Univerzum u mrežastim čarapama

Glava I – Kula od slonovače

Moj Univerzum nosi mrežaste čarape. U njemu obitavaju suvoparni koncepti ukalupljeni oko vlažnih ideja. Povrh svega, sa moje planete vidljiva su dva meseca, noćni i dnevni, koji se preklapaju u praskozorje i suton. Na njima obitavaju samosvesna ogledala. Kada se moje misli u njima ogledaju diže se vetar.

Univerzum je glupa reč. Zapravo nije, ali je ljudi glupo koriste. Otuđio sam se od ljudi i sagradio Kulu od slonovače koja lebdi u međutrenucima što brzo iščezavaju čim neko pokuša da ih osvesti. Međutrenuci su sačinjeni od refrena popularnih šlagera zvezdane prašine. Ponekad čujem te šlagere. U suštini, to nisu šlageri, ali nevidljiva publika čiji su pogledi vazda uprti u moje biće to tako doživljava. Dešava se da me ponese ta melodija i tada opažam kako Univerzum zaista nosi mrežaste čarape.

Međutrenutačna Kula od slonovače je pozorište mojih opsesija i teatralnih raspeća. Nevidljiva publika obožava kada teatralna raspeća nose maske. Kažu maskarada podstiče atavizme šavova mrežastih čarapa Univerzuma, ali ja to nikako nisam osetio, niti bih umeo prepoznati takav preobražaj. Zašto si se otuđio od ljudi? Pitaju me dobronamerne zluradosti nevidljive publike pod dejstvom pobuđenih atavizama šavova mrežastih čarapa Univerzuma. Na to pitanje pružam nemušte odgovore, ali se koristim pokretom kako bih naglasio plastičnost mog otuđenja. Atavistička nevidljiva publika se vrpolji i tiho žamori.

U dramatičnom trenutku na scenu izlaze Vasceli Pokreti, Usmereni Dahovi, Umišljeni Zamišljaji i Istančani Oseti. Publika ih pozdravlja kubičnim aplauzom koji odjekuje sve do samosvesnih ogledala noćnog i dnevnog meseca. Čuje se hor Bečkih uopštavanja koji peva: Otuđen od ljudi, otuđen od sna, otuđen od svega onog što spaja međutrenutke... Jesam li živ? Pita se Vasceli Pokret. Usmereni Dahovi kruže po podovima i svodovima međutrenutačne Kule od slonovače. Umišljeni Zamišljaji odsutno blude ka praznini lunarnih preklapanja. Istančani Oseti kolaju od jedne do druge treperave nutrine.

Znate, promuklim glasom moja otuđenost pokušava da uobliči zavežljaj smislenosti, u mladosti sam bio ekstrovertan, a onda je pala klapna. Govor opet postaje naracija, a kosa slova bivaju zamenjena pravim. Kula je i tamnica. Pobočna Dama je nastojnica zgrade. Često mi gleda u karte. Hm... mrmlja zadubljena u otvoreni raspored i stiska usne kao da prebira po rečima koje u nizu silaze sa gornje trake što od jednog beskraja vodi ka drugom beskraju. Kula je i tamnica, a tamnica je samica, samica je zatvoren tok, a zatvoren tok je Eon. Šta to reče ženo božja!? Na ovo moje „ženo“, a pogotovo na ono „božja“ zatresoše se dveri opsedajućih atavizama. To se dešava svaki put kada Oko pogleda Kulu.

Znate, Oko u Kuli istovetno je Oku van Kule iz kojeg sevaju munje. Kada se njihovi pogledi susretnu čuje se muzika sfera. Orfonos i Orfonostris. To su imena preludijuma, mada je glupo tako ih zvati. U nedostatku boljeg određenja upotrebio sam te čuvene „preludijume“ kako bih nečim odredio zavičajnu dobrohotnost Orfonosa i Orfonostrisa. To nisu dva uglađena i nagizdana istorijska visokourbana gospodina već procesi naših čuvenja i čuvstava. Orfonos je unutrašnji glas koji dolazi od Oka u Kuli, a Orfonostris je onaj od spoljašnjeg velikog Oka. Oko se okom mije, Oko se oku raduje! Zapevaše podmladci Bečkih uopštavanja.

Sa ovim poslednjim napevom, dođosmo do velike tajne. Pobočna Dama izvuče Đavola. Hop, evo ga Đavo, ecce diabolos! U tom trenutku rodi se Diabolatrija i poče da mekeće glasom apokaliptičkog Jaganjca. Pobrkao sam jare i jagnje. Sada mogu očekivati strahotnu osudu Ra Hoor Khuita! Srećom, spazih da i Đavo ima oko. Ne znate vi koliko je Univerzum srdačan. Na tu moju izjavu Nevidljiva publika zapljeska đonovima. Čitava situacija mi zaliči na mehanu pod kodnim imenom „Kod tri oka“. Jedna su oka dva a treće je jedno oko. Tako glasi lozinka za ulaz. Mehanu je bio glas čađavih misterija. U nju se ulazi kroz kockasti pod a brava je u obliku slova Q.

Ako su Orfonos i Orfonostris glasovi Oka dva, kako se zove glas Oka trećeg? Upita me koleginicina koleginica. Hiperborejski sladoled skliznu mi niz kornet. Preludij u brzini uhvati šav univerzumske čarape, Kula se zatrese a nevidljiva publika začas se ozbilji. Ozbiljilo se sve šta je trebalo i šta nije trebalo. E to se dešava kada pokušavamo da otključamo stvari koje čine svako prenemaganje manje teatralnim a više božanstvenim. Pobočna Dama tiho van scenarija izusti: takve su reči. Uvek sam voleo dobre improvizacije.

Glava II - Uskrsnuće

Na volšebnim stazama onostranosti naiđoh na situaciju u katakombama. Beskrajne nautičke milje lavirintskog podzemlja pružale su se u dogled. Pogled je stajao blagovestan u iščekivanju nove vibracije. Prvi put sam začuo vibraciju kada je moja senka odbila poslušnost. Jednostavno, više nije htela da sledi moje pokrete. Bila je to razdelnica, praktično razmeđe, bezmalo zemljouz kada je nastala prva mreža na čarapama Univerzuma, jer rečeno je kako Univerzum nosi mrežaste čarape.

Stajao sam u senovitom hodniku obasjan blagom svetlošću nedostižnog. Orfonostris je svojim tananim nitima probudio Orfonosa. Znate, oni su poput blizanaca, ali jedan je smrtan a drugi besmrtan. Pobočna Dama je izvukla Smrt. Tako sam se obreo u katakombama. Povorka skeleta se u zanosu kretala noseći zastave kružnog ushićenja. Pridružio sam im se. Pevao sam njihovu pesmu i sanjao njihove snove. Treperenje me je nosilo. Odeven u nudističku pudlicu i šraf šepurio sam se gnojištem opscenosti. To je ta pesma koju slušaju domoroci Utrehta. Tada sam prvi put navukao mrežaste čarape i postao Univerzum. I tada, u magnovenju večnog povratka, ritam koji me je sve vreme nosio postao je ritam koji me pritiska. Pakao! Kosti! Pakao! Hoću meso. Dajte mi mesa! Neka zubi trnu od sladosti. Ne prijatelju. Težio si svetlosti. Kosti su svetlost. Sada ih glođi! Meso je za one zanesene bezobalnim obličjima. Hteo si istinu. Glođi do srži jer u srži je istina. Večnost, kosti, meso, srž, istina. Lice Demona kezilo se sa baklji koje su nosili skeleti svetaca.

