Drvo života i drvo smrti

Potaknute namerom, reči su pokretači naše energije. Samoglasnici rečima daju snagu dok su suglasnici poput regulatora. Uz pomoć reči ljudi su u stanju da pokrenu neke svoje duboke i često uspavane mogućnosti. U tom smislu reči imaju magijsku, kultnu i sakralnu ulogu. To su one svete, magijske reči, često predmet određenog tabua. Izgovaraju se na poseban način, pod posebnim uslovima. Drugi je problem što je u ovoj vulgarnoj eri reč posve obezvređena, a i ljudi više ne barataju magijom kao nekada. Ostala je samo fascinacija, jer ta magija očigledno ne radi, barem ne na način kako to moderni ljudi misle i očekuju. Danas smo pod utiskom bajalica, „varvarskih“ izraza grimoara, starih magijskih priručnika i papira. To su posebne reči, često nerazumljive, pomoću kojih magovi opšte sa nevidljivim.

Na početku je sve jednostavno, kao i na kraju. Ono što je složeno pripada ljudskom svetu, tvoreći beskrajni niz simbola i značenja. Budizam uči da oset, predstava, dodir i razlikovanje u sinergetskom efektu daju lik. Imamo četiri elementa koji tek sjedinjeni i usklađeni daju peti. Taj apstraktni peti element je stvarnost, opipljiva i konkretna. Ipak, to jeste iluzija, bez obzira što u njoj gubimo glave, budući sastavljena od iluzornih elemenata. Ti elementi, sami za sebe, izdvojeni iz celine, iz carstva petog elementa, gotovo da i ne postoje. Stvarnost i elementi koji je čine, istovremeno jesu i nisu. 

Po tradicionalnoj teoriji percepcije, stvarnost je tvorevina mašte. Naime, po tradiciji, intelekt razumeva posmatrajući imaginacijom uobličene čulne utiske na ekranu unutrašnje svesti. Đordano Bruno kaže da u intelektu nema ničeg čega prethodno nije bilo u čulima. Shodno tome nema ničeg što proizilazi iz čula što bi moglo dosegnuti intelekt bez posredovanja imaginacije. U indijskoj tradiciji, razum (manah) je posrednik između spoljašnjeg sveta i atmana ili neophodni instrument za pretvaranje čulnih senzacija u mentalne predstave. Otud je fantazija na neki način istina, ali subjektivne prirode. Ipak, fantazija deluje u aktuelnosti i utiče na stvarnost, stvarajući je. Naša duša nema neposrednu moć opažanja nego to čini posredstvom imaginacijskih slika. Te slike su kalupi, matrice procesa razumevanja koje se po hermetičko-kabalističkoj doktrini Drveta života povezuje sa sferom Binah. To je veliko majčinsko more Imaginacije, ogledalo u kome Inteligencija iz pozicije sefire Hokmah posmatra svet. Posmatrajući, Inteligencija koja proizilazi iz Uma (sefira Keter), projektuje, odnosno stvara.

Suština magijskog razumevanja jeste znati kada nešto jeste a kada nije, kada i jeste i nije, te kako nešto jeste i nije. Zvuči paradoksalno ali to je zato što ljudski um teško može zadržati stabilnu usredsređenost na nečemu što je apsurdno. Svest o tom apsurdu koji leži u osnovi stvarnosti, njenog stvaranja i razgradnje, ukazuje na inteligibilni vid petog elementa. Pomenuti lik koji formiraju četiri elementa kao zaokružena celina, uslovljava svest i obrnuto, lik je uslovljen svešću. Svest je, koristeći moć imaginacijskog uobličavanja, graditelj lika iz bezobličnog kraljevstva elemenata: iz oseta, predstave, dodira i razlikovanja. Proces gradnje lika ujedno je proces izgradnje svesti. U tom naporu svest samu sebe oplođuje. Besmisao je razgradnja svesti. Dijagram te razgradnje jeste Drvo smrti. 

Drvo smrti je skok u infinitezimalno, dijagram singulariteta, pada u beskrajno malo. Ono je senka velikog Drveta života koja pada u minijaturni beskraj. Sefire Drveta života su projekcije prostor-vremenske ogromnosti. Izvan sfera i sveukupne sfere Drveta u beskraju, prostire se fatalnost sama, kao okean velikog. S druge strane, Drvo smrti je dijagram mikrosveta. Kao u filmu „Hellraiser“, sav pakao se može smestiti u jednu kocku, sav užas može stati na vrh igle i zaigrati opscenu igru. Da bismo zavirili u Drvo smrti potreban nam je moćan mikroskop. Kako su brojevi glagoli, sfere Drveta života su izuzetno dugi vremenski periodi, eoni, dugotrajni procesi. Sfere Drveta smrti su mikrosekunde, nanosekunde, mikrociklusi, mikroeoni. Smrt deluje u trenutku. Otud je naše vreme, kao i vremena kojima prethodi naše vreme zapravo doba smrti. Ubrzanje vremena, ubrzanje istorije, jeste obeležje smrti, delovanja sila Drveta smrti. Brojevi, sfere, sefiroti Drveta života su simboli stvaranja i ispoljavanja, simboli velikog vremena. Sefiroti Drveta smrti su simboli razaranja, simboli momentalnog vremena, simboli implozije i unutrašnjeg urušavanja.

U strukturi Drveta života imamo deset apstraktnih časovnika, deset uzročnika koji pokazuju i uzrokuju različite segmente univerzalnog vremena. Između brojeva se nalazi ambis premošćen tzv stazama, koje simbolizuju fenomen prostora, prostornih koridora impregniranih vremenom i u funkciji vremena. U strukturi Drveta smrti imamo deset zamajaca brzine i poniranja u mikroambis. Uz pomoć slova i brojeva, imenica i glagola, prostora i vremena, dihotomije jin-jang, opstaje proces stvaranja i razaranja te neprekidnog trajanja života. Otud naziv „Drvo života“. To je Drvo ljubavi jer uzrokuje neprekinuti niz, kontinuitet lanca bića. Po učenju hermetizma sve stvari koje se ovaploćuju u nižim svetovima prvo postoje u neopipljivim prstenovima gornjih sfera. Stvaranje je otuda proces izrade opipljivosti neopipljivog. Elifas Levi taj princip, u „Transcendentalnoj magiji“, objašnjava na način po kome je Logos zapravo realizacija govora. Takođe, po njemu, misao se ostvaruje govorom, znacima, zvucima i simbolima. Uz pomoć tih sredstava misao se utiskuje u ono što on zove astralnim svetlom, stvarajući astralnu struju koja utiče na umove drugih ljudi te na samu materijalnu stvarnost. Otuda Levi zaključuje: „Ljudi rođeni u svetu koga je oblikovala ideja, nose u sebi njen znak, te tako Reč postaje telo.“

Drvo smrti je diskontinuitet. Uplivi njegove energije omogućavaju smrt, prekid, ali i stvaraju uslove bilo za evolutivni ili involutivni pomak pojedinaca i zajednica. Brojevi su simboli stvaranja i emanacija, simboli vremena. Slova, odnosno staze na kabalističkom dijagramu Drveta života koje povezuju brojeve od 1 do 10 u koherentan sistem, jesu građa za formiranje reči. Reči su zapravo imena bogova, odnosno Boga, izvedene od glagolske onomatopeje, odnosno glasovnog oponašanja delatne suštine božanske prirode onako kako se ona ispoljava i percipira u ljudskom umu. Brojčane i slovne kombinacije ukazuju na beskrajnu polivalentnost prirode i istine, tj prirode istine i istine o prirodi. 

Iskaz BOG JE JEDAN često je plitko shvaćen tako da se previđa polivalentnost ne samo „boga“ već i „jedinice“. Bog je u Jedinici, u broju Jedan kao esencija božanstvenosti. Hermetička doktrina tarota uči da imamo Jedinicu Vatre, Jedinicu Vode, Vazduha, Zemlje, ili Dvojku, odnosno Trojku itd  istih elemenata izraženih kroz simbolička oruđa. Dakle, nešto je jedinstveno po prirodi, ali jedinstvenost sama po sebi može obuhvatiti gotovo bezbroj priroda. Svaki broj je beskonačan; nema razlike, kaže Alister Kroli, odnosno Aivaz, u „Knjizi zakona“.

Podela na monoteizam i politeizam je na jednom drugačijem nivou sagledavanja besmislena. Sve što postoji je polivalentno i jedinstveno na neki način. Polivalentan je i jedinstven svaki trenutak u vremenu, svaka tačka u prostoru, svaki oblik koji postoji kao i svaka trunka svesti. Brojevi ukazuju na prirodu neke polivalentnosti i jedinstvenosti. Bogovi imaju matricu čija je priroda izražena istim brojem (ili brojevima), dok je priroda samih bogova međusobno različita. To je poput svojstava horoskopskih znakova. Mnogi ljudi funkcionišu na način predstavljen nekim znakom, ali se priroda ljudi koji po rođenju pripadaju istom znaku međusobno suštinski razlikuje. Oni žive u različitim kulturama, u različitim vremenima, drugačijem prostoru, zauzimaju drugačije forme, izloženi su različitim delovanjima. Generalizuju se načela, ne karakteri.

Slova, odnosno glasovi, predstavljaju svojstva bogova. To su oznake bogova ili Boga, zavisi kako je kome zgodno. Tajanstvo bogova sadržano je u skrivenom smislu njihovih imena. Poznata je i široko rasprostranjena mistika božanskih imena, bilo da je reč o imenima raznih bogova ili jednog Boga. Veliki izučavalac jevrejskog misticizma i kabale Geršom Šolem, za slova kaže da su „konfiguracije božanske svetlosti.“ Šolem navodi da su u čudesnom procesu stvaranja slova stvorila Božja imena, pa zatim reči kao prideve božanskog, te naposletku reči koje se odnose na materijalni plan, događaje, imenice, odnose. Ono što vidimo i poznajemo kao slova zapravo su materijalna ispoljavanja „konfiguracija božanske svetlosti“ kojih, po kabalističkoj tradiciji, ima dvadeset i dva. Tim brojem Tvorac zaokružuje svoje delo. 

Matrica moći je nepokretna, volja je pokret. Bez pokreta stvaralačka moć se ne bi ispoljavala. Pokret bogova uzrokuje vreme. Bez pokreta, ne bi bilo ni zvezda. Iako sa zemaljske perspektive one stoje na tačno utvrđenim pozicijama, ipak se kreću. Kao takve, zvezde predstavljaju najčistiji oblik ispoljavanja petog elementa sa tačke gledišta čoveka. Savršenost kretanja zvezda ukazuje na suštinski značaj koji one, kao izraz bogova, imaju na izgradnju i razvoj ljudske svesti, a samim tim i sudbine kako pojedinaca tako i ljudskih zajednica. Koliko smo svesni onog na nebu, toliko smo u vezi sa prirodom i sa onim na Zemlji. Prostor izvire iz vremena, imenice iz glagola a slova iz brojeva. Brojevi su „stariji“ i pripadaju prirodi samog univerzalnog kauzaliteta. U tom smislu, slova kao prirodne izvedbe, igraju ulogu supstituta za brojeve. 

