Ezoterijski kod američkog državnog grba

Američki državni grb predstavlja jedan od najsloženijih i simbolički najzasićenijih političkih amblema modernog sveta. Iza njegove naizgled jednostavne heraldike krije se pažljivo konstruisan numerički, kabalistički i hermetički sistem, čija unutrašnja logika prevazilazi puku dekorativnost. Na prednjoj strani grba nalazi se orao koji u jednoj kandži drži 13 strela, a u drugoj grančicu sa 13 listova. Na njegovim grudima je štit sa 13 vertikalnih linija, dok natpis E Pluribus Unum (Iz mnoštva jedno) sadrži 13 slova. Iznad orla se nalazi heksagram sastavljen od 13 petokraka. Kada se svi ovi elementi saberu: strele, listovi, linije, slova i zvezde, dobija se ukupno 65 jedinica, pri čemu 13 petokraka zajedno imaju 65 krakova.

Na poleđini grba prikazana je nedovršena piramida sa 13 spratova, iznad koje se nalazi natpis Annuit Coeptis, takođe sastavljen od 13 slova. Broj 13 se, dakle, dosledno pojavljuje kao temeljna strukturalna konstanta čitavog simbola. U hebrejskoj gematriji, broj 13 odgovara reči ehad (אחד) jedan. Ta reč ima duboku biblijsku pozadinu u izreci: “Čuj, Izraelu, Gospod je jedan”. Međutim, ehad ne označava jednostavnu numeričku jedinicu, već jedinstvo koje u sebi sadrži mnoštvo, integralni totalitet. Upravo tu ideju verbalno izražava i natpis E Pluribus Unum. Istovremeno, broj 13 odgovara i drugoj hebrejskoj reči: bohu (בהו), koja u Knjizi Postanja (1:2) označava prazninu, neoblikovanu masu, haos pre stvaranja (tohu va-bohu). Time broj 13 u američkom grbu istovremeno označava i pre-kosmičko stanje haosa i konačno jedinstvo poretka. Republika se, simbolički, rađa iz haosa u jedinstvo, što je klasična hermetička formula solve et coagula.

Ukupan zbir od 65 nosi dodatno značenje: u gematriji to je vrednost imena Adonaj (אדני), jednog od biblijskih imena Boga. Za razliku od Tetragrammatona, koji označava Boga kao apsolutno i skriveno biće, Adonaj označava Boga kao gospodara, vladara i zakonodavca, Boga koji upravlja svetom kroz poredak i autoritet. Time se američki državni simbolizam ne poziva na mističku objavu, već na božanski legitimisanu vlast zakona, karakterističnu za sekularnu, ali teurgijski oblikovanu državu. 

Heksagram sačinjen od 13 petokraka dodatno produbljuje ovu poruku. Heksagram je simbol sjedinjenja neba i zemlje, duha i materije, dok je pentagram znak čoveka, mikrokosmosa. Kosmički poredak države ovde nije apstraktan, već je izgrađen od ljudskih jedinica, objedinjеnih u viši geometrijski sklad. To je izrazito masonska ideja: makrokosmos Republike nastaje iz mikrokosmosa građana. 

Nedovršena piramida sa 13 stepenika simbolizuje inicijacijski uspon koji nikada nije konačno završen. Država nije zatvoreno carstvo, već proces u stalnom oblikovanju. Natpis Annuit Coeptis ne znači da je Bog zapovedio ovaj poredak, već da mu je dao svoj pristanak, tj naklonio se započetom delu. Božanska instanca ovde ne komanduje, već potvrđuje ljudski poduhvat, što je tipično teističko i masonsko shvatanje božanskog. 

Na kraju, natpis Novus Ordo Seclorum sadrži 17 slova, koliko ima i pera na spoljašnjem nizu svakog orlovog krila. Broj 17 se pojavljuje i kao ključni broj Marsovog magičnog kvadrata, koji u okultnoj tradiciji označava dinamiku, sukob i preobražaj. Nije slučajno što je tarot arkana XVII Zvezda, simbol obnove nakon razaranja. Novi poredak ne nastaje bez krize, ali iz krize izranja regenerisana struktura.

Američki državni grb, posmatran u celini, ne predstavlja samo nacionalni znak, već vizuelni hermetički traktat. On izražava ideju da se iz haosa oblikuje jedinstvo, da se vlast zasniva na zakonu, da je poredak otvoren i nedovršen, i da se obnavlja kroz inicijaciju, unutrašnju društvenu polemiku i stalnu transformaciju.

Okultna osnova institucije američkog Predsednika

Politički rituali našeg vremena predstavljaju iskrivljeni i karikaturalni odjek davnašnjih običaja i tradicija. Džejms Frejzer je mnogo stranica ispisao o drevnim i primitivnim običajima ubijanja božanskih kraljeva, bogova ili polubogova, navodeći brojne primere iz različitih kultura i epoha. On je u knjizi „Zlatna grana“, pokušao objasniti razloge zbog kojih su drevni i savremeni primitivni ljudi povezivali sudbinu svojih zajednica, porodica, država, sa snagom i vitalnošću vladara. Kraljeubistvo je bilo povezano sa sprečavanjem opadanja njegove snage, što bi, u skladu sa verovanjima, sprečilo opadanje snage, plodnosti i vitalnosti njegovih podanika. Istorijski razvoj ljudske civilizacije ukinuo je drevno načelo vladarske virilnosti po kome kralj ili vladar nije mogao biti čovek sa nekom fizičkom manom ili nedostatkom, odnosno neko ko je slab ili bolestan. Tzv primitivni ljudi verovali su da se vladarska nemoć preslikava na opšte stanje naroda, države i prirode, jer ako je kralj nemoćan i bolestan, onda će takav biti i narod. Iz tih razloga je bio ustanovljen običaj ubijanja kraljeva nakon određenog vremena, ne bi li se sprečilo da prirodno opadanje njihove snage zbog starenja ili usled bolesti, utiče na vitalnost podanika i poredak u prirodi od čijih pravilnih i cikličnih ritmova društvo ili zajednica zavisi. 

Već nekoliko vekova, u mnogim kulturama postalo je moguće da bolesnik, ludak ili ličnost bez ikakvih kvaliteta, sticajem raznih okolnosti, stane na čelo zajednice ili države. Dešavalo se to i u antičkom Rimu. Posledice su poznate. Demokratski poredak je praksu biranja prosečnih mediokriteta ili ispodprosečnih pojedinaca doslovno pretvorio u zakonitost. Današnji vlastodržci u tzv primitivnim ili manje naprednim društvima i zajednicama, kao tip ljudskog materijala, ne bi imali nikakvih šansi da sednu na tron, ne samo neke države, nego ni najmanjeg sela. Frejzer je pokazao kako se čovečanstvo, tokom istorije, oslobodilo magijske svesti, prošavši kroz magijsko-religijsku i religijsku fazu, do današnjeg formalno religijskog, a u biti manje-više sekularnog oblika društvene organizacije. Cena tog oslobađanja jeste uspon mediokriteta. Vrlina, vitalnost i snaga više nisu od suštinske važnosti za izbor vladara, čiji je karikaturalni izraz današnji oblik demokratski izabranog predsednika, premijera, ili nekakvog komesara. Ta uloga nije čak ni vladarska, predvodnička, nego upravljačka, čisto birokratska a manje tehnokratska. Umesto snage, vrlina današnjeg demokratskog vođe je podobnost. Naravno, tu ima odstupanja, kada kakva snažnija ličnost nekako uspe da preuzme vlast, ali pravilo duha vremena to ne smatra poželjnim. Ipak, bez obzira na opadanje kriterijuma izbora vođe države ili zajednice, određeni vidovi kontinuiteta sa drevnim tradicijama, mada u obnovljenom ključu, još uvek su na snazi u praksi određenih zemalja. Najbolji primer za to su predsednički izbori u SAD.

Pre nego što razmotrimo šta bi održavanje predsedničkih izbora baš u to vreme trebalo da znači, podsetimo se, Frejzer je naglašavao da su Sparta i još neke grčke države, svoje kraljeve birali na osam godina, kada dođe do poklapanja punog Meseca sa kratkodnevnicom ili dugodnevnicom. Ovo zapažanje daje osnovu za kalendar koji približno harmonizuje solarno i lunarno vreme što je bilo potrebno radi potvrđivanja novog posvećenja aktuelnog kralja. Frejzer primećuje da teškoća usklađivanja lunarnog i solarnog vremena jeste jedan od stalnih problema koji muči dovitljivost ljudi koji tek izlaze iz varvarstva. Osmogodišnji ciklus je najkraći period na kraju koga su Sunce i Mesec stvarno naporedo, pošto su, slikovito rečeno, utrkuju sve ostalo vreme. Tako se pun Mesec samo jedanput svakih osam godina podudara sa najdužim ili najkraćim danom. Frejzer podseća da je stari spartanski ustav propisivao da efori svake osme godine, jedne vedre noći bez mesečine, ćuteći posmatraju nebo. Ako za vreme tog posmatranja vide meteor ili zvezdu padalicu, oni zaključe da se kralj ogrešio o božanstvo i razreše ga funkcija, dok mu ih Delfijsko ili Olimpsko proročište ponovo ne povrati.  

