Frenk G. Ripel i Sabejska tradicija

Frank G. Ripel, uvod u biografiju i delo

Frank Giano Ripel je italijanski okultista i fringe mason (pripadnik nezvaničnih masonskih struktura). Njegovo tačno godište nije lako utvrditi iz dostupnih izvora, ali njegova aktivna spisateľjska karijera počinje 1980-ih godina (prva izdanja datiraju iz 1985), a najnovija objavljena dela datiraju iz 2023. godine, što ga svrstava u generaciju okultista koja je stasala u senci Krolijevog nasleđa, ali i u vreme kada je italijanska ezoterijska scena doživljavala svoj procvat kroz izdavačku kuću Hermes Edizioni.

Prema sopstvenim tvrdnjama, Ripel je u svojim prethodnim inkarnacijama bio Alesandro Kaljostro, Elifas Levi i Alister Kroli. Ovo nije neuobičajeno za okultiste koji teže da se predstave kao nosioci kontinuiteta ezoterijske tradicije, ili kod različitih mesijanskih figura u okultnim redovima. Ova tvrdnja, međutim, nije deo njegovog zvaničnog biografskog narativa, već pre ličnog mita kojim gradi autoritet. Ripel je osnivač Ordo Rosae Misticae (ORM), Reda Mistične Ruže, i nosilac niza titula koje naglašavaju njegovu hijerarhijsku poziciju: 100° Suvereni Car Veliki General Hijerofant (MEA-PRMM i OCI), Vrhovni Suveren Reda Hrama, Faraon XXXI dinastije Egipta, Pontif Gnostičke Crkve. Ovi naslovi su karakteristični za okultne organizacije koje teže da uspostave paralelne strukture moći, često sa jakim egipatskim, templarskim i gnostičkim akcentima.

Ripel sebe smatra baštiniteljem Prvobitne Tradicije (Primordial Tradition) iz Zlatnog doba, i, što je značajnije, baštiniteljem prirodno-alhemijske magije novog Platinastog doba. Ova dihotomija, čuvar drevne i avangardne magije, suštinski je paradoks njegovog sistema. Ripel tvrdi da poseduje inicijatičko znanje koje obuhvata devet osnovnih ezoterijskih nauka: jezidizam, druidizam, joga, taoizam, hermetizam, alhemija, kabala, nagualizam i ikstlanizam. Ovo je ambiciozna sinteza koja pokušava da pomiri istočne i zapadne, drevne i moderne, šamanske i ritualne tradicije. Ovakav eklekticizam je karakterističan za savremene okultne sisteme koji teže ka univerzalnoj inicijaciji.

Ripelov Nekronomikon

Knjiga koju Ripel naziva Sauthenerom (često prevođeno i kao Sautheneron, Knjiga zakona smrti), jeste deo njegove čuvene Sabejske trilogije koju čine Magija Atlantide (gde se nalazi sam tekst Sautheneroma), Crvena magija i Zvezdana magija. U pitanju je, dakle, oblik Nekronomikona. Ripelova verzija se razlikuje i od Simonove i od Alexanthornove verzije, koji su Lavkraftov mitos vezivali za Mesopotamiju. Za razliku od njih, Ripel Lavkrafta kalemi na telemu, Alistera Krolija, Keneta Granta i egipatsko-atlantsku struju. Osim toga, Ripel tvrdi da je Sauthenerom zapravo izvorni sumerski ili sabejski tekst koji je on prvi put predstavio u originalnoj i integralnoj verziji. Inače, Ripel svoj sistem naziva sabejskim ili sabeanskim, što je ključno za razumevanje njegove namere. Sabejstvo (ili sabeizam) u ezoterijskoj literaturi obično označava drevnu zvezdanu religiju Mesopotamije, koja je često povezivana sa Haranom. Podsetiću, u poznatom srednjovekovnom spisu Pikatrix (Ghayat al-Hakim), sabejstvo se tretira kao izvor magijske tradicije. Ripelova Sabejska trilogija nije slučajno nazvana tako. On time hoće da kaže da je njegov sistem stariji, izvorniji i čistiji, čime stvara utisak autentičnosti.

Ripel menja same uloge i prirodu Drevnih bogova kako bi ih uklopio u svoj sistem unutar reda Ordo Rosae Misticae (ORM). Za Ripela, kosmički centar univerzuma i primordijalnog haosa se zove Naxyr, a entiteti plutaju u arealu neoblikovanih Voda Tame. Azatot je kod Ripela Slepi Bog koji beskrajno eksplodira, ali iz njegove smrti se rađaju manifestovani svetovi. On sedi na Dvostrukom prestolu i posmatra se kao emanacija Oca / Sina proistekla iz Majke. Što se tiče Jog-Sotota i Ktulua, kod Simona su oni pretnja sa kapije koju treba držati zaključanom, dok su kod Ripela, to kosmička načela unutar svesnosti koja su prošla kroz struju teleme. U tom smislu Ripel sebe vidi kao Krolijevog istinskog naslednika, ali sa ključnom razlikom. Po njemu, ORM predstavlja transmutaciju Ordo Templi Orientis (O.T.O.) u smislu koji je Kroli želeo. Zanimljivo je da Ripel sugeriše da je Kenet Grant trebalo da izvrši tu transmutaciju, ali da nije uspeo, pa je ta uloga pripala ORM-u. Ovo je direktan pokušaj delegitimizacije Grantove Tifonijanske tradicije i pozicioniranja sopstvenog reda kao jedinog legitimnog naslednika.

Prvi deo Sautheneroma je relativno kratak (oko 26 strana) i podeljen na 13 poglavlja kosmičkog mita. Međutim, operativni deo u nastavku trilogije (Crvena magija) se pretvara u seksualnu alhemiju i ritualnu praksu zapadne tradicije. Ripelov operativni rad uključuje pravljenje Sataninog hleba svetlosti (gde se koristi menstrualna krv kao najviši lunarni fluid), rad sa stepenovima inicijacije (V°, VI°, VII° stepen unutar njegovog reda) i gnostičku magiju. Lavkraftova imena mu tu služe kao zvučni nosači za telemitsku seksualnu magiju. Ipak, Ripel tu ne donosi ništa novo, budući da se oslanja na tradiciju koja seksualnu energiju tretira kao primarni medijum za probijanje kroz kapiju Bezdana. Njegov operativni sistem zapravo sledi logiku koju su postavili Kroli i Grant.

