Ezoterizam Đakoma Kazanove

Prvi put sam se sreo sa legendarnim likom Đakoma Kazanove kroz film Federika Felinija, i sa briljantnim Donaldom Saterlendom u glavnoj ulozi. No, tada ništa nisam shvatao i Kazanova je mom mnjenju bio tek nekakav izvikani elokventni žigolo sa stilom, šarmantni Džon Malkovič svog vremena koji zavodi dame visoke klase i živi kao bonvivan. Pa ipak, kako sam kasnije razotkrivao, Kazanova je bio mnogo više od običnog švalera. Kao skriveni šav, kao „kontrapunkt” kroz koji se cela priča o Kazanovi, a i o samoj Veneciji, otvara, jeste njegov roman Ikozameron (Icosaméron ou l'histoire d'Édouard et d'Élisabeth...). Napisan na francuskom i objavljen u Pragu 1788. godine, ovaj monumentalni, rani naučnofantastični i utopijski roman predstavlja potpuno naličje onoga što svet podrazumeva pod „Kazanovom”.

Icosameron: Put u središte Zemlje

Priča prati brata i sestru, Eduarda i Elizabetu, koji tokom plovidbe doživljavaju brodolom kod Norveške i upadaju u zastrašujući, duboki vir. Umesto u smrti, oni završavaju u unutrašnjosti Zemlje, gde otkrivaju čitav jedan skriveni, podzemni svet. Tamo provode 81 godinu u stanju mladosti (broj mesečevog magičnog kvadrata i produžene mladosti), pre nego što uspeju da se vrate na površinu, kada rapidno počnu da stare, a roman je zapravo struktuiran kao njihovo dvadesetodnevno kazivanje (otuda naziv Icosameron, prema grčkom za dvadeset dana) o tom podzemnom carstvu Megamikra. Dakle, pre Žila Verna.

Ta podzemna zemlja nije samo plod puke mašte. To je Kazanovino igralište za filozofske, teološke, ali i prikrivene ezoterijske ideje. Stanovnici unutrašnje Zemlje su humanoidna bića, ali u obliku androginih blizanaca. Oni su minijaturni, rađaju se iz jaja, nemaju kosti (telo im podupire hrskavica) i komuniciraju isključivo muzikom i telepatijom. U unutrašnjosti Zemlje nema Sunca, već ceo prostor osvetljava stalna, difuzna crvena svetlost koja dopire iz zemljinog jezgra. Nema noći, nema godišnjih doba, vreme je statično. Društvo je organizovano do nivoa apsolutnog protokola. Kazanova ovde detaljno opisuje njihovu arhitekturu, zakone, poljoprivredu i ishranu. Na prvi pogled, Icosameron deluje kao prosvetiteljska utopija, ili distopija, poput Morove Utopije ili Sviftovih Guliverovih putovanja. Međutim, ako počnemo da vučemo konce iz ove perspektive, primetićemo sledeće elemente koji se savršeno vezuju za venecijanski podtekst:

Bekstvo iz venecijanskih tamnica i opsesija zatvorenim prostorom

Kazanova piše ovaj roman u starosti, kao bibliotekar u jednom zamku u Češkoj, izolovan, melanholičan i ogorčen na svet koji ga je zaboravio. On, koji je spektakularno pobegao iz venecijanskog zatvora, ovde stvara svet koji je zamena za zatvor. Unutrašnjost Zemlje u Icosameronu ima istu atmosferu klaustrofobije i veštačkog poretka kakvu je imala i Mletačka republika, ta anomalija na tlu sednjovekovne feudalno-monarhijske Evrope: fasada savršenog zakona i lepote, ispod koje se krije potpuna kontrola.

Elementi incesta i čiste krvi (vampirski podtekst)

Eduard i Elizabeta u podzemnom svetu postaju rodonačelnici nove rase, ulazeći u incestuozne odnose kako bi naselili puste delove tog sveta. Ta opsesija očuvanjem loze, izolacijom od spoljnog sveta i stvaranjem novog poretka unutar zatvorenog sistema nosi duboki, makabrični podton. U kontekstu Venecije, to nas vodi direktno do patricijskih porodica koje su funkcionisale kao zatvorena ložnica, čuvajući moć i resurse unutar krvnih srodstava, odsečeni od ostatka sveta, što je suštinska socijalna alegorija vampirizma.

Okultna pozadina

Kazanova je bio mason, blizak rozenkrojcerima, čovek koji je prevario pola evropske aristokratije prodajući im eliksire mladosti i magijske rituale. Icosameron sadrži elemente hermetičke kosmologije:

• Putovanje kroz ogroman vir je klasičan inicijacijski silazak u podzemlje (Descensus ad Inferos).

• Crvena, večna svetlost podzemlja podseća na alhemijsko „crveno delo” (Rubedo), fazu u kojoj se postiže besmrtnost ili transformacija materije.

• Ideja o androgidnim bićima je direktno preuzeta iz kabalističkih i gnostičkih učenja o primordijalnom čoveku (Adam Kadmon) pre podele polova.

Umesto da Veneciju otkrivamo preko karnevala, gondola i kroz legende o vampirima i mračnim kultovima venecijanske aristokratije, zamislimo je kroz prizmu Icosamerona: Venecija kao podzemno carstvo na površini vode. Grad koji je sam po sebi anomalija na tlu srednjovekovne feudalne Evrope, izgrađen na drvenim šipovima u blatu, izolovan u laguni, sa sopstvenim rigoroznim poretkom (Savet desetorice), sa večnim sumrakom u uskim kanalima gde svetlost retko pada direktno. Venecija je funkcionisala kao Kazanovin podzemni svet, mesto gde su maske (androginost, ukidanje identiteta) obavezni deo društvenog protokola, a energija grada se održavala konstantnim parazitiranjem na resursima spoljnog sveta. U neku ruku, tadašnja Venecija podseća na današnji Dubai, ali bez nafte i sa trgovačkom mornaricom. Ako Kazanovin naučnofantastični izlet postavimo kao ogledalo venecijanskog mentalnog sklopa, dobijamo onaj suptilni, intelektualni rez koji nam nedostaje da sagledamo Veneciju kao sedište moćnih okultnih uticaja.

Histoire de ma vie 

U Kazanovinim memoarima možemo prepoznati ključne tačke gde se njegov memoarski pragmatizam prepliće sa teurgijom i operativnom magijom. Istorija mog života (Histoire de ma vie) sadrži fascinantne opise njegovih okultnih operacija u Veneciji, a epizoda sa Murana, ostrva venecijanske lagune, i njegov specifični magijski sistem na neki način paraju privid racionalnog prosvetiteljstva. Evo šta se tačno krije iza tih događaja, simbola Zmaja i njegovog tajnog koda.

Odlazak kod veštice na Murano: Šta je prethodilo i šta se desilo?

Epizoda sa Murana (koja se odigrava u kontekstu njegove čuvene ljubavne afere sa monahinjom M.M. i njenom ljubavnicom C.C.) zapravo je vrhunac Kazanovine veštine psihološke i magijske manipulacije. Kazanova je bio u tajnoj, opasnoj vezi sa M.M., koja je bila štićenica i ljubavnica moćnog francuskog ambasadora u Veneciji, kardinala de Bernija. Ceo taj krug na Muranu (gde je bio njen samostan) bio je prožet libertenstvom, voajerizmom i špijunažom. Da bi održao kontrolu nad situacijom, fascinirao devojke i opravdao svoje postupke, Kazanova je morao da se predstavi kao posednik tajnih, natprirodnih moći. 

On u memoarima opisuje da je, kako bi ubedio M.M. u svoju povezanost sa duhovnim svetom, organizovao posetu lokalnoj veštici ili proročici na ostrvu Murano. Međutim, cela stvar je bila unapred izrežirana predstava. Kazanova je sam, pre nego što će dovesti M.M., posetio tu ženu, platio joj izdašnu sumu i precizno joj izdiktirao šta mora da kaže kada se on pojavi sa svojom ljubavnicom. Kada su došli, veštica je pala u trans i izgovorila detalje iz života M.M. koje je navodno mogao znati samo kosmos, čime je monahinja ostala potpuno opčinjena i podređena Kazanovinoj volji. Kazanova otvoreno priznaje ovo šarlatanstvo, ali kroz njega provejava suština venecijanske mračne magije: magija kao apsolutna režija i kontrola tuđe svesti u lavirintu ogledala.

Skriveni Veliki Zmaj sa Murana

Kazanova u svojim spisima i prepiskama (naročito kada analizira kabalističke operacije) pominje da ostrvo Murano, u ezoterijskom smislu, nije samo mesto industrije stakla i samostana, već dom skrivenog genija mesta (Genius Loci) u obliku Zmaja. U alhemijskoj i rozenkrojcerskoj simbolici tog vremena, Zmaj koji obitava u vodi ili na ostrvu predstavlja primordijalnu, mračnu energiju koja se mora ukrotiti. Za Kazanovu, Murano je bio izolovan, energetski čvor Venecije, mesto gde su se mešali ekstremni luksuz, izolacija monahinja, tajne lože i izrada stakla u pećima (što je samo po sebi alhemijski proces transformacije peska u svetlost). Nazvati to mesto prebivalištem Velikog Zmaja značilo je prepoznati Murano kao srce venecijanskog okultnog podzemlja.

