajedničkim stajalištem većine savremenih poklonika Puta Leve ruke (LHP) jeste anarhistički individualizam po kome nema dogme i nema poslušnosti. Naravno, neki bi rekli da to nije sasvim tačno, jer među onima koji sebe uvrštavaju u LHP postoje međusobne nesaglasnosti povodom osnovnog određenja struje sa kojom se poistovećuju. Naime, nije svako ko se tako identifikuje priznat od strane svih kao takav. Nije svaki deklarisani satanizam neosporno deo LHP, niti svako ko ide tom stazom sebe vidi kao satanistu i crnog maga. Poznati britanski okultista Kenet Grant svrstao je sebe i svoju magijsku grupu u LHP, ali je odbio svaki satanizam i crnu magiju. Istraživač Kenet Granholm je opisao LHP kao izraz istovremeno širi i uži od pojma satanizam. Po Granholmu, LHP karakteriše ideologija individualizma, čak i kada to podrazumeva postojanje grupe i zajedničkog magijskog rada. Tu je uvek reč o ličnom napretku i razvoju. Druga karakteristika jeste cilj za postignućem samooboženja (self-deification), te naposletku imamo izraziti antinominalizam. Pitanje tog samooboženja je posebno zanimljivo, budući da mračni magovi teže biti poput bogova, ali veliko je pitanje kakvog su karaktera ti bogovi. Uzimajući u obzir njihove afinitete i prirodu sila sa kojima opšte magijskim putem, možemo sasvim razumno zaključiti da je reč o mračnim bogovima. Iz neke konvencionalne perspektive njihovo samooboženje zapravo je samo-odemonjenje. 

U idealnom smislu neko ko ide tim putem ne bi trebalo da se povinuje nikakvom autoritetu nego vlastitom instinktu, odnosno intuiciji. Put Leve ruke, između ostalog, karakteriše volja za moć i izraženija beskrupuloznost. Osim što teži moći, posvećenik LHP teži samooboženju i konačno – besmrtnosti, jer ta staza ima svoje načine i za to. Neko ko ide stazom Leve ruke nije gnostik, i nije vernik, već aktivno komunicira sa nevidljivim onostranim, ali bez prizivanja koje podrazumeva religijsko obožavanje. Put Leve ruke nije vera već polje aktivnog delovanja. 

Iz perspektive LHP, Put Desne ruke je nešto svakako pogrešno, čak i mizantropsko, jer insistira na ograničavanjima, poštovanju hijerarhije, poslušnosti na osnovu vere u fikciju Boga ili bogova. Put Desne ruke, po mišljenju poklonika LHP, poništava sopstvo utapanjem u Boga, ili ništenjem u nirvani, kao i raznim učenjima o susprezanju instinkta i životinjske prirode čoveka. Verujem kako mnogi moderni ljudi imaju slične opšte stavove, ali ih to još uvek ne svrstava na stazu LHP. Ove polazne pretpostavke navodim da bih naglasio koliko su osnovna gledišta LHP utkana u opšte raspoloženje i duh našeg vremena. Mi možemo rado prihvatiti mnoge stavove Puta Leve ruke iako bismo negirali bilo kakvu vezu, a kamo li poistovećivanje, sa onima koji su aktivno i svesno na tom putu. Mnogima poklonici LHP deluju kao nekakva sumanuta sociopatska i psihopatska mračnjačka strašila, ali bi se svakako iznenadili kada bi otkrili koliko zajedničkih tačaka imaju sa njima. Na neki način, u svakome od nas čuči skriveni satanista, ali se još uvek nije oslobodio. Naravno, nisu svi satanisti isti. I tu postoje nijanse i značajne razlike. Svugde, pa tako i na stazi LHP, postoje različiti oblici okultne ideologije. Ukoliko bismo svet okultizma delili na htonsku i uransku prirodu, LHP bi svakako pripao onom htonskom. Upravo u toj htonskoj komponenti možemo tragati za istorijskim i mitološkim izvorima onog okultnog mentaliteta čije je jedno od ishodišta moderni LHP.