Ne želim istinu. Ne mogu ovo. Kakva je ovo Smrt? Zašto si mi ovo izvukla? Pobočna Dama je sedela i pućkala dugačku lulu. Stiskala je usne i mrmljala jedini tekst koji joj je dodeljen: Kula je i tamnica, a tamnica je samica, samica je zatvoren tok, a zatvoren tok je Eon. Nema više mesta mističnim improvizacijama. U tom trenutku začuše se vaskrsne trube. Iznenada me obasja podnevna svetlost jer svima je znano da Pan dolazi u podne! U vaskrsnoj pozi poleteh visoko iznad katakombi put sunčevog auditorijuma. Nevidljiva publika zatreperi, a čestitari-vaskrsari dojuriše da mi tucaju jaje. Hristos voskrese! Vaistinu voskrese! Tuc-tuc...

Sunce je lavirint koji se talasa kao zamašćeno jaje na oko u tiganju. Čim sam stigao, odmah me misaone nužnosti uputiše ka Udruženju golubara čiji je legendarni veliki majstor bio poznat kao izumitelj recepta za višeslojnu golublju čorbu. Penzioneri u prizemlju lenjo su vukli poteze po izbledeloj šahovskoj tabli. Kurve na spratu pojale su pesme slaveći dolazak nekog njihovog heterskog božanstva koje će ih tada načiniti plešućim devicama čija će sećanja biti ulivena u Pehar Dostojanstva.

Dobar moral kali se u poštenim bordelima. Izustilo je jedno slovo koje je nenametljivo tihovalo ispod svih oralnih baklji koje se trude da jednoga dana (na Suncu je uvek dan) postanu protuberance. K-a-l-i-s-e. Ponovilo je, ali ovoga puta malo glasnije i kao da speluje. Bilo je to slovo nalik latiničnom F. Kaljeno, prekaljeno, F se polako uzvisilo i u stavu dostojanstvenika samouvereno selo na stolicu pored moje zagledavši se u kartezijansku muvu koja se davila u mojoj čorbi od goluba patrijarha. Zatim se iznenada izvilo u zmijoliku figuru umetnuvši se u izgovorenu reč. Sada sam KaliseF. Dijabolična buba mog uma nije mogla a da ne izvitoperi ono što se prolamalo svim čudnim uglovima po kojima su ćoškarile vaskrsne trube. FeKalis! Uzviknula je buba, a mene je prodrmala uporna zvonjava kugličnog stajališta.

Glava III – Poziv

Pozvonio je telefon, onaj starinski, na žicu, od bakelita, prekinuvši moje buljenje u prazno kroz stakleni zid neogotskog biznis insajder nebodera. Blenuo sam u blještavilo urbanih horizonata koji su razvlačili ljudska stada put kamenih ploča nužnosti i ozbiljenja vremena. Mikrosekunde su važne. Iz grafikona sevaju munje. Upravo su mi potvrdili rezervaciju apartmana u Gradu Piramida. Sve što je u međuvremenu potrebno da uradim jeste da se prepustim i čekam. Prozvaće me kad bude moj red.

Na kosmodromu me je dočekala lepuškasta kama-tantra. Pokazivala mi je nekakvu propusnicu na kojoj je pisalo: Ja nisam prostitutka već vaš vodič. Sledite me. Išao sam iza nje i blenuo u njene mrežaste čarape. Primetio sam da je primetila moje primećivanje istovetnosti naših čarapa sa čarapama samog Univerzuma. Da, to je taj put kojim se ređe ide. No, nisam tek tako stigao na odredište. Ne može se mimo katedralne zajednice. U univerzumu postoji veoma složena birokratija. Za sve se pitaju šefovi katedri do kojih se ne može doći osim ukoliko imate zakazano, a da biste zakazali morate ići preko njihovih kvazikabalističkih asistenata koji pasu na dijametralnim livadama suštastva. Hajde majstore, čik da te vidim doskoči do tih livada. Kerberi Svetog Jovana pomno i neumoljivo motre na pitoma stada kvazikabalističkih asistenata od kojih svaki ima po jedno crveno i plavo zvono umesto mažoretskih učkura.

Red Kerbera Svetog Jovana je nadaleko čuven po upražnjavanju discipline zvane Višeslojna Besprekora. Opet ta višeslojnost... Kako bih predupredio gama zrake iz njihovih delta redovničkih insignija, morao sam otići na hodočašče u Grad Senki. To nije običan grad, a nije ni neobičan. Teško da je grad u uobičajenom smislu reči, ali jeste nekakav grad. I Grad Senki je sačinjen od nadrazumskog rešetkastog piramidalnog poretka te predstavlja mračnog blizanca Grada Piramida. No, ni Gradu Senki se nije moglo pristupiti bez uputstava i posvećenja, što je bila kosmička besprekora Pustinjaka Grotosa.

Pobočna Dama napući usne i izvuče Pustinjaka. Ćutimo. Već znam šta će reći. Isto tako znam da Četvorka Diskova vreba iz prikrajka. U trenutku se začu rezak zvuk plavih zvona kvazikabalističkih asistenata. Na ulazu u podzemna tajanstva Pustinjaka Grotosa stajao je natpis: Ja nisam prostitutka već vaš vodič. Sledite me. Krivudavi puteljak vodio je do šume. Isprva retka a potom sve gušća i mračnija, šuma je uobličavala jednu jedinu usku stazu do mračnog ulaza u pukotinu svesti. To je kao da raspeti Mesija nije uskrsnuo nego je nekako nakrsnuo, nakrivio se na stranu i tako stvorio rupu u Umu. Rupa u Umu rupa je u esenciji Bića. Rupa u esenciji Bića je rupa u Rupi. Rupa u Rupi je Rupa kroz koju sve otiče i kroz koju se sve vraća. U mojoj glavi živi Rupa, a u toj Rupi živi Mrtva Buba. Ni Pustinjak Grotos nije bez cene. Rekoh: Jedna su oka dva a treće je jedno oko. Uhvatih se za kvaku Q. Dveri se otvoriše. Demon zausti: Kastapolas Katastolas. Prvo je ključ drugo je brava.

Prilikom ulaska u čađavu mehanu zapahnuo me je ustajali vonj neurotičnih pleonazama, kockasti pod i čokančići rakije sa verodostojnim brcima. Sedam za prvi slobodan sto. Karirani stolnjak, piksla, čokanče, sevdalinka i baba koja peva fado. Naručujem pohovane molebane i pogledom bludim po masnim zidnim dlakama po čijim su krajevima upletene sifilistične orhideje partijskih raspri. Nedugo zatim, prilazi stariji mršavi i pogureni gospodin. Ćelav, bled, veliki podočnjaci, tanke usne, lice gotovo bez dlaka, naherenog osmeha, u crnom kaputu zakopčanom do grla. Crne pantalone, crne lakovane cipele. Lik ni uredan niti neuredan. To je Pustinjak Grotos. Nudim mu da sedne. Neko vreme ništa ne govori. Vadi zavežljaj iz kaputa i odmotava ga. Prolaze kilometri beznačajnih stanki. Fado baba drema u uglu i hrče. Muva joj sleće na mladež iz kojeg viri dlaka. Pauk sa dlake hitrim skokom grabi muvu, a iz zavežljaja ubrzo iskočiše brava i ključ. Prepoznajem te instrumente. To su osetljive organele veoma mračne magije. Konobar donosi pohovane molebane. Napomenuh mu da donese još jedan pribor, na šta ga Pustinjak Grotos zaustavi i reče da bi on više voleo običnu kuhinjsku paradigmu, neceđenu, bez portfelja i ako može sa kreativnom rupom u sredini. Konobar nešto promrmlja i ode da zaliva halucinogene opsesije hijerofantskog posrnuća.