U suštini Ripelova verzija postavlja Sauthenerom kao čistu geometriju kosmičkih sila pre istorije, ali je operativno previše opterećena Krolijevim i masonskim strukturama i stepenovima. On je napravio postmoderni kolaž gde Lavkraftov mitos služi kao pogonsko gorivo za rad sa unutrašnjim energetskim i telesnim fluidima. Iza Ripelove namere krije se shvatanje, poreklom od Keneta Granta, da je Alister Kroli primio Knjigu Zakona (Liber AL vel Legis) 1904. godine na svesnom nivou, preko entiteta Ajvaza, i time proglasio nastupanje Novog Eona (Eona Horusa). Tada su kosmičke sile Bezdana i Stari (Great Old Ones) počeli da vrše jak pritisak na ljudsku podsvest kako bi probili barijere i ovaplotili se na Zemlji. Kroli je to kanalisao svesno kroz magijske rituale, dok je Lavkraft, koji je bio tvrdokorni ateista i materijalista, te iste sile kanalisao nesvesno, kroz svoje košmarne snove. Za Ripela, kao i Granta, Lavkraftov mitos nije fikcija, već autentičan astralni prenos primordijalnog haosa koji je Lavkraft, zbog svog racionalnog uma, morao da uobliči u formu naučne fantastike i horor priča.

U Ripelovoj arhitekturi, Krolijeva telema daje metodologiju i strukturu, dok Lavkraftov imaginarijum daje sirovo, primordijalno pogonsko gorivo koje se nalazi s one strane razuma. Krolijevi Nuit, Hadit i Ra-Hoor-Khuit su kosmički principi unutar kreacije. Lavkraftovi Azatot, Jog-Sotot i Ktulu su sile koje borave izvan kreacije (iz Bezdana / Voda Tame). Ripelova namera je bila da pokaže da mag ne može dostići potpunu teurgijsku i alhemijsku moć ako radi samo sa uređenim kosmosom. Mora da se spusti u Bezdan (Lavkraftov domen) i da tamošnje htonske, amorfne sile asimiluje i kontroliše pomoću telemitskih formula.

Ripel je bio član Grantovog Tifonijanskog O.T.O.-a, ali je brzo istupio i proglasio sopstveni red (Ordo Rosae Misticae). Njegova intencija u Sabejskoj trilogiji bila je duboko pretenciozna: tvrdio je da je Krolijev Eon Horusa već zastareo i da je on, preko Sautheneroma, primio objavu novog, Sabejskog Eona. U tom novom eonu, dualnost između čoveka i zveri, svetla i tame se potpuno ukida kroz seksualnu alhemiju (Crvena magija).

Ka inflaciji Eona i pitanje legitimiteta 

Ono što se ovde nazire jeste svojevrsna transeonska komedija zapadnog ezoterizma XX veka. Taj sindrom „inflacije Eona“ je postao neka vrsta okultnog sporta među telemitskim disidentima. Kroli je postavio Eon Horusa 1904. godine i najavio da će trajati narednih 2.000 godina. Međutim, već pedesetih Džek Parsons u pustinji Mohave priziva Babalon i najavljuje njenu manifestaciju; sedamdesetih Majkl Akvino (nakon raskola u Crkvi Satane), po uzoru na Krolija, proglašava Eon Seta; Nema Andahadna u svom šumskom transu prima Liber Pennae Praenumbra i lansira Eon Maat; Kenet Grant tvrdi da smo u inter-eonskom vakuumu, a onda se pojavi Frenk Ripel u Italiji i sve to „preklopi“ svojim Sabejskim Eonom. Prethodni „novi“ eon nije stigao ni pošteno da se ukoreni u ljudskoj svesti, a već je proglašen za staro gvožđe. 

Ta komična dinamika zapravo otkriva dve stvari. Prva je inflacija ega maskirana u kosmičku istoriju. Svaki od tih autora je imao potrebu da opravda sopstveni raskol sa matičnom organizacijom (bilo da je to O.T.O., Zlatna Zora ili La Vejeva crkva). Najlakši način da kažeš „moj bivši učitelj više nije u pravu“ jeste da objaviš da su se promenili parametri univerzuma i da si baš ti odabran da primiš novi operativni sistem. Oni su postali žrtve sopstvenog linearnog, istorijskog mita. Ako stalno tražiš „progres“ i sledeću stepenicu u evoluciji svesti, na kraju završiš u postmodernom hiper-tekstu gde se Eoni smenjuju brže nego modni trendovi, a operativna vrednost sistema opada jer se sve svodi na pisanje novih „svetih knjiga“ i manifesta. Ta neprekidna trka za legitimitetom, gde se duhovni autoritet ne crpi iz dubine sopstvenog rada ili operativne efikasnosti, već iz spoljašnjih papira, titula i ekskluzivnih veza sa astralnim centralama, ukazuje na duh vremena.

Povodom ovoga osvetlimo jednu istorijsku paralelu. Period nakon spektakularnog raspada Zlatne zore oko 1900. godine bio je čisti okultni vašar taštine. Kada je propala centralna struktura, nastala je panična praznina. Svi ti ogranci i disidenti patili su od hroničnog kompleksa niže vrednosti jer više nisu imali direktnu liniju do mitskih Tajnih Šefova (Secret Chiefs) koji su navodno diktirali rituale preko MekGregora Metersa. U toj situaciji izdvojio bih jednu posebnu ličnost a to je Dr Robert Felkin, vođa reda Stella Matutina nastalog iz Zlatne zore. 

