Arkana Đavo u tarotu

Karta Đavo nosi broj petnaest, koji po Elifasu Leviju, predstavlja broj antagonizma i sveobuhvatnosti. Simbolički, Đavo je kamen, odnosno, kako kaže Fulkaneli: slika grubosti materije naspram duhovnosti, hijeroglif prve mineralne supstance, kamen temeljac i prvi blok na kojem počiva celo Delo alhemičara. Tu je reč, po Fulkaneliju, o onoj materiji mudraca, koju neznalice smatraju za prostu i preziru je, a koja jedina daje nebesku vodu, našu prvu živu i veliki alkaest. Taj kamen u svom neobrađenom obliku, kao početna materija, sirovina, nečista i gruba, predstavljena je ovom kartom. Sudbina đavola je da postane ugaoni kamen Crkve, što je jedna u nizu od sličnosti koje dele Satana i Hrist.

U Prvoj Korinćanima 10:4 piše: „I svi su pili isto duhovno piće. Jer su pili iz duhovne stene koja ih je pratila, a ta stena je bila Hristos.“ Isto tako i u Prvoj Petrovoj 2:4: „Dolazeći k njemu kao živom kamenu, koji su, doduše, ljudi odbacili, ali je u Božjim očima izabran i dragocen.“ Jedno od imena ove karte je Raptor Perditorum, odnosno Hvatač izgubljenih. Oni koji su izgubljeni, dakle, pripadaju njemu. Srednjovekovne predstave o Luciferu / Satani upravo odgovaraju prikazu ove karte. U klasičnim špilovima Đavo je prikazan kao androgina himera čije je telo sačinjeno od delova koji pripadaju raznim životinjama, s tom razlikom što đavo nema ljudsku nego životinjsku glavu. Ta kompozicija raznorodnih komponenti ukazuje da lik Đavola predstavlja potpunost i krajnju stvarnost. To su sve znamenja starog božanstva koje je u međuvremenu pretvoreno u strašilo. Zlatna zora misteriju ove karte naziva Gospodom Kapija materije, Dete sila vremena.

Marseljski špil 

Kroli je Đavola skinuo sa petnaeste arkane i umesto njega tu smestio rogatog jarca, boga Pana sa otvorenim trećim okom. Kod Krolija Đavo, tj Bafomet, sada sedi na svom tronu na karti Eon (preimenovana karta Sud) u obličju Horusa, odnosno Ra-Hoor-Khuita, u punini svoje moći i sjaja. Kroli je tako đavola proglasio bogom te iz perspektive stare doktrine proglašen satanistom i najgorim čovekom na svetu. Zapravo, Kroli je oslobodio energiju koja je bila bacana u fantoma zvanog Đavo. On je rehabilitovao Saturnovog Jarca jer je iz petnaestog ključa oterao Mesec i đavola (mislim na dve mesečeve faze prikazane u amblemu Bafometa Elifasa Levija). Ključ Đavo je kao Pan zasjajio i progledao svojim trećim okom. Ova karta je sada obeležje boga visova, ali i šumskog boga, čije je obeležje kaducej (sa krilatom kuglom na vrhu koja sjaji iznad glava dveju zmija), koji je već Levi uveo u figuru Bafometa. Dakle, od Levija preko Krolija imamo kaducej umesto mača bez balčaka koji marseljski Đavo drži u ruci. Inače, kaducej sa krilatom kuglom na vrhu je u Krolijevom špilu prisutan i na kartama Mag i Luda.

Elifas Levi ovu kartu nije smatrao oličenjem neprijatelja Boga i Čoveka, već ju je nazvao panteističkom i magijskom slikom Apsoluta te je skicirao u obliku Bafometa. Menli Palmer Hol je u ovoj karti video simbol magijskih moći astralne svetlosti, ili univerzalnog ogledala u kojem se božanske sile odražavaju u obrnutom, odnosno infernalnom stanju. Dakle, pitanje je gledišta hoće li Đavo iz tarota za nas biti neko mistično i ezoterijsko svojstvo, ili simbol Satane, zloduha. U svakom slučaju arkana Đavo prikazuje religijsko strašilo kao izvesnu perspektivu onih koji ne slede pravila i duh vere. Upravo je taj momenat strave znakovit u pogledu dubljeg smisla ove arkane jer ona, između ostalog, ukazuje na strahotu svetog. Svetost se ispoljava kroz stravu. Đavo je čuvar praga. Njegov užas i grozota odbijaju uljeze i nedostojne. Zato je Đavo neprikosnoveni zaštitnik misterije i inicijacijskih tajni. Još je Rudolf Oto, u knjizi „Sveto“ govorio o osećaju straha koji obuzima ljude pred svetim jer je ono potpuno drugačije od svetovnog, ljudskog i kosmičkog. Po Rudolfu Otu sveto se ispoljava kao posve drugačija sila od onih u prirodi. Naravno, ovo ne znači da je Đavo izraz svetog nego pre nagoveštava prisustvo svetog. U šesnaestom ključu, Kuli, sveto se ispoljava kao sila, a sila je stvarnost. Za Julija Berkovskog, u hrišćanskom duhu, arkana Đavo je načelo zla, suprotnost Bogu, greh, sudbina, najniža svest, neprijateljstvo, razdor, materija.

Keri Jejl Viskonti Sfora špil

Kod Krolija petnaesti ključ tarota ukazuje na spiralnu silu, kreativnu energiju, ali je svojstvo ove karte takođe sirova moć. Vidimo uzvišenog jarca, moćni falus itd. To je moć koja materijalizuje i upravlja astralnim svetlom. Elifas Levi je u ovoj arkani prepoznao Bafometa čija je desna ruka podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum (Iz mnoštva jedno), odnosno Solve et Coagula (širenje i skupljanje). Pluribus, solve, jeste načelo ekstrovertnosti, načelo rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, unifikacija, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To je Saturn koji jede svoju decu, ali sa druge strane, kao Velika Majka neprekidno ih rađa.

Osim Bafometa i Saturna, u ovoj karti prepoznajemo i Tifona, Pana, Seta, hrišćanskog Satanu / Lucifera itd. Za Krolija, između ostalog, arkana Đavo predstavlja zenit, vrhunac nekog procesa, obreda, dok Elifas Levi nju karakteriše i kao simbol crne magije. Zapravo, reč je načelno o obrednom simbolizmu. U tom smislu moguće je uspostaviti paralelu između figure Đavola sa petim i šestim stepenom posvećenja u mitraizmu, od sedam koliko ih je bilo. Šesti stepen, nazvan „sunčev trkač“ – heliodromos, imao je alternativno ime lucifer ili cautes. Njegova nadležnost je osvetljenje prilikom kultnog okupljanja po pećinama i podzemnim prostorima. Cautes je predstavljan podignutom bakljom i bio je u vezi sa Suncem. Nasuprot njemu, peti i lunarni stepen perses, odnosno cautopates, imao je akvatički simbolizam i predstavljan je sa oborenom bakljom. Ne tvrdim da tarotske predstave Đavola bilo sa spuštenom ili podignutom bakljom ili nekim drugim predmetom vode poreklo iz mitraizma, ali u tome možemo prepoznati odjek nekog obrednog elementa koji je imao jasno kultno značenje.