Kazanovin četvoroslovni magijski sistem i Tajni Šefovi

Kazanova je zaista posedovao i operativno koristio specifičan proricateljski i magijski sistem, koji je u memoarima nazvao Kabalistička piramida ili Kabalističko proročište. Sistem se temeljio na numerologiji, geomantiji i alfanumeričkim zamenama. Iako ga je često koristio kao alat za prevaru bogatih lakovernika (poput Madam d'Urfe, koju je ubedio da će je kroz rituale podmladiti i reinkarnirati u muško telo), sistem je bio matematički fascinantan. Korisnik bi postavio pitanje. Slova su prevođena u brojeve i slagana u obliku piramide. Kroz matematički algoritam sabiranja i redukcije, piramida se svodila na ključne brojeve ili četvoroslovne korenove. Ti brojevi bi se ponovo preveli u slova, dajući kriptične, ali gramatički ispravne odgovore na italijanskom ili francuskom jeziku. Isti taj sistem pojavljuje se još kod nekih okultnih grupa kasnije, pa je teško ustanoviti da li ga je Kazanova osmislio ili je već ranije postojao.

Kazanova je tvrdio da kroz ovaj sistem on ne izmišlja odgovore, već da njegova piramida služi kao prenosni kanal, neka vrsta „kosmičkog telegrafa” sa bestelesnim inteligencijama, odnosno Tajnim Šefovima ili genijima. U slučaju Madam d'Urfe, on je te entitete nazivao imenima poput Oromasis (duh vatre) i tvrdio da prima direktna naređenja od nevidljivog bratstva koje upravlja sudbinom Evrope. Iako Kazanova u Istoriji mog života često piše sa ciničnim smeškom, svestan da je varao ljude, on istovremeno priznaje jednu jezivu stvar: da je sistem ponekad davao tačne odgovore i predviđanja koja ni on sam nije mogao da izračuna ili predvidi. Piramida je, u jednom trenutku, počela da radi sama od sebe, kao da je zaista zakačila stvarni egregor.

Dakle, Kazanova nije bio samo posmatrač, nego je bio i operator. Njegov odlazak na Murano kod lažne veštice, njegova opsesija Zmajem na tom ostrvu i njegova četvoroslovna kabalistička metodologija pokazuju da je Venecija XVIII veka funkcionisala na pogon skrivenih šifara. Kazanovin život bio je svesni magijski performans u kojem je on, koristeći četvoroslovni sistem, pokušao da izmanipuliše sudbinu (i samu Veneciju), dok je u pozadini, iza kulisa Murana, istinski „Veliki Zmaj” (oligarhija, inkvizicija, Savet desetorice i sam duh lagune) na kraju ipak progutao njega, osudivši ga na izgnanstvo i pisanje memoara u mračnoj Češkoj.

Kazanova i grof Sen Žermen

Kada već pominjem Tajne Šefove, vredi ukazati na Kazanovine susrete sa legendarnim grofom Sen Žermenom. Njihovi putevi su se ukrstili nekoliko puta na evropskim dvorovima, a njihov odnos je bio fascinantan spoj uzajamnog prepoznavanja, profesionalne ljubomore i dubokog rivalstva. Obojica su bili vrhunski manipulatori XVIII veka, ali sa potpuno različitim stilovima nastupa. Kazanova u svojoj Istoriji mog života posvećuje značajan prostor Sen Žermenu, ostavljajući nam jedan od najupečatljivijih i najdetaljnijih svedočanstava o ovom enigmatičnom čoveku. Kazanova i Sen Žermen su se upoznali u Parizu, u salonima visoke aristokratije gde su obojica pokušavali da obezbede pokroviteljstvo francuskog kralja Luja XV i njegove moćne ljubavnice, markize de Pompadur. Kazanova, koji je tek stigao u Pariz nakon svog spektakularnog bekstva iz venecijanskog zatvora, zatekao je Sen Žermena kako već potpuno dominira francuskim dvorom. Kazanova opisuje Sen Žermena sa mešavinom fascinacije i otvorenog skepticizma: 

„Ovaj neobičan čovek, rođeni prevarant, bez ustručavanja je govorio da ima trista godina, da poseduje univerzalni lek, da može da radi sa prirodom šta god želi, da topi dijamante i od deset ili dvanaest malih napravi jedan veliki, vrhunske čistoće, i to bez ikakvog gubitka na težini.”

Kazanova opisuje scenu u kojoj je lično prisustvovao Sen Žermenovom alhemijskom eksperimentu. Sen Žermen je uzeo bakarni novčić, stavio ga na užareni ugalj i upotrebio duvaljku. Nakon nekoliko trenutaka, novčić je postao zlatan. Kazanova, iako sumnjičav da je reč o vrhunskoj opsenarskoj varki i zameni novčića, priznaje da nije uspeo da otkrije trik. Taj novčić je zadržao i kasnije ga poklonio jednoj od svojih ljubavnica.

Između Kazanove i Sen Žermena je postojala suštinska razlika u pristupu okultizmu i manipulaciji. Kazanova je koristio magiju kao alat za postizanje vrlo opipljivih ciljeva: novca, žena i društvenog statusa. On je uvek zadržavao ciničnu svest o tome da vara ljude, igrajući na kartu njihove lakovernosti. Sen Žermen je, s druge strane, igrao na kartu apsolutne, bezvremenske misterije. On nikada nije tražio novac (bio je basnoslovno bogat, nosio je dijamante na svakom prstu i na cipelama), retko je jeo u javnosti (tvrdeći da se hrani posebnim eliksirom), i nastupao je sa pozicije istinskog adepta koji je iznad ljudskih slabosti. Kazanova je bio duboko iritiran činjenicom da je Sen Žermen uspevao da fascinira ljude mnogo dublje nego on. Smatrao ga je „kraljem varalica”, ali mu je uvek zavideo na superiornoj samokontroli i mističnoj auri koju je održavao bez ijedne greške. Kastanedinim rečnikom govoreći, Sen Žermen je delovao kao besprekorni nagual.

Njihovi putevi su se ponovo ukrstili u Londonu. U Londonu, Kazanova je pokušao da razotkrije Sen Žermena pred engleskim plemstvom, ali je Sen Žermen uvek bio korak ispred, uživajući zaštitu političkih moćnika i funkcionišući kao tajni diplomata (a verovatno i špijun) za različite krunisane glave Evrope. Zanimljivo je da su obojica bili povezani sa istim tajnim društvima tog doba, od masonerije do rozenkrojcerskih krugova, ali dok je Kazanova u tim krugovima tražio lične veze, Sen Žermen je bio prepoznat kao figura koja ta društva inspiriše ili čak vodi iz senke (mnogi su ga smatrali jednim od onih „Tajnih Šefova”).

Dakle, vidimo da je, u neku ruku, Kazanova oličenje Venecije koja stari, propada, troši energiju, ulazi u dugove i na kraju biva proterana (ljudski, potrošni element), Sen Žermen je hodajuća metafora za arhetipskog vampira. On je čovek koji ne stari, čije je poreklo nepoznato, koji se pojavljuje vekovima u istom obliku, poseduje eliksire besmrtnosti i preobražava živu materiju (bakar u zlato, male dijamante u velike). Njihov susret u Parizu možemo posmatrati kao trenutak kada se klasični venecijanski manipulator suočava sa nečim što je daleko prevazišlo njegove trikove, sa istinskim, hladnim i večnim „Zmajem” evropske ezoterije.

Kazanova, Blavatska i Lavkraft

Icosameron poseduje specifičan, hladan, kosmički i antropološki ton koji se mnogo decenija kasnije prepoznaje u teozofiji Madam Blavatske (koncepti o korenskim rasama, androginim primordijalnim bićima) i kod Lavkrafta (odlazak u nepoznate dubine svemira, susret sa civilizacijama koje funkcionišu po zakonima potpuno tuđim ljudskoj psihi). Ipak, ako posmatramo istoriju književnosti, Icosameron nije izolovani incident, niti je Kazanova pionir ove vrste fantastike. On je pre vrhunski sintetičar tradicije koja je tinjala u evropskoj svesti vekovima pre njega. Kazanova je uzeo postojeće podzemne motive i kroz njih provukao sopstvenu hermetičku i prosvetiteljsku viziju. Ideja da je unutrašnjost Zemlje šuplja i naseljena nije Kazanovin izum. U vreme kada on piše roman (krajem XVIII veka), ta tema je bila na granici između rane nauke i ezoterije.

Edmund Halej (Edmond Halley), čuveni astronom (poznat po kometi), je još 1692. godine izneo teoriju da je Zemlja šuplja, sastavljena od nekoliko koncentričnih sfera koje imaju sopstvenu atmosferu i svetleći gas, kako bi objasnio anomalije u kretanju magnetnih polova. Leonhard Ojler (Leonhard Euler), veliki matematičar, je sredinom XVIII veka modifikovao ovu ideju, tvrdeći da u samom središtu Zemlje postoji unutrašnje sunce koje pruža svetlost i toplinu naprednim podzemnim civilizacijama. Kazanova je direktno koristio ove teorije za građenje fizike svog podzemnog sveta.

Što se tiče književnih prethodnika, Kazanova je imao nekoliko veoma jasnih literarnih putokaza koji su utabali stazu pre njega. U tom smislu pomenuću ličnost kao što je Luj-Gijom de Fenelon (1721) i njegovo delo Relation du voyage de l'Isle d'Eutopia. To je jedan od prvih tekstova koji koristi Halejevu teoriju šuplje Zemlje u satirične i utopijske svrhe. Drugi pisac je Ludvig Holberg (1741) i njegovo delo Podzemno putovanje Nilsa Klima (Nicolai Klimii Iter Subterraneum). Holbergov junak propada kroz pećinu u Norveškoj (baš kao i Kazanovini junaci kroz vir) i otkriva planetu Nazar unutar Zemlje, sa bizarnim civilizacijama (drveće koje govori, inteligentne životinje). Ovaj roman je bio ogroman evropski hit XVIII veka. Zašto mi onda Kazanova deluje tako lavkratovski i blisko Blavatskoj?