Njegova priča je istovremeno i fascinantna i duboko komična u svom očaju. Naime, Felkin je bio ubeđen da Stella Matutina gubi magijsku snagu jer nema kontakt sa unutrašnjim, nevidljivim redom. Njegova potraga za nedostajućom karikom pretvorila se u bizarnu odiseju. Prvo je putovao po Novom Zelandu i Evropi tražeći inkarnirane Tajne Šefove. Pokušavao je da kontaktira astralna bića preko medijuma (čuveni entitet Ara Ben Šemeš). Na kraju, pred Prvi svetski rat, u potpunoj panici da mu se sistem ne ugasi, Felkin odlazi u Nemačku i povezuje se sa Rudolfom Štajnerom, koji je u to vreme već razvijao Antropozofiju, ali je još uvek držao i svoj ezoterijski masonski / rozenkrojcerski krug (Mystica Aeterna). Felkin je tražio od Štajnera da ga inicira i da mu da kontakte i ključeve koji bi ponovo povezali Stella Matutina sa kontinentalnim, izvornim rozenkrojcerima. Štajner mu je, naravno, dao određene instrukcije i stepenove, ali cela ta situacija je savršen primer okultnog parazitiranja na tuđem autoritetu. 

To je potpuno ista psihološka i operativna matrica koja je kasnije progutala i telemitske disidente (pa i samog Ripela). Kada nemaš sopstvenu stabilnu osu i unutrašnju arhitekturu, ti moraš da prizoveš viši entitet koji ti daje novu licencu. Proglasiš novi Eon kako tvoja nemoć u prethodnom ne bi izgledala kao lični neuspeh. Potražiš nekog Štajnera na koga ćeš se nasloniti da ti proda privid kontinuiteta. Legitimitet sistema ne leži u tome ko ti je potpisao povelju, već u tome da li tvoja magija funkcioniše ili ne.

Da ne bude da je ova pojava isključivo vezana za okultiste, moram napomenuti da isti obrazac vidimo i u rozenkrojcerskim redovima (svaka nova loža tvrdi da je jedini pravi naslednik); u masonskim strukturama (grananje visokih stepena); i u hrišćanskim sektama i denominacijama (svaka nova grupa tvrdi da je prava Crkva). Ripelova inflacija je deo šireg okultnog modernizma, potrebe da se uvek bude noviji, napredniji, obuhvatniji od prethodnika. To je, na neki način, kapitalistička logika primenjena na duhovni autoritet: stalna inovacija, stalno nadmašivanje, stalno lansiranje novih proizvoda (knjiga, stepena, inicijacija, otkrovenja, eona).

Ripelov neonagualizam

Ima još jedna zanimljivost u vezi Ripela. On je napravio izrazit i sistematski pokušaj da se nadoveže na rad Karlosa Kastanede, i to na način koji je karakterističan za njegov celokupni pristup okultizmu: predstavljanjem sopstvenog rada kao objave tajnih ili nedostajućih učenja koja Kastaneda nije u potpunosti preneo. Ripel je 2008. godine objavio knjigu pod nazivom Nagualizam (na italijanskom: Nagualismo). U njoj on tvrdi da otkriva tajna učenja Nagualizma koja su mu preneta direktno od Don Huana i izazivača smrti. Ripel u ovoj knjizi ne nudi samo parafrazu Kastanedinih dela, već tvrdi da popunjava praznine koje je čuveni kalifornijski nagual-antropolog navodno ostavio u svom opusu. Prema njegovim rečima, Kastaneda je opisao samo prve kapije sanjanja. Ripel, pak, u svom delu navodno prvi put otkriva tri pravila Naguala: tajnu triju rekapitulacija, svih osam (ili devet) kapija sanjanja, i dvadeset i jedno apstraktno jezgro. Ovo nije puko kopiranje, već bih rekao preterivanje. Ripel se predstavlja kao neko ko je primio direktnu inicijaciju i autorizaciju da završi ono što je Kastaneda započeo.

Ripelov pristup se savršeno uklapa u ono što istraživači nazivaju neonagualizam, savremeni fenomen u kome zapadnjaci prisvajaju i reinterpretiraju srednjoameričke duhovne koncepte kako bi stvorili nove, često eklektične sisteme verovanja i prakse. Ovo je potpuno u skladu sa Ripelovim poznatim obrascem delovanja. Na isti način na koji tvrdi da je reinkarnacija Krolija, Levija i Kaljostra, on ovde tvrdi da je naslednik Don Huana. Kao što tvrdi da poseduje pravi Nekronomikon (Sauthenerom) koji dopunjuje Lavkraftovu fikciju, on tvrdi da poseduje tajna učenja koja dopunjuju Kastanedina dela. Njegov cilj je da od fragmenata (iz Kastanedinih knjiga) napravi koherentan, operativan sistem, baš kao što je to učinio sa svojom Sabejskom trilogijom i drugim delima.

Ripel je objavio niz knjiga koje čine sistemske celine:

• Sabejska trilogija: La magia rossa (Crvena magija), La magia della stella d'oro (Magija zlatne zvezde, 3 toma) i La magia stellare (Zvezdana magija).

• Sveta trilogija: Antichi Dei (Drevni bogovi), Libri di Potere (Knjige moći) i Testi Magici (Magijski tekstovi), koja uključuje 13 svetih tekstova kao što su Sauthenerom, Nekronomikon, Trojna knjiga Metatrona, Liber Legis, Liber AHBH, itd.

• Sixtrum (2023), trotomno delo koje Ripel predstavlja kao svoje završno svedočanstvo, u kome se bavi prirodnom magijom u teorijskom aspektu.

Ripel i bivša Jugoslavija

Oni malo stariji setiće se da je krajem osamdesetih godina, beogradska izdavačka kuća M. Dereta objavila prevod Ripelove Sabejske trilogije na srpski jezik, 7-8 godina pre nego što je Esotheria, inače poznata po ezoterijskoj literaturi, objavila Grantovu Tifonijansku trilogiju. Ovo je zanimljivo je su izdanja Ripelovih knjiga na engleskom jeziku, po svoj prilici, usledila tek znatno kasnije. Potvrdu za ovo nalazimo u publikacijama kao što je Magic of Atlantis (iz 2008. godine) ili Sixtrum - Tomo I (2023), koji su predstavljeni kao engleska verzija italijanskog izvornika. Dakle, konkretna izdanja Sabejske trilogije na engleskom jeziku u periodu pre 2000. godine nisu evidentirana. Sa velikom verovatnoćom se može zaključiti da su ta dela prvi put objavljena na engleskom tek u XXI veku.