Krolijev špil

Seli Nikols primećuje da lik Đavola u tarotu ima apsurdnu nagomilanost ekstremiteta: rogove jelena, zverinje kandže, krila slepog miša, a uz to ima očigledna muška i ženska telesna svojstva. Kod njega je sve izopačeno, pa tako, u Marseljskom špilu, Đavo nosi mač bez balčaka, i to u levoj ruci. Njegova krila slepog miša pridodaju mu onu zlokobnu atmosferu, budući da je slepi miš vezan za noć i tamu, nešto opako i prokleto. Svojstvo slepog miša da visi naglavačke jeste nešto što, po logici stvari, povezuje Đavola i Obešenog. Međutim, kako naglašava Nikols, nije Đavo tarota potpuno odvratan i odbojan. On ima par zlatnih rogova sa parošcima, a što je simbol božanske energije. U Krolijevoj verziji ove karte ti su rogovi dodatno naglašeni i prikazani u spiralnom obliku. Načelno, dizajn ove karte podseća na kartu Papa, s tom razlikom što su dva sporedna lika kod Pape okrenuti ka njemu kao izvoru autoriteta, dok su dva manja ljudolika demona, privezana za đavolji tron, licem okrenuti ka posmatraču. Papa sedi na tronu, a Đavo stoji na nekoj vrsti nakovnja. Papin znak je blagoslov, dok je Đavolji znak dlan sa raširenim prstima što ukazuje na pentagram. Kod Vejta je obrnuti pentagram posađen na Đavolovo čelo. U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu Đavo je prikazan kako sedi na zlatnom postolju za koji su privezana dva lika sa roščićima, muški i ženski. Gornji deo njegovog grotesknog tela je zelen a donji crvenkast. Ima plava krila a glava mu je demonska sa nekoliko pari rogova. Levu ruku podiže u pozdrav, svi prsti su ispravljeni, ali se palac vidno razdvaja pod uglom od devedeset stepeni. U desnoj ruci drži štap na čijem se vrhu nalazi ispruženi dlan istovetan njegovom. U Vivil špilu, Đavo je prikazan kako juri, s desna na levo, iz usta mu suklja plamen, ima rogove i krila i mnoštvo lica po telu, a ima i dugačak rep. To su sve varijante srednjovekovnih prikaza đavola, od Dantea do Vejta (sa iznimkom Vilijema Blejka, ali i dalje u tom duhu), sve dok Kroli nije napravio iskorak ne u estetici koliko u ulozi i samoj njegovoj prirodi.

Ronald Deker povezuje Đavola sa Saturnom. Po Pikatriksu, obredne ponude Saturnu uključuju slepe miševe i crne koze, a obe ove životinje, kao Saturnove, prisutne su u anatomiji marseljskog Đavola. U vezi Đavola i Saturna možemo pronaći i ezoterijske uzroke antisemitizma. Jung u knjizi Aion navodi jevrejskog mudraca Don Isaka Abarbanela (1417-1508), koji je zapisao da Mesiju možemo očekivati u toku konjukcije Saturna i Jupitera u Ribama. Jung tom prilikom navodi još neke jevrejske učenjake, ali je suština pomenuti, kako Jung objašnjava, da je Saturn zvezda Izraela a da je Jupiter kralj pravde. Otud njihova konjukcija u Ribama deluje kao idealan spoj koji povezuje duh Izraela sa pravdom i mesijanskim poslanjem. Problem je što mnogi hrišćani u jevrejskom Mesiji vide Antihrista. Saturn je, shodno tom gledištu, zvezda Satane, odnosno Lucifera, bez obzira što je Venera zapravo zvezda Lucifera. Ukoliko Đavola povežemo sa Saturnom, a Saturn sa Izraelom, onda je tautologija jasna. Saturn je astrološki malefik i ranije je opisivan kao sedište đavola. On često poseduje lavlje lice, baš kao i Jadalbaot, gnostički demijurg i vrhovni arhont. Magarac je Saturnova životinja, a Jung pominje da je ta životinja bila u ulozi teramorfa jevrejskog boga. Osim toga, magarac je bio i jedan od oblika Tifona, odnosno mračnog egipatskog boga Seta. Tu nalazimo poreklo shvatanja koje povlači paralelu između Jahvea, Saturna, Jadalbaota, Tifona, Seta, odnosno Satane.

Vejtov špil

Međutim, moramo biti oprezni u izvlačenju zaključaka, budući da u ikonografiji Hrist i Lucifer imaju mnogo toga zajedničkog. Naposletku, nije li Hrist ušao u Jerusalim jašući upravo na magarcu? Osim toga, Hrist i Đavo dele još neke zajedničke simbole, a to su lav, zmija, ptica, gavran, orao, riba, ugaoni kamen. Jung ističe da Jutarnja zvezda, Zornjača, tj Stella matutina, jednako označava i Hrista i Lucifera. Otud arkana Đavola u tarotu isto tako može predstavljati i Boga, odnosno bogočoveka u obliku himere. Ono ljudsko u njemu je domen čoveka dok životinjsko označava ono božansko. Hrist je tako dvostruk jer s jednog aspekta on kao duh silazi s neba a drugog kao telo izrasta iz Haosa. Hrist je vaskrsao put neba, ali je takođe silazio u podzemlje. Nije li otud možda Đavo tarota (Bafomet) htonski Hrist? Jung, recimo, ističe da su ponekad Horus Stariji i Set prikazivani kao jedno telo sa dve glave. Jung kaže da je Saturnova suprotnost Jupiter, blagotvorna zvezda., pa otud Jupiter znači život, a Saturn smrt. Konjukcija Jupiter – Saturn znači sjedinjenje ekstremnih suprotnosti. Ova čuvena konjukcija, podseća Jung, odigrala se u godini 7. pre Hrista ne manje nego tri puta u znaku Riba. Najveće približavanje usledilo je 29. maja godine -7, i ono je iznosilo 0,21’, odnosno, manje od polovine širine punog Meseca. Jung precizira da se konjukcija ove dve planete odigrala heliocentrično u blizini ekvinocijalne tačke koja je tada ležala između Ovna i Riba, dakle između elemenata vatre i vode.

Jung astrološku situaciju tog trenutka povezuje sa Horusom i Setom čiji mit na izvestan način, kako on kaže, prefigurira dramu hrišćanskog mita. Po Jungovom tumačenju, Merkur pripada Setu, što je zanimljivo s obzirom na tradiciju o poreklu hriščanstva u konjukciji Jupitera sa Merkurom. U Novom carstvu (19. dinastija) Setov kult se u delti Nila pojavljuje pod imenom Suteh. U novoj prestonici koju je sagradio Ramzes II jedna oblast biva posvećena Amonu, a druga Sutehu. U toj Sutehovoj oblasti, ukazuje Jung, navodno su Jevreji radili kao robovi. Jung dalje navodi da je u mnogim mitologijama oblast severa, a posebno sazvežđe Veliki medved, sedište zlih sila, ali i božanstava. Setimo se da je i Jezekiljeva vizija boga dolazila sa severa. To sazvežđe je bilo povezano i sa bogom Setom, ali su takođe u njemu obitavala i četiri Horusova sina itd.

Pazuzu

Naposletku, ukazao bih na još jednu poveznicu tarotskog Đavola sa sadržajem jevrejske mitologije, a to je arhidemon Azazel. Pre pojave jahvizma, Azazel je bio pustinjsko božanstvo, upravo nalik egipatskom Setu. Životinja koja se povezuje sa Azazelom je jarac, što je jedna od đavolskih životinja. U bibliji čitamo da je Bog naložio Aronu, Mojsijevom bratu, da jednom godišnje, prilikom svetkovine Dana pomirenja, žrtvuje jednog junca i jednog jarca (Treća Mojsijeva, tj Levitska, 16). Junac je posvećen božanstvu Izraela a jarac Azazelu. Uloga žrtvenog jarca jeste da ponese na sebe sva sagrešenja jevrejskog naroda. U tom smislu Azazelu se upućuje sve ono čega bi Izraelci hteli da se oslobode, sve ono što oni smatraju lošim i negativnim. Tako je ustanovljen demonski egregor koji nosi ime nekadašnjeg božanstva koga je poštovao isti taj narod. Poznato je da su nekada Jevreji prinosili žrtve božanstvima čiji su simboli bili koze i jarci. Bogovima nazvanim Šedim (množina), a što bi u jednini moglo biti nalik Šetu, Šejtanu ili Setu, predjahveovski i nejahveovski Jevreji žrtvovali su čak i decu, što ukazuje na kult plodnosti. U svakom slučaju, postojanje negativnog boga, odnosno arhidemona poput Azazela, od važnosti je za uravnotežavanje religijske doktrine budući da se i njemu, kao i Jahveu, prinose žrtve. Promenio se samo kontekst azazelovske žrtve. Azazela i Šedim takođe možemo smatrati i kumirima, a to su figurice koje su na drevnom Bliskom istoku korišćene kao magijska sredstva proricanja. To su glave koje govore, a takva glava je upravo ona jarčeva koja često krasi satanske predstave. Otud imamo niz: kamen – glava – jarac – đavo, što nas navodi na zaključak da lik Đavola predstavlja ono što se u bibliji nazivalo idolom, a što danas poznajemo kao magijski fetiš. Konkretnije, Đavo je karikirani oblik drevne religije povezan sa proricanjem, astrologijom i obožavanjem zvezda.