Ako nije pionir samog žanra, Kazanova jeste pionir u atmosferi i dubini koncepta. Tamo gde su njegovi prethodnici (poput Holberga ili Svifta) koristili fantastične svetove kao jeftinu kulisu za satiru na račun trenutne politike ili crkve, Kazanova u Icosameronu radi nešto sasvim drugo, i tu nastaje onaj šav koji vuče ka Lavkraftu i Blavatskoj. On opisuje radikalnu antropološku drugost (lavkraftovski element), jer Kazanovini Megamikri nisu samo „ljudi sa maskama”. Njihova biologija i način postojanja su suštinski uznemirujući. Oni nemaju kosti, njihova tela su meka i hrskavičava. Oni se ne rađaju, već se legu iz jaja koja su savršeno sferična. Njihov jezik nije verbalan; oni proizvode muzičke tonove iz grudi i komuniciraju direktnim prenosom misli. Kazanova piše stotine stranica opisujući njihovu anatomiju i zakone sa hladnom, gotovo kliničkom preciznošću naučnika koji posmatra vanzemaljsku vrstu. Ta opsesija detaljnim opisivanjem ne-ljudskog poretka je čisti lavkratovski materijalizam pre Lavkrafta. I onako, usputno, ne mogu odoleti utisku sličnosti Kazanovinih podzemnih bića sa opisom Krolijevog LAM-a.

Koncept androginih bića koji naseljavaju unutrašnjost Zemlje direktno korespondira sa skrivenom doktrinom koju će Blavatska kasnije sistematizovati. Za teozofiju, prve ljudske rase (poput Hiperborejaca ili rane Lemurije) bile su androgine i spiritualne, pre nego što je došlo do pada u materiju i podele polova. Kao što sam pomenuo, Kazanova svesno u Megamikre projektuje mit o Adamu Kadmonu, prvobitnom čoveku. On postavlja taj svet unutar Zemlje kao neku vrstu zamrznutog, alhemijskog inkubatora. 

Konačno, mogu reći da je Kazanovin Icosameron hibrid. To nije književni incident u smislu da je nastao ni iz čega, jer se naslanja na tradiciju Haleja, Holberga i francuskog libertenskog romana. Ali jeste incident po svom neuspehu i svojoj monumentalnosti. Knjiga je imala pet tomova i preko 1.600 stranica. Bila je preskupa, preopširna i potpuno neshvaćena u svom vremenu. Publika koja je od Kazanove očekivala pikanterije, memoare i salonske tračeve sa elementima pornografije, dobila je masivnu, hermetičnu, filozofsko-naučnu kosmogoniju. Kazanova je ovde bio pionir u smislu da je prvi tretirao podzemni svet ne kao satiričnu bajku, već kao ozbiljnu, sistematičnu ezoterijsku i antropološku studiju. Zato danas, kada čitamo o Eduardu i Elizabeti, ne vidimo prosvetiteljstvo XVIII veka, nego mračni modernizam, kosmički strah i okultnu anatomiju kasnijih vekova.

Povodom ovoga javlja mi se pomisao da je Kazanova artikulisao ili predvideo okultnu struju koja je kasnije izrodila teozofiju i sve ono što je posle proizašlo. Setimo se da su martinizam i okultni red Strict Observance takođe lansirali ideju Tajnih Šefova, ali oni nisu toliko odlazili u dubinu kao Blavatska i Kazanova. Svi ti Tajni Šefovi su na Zemlji, ali na površini, međutim, prava magijska moć dolazi iz dubina, bilo iz središta Zemlje, bilo iz okeana, a što tek moderno vreme premešta u kosmičke dubine. Danas bi to sve bili vanzemaljci, a ne proto-zemaljci, kako bi možda bilo pravilnije reći. U ovome ja vidim fundamentalnu promenu u tome kako čovečanstvo vizuelizuje Izvor Moći.

Sistemi poput Strict Observance barona fon Hunda ili martinizma Žana-Batista Vilermoza i Martinesa de Paskvalija (pa i rane masonerije) operisali su sa konceptom Nepoznatih Nadređenih (Superiores Incogniti). Međutim, njihov narativ je patio od geopolitičkog i ljudskog ograničenja. Ti Šefovi su navodno bili živi ljudi, skiveni negde na površini, preživeli vitezovi Templari u Škotskoj, mudraci na Tibetu ili mistici u pustinjama Arabije. Problem je u tome što sve dok su ti entiteti na površini, oni su podložni demistifikaciji. Ako su u Škotskoj, zašto ih niko ne vidi? Ko su oni? Hajde da ih pronađemo? Ako su na Tibetu, oni su i dalje samo ljudi od krvi i mesa koji sede i meditiraju. Kazanova i, kasnije, Blavatska uviđaju da površina Zemlje više nema kapacitet da izdrži teret apsolutne, natprirodne moći. Prosvetiteljstvo je počelo da mapira i kolonizuje svet; tajne lože na površini su gubile svoju magijsku auru pod naletom racionalizma. Zato je bilo potrebno promeniti lokaciju Tajnih Šefova.

Moj stav da „prava magijska moć dolazi iz dubina” je ukorenjena u alhemijskoj maksimi V.I.T.R.I.O.L. (Visita Interiora Terrae Rectificando Invenies Occultum Lapidem - Poseti unutrašnjost Zemlje, pročišćenjem ćeš naći skriveni kamen). Dubina (središte Zemlje, okeanski rovovi) nosi specifičan psihološki i magijski naboj. Unutrašnjost je mesto gde se materija sabija pod nezamislivim pritiskom. To je mesto alhemijskog zrenja, gde nastaju dijamanti i zlato. Spuštanjem ispod površine, mi zapravo silazimo u kolektivno nesvesno, u primordijalni mrak koji je postojao pre nego što je svetlost razuma uobličila površinu sveta. Kazanova u Icosameronu svesno koristi ovaj rezervoar. Njegovi Megamikri nisu napredni ljudi sa površine, nego su bića koja nikada nisu iskusila pad, izolovani u materici planete, u stanju ontološkog detinjstva. To je ona ista struja koju će Blavatska uobličiti kroz priče o skrivenim podzemnim dvoranama (poput Agarte ili Šambale) gde se čuvaju knjige od platine i znanje pre-adamitskih rasa.

Sa industrijskom revolucijom, a naročito sa XX vekom i razvojem tehnologije (geološka bušenja, podmornice, mapiranje okeanskog dna), čovečanstvo je „osvojilo” i desakralizovalo unutrašnjost planete. Saznali smo da je u centru Zemlje tečno gvožđe i nikl, a ne podzemno carstvo ili carstvo palih anđela. Šta je okultna struja morala da uradi da bi preživela nego da premesti bogove. Kada je podzemlje postalo preblisko i fizički objašnjivo, svest je potisnula Tajne Šefove i proto-zemaljce u kosmičke dubine. „Anđeli”, „Duhovi elemenata” i Kazanovini „Megamikri” postali su Plejađani, Siriušani ili Sivi. Inteligencije koje komuniciraju telepatijom i muzikom više ne sede u crvenoj svetlosti zemljine utrobe, već u brodovima iznad našeg vazdušnog prostora, možda sa svojih dalekih zvezdanih destinacija telepatski opšte sa nama, ili vise u nekakvim multiverzumskim multidimenzionalnim procepima i portalima neodređene geografije i paradoksalne fizike.

Lavkraft je ovde bio prelazna figura (karika koja nedostaje između Kazanove / Blavatske i modernog ufološkog mita). Kod njega, Veliki Stari (poput Ktulua) i dalje spavaju u okeanskim dubinama i podzemnim kriptama, ali oni su tamo stigli sa zvezda. On je spojio htonsku dubinu sa kosmičkim bezdanom. Ako posmatramo Kazanovu kao artikulatora te skrivene struje, dobijamo zanimljiv uvid. Po tom uvidu Veneciju možemo definisati kao poslednju tačku u Evropi gde je ta htonskost bila vidljiva. Venecija je grad koji visi između neba i dubine, postavljen na mulju, izronivši iz morske tmine. Venecijanske palate ne počivaju na čvrstoj zemlji, već na hiljadama okamenjenih stabala zabodenih u podvodni mrak. Kazanova, kao dete tog i takvog grada, podsvesno je znao da Venecija crpi moć iz te lagunske, proto-zemaljske dubine (iz onog Zmaja sa Murana). Kada je ta Venecija počela da umire i gubi moć pod svetlima prosvetiteljske buržoazije, Kazanova je u Icosameronu prepisao tu istu moć unutrašnjosti Zemlje, anticipirajući teozofiju.

Eklektički Put Leve ruke: Tomas Karlson i Crveni Zmaj

Red Crvenog Zmaja, Ordo Draconis at Atri Adamantis (ODAA), ili skraćeno Dragon Rouge, osnovan je 1989. godine u Švedskoj. Izvorno je imao sedam članova, od kojih se ističe ime Tomasa Karlsona (1972), kao glavnog osnivača. Po legendi, siva eminencija ovog Reda i Karlsonov učitelj jeste zagonetan čovek poznat kao Varg, čiji je identitet ostao skriven. Crveni Zmaj sebe vidi kao deo Puta Leve ruke (LHP) i Drakonijanske struje, a svoje učenje temelji na klipotskoj kabali, odinskoj runozofiji, vamačara tantri i tifonijanskoj alhemiji. Oni su svoju doktrinu označili skraćenicom G.O.T.A. Kao jedan od svojih ciljeva Crveni Zmaj navodi postajanje bogom, ali za razliku od drugih crnomagijskih organizacija, njihovi tekstovi i uputstva nisu dostupni široj javnosti. Međutim, o doktrini Crvenog Zmaja se može nešto saznati u knjigama njihovih članova, a delimično i iz intervjua njihovih ostaknutih članova na Jutjubu, zapravo Karlsonovih. U lektiri Crvenog Zmaja, nalaze se autori kao što su Karlos Kastaneda, Julius Evola, Kenet Grant, Niče, Hajdeger, Bergson, Platon, Plotin, ali i Upanišade i Ta te king. Posebno je učenje Keneta Granta uticalo na oblikovanje svetonazora Tomasa Karlsona. To ukazuje na eklektičku prirodu magijske ideologije Crvenog Zmaja.