Slova su mimikrija brojeva, preduslov ali i proizvod stvaranja. Slova su likovi bezlične suštine. Njima označavamo nešto što je u suštini bezlično, te ona istovremeno bivaju i sredstva mistifikacije, a ne samo istine. Otud je moguća laž u svetu, laž u umu. Prostor je stoga mimikrija vremena jer implicira vremenski ambis koji je apstraktniji od prostornog. Mi teško možemo pojmiti ogromnost prostora bez vremenske odrednice (npr. „svetlosna godina“). Ono što ograničava ljudska bića da dosegnu zvezde (bogove, večnost) nije prostor već vreme. Ovladavanje vremenom temeljni je magijski poduhvat. Čovek se lako može izgubiti u prostoru i da to često bude prilično bezbolno, odnosno da ne izgubi razum, ali ako se izgubi u vremenu posledice su obuhvatnije. Otud je značajnije pitanje šta činimo od onog ko smo, jer ukazuje gde smo u vremenu, odnosno kakva je veza između naše svesti i vremena, svesti i volje. Odgovor na pitanje identiteta ukazuje na vremensku odrednicu, na položaj u vremenu. Karlos Kastaneda je naglašavao besprekornost delanja kao princip održanja svesti u vremenu. S druge strane bliskoistočna tradicija je numerisala slova, odnosno svakom slovu pridodala brojčanu vrednost, čime je izvršeno numerisanje reči. Reči koje imaju istu brojčanu vrednost su na neki način etimološki povezane. Magija reči.

U sistemu tradicionalnog Drveta života cifara ima deset, tačnije devet, jer je broj deset izraz sinteze. Kao i u primeru sa formiranjem lika (svesti o liku – lika u svesti) od četiri elementa, tako je i sa brojevima. Lik brojeva je lik vremena, lik stvaranja i sveta. To je broj deset. Desetka je sinergetski efekat brojeva od 1 do 9, manifestacija, Jedinica ovenčana Nulom, ovaploćena Jedinica. Desetka je prelaz iz metafizičkog nepostojanja u materijalno postojanje. Broj 10 predstavlja Jedinicu sa orbitom, svet Jedinice, odnosno jedinstven svet, krajnji ishod projekcije. Sa Jedinicom u središtu, Desetka ima beskonačan izvor energije te predstavlja brojčani izraz svetskog perpetuum mobile. Broj deset čine dve petice, dva pentagrama, uspravni i obrnuti, jin i jang, koji čine stubove dinamike sveta. Desetka je takođe mesto prelaska iz beskrajno velikog u beskrajno malo i obrnuto. Malkut, deseta sfera, nalazi se na dnu Drveta života i na vrhu Drveta smrti. 

Malkut je Keter Drveta smrti. Involucija Drveta smrti je uspinjuća, paradoksalna, za razliku od involucije Drveta života koja je spuštajuća. Zato bi dijagram Drveta smrti trebalo predstaviti kao obrnuti dijagram Drveta života. Jedno Drvo predstavlja suprotnost drugog Drveta. Drvo života ima deset sfera od kojih je svaka projektovana na četiri nivoa po četvornoj formuli, što daje ukupno četrdeset oblika. Stvaranje se dešava po toj matrici na četiri plana. Razaranje se dešava po istoj matrici s tom razlikom što ono dolazi iz mikro-beskonačnosti. Poput četvornosti brojeva u sistemu kabale, postoji i četvornost slova, odnosno prostora. U četiri plana ima osamdeset i osam oblika staza. Svako slovo, svaki glif ima drugačije svojstvo na svakom od planova a što je u sistemu Zlatne zore propraćeno četvornom skalom boja.

Ono što povezuje i usklađuje tradicionalne elemente hermetizma (zemlja, voda, vatra, vazduh) sa Drvetom života jeste formula čiji je grčki jezički ekvivalent tetragramaton. To je modus projekcije četvoropolnog magneta duha po shematizmu emanacija sfera Drveta života. Četiri elementa analogna sa četiri kabalistička sveta (Asijah, Briah, Jecirah i Acilut) jesu četiri plana prostiranja i zbivanja Drveta života. Zajedno, oni čine usklađenu formu tetragramatona koja označava u tradiciji poznato božansko ime IHVH (Jahve, Jehova). To su hebrejska slova Jod, He, Vav, He. I (Jod) je Vatra, Acilut, Otac, Kralj, H (He) je Voda, Brijah, Majka, Kraljica, V (Vav) je Vazduh, Jecirah, Sin, Princ i ponovo H (He) je Zemlja, Asijah, Ćerka, Princeza. Njihov sklad jeste peti element, jedinstvo četvoropolnog magneta, a što se postiže umetanjem slova Š (Šin) u sredinu reči. JHVH tako postaje JHŠVH, odnosno Jehošua, a što se odnosi na ime mesije, odnosno Isusa. Ovom šemom date su osnovne korespondencije tetragramatona. Praktično taj niz bismo mogli ređati unedogled i tako klasifikujemo sve stvari na svetu. Po tom principu izvršili bismo i pojmovno usklađenje formiranjem petog elementa, onog lika sa početka ovog poglavlja, a lik je i ime, ime je Reč. U početku beše Reč. Logično bi bilo da je i na kraju. Tako uviđamo da kao što možemo konstruisati životvorna imena Boga, takođe možemo doći do pronalaska smrtonosnih imena.

Geršom Šolem u knjizi „Kabala i njena simbolika“, navodi da su kasniji kabalisti običavali da govore o četiri sveta koja čine jednu duhovnu hijerarhiju. To je svet božanske emanacije Acilut, svet stvaranja Brijah, svet formacija Jecirah i svet aktivnog delovanja Asijah. Šolem navodi kako je u oblasti koja se u dijagramu Drveta naziva en-sof i koja se nalazi iznad prve sefire Keter, Tora nalazi u stanju praporetka koji sadrži zametke svih mogućnosti. U Acilutu Tora je niz suglasničkih kombinacija koje bi se mogle stvoriti iz hebrejskog alfabeta. U Brijahu Tora je niz Božjih imena stvorenih kombinacijama elemenata iz Aciluta. U Jecirahu Tora se pojavljuje kao „predstava anđeoskih imena i stvaralačkih moći.“ U praktičnom smislu, ako se poigramo zaključkom, kombinovanje suglasnika je rad na nivou Aciluta. Stvaranje božanskih imena je domen Brijaha. Imenovanje i definisanje anđeoskih imena kao božanskih svojstava je nivo Jeciraha. Nivo Asijaha je manifestacija Tore onakva kakva se nama prikazuje. Asijah je svet ekspresije.

Kenet Grant je na jednom mestu u knjizi „Kultovi senke“ naveo da je Acilut seme, Brijah je matrica, Jecirah je čin a Asijah manifestacija. U okultističkoj literaturi često se navodi kako je Acilut emanacija, Brijah je kreacija, Jecirah formacija a Asijah materijalizacija. Pomenuta četiri elementa jesu četiri gradivne komponente svesti, kao nekakvi rudimentarni aspekti koji u sintezi, po formuli tetragramatona, tvore predmetnu stvarnost koje bivamo svesni. Ta četiri oblika – četiri elementa, raspoređeni su i prisutni u mehanizmu Drveta života te čine vezivno tkivo koje osvešćuje samo Drvo. U skladu sa tim pentagramaton je simbol aktivacije formule tetragramatona. Zvezda pentagrama je hermetički simbol razvijene svesti, prikaz tzv zlatnog preseka, dvodimenzionalni izraz trodimenzionalnog geometrijskog tela piramide. U kontekstu Drveta smrti, simbol pentagrama ukazuje na spiralu poniranja.

Trebalo bi pomenuti da Drvo života sadrži i jedanaestu tajanstvenu sferu, nazvanu „lažnom sefirom“. To je Daat, sfera bezdana, odnosno sfera znanja, koja deli tzv gornju trijadu od ostalih sedam sfera Drveta. Sfera bezdana (jedanaesta sfera) je „lažna“ jer je van vremena, odnosno ne vrši funkciju projekcije. Malkut je ipak zaokružen nečim (jedinica sa orbitom). Daat, to su dve Jedinice, rascepljenost prostora i vremena, nemogućnost da se vreme ispuni prostorom. Daat je kanalizacioni odvod univerzuma, sterilisana imaginacija, fantazija koja nema svrhu u poretku Drveta. Položaj ove sefire na Drvetu smrti je pri njegovom dnu jer deli tri najniže sfere tog Drveta od sedam gornjih. Ako bi Drvo života projektovali na ljudsko biće, sfera bezdana bi mogla odgovarati predelu grla. U obrnutoj perspektivi Drveta smrti ta sfera odgovara predelu ispod pupka. Drvo smrti je dijagram mikro poretka čija je svrha iniciranje raspada.

Pretpostavke mesijanske revolucije

Jedna od suštinskih pretpostavki mesijanske revolucije jeste mistični osećaj novog modaliteta vremena, bilo da je reč o novom početku ili o poslednjim vremenima. Revolucionarno i mesijansko pokoljenje sebe stavlja u položaj Božje ruke ili instrumenta duha vremena, čime se zaogrće mističnim velom višeg znanja i misionarskog poslanja. Tako mesijanski revolucionari sebe stavljaju u samo središte istorijskog procesa, bivajući akteri ne samo istorijske, nego i kosmičke drame. Otud je sasvim prirodno da od njih počinje „novo doba“. Mesijanski revolucionari, pošto se nalaze na samim izvorima tog volšebnog novog vremena, imaju privilegiju trasiranja daljih tokova istorijskog procesa. Istovremeno, oni negiraju legitimitet i pretpostavke prethodnog idejno-ideološkog i religijsko-političkog sistema, njegovih vrednosti, postignuća, normi itd. Niži nivoi mesijanskog posvećenja i entuzijazma jednostavno nesvesno imitiraju ili odražavaju ovaj proces na karikaturalan način, lišeni punog razumevanja, već samo sluteći nove modalitete istorijskog procesa, uloge i položaja čoveka u njemu.

Onaj reakcionarni, istrošeni, tradicionalistički pogled na svet, protiv kojeg je oštrica mesijanskog revolucionarnog mača usmerena (naročito u poslednjih 500 godina), takođe vidi talas nadolazeće promene, ali je drugačije vrednuje, u boljem slučaju, ne kao nešto posve novo, nego kao izraz davno ustanovljenih principa smene modaliteta vremena. Hajde da malo zavirimo u idealni tradicionalni status quo, jednom ustanovljen u dalekoj prošlosti, čijom je pojavom ustrojen poredak čiji raspad te pokušaji obnove, predstavljaju onu drugu stranu dvostrukog mehanizma točka istorije. Taj status najbolje odražava tradicionalna predstava vladara, što je Julius Evola lepo opisao: 

„Ako je kralj s božanskim pravom bio središte tradicionalne države, dva elementa - ritual i vernost (fides) - povezivala su pojedinačne delove i delovanje tog središta čineći da pojedinci učestvuju u transcendentnom uticaju kojeg je vršio poglavar.“ Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, Gradac, Beograd-Čačak, 2010, str. 56. 