Karta Mesec iz špila Alistera Krolija

Frejzer piše da je pravilno podešavanje kalendara u drevnim vremenima bilo stvar koja se tiče religije, jer se preko njega doznavalo kad je pravo vreme za umilostivljavanje božanstva čija je naklonost neophodno potrebna za blagostanje zajednice. Otud, kaže Frejzer, nije bilo čudno što je kralj, kao glavni sveštenik države ili kao bog, izložen mogućnosti da bude svrgnut sa prestola ili ubijen pri završetku jednog astronomskog perioda. Kada velike nebeske svetiljke završe svoj tok i spremaju se da obnove nebesku trku, moglo se, sasvim prirodno, misliti da i kralj treba da obnovi svoje božanske snage, ili da dokaže da su ostale neumanjene, pod pretnjom da u protivnom slučaju mora ustupiti mesto snažnijem nasledniku. U južnoj Indiji, Navodi Frejzer, kraljeva vladavina i život završavaju se obrtanjem planete Jupitera oko Sunca. U staroj Grčkoj kraljeva sudbina je svakih osam godina ležala na tasu terazija, spremna da se digne uvis i svrši svoje čim se na suprotni tas stavi zvezda padalica. Dakle, kod Grka uviđamu jasnu paralelu simbola krune i zvezde padalice.

Kada se u svetlu Frejzerovih navoda osvrnemo na američke predsedničke izbore, primećujemo da se oni održavaju prvog utorka nakon prvog ponedeljka u novembru, kada je Sunce u Škorpiji, znaku smrti, tranzicije, sakralne transformacije i tajfunskog (odnosno Setovog) aspekta moći. U pitanju je period usporavanja Sunca, imajući u vidu početak zime oko 22. decembra kada je na delu suncostaj. To je period neposredno pred paganski praznik Samhain, odnosno noć kada granica sa podzemljem postaje najtanja, i vreme kada se staro Sunce iscrpljuje, te ide ka svom najmračnijem trenutku, tj ka zimskom suncostaju. Tada se Sunce nalazi najniže u odnosu na horizont tokom svog dnevnog kretanja, što prouzrokuje njajkraći dan i najdužu noć u godini. U mnogim drevnim kulturama to je bilo vreme kada staro božanstvo polako završava svoje postojanje i sprema se da ode u podzemlje, svet mrtvih, nakon čega se ponovo rađa i obnavlja. 

Dakle, novi američki predsednik u tom kontekstu predstavljao bi ponoćno i zimsko rođenje novog Sunca, egipatskog boga Kefru prikazanog zglavkarom na tarot arkani Mesec. Dva psa, dva šakala, ili pas i šakal, odnosno vuk i šakal, naposletku dva Anubisa (zavisi od dizajna špila), u tom smislu predstavljala bi dva izbora, dva predsednička kandidata, odnosno dve glavne američke političke partije, republikance i demokrate, a možda i Senat i Kongres, sudsku i zakonodavnu vlast, između kojih se uzdiže novo božanstvo: predsednik SAD! Simbolički, imamo prisustvo dve sile: jedna koja vuče ka prošlosti (konzervativci, tradicija, Republika) i druga koja vuče ka budućnosti (progresivci, reforma, Demokrate). Ali, te dve sile su i čuvari praga jer su demokratski izbori liminalni obred gde kandidat mora proći između dve zveri kolektivnog nesvesnog. U tom smislu poveznica sa kartom Mesec ukazuje na arkanum kolektivne projekcije, straha, mitova, laži, propagande, masovne psihe. Izbori su upravo to – ogromna astralna turbulencija.

U okultnim školama arkana Mesec se vezuje za Hebrejsko slovo kof, koje označava potiljak, dakle, ono nesvesno, instinktivno, masovno, kolektivno te odgovara znaku Riba. Htonski vodeni element, u čijem se okrilju rađa novo Sunce, novi mladi bog, odnosno novi predsednik, predstavlja narod, čije demokratsko odlučivanje, deluje kao eho vodenog elementa. Predsednik se rađa iz naroda isto kao Kefra iz Nuna, prvobitnog haosa predstavljenog vodenim ambisom. Demokratska stihija je izvikala ime novog boga i on se polako uzdiže iz tame anonimnosti te uzanim putem odlazi do svog božanskog obitavališta, Bele Kuće, čija je magijska delatna moć sabrana u tzv ovalnoj sobi, središnjem svetilištu predsedničke rezidencije. Ovalna soba se može uporediti sa solarnim svetilištem, odnosno kružnim centrom moći kao simbola totaliteta i autoriteta, što savršeno odgovara ulozi predsednika kao osovine američke izvršne vlasti. U okultnom smislu, ovalna soba se može čitati kao etir (aethyr), centralna tačka iz koje se ispoljava božanski dekret.

Egipatski bog Kefra, prikazan skarabejem, jeste jutarnja verzija Sunca. Američki predsednik biva izabran u mračnom ciklusu (Škorpija, arkana Smrt, vladar Mars), kristališe se između novembra i januara (Senatske potvrde, tranzicije), te biva rođen u januarskoj inauguraciji, kada Sunce ulazi u Vodoliju (arhetip karte Zvezda). Sve se ovo uklapa u egipatsku trijadu: Ra – Kefra – Atum. U tom smislu, inauguracija je politčki ekvivalent svitanja. Predsednik se rađa (postaje izabran) u Škorpiji, što je arhetip smrti i regeneracije. Priprema se za vlast tokom decembra i januara, Strelac, znak Jupitera i Jarac, znak Saturna, što predstavljaju strukturu, moć, hijerarhiju, dužnost. Inauguracija koja pada 20. januara poklapa se sa Suncem na zadnjim stepenima Jarca, čija je tarot atribucija arkana Đavo, luciferska sila materijalne vlasti. Prvi puni radni dani, Sunce u Vodoliji, tarot karta Zvezda, jeste ideja obnove, vizije, reforme, nova era.

Mora se priznati da su adepti državnog obreda SAD genijalno povezali ideju demokratije sa nečim što je duboko usađeno u čoveka, a to je promena indeksa svetlosti i toplote kroz godišnji ciklus. Američki politički ritam je usklađen sa arhetipskim ritmom Sunca: od početka zime do početka leta Sunce, sa stajališta severne hemisfere, započinje svoj postepeni uspon iz podzemnog carstva tame, sve dok se na leto ne nađe na najvišoj tački. Taj uspon, koji drevne tradicije prepoznaju kao ponovno rađanje mladog solarnog božanstva, postaje metafora obnovljenog vođstva nacije.

Dok staro Sunce simbolički umire, narod (geomantijska figura Populus), masa bez glave, ali sa moći da ujedini energiju u jednom pravcu, bira ko će predstavljati novo Sunce, odnosno novorođeno ili obnovljeno božanstvo, (geomantijska figura Fortuna Maior, znak povoljnog usuda i vrhunske solarne snage). Populus je lunarni, pasivan, reflektujući; Fortuna Maior je solarna, aktivna, uspinjuća. Time se sama struktura izbora pretvara u ritual prelaska od mesečeve kolektivne reaktivnosti do solarne individualne emanacije.

Imajmo na umu da se izbori održavaju utorkom, danom pod vladavinom Marsa. Mars je u okultnoj tradiciji planetarni čuvar praga, aktivni princip borbe, presecanja i odlučivanja. On otvara prolaz kroz haos kolektivnog nesvesnog (arkana Mesec) prema definisanju novog solarnog subjekta. U tom smislu, marcijalni planetarni duh nadgleda trenutak kada masa (Populus) razdvaja dve mogućnosti, dva psa, dva Anubisa, dva kandidata, i iz haotičnog astrala izvlači jednu svetlosnu tačku koja će se popeti na tron. 

Novi ciklus prirode, odnosno proleće, započinje ulaskom Sunca u znak Ovna, prvi znak zodijaka, takođe pod vladavinom Marsa. Od dana inauguracije do ulaska Sunca u Ovan prolazi približno šezdeset dana, što je vremenski luk koji odgovara uglu od 60°, osnovnom uglu masonskog šestara, alatu koji simbolizuje merenje, razgraničenje, uspostavljanje poretka i određivanje božanskog geometrijskog reda. To je ujedno i ugao slova A, koje u ovom kontekstu stoji kao Arcanum, Adeptus, ali i America, početna inicijalna figura čitave državne misterije. U trenutku kada Sunce uđe u Ovna, američki predsednik, kao solarni simbol, dobija punu operativnu snagu. Marsov vatreni impuls uliva život u njegov mandat, aktivirajući sve ono što je nakon inauguracije bilo tek oblik, ali ne i dejstvo. Time se završava faza simboličkog rođenja i strukturalnog ustoličenja (Jarac–Vodolija) i započinje faza aktivnog delanja: solarno-marcijalni zamah prelazi u državničku energiju, osnažujući predsednika kao vidljivog nosioca svetlosti u političkom ciklusu SAD.