Ovaj detalj je jako zanimljiv. Krajem osamdesetih u Jugoslaviji je bilo izuzetno teško doći do kvalitetne okultne literature, a izdavačka kuća Dereta u Beogradu, u okviru biblioteke Orion, objavila je Sabejsku trilogiju. Te Ripelove knjige su imale izuzetan uticaj na ljude sa interesovanjima ka okultnom. Nije bilo iole ozbiljnijeg praktičara ili čitaoca ezoterijske literature na jugoslovenskom prostoru koji u svojoj biblioteci nije imao barem jednu, ako ne i sve tri Ripelove knjige. Nemam podataka o tiražu tih knjiga, ali u to vreme tiraži su se i dalje merili u hiljadama. Jugoslavija je u to vreme imala značajnu ezoterijsku scenu u Evropi, što je kuriozitet za jednu socijalističku državu, koja nije bila deo Sovjetskog bloka, i bila je otvorenija, ali ipak to je zanimljivo. Izdavačka kuća Dereta je bila poznata po objavljivanju knjiga koje su bile alternativne i zanimljive. Ipak, činjenica da je kuća odlučila da objavi ovako složeno i za tadašnje prilike radikalno ezoterijsko delo, sa seksualno-magijskim sadržajima, govori o postojanju zainteresovane publike koja nije mogla da zadovolji svoje potrebe na drugi način. 

Dok je u SSSR-u i istočnoj Evropi okultna i ezoterijska literatura bila strogo zabranjena, Jugoslavija je, zahvaljujući svom položaju nesvrstane zemlje i relativnoj kulturnoj otvorenosti, dozvoljavala mnogo veći protok ideja. Ova liberalnost nije bila potpuna, postojala je autocenzura, a politički nepodobne teme su nailazile na probleme. Međutim, u poređenju sa ostatkom socijalističkog sveta, jugoslovensko tržište knjiga i časopisa bilo je izuzetno raznoliko i podložno zapadnim uticajima.

Zanimljivo je da je Hermes Edizioni u Rimu 1985. godine objavio italijansko izdanje La magia di Atlantide (što je Ripelov izvornik). To znači da je srpski prevod izašao samo četiri godine nakon italijanskog originala, što je za to vreme bio izuzetno brz prevodilački poduhvat. Ripelova dela su, prema podacima, prevođena na pet jezika, što pokazuje da je imao određenu međunarodnu distribuciju, ali su srpski prevodi, sudeći po tiražu i uticaju, bili među najznačajnijim. Osim toga, kao što je to bio slučaj prilikom objavljivanja mnogih knjiga ezoterijskog usmerenja u to vreme, tako je i Ripelova knjiga, u skladu sa mišljenjem Republičkog komiteta za kulturu, Socijalističke Republike Srbije, iz 1987. godine, bila oslobođena poreza na promet. Dakle, Savez komunista je Ripelove knjige oslobodio od poreza.

Ovo se dešava u specifičnom trenutku jugoslovenske istorije. Godina 1987. jeste  vrhunac političkih tenzija, sukobi na Kosovu, početak kraja. Savez književnika Jugoslavije se već raspadao, kao generalna proba raspada države. Cenzura i dalje postoji, ali u obliku autocenzure, jer pisci znaju šta smeju, a šta ne smeju da pišu. U tom kontekstu, Ripelova trilogija prolazi bez ikakve cenzure, štaviše, dobija državnu subvenciju kroz oslobađanje od poreza. Dešava se. 

Ovo je možda najveća ironija u istoriji socijalističke cenzure. Isti sistem koji je zabranjivao Ničea 1947, crne liste pisaca držao u funkciji decenijama, progonio pisca poput Danila Kiša zbog Grobnice za Borisa Davidoviča, taj isti sistem je, doduše u dekadentnoj fazi, oslobodio poreza knjige koje su, u suštini, bile uputstvo za prizivanje Drevnih i rad sa Bezdanom. Možda je crvena magija bila ključna reč koja otapa ledena srca…

Arhidemon Horonzon

Wil Hughes

Then the Devil of the Aethyr, that mighty devil Choronzon, crieth aloud, Zazaz, Zazas, Nasatanada Zasas. 

Liber 418

U mojim poznim tinejdžerskim godinama čitao sam o čuvenoj pustinjskoj avanturi Alistera Krolija, kada se on, yajedno sa svojim pomoćnikom Viktorom Nojburgom, susreo sa arhidemonom Horonzonom. Bio sam oduševljen i opčinjen tom pričom i neretko sam zamišljao tu situaciju, sveža noć u alžirskoj pustinji i dva mlađa muškarca koja su se uputila toliko daleko u nameri da okruženi potpunom neizvesnošću, izvedu nemoguć manevar. No, krenimo redom. 

Horonzon, poreklo, ime i funkcija

Ime Horonzon (često pisano i kao Choronzon ili Coronzon) predstavlja jednu od najopakijih i najvažnijih figura u zapadnoj ezoterijskoj tradiciji. To nije klasični srednjovekovni demon iz grimoara (poput onih u Goeciji), već specifično ispoljavanje metafizičkog haosa, entropije, a u psihološkom smislu, raspada ličnosti. Ime Horonzon se prvi put pominje u zapisima Džona Dija iz 1584. godine, u okviru enohijanske magije, sistema koji su kroz seanse kanalisanja razvili kraljevski astrolog Džon Di (John Dee) i njegov medijum Edvard Keli (Edward Kelley). U tim zapisima ovo ime se izvorno piše kao Coronzom (kasnije modifikovano u Coronzon). On nije opisan kao pojedinačni demon sa rogovima ili u već nekakvom grotesknom ili osobenom obliku, već kao kolektivna sila ili načelo koje predstavlja onog koji je pao. Enohijanski anđeli su ga opisali kao prvog i vrhovnog anđela koji je pao u materiju, kao entitet koji je izvor svih podela, laži i disperzije u materijalnom svetu. U Dijevim dnevnicima, Horonzon je opisan kao sila koja aktivno pokušava da poremeti komunikaciju između ljudi i anđela, unoseći zabunu, nerazumevanje i mentalni haos.