Švedski istraživač ezoterizma sa akademskih pozicija, Kenet Granholm, opisuje ključan događaj u Karlsonovom životu koji je poslužio kao okidač za osnivanje Crvenog Zmaja. Iako je Karlson još od ranog detinjstva imao neke oblike iskustva okultnog, te je kao tinejdžer počeo ozbiljnije da ulazi u tu oblast, glavna stvar se desila prilikom njegovog putovanja u marokanski grad Marakeš, kada mu je na trgu prišao neki mističan čovek i rekao mu (verovatno na engleskom, što je već simptomatično, mada je moguće i da to uopšte nije bio čovek!): da su stari hramovi pali, a da će se novi hram uzdići, a to će biti Hram Crvenog Zmaja. Kako je prethodno imao neki znakovit san, Karlson je sve to shvatio kao proročanstvo, pa je nakon povratka u Švedsku, sa svojim magijskim saradnicima osnovao Dragon Rouge. U to vreme je već bio pod uticajem starije osobe koja se bavila oblikom jezidsko-tifonijanske magije (uticaj Keneta Granta), kao i pomenutog Varga. Inače, Karlson nije neki opskurni satanista, kako bi neko ko uzgaja nekakve predrasude mogoa pomisliti, nego profesor univerziteta.

Kenet Granholm tumači doktrinu Crvenog Zmaja u osnovnim parametrima kosmosa i haosa, što je središnja tema njihove mitologije. Kosmos predstavlja ispoljene strukture, fizički svet i svesni um. Dakle, kosmos ima svoja ograničenja. Nasuprot tome Haos je bezgraničan, primordijalan i sadrži sve mogućnosti i elemente koji još uvek nisu ispoljeni. Ovo iz daleka podseća na pojmove koje je rabio Karlos Kastaneda, a to su tonal, kao sveukupnost poznatog i spoznatljivog sveta, i nagual, kao beskraj nepoznatog i nespoznajnog. Naravno, haos je u središtu pažnje ovog reda, što je i predstavljeno njegovim glavnim simbolom Crvenim Zmajem. Dakle, haos je Crveni Zmaj, odnosno beskrajni izvor svega. Zmaj je taj koji trasira put maga ka samooboženju. Tako imamo spoljašnjeg i unutrašnjeg Zmaja, skrivenu snagu u čoveku. Onaj unutrašnji Zmaj je kundalini, izvor lične moći stvaranja. Spoljašnji je primordijalni haos i predstavlja sve ono izvna maga. Te dve sile su površno razdvojene a jedan od zadataka posvećenika jeste da ostvari njihovo jedinstvo. 

Granholm ukazuje i da Karlson, kao i Crveni Zmaj, prihvataju Krolijevu definiciju magije, kao oblik nauke koja podleže eksperimentu i proveri, otud njeni pogledi i rezultati nisu dogma. Takođe, Crveni Zmaj prihvata Krolijev pogled na običnu, mundanu (mirjansku) volju i onu istinsku, pravu volju koja odgovara višem sopstvu, esenciji samog maga. Crveni Zmaj svoju magiju ne karakteriše kao crnu nego mračnu, pa prihvatanje tame ne znači biti izopačen i zao. Tama se prvenstveno odnosi na nepoznato. I dalje, u tom smislu oni razlikuju mračnu od svetle magije. Svetla magija se odnosi na baratanje poznatim strukturama kosmosa, u šta spada i praktičarevo svesno sopstvo. Dakle, beli mag cilja da osnaži i uspostavi (ili obnovi) zamišljeni idealni izvorni poredak, dok mračni mag, radeći sa silama haosa, razbija postojeće strukture radi uspostavljanja novih, te čineći to i sam postaje deo novog samostvorenog poretka. To znači da mračni mag ne služi svrsi i planovima nekog boga, već teži da sam postane bog tvorac.

Magija Crvenog Zmaja, po Granholmu, utemeljena je na tri osnovna načela: vizija, moć i akcija. Vizija ima dvostruko značenje. U jednom smislu odnosi se na dublje opažanje koje omogućava praktičaru da posmatra stvarnost na neposredniji način. Ta neposrednost viđenja podseća na viđenje koje je opisivano kod Karlosa Kastanede. U drugom smislu odnosi se na mogućnost posvećenika da zamisli promene koje želi da ostvari. Tako je haos shvaćen kao fluid koji posvećenik oblikuje svojom vizijom. Ta ideja odgovara Levijevom opisu astralnog svetla. Međutim, da bi vizija bila ostvarena neophodna je moć. Tu se stvari komplikuju jer viđenje istinske ili prave stvarnosti daruje moć, ali je i iziskuje. Da bi delovao, magičar koristi moć unutrašnjeg zmaja (kundalini) kako bi obezbedio pristup bezgraničnoj moći onog spoljašnjeg zmaja. Da bi to ostvario mag se oslanja na svoju viziju. Treće načelo, odnosno akcija, jeste izraz magije. Snagom akcije mag ostvaruje svoje vizije. 

Magija, po shvatanju Crvenog Zmaja, nije ograničena samo na obrede i ceremonije, već je svaki svesni čin izraz magije. Ideološki, Crveni Zmaj proklamuje da je cilj njihove magije da posvećenik preuzme kontrolu nad svojim životom i stekne moć stvaranja sopstvene budućnosti umesto da bude stvorenje prošlosti. Dakle, kako u životu, tako i nakon smrti, neće mi biti suđeno na nekakvom Strašnom Sudu ili u Ozirisovoj dvorani, već ću ja sam određivati magnitude mojih destinacija.

Odinska runozofija je u materijalima Crvenog Zmaja opisana kao nordijska i gotička tradicija inicijacije, u čemu je Odin viđen kao mračno demonsko božanstvo i kao uzor koji bi trebalo slediti na putu samooboženja. Po doktrini Crvenog Zmaja, rune označavaju tajne, skrivenu mudrost pa se njihovo proučavanje smatra važnim korakom na putu mudrosti i potrage za moći. Osim Odina, drugo ključno nordijsko božanstvo za ovaj red jeste boginja smrti Hel. Pa ipak, ne znači da fokus na smrti i božanstvima smrti odražava nihilistička stremljenja, već je smrt uzeta kao simbol misterija. Ovde imamo na delu neku vrstu inicijacijske intimnosti sa smrću, što je neophodno radi postizanja besmrtnosti. Crveni Zmaj odbija svaku vezu sa rasizmom i suprematističkim neopaganskim pokretima sa kojima takođe dele svoja interesovanja za rune i nordijsku mitologiju. Dva starija sistema runozofske spekulacije su značajno uticale na Karlsona, a to su Gotička kabala Johanesa Bureusa (Johannes Bureus, 1568-1652) i Utark (Uthark) teorija Sigurda Agrela (Sigurd Agrell, 1881-1937). Inače, tema Karlsonovog doktorirata je Bureusovo delo.

Vamačara tantra igra značajnu ulogu u učenju Crvenog Zmaja jer je vide kao izraz primordijalne tradicije na koju se zapadni LHP naslanja. Podsetimo se da se u vamačari sve posmatra kao manifestacija božanskog, čak i ono što društvo smatra nečistim ili opasnim. Kundalini meditacija, kao praksa u kojoj se unutrašnji zmaj budi i jača, sastavni je deo mnogih njihovih magijskih radova. Granholm kaže da iako je u većini zapadnjačkih interpretacija tantra visoko seksualizovana, pa je otud seksualna komponenta prisutna i u Crvenom Zmaju, ipak seksualna magija se u pisanim materijalima ove organizacije retko direktno povezuje sa tantrom. Granholm ovo posmatra kao pokušaj da se izbegne hiperseksualnost moderne zapadnjačke kulture, i kao opozicija modernim zapadnjačkim prisvajanjima tantre, pri čemu se pristup Crvenog Zmaja predstavlja kao tradicionalniji i autentičniji od New Age tantrizma. Prateći potencijalne uticaje na njihovo interesovanje za tantru, nailazimo na Keneta Granta. Poznato je Grantovo opširno pisanje o tantri koji je predstavlja kao jednu od najprimitivnijih (samim tim i najdrevnijih) ezoteričnih tradicija, posebno u njenom obliku vamačare. Granholm primećuje da se dobar deo Grantove retorike može naći i u Crvenom Zmaju. Još jedan izvor uticaja jeste tradicionalista Julius Evola. Dakle, očigledna je težnja Crvenog Zmaja da se delimično usklade sa tradicionalističkom strujom ezoterizma.

Tifonijanska alhemija Crvenog Zmaja predstavlja više filozofski okvir i nije neposredna osnova za meditativno-magijsku praksu kao ostali stubovi G.O.T.A. Slikovito rečeno, alhemijski proces preobražava ugljenik, kao polaznu materiju, iz njegovog najslabijeg i najporoznijeg oblika, kroz proces stvrdnjavanja i oplemenjivanja, u večni neuništivi crni dijamant. Tifonijanska alhemija tako predstavlja temelj puta mračnog maga ka samooboženju, koji ga u idealnom slučaju navodi da identifikuje svoje više sopstvo ili istinsku volju, oplemeni ga, i na kraju dođe do čiste suštine sopstva (crnog dijamanta). Crveni Zmaj takođe ima alhemijski simbol koji prikazuje pet primarnih nivoa razvoja na koje je podeljen njihov inicijacijski sistem. Fokus tifonijanske alhemije je stari Egipat, kolevka alhemije, pri čemu se posebno spominju bogovi poput Seta, Kefre i Kema (Mina). Veoma specifičan fokus na Seta i Kema otkriva verovatni uticaj setijanizma.