Institucija prvih 100 dana američkog predsednika nije samo politička konvencija. Zapravo, tu se ne radi o stotini zemljinih rotacija kao takvih već o simboličkom zaokruženju tri mesečeva ciklusa. Dakle, tih 100 dana jesu inicijacijski period u kome novo Sunce prolazi kroz tri mesečeve mračne faze pre nego što u potpunosti preuzme dominaciju nad političkim nebom. Ta simbolička stotina obuhvata otprilike tri kompletna lunarno-sinodička ciklusa, plus prelazni period u koji se uklapa završetak celog inicijacijskog procesa predsednika. Predsednik, kao simulakrum božanskog vladara, prolazi kroz trostruku probu: 

A) proba vode (narod, masa, Populus, odnosno konsolidacija naroda, legitimitet),

B) proba vazduha (zakoni, procedure, Kongres, reč, dakle uspostavljanje komunikacije i zakonskog okvira), 

C) proba vatre (neprijatelji, opozicija, globalne sile, odnosno prva stvarna borba za moć, budžet, krize, spoljne napetosti). 

U prva tri lunarna meseca predsednik prolazi kroz ove tri sfere, kao Oziris koji mora proći dvorane Duata pre nego što postane Ra u potpunosti. Tek kada ciklus od 100 dana bude zaokružen, predsednik je čist u hermetičkom smislu i može stupiti u punu solarno-vladarsku funkciju.

Glavnu okultnu podršku predsedniku, ali i Kongresu pruža čuveni vašingtonski obelisk, koji predstavlja zamrznuti, odnosno okamenjeni sunčev zrak, falus Ozirisa podignut u centru sveta, tj marker meridijana moći. Njegova pozicija kao glavne tačke D.C. zapravo čini da Bela kuća bude hram koji prima energiju iz njega, kao što je Amonov hram u Karnaku imao obeliske koji su hranili svetilište svetlošću boga Ra.

Uprkos vremenskom i kulturnom jazu američka inauguracija predsednika i egipatsko ustoličenje faraona dele identičnu trostepenu strukturu solarnog uzdizanja, zasnovanu na zakonima svetlosti, ideji političkog božanstva i sakralnoj funkciji arhitekture. Naravno, uvek imajmo na umu da je američki način imitacija egipatskog, prilagođena standardima, ukusima i dogmama našeg vremena. U oba sistema, vladar nije samo politički upravljač, već vozilo solarnog principa, zapravo posrednik između naroda i kosmičkog poretka. Podsetimo se, egipatski faraon nije biran od ljudi, već prepoznat kao sin ili emanacija boga Ra, Horusa ili Amona. Njegovo pravo potiče iz Ma’at, božanskog zakona reda, harmonije i kosmičke istine. U Egiptu narod nije glasao, već su to činili bogovi kroz sveštenstvo. U američkom slučaju izbor dolazi iz mase, mesečevog, kolektivnog, vodenog načela. No, simbolička struktura ostaje ista, jer masa naroda, biračko telo predstavlja bogove modernog sveta, a izbor je ritual potvrde njihove volje. Oba sistema počinju time da jedna viša sila (božanska u Egiptu, kolektivna u SAD) izvlači kandidata i usmerava ga ka solarnom mandatu. U oba slučaja, vladar se ne bira već se priziva.

Postoje još neke podudarnosti američkog predsedničkog obreda sa faraonskim. U Egiptu, krunisanje se obavljalo pri izlasku Sunca, najčešće u vreme velikog heliakalnog izlaska Sirijusa, ili u trenutku solarne pobede nad Setovom tamom. Faraon se time poistovećivao sa Raom koji svakog jutra ponovo osvaja svet, ili sa Horusom, bogom pobednikom. U SAD, inauguracija se održava u poslednjim stepenima Jarca, na pragu Vodolije, u periodu nakon zimskog suncostaja, kada Sunce počinje da raste, odnosno u trenutku kada dnevna svetlost simbolički povećava moć novog predsednika. To je američki solarno-teurgijski prag, ekvivalent helijakalnom ritualu Egipta. U Egiptu krunisanje faraona obavljalo se u naosu hrama Atona, Amona ili Horusa, dakle u središnjoj osi koja povezuje nebo sa zemljom, uz uticaj obeliska (okamenjenog sunčevog zraka). Faraon je zatim izlazio pred narod kao Ra, ili Horus, manifestovan u telu. U SAD je Kapitol hram moderne republike. Prilikom predsedničke inauguracije zgrada Kapitola predstavlja hram zakona. Tom prilikom predsednik polaže zakletvu pred narodom sa istočne strane, dok iza njega figurira kupola, ekvivalent egipatske solarne kupole. Tzv Monument (obelisk) stoji na svetoj liniji koja povezuje Kapitol i Belu kuću. U tom smislu, Kapitol je hram, obelisk je falus Ozirisa, a predsednik predstavlja boga Ra ili Horusa koji se penje na tron Oca. 

Faraon se uvodi u vlast dodirom svetog žezla i prstena. Ritualno mu se polaže ruka božanstva na pleće (obično kroz kip ili sveštenika), a on obećava održavanje Ma’at, kosmičkog reda. Američki predsednik polaže ruku na bibliju (knjigu Zakona), obavezuje se na čuvanje Ustava, modernog pandana Ma’at, dok prisustvo sudije Vrhovnog suda ima ulogu sveštenika koji potvrđuje zakonsku legitimnost. Dakle, zakletva je ista vrsta obreda: preuzimanje božanske odgovornosti za održavanje kosmičkog (državnog) reda.

Što se tiče regalija vlasti, faraon dobija krune Gornjeg i Donjeg Egipta, pastirsko žezlo, bič, ankh i ureus (kobra svetlosti). Američki predsednik dobija ovalnu sobu kao naos solarne moći, nuklearni kofer kao moderno žezlo apsolutne sile, predsednički pečat kao ekvivalent ureusa, solarne ptice u zenitu (u Egiptu soko, u SAD orao), executive order pen (posebnu olovku za potpisivanje predsedničkih ukaza), što označava ritualno žezlo potpisivanja zakona, te naposletku predsednik pridobija i položaj vrhovnog komandanta, simbolički bič koji obuzdava Setove sile (neprijatelje države). Oba sistema daju vladaru solarne instrumente upravljanja svetom. Dakle, Predsednik je faraon Republike. Pa ipak, imajmo na umu da je u pitanju simulakrum, jer SAD nisu teokratsko-apsolutistička monarhija poput Egipta, koji je uz određene uspone i padove trajao otprilike dva milenijuma. Nasuprot drevnom Egiptu, SAD već nakon prva dva veka pokazuju znakove ozbiljnog opadanja i korupcije.

O Svetom Gradu i kraljevstvu

Ideja o redu pre haosa, dovodi nas do ideje Grada ili Svetog Grada. Menli Palmer Hol, u Tajnom učenju svih epoha, kaže da Sveti Grad predstavlja obnovljeni i usavršeni svet, poredeći ga sa otesanom masonskom kamenom kockom. Ta savršena kocka na kraju će biti sjedinjena sa duhom Božjim te apsorbovana u božansku blistavost. Eshatološka ideja biblijske Apokalipse upriličuje Sion, ezoterijski Grad Piramida, kao jednu od praslika idealnog grada, pragrad nebeske ljudske zajednice, metafizički uzor prvobitnih zemaljskih gradova, svetih gradova Sumera, Južne Amerike, Egipta i kasnijih ovaploćenja te univerzalne arhetipske slike jednog izgubljenog iskustva. Grad u sakralnom smislu, isto je što i vrh kakve svete planine, isto što i hram. Elijade kaže da kroz sveti grad prolazi osa sveta, što grad čini tačkom spajanja neba, Zemlje i podzemlja. Grad je isto što i mandala, samo u trodimenzionalnom obliku. Podizanje grada je u suštini oponašanje stvaranja sveta, budući da je grad, kako kaže Elijade, replika Sveta.

Hram je otud središte grada, mesto ovaploćenja božanstva zaštitnika grada. U bibliji je taj grad aktuelizovan kroz sliku idealnog nebeskog Novog Jerusalima, Hristove neveste. U tom smislu Vavilon Veliki je nevesta Zveri 666, a Novi Jerusalim nevesta Jagnjetova, odnosno Isusa Hrista, s tom razlikom što iz proročke vizure Svetog Jovana, Skerletna Žena ovaploćuje duh zbrke poslednjih vremena, odnosno negaciju metafizičke ideje grada oblikom trgovačke velike varoši. Novi Jerusalim ima oblik kocke, a njegov dvodimenzionalni prikaz jeste osmougaonik sačinjen od dva poprečna kvadrata u čijem je središtu sam Hrist.