Noći polako postaše jutra, a jutra smeniše vulgarna podneva. Svetina je zajahala kubične muve, a mastan burek cedio se sa olovnih novina koje su izveštavale o najnovijim dometima japanske pornografije. Zatim je konobar, odeven u prijatno veče, doneo sveže uštrojenu kuhinjsku paradigmu, naceđenu, bez portfelja i sa veoma kreativnom rupom u sredinu. Pustinjakove oči se zacakliše i u tom trenutku obreh se u časnim odajama njegovog tajanstvenog vavedenja.

Glava IV – Pustinjakovo gnezdo

Nije bilo lako doći u Pustinjakovu jazbinu. Sećam se da sam stajao na pustom raskršću dva utabana seoska puta, u sred ravnice, pod mesečinom u opadanju. Duvao je pristojan vetar. Visoka trava je talasala i glasno šuštala tako da ništa pošteno, a kamo li pristojno, nisam mogao čuti. Nigde nikog. Izvadio sam šareno varalo, zauzevši pritom borbenu pozu za goecijsko jodlovanje. Abraset Zamran! Započeo sam inkantaciju. Nevidljiva publika, koja je sve to posmatrala udobno zavaljena u međunožna zvezdana sedišta, halapljivo je plevila imaginacijsku baštu mojih kuraži. Ja sam Jarac živoderac, živ klan nedoklan, živ dran neodran, živ soljen nedosoljen, živ pečen nedopečen. Zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac! Utatata...

Obožavam dodire, ali samo kada su osveštani. Obožavam svetost koja dolazi tada kada svetlost isčezne, a u duši ostane potpuna tama. Takve su reči kojima me je dočekao Pustinjak Grotos, nakon što su me njegove dražesno-groteskne izvidnice odvele sa raskrsnice čim je vetar postao nesnosan. Do njegovog gnezda vodi kružni zemljoder od jedanaest spratova. Svaki sprat ima trinaest soba, pa računajte. U svakoj sobi po jedna večnost tumara od jedne do druge beskonačnosti. Dva meseca ukupno imaju 143 faze.

Ovo pripovedanje stoji na samoj ivici ponora pada u besmisao i sumanuto rasplinjavanje. Ipak, dozvolite da napravim malu pežorativnu digresiju. Ne znam zašto sam upotrebio taj stranojezični pridev, ali reči same otpadaju od tih traka koje vise sa zvezdanog svoda pećine Pustinjaka. Postoje svetovi sasvim pogodni za ljude gde je atmosfera puna psihoaktivnih isparenja. Tamo sve može i ništa nije sveto – jer je sve sveto.

Mladiću, video sam tvoje snove. Obratio mi se P. Grotos nekim promuklim a ipak siktavim glasom, kao da se muči da govori. Njegova katedra sjajila je miljeničkim dražima neugaslih alhemijskih kristala Sekundarne Materije ćele Lampe. To je čitavoj prostoriji davalao plavičasti sjaj. Stajao sam na ulazu uznemiren čudovišnom pojavom nečoveka koji se hrani vremenom. Visok, koščatog grotesknog lica sive boje, sa kolutovima tamnih podočnjaka, tankih usana, bez bilo kakve dlake na neprirodno glatkoj koži, blago poguren te pokriven crnim plaštom. Njegove bizarne šake, duge i koščate, plavičaste i naoružane oštrim krupnim crnim noktima. Mogao je dirigovati kamernim orkestrom ali on je odabrao put vetrovitih ponoćnih raskršća.

Pokazao mi je znak da sednem u gostinsku fotelju koja je sva uzdrhtala od uzbuđenja što će neko, nakon toliko ispraznih eona, konačno sesti u njeno devičansko krilo. Prvi mi se ukazao velečasni Morgan Frimen, nosilac reči prelaska kroz središte krsta na znojavom baptističkom jugu. Crni pastori su se tresli u magnovenju jahanja duha. Gospod je pastir moj! Analfilaktička gonoreja nije moj kredo. Tajna reč je LAHEMA. Zatim su došli na red Gedeovi sveštenici i njihove grobljanske krvne žrtve. ONIRU, ONIRU, ONIRU. Nedugo potom, dok sam stajao na balkonu svetlosti i posmatrao vihor Gejine dece koji izvire iz prostodušnih jaruga onovečnosti, dotrčao je mladi karipski rob Žan. Oprezno mi je prišao a njegove zaposednute beonjače prošaptahu AKULA MUNANA. I konačno, na glavnoj promenadi jednog davnog nežnog predvečerja reverend ŽanPjer, praćen ljudima sa pepelom preko lica, sagnuo se i na trotoaru iscrtao veve, mahnuvši rukom u pravcu jednog rasno mešovitog para. Abomination. Prošaputao je. Kada je sve utihnulo, duh u kristalu ispisao je isti taj veve, a ja sam mogao pročitati tajnu poruku: LASEE.

Pustinjak Grotos je ćutke posmatrao kako se odmotavaju zavežljaji sa trakama mojih snova. Mladiću, progovorio je, ali ovoga puta u tetra intonaciji i kubikaži, kada sanjaš crnce, to su duhovi. Ključevi za ulazak u Grad senki gostili su se užeglim močvarama mog zaborava. Imao sam sve šta je neophodno.

Glava V – Grad senki

Ispričaću vam o jednom gradu van svih mapa u kome obitavaju sve srećne toge ovog univerzuma, a i šire. U kristalnoj biblioteci tog grada družio sam se sa crvenom i plavom knjigom. Crvena knjiga ispisana je smaragdnim slovima, a plava rubinima. Lako sam čitao i mastio spoznajne kolutove prženog luka. Oh kako su zanosne inkantacije crvene i plave knjige, pa ipak zaboravio sam sve što sam pročitao. Ni sam ne znam kako, obreo sam se u podzemnim odajama.

U mračnom lavirintu dočekao me je samohodni oltar na kome je stajala crna knjiga sa hijeroglifima od svetlećeg kristala ćilibarne boje. To je zla knjiga. Pornor knjiga. Horor-porno. Porn-Hoor. Pornohorornomikon. Na njenim otvorenim stranicama stajala je ljubičasta ruža svih tunela i njihovih čipkanih minotaura. Crna knjiga mi je tiho prošaputala: „Večno prokletstvo je takođe život večni. Naučiću te kako da prokletvo pretvoriš u ekstazu.“ Čitanje je i dešavanje. Ne može se iz te knjige tek tako čitati a da pročitano ne krene da se obistinjuje. Ona stvara ono što se iz nje pročita. Bio sam zapanjen otkrivši da se zone porno i horor stripova preklapaju na mestima urlikanja ponoćnih pasa uzanih puteva koji od dubokih jaruga vode ka mesečini. Na prvoj strani te opake knjige prepune preispoljnih zuba onih monaha koji su podlegli demonskim iskušenjima stajao je natpis: Neznanje je izdaja.