Izvorno enohijansko značenje reči Horonzon ostaje zagonetno jer pripada tajanstvenom jeziku anđela, ali njegova kabalistička transliteracija i naknadno tumačenje pružaju nekakav uvid u njegovu prirodu. Kada se ime prevede na hebrejski (najčešće kao חורונזון - ChVRVNZVN), njegova brojčana vrednost iznosi 333. Broj 333 ima ključnu ulogu jer predstavlja polovinu broja 666 (koji je broj Sunca, solarne sefire Tifaret i svesnog integrisanog Ega). U tom smislu, broj 333 predstavlja impotenciju, fragmentaciju i nemogućnost da se postigne celina (666). Horonzon je načelo koje sve deli, ali ništa ne može da spoji. Na kabalističkom Drvetu života, Horonzon je lociran u Da'atu, lažnoj, nevidljivoj sefiri koja predstavlja Znanje (intelektualno znanje odvojeno od duhovne mudrosti). Da'at je kapija Bezdana koji razdvaja tri najviše božanske sefire (Keter, Hokmah, Binah) od ostatka onog što je stvoreno. Horonzon je personifikacija samog Bezdana. To nije stabilno biće već haotični skup svih ljudskih zabluda, neintegrisanih misli, ega i iluzija (ekvivalent masovnom, parazitskom elementalu). Nema sopstveno jezgro, pa ako mu skinemo maske, unutra nema ničega osim praznine i vrištanja.

Prelazak Bezdana i 10. Etir enohijanske magije

Pre Alistera Krolija, Hermetički red Zlatna zora (Golden Dawn) koristio je enohijanski sistem, ali je upravo Kroli bio taj koji je Horonzona stavio u samu srž zapadne teurgijske inicijacije. Vrhunac je postignut u alžirskoj pustinji 1909. godine, kada je Kroli, zajedno sa svojim učenikom Viktorom Nojburgom vršio evokacije enohijanskih Aetira (etara ili energetsko-perceptivnih nivoa). Tokom rada na 10. Aetiru, Kroli je shvatio da se na tom nivou nalazi granica ljudskog uma, Bezdan. Da bi mag napredovao ka najvišim nivoima svesti (stepen Master of the Temple / Majstor Hrama), on mora preći ovaj Bezdan. Međutim, Bezdan se ne može preći sa samim sobom, odnosno sa sopstvenim egom. Da bi prošao, mag mora izvršiti potpuno odricanje od sopstvene ličnosti, odnosno mora simbolički proliti svaku kap svoje krvi u pehar Babalon (postati niko, što je brisanje lične istorije u najradikalnijem obliku).

Ukoliko mag pokuša da pređe Bezdan, a sa sobom ponese makar i mrvicu ponosa, lične važnosti ili intelektualne sujete, Horonzon ga poništava, tako što ga usisava u sopstveni kognitivno-perceptivni paradoks. Kao ogledalo ličnosti, Horonzon koristi magov sopstveni razum protiv njega. On uzima oblik svih magovih strahova, sumnji, filozofskih teorija i racionalizacija. Tokom čuvene evokacije u pustinji, Horonzon je zaposeo Krolijevo telo i počeo da govori Nojburgu najsavršenije filozofske istine, pomešane sa bogohuljenjem i vulgarnostima, pokušavajući da ga namami u intelektualnu raspravu. Ako mag uđe u raspravu sa Horonzonom (ako pokuša logikom da pobedi Bezdan), gubi bitku. Horonzon ga proždire tako što mu rasparčava um na hiljade kontradiktornih misli, što u fizičkom svetu rezultira trajnim ludilom.

Horonzon je, dakle, prvi i najsmrtonosniji neprijatelj svakog maga-teurga, budući da predstavlja poslednji odbrambeni mehanizam našeg ega. On je tvoj unutrašnji advokat koji te ubeđuje da si ti važan, pametan i duhovan, kako poseduješ istinu, ili ti tako nešto uopšte nije ni potrebno, kako bi te sprečio da skočiš u Bezdan i postaneš jedno sa Beskrajem. Ako skinemo Krolijev dramatični, pustinjski ritualni dekor, Horonzon je zapravo savršeni ekvivalent Kastanedinom konceptu uma Letača ili entitetima parazitima Samuela Sagana. Možemo ga uporediti sa lažnim mentalnim konstruktom koji živi u našoj glavi i hrani se našom potrebom za važnošću i našim nejasnoćama. Kada Kastaneda govori o zaustavljanju unutrašnjeg dijaloga kao preduslovu za prelazak u Nagual, on kao da govori o ućutkivanju Horonzona, jer Horonzon živi od reči, teorija i nejasnoća. Mag ne pobeđuje Horonzona borbom, već tišinom i besprekornošću, tj uskraćivanjem energije (pažnje) tom haotičnom sklopu misaonih oblika, dok se on sam od sebe ne rastvori pred kapijama čistog Beskraja.

Pomenuti, 10. etir (poznat pod imenom ZAX) predstavlja samu granicu ispoljenog univerzuma, odnosno prelaz iz sveta oblika, uma i dualnosti u svet čiste božanske svesti. To je prostor tzv Bezdana, u kome nema stabilnosti, zakona, ni logike, jer tu vlada Horonzon. U prethodnim etirima (od 30. do 11.), mag putuje kroz različite nivoe raznih svetova, pročišćava energiju i suočava se sa unutrašnjim arhetipovima. Ali na kapiji 10. etira, putovanje se radikalno menja. Ovde se svest preobražava i prelazi na drugu stranu, ili biva rasparčana u haosu. Sadržaj ovog etira je, zapravo, veliko kosmičko ogledalo koje magu vraća svaki nepročišćeni delić njegovog sopstvenog ega.