Opisani kralj ima sakralni, pa i božanski status. Na tom primeru prepoznajemo ulogu recimo egipatskog faraona, suverenog cara-boga, nosioca i jedinstvene svetovne i duhovne vlasti. On je u samom centru države i kulta te predstavlja otelotvorenje državnog (ali i kosmogonijskog) principa, njegovo živo lice koje je ujedno i živo lice boga na zemlji. Kada uporedimo današnje demokratske države sa nekadašnjom sakralnom državom cara-boga, vidimo suštinsku razliku u prirodi ljudskog organizovanja i izvora legitimiteta. Tek u takvoj vizuri dekadencija sakralnog života čovečanstva biva očigledna. Bog-car svoj legitimitet crpi iz božanskog prava, sa nebesa, posredstvom svete krvne loze preko koje se bogovi rađaju na Zemlji, a demokratske „vlasti“ iz medijske manipulacije novčano-tržišne volje masa beslovesnog naroda i političko-finansijskih kartela. To su ishodišta revolucionarnih istorijskih procesa.

Jevrejski narod je, po bibliji, otkupljen iz egipatskog ropstva i okupljen pod mesijanskim vođstvom iskupitelja i proroka Mojsija, koji je imao dvostruku ulogu, političku i versku. Međutim, za razliku od faraona, Mojsije nije bio božanstvo (u percepciji svojih sledbenika i u samopercepciji), nego je pre svega bio sluga Božji, tj glasnogovornik više sile, prorok. Svoj legitimitet je crpeo iz sile, reči i prisustva samog Boga. To je suštinska razlika i revolucionarni involutivni iskorak u odnosu na egipatsku državno-versku ideologiju. Naravno, mojsijevska namera i motivacija je bila pravedna, težeći oslobađanju i afirmaciji naroda sa posebnom transistorijskom misijom, ali je istovremeno stvorila pretpostavke za kasniji sunovrat izraelitske ideje i sve tragedije koje će iz toga proisteći, a koja je potom morala iznaći nekakvo evolutivno rešenje u obliku proročanstava o dolasku Mesije. Sledbenicima boga-cara faraona nije bio potreban nikakav Mesija. Njihov je Mesija bio Oziris, onaj koji spašava od tzv druge smrti, ali je svakako taj Oziris, između ostalog bio prisutan i u faraonovoj ličnosti. Naravno, ima tu varijacija, ali ne bih da se sada udaljavam od ove niti.

Jevrejstvo je imalo svoje slavne vladare, Davida i Solomona, ali oni nisu imali status kakav su uživali paganski bogovi-carevi. Čitava jevrejska istorija jeste jedan tragičan i traumatičan niz događaja koji je oblikovao specifičan duh centralnog naroda biblije kao knjige koja predstavlja glavni motiv zapadne civilizacije, a koja je, procesom kolonijalizma i globalizacije, univerzalizovala samu sebe. Zato je biblijska tradicija bitna i zato je jevrejski duhovni uticaj od izuzetnog značaja čak i za temu o kojoj raspravljamo. Zajedno sa globalizovanom zapadnom civilizacijom, kao njen integralni deo, jevrejstvo deli sudbinu evropskog mesijanskog prometejstva. Često puta ono je prejudiciralo trendove opštih tokova zapadnjaštva, pre svega iz životne potrebe unutrašnjeg života jevrejske duše. A jevrejska duša je, ne zaboravimo biblijsku genealogiju jevrejstva, mesijanska duša, istorijska duša.

Ruski filozof Nikolaj Berđajev je za jevrejstvo, u knjizi „Smisao istorije“, rekao da mu pripada izuzetna uloga u rađanju istorijske svesti. Po njemu, jevrejstvo ima centralni značaj u istoriji jer se sudbina tog naroda ne može objasniti procesima prilagođavanja. Po Berđajevu, upravo je jevrejstvo u istoriju uvelo religijsko, odnosno istoriji dalo religioznu osnovu, jer se osnova istorijskog nalazi u ovom ili onom obliku religiozne svesti. Po Berđajevu, jevrejska istorija predstavlja otkrivenje Boga u istorijskoj sudbini naroda, dok su paganske religije otkrivenje Boga u prirodi. Berđajev naglašava da je jevrejska ideja prožeta mesijanskom idejom koja čini njeno središte te uslovljava istorijski dramatizam ovoga naroda. Jevrejska mesijanska ideja upućuje zahtev spram budućnosti da donese opštu razrešujuću istinu i pravičnost na zemlji. Iz tog mesijanskog očekivanja crpi se snaga jevrejske svetske i istorijske misije.

Mesijanski jevrejski duh, preko hrišćanstva, obuzeo je dušu evropskih naroda, koji su stvorili moderni svet. Deo te mesijanske jevrejske misije, mesijanske harizme i samoposmatranja, na sebe su preuzeli pojedini evropski narodi, a u naše vreme nova američka nacija. Derivacije tog mesijanstva jesu ideologije, pre svega komunizam / socijalizam, ali i ideologija tržišta, u kojoj se prepoznaje duh mesijanskog monoteizma. Taj monoteizam teži postizanju zemaljske pravde i blagostanja kao nagradu za pobožnost, budući da, kako Berđajev kaže, čovekova sudbina kao i sudbina naroda nisu postavljene u perspektivu večnog vremena već samo u perspektivu istorijskog zemaljskog života, jer su u taj istorijski život Jevreji uneli religiozni smisao. Vezivanje monoteističke ideje sa nacionalnom sudbinom izgradilo je specifičnost religiozne sudbine jevrejstva.

Jevrejski narod se sa svojim Bogom susretao u istorijskom procesu, s obzirom da je taj Bog sa svojim narodom imao posebne planove, pa se u tom smislu svaki pojedinačni kontakt nekog Jevrejina sa Bogom nalazi u sklopu Božje promisli koja obuhvata čitav taj narod. U tom smislu ne objavljuje se Bog samo jednom čoveku radi tog čoveka samog, nego radi čitavog jevrejskog naroda, a posredstvom tog naroda, radi celokupnog čovečanstva. Zato Berđajev izvodi zaključak da je jevrejstvo po svojoj duhovnoj prirodi kolektivističko. Otud su individualističke doktrine, u suštini, protivne starozavetnom jevrejskom duhu, a oni Jevreji koji su istupali sa takvih stajališta su shodno tom viđenju otpadnici. Zato jevrejski Mesija mora predvoditi i osloboditi čitav jevrejski narod a jevrejski narod sve ostale narode. Dobar primer mesijanskog delovanja jeste upravo ono koje je izveo Mojsije. Dakle, Mesija mora biti neko poput Mojsija čija bi pojavnost bila usklađena sa modalitetima vremena u kojem se pojavljuje. Jevrejstvo će se vratiti iz progonstva i obnoviti tek kad se nađe na rubu provalije, a sa njime i čitavo čovečanstvo. U tom slučaju bi puna mesijanska intervencija imala smisla.

Jakov Frank, sledbenik i po sopstvenoj tvrdnji, reinkarnacija Šabataja Cvija, u očima svojih sledbenika predstavljao je ovaploćenje samog Boga, a ne tek proroka. Frank je, poput Šabataja, na neki uvrnut način, bio Jahveov avatar. Dakle, Bog lično. Tako je i njegova ćerka Eva Frank, koja ga je nasledila na mestu vođe kulta-pokreta, bila Boginja. U skladu sa glavnim tokom šabatajstva, i učenje Jakova Franka bilo je koncipirano na izvrtanju osnovne struje judaizma. To je put namernog i svesnog silaska u pakao radi pročišćenja, što ukazuje na određene satanske karakteristike njegovog kulta, koji istovremeno pokušava da oživi kraljevsku formulu. Frankizam, kao radikalnija struja šabatajstva, dala je značajan doprinos uobličavanju vodećih svetskih ideoloških, ezoterijskih, političkih i društvenih tokova. Lurijanska kabala je razvila shvatanje o realnom postojanju zla čiji su nosioci entiteti klipota, a čije se poreklo nalazi još u samom činu božanskog stvaranja. Frank je zapravo naučavao doktrinu o svetosti greha i propovedao praktikovanje opakih stvari sa verskim žarom u cilju preobražaja tog istog zla. Protiv zla se borimo zlom. Svako ko svesno i namerno greši i čini zlo u očima Boga je dobar i čestit. Otud je potrebno grešiti da bi se zlo savladalo iznutra.

Ovi koncepti se, po Geršomu Šolemu, temeljno suprotstavljaju svemu što je vekovima činilo suštinu judaističkog moralnog učenja i spekulacije. Šolem šabatajski fenomen ocenjuje kao anarhističku pobunu unutar sveta zakona. On pominje radikalne tajne krugove čiju praksu čine obredi i aktovi koji svesno ciljaju na moralnu degradaciju ljudske ličnosti. Logika takve prakse leži u tome da onaj ko je tonuo u najveće dubine, ima više izgleda da vidi svetlost. Ovim se na neki način unapred abolira svaki član kulta za svaki greh, nepočinstvo ili zločin koji počini, što podseća na doktrinu izuzetnosti anglosaksonskog puritanizma, prosvetiteljskog i iluminatskog mesijanizma. Oni su izuzeti od zakona vremena protiv kojeg ustaju. Mesijanski revolucionari stoga ne mogu grešiti, oni su nepogrešivi šta god činili.

Izabranici se razlikuju od gomile a njihovi postupci, njihova izuzetnost ne podleže vulgarnom sudu svetine koja to ne razume čak i ako se postupci zlikovaca direktno tiču njih. Recimo žrtva ne vidi viši smisao i veće dobro u postupcima svog dželata i mučitelja zato što ne pripada odabranima, pa otud i nije kadra da pojmi šta joj se i zašto dešava. To je takođe refleksija doktrine o izuzetnosti i izuzetosti ljudskog bića iznad prirode. Biti izuzet od prirode ne znači biti natprirodan, tj svet, poseban, misionar, nego češće puta znači biti neprirodan, protivprirodan, izopačen i zao. Čitavi slojevi civilizacijskog mentaliteta obitavaju u tom karmičko-mentalnom miljeu. Zato još uvek boravimo u vremenu tame. Sve je to izraz neviđene infantilne arogancije svakog prosvetiteljstva i izuzetnosti. To bi bila krajnja posledica šabatajskog frankizma, a što se vidi i kod mnogih drugih mesijanskih i revolucionarnih pokreta, pa i u ponašanjima mnogih država, imperija, organizacija. Uporedimo ponašanje reformatora, revolucionara, nacionalista, nacista, komunista, imperijalista kapitalizma, klerikalista, misionara itd. Sva njihova zlodela i nemoral opravdani su višim ciljevima koje građani, narod i sledbenici, dakle, neposvećena i neprosvećena svetina, ne razume. Navodno, njihova unutrašnja istina je oslobađajuća. Otud nije neophodno, čak je i štetno da se preklapa ono što ispovedamo sa onim čega se u tajnosti istinski pridržavamo. Šolem navodi bogohulni blagoslov radikala koji kažu: „Neka ti je slava, o Gospode, Tebi koji dopuštaš zabranjeno!“ Šolem pomenuti frankistički stav obrazlaže time da su se oni navodno podvrgli novom duhovnom zakonu pa otud predstavljaju novi oblik stvarnosti. Praktično, nalaze se sa one strane dobra i zla. Njihov cilj nije bio da poreknu autoritet Tore, nego da Toru višeg sveta, (koju oni navodno poznaju), kao jedinu relevantnu – suprotstave Tori ovog sveta, vulgarnoj Tori koju svaki rabin čita. Pogledajmo šta dalje piše Šolem:

„Za anarhističko versko osećanje tih novih Jevreja nijedna od tri velike institucionalne religije više nema apsolutnu vrednost. Revoluciju u jevrejskoj svesti postepeno su širile grupe koje su, poput većine šabatajskih Jevreja u Nemačkoj i zemljama Habzburške monarhije, ostale unutar zidova geta, ljudi koji su i dalje ispovedali rabinski judaizam, a potajno verovali da su ga prerasli. Kada su s izbijanjem Francuske revolucije njihove ideje ponovo dobile politički aspekt, oni su bez velikih promena postali apostoli neobuzdane političke apokalipse. Žudnja za revolucionisanjem svega što postoji nije više morala da se izražava kroz beznadne teorije, poput one o svetosti greha, već je uzela krajnji praktični vid i ispoljila se kao zadatak da se novom dobu prokrči put.“ Geršom Šolem, „Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Branko Kukić i Medijska knjižara Krug, Čačak-Beograd, 2006, str. 289.