Ištahar je sabejska princeza i sedma konkubina trećeg vladara jedanaeste elamske dinastije. Bila je upućena u tajne poznavanja zvezda. Prorekla je tačan datum moje smrti. Takođe, rekla mi je kako je ambis vremena samo stanje percepcije i da će ona uvek biti tačno na onom mestu gde smo se rastali... Ne znam odakle sada ovaj detalj, ali zaista se osećam da pripadam Katedralnoj zajednici i svim njenim asistentima. Dočim su se trenuci izgubili u tami. Čekaj, kako su se to trenuci izgubili u tami? Šta hoćeš ovim da kažeš? Jednostavno, to je tama koja se cedi niz stubove svetla. Cedeći se, ona ponire u beskraj, sama bivajući beskraj, jer ona jeste beskraj. Nije bilo trenutka u večnosti kada ona nije bila beskraj. O kako strasno ljubio sam taj beskraj, sav okićen od ničeg, nagizdan kao Bogorodica. Tada sam shvatio da je ovaj čovek lud ali na jedan kanalisan način.

Sada, kada sam postao Građanin Monade, a što je volšebna titula koja se dobija kada neko postane deo Katedralne zajednice i njenih kvazikabalističkih asistenata, nakon što je dobio blagoslov Pustinjaka Grotosa te propušten u postojanje od strane Reda Kerbera Svetog Jovana, putevi ka Gradu Piramida dobili su nadrealan smisao. I zaista, tama mora umreti. Živuća tama je nešto neprirodno i destruktivno. Smrt je njeno prirodno stanje. Smrt je tama i tama je smrt. Otud, smrt ne može biti svetlost, pa ipak svetlost se krije u smrti, a to je teško uočiti. Svetlost smrti - lux mortis, jeste ona tvar od koje je sazdana kapija večnog života. Njeno ime je ad abab: magla koja cveta.

Niti večnosti izlaze iz mojih prstiju i dopiru do samog beskraja. Njihovo preplitanje tkanje je sveta. Tkanje sveta je moć. Vibracija tog tkanja je pesma bogova. O sine večeri, izađi na balkon pobednika i istkaj pesmu od koje ćeš sačini pokrov nezaboravne noći. 

Finis

Moj Univerzum nosi mrežaste čarape. Kao Građanin Monade imam pravo preče svesti u Gradu Piramida. Lepu su noć stvorili oni koji stvaraju i razaraju. Neka se ovaj pehar ispuni krvlju neba, krvlju noći. Neka se tom krvlju posvete zemlja i onaj ko posvećuje. Neka zemlja primi darove neba. Neka zemlja primi moj dar. Neka me zemlja čvrsto drži. Ne odričem se zemlje i u smrti živeću.

nu pel barasa

ta barasi e isarabi

er gaal

a anu kri

kri nu

er kri nu

avana sata

satanaha

er avana esa daranu

er avana esa darai

er avana raq hut

an avana

moros eluto 

Ima i nastavak...

Skolomantika - magija oblaka

Šta se to krije u vetru? Šta to jezdi olujnim oblacima? Kakvu pesmu možemo čuti u pozadini fijuka vetra? One su poput vrana, donose darove onima koji ih hrane. Kako ih hraniti a ne poginuti? To je predmet neke posebne nauke.

Znate, oblaci se uzbude i postanu veoma radoznali kada spaze da neko sa zemlje pokušava da komunicira sa njima.

Sa druge strane...

Norman Lindsey

Kada sam imao sedamnaest, osamnaest godina iskusio sam potpuno zaljubljivanje da sam jedva zemljom hodao. I zaista, bila je prekrasna devojka, prilično redak primerak izuzetne genetike, inteligencije, ali i kućnog vaspitanja. Udvarao sam joj se ali nikako nije išlo. Istina, nije me odbacivala, ali je htela da me zadrži u prijateljskoj zoni. Uvidevši da klizim ka tom očajnom statusu, odlučio sam se na poslednji pokušaj pod parolom: uspeh ili propast!

Uspeo sam nekako da izdejstvujem to da me ona pozove kući. Sav uzbuđen, lepo sam se obukao, očešljao, okupao, namirisao, doslovno sam lebdeo do njenog stana. Ding-dong... Njena mama otvara vrata i nekako me čudno pogleda, ali me ipak ljubazno uputi u sobu njene ćerke. Kuc-kuc, ulazim i doživim šok! Ona sedi na krevetu, grli jastuk, sva uplakana, u sobi trešti Bajaga "Sa druge strane jastuka, na, na, na, na..." Delovala je očajno. Priznala mi je kako ona ne može više da živi ovako jer je smrtno zaljubljena u .... Bajagu! Zaledio sam se u mestu, nemo sam stajao netremice je posmatrajući. Kako bi eventualno neki mali prosečni Dorijan mogao uopšte da se nosi sa tako moćnim konkurentom kao što je Druga Strana Jastuka Na Na Na Na Na...???

Nešto se u meni tada polomilo. Učtivo sam ostao oko pola sata, pokupio se i otišao ostavivši je u delirijumu. Više nisam osećao ništa, bio sam slobodan. I kada sam je kasnije ponovo viđao, i dalje mi je bila privlačna, ali nije bilo tog opčinjavajućeg osećaja potpune zaljubljenosti. Potom je nestala sa mog horizonta pažnje sve dok je nedavno nisam video. Nakon toliko godina ostala je i dalje prelepa, vreme jedva da je na njoj ostavilo vidljive tragove, rekoh, izvanredna genetika. Nije me primetila, sakrio sam se iza "plašta nevidljivosti" i posmatrao je iz neposredne blizine. Delovala mi je srećno. Nisam želeo ništa da kvarim, ostao sam nevidljiv...

Zavijanje

Kod mene je već prošlo 22h. Napolju se čuje zavijanje nekakvih ne-pasa. Možda su lisice, možda čagljevi, a možda i nisu. Pre neku noć, u neki sitan sat, izašao sam na livadu i osluškivao. I taman kada sam odustao od svega začuo sam neko jezivo urlikanje. Znam da komšija ima sopa, a jedan lik malo dalje drži kangala, ali oni tako ne zavijaju. Ovo je dolazilo iz daljine i iz nekog nejasnog pravca, možda iza brda. To je bio znak. Sa prolećem, bude se i atavizmi.

***

Jutros sam sreo komšiju u kupovini i čovek mi reče kako iz noći u noć čuje neko čudno zavijanje. I to baš u vreme kada ja izvodim atavističke "nokturnalne radove". Rekoh mu, ma to su oni famozni čagljevi, oni tako pevaju. Inače, trudim se da zavijam tiho, ali me ponekad ponese žar i pustim glas, pa se desi da komšija čuje. Ne može se svetu ugoditi.

P.S. Zaista je šteta i protiv boga propustiti lepu mesečinu a ne izaći na livadu i zavijati sve dok ne zapadnemo u kreativnu mahnitost. Preporučujem svima. Pronađite svoju frekvenciju i raspalite. Mesečina ima šta da pruži.