I za sam kraj ovog pasusa, podsetimo se da je pečat Saturna, odnosno linija koja povezuje sve brojeve u magijskom kvadratu (3 x 3) posvećenom toj planeti istovetan sigilu Azazela. Isto tako ne možemo a ne primetiti zapanjujuću sličnost Đavola tarota i Levijevog Bafometa sa drevnim mesopotamskim demonom Pazuzuom, kraljem vazdušnih demona, sinom boga sveg zla Hanbija i bratom strašnog Humbabe kojeg su ubili Gilgameš i Enkidu. Pazuzu je često prikazivan u himeričnom obliku sa ljudskim telom, dva para krila, škorpijinim repom i glavom lava ili psa. Poistovećivan je sa jugozapadnim vetrom koji donosi oluje i suše. U demonskoj perspektivi, kuća Jarca predstavlja Kuću zle sudbine i sve vrste nesreća, uključujući i zapadaje u ropstvo ili bilo kakav oblik neslobode i zavisnosti od nekog nedobronamernog ili surovog.

Mesijanski duh i ličnost

Pretpostavimo za trenutak da je dugo očekivani Mesija, u kontekstu monoteizma, zapravo žensko ili, još čudesnije (i opscenije), androgin, što kao simbol odgovara prirodi hermetičkog Merkura. Isus Hrist i njegova preteča, njegov prorok, Jovan Krstitelj, u tradiciji hermetizma, označeni su znakom Merkura. Takođe, po analogiji a ne doslovno, Merkur je Hermes, a Hermes je Tot. Otud je Isus Merkur. Ponavljam, ne u doslovnom smislu, nego po osnovnim svojstvima, a to su oni koji donose gnozu ljudima i menjaju njihov svet. Merkurova priroda je hermafroditna, što bi značilo da je mesijanska priroda takođe hermafroditna, odnosno ima izraženu i mušku i žensku komponentu. Samim tim Mesija je neprihvatljiv pravoverju bilo kog usmerenja. Mesija je u najmanju ruku otpadnik i paćenik. O tome piše u bibliji:

„Prezren beše, odbačen od ljudi, čovek vičan patnji i bolu, kao neko od kog lice svoje svaki zaklanja. Ipak nam on patnje naše nosi i bolove naše na se uze; i mi ga za kažnjenog posmatrasmo, uniženog i od Boga pogođenog. Al’ je on za naše grehe ranjen za naše je bezakonje slomljen; kazna koja mir nam daje na njega pade i ranom njegovom mi se iscelismo.“ Isaija 53:3-5 (prevod Lujo Bakotić).

Savremeni okultista Daniel Gunter daje za ovu temu ključan navod Krolijevog Opus XX Pariskih Radova:

„U početku beše Reč, logos, koji je Merkur, i stoga bi trebalo da bude poistovećen sa Hristom. Oba su glasnici; misterije njihovog rođenja su slične; nestašluci njihovog detinjstva su slični. U „Viziji Univerzalnog Merkura“ Hermes je viđen kako se spušta na more, što se odnosi na Mariju. Raspeće predstavlja kaducej; dva lopova, dve zmije; stena u Viziji Univerzalnog Merkura je Golgota; Marija je jednostavno Maja sa solarnim R u materici... uporedi Hristovo spuštanje u pakao sa Hermesovom funkcijom vodiča mrtvih. Takođe, Hermes izvodi Euridiku, a Hrist uzdiže Jairovu kći. Za Hrista se kaže da je uskrsnuo trećeg dana, jer su planeti Merkur potrebna tri dana da ponovo postane vidljiva nakon što se odvoji sunčeve sfere... Primeti, Hrist kao Iscelitelj, i takođe njegove vlastite izjave: „Sin Čovečji dolazi kao lopov u noći“; takođe i ovaj stih „Jer kao što munja izlazi na Istoku i sija sve do Zapada, takav će biti i dolazak Sina Čovečjeg“. Primeti takođe Hristov odnos prema razmenjivačima novca, njegove česte parabole, i činjenicu da je njegov prvi učenik bio poreznik. Primeti takođe da je Merkur Prometejev izbavitelj. Jedna polovina simbola Ribe takođe je zajednička Hristu i Merkuru, ribe su svete Merkuru... Mnogi Hristovi učenici su bili ribari, a on je uvek izvodio čuda vezana uz ribu. Primeti takođe Hrista kao posrednika: „niko ne dolazi Ocu osim po Meni“, i Merkur kao Hokmah kroz koji jedino možemo prići Keteru.“ Daniel Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str. 89.

Hrist je Mesija koji pati. Povezan je sa simbolikom Ribe, vode i dubina. Zar to nisu actečki Kecalkoatl („pernata zmija“) i grčki Atlas? Obojica, poput Hrista, nose teret čitavog sveta, odnosno grehe čovečanstva. Dimitrij Mereškovski, u knjizi „Tajna Zapada“, navodeći veliku sličnost između meksičkog i grčkog božanstva, između ostalog, obraća pažnju i na sličnost njihovih imena: KecalkoATL i ATLas, gde tlao na grčkom označava patnju, a atl na jednom od jezika drevnog Meksika znači voda. Dakle, imamo vodu i patnju kao važne elemente mesijanstva. Sličnosti sa doktrinom dvanaeste arkane tarota ne mogu biti jasnije. Upravo je to onaj element čiji beskrajni mračni i zastrašujući ponor čuva ali i drži zatočenu Mesijinu dušu, koja obitavajući najniže i najdublje, pretenduje na ono najviše na drugom kraju spektra.

Kecalkoatl

U drevnom Meksiku imamo dva mesijanska lika: Uicilopoktlija i Kecalkoatla. Uicilopoktlija je rodila devica oplođena pernatom lopticom sa nebesa (sličnost sa Svetim Duhom hrišćanskog mita). On je sin majke ogrnute zmijama, njegov skiptar je zmija, okružen je zmijama, ima doboš od zmijske kože. Erih Nojman, u knjizi „Velika Majka“, kaže da se u figuri Uicilopoktlija ističe veza između Sunca, zmije i vetra i podvlači sličnost između njega i Kecalkoatla kao nosioca rađajućeg svetlosnog principa. Uicilopoktli je, kaže Nojman, kao bog-kukuruz,  ubijen, žrtvovan, pojeden i vaskrsao. I on je poput svih drugih muških božanstava svetlosti, morao umreti. Ovo ukazuje da je mesijanska formula zapravo formula umirućeg boga, dok recimo Krolijeva formula izražena „Knjigom zakona“ negira tu formulu suprotstavljajući joj formulu Deteta, kao novi oblik mesijanskog delovanja.

Kecalkoatl, kao drugi meksički mesijanski lik, nema nameru da preobražava ili spašava svet, već kroz ispaštanje preobražava samog sebe, upravo onako kako poznati jevrejski mesijanski jeretik Šabataj Cvi prolazi kroz preobražaj uz patnju u svetu zmija. Kecalkoatl takođe umire i vaskrsava, ali je, poput Merkura, donosilac kulture i znanja te je, kako kaže Nojman, on božanski zastupnik načela svetlosti i ljudskosti. Njegov simbol je spiralna kula koja se uzdiže u visinu. On je zmija sa podignutom glavom! Nojman ističe da je Kecalkoatl ujedinjujući simbol, načelo coniunctio (merkurovska priroda) sam po sebi, jer kao ptica predstavlja nebo, a kao zmija zemlju. On je svojevrsni Hrist–Lucifer te je poput Horusa, bog dva horizonta čiji je simbol Venera (Večernjača i Danica). Svi ti principi predstavljeni su simbolikom Ruže i Krsta, budući da Ruža cveta iz središta Krsta te predstavlja pobedu nad smrću, vaskrs, postignuće mikrokosmosa na Krstu elemenata. Kecalkoatl je pobeđen od strane demonskih sila, a njegov greh, pripisan Veneri, koji je doveo do uništenja raja, jeste uživanje u seksu i opojnim napicima, što asocira na konzumiranje jabuke i seksualno sagrešenje Adama i Eve. Po legendi, Kecalkoatlu su demoni podveli bludnicu Sočikecal koja je načelo krolijevske Skerletne Žene (paralela sa Adamom i Lilit).