Varg, koga Karlson identifikuje kao važnog ranog člana Crvenog Zmaja, bio je šegrt Ronalda K. Bareta, šizmatika organizacije Setov Hram Majkla Akvina, čiji je visoki sveštenik bio u periodu od 1979. do 1982. godine. Baret je predstavio Xem kao svoju reč eona 1977. godine, potpuno prekinuvši veze sa Setovim Hramom kada je napustio hijerofantski položaj. Kasnije su, kako piše Granholm, neki članovi Setovog Hrama opisali Baretov pristup više kao mističan nego magijski, i zanimljivo je primetiti da je mistični pristup relativno čest u Crvenom Zmaju. Međutim, Granholm pominje da povodom ove teme još jednom možemo uočiti potencijalni uticaj Keneta Granta, čija se posebna grana Ordo Templi Orientisa obično označava prefiksom tifonijanski.

U knjizi Qabalah, Qliphoth and Goetic Magic, Tomas Karlson naglašava da osoba koja želi da praktikuje magiju na način predstavljen u toj knjizi ne mora biti religiozna jer izrazi poput „Bog“, „Satana“, „Nebo“, „Pakao“, u suštini se odnose na univerzalna načela moći. Karlson primećuje da je u monoteističkoj kulturi okretanje mračnoj strani u potrazi za duhovnim iskustvom jednako prokletstvu, ali takav stav nije svojstven svim kulturama, jer neke od njih, poput indijske, nemaju tako jasno izraženu dualnost dobro-zlo. Zato je u indijskoj kulturi, na primer, mesto mračne boginje Kali sasvim legitimno, ali za razliku od religija i kultova svetlosti koje tvrde da su namenjene svima, mračni put nije namenjen svakome. Mračni put sa sobom nosi određene rizike. Mračni vid kabale, koji predstavlja temeljnu doktrinu Crvenog Zmaja, očigledno je shvaćen lurijanski, budući da klipotski aspekti ilustruju veliki i stari otpad kako ljudske psihe, ili psihe aspiranta, tako i samog univerzuma. 

Karlson tumači suštinu LHP iz kabalističke perspektive povezujući to sa legendom o padu čoveka, odnosno o izgonu iz Rajskog vrta. Pre nego što se taj mitski događaj uopšte odigrao, idealno stanje ljudskog bića predstavljeno je simetričnim oblikom dijagrama Drveta života sačinjenim od deset sefirot, odnosno sfera emanacije univerzuma. Nakon pada, vrhovna trijada se izdvojila čime je otvoren ambis između božanske i ljudske sfere, odnosno između duhovnog i materijalnog sveta. Taj ambis moderni okultni kabalisti nazivaju i lažnom sefirom Daat, što se sa hebrejskog prevodi kao znanje. U idealnom stanju, kako kaže Karlson, Daat je bio jedna od sefira, dok poslednje sefire Malkut (kraljevstvo), koja predstavlja materijalni svet, nije ni bilo. Na dijagramu idealnog Drveta života koje predstavlja mikrokosmos i makrokosmos pre pada, ono što je sada središnja solarna sefira Tifaret (lepota), nije bila pozicionirana u središtu šeme. Nije bilo središnjeg sunca već dva sunca, pri čemu je Daat predstavljao više sunce, nevidljivo, odnosno Crno Sunce. Arhanđeo Mihael vladao je suncem nižeg dela sveta oličenim sefirom Tifaret, dok je Samael (Lucifer) vladao višim suncem, odnosno sefirom Daat. Nakon pada, Lucifer-Daat, koji je bio veza između božanskog i ljudskog, postao je prepreka, odeljenost, a ljudsko biće je iz lunarne sefire Jesod / temelj, palo u fizički svet. Tako je stvorena sefira Malkut. U aktuelnom poretku Drveta života Daat je mesto u kome je Lucifer ustanovio Pandemonium. Karlson naglašava sličnost između kabalističkog koncepta Daata sa nordijskim Gnipahalanom, dverima koje vode ka Nifelhejmu, obitavalištu mračne boginje Hel.

Karlson takođe usvaja ideju da zmija u Rajskom vrtu nije Lucifer nego Lilit, po apokrifima prva žena Adamova, ali i sumerski demon oluje. Lilit je, kako Karlson kaže, takođe povezana sa Drvetom znanja, odnosno sefirom Daat. U četvorodelnoj strukturi Božjeg imena (Otac, Majka, Sin, Ćerka), Lilit korespondira konceptu Ćerke, s tim što je u izvornoj šemi Drveta života pre pada, redosled sukcesije išao ovako: Otac je Hokmah (mudrost), Majka je Binah (razumevanje), Ćerka je Daat, Lilit (znanje), a Sin je Tifaret, Adam (lepota). Takođe, Karlson usvaja stav da je Lilit oblik Šekine, odnosno mističnog Božjeg prisustva, a neki bi rekli ženski aspekt tog istog Boga. Po nekim kabalistima, Šekina kao Božja nevesta, ujedinjena sa Bogom je sjajna i blaga, ali ukoliko je odeljena postaje opaka, mračna i destruktivna. Takođe, po Karlsonu, Lilit je analogna grčkoj Sofiji, odnosno indijskoj Šakti i Maji. Kao posledica antropokosmičke katastrofe jer Lilit nije htela da pristane na submisivnost spram Adama, odnosno znanje nije htelo da se stavi u funkciju lepote, Lilit je prognana u pustinju, a Adam je dobio novu ženu Evu (Malkut, kraljevstvo). Za obične ljude Lilit je vampirska sila, a za adepte LHP ona je inicijator koji vodi ka mračnoj iluminaciji. Ona ne rađa već je opisana kao daviteljka dece, pošto sile plodnosti usmerava ka ambisu, a što je obitavalište Lucifera.

Čitava ova kabalistička epopeja ima ulogu da naglasi osnovne premise mitologije i demonologije Crvenog Zmaja, jer je fokus njihovog rada upravo demonska anti-struktura Drveta života znatnim delom shvaćena po načelima kabalističke doktrine Isaka Lurije. Zapravo, ta anti-struktura oponaša izvornu strukturu i sledi njena organizaciona načela ali u izopačenom obliku. Pošto je ta doktrina veoma složena i prevazilazi okvire ovog teksta, neću ulaziti detaljnije u njeno obrazlaganje. Važno je naglasiti prirodu klipota kao ostatke procesa Božjeg stvaranja. Izgleda da i Karlson usvaja pretežno gledište kabalista da je neuravnotežena aktivnost marcijalne sefire Geburah (strogost) izvor nastanka klipota čiji se svet naziva Sitra Ahra (druga strana). Ipak, imajmo na umu da kabala prepoznaje Desnu stranu: Sitra de-Keduša, koja pripada Bogu, dok je Leva, odnosno Druga strana, ona koja pripada stranim, tj. paganskim bogovima kojima Jevreji (a kasnije i hrišćani i muslimani) odriču božanstvenost pripisujući im demonsku prirodu. Vladari klipota su Samael i Lilit, a takođe postoji i kabalistička klasifikacija klipota po šemi anti-strukture Drveta života. Kao što imamo anđeoske i arhanđeoske hijerarhije, tako imamo i hijerarhije (ili izopačenja hijerarhije) klipotskih entiteta. Zapravo, u opadajućem nizu od viših ka nižim anti-sefirama raste gustina i nečistoća klipotskih entiteta.

Tomas Karlson

Tradicionalni kabalistički put, odnosno Put Desne ruke, teži obnovi izvorne harmonije između čoveka i Boga, dok LHP posvećenik produbljuje taj pad, odlazi još dalje od drugih prirodno palih ljudi, kako bi dostigao individualno božanstvo. To je, kaže Karlson, put drakonijanske discipline, čija je osnova prizivanje sila tame i uništenja kako bi se presekla veza sa Bogom. Put Desne ruke ima potrebu za mesijom kako bi ovaj sačinio most preko ambisa, odnosno preko Daata, do božanske trijade na vrhu Drveta, preko kojeg adepti te staze mogu preći. Taj put vodi kroz solarnu sefiru Tifaret. Put adepta LHP je složeniji. Taj put, po Karlsonovom tumačenju, vodi dalje od Drveta života ka Drvetu znanja, onom koje je Bog zabranio Adamu i Evi. Put adepata svetla vodi ka jedinstvu sa Bogom, dok put adepata tame vodi iza ili mimo Boga. Po kabali, dva osnovna načela univerzuma su posude (forma) i božansko svetlo (energija). Prilikom procesa stvaranja sveta neke posude su se polomile i tačno 288 iskri božanske svetlosti su propale u bezdan. Te iskre su pali anđeli koji egzistiraju u ambisu kao luciferska svetlost. Adept LHP, objašnjava Karlson, traga za tim iskrama kako bi dosegao znanje koje će ga načiniti bogom. Te iskre su sjajni Zmaj, odnosno Lucifer, koji stoji u središtu Pakla.