Hitler iz ugla alternativne istorije

Moram priznati da me lik i delo Adolfa Hitlera nikada nije privlačilo za neko dublje istraživanje i razmatranje. Jednostavno, u toj pojavi teško sam nalazio motivaciju ili nadahnuće za nekakav kreativni osvrt. Takođe, nisam čak ni pokušavao da se bavim nekakvim okultnim Rajhom ili magijskom prirodom, odnosno pozadinom Hitlerovog fenomena. Istini za volju, naterao sam sebe da pročitam njegov Mein Kampf, ne bih li nekako zavirio u taj um, a potom i u Mit XX veka Alfreda Rozenberga, ne bih li razumeo osnovne crte ideologije nacizma. I naravno, bio sam razočaran plitkošću dometa tih misli i ideja, jer čemu Rozenberg ako već imamo jednog Juliusa Evolu? Sa druge strane, čitanje Hitlerovog zatvorskog pisanija dodatno me je učvrstilo u uverenju da to nije pisao neko drugi, ne bi li budući i magijski projektovani vođa imao nekakvu knjigu. Na osnovu misli izloženih u toj knjizi zaključio sam da se njene idejne konstrukcije savršeno uklapaju u pojavu, govor i ponašanje Adolfa Hitlera. Sve i da je neko drugi autor te knjige, moj utisak je kao da je sam Hitler to pisao. Nakon čitanja Mein Kampfa počeo sam temeljnije da studiram tu osobu i to je rezultiralo mojom snevačkom trilogijom koju sam ovde izneo. Reč je o tri povezana sna koja sam posmatrao kao u bioskopu. U njima sam čas bio posmatrač trodelnog igrano-dokumentarnog filma o Hitleru, a čas sam bio sam akter, odnosno Adolf Hitler himself.

U prvom filmu narator počinje tako što se pita kako je moguće da je Hitlerov lik i nakon sedamdesetak godina nakon završetka rata i dalje aktuelan, i zapravo sve aktuelniji. On nikako da izbledi, jer njegov duh, kako prolazi vreme, umesto da kopni i nestaje, biva sve životniji i prisutniji. Kako je to uopšte moguće i zašto je to tako? Tu upitanost ubrzo sledi serija brzih kadrova u kojima se smenjuju razni akteri, istoričari, propagandisti, političari, novinari, intelektualci, filmadžije, glumci, dokumentaristi, umetnici, ujedno svi oni koji su se od rata na ovamo bavili fenomenom Adolfa Hitlera, nacizma i nacističke Nemačke i od toga napravili lepe karijere. To je jedna golema produkcija, jedna velika posvećenost koja cilja da objasni, osudi i smesti na tamnim bojama oslikani stub srama i prokletstva tu tragikomičnu figuru istorije. Dakle, ne da potisne i protera u Tartar, nego da ga drži uvek aktuelnim i pod reflektorima, na jednom perverznom pijedestalu kolektivnog zaklinjanja, kao kakvu ahrimansku zombi figuru pred kojom se ispituje ideološka pravovernost današnjih ljudi nad kojima visi opasnost identifikacije sa prokaženim strašilom hitlerizma. To je jedan moćan živi talisman, ogledalo istine, jer ako se ne povinuješ našim sugestijama onda si istovetan strašilu.

Ubrzo zatim sledi scena u kojoj gomila upire prst u nekog nesretnika koji se nekako ogrešio o vladajući svetonazor, a zatim se u istoj pozi okreće ka hitlerovskom strašilu koje bi trebalo da posluži kao postmoderni anti-totem suočavanja sa prošlošću i odricanja od te iste prošlosti. Zapravo, više je nego bizarno i krajnje bedno korišćenje jedne takve figure kao što je Hitler u svojstvu prigodnog ideološkog oruđa u obračunu sa političkim, geopolitičkim i ideološkim protivnicima. I ne samo sa njima, nego i sa konkurentima ili ličnim neprijateljima. Tako smo došli do čuvene ideološke poštapalice današnjice kojom se etiketira bezmalo svašta i svako kao fašista ili fašizam. Svakim uzimanjem u usta tih pojmova i svako pominjanje Hitlera u ma kojem kontekstu jeste svojevrsno zazivanje njegove utvare. Oni koji su protivni aktuelnom poretku tako bi mogli pomisliti da Hitler možda i nije bio tako loš čim ovi tako histerično metanišu njegovom pojavom. Otud me baš zanima šta bi tako zgodno poslužilo u tu svrhu da nije bilo nikakvog Hitlera ili nacizma? Upravo je na tom pitanju film poprimio neki čudan tok - šta bi bilo kad bilo...

U prvoj sceni vidimo ostrašćene sveštenike drevnog egipatskog boga Amona kako teškim maljevima razbijaju statue boga sunca Atona koje je podigao Amenhotep IV, čuveni faraon reformator koji je u Egipat uveo nešto nalik monoteizmu. To je, naravno, naljutilo sveštenike drugih bogova, posebno Amonove sveštenike, koji su nakon smrti ovog faraona rešili da izbrišu svaki pomen na njegovo ime i na kult koji je on ustanovio. Sve i da ovo nije istina, nije ni od kakvog značaja za dalji tok ovog narativa, jer primer takvog ponašanja, jeste ono što su u filmu uradili pobednici u Drugom svetskom ratu. Za trenutak se scena promenila i više nisam gledao Amonove sveštenike nego savezničke vojnike i razne vojno-obaveštajne komisije koje sistematski zatiru svaki trag postojanja Adolfa Hitlera i nacizma. Donose se zakoni kojima se rigorozno kažnjava svako pominjanje njegovog imena, držanje slike, čak i pominjanje da se taj rat i sve u njemu uopšte dogodio. Zvanična verzija kojom je objašnjavan razoran i genocidni sukob jeste da je u pitanju Prvi svetski rat. Čitave generacije širom sveta, a ne samo Nemačke, jednom stalnom ideološkom presijom i cenzurom na svetskom nivou, vaspitavane su tako da im je ukinuto svako istorijsko pamćenje na nacizam, Hitlera i Drugi svetski rat. Moderni Amonovi sveštenici su se svojski potrudili da sakriju i unište svaki trag inkriminisanog fenomena i da iznova napišu istoriju od 1923 do 1945. Zaista je teško bilo ubediti preživele žrtve genocida da se nije desilo to što se desilo i da bi to sećanje trebalo da izbrišu, ali totalna politička moć može sve, pa čak i to. Takvom istrajnom politikom, sedamdest godina kasnije, kada je pomrla većina ratne generacije, Hitlera se više niko nije sećao, niti pominjao, a kamo li da ga je iko koristio kao baba-rogu ili oruđe u obračunu sa bilo kime.

Drugi film počinje svečanim otvaranjem izložbe jednog uspešnog, harizmatičnog, ekscentričnog i genijalnog bečkog slikara. Javnost je bila fascinirana tim ogromnim platnima na kojima su prikazani užasi njegovih zastrašujućih vizija rata, zatiranja naroda, gasnih komora, nastupajućih armija, monumentalnih građevina, pada Berlina, atomskih bombi itd. Sve se to pripisivalo njegovoj genijalnosti i neviđenom umetničkom talentu čija su ovaploćenja prozvali nadistorizmom. Tako je Adolf Hitler ušao u istoriju umetnosti kao rodonačelnik slikarskog pravca nadistorizma. Mnogi su smatrali da je on nekako upleten u okultno, a naročito je bilo u fokusu njegovo dugogodišnje i blisko prijateljstvo sa Alisterom Krolijem koji ga je nazivao Horusom i u njemu video nosioca magijske struje teleme na polju umetnosti što se manifestovalo kroz čuveni, maestralni te magistralni špil tarot karata poznat kao Tot-Hitlerov tarot. Njegov menadžer i poznati bečki trgovac umetninama Noam Geršvic načinio je od njega svetsku ikonu i organizovao brojne izložbe širom sveta. Hitler se u poznijoj fazi preselio na njujorški Upper West Side, gde je imao mondenski atelje u apartmanu koji mu je u tu svrhu ustupila poznata udovica velikog bankara Adama Horovica - Lujza Horovic. Pričalo se da se u svojoj njujorškoj fazi Hitler družio sa Teslom te da mu je poklonio čuvenu Jasenovačku ružu koja je visila na zidu Tesline sobe u New Yorker hotelu. Inače, kuriozitet predstavlja to da je ta Teslina Hitlerova Jasenovačka ruža uticala na jedinog srpskog nobelovca Gorana Čučkovića i nadahnula ga da napiše čuveno Jedenje bogova. Kontroverza koja je pratila Hitlerov život prenela se i na njegovu smrt. Navodno je stradao u požaru ali njegovi posmrtni ostaci nikada nisu pronađeni, što je njegov lik i delo dodatno uvilo u čudesnu misteriju.