Nojman pominje i to da se Kecalkoatl dovodi u vezu sa pernatom zmijom kao simbolom istoka, koja je aspekt vetra-ruaha-duha. Naravno, to je stvar istovetna Svetom Duhu koji će, navodno, ostati na raspolaganju ljudima sve do drugog Hristovog dolaska. Sveti Duh, odnosno „ruah hakodeš“ jeste tajanstvena božanska sila, koja je istovremeno i svojstvo duše, po tom učenju jeste jedini instrument u rukama i srcima kako Jevreja, tako i hrišćana do pojave Mesije. U kabalističkom smislu, to znači da su za ljudsku svest zatvorena dva viša nivoa od četiri: acilut i brijah, te da se ona može kretati samo između prva dva, odnosno asijaha i jeciraha. Jecirah je zapravo lokacija ruah hakodeša. Podsetimo se, po učenju kabalizma svet postoji kroz deset sefira, odnosno posuda isijavanja božanske tvoračke svetlosti, dok se tih deset sefira odražava na četiri nivoa egzistencije. Najviši je acilut, čiji je atribut element vatre, ispod njega je brijah - voda, zatim jecirah - vazduh te naposletku asijah - zemlja, odnosno materijalni svet koji je zapravo smeša svetlosti i klipota.

Kabalista Arjeh Kaplan, u knjizi „Meditacija i biblija“, govori kako je Mojsije bio uzdignut do aciluta, ali je ono što je video bilo pokriveno brijahom, odnosno, on je acilut - božansku ravan - posmatrao okularima brijaha. Zapravo, u brijahu je posmatrao odraz aciluta, jer acilut niko ne može videti i ostati živ. Po Kaplanu, prorok Jezekilj, vidilac merkave (Božjeg prestola), bio je na nižem nivou vizije od Mojsija, pa je gledao acilut prekriven svetlošću brijaha i jeciraha. Kaplan objašnjava da se posle ovoga, svetla aciluta i brijaha više uopšte nisu otkrivala. To je, po Kaplanu, značenje učenja koje kaže da se posle smrti Aheja, Zaharije i Malahije prorokovanje približilo kraju, i da je ostao samo ruah hakodeš.

Ideja o vladavini svetog duha, ima svoje milenarističke i mesijanske korene, čiji je tipičan predstavnik Joakim od Fjore (1135–1202) sa svojim učenjem o tri doba: doba Oca, predstavljeno u Starom zavetu; doba Sina (od pojave Isusa Hrista do 1260) te naposletku, doba Svetog Duha, doba slobode - od 1260. godine pa nadalje – u kojem će ljudi imati neposredan kontakt sa Bogom (što znači da je crkvena hijerarhija u tom dobu posve nepotrebna). Godinu 1260, Joakim od Fjore je uzeo kao početak novog doba Svetog Duha, na osnovu Jovanovog otkrivenja, stihovi 11:3 i 12:6, u kojima se pominje broj od 1260 dana. Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o izrazu mističke nade ili ludila pomešanog sa neobuzdanim optimizmom, ali Joakim od Fjore je zapravo bio dalekovid, najavljujući neko novo doba medijumske i slične komunikacije ljudi sa vanzemaljskim, demonskim ili božanskim entitetima. Imajmo na umu da su se od njegovog vremena u Evropi pojavili Džon Di i Edvard Keli, Emanuel Svedenborg, Alister Kroli, Rudolf Štajner i mnogi drugi.

Mirča Elijade, u knjizi „Mit i zbilja“, ocenjujući Joakimove ideje, rekao je da su one bile u suprotnosti sa teologijom Povesti koju je prihvatila Crkva nakon svetog Avgustina. Prema vladajućoj doktrini, nakon što se kroz Crkvu dostigne savršenstvo na Zemlji, nema više mesta za obnovu u budućnosti. Jedini će odlučujući događaji biti dolazak Hrista i Poslednji Sud. Joakim od Fjore ponovo uvodi u hrišćanstvo nekadašnji mit o sveopštem obnavljanju. Elijade kaže da se tu ne radi o povremenom obnavljanju koje se može u beskonačnost ponavljati. I dalje, Joahim je treće doba zamislio kao carstvo Slobode, pod vladavinom Duha Svetoga, što podrazumeva prevladavanje istorijskog hrišćanstva, i kao posledicu, rušenje postojećih pravila i institucija. Učenje Joakima od Fjore je jedna posve iluminatska ideja. Eto klice revolucionarnog mesijanstva koje traži izlaz iz perspektive kraja istorije koji je proglasila Crkva, pečateći sobom i konzervirajući istorijski proces do dolaska Mesije.

Suštinski problem klerikalnih pozicija oduvek je bilo nepristajanje na ništa manje od čuda, iza čega se očekivano krije težnja za očuvanjem moći. Iz krajnje sebičnog razloga Crkva previđa i propušta rad na pripremi dolaska Mesije, već kako je to pokazao Dostojevski u Velikom inkvizitoru, ona ga i ne želi. Time Crkva odriče sebi pravo na prisustvo i posedovanje Svetog Duha, jer taj duh nije duh institucije, duh učauren među skutima izopačenog sveštenstva, nego pre svega duh slobode i promene. Čovečanstvo može voditi samo prosvetljena manjina koja poseduje više znanje, ezoterijsko znanje nepristupačno masama. Sa druge strane, ukoliko bi svako ljudsko biće posedovalo tu vrstu znanja, onda ne bi bilo moguće govoriti o čovečanstvu, niti o narodima, nego o čarobnjacima i misticima, o zajednici čudesnih ljudi čije međusobne odnose i poglede na svet nismo kadri da razumemo. Međutim, ono što je sigurno, u toj situaciji ne bismo mogli računati na prisustvo milijardi ljudi na ovom svetu, nego na drastično manji broj. Prosvetljenost, samim tim što je retka u masi, retka je potpuno. Masa nikako ne može biti prosvetljena, ali može biti podignuta zanosom.

Jedna od mesijanskih uloga jeste upravo opijanje mase zanosom putem opčinjavajuće harizme verskog vođe. Tako i Šabataj Cvi kao ličnost nije imao nikakav poseban kvalitet, niti je imao poseban fizički izgled, niti rečitost, obrazovanje, neku posebnu mudrost, niti je iza njega ostalo hvale vredno pisano zaveštanje ili mnoštvo mudrih izreka. Ništa od toga. Pa ipak, taj čovek je za kratko vreme zračio u delu jednog naroda i u jednom istorijskom trenutku. Možemo li slično reći i za Adolfa Hitlera? Dakle, nema pravila za mesijansko isijavanje. Harizma ne podleže zakonima razuma. Ona je sazdana od strasti i snage, a to je upravo poruka tarot arkane Snaga / Strast. U tome je tajna moći mesijanske Zmije.

Odavno je poznata analogija između predstave egipatske boginje Izide, koja u krilu drži dete Horusa, sa Devicom Marijom koja drži dete Hrista. To je zapravo slika okrunjenog Deteta-Kralja, budući da je ženska komponenta ove predstave pandan tronu. Božansko dete u krilu majke jeste slika Mesije. Njegova majka je njegov presto. Erih Nojman ističe da je Velika Majka, u svojstvu majke i gospodarice zemlje, presto po sebi. Kabalistički, presto je sefira Binah, Saturnova sfera, broj Tri. Predstava oka u trouglu ukazuje na božansko proviđenje čije je ispoljavanje trojstvo, odnosno apstraktno jedinstvo izraženo trojstvom da bi bilo pojmljivo. Ukoliko je simbol oka u trouglu obogaćen i prikazom zraka koji izbijaju iz oka, onda je reč ne samo o posmatranju nego i o delanju. Delatno načelo božanstva je stvaralačko, a ono božansko delanje u svetu, koje nije direktno stvaralačko, jeste delanje po proviđenju, kako bi Božja promisao bila ostvarena. Taj tip delanja je mesijanski. Da bi delovao Mesija seda na tron te kao Bog-Dete ili mladi bog, odnosno kralj, biva privijen na grudi Velike Majke.