Jedan od načina ostvarenja eshatoloških jevrejskih ciljeva, u tumačenju Jakova Franka, jeste prelazak u katoličanstvo, što predstavlja korak ka pokoravanju sveta, radi njegovog ispravljanja. Zadatak frankističkih preobraćenika jeste infiltracija u najmoćniju svetsku instituciju – Katoličku crkvu, u čijem je kultu Bogorodice Frank video duhovnu paralelu sa Šehinom koja je objekat njegovog obožavanja na jedan poseban način. Taj prelazak sasvim je u skladu sa prelaskom Šabataja Cvija vek ranije u islam. Infiltracijom u dve važne svetske religije, šabatajstvo dobija mogućnost da iznutra utiče na njihov dalji razvoj. O dometima tog uticaja teško je pouzdano govoriti, ali – ako ništa više – onda je barem jedno Frankovo proročanstvo bilo istinito: ono o istrebljenju evropskih Jevreja, što je on tumačio kao deo neizbežnog apokaliptičkog scenarija u bliskoj budućnosti. Danas, na početku XXI veka, nakon Holokausta, progona i masovnog iseljavanja, broj Jevreja u Evropi, kao i njihov udeo u opštoj evropskoj populaciji je zanemarljiv. U tom smislu Holokaust je još strašnija i obuhvatnija repriza španskog izgona Jevreja iz 1492. godine. Metafizičke i eshatološke posledice uništenja i izgona evropskih Jevreja, kao naroda specifične istorijske težine i mistično-magijske moći, tek treba sagledati u kabalističkim ključevima.

Pomenuti događaji su uvertira u nove istorijske modalitete. Holokaustom je završen modalitet ustanovljen 1492, pa je otud ispravno zapitati se kakav je to tačno modalitet na jednom višem nivou uspostavljen Holokaustom te kada će se, kako i čime završiti? To novo doba zapravo je izraz dubokih očekivanja tzv poslednjih vremena. Ono je znak da su poslednja vremena raspleta istorijske drame blizu. A zapravo, kako to uče stare ezoterijske doktrine, koje u naše vreme dobijaju nove izraze, dešava se smena eona. Šolem kaže da u kabalističkim dokumentima često stoji da će suštinske Božje tajne neposredno pred dolazak poslednjih vremena otkriti svoj pravi smisao. Smutna vremena, evo, traju već pet stotina godina, a kako Kroli nagoveštava, trajaće još narednih pet stotina. Mi smo tek na polovini milenijuma tame, samo je pitanje jesu li užasi već doživeli svoju kulminaciju ili ona tek dolazi? Ipak, po Juliusu Evoli dolazi doba u kome sile mraka neće delovati zakulisno, nego će se sjediniti sa svetom ljudi, našavši odgovarajuće ovaploćenje u onima u kojima se demonizam spaja sa najlucidnijim intelektom, metodom i egzaktnom moći vladavine. Taj fenomen je, po Evoli, jedna od najistaknutijih karakteristika završne tačke svakog ciklusa. 

Upravo je to razaranje, taj izlazak mračnih sila na scenu deo formule obnove vremena o kojoj piše Mirča Elijade. Reč je o svojevrsnoj orgiji, odnosno potpunom preokretu uobičajenog poretka. Revolucionarni antinomizam uvodi inverziju uobičajenih obrazaca, stvarajući novi modalitet vremena, odnosno novi tip svesti, jer je svest vezana za percepciju vremenskog toka. Danas sveprisutni utisak ubrzanja vremena posledica je promena u svesti velikog dela čovečanstva. Prelazak na taj novi modus podseća na ispraćaj stare i doček nove godine, kada se dešava izvrtanje poretka, orgija, karneval, kada se briše granica između svetova, kada se spaljuju lutke, isteriju zli duhovi i sve ono što predstavlja minulu godinu. Sve to, kako kaže Elijade, ima za cilj da ukine prošlost i da sve privremeno utihne u kosmičkoj noći u kojoj svi oblici gube individualne obrise i međusobno se stapaju. U tom smutnom i haotičnom međuperiodu revolucionarnog previranja, kako kaže Elijade, moguće je bez većih poteškoća ostvariti coincidencia oppositorum na svim ravnim stvarnosti. Orgijastički žar nosilaca revolucionarnih promena i današnjih emancipatora samo je vulgarizovana varijanta religijske orgijastičnosti koja smera obnovu prvobitnog haosa kroz poremećaj društvene hijerarhije i stapanje svih oblika u veliko neizdiferencirano jedinstvo. Dolazi do velikog mešanja svih vidova života, a o čemu svedoče i karnevalske maske mrtvih po tradicionalnim svetkovinama, a u tarotu je ilustracija toga karta Sud. Ta arkana predstavlja vreme kada na poziv anđeoskih truba ustaju mrtvi, čime se zatvara svetovno, istorijsko vreme i dolazi nadistorijski eshatološki poredak.

Mesijanska zmija - drugi deo

Emil Melmoth

Svojstvo nečistoće i raskalašnosti Skerletne Žene ima svoj odraz i u jeretičkom mesijanskom jevrejskom pokretu na prostorima Osmanskog carstva u sedamnaestom veku čija je ključna figura bio kontroverzni Šabataj Cvi. U njegovom naglašenom antinomizmu, namernom kršenju strogih jevrejskih verskih propisa i zapovesti, vidimo ovaploćenje babalonskog svojstva raskalašnosti i kurvarluka. Piter Levenda je u knjizi The Dark Lord ukazao na vezu između tantrizma i skrivenih aspekata jevrejskog misticizma, a koji se ispoljio u šabatajskom pokretu i njegovim derivacijama. Opisujući vezu između tantrizma i jevrejskog misticizma, Levenda je upotrebio izraz cross-fertilization. Pomenuta nečistoća ukazuje na drevno i atavističko poreklo, jer je ono što je proglašeno nečistim zapravo inkriminisani sadržaj pređašnjih religijskih oblika. 

Povodom toga, Kenet Grant, u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“ kaže da je jedan od glavnih božanskih oblika, smatran svetim u najranijim kultovima, bila svinja, žrtvovana Tifonu, mračnom gospodaru tzv Drakonijanske tradicije. Kasnije je svinja smatrana nečistom, između ostalog i zato što je bila poznata kao jedina životinja koja jede ljudski izmet. Interesantno je, primećuje Grant, da su Jevreji svinju odbacili kao nečistu kada su sa obožavanja stelarnog El Šadaja (Al Šejtana) prešli na obožavanje paternalističkog i solarnog Jehove. Izvorno, svinja je bila znak najveće svetinje, vezano za doktrinu koja obuhvata apsorbovanje supstanci koje su neprosvećeni izbegavali kao gadne, što one jesu u svom nepreporođenom ili nesakramentalnom obliku. Kada se očiste i za služenje Boginji posvete, kaže Grant, one predstavljaju valjanu pomoć u buđenju Vatrene Zmije, odnosno kundalini.

Šabataj Cvi

Geršom Šolem je Šabataja Cvija okarakterisao kao bolesnog čoveka, opisavši ga kao manično-depresivnog, što znači da se manjak njegove mentalne uravnoteženosti ispoljavao kroz naizmenične napade najdublje utučenosti i neobuzdane živosti i preterane radosti. Periodi duboke melanholije kod njega su se stalno smenjivali sa grčevima maničnog poleta, oduševljenja i euforije, između kojih su se umetali trenuci normalnijeg stanja duha. Šabatajev revolucionarni mesijanski stil, sklonost kršenju pravila, uneo je pometnju u ustaljenu normiranu zajednicu na način sličan onome kako je Isus Hrist prodrmao i suštinski doveo u opasnost jevrejski identitet i način života svog vremena. I Isusova pojava je u svojoj suštini bila antinomična, kršeći pravila koja u Isusovoj interpretaciji doživljavaju korenit preobražaj. Otud nije ni čudo što su Jevreji u velikoj većini odbacili kako Isusa Hrista, tako i Šabataja Cvija šesnaest vekova kasnije, jer su obojica predstavljala opasnost po tradicionalno utemeljen način funkcionisanja verskog života koji se nalazi u korenu jevrejstva. Jevreji će u većini slučajeva uvek odbacivati svakog mesijanskog poslanika s obzirom da pojava Mesije u suštini znači prekid sa istorijski potvrđenom i utemeljenom tradicionalnom religijskom praksom, njenim normama i tumačenjima. Geršom Šolem opisuje tako shvaćeno delovanje Mesije, iz perspektive starog poretka, kao podrivački, jer on nastupa u svojoj mesijanskoj slobodi i ostvaruje novi zakon. Budući da Mesija potkopava stari poredak, otuda svi njegovi postupci protivreče tradicionalnim vrednostima. U tom smislu Mesija je agens subverzije. Zato su mesijanski pokreti u suštini revolucionarni, subverzivni i uopšteno govoreći, predstavljaju izraz ženskog načela, budući da deluju ka preobražaju postojećeg stanja.

Šabatajev savremenik, prorok i kako bi se to danas reklo – propagandista, Natan iz Gaze, vidovnjak, čovek koji je navodno pronašao Šabataja i ubedio ga u njegovo mesijansko poslanje, jer ga je kao takvog video u svojoj viziji, dao je dobar opis njegove pojave, o čemu piše Geršom Šolem. On ističe demonski i erotski karakter iskušenja koja su spopadala Šabataja Cvija, kako to izveštava Natan iz Gaze, odnosno Šabatajev Jovan Krstitelj i apostol Pavle u jednoj ličnosti. Dakle, Natan je u Šabataju prepoznao Mesijinu dušu koja obitava na strašnom mestu. To je koren Šabatajevog mesijanskog ludila. Mesija se manifestovao kao Šabataj, a Natan ga je u viziji otkrio. Mesijina duša boravi negde drugde, u ambisu mračnih sila, zatočena u najcrnjoj tamnici na dnu bezdana: 

„Mučen bi i zlostavljen, ali usta svoja ne otvori, kao jagnje se na klanje vodi...“ Isaija 53:7. 