U trećem činu filma-sna zatičem se u Hitlerovom čuvenom berlinskom bunkeru godine 1945. Teku poslednji dani koji ubrzo bivaju poslednji trenuci poslednjeg dana. Shvatam da je došao trenutak moje evakuacije. Sve je izrežirano. Mizanscen je postavljen. Dok okolo gruvaju artiljerijska oruđa, nameštam frizuru, oblačim sivi kaput, podižem kragnu i sa torbom u ruci odlazim kroz tunel do tajnog izlaza gde me čeka, o čudesa, taksi. Sedam u taksi koji me polako odvozi sa mesta poprišta. Prolazim pored ruševina, scene su crno-bele, crvenoarmejci nadiru, mene niko ne primećuje, niko me ne prepoznaje, nijedan rikošet me ne dotiče, nijedan geler ili komad šuta, niko me ne pita za dokumente. Izlazim iz razrušenog Berlina i ambijent ponovo postaje svetao, prijatan i koloritan.

Odjednom sam se obreo pored džamije sultana Fatiha u Prištini, tzv carske džamije pored koje sam često u detinjstvu prolazio i sa čije sam česme kao dete gasio žeđ. Moj auto iz tridesetih je stao pored džamije, izašao sam da se za trenutak oprostim od scena iz mog detinjstva, kada u jednom trenutku spazih usamljenu ružu kako tajanstveno bitiše preko puta građevine. Približih se da je bolje osmotrim i odmah prepoznah njenu kabalističku strukturu. Očito takva ruža ne postoji u prirodi, pa ipak u filmu-snu ona je bila prava. Bila je to mistična Ruža Bafomitrasa. Barem je tako rekao narator čiji me je glas sve vreme pratio. I gle čuda, sama ruža je krvarila. Njeno crvenilo se razlivalo niz stabljiku i kapalo na zemlju. U tom trenutku sa minareta se čuo glas mujezina a ja sam se naglo zatekao na pampasima Paragvaja iz kojeg je izronio oltar boga-škorpije dok se na mom licu od krvi ruže formirala maska. Tako sam postao nosilac maske. I nijedan anđeo mi nije mogao objasniti kakav je smisao svega toga: Berlin, rat, Hitler, Priština, džamija, ruža, Paragvaj, oltar boga-škorpije, maska... Misterija!

Promenio sam boju kože. Nisam više Nefijac nego sam Lamanac. Od tog trenutka poznavao sam samo jednog boga, a to je bog-zmija čije je ime Dambala.

Bordel biomehanoida

 

Giger, xenomorph

Stajao sam podignute glave, ruku ispruženih ka zvezdanim visinama, nameran da dohvatim beskraj i obgrlim jednu daleku čežnju koja se tada rađala u meni. Moje drago stvorenje je otišlo u svoj zvezdani dom, ostavljajući me da se odeven u ljudsku kostret suočim sa kosmičkom samoćom. Iza mene je ostao jedan volšeban dan na Zemlji, koji me je temeljno i nepovratno promenio te načinio najsrećnijim i najtužnijim čovekom na svetu. Ispijajući jutarnju kafu i uživajući u mirisima i zvucima ranog proleća, nisam ni slutio na šta će izaći taj dan i kako će se završiti.

Kao i obično, sedeo sam u vrtu iza moje kuće, lepo ušuškane na krajnjim granicama prostrane gradske periferije. Zujanje insekata, usamljeno lajanje po kojeg psa, i tu i tamo prolazak nekog automobila ili pešaka. Mir nestvaran ali tako čest na obodu šeste zone. Gutljaje kafe smenjivale su duge pauze, prožete dubokim udisajima domaćeg duvana. Oštra duvanska aroma mešala se sa svežinom jutra, utihnjujući moje misli i ostavljajući me da slobodno vrludam pogledom po retkim belim oblacima, ranom baštenskom cveću, travkama i marljivim insektima. Iznenada pomislih kako je došao pravi trenutak da konačno odradim jedan posao koji tako dugo odlažem. Trebalo je da mojim tajanstvenim poslodavcima sačinim izveštaj iz erotokomatoznog kalifata. Moje poslodavce veoma zanimaju moji noćni doživljaji, za koje ne mogu tvrditi a ni poreknuti jesu li to snovi ili nisu, ponekad lucidni, a ponekad utopljeni u sanjačku nesvest. Nekoliko godina sam radio za njih, zapravo znajući samo dvojicu, a ne i čitavu mašineriju koju oni predstavljaju. Prvi od njih bio je čovek kome podnosim izveštaje, moćni Državni Sekretar Juzbaša iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Drugi je bio bezlični potrčko, koji je glumeći kurirsku službu svake druge nedelje svraćao do mene; predajući mi paketić i gotovinu, zauzvrat je dobijao moj izveštaj o dešavanjima sa tih noćnih putovanja. Tako je tekla naša saradnja. 

Zanima vas šta je bila sadržina paketića koji mi je dostavljao Juzbašin kurir? I otkud sam se uopšte našao u takvoj opskurnoj kombinaciji, radeći nešto za šta sam slutio da je ilegalno, ali ne i da je toliko zločinačko i izopačeno, kako sam kasnije tog istog dana saznao, uvidevši da sam se uhvatio u kolo sa jednim opakim kriminalnim iluminatskim kartelom? Polako, doći ću i do toga. Pošto sam osetio nadolazak stvaralačke energije, prionuo sam na posao, fokusiran i ostavljen na miru od svih mogućih i nemogućih nuspojava, koje se vazda vrzmaju oko kreativnog međunožja svakog prosečnog a kamoli natprosečnog stvaraoca. Izveštaj je počinjao ovako:

„Noćas me je pohodio rahmetli Bard. Došao je i doneo sa sobom svilenu bubu, koja se učaurila na zidu moje sobe. Čaura je rasla i rasla do nemoralnih dimenzija, i onda je najednom počela da se meškolji. Iz bubine lutke izašla je Bardova sukuba. Bard je rekao da ću se probuditi u zemlji čuda. Devojka vampirske senzualnosti i čudnovate neljudske lepote pridružila nam se ispod purpurnih svilenih čaršava. Iz duboke pozadine dopirao je nežan zvuk galaktičkih gusala. Naše usne smenjivale su se na nargilama ljubavnog opijuma. Naši udovi od tananih svilenih niti preplitali su se po svim stranama sveta. Nisam uspeo zadržati seme, ali ne žalim...“