Mesijanski kralj je onaj koga je Boginja Majka usvojila, privila na grudi, dajući mu time legitimitet njenog sina i vlast nad njenim silama. Po Nojmanu, nije slučajno što je najveća Boginja Majka ranih kultova nazvana imenom Izida, odnosno sedište, tron, čiji simbol ona nosi na glavi. Kralj koji zaposeda zemlju, Boginju majku, kako to Nojman primećuje, čini to sedajući na nju i doslovno. Zato je presto sedište božanstva te simbol božanskog prava kraljeva. Presto nije tek stolica nego predstavlja vrh zigurata, vrh piramide ili planine, i mesto je venčanja neba i zemlje, uranskog i htonskog. Često je u osnovi prestola posađena kocka kao simbol stabilnosti, snage i moći, odnosno grada i žene, a što predstavlja kraljevstvo, vlast nad zemljom, nad ženom, nad Majkom.

Merkur

Androgin i ženska moć

Predanja kažu kako je androgin savršeno biće jer obuhvata muško i žensko u jednom telu, u jednoj duši, u jedinstvenoj svesti i samosvesti, kakva je, dodao bih, nepojmljiva aktuelnim ljudskim bićima, budući da su ovi uskraćeni time što su suštinski osakaćeni. Po predanju bogovi su raspolutili to moćno prvobitno biće te od njega stvorili muškarca i ženu kao nedostatna, nezaokružena bića čija međusobna odeljenost uzrokuje poznatu nam dinamiku „rata polova“ i svu teskobu koja se javlja kao posledica takvog stanja stvari. Zapitajmo se zašto je androgin savršen, jer ako uspemo da proniknemo u to pitanje, onda će nam biti jasno i zbog čega su bogovi raspolutili to nadljudsko biće. Priroda tog bića predstavlja esencijalno jedinstvo čovečnosti jer prethodi dualnosti, odnosno razdvojenosti muškog i ženskog načela, muške i ženske svesti, moći i snage. To jedinstvo je predstavljeno krugom.

Mirča Elijade napominje kako još jedan dokaz da u dvopolnosti prvog čoveka treba videti izraz savršenosti i celovitosti jeste činjenica da je iskonski androgin često prikazivan kao okrugao. U knjigama Karlosa Kastanede rečeno je da ljudska bića u viđenju vidovitih čarobnjaka Meksika podsećaju na jaje. Zapravo reč je o energetskoj čauri koja ima jajast oblik. Kastanedin legendarni učitelj i vidovnjak Don Huan rekao je da su nekada ljudska bića, viđena u obliku svetleće čaure, imala ovalan oblik. U međuvremenu su te čaure zadobile jajasto obličje, kakvo danas imaju. Taj praistorijski prelazak sa „lopte“ na „jaje“ ključan je trenutak za stanje ljudi na ovome svetu.

Ukidanje androgina od strane više sile jeste rasecanje te savršene sfere, odnosno jedinstvenog stanja svesti koje je u tradiciji hermetizma poznato kao uroboros, predstavljenog zmijom koja drži svoj rep u ustima te tako formira kružnicu. U simboličkom smislu androgin je uroboros, budući da taj simbol, između ostalog, označava neizdiferenciranu svest, stanje nekakve nevinosti koja podseća na fetus u materici. O uroborosu, Erih Nojman, u knjizi „Istorijsko poreklo svesti“ kaže da ovo okruglo biće, odnosno biće u uroborosu, jeste simboličan prikaz stanja ranog čovečanstva. Nojman opisuje to vreme detinjstva čovečanstva kao vreme savršenosti, pre nastanka suprotnosti, dok simbol uroborosa predstavlja samoopis velikog svetskog vremena u kojem još nije bilo nikakve svesti. Ipak, iako se slažem da simbol uroborosa odgovara tom prvobitnom stanju čovečanstva mitološkog Zlatnog doba, jer se uroboros kao zmija dovodi u vezu sa bogom Hronosom, koji je po legendi bio vladar tog doba – ne bih se složio sa tvrdnjom o nedostatku bilo kakve svesti. Svest Zlatnog doba, svest uroborosa, na neki način je potpuna, jer obuhvata sve stvari i pojave u jednu celinu koja sa pozicije današnje svesti deluje neizdiferencirano i neprofilisano. To je više pitanje određivanja pojma svesti.

Rebis

Androgin, odnosno uroboros, takođe može biti prikazan i simbolom koji tvore brojevi 6 i 9 (69), a što predstavlja i astrološki simbol Raka. U tom slučaju uočavamo spoj prirode Sunca, koje je u kabali predstavljeno brojem 6, i Meseca predstavljenog brojem 9. Zajedno, ta dva broja daju broj 15, koji u tarotu nosi karta Đavo, inače prikazan kao androgino biće. Tako uz pomoć asocijativnog niza, dolazimo i do alhemijskog simbola rebisa, kojeg je u XVII veku objavio Bazil Valentin. Kao spoj Sunca i Meseca, muškog i ženskog, rebis ukazuje na alhemijski značaj androgina. Njegova leva strana je ženska i drži uglomer koji predstavlja lunarno-htonske sile, dok desna muška strana drži šestar projekcije kao simbol solarnih uticaja. Iznad njegove glave je simbol Merkura koji sam po sebi takođe ukazuje na androginost. Ostale planete se dele u zavisnosti od toga da li njihovi glifovi sadrže krug, polukrug (polumesec) ili samo krst. Venera i Mars, budući da sadrže krug, pripadaju Suncu, odnosno muškoj, desnoj strani, dok Jupiter i Saturn, čiji simboli imaju samo krst u kombinaciji sa polukrugom, pripadaju Mesecu, tj ženskoj, levoj strani rebisa. Dvostruki lik stoji na zmaju, čime se naglašava njegova snaga. Ispod zmaja je krilata kugla u kojoj je ocrtana trostruka i četvorostruka projekcija, svet principa i elemenata, nad kojim vlada androgina moć i jedinstvena svest.

Takođe, mogli bismo pronaći paralelu rebisa sa gnostičkim božanstvom Abraksasom koji, između ostalog, označava revoluciju, kružnicu, odnosno godinu. Dakle, rebis je u osnovnim crtama simbol sličan uroborosu, odnosno androginu, a preko njih i Đavolu iz tarota. Tako smo ustanovili asocijativni lanac androgin – uroboros – rebis – Abraksas – Bafomet – Đavo. Svi oni ukazuju na vreme, protok vremena i gospodarenje istim, odnosno ovladavanjem procesima kojima je potrebno mnogo vremena da se u prirodi dese sami od sebe, a upravo je ta manipulacija vremenom jedna od temeljnih postavki alhemijske operacije pretvaranja neplemenitih metala u zlato. 

Androginski ideal drevne mitske prošlosti u današnjem dekadentnom ispoljavanju ima obličje našminkanog transvestita, svodeći androginost na stilsku figuru homoseksualnosti ili transeksualnosti. Međutim, reč je o mnogo savršenijem biću nego što bi to mogao biti nekakav žena-muškarac kakve danas možemo videti, s obzirom da bi to superljudsko biće neodređenog pola moglo po potrebi sebe preobraziti u muško ili žensko i da to bude bez imalo sumnje. Zapravo, teško je zamisliti stanje svesti, ambijent i vreme kada nije bilo toliko dramatično važno da li je neko muško ili žensko, s obzirom da je seksualnost imala posve drugačiji način ispoljavanja. Ti mitski androgini praljudi su mogli biti u mnogo većoj meri muževniji nego što su to današnji muškarci ili muškarci istorijske prošlosti. Vremenom je čak došlo i do opadanja muškosti, naročito u okviru sofisticiranijih kultura i civilizacija, a ponajviše u uslovima tzv moderne civilizacije, koja je zapravo pseudocivilizacija. 