Adepti svetla, odnosno Desne ruke, uzgajaju nadu da će vaskrsnuti u svetlosti, odnosno na nebesima. Za razliku od njih, adepti tame tragaju za pristupom Drvetu znanja. Taj rad je, po Karlsonu, adekvatan alhemijskom radu na stvaranju Eliksira Života i Filozofskog kamena, što je posao stvaranja originalnog Drveta života koje podseća na dijamant. Dakle, LHP, po Karlsonu, vodi čoveka do njegovog novog rođenja sa kojim postiže znanje te postaje poput boga, baš kao što je Zmija rekla Adamu i Evi.

Ključan korak do novog rođenja Karlson vidi u inicijaciji, a u njegovom smislu, reč je o inicijaciji u klipotski svet. On se poziva na jeretična kabalistička učenja  po kojima istinska inicijacija i prosvetljenje mogu biti dostignuti kroz klipotsko carstvo. Karlson posebno ističe da ulazak u svet klipota može dovesti posvećenika u kontakt sa spoljašnjom tamom izvan univerzuma. Klipotska inicijacija na jedan sistematski i organizovan način omogućava posvećeniku da radi sa silama haosa i tame. Te sile su ženske prirode, za razliku od sila sa kojima rade adepti svetla, a koje su muške. Te ženske sile su primordijalne i znatno starije nego maskuline sile svetlosti. Zapravo, za iniciranog adepta LHP, po Karlsonu, tama beskraja je skriveno svetlo, beskonačno sjajnije od sjaja bogova, ali ga opažamo kao tamu. Ovaj detalj je zanimljiv, pa ću napraviti malu digresiju kako bih produbio razumevanje odnosa svetlo-tama u kontekstu demonologije LHP.

Karlson, tumačeći klipotsku kabalu i njenu vezu sa goecijskim demonima, kaže da demoni Belial i Belzebub predstavljaju vezu između ljudi i demona i zato su oni od velike važnosti za adepta tame. U klipotskoj kabali oba ova demona su povezana sa Gagielom, klipotom druge po redu sefire na Drvetu života – Hokmah (mudrost). Belial je mračna personifikacija Ain Sofa, odnosno vela beskrajne božanske svetlosti postavljene iznad prve sefire Drveta – Keter (kruna). Kao takav, kaže Karlson, Belial ima vlast nad Gagielom i on objedinjuje njegove snage pod sobom pojavljujući se kao mračni ljudski zmaj koji negira Reč, Logos, odnosno Boga. Belial se ukazuje kao dva anđela velike lepote u ognjenim kočijama objavljujući da je on prvi među anđelima koji je pao. U Knjizi Postanja pominje se da je Bog, pre nego što ih je uništio, poslao dva anđela u Sodomu i Gomoru, mitska mesta povezana sa obožavanjem Beliala. Možda ovo nema veze, ali ova slučajnost je svakako indikativna za ovu temu. Karlson kaže da na nivou Hokmaha, adept svetlosti postaje jedno sa Božjom Reči i izgovara je još jednom, dok za razliku od njega, adept tame formuliše reč tišine koja otvara prolaz ka drugom univerzumu, u kome nema Boga, dodao bih. Gagiel je, kaže Karlson, oblik crnog svetla, odnosno mračni impersonalni odraz Ain Sofa kroz koji se klipoti ispoljavaju kao sila suprotstavljena stvaranju.  

Već sam rekao da inicijacijska šema Crvenog Zmaja ima jedanaest stepenova, koji su strukturisani u poretku 1+9+1. Prvi korak se odnosi na otvaranje kapija tame nakon čega sledi devet koraka, što korespondira sa devet nivoa Odinovog posvećenja u tajne runa. Ti stepenovi vode posvećenika ka srcu tame i njegovog preobražaja u mračno božanstvo. Po doktrini Puta Desne ruke adept teži vraćanju u prvobitno nevino stanje, pre nego što je čovek jeo sa Drveta znanja. Adept LHP, kaže Karlson, teži ka ispunjenju potrage za znanjem, a što vodi u nepoznato.  Poslednji jedanaesti korak vodi ka dostizanju apsolutne misterije izvan granica univerzuma. 

Stepenovi inicijacije Crvenog Zmaja:

1* Lilit / kapija nepoznatog;

2* Gamaliel / mračni snovi, veštičarstvo, mračna boginja, misterije mračnog Meseca;

3* Samael / filozofija LHP, mudrost ludila;

4* A’arab Zaraq / luciferijanska magija, tamna strana Venere, eroto-misticizam i put ratnika;

5* Tagirion / prosvetljenje noćne strane, Crno Sunce, jedinstvo Boga i Zveri;

6* Golahab / Ragnarok, aktivacija Sorata, magnetizam požude i patnje;

7* Ga’agšeblah / viši nivo eroto-misticizma, pripreme za prelazak ambisa;

8* Satariel / otvaranje oka Lucifera - Šive – Odina, načelo Zmaja;

9* Gagiel / osvetljavanje luciferijanske zvezde;

10* Taumiel / ispunjenje obećanja koje je dala Zmija, božanstvo;

11* Taumiel / crna rupa, iskorak ka novom stvaranju, univerzum B; 

Ako sam dobro razumeo Karlsona, on ovde ukazuje da se adept jedanaestog stepena može naći u položaju kosmotvorca, odnosno da stvori sopstveni univerzum u kome će on biti bog. Ta ideja ima nečeg solipsističkog u sebi.

Klipotski tuneli su takođe bitna stavka u doktrini Crvenog Zmaja. Oni predstavljaju dvadeset i dve klipotske verzije staza koje na šemi Drveta života povezuju deset sefira, od kojih svaka staza odgovara po jednom slovu hebrejskog alfabeta. Te klipotske staze nazivaju se tuneli i oni povezuju klipotske svetove. Nazivi i atribucije tunela vode poreklo od Alistera Krolija, a što je popularizovao Kenet Grant kao Setove tunele. Takođe, treba naglasiti da neokabalistička spekulacija te tunele, i uopšte klipotsko sefirotsko Drvo, smešta u neodređeni kosmo-mitološki period nakon involutivnog preobražaja prvobitnog uravnoteženog i simetričnog Drveta života. Dakle, klipotsko Drvo je posledica pada i njegova struktura obrnuto odražava Drvo života kakvo ono jeste nakon tog događaja, (a ne kakvo je ono bilo u svom idealnom obliku). Neću se ovde baviti opisom čitave te strukture, samo ću istaknuti da kao što se adepti Puta Desne ruke uzdižu stazama Drveta života, tako se i adepti LHP kreću kroz te tunele. Crveni Zmaj ima uputstva za kretanje svakim pojedinačnim tunelom.

Podsetiću na jedan zanimljiv detalj kod Kastanede. Naime, ljudska bića viđena kao energija imaju jajast oblik koji je nekada bio sferičan. U nekom neodređenom trenutku u prošlosti taj oblik je promenjen pod uticajem spoljašnjih sila koje su došle iz naguala. Posledica toga je involucija, odnosno novo ontološko stanje ljudskih bića sa, hajde da tako kažem, lošijim performansama. Po okultnoj kabali Daat je tada pao u materijalnost postavši Malkut, ostavivši za sobom prazninu. Ljudi su iz rajskog Jesoda proterani u materijalnost. Taj detalj priziva ideju dvojnika, odnosno onaj aspekt ljudskog bića koji odgovara toj praznini. Ne samo kod Kastanede, nego i u mnogim ezoterijskim školama prisutan je fenomen dvojnika, koji je opisivan kao više kao uspavana potencija, a što tek čarobnjaci uspevaju da probude i koriste. Načelno, LHP je takođe fokusiran na radu sa dvojnikom, ali moram pomenuti da je i kod Kastanede sam dvojnik prirodno povezan sa mračnom stranom. Možda je uspavanost dvojnika u nekoj vezi sa padom.

Tomas Karlson klasifikuje tri osnovna pristupa prizivanja goecijskih demona: ortodoksni, ahetipski i crnomagijski. Ortodoksni način doslovno sledi uputstva iz grimoara, a što rezultira efikasnošću zbog zahvaljujući drevnosti i oprobanosti ovog načina. Međutim, ovakav metod često iziskuje složene uslove, nabavku specifičnog materijala, što poskupljuje i komplikuje magijsku praksu. Arhetipski pristup zasniva se na ideji da goecijska magija nije vezana samo za jedan jezik ili tip religije, već se njeni elementi izgrađeni na osnovu arhetipa koji se mogu naći u mnogim tradicijama. U ovom pristupu nije neophodno koristiti hebrejska slova ili biblijske reči. Dakle, može se izaći iz simboličke matrice judeo-hrišćanstva i upotrebiti enohijanska ili grčka slova, rune itd. Na taj način, Karlson govori i da mogu biti korišćene inkantacije koje je mag sam osmislio. On tu stavlja ogradu da je goecijski sistem zasnovan na složenom simboličkom mehanizmu, pa bi arhetipski pristup iziskivao veliko iskustvo i znanje operatora. 

Karlson takođe pominje crnomagijski način prizivanja na osnovu načela LHP. Taj metod je riskantan i zahteva veliku samokontrolu. Standardna preporuka jeste da osoba koja priziva stoji u magijski zaštićenom krugu, dok je za pojavljivanje demona predviđen trougao izvan tog kruga. Crni mag ne koristi krug i trougao,  već se suočava sa demonom kao jedan od njih, što neretko rezultira, kako kaže Karlson, iskustvom erotske prirode. Prilikom čuvene Krolijeve magijske avanture prelaska bezdana, odnosno suočavanja sa moćnim demonom Horonzonom u alžirskoj pustinji 1909. godine, njegov pomoćnik Viktor Nojburg je sedeo u krugu, dok je sam Kroli bio izvan. Time je Kroli izložio sebe demonskom prisustvu, što je postupak istovetan ovom što je opisao Karlson. Kroli je u toj situaciji delovao kao istinski crni mag, iako je procenjivanje prirode njegovog magijskog dela sa stanovišta podele na Levu i Desnu, crnu i belu stranu, protivrečno.