O idealu pragrada Bela Hamvaš kaže da je izraz prvobitne zajednice, dok je selo i provincija izraz opadanja. Po njemu, grad je prvobitno bio na nebu kao duhovna praslika koju su gradila anđeoska bića. Zato bi zemaljski grad, kako Hamvaš kaže, trebalo da bude „verna kopija Nebeskog grada i unutrašnjeg grada-duše“. Otud istorijska ljudska zajednica nije rezultat razvoja nego opadanja prvobitnih kolektiviteta višeg reda čiji je materijalni izraz bio upravo grad. Drugi stih Krolijeve Knjige zakona pominje razotkrivanje nebeske zajednice i to naglašava tvrdnjom da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Nebeska zajednica nije prosto nebeski svod ispunjen zvezdama, već se odnosi na nebesku zajednicu adepata čiji je idealni izraz nebeski grad. Ta nebeska zajednica uzor je ljudskoj zajednici na Zemlji.

Kralj je u tom smislu ovaploćenje Boga, a samim tim može igrati i ulogu mesije. Po Hamvašu, kraljevska se duša od trenutka svog ovozemaljskog ovaploćenja, razlikuje od neke druge duše, a što je vidljivo u tome da pojavi kraljevske duše prethode znaci. U duhu Knjige zakona kraljevi zemlje su zauvek. Kraljevi su kraljevi, a niko ko nema to sudbinsko svojstvo ne može postati kralj. Kraljem se ne postaje, nego se kralj kao takav rađa. Tako se i mesija rađa, a ne postaje. Govoreći o prirodi kralja u drevnom Egiptu, Hamvaš kaže da je kraljevska duša višeg ontološkog nivoa od duše običnog smrtnika. Tako je kraljevstvo, kako Hamvaš slikovito kaže, samo zemna kancelarija kralja kao božjeg sina. Nasuprot idealnom tradicionalnom poretku danas je na delu korenito izopačenje načela vladavine i vlasti. Pre nego što uđem u dalje razmatranje, pozvao bih se na indikativne detalje Krolijeve Knjige zakona: 

„Izaberite ostrvo! Utvrdite ga! Zasejte ga ratnom mašinerijom! Ja ću vam dati ratnu spravu. S tim ćete smrviti narode; i niko neće stati pred vas.“ 3:4-8. 

Drugi detalj glasi: 

„Vi ste protiv naroda, O moji izabranici!“ 2:25. 

Na prvi pogled čini se kao da je ovde reč o aktuelnom istorijskom trenutku te da Krolijevi bogovi kao svoje odabranike imaju na umu trenutnu svetsku oligarhiju kapitala, jer utvrđeno ostrvo je, u Krolijevo vreme, Velika Britanija, a sada Amerika. Anglosaksonski svetski poredak kapitala je protiv naroda, porobljava, bombarduje i mrvi, budući da oni poseduju moćnu ratnu mašineriju. Osim toga, anglosaksonski svet ima svoju kraljevsku kuću, svoje lordove i barone, bankare, elitu, generale, medije te se na prvi pogled savršeno uklapa u predočenu perspektivu. Oni govore kako je nadnacionalni suverenitet vlasnika kapitala iznad nacionalnog suvereniteta. U veberovskom duhu protestantske etike i kapitalizma oni ukazuju na akumulaciju neograničenog kapitala, beskrajnog sticanja moći i materijalnih dobara kao na moralnu dužnost. Beskrajni rast je njihova ideologija. Novac je svetinja. Kao takvi oni jesu protiv naroda u svetlu svog sebičnog interesa i fokusiranosti na najprizemniji oblik vlasti lišen metafizičke osnove.

Biće da se stihovi Knjige zakona ne odnose na taj soj ljudskog materijala. Pa, na koga se onda odnose, te o kakvoj je situaciji ovde reč, projektovanoj u kom vremenu? Svako proročanstvo je lako tumačiti u svetlu bilo kog istorijskog trenutka, jer ljudska mašta uvek može neke izjave uverljivo porediti sa onim što joj je pred očima. Ono što je očigledno tek je jedan nivo sinhroniciteta objavljene reči sa tekućom pojavom u istorijskom vremenu. Uglavnom je reč o načelu a ne o situaciji ili konkretnim likovima, državama ili institucijama. Izabranici bogova koji stoje nasuprot naroda su oni koji će tek doći i smrviti neprirodni besporedak gomile, puka, uzavrele mase naroda i pratećih demagogija, otuđenih manipulativnih elita koje stvaraju haos koristeći fasade demokratije u ime naroda, za narod, protiv naroda. „Mi narod“ – kliče manifest jedne uobrazilje kakva nikada ranije nije postojala. Koji narod? Kakav narod? Prost narod, krajnji proizvod vulgarne ere, čije ustanove svoj legitimitet crpu iz onog najnižeg, proglašavajući ono što je najudaljenije od sakralnog središta za svoj temelj. Temelj je gore a ne dole, jer je dole posledica onog gore a ne obrnuto kako to uče ideologije današnjice. Ta ideologija ne priznaje nikakvu višu izabranost, osim one utemeljene na performansu nekakve demokratsko-birokratske procedure i količine novca. Narod skupljen sa svih strana nije narod nego gomila.

Mesijanska revolucija se tek ima zbiti, a čija će glavna posledica biti novo stvaranje sveta, zidanje novog Grada, odnosno pretvaranje besporetka u poredak na jednom gotovo nezamislivom nivou. To bi mogao biti jedan drugačiji scenario budućnosti kakav sada ne postoji ni u obrisima. Bila bi to nadistorija. Međutim, taj eshatološki trijumfalizam ima svoju cenu. Istina, svi su pozvani, ali će samo mali broj njih ići u Nebeski Grad. Oni koji u tome ne uspu, možemo ih nazvati odbačenima, otpadom, abortusima. Izgradnja nadistorije jeste proces ustanovljavanja reda iz nereda koji za sobom ostavlja kontrainicijacija, što bi zaista predstavljalo rad Ordo ab Chao.

Rene Genon je ideju o prvobitnom poretku odredio izrazom Primordijalna Tradicija uporedivši je sa velikim ogledalom koje je tokom istorije razbijeno. Danas su od te nekada jedinstvene tradicije ostale samo krhotine. Čovek više nije u stanju da jasno sagleda samog sebe u ogledalu tradicije, jer krhotine odražavaju mnoštvo likova. Otud je Julius Evola u pravu kada antički imperativ „spoznaj samog sebe“ u današnjem vremenu smatra neodgovarajućim. Po Evoli današnji čovek više nije kadar da samom sebi pruži odgovor na to pitanje te da učini valjan napor u samospoznajnom pravcu. Stanje duha današnjih ljudi je poput tog Genonovog razbijenog ogledala. Zato današnji čovek ne uspeva da uspostavi i održi integritet svoga uma i duha. On juri od jedne do druge senzacije, od jednog do drugog senzibiliteta, između sviđanja i nesviđanja, između straha i besa. Pri takvom stanju svesti ne može postojati nikakva verodostojna tradicija. U međuvremenu ona je postala mit. Zapravo, ona je u samim temeljima mita. Ono mitsko je izraz te pretpostavljene Primordijalne Tradicije. Kažem pretpostavljene jer mi razumski ne možemo čak ni dokazati njeno postojanje na način uverljiv današnjim ideološkim merilima i trendovima intelektualnog ukusa i mentaliteta. Pa ipak, usuđujem se da je postuliram jer bi suprotno značilo negiranje onog mitskog u kolektivnoj svesti naroda i ljudskih zajednica. U praktičnom smislu koliko je u današnjim ljudima izražena ta mitska svest toliko je danas prisutna Primordijalna Tradicija. Ne bih rekao da je nestala, nego se povukla pred nadirućim nihilizmom anti-tradicije i snaga subverzije. Danas su snage subverzije postale ono što se zove glavni tok. Otud bi bilo ispravno delovati subverzivno u odnosu na vladajuću i etabliranu subverziju.

Magijski atlantizam

Ghuedhe (Gede) by Karlo Danilović

Već sam na ovom blogu ukazivao na simbolički značaj ušća dve najveće reke američkog kontinentalnog kompleksa: Amazon i Misisipi. Međutim, ono što tada nisam pomenuo jeste njihovo saglasje sa ušćem afričke reke Niger, čija je šira regija značajno kultno i magijsko središte, a čiji se ogranak, putem trgovine robljem, proširio na karipsko-brazilsku regiju. Američki kontinent i Afrika su tokovima svojih najvećih reka okrenuti jedno prema drugom. Čak su i dve delte – Amazona i Nigera, na sličnoj geografskoj širini. Južno od Nigera, nalazi se i ušće moćne centralnoafričke reke Kongo, čiji je južnoamerički pandan još južnije smeštena reka La Plata. Osim toga dugačkim planinskim masivom Kordiljera, kao da je stvoren panamerički zid prema Pacifiku, praktično okrećući leđa velikoj zapadnoj vodenoj masi i svetu iza nje, otvorivši se ka istoku, odnosno ka atlantskom basenu i afričkom kontinentu. Odavno je poznata i sličnost i skoro „anatomska“ uklopivost između brazilske i zapadnoafričke obale koja oivičuje veliki kontinentalni Gvinejski zaliv. Istina, jugoistočni deo Afrike putem toka reke Zambezi otvara se ka Indijskom okeanu, svedočeći o vekovnim vezama istočnoafričke obale sa južnoazijskim oblastima. Istovremeno, moćna reka Nil povezuje severoistok Afrike sa mediteranskim i evropskim svetom na koji je vršen snažan religijski uticaj iz Egipta putem sistema proročišta. Te činjenice ukazuju na središnji položaj Afrike u odnosu na sve ostale kontinente.