Pustinjska avantura

Ukratko, evo kako je izgledala ta dramatična i opasna operacija u alžirskoj pustinji blizu mesta Biskra, u decembru 1909. godine. Kroli je shvatio da je ovaj etir toliko opasan i zahtevan da se ne sme istraživati uobičajenom metodom (gde mag sedi u meditaciji i mentalno putuje). Bila je potrebna fizička evokacija, dovođenje sile Bezdana, sile paradoksa, diskontinuiteta i haosa u materijalni, linearni plan. Kroli je u pustinjskom pesku nacrtao složenu i strogu geometrijsku strukturu koja je služila kao energetska brana. Krug u kojem je sedeo njegov Viktor Nojburg bio je ispisan svetim imenima i pružao je uverljivu magijsku zaštitu. Nojburg je imao zadatak da sedi unutra, drži magijski mač i pod pretnjom smrću ne dozvoli nikome i ničemu da uđe u krug, pa čak ni samom Kroliju. Pored kruga, Kroli je iscrtao trougao u koji je sila Horonzona trebalo da bude prizvana i zarobljena. Da bi se materijalizovao entitet koji nema sopstveno telo, bila je potrebna eterična energija. Kroli je to obezbedio tako što je u trouglu žrtvovao tri tri goluba, puštajući njihovu krv u pesak da posluži kao energetska osnova za manifestaciju. Zatim je uradio nešto izuzetno opasno, prekršivši sva pravila demonomagije, seo je unutar trougla evokacije. Namerno je ponudio sopstveno telo i um kao posudu (medijum) koju će Horonzon zaposesti, dok je svoju svest pokušao da potisne i projektuje izvan tog prostora.

Kada je enohijanski priziv počeo, Horonzon je preuzeo Krolijevo telo. Sila Bezdana nije nastupila kao jedno zastrašujuće čudovište, već kroz apsolutnu nedoslednost i glumu. Horonzon je menjao oblike i glasove. U jednom trenutku je zvučao kao prelepa žena, u sledećem kao mudri starac, pa kao besni demon, a onda kao slomljeni Kroli koji moli za milost. Pokušao je da intelektualno zavede Nojburga, pričajući mu najdublje filozofske istine o univerzumu, sa ciljem da Nojburg postane radoznao, da spusti gard ili da uđe u raspravu. Sve vreme, stvarni cilj Horonzona bio je da natera Nojburga da izađe iz zaštitnog kruga ili da ga prekrši. 

U jednom trenutku, dok je Nojburg zapisivao reči koje su izlazile iz Krolijevih usta, Horonzon je iskoristio trenutak nepažnje. Koristeći Krolijeve ruke, počeo je da baca pesak preko linija zaštitnog kruga kako bi prekinuo energetski kontinuitet. Kada je delimično uspeo, Horonzon je u obliku divlje zveri (kroz Kroljevo telo) fizički skočio na Nojburga u krugu. Usledila je brutalna rvačka borba na život i smrt u pustinjskom pesku. Nojburg je nekako uspeo da upotrebi magijski mač, potisne demona nazad u trougao i ponovo uspostavi granice kruga. Nakon višečasovnog divljanja, energija krvi se istrošila. Horonzon se povukao, a Kroli je ponovo preuzeo kontrolu nad svojim telom. Operacija se završila tako što su obojica zapalili vatru na mestu trougla kako bi trajno uništili i sterilizovali sve energetske ostatke te evokacije u pesku.

Ono što je Kroli dokumentovao u 10. etiru jeste da je najveći neprijatelj na duhovnom putu ljudski razum kada postane sam sebi svrha. Horonzon je pokazao da može da citira svete knjige savršenije od bilo kog sveštenika, ali da iza tih reči stoji namera da se svest rasparča i usisa. Za prelazak 10. etira, teorija i pamet ne vrede ništa, već prolazi samo potpuna unutrašnja tišina i praznina.

Horonzon i Satana

U strogom teološkom smislu, Horonzon ima sličnosti sa Satanom, ali reklo bi se da pre predstavlja njegovu dublju, mnogo apstraktniju i opasniju metafizičku podlogu. Iako laiku oba koncepta deluju kao vrhunsko zlo, njihove uloge u arhitekturi kosmosa, teologiji i delovanju na ljudsku svest nisu baš sasvim iste. Da bismo to precizno rasvetlili, moramo uporediti njihovu teološku anatomiju. U avrahamskim religijama, Satana je postavljen kao monolitno biće koje ima sopstvenu volju, nameru, strategiju i ponos. Satana vodi pobunjeno kraljevstvo. On želi da sedne na presto Božiji, takmiči se sa Bogom za ljudske duše, nudi ugovore, iskušava i postavlja zamke. Dakle, Satana ima stabilan identitet kao princ tame. U tom smislu, Satana je uvek spoljašnji zavodnik koji igra na kartu greha i moralnog pada. 

Horonzon, s druge strane, nema sopstveno ja. On nema kraljevstvo, nema presto i ne želi ničiju dušu da bi njome vladao. Horonzon je oličenje procesa razgradnje. Ako je Bog Kosmos (red, struktura, zakon), Horonzon je Haos (odsustvo reda, entropija). To je kosmički i psihički centrifugalni proces, sila koja sve što je celovito teži da razbije u paramparčad. Horonzon nema sopstveno lice. Ako ga pogledaš, on poprima oblik tvojih sopstvenih misli. To je kao parazitski kompjuterski algoritam koji koristi resurse tvog sopstvenog uma da bi te uništio.

Satana te iskušava da postaneš grešan i moćan u zlu; Horonzon te navodi da postaneš lud, fragmentisan i raspršen. Satana želi da učvrsti tvoj ego u pobuni protiv Boga, dok Horonzon želi da tvoj ego potpuno zaludi i da se tvoja ličnost raspadne u bezbroj kontradiktornih komadića. Satana deluje kroz strasti, telesne nagone, ponos, gnev i materijalne iluzije. On nas vezuje za zemlju, jer je on knez ovoga sveta. Horonzon ne deluje kroz niske strasti, već kroz visoki intelekt, sumnju, filozofiju i duhovnu sujetu. On napada samo one koji su već visoko evoluirali. Običan čovek, mediokritet, nikada se u životu neće sresti sa Horonzonom, jer uopšte nije stigao do Bezdana. Uslovno govoreći, običan čovek se bori sa Satanom, odnosno sa temeljnim porocima, strahovima i moralnim iskušenjima. Tek kada praktikant (duhovni ratnik, podvižnik, mag, teurg) savlada sve te niže nivoe, očisti svoje strasti i stigne do kapije čiste duhovnosti, tu ga čeka Horonzon kao poslednji, mentalni čuvar praga.