I kod Karlsona ritualna praksa prizivanja nije jedini način kontaktiranja sa demonima. U tu svrhu može poslužiti i goecijska meditacija. Taj oblik rada uključuje korišćenje sveća i odgovarajućih mirisa koji odgovaraju targetiranom demonu. Nešto slično postoji u vudu praksi. Praktičar sedne za sto koji mu služi kao oltar, upali sveću odgovarajuće boje, obezbedi insense, kao i nacrtani sigil na parčetu papira, nekoj tkanini ili ga ureže na metalnoj pločici. Tom prilikom ime demona služi kao mantra, i dok ga izgovara praktičar se koncentriše na plamen sveće, a potom zamišlja sigil. 

Drugi način je nacrtati sigil na papiru, nabolje u crnoj ili boji koja odgovara planetarnoj prirodi demona i fiksirati ga pogledom. Nakon određenog vremena preporučuje se da praktičar zatvori oči i posmatra sigil unutrašnjim vidom, pošto će se unutar oka stvoriti negativ objekta u koji je prethodno netremice fiksiran pogledom. Da bi se pristupilo tom metodu potrebno je prethodno usavršiti praksu fiksiranja. I u ovom slučaju ime demona može poslužiti kao mantra. 

Treći metod je aktivna vizuelizacija opisanog oblika pojavljivanja demona, što naravno podrazumeva dodatne uslove i razvijenu moć imaginacije. Ovaj deo podseća na mnemotehničke metode, kao i na metod vizuelizovanja astroloških predstava radi povezivanja sa duhovima dekana, planeta, zvezda, o čemu se može pročitati u radovima renesansnih magova, a koji se oslanjaju na srednjovekovni arapski magijski spis posvećen talismanskoj astromagiji preveden pod naslovom Pikatriks (Picatrix).

Četvrti metod jeste priziv demona u snu za šta je potrebno načiniti demonom sigil na odgovarajućem materijalu i staviti ga ispod jastuka. Sobu je potrebno ispuniti adekvatnim mirisima a na čelo pričvrstiti kristal korespondentan demonu koga želimo da prizovemo. Peti metod je napraviti i stalno nositi sa sobom amulet sa sigilom demona. Svi ovi metodi nisu jedinstveni, već su svojstveni mnogim magijskim tradicijama. Opisani načini takođe služe svrsi stupanja u kontakt sa bilo kojom vrstom entiteta, demonskih, anđeoskih, elementarnih itd.

Desetka štapova u tarotu

Desetka štapova - Sola Buska špil

zvezda Tuban

sazvežđe Drako (Zmaj)

jugozapadna dubina

vodeni aspekt Strelca

Desetka štapova pripada trećoj dekadi Strelca, kojom vlada Saturn, a čiji su viši arhetipski ekvivalenti Univerzum i Umerenost. Ta kombinacija već na prvi pogled otkriva unutrašnju napetost karte: vatreni impuls Strelca doveden do krajnje tačke, ali stegnut, opterećen i zakočen saturnijanskim principom granice, težine i nužnosti. Kako je Picatrix opisuje, ovo je dekada loše volje, zavisti, tvrdoglavosti i brzine u svim zlim stvarima i lažnim postupcima. Vidimo besposlenog čoveka koji se igra sa štapom – ne kao sa oruđem, već kao sa predmetom nervozne, neplodne radnje, znakom rasipanja sile koja više ne zna svrhu sopstvenog kretanja.

Zlatna zora ovu kartu naziva Gospodarom ugnjetavanja, i upravo tu se otkriva njena suština: ne radi se o spoljašnjem neprijatelju, već o energiji koja se sama sebi pretvara u teret. Alternativno, karta se može povezati sa desetom sedmicom leta, trenutkom kada Sunčeva snaga dostiže zasićenje i počinje da se preobražava u iscrpljenost. Kod Krolija, Desetka štapova predstavlja silu lišenu duhovnih izvora, slepu i mehaničku energiju, vatru u njenom najrazornijem i najbezličnijem vidu. To je volja koja više ne vidi ništa izvan uskih okvira sopstvenog cilja jer cilj je postao teret, a kretanje kazna.

Ovoj karti odgovara veliko sazvežđe Zmaja (Draco), koje je na zodijaku iz Dendere prikazano pod Strelčevim stopalima i nosilo ime Her-fent, ukleta zmija. Sama pozicija je znakovita: Strelac ne gleda u Zmaja, već stoji iznad njega, kao da ga gazi, ali ga time ne uništava već ga pritiska, držeći ga potčinjenim, ali i dalje živim. Biblijski odjeci ove simbolike su snažni:

„Snagom svojom more si razdelio; smrskao si glave morskim nemanima u vodama. Ti si zdrobio glave levijatanu“ (Ps. 74:13–14),

i: „Tog dana Gospod će pohoditi svojim mačem – čvrstim, velikim i jakim – levijatana, zmiju koja klizi, levijatana, vijugavu zmiju“ (Isaija 27:1).

Ovo je, očigledno, slika trijumfa uranske, nebeske vatre nad htonskim elementom, ali trijumfa koji nije oslobađajući, već represivan. Zmija je savladana, ali ne i preobražena. 

Poznata zvezda ovog sazvežđa, Tuban, bila je pre oko 4.600 godina severna Polarna zvezda, središte oko kojeg se okretalo nebo. Taj podatak nosi snažnu simboliku: Desetka štapova govori o nekadašnjem centru koji je izgubio svoju osovinu, o vlasti koja se održava po inerciji, bez istinske orijentacije. U grčkoj mitologiji, Draco se poistovećuje sa zmajem Ladonom, čuvarom zlatnih jabuka Hesperida, čuvarom besmrtnosti koji je ubijen lukavstvom, ne silom. Takođe, može označavati i zmiju Pitona, koju Apolon ubija da bi uspostavio delfijsko proročište. No, ubistvo Pitona ostavlja mrlju: Apolon mora da se čisti, jer htonski princip nije moguće eliminisati bez posledica.

Prema Ptolomeju, Draco ima prirodu Saturna i Marsa: umetnička i osećajna, ali turobna priroda, prodoran i analitički um, sklon melanholiji i fanatizmu. Stari astrolozi beleže da bi ulazak komete u ovo sazvežđe značio izlivanje otrova po svetu, metaforu za kolektivnu kontaminaciju silom bez mere. Osvald Virt povezuje Draco sa arkanom Smrt, ne kao kraj, već kao proces raspadanja forme koja se grčevito drži sopstvenog trajanja.

U Sola Buska špilu, Desetka štapova prikazana je kao usklađena, ali napeta kompozicija: osam štapova uredno složenih u crvenoj posudi, dok su preostala dva ukrštena spolja, tik iznad profila nalik Cezaru ili rimskom vladaru. Ta ikonografija sugeriše imperijalnu volju koja se oslanja na disciplinu, ali počiva na skrivenom konfliktu. Posuda drži vatru, ali je ne pročišćava; ona je skladišti dok ne postane preteška.

U krajnjoj liniji, Desetka štapova nije karta „rada“ već preteranog napora, nije karta odgovornosti već prisile, nije karta moći već moći koja se urušava pod sopstvenom težinom. Ona označava trenutak kada vatra mora ili biti preobražena u svetlost,  ili će sagoreti sve što nosi.

Mala arkana 7 Šabt - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Šabt je arkana nebeskih magnituda i predstavlja usklađivanje delovanja posvećenika sa prirodnim tokom. Nisam siguran u vezi njenog porekla. Takođe, ova arkana je stanište Amagata iz velike arkane XXI. Kada želimo da se obratimo Amagatu okrećemo se sazvežđu Veliki Medved. Šabt i Amagat su u tom smislu podudarne karte. Krstovi umesto zvezda ukazuju na boravište onih koji više nisu ovde. To je izraz nebeskih dubina i više nije jasno je li reč o htonskom ili uranskom. 

Karta nalaže savetovanje sa izvorom mudrosti, ali najavljuje i izazove na vašem putu koje je neko odavno na tom mestu postavio ili ih prouzrokovao. Šabt je zadužbina, zatečeno stanje, posledice delovanja predaka ili prethodnika, teret iz prošlosti, nasleđe, tradicionalni okvir, običaj. Ponoviću, sazvežđa Orion i Veliki Medved predstavljaju vidljivu nebesku poveznicu živih posvećenika sa onim što dolazi (Orion) i onim što je bilo (Veliki Medved). 

Specijalnost duhova ove karte jeste nekromantija, opštenje sa mrtvima, precima, prethodnicima. Uz njihovu pomoć mogu se razrešiti problemi sa opsedajućim duhovima, vampirskim delovanjem, kao i razne neprilike koje proizilaze od delovanja ili posledica delovanja preminulih. U to spadaju i sporovi oko nasledstva, zaostavštine i sl. Duhovi ove karte mogu se ukazati nebu kao meteori, ali mogu biti i u obliku iznenadnog pljuska. 

Glava Zmaja i Rep Zmaja

Pojmovi Caput Draconis (Glava Zmaja) i Cauda Draconis (Rep Zmaja) imaju slojevito poreklo koje se razvijalo kroz više tradicija i oblika, a to su astronomija, mitologija, astrologija i magija. Njihova kasnija upotreba u astrologiji i geomantiji je zapravo završni stadijum jedne mnogo starije simboličke genealogije. Osnovni nivo je astronomski. Caput Draconis i Cauda Draconis označavaju lunarne čvorove, odnosno tačke gde se putanja Meseca seče sa ekliptikom. Tako je Caput Draconis zapravo severni (uzlazni ili ulazni) čvor, a Cauda Draconis je južni (silazni ili izlazni) čvor. Ove tačke su ključne za pomračenja. Još u antičkim civilizacijama primećeno je da se pomračenja dešavaju kada se Sunce i Mesec nađu blizu čvorova. To je bio empirijski temelj za mitologizaciju.