Istovremeno, slobodan sam zaključiti, nije Severna Amerika (ili Amerika uopšte), svojim pozicioniranjem praktično od Severnog do Južnog pola i između dva okeana, centralna svetska regija, niti je to Evroazija kao najveća kopnena masa i najveće svetsko ostrvo. Upravo je to Afrika, posebno ako se uzme u obzir njen položaj i oblik koji sledi vektore istok-zapad (na severu kontinenta) i sever-jug. Afrika je krstastog oblika, s tim što je levi, odnosno zapadni krak tog krsta duži od istočnog (izraženog u tzv Rogu Afrike). Istočni krak afričkog krsta simbolički označava Etiopija u istorijskom i kultnom smislu, dok je sakralni nosilac zapadnog kraka sveti grad Ifa u zapadnoj Nigeriji, sve do zemlje Dogona u Maliju. Severni krak afričkog krsta obeležen je drevnom egipatskom civilizacijom i kulturom čija je najjača tačka plato Gize sa njenim sakralnim piramidalnim kompleksom i sfingom. Negde sam pročitao da je plato Gize svojevrsno središte sveta budući da ako tu povučemo liniju duž ose sever-jug (umesto one koja prolazi kroz Grinič), površina svetskog kopna koja bi se tom podelom našla na istoku bila bi jednaka onoj na zapadu. Istovremeno ukoliko bi kroz plato Gize povukli liniju koja bi opasivala Zemlju u pravcu istok-zapad (umesto ekvatora), površina svetskog kopna severno od te linije bila bi jednaka onoj koja bi ostala na južnoj strani. Naposletku na jugu Afrike imamo tačku čiji je izraz misteriozni Veliki Zimbabve. Afrika u širem smislu, nije samo afrički kontinent, nego obuhvata i Arabiju, odnosno Bliski Istok pa i Evropu, odnosno njene mediteranske i atlantske oblasti. Sa afričkim svetom povezana Amerika tvori jedan širi kompleks čije je srce smešteno u dubinama Atlantika. U tom smislu zapravo nije važno da li je Atlantida uopšte postojala, jer je kao simbol ona stvarna, kao agregat magijske moći. Današnja civilizacijsko-politička osovina na relaciji Severna Amerika – Zapadna Evropa, u svetlu rečenog predstavlja neku vrstu vulgarnog pobačaja u poređenju spram metafizičkog značaja magijskog atlantizma.

Na prvi pogled deluje čudno i iznenađujuće, ali savremeni okultista Dejvid Bet, u knjizi „Voudon Gnosis“, pravi paralelu između nordijskih i zapadnoafričkih bogova, uz tvrdnju da oni imaju iste, atlantske korene. Zapravo, reč je o varijacijama poreklom iz istog magijskog izvora, drevne Atlantide. Tako recimo Bet povezuje Odina sa Dambalom, Frigu sa Ajdom, Lokija sa Legbom, Freju sa Erzuli, Baldera sa Gedeom itd. Upravo je vudu religija (uostalom kao i sve tradicionalne afro-američke i afričke), jedina od još uvek živih religija, tako neposredno i najčvršće povezana sa atlantskim izvorima. Na primer, domorocima Konga nije bilo teško da razumeju poruku katoličkih misionara kada su im ovi propovedali o Isus Hristu, budući da su u tom liku mogli naći pandane u svojoj tradicionalnoj religiji, a što se može reći i za sam simbol krsta. Isusova čudotvorna isceljivanja bolesnih i oživljavanje Lazara, takođe su sastavni deo i njihove religije. Raspeće na Golgoti (lobanja) simbolički se uklapa u autohtoni afrički religijsko-magijski pogled na svet. O svemu tome piše Nikolaj de Matos Frisvold u knjizi „Palo Mayombe, The Garden Of Blood & Bones“. On pominje i paralelu sa bliskoistočnim bogom sunca Šamašom koji je važio za lobanju nad lobanjama. Podsetiću na vezu simbolizma lobanje sa proricanjem te sa proročkim svojstvom Sunca (Apolon). Vudu božanstvo Gede Nibo poglavar je porodice duhova, odnosno loa smrti ali i života. Poput Hrista, i Gede stoji na raskršću između života i smrti. Obojici je svojstven krst. Kenet Grant daje lep uvid u afričko ili transafričko poreklo mnogih magijskih i religijskih pojava. Govoreći o kabalističkom dijagramu Drveta života i univerzalnosti primene njegove šeme, Grant kaže sledeće:

„Njegova šema je u stanju da rasvetli tajanstvene sisteme klasične antike pozivanjem na one kultove iz kojih su oni prvobitno proistekli: kultove Afrike. Štaviše, tragovi nekih od najnejasnijih magijskih jezika još uvek postoje u nekim od božanskih imena, imena mesta i drevnih dijalekata Afrike. U zapadno-afričkim fetiškim kultovima, na primer, očuvala su se neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se prenela i integrisala sa egipatskom i haldejskom tradicijom u mnogo poznije doba. Panteoni ovih prvobitnih kultova krcati su imenima koja navode na enohijanske, atlantiđanske, pa čak i još ranije korene. Odudua, Vrhovna Roditeljka, koju su obožavali narodi Joruba, Dahomej, Benin i neka okolna kraljevstva, bilo je bez sumnje ime-tip i koren najstarijeg božanstva poznatog čoveku, kasnije obožavanom u muškom obliku kao Od, Ad ili Had, Hadit, haldejski oblik Seta. Slično tome, Ol-i-orun ili Oludumare Svemoćni nosi očigledno enohijanske odjeke, dok ime Oga-ogo, Najslavniji, podseća na Ar-O-Go-Go-Ru-Abrao... (misli se na antički ritual Nerođenog, Akefale)... Oba ova božanstva, Oliorun i Oga-Ogo, su izrazi Aina, ili Oka Praznine, koje je u tom prvobitnom afričkom kultu bilo poznato kao Elemi, ime za koje se govorilo da je neizrecivo. Ono je bilo ekvivalent imena El ili Al, koje se nastavilo u Drakonijanskim kultovima kao El Šadaji ili Al Šejtan, stelarno božanstvo koje su obožavali Arapi i Jevreji i najraniji naseljenici u Sumeru. Alemi ili Alhim postalo je Elohim biblijskog nauka.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 35/6.

To su, dakle, varijacije starih bogova legendarne Atlantide, njihov magijski i mitski odjek sačuvan do našeg vremena. Reč je o izrazima mitskog i metafizičkog Zapada i ispoljavanjima magijskog duha atlantizma. Taj atlantizam je magijskog porekla i ne bi ga trebalo mešati sa aktuelnim geopolitičkim i ideološkim izrazom pod istim imenom koji je, pre svega, vulgarne i materijalističke prirode, odnosno neka vrsta civilizacijskog izopačenja izvorne atlantske prirode (sa kojom jedino postoji paralela u ludilu koje je uzrokovalo uništenje Atlantide). Atlantizam o kome govorim jeste ezoterični odsjaj duha mitske Atlantide. Odrazi tog duha poprimali su različite oblike te obuhvatali narode i kulture sa svih obala Atlantika, od dalekog juga do krajnjeg severa, od Patagonije do Skandinavije. Naravno, taj atlantizam nije uvek čist već je često pomešan sa drugim elementima te vidljiv u dekadentnim oblicima. Njegova ključna simbolička ispoljavanja su Ostrvo i More a što se simbolički može krajnje pojednostaviti na krug sa tačkom u središtu. Najpoznatija ključna reč tog ezoterijskog atlantizma poznata na Zapadu je Avalon (ostrvo jabuka, ostrvo mrtvih, ostrvo staklenih tornjeva, odnosno britanska verzija Atlantide) i Tula (najudaljenija zemlja na dalekom severozapadu, iza Britanije, a na sanskrtu označava znak Vage koja je u ezoterijskom kontekstu postavljena na zapadu), ali takođe to mogu biti i mnogi manje poznati pojmovi. Uzmimo za primer egipatsko Aalu (ognjeno ostrvo na dalekom zapadu). Mit o ognjenom ostrvu u Atlantskom okeanu postoji i kod Apača koji pripovedaju o dolasku njihovih predaka sa takvog ognjenog ostrva koje je nestalo u velikom potopu itd. Mnogo je knjiga napisano na temu širenja atlantizma po zemljama atlantskog priobalja, pa i dalje, nakon ali i pre glasovite kataklizme. Nije mi namera da ovde dokazujem postojanje Atlantide, već da ukažem na jednu matricu ezoterijske prirode čiji je zajednički imenitelj iščezlo mitsko ostrvo u Atlantiku. U tom smislu Atlantida nije ništa manje ili više stvarna od Mojsija, Sodome i Gomore, Nojeve barke, Isusa Hrista ili Apokalipse. O tome sjajno piše Dimitrij Mereškovski:

„Atlantizam bi mogao biti najbolji naziv za religiju Kecalkoatla-Atlasa, zbog drevnog korena oba njihova imena: atl – možda korena čitave Atlantide. Šta je Atlantizam ovde, na drevnom Zapadu, Hrišćanstvo pre Hrista – u paganskim misterijama bogo-čoveka koji pati – jeste na drevnom Istoku. Tajna Istoka i Zapada jeste – Krst... Naravno, za nekrštene ili one koji zaziru od krsta, krst na Golgoti znači tako malo kao krst na Jukatanu: tamo je on ponižavajuće oruđe rimske torture, ovde magijski znak kiše ili sunca. Ali upućeni na to gledaju drukčije, pa je krst na njih ostavio dubok utisak. Upravo zato u obe te reči – uništeni svet i svet na putu spasenja – postoji jedan i isti krst.“ Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada, Metaphysica, Beograd, 2002, str. 135/6.

„Bog Kecalkoatl, isti onaj koji je na drevnim meksičkim crtežima prikazan kao Atlas nebonosac, bio je rođen kao čovek, smrtan i od smrtne majke, da bi spasio čovečanstvo. Bog je čovek... Oni se sećaju da je izgledao kao hodočasnik iz strane zemlje. Lice mu je bilo belo među crvenokošcima i imao je bradu među ljudima koji je nisu imali. Oni pamte njegovu belu odeću pa čak i njen fin kroj – crveni krstići na belom polju, i visoke, reklo bi se, kraljevske tijare na njegovoj glavi, i grubu, reklo bi se prosjačku obuću. Oni pamte i njegov glas, čas tih poput ćurlika kolibrija, čas strog poput huke okeana. Dok su mu oči bile tako svetle da su ulivale strah u srce kad bi u njih gledali. Srce mu je bilo čisto, poput dečjeg. On nije znao za ženu, a sam je bio poput žene-devojke, uprkos svoje brade, duge kao u Atlasa. Poput Dionisa, Adonisa, Tamuza, Atisa, Mitre – svih bogova iz misterija što su patili, on je u sebi sjedinjavao dve prirode, mušku i žensku... Kecakoatl ne uči da se prinose krvave žrtve, bilo životinjske ili ljudske, bogu ljubavi, već plodovi i cveće, i molitve i čisto srce.“ Mereškovski, Tajna Zapada, str. 132/3.

Podsetio bih ovde na temeljnu ideju američke mormonske religije po kojoj se Isus Hrist, vaskrsavši, ukazao i narodu američkog kontinenta. Formula atlantizma jeste ona tarot arkane Obešeni čovek, a to je formula umirućeg boga i njegovog povratka, formula vode, posvećenja i iskupljenja vodom, formula potopa. Ipak, imajmo na umu i da je to formula krvi, odnosno žrtvovanja. Mereškovski, u „Tajni Zapada“ kaže da utoliti žeđ krvožednog boga označava mitologiju žrtvovanja, odnosno spoljašnju ideju, dok je tajna ideja izraz misterije: sjediniti se s bogom u žrtvi. Učesnici obreda jedu meso i piju krv ljudske žrtve, pošto je sam bog žrtva. Mereškovski pravi paralelu prinošenja žrtvi bogu Tlaloku, Posejdonu crvene puti, na jednom kraju srušenog mosta, u Americi, dok se na drugom kraju, u Africi, slične žrtve prinose bogu Olokunu, tamnoputom Posejdonu. U mitu o Kecalkoatlu privremeno pobeđuje mračna religija-magija, dok bog svetlosti odlazi uz obećanje da će se vratiti. Istorijski, američki kontinent osvojilo je zlo u obliku hrišćanske verzije Kecalkoatla. Osvajači su došli i doneli, isprva katolički a potom i protestantski krst, bibliju, mač, topove, bolesti i nepojmljivu jagmu za zlatom i prisvajanjem bezmalo svega. Doneli su svog Kecalkoatla – Isusa Hrista, pa se na neki uvrnut način može reći kako se bog koji je obećao da će se vratiti zaista i vratio, samo što to nije bilo ono pravo. U Americi se Hrist pojavio kao Antihrist. O tome Mereškovski kaže:

„Moguće je da zemlja Izlazećeg Sunca, Tlapalan, kontinent ili ostrvo s one strane okeana, kuda je otišao, da se kasnije vrati, bogočovek koji pati, Kecalkoatl-Atlas, nije ništa drugo do Atclan-Atlantida. Značenje toga je jasno: šta je bila prva Atlantida i zašto je stradala, može se suditi prema drugoj – Atlantidi-Americi.“ Mereškovski, Tajna Zapada, str. 136.

Godina 1492. za autohtoni američki svet bila je osvit tame jer, kako to kaže Mereškovski, krst je bio dat čoveku kao oruđe spasenja, ali ga je čovek pretvorio u oruđe razaranja. Ipak, imajući na umu običaje masovnih žrtvovanja u Centralnoj Americi, pod krstom i u ime krsta, biće da je tama zavladala ključnim delovima novog sveta i pre dolaska španskih konkvistadora. Uništenje prvog čovečanstva opisanog u bibliji (ali i u vavilonskim te sumerskim mitovima), a što u neku ruku jeste, kako Mereškovski zaključuje, uništenje Atlantide, nije bilo samo fizičko već i duhovno. Zašto je Atlantida propala? Može se o tome spekulisati, a po Mereškovskom, razlog je rat (uz korišćenje izuzetno destruktivnog oružja), što nas vraća u sadašnji istorijski trenutak u kojem živimo pod stalnom pretnjom upotrebe nuklearnog naoružanja. Simbolizma radi, dve najjače suprotstavljene nuklearne sile upravo su ona najveća na američkom i najveća na evroazijskom kontinentu. Upravo je to ono ludilo koje je uništilo Atlantidu.

„Oni su pili krv, kaže Platon o Atlantima. Oni su pili krv, kaže Enoh o Nefilima. Oni su pili božju krv, jeli su božje telo i potom uništavali jedni druge, a završili su tako što su jeli vlastito meso i pili vlastitu krv. Bela magija je postala crna, sunce je potamnelo, osovina sveta se zaljuljala, nebo je palo na zemlju i došao je smak sveta. Uništiću sve što sam stvorio. Potopiću zemlju i sve će ponovo prekriti voda - ta odluka egipatskog boga Atuma je bila, možda, zapisana u saiškom hramu skupa sa mitom-istorijom o kraju Atlantide.“ Mereškovski, Tajna Zapada, str. 139.

Činjenica da je atlantizam još uvek najprisutniji u religijsko-magijskim tradicijama afričkog porekla ukazuje na središnju ulogu tog kontinenta u njegovoj akulturaciji. Afrika, bez obzira na njenu izloženost vekovnoj agresiji hrišćanstva i islama, a potom protestantskog i pseudoprotestantskog evangelizma, kolonijalizma te globalizacije, i dalje održava vezu sa atlantskim korenima. To ukazuje upravo na Afriku kao na žarište i prvu dijasporu atlantizma, odakle se putevima akulturacije prenosio na Aziju, mediteranski svet i Evropu (koja je i sama imala svoje atlantske misterije u obliku druidizma na britanskim ostrvima). Drugo žarište koje se nalazilo na američkom kontinentu, brutalno je uništeno evropskom kolonizacijom, mada je već bilo u fazi izopačenja. Kolonijalna trgovina afričkim robljem imala je za posledicu i preseljenje afričkih kultova koji su u novoj domovini dobili novi i sinkretički karakter. Era Vodolije sa sobom donosi određenu re-atlantizaciju upravo kroz jačanje i širenje uticaja afričkih magijskih struja čija je vitalnost odolevala zubu vremena i profanizacije. Naravno, to će imati i svoje profane i vulgarno-materijalističke posledice koje će se odraziti u mentalitetu i modalitetima globalizacijskih procesa, jer će uporedo sa ezoterijskim atlantizmom marširati vulgarna praznina geopolitičkog i ideološkog atlantizma. Sudbina ovog poslednjeg biće poput sudbine prvobitnog atlantskog izvora, čijim će lešom smetlište istorije budućnosti, odnosno kolekcija abortusa novog eona, biti obogaćena.