Poslednji i dekadentni ostaci institucija za ustanovljavanje i jačanje muškosti jesu moderna tajna društva, svojevrsni naslednici drevnih i primitivnih tajnih društava kao ekskluzivnih muških klubova. Savremena civilizacija nema više posebnih institucija za negovanje „atavističke muške solidarnosti“. Time je otvoren put ka biseksualizaciji i panseksualizmu (erotodiverzitetu), čime se rastvara ljudski identitet, ukida se istorija, a ljudska bića bivaju prijemčivija za preoblikovanje, za nešto novo i drugačije, što su zapravo perspektive tzv transhumanizma. U knjizi „Žena i moć kroz istoriju“, Amori de Rjenkur kaže da obredne svetkovine posvećenja naglašavaju identifikovanje sa muškom zajednicom i verovatno se korene u muškoj solidarnosti, nasleđenoj iz davnih dana velikog lova. Po de Rjenkuru, posvećenje predupređuje svako vraćanje na ranu detinju zavisnost od majke i naglašava razvoj snažne muškarčeve identifikacije. Priroda pravi fiziološkog mužjaka, ali kultura i obred posvećenja stvaraju psihološkog muškarca.

U „Knjizi zakona“ Alistera Krolija ima jedan indikativan stih koji daje novi zamajac ovom izlaganju: „Ustanovi u svojoj Kaabi administraciju…“ U originalu na engleskom upotrebljen je izraz clerck-house koji se može upotrebiti za pisara ili sveštenika. Verovatno se u pomenutom stihu misli na duhovnu administraciju, svetu kuću, odnosno hram. Ta Kaaba je poput Ćabe islamskog i preislamskog sveta. Zapravo, reč je o oltaru, crnom kamenu, biblijskom Betilu, ali i crnom kamenu boginje Kibele kao jednom od najstarijih simbola Zemlje-Majke. Povodom toga, Mirča Elijade je pominjao Ćabu u Meki i crni kamen u Pesinusu, pripisan boginji Kibeli, frigijskoj Velikoj Majci, koji je donet u Rim za vreme poslednjeg punskog rata. Ta dva kamena spadaju među najčuvenije meteorite. Svoju svetost, kaže Elijade, ti kamenovi duguju prvenstveno svom nebeskom poreklu, ali su u isto vreme slike Velike Majke, istinskog zemnog božanstva. Elijade smatra da njihovo nebesko poreklo nikada nije bilo zaboravljeno, jer su ti i slični kamenovi nazivani „kamenima groma“. Meteoriti su, kako tvrdi Elijade, verovatno postali slike Velike Boginje, jer se verovalo da ih goni munja, simbol nebeskog boga. Kaaba, odnosno Ćaba predstavlja središte sveta, pa se otud navedena poruka „Knjige zakona“, kao doktrinarnog priručnika ezoterijske struje novog eona, može protumačiti da se od adepta traži da simbolički ustanovi sopstveni centar sveta. Elijade tvrdi da se u islamu Ćaba smatra središtem sveta, ne zato što je sama bila u središtu, već zato što se iznad nje nalaze „Vrata neba“. Kako Elijade tumači, padajući na zemlju, kamen iz Ćabe je očito sa gornje, spoljašnje strane, udario u nebeski svod probivši ga, a kroz taj se otvor uspostavila veza između Zemlje i Neba. Linija te veze je Axis Mundi. Takođe, o androginoj prirodi betila, nebeskog kamena, pisao je i Dimitrij Mereškovski, pominjući da su u Vavilonu, Pafosu, Amatusu, Edesi i drugim posvećenim gradovima, bog-boginja, Sin Majka, Adonis-Astarta, Baal-Ašera, bili zatočeni u jednom muškarcu-ženi, Bet-Elu, tj. betilu. Sam njegov konus, kako kaže Mereškovski, označava mušku suštinu u Bogu, a brazde i žljebovi u podnožju kupe jesu ženska suština.

Postoji veza između Bafometa i svetog kamena. Bafomet je, poput rebisa, dvostruka stvar, budući da je androgino biće. Kao hermafrodit on sadrži prirodu Hermesa (Merkura) i Afrodite (Venere). Ima glavu jarca, koja u simboličkom smislu predstavlja kamen, jer je astrološki Jarac zemljani znak. Bafometa je moguće dovesti u vezu i sa biblijskim kamenom betilom, odnosno Božjim kamenom, koji predstavlja Božju kuću, improvizovani Hram u pustinji. Hebrejski ekvivalent Božje kuće je slovo bet, koje se po mističnom jevrejskom spisu Sefer Jecirah može dovesti u vezu sa Mesecom ili Merkurom. Jarac je i posmatrač, te otud Bafomet ima otvoreno treće oko. On je vidilac, pa otud veza sa proricanjem. Bafometova baklja je sredstvo krštenja vatrom. Takođe, po načelu analogije, simbol Bafometa je moguće povezati i sa simbolom lobanje s kostima, koja je drevni inicijacijski simbol korišćen i u masoneriji, a predstavlja inicijacijsku smrt, odnosno alhemijsko truljenje, odsečenu glavu Jovana Krstitelja itd. Lobanja je zapravo jarčeva glava, dok njegove prekrštene noge, dok sedi na kockastom prestolu posađenog na kuglu, odgovaraju ukrštenim kostima ispod lobanje. Lobanja se opet može dovesti u vezu sa proricanjem, budući da se odvajkada koristi kao sredstvo za gatanje (terafim, glava koja govori). Osim toga, lobanja je i omfalos, odnosno središte sveta, pupak sveta, a zapravo je glava falusa koja simbolizuje upravo centar sveta, kao što je brdo Golgota, odnosno lobanja, na neki način bila središte sveta u vreme Isusovog raspeća. Naposletku, lobanja je, kao simbol smrti, istovremeno i simbol preobražaja, jungovski rečeno. 

O androginu je zanimljivo pisao i Julius Evola, za kojeg diferencijacija polova odgovara položaju prelomljenog bića i stoga izgubljenog i smrtnog. Dakle, ovde se želi naglasiti da dualni položaj onog koji život nema u sebi, nego u drugom, jeste stanje koje se ne može smatrati prvobitnim. Tako bi se mogla utvrditi paralela sa biblijskim mitom, jer Adamov pad ima za posledicu njegovo isključenje sa Drveta života. Evola ukazuje da se i u bibliji govori o androginiji primordijalnog bića sačinjenog na slici Božijoj („muško i žensko stvori ih“ – Postanje, 2:27). Evola pominje jedno kabalističko tumačenje izdvajanja žene iz androgina, koje je stavljeno u vezu sa mitskim padom i postaje ekvivalentno isključenju ljudskog bića sa Drveta života, da ovaj „ne bi postao kao jedan od nas (Bog)“ i „ne bi živio navijeke“ (Postanje, 3:22).“ Evola, povodom mita o androginu, kaže da u svom najdubljem aspektu, eros otelovljuje napor da se prevaziđu posledice pada, da se izađe iz određenosti sveta dvojnosti, da se ponovo uspostavi prvobitno stanje, te da se prevaziđe položaj dvojnog postojanja, prelomljenog i uslovljenog „drugim“. To je, kako kaže Evola, tajna koja se krije u onome što gura muškarca prema ženi, još pre svih već spomenutih uslovljenosti koje pruža ljudska ljubav u svojim beskrajnim varijetetima vezanim za bića, koja nisu ni apsolutni muškarci ni apsolutne žene već tako reći nusprodukti jednog i drugog. Po Evoli, u seksualnoj ljubavi se prepoznaje najuniverzalniji oblik kroz koji ljudi nejasno pokušavaju da u trenutku ponište dvojnost, da egzistencijalno prevaziđu granicu između Ja i ne-Ja, između Ja i Ti, čineći od tela i seksa oruđa za ekstatično približavanje sjedinjenju.