Mračne sile su, imajmo to u vidu, čuvari kapija svetlosti čiji su ključevi ljubav. Međutim, ono što Natan nije rekao jeste da je Mesijina duša još uvek u fazi inkubacije, što je i razlog izostanka njegove pojave u punoći izražaja. Otud je Šabataj Cvi zapravo mesijanska projekcija, tj projekcija Mesijine duše koja iz paklenog zatočeništva nagoveštava svoje još uvek nesavršeno prisustvo.

Natan od Gaze

Šolem kaže da je Natan smatrao tragičan lik starozavetnog Jova kao prototip Šabatajevog mesijanstva, zato što se, po Natanu, Jov nalazio u vlasti klipota. Zato su u pravu i oni koji tvrde da je Šabataj lažni Mesija, ali i oni koji veruju da je on zaista pravi. Njegova ličnost je obilovala velikim protivrečnostima. Šolem kaže da je po učenosti bio u rangu običnog učenjaka, ni po čemu izuzetnog, ali ono što je kod njega bilo vanserijsko jesu njegova isijavanja tokom faza posebne nadahnutosti. Šolem ističe njegov dar snažne sugestivnosti na druge ljude. U stanjim prosvetljenosti on je bio živući arhetip paradoksa svetog grešnika, čime ga prepoznajemo kao primer arhetipa prikazanom na tarot karti Luda. U stanjima povišene svesti, Šabataj je mogao videti put svetske obnove posredstvom namerne povrede svetih zakona koje propisuje Tora.

Šabatajeva emocionalna strana bila je jače izražena. Moglo bi se reći da je umeo da se na fascinantan način prenemaže, što je bilo u korenu njegove čudne harizme. Za tu harizmu postoji kabalističko objašnjenje. Naime, Mesijini koreni nalaze se u najvišem svetlu, onom ain sofu koje u prikazima Drveta života kao beskonačno trostruko svetlo stoji iznad samog Drveta. To svetlo je sama Božja priroda predstavljena matematičkom Nulom koja prethodi Jedinici. Geršom Šolem, obrazlažući Natanove ideje o prirodi i položaju Mesijine duše kaže da je u početku kosmičkog procesa ain sof svoju svetlost uvukao u samog sebe čime je nastao iskonski prostor u njegovom središtu gde se svi svetovi rađaju. Taj iskonski prostor ispunjen je bezobličnim ali materijalnim silama, klipotima. Kosmostvaranje se, objašnjava Šolem, sastoji od davanja oblika tim bezobličnim silama, da bi se one pretvorile u nešto. Sve dotle iskonski prostor, a naročito njegov „niži“ deo, kaže Šolem, biće tvrđava tame i zla. Zato se dubini velikog bezdana nalazi boravište demonskih sila. Napomenuo bih da je ideja o božanskom povlačenju kako bi svet bio stvoren potiče od velikog kabaliste Isaka Lurije iz XVI veka. 

Na poreklo klipota ukazuju početni stihovi iz biblijskog Postanja 1:1-2: 

„U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ 

Tu su ključne reči tohu i košek. Tohu se piše tau-he-vav, označava nešto pusto, bezoblično, haotično. Često se navodi zajedno sa nastavkom ve-bohu, kao tohu ve-bohu (vav-bet-he-vav). Zajedno to su nered i praznina, pusto i prazno te zvuče poput imena kakvih demona. Tohu ve-bohu je izraz haotičnog i prastarog ambijenta koji prethodi pojavi oblika, ali i dolazi na kraju kao ishodište rastvaranja oblika. U psihičkom smislu to je izraz ludila. Košek označava tamu i piše se kao het-šin-kap. U bibliji kralja Džejmsa to je thick darkness. Izraz košek pominje se i Drugoj knjizi Mojsijevoj, Izlazak 10:22, što je Lujo Bakotić preveo kao: 

„Mojsije pruži ruku svoju k nebu i nasta gusta magla po svoj zemlji egipatskoj za tri dana.“ 

O prirodi te tame se može raspravljati, ali imajmo na umu njenu dvostrukost, da iz nje nastane svetlo, ali i da večno ostane tama. Iz razloga nedokučive Božje premudrosti ili zato što joj je baš takva volja, duša Mesije je pala upravo u te najcrnje klipotske dubine bezdana.

Šolem piše da od početka procesa stvaranja Mesijina duša boravi u dubinama bezdana, zatočena u klipotsku tamnicu te naglašava kako zajedno sa tom najsvetijom dušom, na dnu ponora obitavaju „zmije“, koje je muče i pokušavaju da je zavedu. Među tim zmijama, Mesijina duša figuriše kao sveta zmija jer, podseća Šolem, hebrejska reč za zmiju, nahaš, ima istu brojčanu vrednost kao reč za mesiju, mašijah. I dalje, Šolem kaže da se duša Mesije oslobađa svojih okova onom brzinom kojom svetski proces „tikuna“ odvaja dobro od zla u dubini iskonskog prostora. Tikun je mističan pojam Isaka Lurije kojim je označen proces popravljanja ili podizanja sveta, što podrazumeva odvajanje čestica božanske svetlosti od ljuštura klipota. Kada se okonča proces usavršavanja, na kojem Mesijina duša radi u svojoj „tamnici“ i za koji se bori sa klipotskim zmijama, tada će ona izaći iz tamnice i prikazati se svetu u zemaljskom ovaploćenju. To će se dogoditi tek okončanjem opšteg tikuna.

Klipotske bezdanske zmije, kako Šolem navodi Natana, sve vreme teže da zavedu Mesijinu dušu, a kad god se on trudio da iz tih zmija izvuče veliku svetost, one bi uspele da ga savladaju u času kada ga napusti prosvetljenje. Time su, po Natanu, zmije pokazivale da im je moć jednaka moći solarne sefire Tifaret (Lepota), kojom je predstavljen istinski Bog. Po Natanu, božanska Šehina se spustila u Egipat, koji je predstavljen kao demonsko i mračno carstvo u kome se obožavaju klipotske sile, a čiji su žreci zapravo crni magovi. Šehina to čini da bi prikupila otpale iskre Božje svetlosti, a što po ugledu na nju čini i sam Mesija na kraju vremena kada kreće na svoj najteži put u carstvo tame da bi izvršio svoje poslanje. Po toj doktrini zlo će nestati a iskupljenje će se proširiti na spoljašnji svet tek kada Mesija stigne na odredište. Njegovo otpadništvo je ispunjenje najtežeg dela mesijanske misije, jer iskupljenje sadrži paradoks koji se ispoljava tek kada se dogodi u ovozemaljskoj stvarnosti.  

Biblijska epizoda sa Mojsijem i zmijama asocira na šabatajsku poziciju o Mesiji kao Zmiji u borbi sa klipotskim zmijama. Naime, otrovne zmije koje srditi Bog šalje na odabrani narod (koji u trenucima očajanja gunđa na tog Boga), ujedaju i ubijaju ljude, a Mojsije, opet po uputstvima dobijenim od istog tog Boga, pravi veštačku ali čudesnu zmiju koja iste te ljude spašava od otrovnih zmija (Brojevi 21:6-9). Znači li ovo da mi zaista smemo i možemo da manipulišemo slepim klipotskim silama samo ukoliko je naš pogled potpuno usmeren na (zmijski) Krst Spasitelja? Možemo sići i u sam Pakao, uvek imajući na umu spasonosnu formulu svete mesijanske zmije koja nas čini imunim od fatalnih ujeda. Možemo poput mesijanskog Raspućina bez posledica ispiti čašu otrovnog vina jer je naša svest fokusirana na krstasti ključ večnog života. On će umeti da popijenu čašu otrova sprovede kroz svoje telo na način koji će ga neutralisati ili barem ublažiti štetu. To možemo, ali samo ako pripadamo adeptima, jer unošenje otrova, kaže Kenet Grant, dovodi čoveka u neposrednu vezu sa demonskim svetovima i nižim elementalima. To sve ukazuje na prirodu čiji simbol predstavlja geomantijska figura Cauda Draconis, odnosno Zmajev rep, u obliku slova Y naopako postavljenog. To su sile okrenute ka dole koje su, po Kenetu Grantu, nabijene otrovnim vibracijama i mogu se koristiti za operacije materijalizacije ili rastakanja, a sa smrtonosnim dejstvom u aktivnostima crne magije. To je svojstvo Škorpije. Nasuprot tome postoji i drugi vid zmijske prirode predstavljen simbolom Zmajeve glave, tj. Caput Draconis, (slovo Y), čije je svojstvo nektar. To je ona podignuta glava mikrokosmičke zmije koja uranja u beskrajni nebeski okean simbolizovan boginjom Nuit. Tako je i duša Mesije raspeta između te dve zmijske krajnosti te je poput žene iz čije jedne dojke curi otrov, a iz druge nektar. Povodom rečenog o otrovima, ukazao bih na dva stiha iz „Knjige zakona“:

„Ja sam Zmija koja daje Znanje i Užitak i sjajnu uzvišenost, i pobuđuje ljudska srca pijanstvom. Da bi me obožavali uzmite vina i čudne droge o kojima ću kazati mom proroku, i budite opijeni od toga! One vam uopšte neće nauditi. To je laž, ta besmislica protiv sopstva. Izlaganje nevinosti je laž. Budi snažan, o čoveče! Strastan, uživaj u svim čulnim stvarima i zanosu: ne boj se da će te bilo koji Bog zbog toga odbaciti.“ (2:22);
„Ja sam tajna Zmija sklupčana pred skok: u mojoj sklupčanosti je radost. Ako podignem glavu ja i moja Nuit su jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ (2:26);

Kenet Grant navodi predavanje Džeralda Masija „Čovek u potrazi za svojom dušom tokom 50.000 godina i kako ju je pronašao“, gde se kaže da je Afrika prapostojbina zmijske mudrosti. Naime, zmija se tamo koristila da bi se kod osetljivih izazvalo abnormalno stanje. Po afričkim tradicijama, žena u sebi poseduje, a u dodiru sa zmijom proizvodi – mahnitost, što dalje vodi ka transu opsednutosti. Zmija, kaže Grant, fascinantnošću svoga izgleda, strahom od njenog dodira i korišćenjem jezika, izaziva u medijima stanje transa (zmijska obamrlost). Medijumi u tom stanju, nadahnuti duhovima, postaju vidoviti, predskazuju i proriču. Zmija je, odnosno duh / bog koji ona ovaploćuje, sama birala svog proroka i tumača čijim je posredstvom postajala otkrovitelj natprirodnog znanja. Pošto je zmija simbol istovetan sa falusom, koji je, po Kroliju, „fiziološka osnova Nad-duše“, biva jasnija suština zmijskog zavođenja Eve i „pada u greh“ prvobitnog ljudskog para.