Amerika

Pola milenijuma nakon njenog „otkrića“ i masovne kolonizacije, Amerika je i dalje u neku ruku tajanstveni kontinent. Ključevi američke misterije i dalje su nedostupni njenim osvajačima. Njen geografski položaj, oblik, izdvojenost od pretežne kopnene mase, ovaj deo sveta čini jedinstvenim i posebnim. Za razliku od evroazijske celine koja prati osu istok-zapad, američki kontinentalni kompleks prostire se duž ose sever-jug. Sjedinjene Američke Države kao ključna država američkog kontinentalnog kompleksa u svom geocivilizacijskom prostiranju sledi pravac istok-zapad, projektujući sebe nasuprot osnovne ose sveameričkog prostiranja. Civilizacijska osa formiranja SAD, prostirući se od istoka ka zapadu, preseca kontinentalnu američku osu tvoreći tako krstastu strukturu čije se središte nalazi na tlu Severne Amerike. Slično se prostire i Kanada, između Atlantika i Pacifika. Simbolički tako dobijamo oblik latinskog krsta projektovanog po američkom tlu. Tokom XIX veka proces prvobitnog evropskog kolonijalnog uobličavanja na tlu Severne Amerike, koji je sledio osu sever-jug, šireći se po priobalnom istočnom pojasu, promenjen je širenjem ka zapadu. Tu promenu pratila je druga ozbiljna trauma na tlu Angloamerike nakon rata za nezavisnost a to je građanski rat. Secesija južnih država američke federacije bila je poslednji pokušaj da se severnoamerički kontinent i politički organizuje sledeći sveameričku osu sever-jug.

Gravitiranje između Pacifika i Atlantika, angloamerički deo novog sveta stavio je u prostorni vektor drugačiji od ostatka američkog kontinentalnog kompleksa. Tako je zbog geografije i istorijskih okolnosti Angloamerika na svom tlu projektovala evroazijski civilizacijski vektor, dok je Latinska Amerika organizovala sebe sledeći prirodni pravac sveameričkog kontinentalnog prostiranja po osi sever-jug. To prostiranje obrnuto je kompatibilno sa tokovima glavnih reka: severnoamerička Misisipi kreće se sa severa ka jugu, dok južnoamerički Amazon teče od zapada ka istoku. Tako povlačeći zamišljenu liniju između delte Misisipija i Amazona uviđamo da ta linija uglavnom prolazi preko Karipskog mora, gde se i nalazi tačka koja bi je delila na dve jednake duži. Otprilike tu se nalazi i središnja tačka obe Amerike posmatrano duž ose sever-jug. Ta središnja panamerička geografska tačka, sledeći vektor kretanja Misisipija i Amazona, ukazuje na zamišljeno obrtanje nasuprot kazaljke na satu (lunarna rotacija). Takođe, otprilike na sličnoj geografskoj širini, ali u zoni Pacifika, nalazi se i polovina zamišljene linije koja bi spajala Peru i središnji Meksiko, odnosno glavne tačke pretkolumbovskih carstava (na primer Meksiko Siti i nekadašnju prestonicu carstva Inka u peruanskom gradu Kusko). Negde na polovini puta između središnje panameričke geografske tačke određene velikim rekama, i središnje tačke solarnih južnoameričkih carstava, nalazi se tačka koja u sebi sadrži geografsku i sakralno-civilizacijsku komponentu. Tu je ključ Amerike u njenoj celokupnosti.

SAD su glavna država na američkom tlu te je često ona sama sinonim za celokupnu Ameriku. U praktičnom smislu, zbog velike koncentracije moći u SAD, one same postale su Amerika. Kanada u tom smislu više deluje kao privezak SAD iako je njen prvobitni geopolitički smisao bio da razdvaja SAD od Rusije u korist Velike Britanije. Setimo se da je Aljaska dugo bila deo Rusije. Prelaskom Aljaske pod suverenitet SAD, one su ponovo došle u geografski dodir sa svojim prirodnim saveznikom Rusijom.

Geografsko-kulturni raspored i podela na američkom kontinentalnom kompleksu podseća na osu podele u Evropi gde imamo protestantski sever i katolički jug. Tako ovamo imamo protestantsku Severnu Ameriku i katoličku Latinsku Ameriku, dok za podelu istok-zapad na američkom tlu jednostavno nema mesta. Međutim, tu je u pitanju kulturna podela. U dubljem političko-ideološkom smislu čitav američki kontinet je jedinstven, Aljaske do Ognjene zemlje, budući da su granice svih američkih država veštačke kao što su države-nacije proizvod posebnih istorijskih okolnosti. Nema neke velike razlike između Kolumbijaca i Venecuelanaca, Urugvajaca ili Čileanaca, osim u pogledu procenta etničko-rasne kompozicije unutar veštački skrojenih granica. Činjenica je da nema posebnih etničko-rasnih država, osim možda Haitija ili Jamajke, što je opet za diskusiju. Zapravo nema nezavisne indijanske države, nema države američkih Španaca, Francuza, Apača, Jaki, Ajmara, Kečua, Afrikanaca, Nemaca itd. Umesto toga postoje regionalni multirasni i mešoviti identiteti koji su u međuvremenu postali nacije oslobodivši se evropske dominacije. Oslobađanje od kolonijalnih gospodara nije donelo slobodu starosedeocima, nego relativnu slobodu potomcima kolonista. Mahom su narodnooslobodilačke američke revolucije bile su ujedno i buržoaske, masonske, belačke, ne i indijanske, jer da je tako kao posledicu borbe imali bismo slobodne indijanske države a ne projekcije poput Bolivije, Perua, Ekvadora itd.

Potomci afričkih robova, Indijanci, mešanci, potomci siromašnih Evropljana, u krajnjoj liniji sledili su emancipatorski vektor bogate bele elite. Čitav američki kontinentalni kompleks u političko-ideološkom smislu jeste jedinstveni prostor interesno-ideološkog bratstva manjinske bele elite. Širom Latinske Amerike slavljen Simon Bolivar, latinoamerički pandan Džordžu Vašingtonu, tipičan je predstavnik te prosvetljene revolucionarne elite. Poreklom aristokrata, školovan u Španiji i Francuskoj, zadojen idejama francuskih prosvetitelja, slobodni zidar, Bolivar u svom idejnom univerzumu nije imao na umu etničko-rasnu slobodu južnoameričkih Indijanaca ili potomaka španskih kolonista kao baštinitelja načelno španskog identiteta, zatim potomaka afričkih robova kao dijaspore recimo Joruba kulture itd, nego političku slobodu ideološki apstraktno shvaćenih građana novonastalih slobodnih država uobličenih na temelju kolonijalnih administrativnih podela. Isto tako nema nikakve razlike između Pensilvanije i države Njujork, niti je država Delaver izraz nezavisnosti istoimenog indijanskog naroda itd. Bolivarov san u ujedinjenoj latinoameričkoj federaciji ili uniji nije ostvaren iako je cela Latinska Amerika izašla iz okrilja španske, odnosno portugalske krune, već je potpala pod rasistički sistem panameričke buržoaske dominacije pomognute Katoličkom crkvom a na severu protestantskim denominacijama, a sve pod masonskim šestarom. Celokupan političko-ideološki i ekonomski, naposletku civilizacijski sistem na američkom kontinentalnom kompleksu nije autentičan te i dalje predstavlja izraz kolonijalne dominacije. Amerika suštinski nije slobodna.

Simon Bolivar

Menli Palmer Hol za SAD kaže da su mnogi od osnivača vlade SAD bili masoni, koji su pomoć za svoj projekat dobili od „tajnog i dostojanstvenog“ tela koje postoji u Evropi. To tajanstveno telo u Evropi im je pomoglo da uspostave državu za naročitu i određenu namenu, poznatu samo nekolicini iniciranih. Grb je potpis tog uzvišenog tela, dok nedovršena piramida na njegovoj poleđini predstavlja tablu na kojoj je simbolično izložen zadatak čijem ostvarenju vlada SAD teži od samih svojih početaka. Po Holovom tumačenju, savremene demokratije su direktan izdanak rozenkrojcerskih napora da oslobode narode od vlasti despotizma. Početkom XVIII veka navodni rozenkrojceri usmerili su svoju pažnju na nove američke kolonije kada je osnovano jezgro velike nacije u Novom svetu. Američki rat za nezavisnost, po Holu, predstavlja njihov prvi veliki politički eksperiment koji je rezultirao osnivanjem nacionalne vlade utemeljene na osnovnim načelima božanskog i prirodnog prava. Kao trajni podsetnik na njihova „sub rosa“ delovanja, rozenkrojceri su ostavili grb SAD. Kako Hol kaže, Rozenkrojceri su bili i pokretači francuske revolucije, ali u tom slučaju nisu bili u potpunosti uspešni, zahvaljujući činjenici da fanatizam revolucionara nije mogao biti kontrolisan, pa je usledila vladavina terora.