Dakle, kao što je Eva navodno stvorena iz Adamovog tela, tako je žensko stvoreno izdvajanjem iz prvobitne savršene muževnosti ljudskog obličja koje je time, paradoksalno, izgubila tu muževnost. Izdvajanjem ženske komponente iz savršenog bića, to je biće izgubilo moć postavši muškarac. U tom smislu muškarac je suštinski nemoćan, te je kao takav podložan lunarnom tkanju sudbine i njenim zakonitostima. Samim tim, podložna je i žena, ali nije neophodno da žensko biće bude podložno, jer žena ima mogućnost da se potpuno poistoveti sa lunarnom silom. Ona ima moć da spase muškarca. Žena je sačuvala tu primordijalnu moć, ali ta moć uspavana leži u njenoj materici i gotovo se nikada ne koristi. Upravo je ta moć suštinski razlog istorijskog potčinjavanja žena od strane muškaraca koji se te moći plaše. Po svim nagoveštajima, astrološko doba Vodolije jeste vreme buđenja upravo te moći. Muška kultura je učinila sve da žene nikada u punoj meri ne raspolažu tom moći. Zato su žene često bolji čuvari represivnog društvenog poretka koji sputava njihovu suštinsku magijsku ženstvenost, jer su vaspitane da budu takve. I uglavnom nisu vaspitane od strane muškaraca nego od strane drugih žena. Čak ni matrilinearnost ne radi u korist žena. Amori de Rjenkur ističe da matrilinearno izvođenje porekla i matrilokalno boravište ne podrazumevaju nadmoć žene, već samo nadmoć ženinih muških rođaka. Pravi matrijarhat sa sociološke tačke gledišta, zapravo nikada nije postojao, niti je položaj žena ikada bio viši od položaja muškaraca, bilo da je reč o patrilinearnim ili matrilinearnim društvima i zajednicama. Ističem de Rjenkurovu ocenu da čak i muškarčevo obožavanje ženskog stvaralačkog načela kao vrhunskog kosmičkog entiteta nije značilo da je ženi ustupio neki deo svojih povlastica. Isto tako, opšte je poznato da hrišćanstvo ne bi bilo uspešno i ne bi odnelo prevagu nad konkurentskim religijama pozne antike, kao što je to recimo bio muški kult mitraizam, da nije bilo podržano od strane žena. Snaga ženske vere je utemeljila hrišćanstvo.

 

Žena opasana mačem

Neka žena bude opasana mačem preda mnom: neka krv teče u moje ime.

Alister Kroli, Knjiga zakona, 3:11

Tumačeći doktrinu tarot karte Prvosveštenik, na kojoj se, između ostalog, u Krolijevom špilu, nalazi prikazana i žena sa mačem kako stoji ispred hijerofanta, umesto dvojice monaha sa starijeg prikaza te karte, sam Kroli kaže da ta žena predstavlja Veneru onakvu kakva je sada u Novom Eonu. U tom smislu žena više nije viđena kao puko oruđe svog muškog pandana, već kao naoružana ratnica. Podsetimo se da je sumerska boginja Inana, odnosno Ištar, bila boginja ljubavi, ali i rata, takođe povezana sa Venerom. Po tome doba Vodolije podrazumeva žensko ovladavanje mačem, što se u smislu njegovog magijskog simbolizma odnosi na element Vazduha, na analitičku moć i znanje. Žena će, po novoj formuli magijskog delovanja, ovladati znanjem, odnosno postati žena od znanja. Takva žena je, tradicionalno uzev, čarobnica, veštica. Ona je mudrost, čime se povlači paralela sa ženskim likovima u tarotu, Prvosveštenicom i Caricom, koje predstavljaju Mesec i Veneru, mudrost i moć kao prerogative Boginje. Ali, zar to žena u magijskom smislu nije oduvek bila? Sve rečeno naravno ne znači kako će okončanjem doba Vodolije to biti prerogativi svake žene, jer u uslovima masovnog prisustva ljudskog elementa na Zemlji i pri represivnim društvenim odnosima moderne civilizacije, takva vizija ne može biti utemeljena. Da bi imao znanje i moć, čovek mora obezbediti podršku prirode. Da bi obezbedio podršku prirode, čovek mora biti prirodan, mora poštovati prirodu. U uslovima neprirodnog i protivprirodnog masovnog društva svojevrsne idiokratije i mediokritetstva, jedino šta je moguće ostvariti jeste dalja dekadencija i otupljivanje ljudske intuicije te magijskih, stvaralačkih i spoznajnih moći.

Oto Vajninger je rekao kako apsolutna žena nema Ja. Primer takve apsolutne žene je boginja Nuit koja se objavljuje u „Knjizi zakona“. Ona je beskrajni ambis prostora i vremena u kojoj biva aktuelizovan muški element oličen u principu krilate kugle Hadit. Ona je beskonačni obod kruga, on je centar u krugu. To je idealna perspektiva formule inicijacije, jer predstavlja okvir aktuelizacije solarnog, muškog principa. Tek tada čovek postaje mikrokosmos, odnosno aktuelizuje sopstvenu mikrokosmičku potenciju, bivajući genije. Svetlost dolazi od Nuit, tj Nut, koja, osim što je bila poznata kao Raova ćerka, istovremeno i majka Sunca. Stvari možemo posmatrati i kabalistički pa je tako svetlost na latinskom luks, a što se piše kao LVX, odnosno: L = 50, V = 5, X = 10, čiji je zbir 65. Broj 65 je inverzija Nuit, koja u „Knjizi zakona“ (1:24) izjavljuje: „Ja sam Nuit, i moja reč je šest i pedeset.“ Nuit je 56: nun (50) + vav (6), dok je Had - 9: he (5) + dalet (4). Zajedno, oni daju broj 65, što je broj imena Adonaj, odnosno alef (1) + dalet (4) + nun (50) + jod (10). Brojevi 65 i 56 sastoje se od pentagrama i heksagrama, tvoreći broj 11, koji je takođe broj Nuit (1:60: „Moj broj je 11, kao i brojevi svih koji su naši.“), ali i broj slova mistične reči kojoj se daje na značaju u „Knjizi zakona“, a to je ABRAHADABRA (3:75: „Završetak reči je Reč Abrahadabra“). Kada saberemo 56 i 65 dobijemo 121 čiji je kvadratni koren upravo broj 11.

U magijskom smislu muškarci su prinuđeni da se oslone na volju i razum, a žene raspolažu matericom koja je izvor velike moći. Zato je žena veštica, ona je šakti. Žena snažnije oseća, njeno telo je bolji senzor i bolje skladište moći nego telo muškarca. Stih naveden na početku ovog poglavlja, ukazuje na marcijalni aspekt mesijanskog fenomena, koji će u doba Vodolije biti u ženskom obliku. Po Kenetu Grantu, žena će voditi pokretački sistem nastupajućeg eona. Grant tvrdi da će žena dostići svoj vlastiti centar, nezavisno od uplitanja muškarca. Tako će ona biti sposobna da inicira ne samo sebe, već i druge.

U knjizi „Prelazak čarobnjaka“, Kastanedine sledbenice Taiše Abelar, ističe se da je osnovna svrha i sudbina žena u tradicionalnom istorijskom poretku da hrane, štite i služe muškarcu. Primarna funkcija seksualnog čina je razmnožavanje, a po navodima Taiše Abelar, postoji i sekundarna, skrivena funkcija, koja obezbeđuje neprestani upliv energije iz žena u muškarce, čime se održava u suštini sputavajući sistem čovečanstva. Žene predstavljaju osnovu održanja ljudske vrste, kao i svake pojedinačne kulture, zajednice, etničke grupe ili rase. Kako to objašnjava Abelar, veliki deo njihove vitalne energije odlazi od njih, ne samo da bi nosile plod, rađale i hranile svoje potomke, nego da bi takođe osigurale da muškarac igra svoju ulogu u celom ovom procesu. Uzrok takvog stanja žena Abelar, vidi u onome šta se na energetskom nivou dešava prilikom seksualnog odnosa i zaključuje da su žene vaspitane tako da muškarci mogu lako da ih zavedu, a da one i ne pomisle kako za njih polni odnos može da ima kao posledicu odliv energije, a ne samo neželjenu trudnoću ili veneričnu infekciju. Da stupa u seksualne odnose, osim biološkog imperativa, ženi nalaže i društvena norma. Ta društvena norma a ne njihova biologija, žene gura u seks kojim one bivaju potčinjene.