Na jednom mestu u „Velikoj Majci“, Erih Nojman pominje divovske grifone sa repom škorpije kao životinje Velike Boginje iz Tel Halafa, koja obuhvata kako donji svet, tako i tamna noćna nebesa. On pominje reljef na kome se vide grifoni prikazani kao pobednici nad lavovima, solarnim životinjama. Taj motiv uveliko podseća na situaciju patnje Mesijine duše, božanskog lava mučenog od strane klipotskih sila, ali takođe podseća i na detalj mučenja grešnika iz Apokalipse 9:7-11:

„Ti skakavci behu kao konji spremljeni za boj. Na glavama njihovim behu kao krune od zlata, a lica im behu kao lica čovečja. Imahu kose kao kose ženske, a zubi njihovi behu kao u lavova. Imahu oklope kao oklope gvozdene, i šum krila njihovih beše kao praska kola sa mnogim konjima koji trče u boj. Imahu repove kao skorpije, i žalce, i u repovima svojim imahu silu da ude ljudima pet meseci. I imahu nad sobom kao kralja anđela bezdana, kome je ime jevrejski Abadon, a grčki Apolion.“

Ime Abadon izvedeno je iz hebrejskog korena alef-bet-dalet, što znači uništitelj. Može se odnositi ne samo na ime entiteta, nego i na lokaciju (Knjiga o Jovu, 31:12). Po proročanstvu, svi oni koji na čelu ne budu imali božanski znak (tau krst, ili egipatski ank) biće mučeni od strane ovih strašnih klipotskih sila bezdana.
Pred budućim jevrejskim Mesijom stoji izazov da savlada čitav jevrejski narod, da na čudesan način nadjača njegove tvrdokorne i ortodoksne verske vođe, što do sada nikome nije pošlo za rukom, pa ni Isusu Hristu koji je, sudeći po izveštajima jevanđelista, činio nesvakidašnja čudesa. Tek kada nekome pođe za rukom da na svoju stranu preobrati glavninu jevrejstva, za njega se može reći da je pravi Mesija, odnosno da se kroz njega ispoljila mesijanska priroda.

Baš kao i u slučaju prvobitnog greha zbog kojeg je prvi ljudski par izbačen iz rajskog vrta, Eva je ta, odnosno žena, prva koja je pala pod uticaj zmije sa drveta spoznaje dobra i zla, odnosno drveta znanja (gnoze). Žena je bila ta koja je prouzrokovala katastrofalna dešavanja: prvo izgon iz raja a potom i uništenje pokoljenja čovečanstva koje je bilo izmešano sa nefilima. I u naše vreme, kada se oblaci raznih katastrofa gomilaju na horizontima vremena, ženski element biće taj koji će svojom prijemčivošću poslužiti kao okidač velike promene. Kao što i sam biblijski tekst ukazuje, bez uloge žene, bez uloge njene prirode, nikakve promene i ostvarenja Božjeg plana za čovečanstvo ne bi bilo. Otud je žena subjekat ali i sredstvo uzdizanja i pada. Tako će biti opet. Na delu je povratak magije, magijskih sila, imaginacije, povratak fantazmičkog, medijumski kanalisanog, povratak sanjačkog, onog davno potisnutog i zaboravljenog. Karlos Kastaneda, navodeći reči Don Huana, u knjizi „Drugi krug moći“, kaže da je žena u magijskom smislu bolja od muškarca jer ona ne mora skakati u ambis. Ona ima svoje puteve. Ona menstruira te tada, sudeći po Don Huanu, postaje nešto drugo. Muškarac to ne može.

Mesijanski demijurg istorije

U ovom odeljku razmatraću mesijanskog demijurga istorije kroz prizmu mističnog ludila i prosvetiteljskog razuma, jer upravo u spoju ta dva možemo naslutiti skrivene arhetipske mehanizme od interesa za ovo istraživanje. Tako ću ovu temu započeti pitanjem: hoćemo li biti pravoverni zato što smo otpadnici ili ćemo biti otpadnici zato što smo pravoverni? Jesu li norme religijskog, moralnog ili politički korektnog života upravo te klipotske zmije koje muče naše napaćene mesijanske duše, koje pritiskaju našu unutrašnju mikrokosmičku mesijansku Zmiju, sve dok se ona ne probudi i ne poruši sva pravila, ne da bi svest i svet gurnula u anarhiju i haos, nego da bi uspostavila novi revolucionarni poredak. Da li je opet taj novi poredak zapravo novo tumačenje starog zakona, čitanje stare i večne knjige u novom ključu, jer je taj novi ključ formula novog modaliteta svetske energije i makrokosmičkih intencija? Zakon heksagrama ima svoje puteve i načine funkcionisanja mašine sveta kroz razna vremenska razdoblja i istorijske epohe.

Poslednja karta u nizu velikih arkana tarota je Univerzum, odnosno Svet. U „Knjizi Tota“ Alister Kroli kaže da je lik Univerzuma zapravo lik device koja predstavlja poslednje slovo Tetragramatona, i dodaje da je ona predstavljena kao lik koji pleše. U rukama se poigrava i upravlja blistavom spiralnom silom, aktivnom i pasivnom, a obe poseduju dvostruku polarnost. Ta blistava spiralna sila je Zmija. Devica koja kontroliše Zmiju je Duša Sveta, Anima Mundi, a to je duša Mesije, devičanski čista, čedna u sred orgija i luč u sred tame. Po konvenciji slovo-slika po kojoj se ravnao Kroli, atribucija karte Svet / Univerzum je hebrejsko slovo tau koje znači krst, a planetarna priroda je Saturn. U eri Vodolije, čiji je vladar takođe Saturn, dolazi do razrešenja mesijanske drame, do pobede nad zmijama klipota od strane mesijanske Zmije, čiji ples, kako to Kroli objašnjava, spaja slovo alef, koji je atribucija prve karte Luda, sa Univerzumom, tj slovom tau, u reč At, odnosno alef-tau, što znači „suština“. Ta suština je po Krolijevom tumačenju Ništavilo u potpunom rasprostiranju, odnosno beskraj ain sofa.

Krolijeva arkana Univerzum

Zmije koje muče Mesijinu dušu i tamnica bezdana u koju je ona zatvorena u velikoj meri podseća i na izgnanu i mučenu dušu jevrejskog naroda, koji, umesto da bude svetlost sveta, posađen na mesto odakle će kao odabrani narod zrakasto širiti slavu Božju po zemlji, zapravo bitiše kao lutalica i prokletnik, bratoubica Kajin, kažnjen da do kraja vremena ne nađe mira. Izlazak iz te tamnice predstavlja okončanje izgnanstva, pobedu nad zmijama-klipotima i eshatološku obnovu Izraela pod Mesijom. Jevrejstvo deli sudbinu svog Mesije. Govoreći o mesijanskom očekivanju lurijanske kabale Geršom Šolem, u knjizi „Glavni tokovi jevrejskog misticizma“ kaže da je koncepcija oslobađanja imala praktičnu ali i istorijsku konotaciju. Takođe, podsetimo se očekivanja zilota od Isusa da kao Mesija povede jevrejski ustanak protiv Rimljana. Šolem izvodi zaključak o preobražaju narodnog shvatanja mesijanstva i nacionalne obnove u kosmičku dramu, čime se ističe sličnost između hrišćanstva i ideologije šabatajskog pokreta, s tom razlikom što su oba, umesto cionizma, jevrejskom narodu ponudili eshatološke parabole (Isus), a samoproglašeni mesija Šabataj Cvi, radikalni antinominalizam sa univerzalnim ciljevima. 

Tumačeći taj šabatajski univerzalizam, Šolem u pomenutoj knjizi kaže da iskupljenje prestaje da na prvom mestu bude oslobađanje iz ropskog jarma progonstva i postaje preobražaj suštine stvaranja. U pitanju je tikun, obnova velike harmonije, proces koji se odvija kroz vidljive i skrivene svetove. Iskupljenje, kako kaže Šolem, podrazumeva korenitu promenu strukture univerzuma. Značaj iskupljenja nije samo u tome što će ono okončati progonstvo začeto razaranjem Hrama, već što će obeležiti završetak unutrašnjeg progonstva svih stvorenja koje je započelo kada je Adam isteran iz raja. Ne možemo ne primetiti zakonomernost alhemijskog duha u pozadini shvatanja koje opisuje Šolem (popravljanje sveta, popravljanje prirode).

U prethodnom pasusu dotakao sam se istorijskog aspekta, pa neka mi u tom smislu bude dozvoljena mala digresija. U praktičnom smislu veći je mesijanski učinak imao Teodor Hercl kao ideolog cionizma, nego pobornici mističnog mesijanstva. Osnivanje države Izrael jeste bio čin obnove, ali veoma ograničen, sekularan, moderan, racionalan, nacionalistički, nikako mistički. Upravo je razvoj tog sekularnog, modernog, racionalnog i nacionalističkog dobrim delom posledica mističnog ludila te kao takvo potpada pod zakone i ritmove upravo tog ludila. Stoga, imajmo na umu neka Šolemova zapažanja u „Glavnim tokovima jevrejskog misticizma“. Kako on primećuje, činjenica da su verski i mistički pokreti imali važnu ulogu u razvoju racionalizma osamnaestog veka danas je, što se tiče hrišćanstva, opšte priznata. U tom smislu Šolem daje primer radikalnih pijetista, anabaptista i kvekera koji spadaju među mističke pokrete čiji je duh, iako utemeljen u verskim pobudama, stvorio atmosferu u kojoj je racionalistički pokret, uprkos sasvim različitom poreklu, mogao da raste i razvija se, tako da su u suštini delovali u istom pravcu. Slično, kaže Šolem, važi za judaizam, što se ogleda u nastojanju jedne manjine da neke nove duhovne vrednosti, u saglasju sa novim verskim iskustvom, odbrani pred progonima, što je olakšalo prelaz na nov judaistički svet u razdoblju emancipacije.

U tom smislu je upravo šabatajstvo vesnik modernog emancipovanog jevrejstva XIX veka. Tako su, po rečima Geršoma Šolema, sledbenici Jakova Franka (Poljska, 1726-1791), kao naslednici šabatajstva, nakon Francuske revolucije u mnogim jevrejskim krugovima svojim uticajem presudno pomogli pokret za reformu, liberalizam i prosvećenost. Tako je vladavina Razuma poduprta pretpostavkama ludila, ali ne bilo kakvog ludila, nego mesijanskog ludila koje stoji u korenu revolucionarnog ludila i žara. Revolucionarno ludilo je sekularni izraz mističnog zanosa mesijanskog ludila. Iz perspektive baštinika načela vladavine razuma koje pretpostavlja sekularni društveni sistem, deluje groteskno odakle podrška takvom poretku sve dolazi, često puta od strane onih koji uronjeni u magijsku ili mističnu svest, u sekularnom i demokratskom poretku vide slobodu od klerikalnog ugnjetavanja. Isto tako šabatajski konvertiti u islam, tzv donmeh, koji su u tajnosti održavali svoja verovanja, zdušno su stali na stranu emancipatorskih i nacionalističkih Mladoturaka.