U mnogim kulturama, pomračenja su tumačena kao čin proždiranja svetlosti od strane čudovišta, često zmije ili zmaja. Na primer, u hinduizmu Rahu je glava demona koji proždire Sunce i Mesec, dok je Ketu rep ili telo tog istog bića. U mitu demon pokušava da ukrade amritu (besmrtnost), ali ga bog Višnu preseče napola. Pošto je već okusio nektar, demon ostaje besmrtan, ali kao razdvojena glava i telo. Odatle nastaju Rahu i Ketu kao kosmičke sile pomračenja. Ovo je gotovo istovetna struktura kao Caput Draconis i Cauda Draconis.

U kineskoj tradiciji pomračenje je tumačeno kao da nebeski zmaj proždire Sunce. Otuda potiču i određeni obredi (buka, bubnjevi) da se zmaj otera. Ovde nemamo jasnu podelu na glavu i rep kao tehničke termine, ali je ideja zmaja kao kosmičkog agensa ista. U helenističkoj astrologiji (koja je ključna za kasniji zapadni razvoj), već postoji ideja o drakonu (zmaju /zmiji) kao putanji čvorova. Odatle potiče terminologija koja imenuje Glavu Zmaja i Rep Zmaja. U srednjovekovnoj i arapskoj astrologiji (npr. kod autora poput Abu Ma'shara), čvorovi dobijaju kvalitativna značenja. Tako Caput Draconis označava povećanje, rast, dobitak, dok je Cauda Draconis smanjenje, gubitak i rasipanje. Dakle, čvorovi postaju dinamičke sile sudbine.

U geomantiji, Caput Draconis i Cauda Draconis među šesnaest geomantijskih figura i imaju jasno određenu ulogu: Caput Draconis je ulazak, početak, inicijacija, a Cauda Draconis je završetak, izlazak, razgradnja. Ovde više nije reč o nebeskoj mehanici, nego o shvatanju da svaka pojava ima svoj ulaz i izlaz. Takođe, u afričkoj geomantiji Caput Draconis je žena, materica, dok je Cauda Draconis muški polni organ, ali i ralo, čekić, sečivo, nekakvo oruđe prodiranja.

U zapadnoj ezoteriji (renesansna magija, hermetizam, kasnije Zlatna zora), Zmaj postaje simbol cirkulacije sile, te Glava i Rep označavaju polove jedne iste energije, što je blisko alhemijskom motivu uroborosa, zmije koja jede sopstveni rep. Dakle, Caput i Cauda nisu dva odvojena entiteta, nego dve faze jednog ciklusa.

Ako sve ove slojeve svedemo na zajednički imenitelj, dobijamo kosmičku osovinu preseka (astronomija), čin proždiranja (mitologija), polaritet rasta i raspada (astrologija), ulaz / izlaz procesa (geomantija), i kruženje sile (magija). To je zapravo jedan isti arhetipski obrazac, tačka gde se tok prelama i menja smer. U ezoterijskom smislu, Caput Draconis i Cauda Draconis funkcionišu kao vrata ovaploćenja i raspadanja. U psihološkom smislu, Glava Zmaja obuhvata ono što se usvaja (integracija), a Rep Zmaja se odnosi na ono što se napušta (razlaganje). U tom smislu, ovi pojmovi su bliži procesu nego entitetu, više su operativni simboli nego mitološke ličnosti. Međutim, ukoliko ih posmatramo operativno, Caput Draconis i Cauda Draconis nisu samo simboli, već funkcionalni polovi svake magijske operacije. Oni definišu kako se sila uvodi u sistem i kako se iz njega razrešava. U praktičnoj magiji, većina operacija ima tri faze: otvaranje (invokacija, akumulacija), preobražaj, i zatvaranje (razrešenje). Glava Zmaja, u tom smislu, kao ulazna tačka (inicijacija, privlačenje sile) jeste influx, dok je Rep Zmaja izlazna tačka (pražnjenje, otpuštanje, razgradnja), tj efflux. U talismanskoj magiji Glava Zmaja se odnosi na punjenje talismana (intencijom, silom), a Rep Zmaja na puštanje u svet (aktivacija kroz upotrebu ili nošenje). 

U nekim tradicijama, Cauda Draconis ima reputaciju malefika. Razlog nije moralan, nego operativan, jer Rep razgrađuje oblike, prekida strukture i stvari vraća u haos. U pogrešnom kontekstu može destabilizovati identitet i razoriti psihičke granice, ali u pravilnom radu Rep Zmaja je ono što omogućava završetak i oslobođenje. Bez Repa Zmaja nema stvarnog preobražaja i napretka, nego samo otrovno gomilanje. 

Kada smo već kod otrovnog gomilanja, u alhemiji se pojavljuju Glava i Rep Zmaja, ali njihova funkcija nije ista kao u astrologiji ili geomantiji. Razlika je suptilna i operativno važna. U alhemiji postoji figura Zmaja kao uroborosa, koji proždire sopstveni rep. To nije puki simbol cikličnosti, već naglašavanje da je materija sama sebi početak i kraj. U tom smislu, Glava je ono što deluje, a Rep ono na čemu deluje, ali oni nisu razdvojeni, već identični u supstanci. Međutim, kada se pređe iz simbolike u praksu (opus), podela se ponovo pojavljuje, ali ne kao dva entiteta, nego kao faze procesa. U alhemijskoj dinamici Glava Zmaja je aktivni princip (sumpor, vatreni aspekt), dok je Rep Zmaja pasivno i rastvarajuće načelo (živa, rastvaranje, disolucija). Ova podela je često izražena kroz druge parove poput Sumpora i Žive, Kralja i Kraljice, Sunca i Meseca. Drugim rečima, Caput Draconis i Cauda Draconis su prisutni, ali prerušeni. Podsetimo se, Zmaj često označava prima materia ili sirovu, haotičnu supstancu. U tom kontekstu, ubiti zmaja znači razložiti materiju, a hraniti zmaja označava održavanje procesa. Međutim, u nekim tekstovima pojavljuje se i implicitna diferencijacija: Zmaj koji proždire je aktivni princip (Caput), Zmaj koji je pojeden je pasivni aspekt (Cauda). 

Najpreciznija analogija Glave i Repa Zmaja u alhemiji, nije u samoj slici zmaja kao takvog, nego u operativnoj formuli solve et coagula: solve (rastvaranje) je Cauda Draconis, a coagula (učvršćavanje, zgušnjavanje) je Caput Draconis. Za razliku od astrologije (koja mapira kosmičke sile), alhemija ima cilj preobražaj kroz reintegraciju. Zato u početku postoji razlika (Glava i Rep, aktivno i pasivno), ali na kraju rada ta razlika nestaje.

Vredno je primetiti da u najdubljem ezoterijskom smislu, osa Glava-Rep nije samo prostorna (sever-jug), već vremenska. Glava Zmaja je budućnost u nastajanju, to je tačka u kojoj se potencijal uliva u aktuelnost. Rep Zmaja je prošlost koja se kristalizuje i otpada. To je sedimentacija iskustva koja, ako se ne otpusti, postaje toksični teret (karma). U magijskom radu, operater koji ne poznaje funkciju Repa Zmaja sličan je onome ko samo udiše, a nikada ne izdiše. On akumulira silu (Caput), ali ne dozvoljava sistemu da se isprazni (Cauda), što dovodi do onoga što alhemičari nazivaju izgaranjem materije. Pravilna upotreba Repa Zmaja je umetnost svesnog zaborava i razgradnje, koja jedina oslobađa prostor za novi influx kroz Glavu.

Na kraju, Caput i Cauda Draconis ne bi trebalo posmatrati kao dve tačke na nebu, već kao sam mehanizam proždiranja stvarnosti. Zmaj je onaj kosmički agens koji neprestano jede sadašnji trenutak, prevodeći ga iz sfere nevidljivog potencijala (Glava) u sferu vidljive, ali propadljive forme (Telo), da bi ga konačno izbacio kao istorijski otpad ili čistu osnovu za novi ciklus (Rep). U kontekstu doktrine prelaska eona, ovi pojmovi dobijaju novu težinu. Ako je eon Riba bio fokusiran na Rep Zmaja, na očuvanje oblika, tradicije i onoga što je već pojedeno i svareno, era Vodolije je naglašeno okrenuta ka Glavi. To je eon neposrednog žestokog unosa energije koji ne pita za cenu razgradnje starog. U toj simbolici možemo sagledati ključ aktuelne civilizacijske krize u kome se nalazi čitavo čovečanstvo. Nove stvari ulaze, ne dobijaju priliku da se potpuno uobliče i neretko završavaju kao abortus, a stare se ne razgrađuju, nego trule i preobražavaju se u otrov. Otud toliko prljavštine, zagađenja, đubreta i besmisla.

Konačni uvid nas uči da Zmaj nije neprijatelj svetlosti, već njen metabolizam. Bez Caputa, univerzum bi bio statična i mrtva slika; bez Caude, bio bi zagušen sopstvenim postojanjem. Magijska mudrost se stoga ne ogleda u favorizovanju jednog pola, već u sposobnosti operatera da postane Jahač Zmaja, onaj koji stoji tačno na preponi (čvoru) gde se večnost uliva u vreme, koristeći Glavu da stvara, a Rep da oslobađa, ostajući samim tim centar koji se ne kreće unutar vira koji sve proždire.