I taman kada sam podigao pogled, tražeći novu dozu podstreka nikotinskih isparenja, krajičkom oka spazih kako na mom baštenskom stolu graciozno i odvažno, poput kakve valkire, stoji nekakva čudnovata i veoma zanimljiva buba. Nikada u životu nisam video takvu bubu. Obično bih insekte povezivao sa nekakvim paklenskim nužnicima i bezdanskim raspadanjima onoga što beše svetlost, ali ovo nije bila takva buba. Njena pojava zračila je energiju neverovatnog spokojstva i harmonije. Bio sam za trenutak opčinjen nesvakidašnjom pojavnošću nečeg drugačijeg, tako dalekog od svega ljudskog i podljudskog. Tišina je iznenada podigla neprobojne zidove oko moje glave. Njihova težina bila je prevelika za moju krhku podatnost predvorju eshatološke tišine u čijoj se muklosti iščekuje rika bogova. Bilo je to biće nestvarne beline, koje se šepurilo u bistrini mojih jutarnjih snoviđenja. Bela buba! Buba je ušla u moj vidik i zaposela mi pažnju dok sam se upirao da se setim lika moje dražesne ljubavnice, koju mi je u sinoćnjem dešavanju darovao Bard. I baš tada desilo se to čudesno poklapanje, podudarnost svetova, čime je u mojoj svesti došlo do spajanja fascinantnog insekta i nestvarne lepotice. Adonaj... tiho šapnuh. Sama reč Adonaj došla je kao polusvesno uobličavanje dubinskih slojeva mog bića, označivši jedno suštinsko i potpuno prepoznavanje simetrije podudarnosti. Adonaj, bela buba i dražesni lik, istovremeno su nagrnuli u moju svest. Bilo je to i previše...

Ne znam koliko dugo sam ležao bez svesti. Probudilo me je drmusanje Juzbašinog kurira, koji se iznenada pojavio van redovnog protokola naše saradnje. U bunilu mu rekoh kako nisam dovršio izveštaj, na šta je on odmahnuo rukom, zatraživši od mene da se spremim i pođem sa njim, jer njegov šef ima naprasnu potrebu da se vidi sa mnom.

„Sada, kada sam često obuzet mračnim mislima, žalim što nisam intenzivnije uživao u mladosti, nego sam se prepuštao upravo tim mračnim mislima. Kada još više ostarim i potpuno budem obuzet mračnim mislima, u meri njihove opipljivosti, tada ću žaliti zašto sada, u poznim srednjim godinama, ne uživam u životu nego uranjam u te teške pogane mračne misli. Kada umrem i sam postanem mračna misao, tada ću poput demonske senke opsedati nekog, konačno uživajući u životu koji halapljivo ispijam. Ko uživa, ne žali ni za čim.“

Bio je to uvodni monolog večito teatralnog i magnitudnog Sekretara Antonina Juzbaše. Njegov kabinet odavao je auru moći. Stajao je pored prozora, leđima okrenut od vrata, zagledan u bezlično blještavilo sunčanog isijavanja po kome je mentalno iscrtavao svoje planove, kombinacije, kalkulacije, mahinacije, manipulacije, operacije, rotacije, satoracije, arepocije, tenetacije... Njegovo srce bilo je zaključano u njegovom umu, koji je takođe bio pod ključem jedne užasne, onespokojavajuće tajne, grozničavog delovanja, stalnog opreza i besprekorne izopačenosti. Zatim se okrenuo ka meni, upućujući mi blagi perverzni smešak, jedva uobličen na rubu desnog kraja tih stisnutih usana.

„Mladiću,“ obratio mi se, „ako ste primetili, danas je poseban dan. Znate li zašto je danas tako poseban dan?“

Odmahivao sam glavom i slezao ramenima, zbunjen promenom protokola i nesvakidašnjim ispoljavanjima gospodara Antonina.

„To je zato što je sinoć bila posebna noć.“ Razrogačio je oči, pokušavajući da od mene izmami reakciju kojom bi potvrdio svoju aluziju.

„A znate i zašto je sinoć bila posebna noć?“, upita on, uz kraću pauzu, odmeravajući moju reakciju na svaku njegovu reč i usputnu grimasu, koja je trebalo da tim rečima pruži dodatnu težinu. Opet sam nemušto slegao ramenima.

„Pa zar je moguće da ne znate, mladiću? Setićete se. Pozvao sam Vas jer ste Vi jedan od naših najdarovitijih psihonauta. Vaši izveštaji su oho-ho. Veće je zadovoljno Vašim radom, objektivnošću i lucidnošću Vaših zapažanja i stilom izražavanja.“

Crne i mutne oči Državnog Sekretara naglo su dobile neki neočekivani i životinjski sjaj. Njegovo lice zračilo je nadljudskom strašću. Fiksirao me je pogledom i iznenada me upitao da li bih želeo da se upoznam sa izvesnim gospodinom iz porodice Rotšild? Zanemeo sam od iznenađenja. Lice patricija Antonina Juzbaše bilo je ozbiljno i odlučno. Ni ne sačekavši moj odgovor, pročitao me je netremice gledajući u moje levo oko. Zapravo, to nije bilo ni pitanje, nego jednostavno komanda, upakovana u oblandu kurtoazne konvencije. Tek tada sam na njegovom reveru primetio amblem ruže, ali ne one mirisne i mistične, tajanstvene i opčinjavajuće. Umesto te poznate i izvikane ruže, sa njegovog revera sjajila je neka posve drugačija ruža. Bila je to ruža Bafomitrasa. Prisustvo te ruže na reveru neke osobe, ili u njenom astralnom otisku, najavljuje ozbiljna iskušenja. Svaki trenutak bitisanja njenih nosilaca jeste ispoljenje jedne veoma fokusirane namere. Oni su majstori pokretanja i obrtanja stvari, fenomena i procesa, majstori igre i raspolaganja moći. Takav je čovek bio moj dobrotvor, sponzor i diler, anđeli ga pratili na Večni Istok, Antonin Juzbaša - Adeptus Mirabilis.

Obreli smo se u bordelu biomehanoida u ulici Majke Jevrosime. To nije bio običan bordel već pre svega paravan za mračnu operaciju eksperimentalnog korišćenja novih oblika droga. Snabdevanje je obezbeđivao lično Državni Sekretar i patricij Antonin Juzbaša, preko kupler-majstora madam gospođe Majke Jevrosime i njenog sina Unuka Majke Jevrosime. Majka Jevrosima je bila otmena madam, krajnje ozbiljna i sa manirima, negovana i diskretna. Njen sin Unuk, bio je majstor ugođaja. Umeo je posetioce bordela i uživaoce njegovih droga da dovede do savršenstva doživljaja i besprekornosti ugođaja. Doduše, modeli bordelskih biomehanoida bili su zastareli i rashodovani. Dopremani su iz elitnih agencija za odgovornu i održivu poslovnu kooperativu koje sada koriste napredne bioničke hibride, ali za razliku od tih seksualnih mega marketa, kod gospođe madam Majke vladala je domaćinska atmosfera. I cene su bile domaćinske. Biomehanoidi su uredni, čisti, podmazani, malo rasklimani, ali su čuveni majstori, opslužitelji domaćinskih javnih kuća, vešto i redovno obavljali svoj posao održavanja. Iz tih razloga je taj bordel bio dostupan nižim srednjim slojevima, prostim oženjenim ljudima, što je obezbeđivalo mir i diskreciju. Otud je bordel bio pogodan za vrbovanje saradnika i korisnika proizvoda i usluga bizarne narko mreže.