Granholm pominje ulogu Alistera Krolija za razvoj savremenog LHP. Iako Kroli nije sebe uvrštavao u LHP, (naprotiv, on je omalovažavao svoje protivnike kao pripadnike Crnog bratstva), Granholm naglašava da je njegova upotreba seksa kao inicijacijskog alata, zatim njegov antinomijski stav prema konvencionalnom društvu i religiji, fokus na volju kao primarno oruđe maga i njegov beskompromisni stav prema duhovnom napretku, imalo značajan uticaj na LHP. U neku ruku Krolijevi spisi, a posebno njegova poezija, uticali su recimo na Antona Šandora LaVeja, osnivača Crkve Satane, iako se LaVej negativno odnosio prema dotadašnjoj tradiciji okultizma na Zapadu, a što uključuje i samog Krolija. Ipak, kod LaVeja postoje određene sličnosti sa Krolijem. 

U tom smislu, norveški profesor Asbjorn Direndal (Asbjørn Dyrendal), u eseju Satan and the Beast. The Influence of Aleister Crowley on Modern Satanism, navodi primer sličnosti između LaVejeve filozofije i Krolijevog pamfleta o slobodi Liber Oz. Načelno, LaVej je usvojio Krolijevo određenje magije kao nauke i umetnosti izazivanja promene u skladu sa voljom. Drugo veliko ime modernog satanizma, Majkl Akvino, (osnivač organizacije Setov Hram), kako primećuje Direndal, bavi se Krolijem neposrednije i detaljnije nego LaVej, pokazujući mnogo veće interesovanje za Krolijeve ideje. Maksin Ditrih (osnivačica organizacije Joy of Satan), ima jednu zanimljivu opasku vezanu za Krolija. Poznato je da je Kroli imao viziju bića nalik modernim predstavama vanzemaljaca, sa velikom glavom, ogromnim čelom i malim licem, a koje je nazvao Lam. Navodno je Lam isto što i Ajvaz, glasnik boga Horusa koji je Kroliju izdiktirao njegovu čuvenu Knjigu Zakona u Kairu 1904. godine. Ditrih, koja dolazi sa krajnje desnog ideološkog spektra, za Lama kaže da je to u pitanju Jahve, što automatski stvara negativnu konotaciju i samim tim biva jasan i stav njene organizacije spram Alistera Krolija. Krolijev antinominalistički imidž takođe nije bez značaja u konstrukciji imaginacijskog okvira koji pogoduje rađanju satanizma. Ipak, u XXI veku Krolijeva slika je u priličnoj meri izbledela da bi predstavljala bilo kakav uzor savremenim satanistima. No, jedno je gotovo izvesno, da svako ko iole ozbiljnije kroči stazom okultnog, pre ili kasnije mora naići na Krolija.

U drugoj polovini XX veka počeo je proces uobličavanja satanističke ideje, a što u pogledu ideološke čistote (ili jasnoće) nije bilo bez kontroverzi, niti je dosezalo dubinu u nekom praktičnom smislu, često se zadržavajući na fantazmagoričnom, površinskom, revijalnom i teatralnom. Kasnije se pojavila nova, treća generacija koja je satanizam usmerila više ka magijskom, a neretko imamo na delu sinkretizam evropske satanističke tradicije sa mračnim elementima afro-karipskih i afro-brazilskih kultova. U nekakvom ideološkom ključu, posleratnu generaciju možemo nazvati satanistima desnice i često neo-nacizma, dok ovu koja posle dolazi neretko karakteriše anarho-levičarski pristup. U zasebnim tekstovima baviću se ključnim imenima te prve posleratne generacije satanista čiju pripadnost LHP neki osporavaju, a to su Anton LaVej, Majkl Akvino, Dejvid Mjat (Anton Long), njihove organizacije i grupe proistekle od njih. Oni pripadaju drugoj generaciji satanista, dok kao predstavnike prve generacije možemo navesti imena kao što su Marija de Naglovska (1883-1936, Rusija, Italija, Francuska) i Ben Kadoš (Carl William Hansen, 1872-1936, Danska). Između njih i druge generacije satanista ne postoji nikakva veza, a osim toga, pomenute ličnosti je teško nazvati satanistima u kontekstu savremenog satanizma, pa ipak oni su se u određenoj meri poistovećivali sa satanizmom. 