Na ovom mestu bih parafrazirao nekoliko indikativnih iskaza iz knjige Taiše Abelar, koji bi mogli činiti okosnicu jednog veoma radikalnog feminizma, ali koji navode na zanimljive misaone tokove. Abelar kaže da današnje žene u svom revnosnom nastojanju da budu ravnopravne, imitiraju muškarce. One poistovećuju seks i slobodu i ne pomišljajući na to kako seks utiče na njihovo psihičko i emotivno stanje. Poistovećivanje seksa i slobode je najveća ironija. Otupljivanje žena od strane muškaraca je tako potpuno da su žene lišene energije i mašte koje su im potrebne da se usmere ka istinskom uzroku svog ropstva. Želeti muškarca seksualno ili se zaljubiti u muškarca, to su jedina dva izbora pružena robovima. A sve što je ženama rečeno o ta dva izbora su samo izgovori koji ih uvlače u saučesništvo i neznanje. Žena mora početi time što će sagoreti svoju matericu, tvrdi Taiša Abelar. Žena ne sme biti plodno zemljište koje mora biti oplođeno od strane muškarca, po božjoj zapovesti. U skladu sa rečenim žene su još uvek robovi. Put njihovog oslobađanja nije politički i ideološki, čak ni religijski, nego je magijski, ali to znači kako je taj put istovremeno ekskluzivan. Naime, njime ne mogu biti oslobođene sve žene, ali neke mogu.

Kamil Palja je istakla da nikakva promena u društvu ne može izmeniti prirodu, pa je otud upitan napor prosvetiteljskih ideologija da učine upravo suprotno, a sve u nameri oslobađanja žena. Pogledajmo šta kaže Palja:

„Seksualnost i erotika predstavljaju komplikovano preplitanje prirode i kulture. Feministkinje preterano uprošćavaju problem seksa kada ga svode na pitanje društvene konvencije: prilagodite društvo, eliminišite seksualne nejednakosti, raščistite seksualne uloge, i zavladaće sreća i spokojstvo. Ovde feminizam, kao i svi oslobodilački pokreti u poslednjih dve stotine godina, slede Rusoa. Društveni ugovor (1762) počinje rečima: „Čovek se rađa slobodan, a živi u lancima.“ Suprotstavljajući dobroćudnu romantičarsku prirodu iskvarenom društvu, Ruso je pokrenuo progresivistički pravac u kulturi devetnaestog veka, prema kojem je reforma društva bila način stvaranja raja na zemlji.“ Kamil Palja, Seksualne persone, Zepter Book World, Beograd 2002, str. 1-2.

Seksualno oslobođenje je, kaže Palja, moderna zabluda, jer su ljudi životinje među kojima vladaju, kao u čoporu, hijerarhijski i odnosi moći. Kako ona kaže: „Seks je moć, mnogo mračnija nego što to feminizam želi da prizna.“ Čitajući Abelar i Palju pomišljamo na neke drugačije puteve ženskog osvajanja slobode, puteve koji nemaju svoje utemeljenje u modernom i racionalnom, prosvetiteljskom i emancipatorskom, nego u drevnom i magijskom. 

Alister Kroli, u komentaru na stih „Knjige zakona“: „Svaki muškarac i svaka žena je zvezda.“, između ostalog kaže da je muška zvezda izgrađena od sredine prema spolja, a ženska od obima prema unutra te da je to ono što se podrazumeva pod onim da žena nema dušu. Tako se, po Kroliju, objašnjava razlika između polova. Androgin bi u tom smislu mogao biti pre simbol nameravanog stanja svesti a ne nekakve morfološke činjenice. Povodom tematike seksualnosti i seksualne konverzije, za ovu priliku vredi naglasiti stav Juliusa Evole iznet u knjizi „Metafizika seksa“, u poglavlju Fizički pol i unutrašnji pol. On kaže kako pol, pre nego, i osim u telu, postoji u duši. U određenoj meri, postoji i u samom duhu. Muškarac i žena su to prvenstveno u nutrini, a tek onda po spoljašnosti. Primordijalno muško i žensko svojstvo prožima i upija čitavo biće, vidljivo ili nevidljivo. Po Evoli, ako postoje međunivoi polarizacije, to znači da spomenuto osnovno svojstvo ispoljava čas veći čas manji intenzitet u zavisnosti od pojedinaca. On kaže da bi trebalo posmatrati muškost i ženskost pre svega kao činjenice unutrašnjeg reda, sve do tačke gde spoljni pol može da ne odgovara onom fizičkom. Dobro je poznato da se muškarcem može biti u telu a da se to isto ne bude u duši i suprotno. Po Evoli, polnost koja se javlja samo u fizičkim izrazima, koliko god razvijena ona bila, na neki način je nedovršena i prazna polnost. Ko nije muškarac u duhu i duši, nije uistinu muškarac, a isto važi i za ženu.

Kako sam već pomenuo, sumerska boginja Inana, odnosno akadska Ištar, bila je boginja ljubavi i rata, upravljala je životom i smrću. Mirča Elijade kaže da je ona u obliku Ištar barbata, prikazivana kao hermafrodit (bradata Venera), čime su u punoj meri bile iskazane njene moći. Tako vidimo povezanost ljubavi, tj srca i mača sa planetarnom prirodom Venere. Ljubav se ističe kao jedan od osnovnih zakona kako hrišćanstva tako i Krolijeve doktrine. Ta činjenica ukazuje na određeni kontinuitet, bez obzira na vidljive razlike. Osnovne premise „Knjige zakona“ su: „Čini što ti je volja neka bude sav Zakon.“ (1:40); i „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom.“ (1:57). Dakle imamo trojstvo: Volja - Ljubav - Zakon. Temeljne hrišćanske zapovesti su „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom mišlju svojom.“; „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.“ (Luka 10:27). Isus Hrist svojim učenicima poručuje: „Dajem vam novu zapovest, da ljubite jedan drugoga, kao što sam ja vas ljubio, da i vi ljubite jedan drugoga.“ (Jovan 13:34). Ta ljubav potiče iz obožavanja bogova, odnosno Boga. To je pre svega božanska ljubav, ljubav prema božanskom i ljubav prema drugom ljudskom biću zbog božanskog u tom biću. Ta ljubav je put oboženja i obožavanja čoveka, put čovekoljublja.

U vreme boginje Inane / Ištar stvari su stajale drugačije. Boginja je bila ta koja je poklanjala ljubav svom odabraniku među smrtnicima, te istu bezuslovno očekivala. O tome govori legenda o ljubavi između boginje Inane i pastira Dumuzija. Ta apstraktna ljubav prema apstraktnom i nevidljivom Bogu, potiče od ljubavi prema veoma konkretnoj Boginji koja se mogla ovaplotiti u svakoj ženi ili je mogla manifestovati sebe kao ženu. Elijade u „Raspravi o istoriji religija“ kaže da se može čak govoriti o androginizaciji čoveka ljubavlju, jer u ljubavi svaki pol stiče ili usvaja odlike suprotnog pola. Ta androginizacija u odnosu prema božanskom, zapravo vodi ka oboženju onoga ko ljubi Boga. „Ako me ko ljubi, držaće moju reč, pa će ga ljubiti moj Otac, i doći ćemo k njemu, i nastanićemo se kod njega.“ (Jovan 14:23). Dakle, ko voli Hrista (Ljubav) i drži njegovu reč (Zakon), Otac i Sin će se nastaniti kod njega, kada će ovaj spoznati svoju istinsku Volju. I tu otkrivamo trojstvo Ljubav – Zakon – Volja, koje se u Krolijevoj doktrini izmestila u drugu tačku gledišta.

U prvom poglavlju „Knjige zakona“, boginja Nuit kaže: „Izađite, o deco, pod zvezde, i prihvatite svoje ispunjenje u ljubavi.“ 1:12; „Jer ja sam razdvojena radi ljubavi, radi mogućnosti sjedinjenja.“ 1:29; „Nema veze koja može sjediniti razdvojene osim ljubavi: sve ostalo je prokletstvo“ 1:41. Dakle, sve mora biti utopljeno u ljubav, prožeto ljubavlju, pošto je izvan ljubavi prokletstvo. Upravo svet u našem dobu prepunom mržnje i prokletstva, kliče ljubavi. Slavi se ljubav, priziva, poziva se, peva joj se, a ljubavi nigde nema. Ljubav našeg sveta je izmaštana, svedena na biološko i materijalno. Ako je ljubav zakon, onda je naš svet prožet bezakonjem, jer volje nigde nema. Bezvoljnost ljudskih bića stvorila je zastrašujuće institucije i pretvorila ljudski svet u živi pakao: u stanje stalnog rata. Rat je kapital i kapital je rat. Masa je rat i rat je masa. Nema ljubavi bez volje, niti zakona bez ljubavi.