U teološkom smislu, Satana se može posmatrati kao jedna od mnogih maski koje Horonzon stavlja. Satana je personifikovano zlo sa kojim se može razgovarati ili boriti. Horonzon je hladna, bezlična, gotovo mehanička opasnost, poput kakve veštačke inteligencije koja stalno halucinira. To je mentalna centrifuga koja te čeka ako pokušaš da pređeš u Beskraj, a nisi pre toga postao savršeno prazan i besprekoran. U tom smislu, Horonzon je donekle bliži budističkom konceptu Mare (velikog opsenara) ili Kastanedinim Letačima, nego judeo-hrišćanskom Satani.

Da li je Kroli savladao Horonzona i prešao Bezdan?

Tvrdnja Alistera Krolija da je u alžirskoj pustinji 1909. godine uspešno prešao Bezdan, porazio Horonzona i postao Majstor Hrama, jedna je od najkontroverznijih tačaka u modernom okultizmu. Kritičari, među kojima su razni okultisti i kabalisti, ezoterijski istoričari, pa čak i Krolijevi bivši učenici (poput Izraela Regardija), iznose argumente da je Kroli zapravo izgubio tu bitku. Oni tvrde da ga je Horonzon te decembarske noći u pustinji trajno zaposeo i rasparčao, a da je ostatak njegovog života bio samo žalosna manifestacija tog poraza. Ta vrsta kritičara jesu od onog tipa koji se ne bave samim ritualom, već primenjuju klasičnu biblijsku maksimu: Po plodovima njihovim poznaćete ih. Ako mag uspešno prođe Bezdan i nadvlada Horonzona, njegov ego se rastvara, a on postaje čisti kanal za božansku volju, stabilan i imun na ličnu važnost. Krolijev život nakon 1909. godine pokazuje potpuno suprotne tendencije.

Pre 1909. godine, Kroli je bio ekscentrični, genijalni istraživač. Nakon pustinje, njegov ego se nije rastvorio; umesto toga, doživeo je kosmičku inflaciju. Počeo je sebe da identifikuje kao Veliku Zver 666, proroka Novog Eona, praktično živog boga na zemlji. Sa stanovišta kabale, to je školski primer opsednutosti Da'atom. Horonzon deluje tako što magu ulije iluziju da je on sâm Bog, zaključavajući ga u večnu zamku duhovne sujete. Imajući na umu to da je Horonzon sila entropije i rasipanja, pogledajmo Krolijev život nakon operacije u Alžiru. Potpuno je izgubio kontrolu nad finansijama i nasledstvom, završivši u bankrotu. Njegovi magijski redovi (A.'.A.'. i O.T.O.) neretko su se nalazili u unutrašnjim sukobima, parnicama i šizmama. U međuvremenu, Kroli je postao teški zavisnik od heroina i kokaina, nesposoban da ovlada sopstvenom telesnom hemijom. Ljudi oko njega su stradali, njegove Skerletne žene (ljubavnice) su završavale u ludnicama, izvršavale samoubistva ili tonule u alkoholizam. Povodom toga, kritičari se logično pitaju: ako je on ovladao gospodarom haosa (Horonzonom), zašto je njegov sopstveni život postao oličenje rušilačkog haosa? Izrael Regardije je primetio da je Kroli postao rob sopstvenog briljantnog intelekta, upravo onog alata kojim Horonzon manipuliše.

Dakle, u nekom objektivnom smislu ne možemo imati materijalni dokaz da li je ili nije Kroli prešao Bezdan, jer je prelazak Bezdana isključivo unutrašnji događaj. Međutim, u epistemološkom i magijskom smislu, odgovor zavisi od toga iz koje optike posmatramo pojam uspeha. Krolijevi branioci tvrde da zapadnjaci pogrešno shvataju prosvetljenje kroz prizmu istočnjačke smirenosti (Buda koji sedi u miru). Za telemitu, prelazak Bezdana ne znači da mag postaje svetac koji živi u pećini, već da njegova sudbina dobija kosmičke razmere. Krolijev haotičan život, zavisnost i pad bili su, prema njima, organski otpad uništenog ljudskog nosioca (njegovog tela i uma) koji više nije mogao da izdrži ogroman napon božanske energije koja je kroz njega tekla. Po Kroliju mag ne popravlja svoje ljudske mane prelaskom Bezdana; on ih samo ostavlja iza sebe kao ljušturu.

Ako primenimo kriterijume energetske ekonomije, besprekornosti i ukidanja lične istorije, onako kako je to Kastaneda opisivao, Kroli je očigledno pao na ispitu. On je napravio kardinalnu grešku o kojoj je Don Huan pominjao: fascinacija vizuelnim efektima i ličnom moći. On je želeo dramu, želeo je krv golubova, želeo je rvanje u pesku i želeo je titulu Majstora Hrama. Horonzon mu je pružio upravo tu dramu i nahranio njegov ego tom titulom, dok ga je suštinski ostavio zarobljenog u sopstvenom mitu. U tom smislu, mogli bismo reći da prelazak Bezdana ne ostavlja za sobom tragove paranoje, zavisnosti i uništenih ljudskih života već donosi savršenu, tihu stabilnost bića koje je postalo niko da bi moglo da bude sve. Kroli je do kraja ostao previše neko, previše Alister Kroli, da bi Horonzon propustio priliku da ga zadrži u svom ogledalu.

Moj stav povodom ove krolijevske horonzonovske dileme jeste da bi Krolijev slučaj trebalo posmatrati izvan crno-bele optike. Povodom toga padaju mi na pamet mnogi sveti jurodivi, ljudi koji su poludeli nakon što su doživeli prosvetljenje: ludošću Hrista radi i indijski koncept avadhuta (onih koji su toliko pijani od božanskog da spolja deluju potpuno ludo, nefunkcionalno i izgubljeno u materijalnom svetu). Kada u jednačinu ubacimo Knjigu Tota (The Book of Thoth), koju je Kroli završio pred sam kraj života (izdata 1944. godine), moje gledište na ovu dilemu dobija određenu težinu. Ta knjiga nije proizvod dementnog uma ili razorene ljudske olupine, već jedna izuzetno precizna, matematički briljantna sinteza zapadne misli koja zahteva veliki nivo intelektualne discipline i fokusa. U tom smislu je moj stav, da je Kroli istovremeno i uspeo i nije uspeo, zapravo najbliži objektivnoj istini.