Takođe, vredi pomenuti i tzv „kulturalne sataniste“, što se odnosi na intelektualce i umetnike koji su Satanu videli kao simbol oslobođenja i pobune, a ne zla. U tu grupu spadaju veliki pesnici kao Persi Buše Šeli, Lord Bajron, Šarl Bodler, August Strindberg, Stanislav Pšibiševski (Stanislaw Przybyszewski), Vilijem Blejk i Vilijem Hazlit. Oni su u poemi Džona Miltona „Izgubljeni raj“ (Paradise Lost) videli Satanu kao simbol harizmatičnog i odvažnog vođe pobune protiv Božje tiranije, odnosno represivnog društvenog poretka aristokratije i sveštenstva. Oni nisu obožavali Satanu, odnosno radije Lucifera, kao božanstvo već su u njemu pre svega videli pozitivan, slobodarski i progresivan simbol.

Dalje, Granholm kaže da je kao i kod mnogih drugih aspekata ezoterizma XX veka, popularna kultura takođe odigrala važnu ulogu za uobličavanje LHP. Kao jedan od najvažnijih izvora za popularizaciju samog izraza Put Leve ruke, Granholm navodi Denisa Vitlija (1897–1977), koji je u mnogim svojim romanima uključivao sataniste koji su se identifikovali kao adepti LHP. Međutim, za razvoj samog imaginarijuma Leve ruke, nesumnjivo je zaslužan Hauard Filipsa Lavkraft, Kenet Grant, a u manjoj meri i Ostin O. Sper. Ipak, sve što je prethodno izneto jeste nešto što bi neki istraživač mogao zaključiti, i tu bi svakako bio u pravu, ali, ključni okultni izvori uobličavanja savremenog LHP su sasvim jasni. Reč je o knjigama, a to su korpus knjiga tzv solomonske magije (Veliki i Mali Solomonovi ključevi), Sveta Magija Abramelina Maga i još nekoliko naslova tzv grimoarske literature.

Ako savremeni LHP posmatramo u celini, postaje jasno da to nije ni religija, ni filozofski sistem u klasičnom smislu, niti puki derivat satanističke subkulture. Pre bi se reklo da je u pitanju egzistencijalna strategija nastala u senci modernog sveta u kome su tradicionalni mitovi izgubili autoritet, a transcendencija postala psihološka kategorija. Od ranih orijentalističkih projekcija tantre, preko okultnih konstrukcija XIX veka, Krolijevog antinominalnog mita o Volji, LaVejovog sekularnog satanizma, pa sve do postmodernih sinteza Grantovog transkosmičkog okultizma i savremenih klipotičkih sistema, LHP se neprestano oblikuje kao marginalna, ali dosledna pobuna protiv ontološkog poretka sveta kakav jeste. U tom smislu, LHP ne nudi spasenje, iskupljenje, niti oslobođenje u religijskom značenju, već preobražaj kroz raskid: tj raskid sa bogovima, sa zakonima, sa zadatim identitetima, pa čak i sa samom idejom da postoji konačna istina. To je put na kome se subjekt ne žrtvuje višem načelu, već se postavlja kao sopstveni izvor smisla, makar po cenu unutrašnje fragmentacije i egzistencijalnog bezdana.

Iz navedenih razloga LHP nije tamna religija, već mračno ogledalo moderne svesti koje odražava strah od gubitka smisla, ali i volju da se taj smisao stvori iznutra. Otud je LHP izraz epohe u kojoj se bogovi ne nasleđuju, već izmišljaju, i u kojoj je najveći tabu upravo ideja da čovek može postati ono što je nekada obožavao. U tom smislu, savremeni LHP nije devijacija već simptom, znak da se u srcu moderne kulture još uvek vodi borba između pokornosti i samostvaranja, između svetlosti koja dolazi spolja i one koja se rađa iz tame.