Takođe, revolucionarno ludilo ima svoje simptome i izvan revolucionarnog vremena u užem smislu, te teži da se legitimiše kao trajno i normalno stanje ideološkog i političkog delovanja. Otud razni oblici voluntarizma i aktivizma. Odatle potiče i ideja revolucionarne infiltracije (oblik mimikrije tipičan za šabatajce, frankiste, iluminate i komuniste) i permanentne revolucije koja je nužno svetska, čiji je protagonista bio Lav Trocki. Nije li to izopačeni i sekularni odraz načela oslobađanja lurijanske kabale? Tako izopačeni odraz kabale oslobođenja, u trockističkom i voluntarističko-ideološkom redukovanom obliku, jeste formula za stvaranje svetskog haosa čija je očigledna svrha poravnanja terena. Dakle, to su sve sekularni odrazi mističnog zanosa i ekstatičnih pokreta. Imajmo na umu da istorijske procese često pokreću refleksije čisto mističnih i ezoterijskih ideja i impulsa. Te ideje i impulsi se u izlomljenom i iskrivljenom obliku prelamaju kroz umove neupućenih i tako stvaraju izopačena ovaploćenja na društvenom tkivu.

Savremeni voluntaristi i aktivisti, večiti reformisti i popravljači svega što postoji, veruju u svoju moralnu i gotovo mističnu ispravnost, koja svoj legitimitet crpi iz višeg znanja, odnosno iz razuma poduprtog naukom (ili zloupotrebom iste), a što prepoznajemo u poznatoj ideološkoj paradigmi o američkoj izuzetnosti. Njihov zanos je zapravo ideološka i politička ostrašćenost i jednodimenzionalna idejna fiksacija. To crpljenje iz višeg znanja ima svoje uzore u pokretu prosvetiteljstva, koje je takođe derivacija mesijanskog ludila, odnosno njegova racionalizacija. Sa druge strane, crpljenje iz višeg moralnog stajališta jeste tipično reformacijski, puritanski i protestantski kliše superiornosti u odnosu na izopačenost papstva. Slično se može reći i za pokret bavarskih Iluminata koji predstavlja zanimljivu smesu okultizma, prosvetiteljstva, racionalizma i revolucionarnog misticizma, koji se borio da oslobodi društvo od stega pre svega katoličke crkve. Adam Vajshaupt (1748-1830), vođa bavarskih Iluminata, istakao je krug sa tačkom u središtu kao simbol njegovog Reda osnovanog 1. maja 1776. godine. O Iluminatima Kenet Grant kaže sledeće:

„Među iniciranima u Red Iluminata bili su grof Kaljostro i Anton Mesmer. Kaljostro je iniciran u Frankfurtu 1781. godine, uz odobrenje „Velikih Majstora Templara“ - drugi naziv za Iluminate. Kaljostro je od Vajshaupta primio uputstva i velike svote novca. Vajshaupt ga je potom poslao u Francusku sa posebnim zadatkom da prosvetli francuske masone. Vajshaupt, čije je prvo naukovanje bilo pod uticajem Jezuita, osnovao je Red Iluminata - kao i Blavatska Teozofsko društvo - sa osnovnom namerom da uguši kobne uticaje organizovanog hrišćanstva. Vajshaupt je tvrdio da se koristio „istim sredstvima u dobre svrhe kao što su to Jezuiti činili u loše.“ Oslanjajući se na Ignjacija Lojolu (1491-1556), Vajshaupt je uveo obavezu bezuslovnog pokoravanja Statutu ovog Reda. Tako su Iluminati - kako ih je svrstao Vajshaupt - bili ustrojeni po ugledu na Jezuitski Red, mada je njihov plan rada bio dijametralno suprotan. I pored toga što je Red Iluminata bio ugušen 1786. godine, Vajshaupt i unutrašnji krug adepata nastavili su da rade tajno iza vela slobodnog zidarstva sa kojim se Red povezao 1778. godine. Vajshaupt je ustrajavao na tome da su Iluminati manje Red a više Struja, koja može uspešnije da dela pod štitom nečeg drugog: pod drugim imenima i drugim zanimanjima… Iluminati su postupno sticali kontrolu nad svim značajnijim redovima, dok konačno, nije stvorena iluminatska mreža okultnih društava.“ Kenet Grant, Magijski preporod, iz poglavlja Povratak Feniksa, Esotheria, Beograd.

Red Iluminata je u jednom trenutku brojao oko 2.000 članova, od kojih su mnogi bili veoma uticajni i iz moćnih porodica, ali i poznati (na primer Gete). Na sličnoj ideološkoj liniji je i učenje Ogista Konta (1798-1857), oca tzv nauke o društvu, odnosno sociologije, koji je zastupao vladavinu naučnog i tehnokratskog „sveštenstva“, sociokratiju. Kontova sociologija učila je da bi društveni procesi trebalo da budu pod kontrolom tzv društvenog razuma pomognutog naukom o društvu. Njegov neposredan uzor Anri de Sen Simon (1760-1825), formulisao je glavne teorijske pretpostavke koji će se kasnije naći u Kontovoj sociologiji. Pre njega bio je Kondorse (1743-1794), koji je u Francuskoj revoluciji video oličenje duge pripreme za novo doba civilizacije itd. Ovaj francuski filozof i matematičar, zalagao se za liberalnu ekonomiju, ustavnu vladu, besplatno i slobodno obrazovanje, jednaka prava za muškarce i žene, kao i za ljude svih rasa. Za njega je rečeno da je utelovljavao ideale Doba Prosvetiteljstva i prosvećenog racionalizma. Završio je u čeljustima Francuske revolucije.

To sve takođe ima svoje uzore u Platonovoj utopiji vladavine filozofa kao preteči organizovane vladavine Razuma (i Bekonovog opisa vladavine mistično-naučnog društva u „Novoj Atlantidi“). Razum i Ludilo su oduvek nadopunjavali jedno drugo, ali je Ludilo vazda bilo temelj, ona utopistička osnova na kojoj je zidan hram boginje Razuma. Međutim, ponekad je i Razum hranio Ludilo. Bez racionalnosti jednog Cvinglija (1484-1531), vođe Reformacije u Švajcarskoj, teško je razumeti versko ludilo anabaptista, amiša, menonita, kvekera. Ideja o vladavini filozofa ili tehnokrata nije ništa više razumnija od ideje vladavine sveštenstva. I filozofi i sveštenici svoj legitimitet crpu iz Ludila, bilo da je reč o verskoj objavi ili pseudomističnom zanosu racionalnog humanističkog utopizma. Razum je lažni Mesija, što je očigledno u stavu koji bi da popravlja prirodu i čoveka, pretpostavljajući sebi viši nivo savršenstva. Tako razum sebe stavlja u poziciju božanskog uma – Logosa.

Svaka revolucija, verska ili ideološka, u jednom trenutku dolazi do tačke rascepa u pogledu načina delovanja, odnosno daljeg vođenja revolucionarnog pokreta. Sukobljavaju se sa jedne strane neonominalisti, tj birokrate revolucije, njeni sveštenici, koji bi da uspostave novi poredak, definišu nove procedure, standarde, norme i malo uspore čitavu stvar, lokalizujući je na određeni prostor, i radikalni antinominalisti, čija je pozicija proročka, mistička i više mesijanska. Staljin i Trocki su lep primer takvog razvoja događaja. Staljin je hteo da izgradi državni sistem, moć države i da legitimiše sovjetsku revolucionarnu republiku u neprijateljskom kapitalističkom svetu, dok je Trocki bio za permanentno globalno delovanje, pošto bi svaki zastoj, makar i taktički, bio poguban po revolucionarni projekat. Drugi primer, u okviru šabatajske verske revolucije, Šolem opisuje kao račvanje umerenog i ekstremnog šabatajstva obeleženog pitanjem da li bi Mesijini postupci trebalo da služe verniku kao uzor ili su takvi postupci i ponašanja ipak samo privilegija Odabranog a ne i njegovih sledbenika? Odnosno, mogu li se i sledbenici ludirati i prenemagati na isti način, sledeći mesijanski uzor, ili bi iz ograničene udobnosti nominalizma i tradicionalnih pravila trebalo samo da gaje veru u moć Mesijinog poslanja?

I zaista, šta bi bilo da su recimo Isusovi sledbenici krenuli u svemu da imitiraju svoj uzor sa žarkom željom da na kraju završe na krstu? Mudro su odabrali da izgrade Crkvu (hijerarhiju i instituciju), umesto mučeničke avanture. Naravno, to ne znači da hrišćanstvu nisu poznati oni koji su težili da noseći Hristovo ime, ponesu malo i od težine njegovog krsta. Pa ipak, znamo da je u hrišćanstvu pobedu odnela „birokratska“ struja tvoreći od religije i prvobitnog mesijanskog zanosa istorijske eklezijastičke tvrđave. Geršom Šolem navodi Natana iz Gaze (1643-1680), propovednika Šabatajevog mesijanstva, koji o antinomizmu Šabataja Cvija kaže: 

„Jer kad ne bi bio Iskupitelj, ta skretanja mu ne bi ni pala na pamet; kad ga Bog obasja svojom svetlošću, on čini razna dela koja su u očima sveta neobična i izazivaju čuđenje, i time dokazuje da govori istinu.“ 

Iza ovog Šolem zaključuje kako istinski činovi iskupljenja ujedno izazivaju najveću sablazan. U nekoj daljoj refleksiji, tu leži koren opravdanja revolucionarnog nasilja, koje ne samo što je nužno neophodno nego je i deo mesijanskog proviđenja revolucionarnih vođa. Sa druge strane, Šolem kaže da se umerenjaštvo odlikuje stavom da u životu vernika nema mesta za nihilističke tendencije sve dok okončanje tikuna ne preobrazi spoljašnji svet, i dok se Izrael nalazi u progonstvu. Formalno Izrael više nije u progonstvu, jer osnivanjem moderne jevrejske države tamo gde je nekada bilo ono staro biblijsko Božje kraljevstvo, ta epoha je završena. Sa druge strane, moderna jevrejska država, za razliku od one stare, nije Božja država, nije sveto kraljevstvo, nego sekularna demokratska nacionalistička republika, pa je otud moguće reći kako ona zapravo predstavlja tek simulakrum obnove onog duhovnog Izraela koji bi u punoj slavi trebalo da bude obnovljen od strane Mesije a ne nekakvog nacionalističkog pokreta. Dakle, progonstvo još uvek traje.

Geršom Šolem je ocenio da radikalni sledbenici Šabataja Cvija nisu mogli da se zadovolje pasivnim verovanjem u paradoks Mesijinog poslanja. To bi značilo povratak u normu, doduše sa malo drugačijom teologijom. Radikalni šabatajci su sledili mesijanski paradoks u želji da iskuse mesijanski zanos i kroz njega deluju. Za njih je mesijanski paradoks bivao zakon, nešto poput maksime iz Krolijeve „Knjige zakona“: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom“ i „Čini kako ti volja, neka to bude jedini Zakon.“ Šolem taj stav predstavlja na način po kome svi moramo sići u carstvo zla da bismo ga iznutra savladali. Koristeći razne teorijske forme, apostoli nihilizma propovedali su da postoje sfere u kojima se procesu tikuna više ne može doprineti pobožnim delima; protiv zla se mora boriti zlom. Ogrnuti se tamom, ogrnuti se zlom, ući u zmijsko leglo. To može samo lud čovek ili samo Mesija, ili onaj ko je opravdano samouveren, ko ima poverenja u sopstvenu iskru, svetlo svoje unutrašnje zvezde. Naravno, većina koja teži delovanju po takvoj formuli u njoj samo nalazi opravdanje za sopstvenu izopačenost, ali mora joj se priznati da je opako privlačna. Pomoću nje se mogu naći opravdanja za svakojaka nepočinstva, a ne samo za herojska i spasonosna dela. Takvo delovanje priliči samo Iskupitelju a ne svakolikom svetu, jer, da se poslužim Krolijevim rečnikom, ono priliči samo onima koji bez posledica po sebe mogu da tvore svoju volju. Kad kažem bez posledica, mislim da su prethodno došli do spoznaje šta je njihova volja. Bez toga imamo haotično delovanje gomile fanatika i sociopata koje će razumni i umereni članovi pokreta teško uspeti da urazume. Za Revoluciju se kaže da jede svoju decu, ali bi permanentna Revolucija pojela ne samo svoju decu, nego sve i svakog, i sve od svakog, te naposletku i samu sebe.