Da bismo razumeli kako neko može napisati tako briljantnu knjigu kao što je Knjiga Tota i osmisliti šitav špil sasvim originalnih tarot karata dok istovremeno pati od teške zavisnosti, ludila i megalomanije, moramo se vratiti na Daskalosovu ili Štajnerovu podelu čoveka. Krolijeva svest se nakon 1909. godine praktično podelila na dva nivoa. Prvi nivo je noetski (viši intelektualni) nivo. Krolijev genijalni aparat za mapiranje simbola, kabale i geometrije svesti ostao je netaknut, pa čak i dodatno izoštren. On je uspeo da dotakne najviše sfere svesti i odatle, informatičkim jezikog rečeno, povuče podatke. Zato su njegovi kasni teorijski radovi remek-dela. Taj deo uma je prošao kroz Bezdan. Sa druge strane, njegov psihovezni (emocionalni i ego) nivo doživeo je neuspeh. Ljudska ljuštura, lični ego sa svojim traumama iz viktorijanskog detinjstva, sujetom i potrebom za šokiranjem javnosti, nije izdržao napon te energije. Taj deo je ostao zarobljen u trouglu sa Horonzonom. Kroli je postao žrtva sopstvene provodljivosti: bio je savršen provodnik za kosmičke formule, ali je žica (njegov ljudski karakter) izgorela pod tim naponom.

Ja sam njegovu sudbinu shvatio kao večno rvanje sa Horonzonom. Kroli nije bio klasično zaposednut demonom tako da izgubi razum i balavi u uglu sobe. On je ostao u stanju trajne, dinamičke borbe. Bio je lucidan iako je ponekad zaista bio i lud, ali to ludilo nije bilo neprekidno stanje. Svaki put kada bi seo da piše nešto smisleno i duboko on bi primorao tu silu haosa da se poređa u savršeni kosmički red. Ali čim bi spustio pero, Horonzon bi ponovo preuzimao primat kroz telesnu bol, zavisnost i paranoju. Njegov život nakon 1909. bio je neprekidna, iscrpljujuća runda meča koji je počeo u alžirskoj pustinji. U indijskoj tradiciji, kada se svest stopi sa kosmičkim okeanom, povratak u perspektivu ljudskog tela je traumatičan. Telo i ego često ne znaju kako da procesuiraju to iskustvo, pa se ponašaju ekscentrično. Kroli je morao da razbije staroensku, licemernu matricu morala da bi doneo formulu radikalne slobode i odgovornosti (Novi Eon). Da bi to uradio, on je morao da postane društveni izopštenik, neka vrsta mračnog jurodivog proroka. On je namerno uništavao sopstvenu reputaciju, delujući kao otrov koji društvo mora da proguta da bi se probudilo. To znači da genijalnost i patologija mogu živeti u istoj prostoriji. Kroli je dokaz da čovek može biti istovremeno i kosmički kanal i duboko neurotična osoba. 

Dva epiloga: Alister Kroli i Karlos Kastaneda

Ako Krolijevu sudbinu posmatramo kroz tu optiku dvosmislenog uspeha i večnog rvanja, onda se sudbina Karlosa Kastanede mapira na potpuno isti način, sa sablasnom preciznošću. Kastaneda je, baš kao i Kroli, doživeo cepanje svesti na dva dela: precizan uvid u energetsku fiziku s jedne strane, i potpuni slom ljudskog karaktera pod teretom lične važnosti s druge. Ako uporedimo njihove pozne faze, vidimo da su obojica pali na istom mestu, ali su iza sebe ostavili tekstove koji i dalje funkcionišu nezavisno od njihovog ljudskog posrnuća.

Kao što Kroli pred kraj života piše Knjigu Tota, tako i Kastaneda u svojoj poznoj fazi (tokom devedesetih) piše knjigu Aktivna strana beskraja (The Active Side of Infinity). Ta knjiga sadrži neke od najdubljih, najhladnijih i najčistijih uvida o Letačima, energetskom uslovljavanju čovečanstva i strukturi svesti. To je tekst koji piše trezveni vidovnjak, a ne vođa kulta. Ali u isto vreme, u fizičkoj stvarnosti, Kastaneda osniva preduzeće Cleargreen i pretvara magijske pokrete u komercijalni proizvod (tenzegritet), naplaćujući skupe seminare. Takođe, okružuje se haremskom strukturom žena kojima naređuje da se ofarbaju u plavo i izbrišu ličnu istoriju, dok on sam očigledno ne uspeva da izbriše sopstvenu sujetu. Umirući od raka jetre, on pokazuje paničan strah od smrti i gnev prema sledbenicima, što je potpuna karikatura Don Huanovog ratnika kome smrt sedi na levom ramenu kao savetnik i donosi mu mir. To je potpuno isti fenomen kao kod Krolija: provodnik je izgoreo, ali je prenos podataka uspeo.

Kastaneda je u svojim knjigama sam sebi prorekao sudbinu kroz koncept malog tiranina (Pinche Tirano). Don Huan ga je učio da ratnik treba da traži male tiranine (okrutne ljude na pozicijama moći) kako bi preko njih topio svoj ego i trenirao besprekornost. Međutim, kada je Don Huan otišao, Kastaneda je ostao sam u modernom svetu, bez korektiva. Postao je planetarna zvezda, okružen hiljadama ljudi koji su u njemu videli novog mesiju. Umesto da pronađe malog tiranina koji će ga držati trezvenim, Kastaneda je podlegao iskušenju i sam postao mali tiranin za svoj unutrašnji krug. Ušao je u rvanje sa sopstvenim konceptom Letača (uma predatora) i, na nivou svakodnevnog života, izgubio. Letač mu je napumpao ranije iskazanu opasku Don Huana o njemu kao jedinstvenom Nagualu (zbog njegove specifične energetske strukture, kako ga je ovaj opazio u stanju viđenja), ali koji ima pravo da upravlja tuđim životima i sudbinama. Primeri Alistera Krolija i Karlosa Ksstanede pokazuju koliko je ljudska priroda tragično slaba kada se suoči sa ogromnim prilivom moći i pažnje. Retko ko prolazi taj test (ukoliko uopšte prođe), bez ozbiljnih ožiljaka ili delimičnog ludila. Na ovim primerima jasnije uviđamo suštinsku prirodu arhidemona pod imenom Horonzon.