Sada vidimo da su mase možda oslobođene jedne vrste despotizma, ali takođe znamo da praznina koju je ostavilo za sobom jedno zlo, odmah biva ispunjena nekim novim zlom, despotizmom u drugačijem obliku. Sve i da nije reč o mitskim rozenkrojcerima, iz ovog navoda uviđamo da je ostvarenje ideje slobode na američkom tlu, počevši od Angloamerike, projektovana u Evropi, od strane ezoterične elite, od ljudi kojima je bila strana autentična organski samonikla etničko-rasna sloboda koja podrazumeva suštinski kolektivni identitetski suverenitet i negovanje posebnih vrednosti koje su često u neskladu sa vizijama i projekcijama prosvetljenih oslobodilaca. Oni su imali ideje o projektovanom suverenitetu jednog posve novog i neorganskog kolektivnog identiteta kakav je trebalo da nastane u američkoj Republici. Protagonisti amerikanizma su taj identitet pretpostavljali na osnovu evropskog iskustva i nasuprot njemu, te na temelju toga proglasili univerzalnost tako skrojenih načela. Pritom ta univerzalnost nije uključivala iskustva drugih civilizacija i kultura. Otud Amerika ne može da pretenduje na univerzalnost već samo na alternativni oblik evrocentričnosti. 

Nije mi namera da ovde raspravljam o dubljem značenju američkog državnog i civilizacijskog simbolizma već želim naglasiti kako je sva ta simbolika ezoterijska, što ukazuje na ozbiljno planiranje i transgeneracijsko sprovođenje određenog programa skovanog od strane tajnih društava. Zbog tog programa severnoameričke kolonije nisu mogle ostati pod suverenitetom britanske krune koja je u sebi obuhvatala vrhovnu versku (poglavar Anglikanske crkve) i svetovnu vlast u svojstvu monarha. Crkva i kruna, makar i protestantska, u suprotnosti su sa idealima prosvetiteljske slobode i jednakosti svih ljudi. Zarad toga su i autentični narodi na prostoru SAD imali biti istrebljeni, potčinjeni, marginalizovani a pobunjena Konferedacija američkog juga uništena u krvavom ratu. Program očigledno nema alternativu. Amerika je trebalo postati filozofskom imperijom ustanovljena na velikom, dalekom i mističnom zapadnom ostrvu koje se iznenadno pojavilo na obzorju evropske civilizacije onda kada je ona hvatala veliki svetski zalet. Upravo je na tom ostrvu rođen jedan čudan istorijski mutant o kojem je Tomas Molnar, u knjizi „Amerikanologija“, rekao da se ne prilagođava nijednom entitetu političkog karaktera koji je poznat u istoriji čovečanstva već je reč o jednom društvenom modelu sa potpuno formiranom i gotovo hermetički zatvorenom ideologijom, koja je u pozadini, i u nečemu služi kao objašnjenje.

U tom smislu, SAD kao Amerika, jesu ovaploćenje duha moderne misli čije je jedno od osnovnih obeležja, kako to Molnar primećuje, proučavanje modela, od modela atoma do raznih društvenih modela itd. Amerika je upravo izraz idealizovanog društvenog modela, ovaploćenje modernosti. Američki ekspanzionizam je izraz ekspanzionizma Zapadne civilizacije, konkretnije, britanskog (pseudo)imperijalizma, jer niti je Britanija bila imperija niti je to njena naslednica SAD, budući da je tu reč o modernističkoj mutaciji u dotadašnjem istorijskom toku. Molnar ističe SAD kao jedinstvenog zastupnika i glasnogovornika koji u sebi sumira i artikuliše čitavo iskustvo i suštinu Zapada: Molnar uočava da zapadno društvo ne priznaje granice ni istinska ograničenja, ono prenosi svoj uticaj, svoje proizvode i svoje tehnike svuda po planeti. To društvo, po Molnaru, postavlja ako ne svoju zastavu kao nekadašnji stari imperijalizmi, ono bar svoj način života i svoju viziju sveta. Zbog toga, kaže Molnar, ratovi postaju krstaški, sa ciljem da ispravljaju druge narode, a mir se priziva radi ustanovljavanja modela američkog društva. Tako zapadno društvo sebe vidi kao beskrajno u prostoru, ali i u vremenu, za šta Molnar kaže da ono sebe smatra trajnim modelom, modelom za svagda, čvrsto postavljenim u večnosti.

Vidimo u tome jedan ideološki mesijanizam tako karakterističan za prosvetiteljstvo i verski puritanizam koji se oblikovao na velikom praznom prostoru severnoameričkog kontinenta, sačinjen od, kako kaže Molnar, konglomerata doseljenih individua, koje su presekavši svoje korene u vremenu i prostoru, postale pogodne za oblikovanje i upravljanje. Imajući sve ovo u vidu, kao i Holovu opasku o otimanju Francuske revolucije njenim pretvaranjem u teror, veliko je pitanje koliko je današnja Amerika, mislim na SAD, bez obzira što još uvek drži osnovni vektor, i dalje na putu koji su utemeljili i simbolima označili njeni očevi osnivači? Čak ni to nije pitanje, nego je pitanje kada je tačno ona to prestala da bude i šta je ovo što danas imamo na delu? SAD su osnovali religiozni i moralistički liberali, dok danas njome upravljaju antireligiozni, nihilistički, nemoralni, sociopatski i psihotični neoliberali, odnosno neomarksisti i neokonzervativci. Sve i da SAD dođe sebi i vrati se na put koji su sasvim jasno popločali očevi osnivači, Amerika u celini opet neće doći sebi. Njen horizont je, kako to primećuje Tomas Molnar, blokiran. Da bi se čitav američki kontinentalni kompleks vratio sebi mora pre svega biti slobodan, a biti slobodan znači biti uronjen u svoj autentični identitet, a to znači povratak u istoriju i nazad ka metafizici. Da li je taj identitet potpuno i bespovratno uništen vreme će pokazati.

Molnar konstatuje da SAD kao društvo nemaju nacionalnu ideju vodilju te da njihov cilj zavisi od jedne mesijanske ideologije što se u praksi svodi na tržišne aktivnosti. Molnar zaključuje da SAD predstavljaju anti-istoriju. Njena imperija je, kako Molnar kaže, profana. Po njemu, SAD je slučaj društva izolovanog od ostatka čovečanstva, stvorenog u nameri da sa evrocentričnog idealizovanog misaonog stajališta spasava ljudski rod od greha i njegovih plodova, donoseći nekakvu slobodu. Kako kaže Molnar, tu imamo na delu protestantsko religiozno nadahnuće o prenošenju svetog u profano. I kako je početna religijska sadržina vremenom iščezla, strast misionara ostala je netaknuta. Zato se američka misija, umesto rozenkrojcersko mistične protestantske težnje da se ljudi privole Bogu, premetnula u, kako Molnar primećuje, konverziji ljudskih društava u demokratiju. Međutim, demokratija nije svojstvena tradicionalnim zajednicama i državama, nego modernom nacionalnom društvu. Otud, da bi se u neku sredinu uvela demokratija neophodno je od njenog tradicionalnog društveno-ekonomskog i kulturnog poretka sačiniti moderan. Bez modernosti nema demokratije, a upravo je uterivanje modernosti prikriveni oblik kolonijalizma i agresivnog nametanja ideala koji su nastali isključivo u evropskom istorijskom iskustvu. Molnar kaže da su sve imperije prošlosti, bez izuzetka, bile sakralne celine, jer su na čelu imale jednog posrednika transcendencije: kosmičkog, božanskog, mitskog, harizmatskog. Jedino u slučaju SAD imperija nije posvećena, već profana, pošto su njen svet i njena imaginarnost potpuno ovozemaljski.

U istorijsko-ideološkom smislu, američka revolucionarna Republika je redukovani izraz onih ideja koje je Džon Di u XVI veku projektovao u pogledu sakralne Britanske imperije čija je misija trebalo biti objedinjenje čovečanstva u jedinstvenu i hrišćansku carsku vlast sa ciljem pospešivanja Drugog Hristovog dolaska i ustanovljavanja Božjeg poretka na Zemlji. Američka Republika je u tom pogledu trebalo da postane vodeća sila opšteg ljudskog oslobođenja sa bezmalo istim ciljem, ali se vremenom taj cilj zagubio ali je ostala inercija te težnje u potpuno profanom obliku. 

Na globalnom planu slobodna Amerika bi možda mogla postojati kao unija suverenih američkih identiteta i entiteta: regionalnih, zatim meleskih, afričkih, evropskih, domorodačkih, paganskih, katoličkih, protestantskih itd, ali prvenstveno oslanjajući se na potisnuto pretkolumbovsko nasleđe. To nasleđe mora biti na neki način reaktuelizovano te bi trebalo postati temelj obnovljenog identiteta Amerike. Dokle god dominiraju represivne univerzalističke ideje utemeljene na apstraktnim identitetima Amerika neće doći sebi, niti će to moći čovečanstvo u celini budući da je Amerika u obliku SAD sada bezmalo sveprisutna, fizički, mentalno, fantazmički. Alternativa tome je svetski rat.