Istorijske pretpostavke lurijanske kabale

Isak Lurija

Moderni kabalisti, jevrejski i hrišćanski, bili su pod značajnim uticajem genijalnog Isaka Lurije (1534-1572) zvanog Ari (Lav), koji u neku ruku, ali bez takve namere, jeste jedan od očeva modernog okultizma. Lurijanska kabala je fokus sa mistične svetlosti Božjih emanacija pomerila na dušu i njene „iskre“, što veoma asocira na prvu premisu „Knjige zakona“ Alistera Krolija: „Svaki muškarac i svaka žena je zvezda.“ Isticanje mikrokosmičkog faktora, „luče mikrokozme“, iskre, duše, zvezde, nagoveštava suštinsku promenu u ezoterijskom mentalitetu, što nije bez posledica na egzoterijskom planu. Time su udareni idejni temelji razvoja moderne psihologije. Udaren je temelj revolucionarnim tokovima i rađanju individualizma novog doba, koje je na paradoksalan način isprepletan sa modernim oblicima kolektivizma, počevši od ideoloških pokreta, političkih partija, nacionalnih država. Taj ezoterijski manevar u epicentru istorije trasirao je glavne tokove uobličavanja budućnosti. Geršom Šolem kaže da pojava Mesije za Isaka Luriju: 

„Nije ništa drugo do dovršenje kontinuiranog procesa obnavljanja, ili tikuna. Zato je prava priroda iskupljenja mistička, a njegovi povesni i nacionalni aspekti su tek pomoćni simptomi koji obrazuju vidljivi simbol njegovog ispunjenja. Iskupljenjem Izraela zaključuje se iskupljenje svega, jer ne znači li iskupljenje da su sve stvari stavljene na svoje pravo mesto, da je prvobitna mrlja uklonjena? „Svet tikuna“ je otud svet mesijanskog delanja. Dolazak mesije znači da je taj svet tikuna dobio svoj konačni oblik. U toj tački se stapaju mistički i mesijanski element Lurijinog učenja. Tikun, put što vodi kraju svega, takođe je put ka početku.“ Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006, str 249. 

Jevrejstvo, barem onako kako je to definisala lurijanska kabala, ima zadatak da obnovi prvobitni sklad, odnosno da popravi štetu nastalu Adamovim grehom i padom. Suštinska posledica te štete je svojevrsno lomljenje Božjeg Imena, odnosno rušenje prvobitnog sklada. Po Luriji, tada je u Božjem imenu IHVH (jod-he-vau-he) nastao rascep otpadanjem dva poslednja slova. Navodno, lomljenjem Božjeg Imena počinje vreme mitskog i mističkog progonstva Šehine, Božje slave, navodno ženskog aspekta Boga. Svetlost Šehine uvučena je u klipotski demonski svet tvoreći smesu dvojne prirode: od božanske svetlosti i klipotske tame. Popravljanje kosmosa znači razdvajanje iskri svetlosti od tame, tj. razlaganje univerzuma kakav postoji. Budući univerzum biće svet čiste svetlosti, večan i nepropadljiv. Povratak Šehine njenom gospodaru i njihovo sjedinjenje, po Luriji jeste prava svrha postojanja Tore. Rad na tom povratku i vraćanju svetskog sklada je svakako mesijanska misija za čitav jedan narod. To bi bila svrha jevrejstva iz optike lurijanske kabale, onako kako je ja razumem. U tom smislu istorijska misija odabranog naroda mora ući u svoje finale, a zadatak njegovih adepata je da obezbede puteve za to ostvarenje.

Trenutak kada su istorijske sile pokrenule svoj tok ka današnjem razvoju, jeste godina 1492., po mnogo čemu bremenita događajima čije su se posledice kasnije ispoljile. Kao prvo, to je godina Kolumbovog otkrića Amerike, što predstavlja suštinski zaokret u poimanju sveta i ekspanziji Evropljana, utemeljivši ono što zovemo modernim dobom, Novim vekom, kada su udareni temelji savremenog sveta. Sa druge strane ta godina je vezana za dve velike istorijske tragedije: američkih starosedelaca i španskih Jevreja. Šolem kaže da je kraj XV veka označavao kraj jedne faze kabalističke mistike, a da je iskustvo tragičnog španskog egzodusa, kao velike narodne traume, unelo novi vetar u razvoj kabale. Na osnovu tog iskustva, kroz njegovo promišljanje i pokušaj objašnjenja, rođena je nova kabala koju je uobličila safedska škola. Kabalisti do perioda afirmacije lurijanske kabale uglavnom su delovali povučeno, tipično mistički, kako Šolem kaže, ne naročito raspoloženi da šire svoje ideje izvan uskih kabalističkih krugova. Oni nisu imali interes da menjaju način narodnog jevrejskog života. Sve se to menja nastupanjem lurijanske kabale.

Raniji kabalisti su bili orijentisani na involutivno delovanje, odnosno u pravcu početka, izbegavajući mesijanske ideje i porive. Umesto na kraj sveta, bili su više usredsređeni na njegov početak, odnosno na povratak tom početku. Dakle, težili su povratku. Put napred značio je put nazad, u stanje prvobitnog sklada. Lurijanska kabala označila je preokret u misli mističara ka revolucionarnom prodoru unapred, usvajajući formulu zaključne faze svetskog procesa, forsiranje iskupljenja umesto dotadašnjeg stvaranja. To je pospešilo razvoj ideja o kreiranju istorijskih kriza i katastrofa, jurišanja napred. Za taj zaokret možemo reći da ima apokaliptički karakter. Šta bi to bilo ako ne utemeljenje formule novog doba, ali na jevrejski način, u skladu sa istorijskom misijom jevrejstva? To je idejna pretpostavka revolucionarnog mesijanstva, misaono gorivo moderne istorije. Naravno, nije to iz nebuha palo, nego se svakako oslanjalo na već postojeće kabalističke, gnostičke i hrišćanske smernice. Time se jevrejski duh spremio za novo vreme, ne samo da bude pasivan posmatrač koji se trudi da razume, nego aktivan činilac, smeštajući se u samo središte istorije. 

Proživljena trauma, preživljena katastrofa, može biti okidač revolucije. Iskupljenje je revolucija, revolucija je oslobođenje, ali je cena katastrofa. Tako da kada prizivamo slobodu, mi zapravo prizivamo katastrofu. Slobodarski duh je katastrofičan, apokaliptičan, sklon je milenarizmu. Katastrofa nagoveštava kraj sveta, a to je jedna od temeljnih pretpostavki judeo-hrišćanskih doktrina. Katastrofa i predstava o kraju sveta nalaze se u korenu mesijanstva. Ne podseća li nas sve to na motiv karte Kula? Teoretski može biti povučena paralela između katastrofičnog scenarija i krolijevskog eona Horusa, kao nosioca uništenja. Takođe, iz perspektive apokaliptičkog scenarija, eon Horusa je u svojim antinomijskim naznakama sličan opisu vladavine Antihrista u „Apokalipsi“. Tek bi u eonu boginje Maat (predstavlja ravnotežu, pravdu), koji proriče Krolijeva „Knjiga zakona“, a koji sledi nakon Horusovog eona, nastupilo doba slično onom koje se nagoveštava judeo-hrišćanskim doktrinama o postapokaliptičkom svetu, kada se povrati prvobitni sklad, kada bude stvoreno novo Nebo i nova Zemlja. Eon Maat podrazumeva ukidanje podele u ljudskom biću izazvanog stvaranjem zasebne seksualne prirode. Odnosno, kako to i Hrist najavljuje, u carstvu nebeskom neće biti ni muško, ni žensko, niti će biti ikakve suštinske razlike između njegovih stanovnika. To znači povratak čovečanstva u androgino stanje. Posledice izgona španskih Jevreja 1492. godine, naglašava Šolem, nisu bili ograničeni samo na njih, nego se ta trauma i svest o katastrofi širila po celoj jevrejskoj dijaspori tvoreći jedno novo raspoloženje. Taj proces je trajao čitavo jedno stoleće, proces čije su: 

„...nesagledive implikacije tek postepeno zahvatale sve dublje predele bitka. Taj proces je doprineo da apokaliptički i mesijanski elementi judaizma srastu s tradicionalnim aspektima kabale. Poslednja era postala je jednako važna kao i prva; umesto da se osvrću za osvitom povesti, bolje reći za metafizičkim događajima koji su mu prethodili, nova učenja su naglašavala završne faze kosmološkog procesa. Patos mesijanstva prožeo je novu kabalu i njene klasične izražajne forme na način potpuno stran Zoharu; između početka i kraja uspostavljena je veza.“ Geršom Šolem, isto, str. 225. 

Širenje takve duhovne atmosfere izazvalo je poplavu mesijanskih očekivanja, osećanja i zanosa. Kraj sveta je postao aktuelan. Kao i u slučaju izgona Adama i Eve iz rajskog vrta, tako i u jevrejskom slučaju, propast počinje progonstvom, ali ovoga puta propast sveta počinje progonstvom Jevreja. Kao što su to Adam i Noje bili odgovorni za sav živi svet na Zemlji, tako su i Jevreji, (posebno Mesija kojeg oni očekuju), odgovorni za celokupno čovečanstvo. Otud nije ni čudo što se upravo u jevrejskom narodu pojavio Isus Hrist sa univerzalnom misijom spasenja, ne samo Jevreja nego svekolikog čovečanstva do kraja vremena. Istovremeno, izvan jevrejstva, ako izuzmemo katastrofu vizantijskog kulturnog kruga koji je potpao pod osmanlijsku vlast, rađalo se novo doba. Otvarale su se nove perspektive za nastupanje zapadnog čoveka, na užas i žalost ostatka čovečanstva. Napredak novog doba širilo je ropstvo i smrt, i tako neprekidno od 1492. do današnjih dana. Paralelno s tim procesom snage jevrejstva su gradile sopstveni put, tj. put iskupljenja i okupljanja za centralni i konačni događaj a to je dolazak Mesije. Taj put prolazio je kroz razna iskušenja, raskole, jeresi, emancipaciju, pogrome, migraciju, holokaust, cionizam te formiranje države Izrael kao krune milenijumske želje jevrejskog naroda da se u slobodi konačno sabere u obećanoj zemlji. Ta težnja je imala posebno ubrzanje upravo potaknuta katastrofom iz 1492. To je stvorilo poseban mistički mentalitet na koji su idejne tendencije spoljašnjeg sveta svakako uticale, ali i koje su često bile pod uticajem jevrejskih mesijanskih ideja.