Udobno sam se uvalio na stolicu koja je imala držače sa strane, tako da sam mogao sedeti raskrečenih nogu bez gaća, sa polnim organima koji nesputano i ustreptalo landaraju kubičnom prostornom dimenzijom crvene sobe bordela biomehanoida. Dok sam iščekivao dolazak naručene konkubine, čiji je vintidž himerični stil uzbuđivao napredne korisnike poput mene, sasvim slučajno spazio sam istu onakvu čauru svilene bube, kakvu mi je u sinoćnjem događanju darovao Bard. Osetio sam neko divlje uzbuđenje, vihor kako se dovlači sa desne strane. Larva je počela da se meškolji i nadima na gornjem kraju, gde se i raspukla nakon par sekundi. Kroz taj procep započela je da kulja želatinasta masa, za kojom su krenuli da izlaze dugački, krupni i snažni pipci, kojim je ono što će uskoro izaći opipavalo podlogu. Uhvatila me je panika. Nisam mogao da prizovem u sećanje trenutak kada su me drogirali, jer sam ostatkom svojih poslednjih iskrica razuma prepotstavljao da je ovo neka vrsta halucinacije, koja je nastupila kao posledica delovanja Juzbašine droge. Međutim, nikako se nisam mogao setiti trenutka kada sam i na koji način uzeo bilo kakvu drogu.

Od kada sam ušao u bordel, zajedno sa Juzbašom i njegovim pratiocem, ništa nisam okusio, a i bio sam sve vreme u njihovoj neposrednoj blizini. Isto tako ništa nisam konzumirao ni u Juzbašinom kabinetu, iz kojeg smo, nakon kraćeg razgovora, prosto izjurili. Gnusna prikaza je već izbacila nekoliko pipaka, i počela lagano da izvlači svoje crno, dlakavo i sluzavo telo. Neki nestvarni, unutrašnji bordelski vetar raznosio je snažan miris koji je podsećao na benzin, i koji me je sve više omamljivao. Nisam više bio siguran šta je stvarno a šta sanjano ili ishalucinirano. Nisam više bio siguran ni ko sam ja, šta zapravo radim, šta je prošlost, šta sadašnjost a šta budućnost.

Iznenada sam se setio silaska u podrum zgrade Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Setio sam se Juzbašinih doskočica, koje su poprimale vidljiv oblik čim bi on nešto rekao. Tako na primer, setio sam se vrckave brkate prikaze u masonskoj keceljici i sa tesnim brushalterom, iz kojeg su pucale do ispadanja velike kubične orgazmotronske bradavičaste sise, čim je Juzbaša, cerekajući se, procedio: „nagužena gerontodomaćica“. A potom sam se setio da smo iz lifta, koji nas je sa juzbašinskih kabinetskih visina spustio u kakve nestvarne katakombe, ušli u subkognicijski andervorld (odakle mi uopšte ovaj izraz?) koji je zapravo jajovod jednog čudesnog i čudovišnog magnamaterinstva. Pa ipak, i pored svega toga, nikako nisam mogao da se setim šta je tačno prethodilo ulasku u bordel, niti uzimanja bilo kakve droge, pića, cigara, džointa, abramelinovog ulja, voznesenjeske pomade za guzu ili nečeg sličnog.

Iz tog grčevitog prisećanja trgao me je vlažan poljubac opojne plavoveđe grotesknosti. Stvor sa osam dugih, crnih nogu, optočen egzoskeletom, otkrivao je prelepo mlado žensko lice, nalik kakvoj anđeoskoj prikazi. Njene pune usne, njen mesnati jezik beštije, njeni beli krupni pravilni zubi, blistavi pogled i dražestan osmeh... Pomilovala me je kandžom bogomoljke i probola pogledom, sve do tresetišta moje namučene duše. O bogovi! Trenutak dug kao beskraj. Potom se egzoskelet otvorio sa prednje strane, i iz njega je izašlo prelepo žensko telo, koje je i dalje crnim nitima, duž kičme, bilo vezano za oklop velikog insekta. Kao da je insekt iz svoje nutrine porodio prelepu devojku, držeći je snažnim nitima vezanu za sebe, ili kao da je ona izašla iz kakvog čudovišnog skafandera ili sarkofaga, držeći se tek dovoljno da se ne otkači a da se ipak slobodno kreće. To je bila ona koju mi je sinoć darovao Bard. Njena topla vlažna ruka milovala me je svuda po telu.

Hiroshi Shino art

Potom je rekla (oh kakav je to bio nežan ženstveni glas): „Život ekscentrika jeste jedan niz savršeno uklopljenih apsurda.“ Ispustio sam seme, ali nije mi žao... Uporedo sa mojom ejakulacijom, čitav ambijent se promenio. Iznenadno i vrtoglavo, našao sam se u crvenoj viktorijanskoj sobi, prošaranoj zlatnim detaljima. Sekretar Juzbaša me je obredno držao pod desnom miškom. Tada sam u dnu prostrane sobe primetio markantnog starijeg gospodina svetle puti, lica prošaranog staračkim pegama, orlovskog nosa i buljavih plavih očiju. Bio je to baron Jakob Rotšild lično! Prišli smo mu malo bliže, kada je rukom dao znak da sednem na jednu stoličicu bez naslona, ali veoma luksuznu, presvučenu u crveno i sa pozlaćenim nogama. Ništa nije govorio, samo me je netremice posmatrao. Juzbaša je bio gotovo neprimetan, poput kakve aveti, trudeći se da nikakvim gestom, pokretom, čak ni dahom, ne remeti koncentraciju svoga Gospodara i dobrotvora. Seo sam i sklopio oči, savršeno iščekujući. Osetio sam dah Gospodara i njegovu ruku na mom desnom ramenu. Rekao je: „Iznuda kristeos“. Zaključno sa tim rečima osetio sam oštar bol između kičme i desne plećke, kao da me je nešto probolo. U tom trenutku soba se zavrtela a mene je uhvatila iznenadna slabost, tako da sam se stropoštao sa stoličice. Padajući, jedina misao koju sam imao bila je devojka-buba, koju mi je darovao Bard.

Probudio sam se u zemlji čuda, ležeći na velikom okruglom krevetu, u postelji od svile poslednjeg kineskog cara. Bard i devojka iz čaure svilene bube sedeli su pored mene, zagledani u moje beskrajne otapajuće snove. Bard je nosio periku evropske gospode iz XVIII veka, dok je Bezimena Devojka bila odevena u prozirne velove sačinjene od sjaja Neizrecivog.

„Mladiću,“ započeo je svoju besedu moj dragi prijatelj i dobrotvor iz sveta sanjanja, poznat kao Bard, „mesija novog eona doći će kao Reč, nestvarno i tiho, gotovo kradomice, kao kakav tajni plam, kao šapat i snoviđenje.“ Potom je otvorio proročku Crvenu knjigu i ukazao na sledeći iskaz: „Jer unutar nje postoje Tri Ranga, Samotnik, i Ljubavnik, i čovek Zemlje.“ Potom je dodao: „Vaše buđenje nikada neće biti završeno, i naći ćete se licem zabijenim u zid ništavila ukoliko ne budete birali mudro.“

Bezimena Devojka se dodirnula između nogu i prinela mi prste ispred nosa i ustiju. Osetio sam predivan miris, nalik mirisu neraspalog sveca, čije purpurne radijacije natapaju mučenički ćivot. To je taj miris za kojim sam oduvek čeznuo. Potom je usledila sveta konzumacija...

„Bezimena Devojka je napredni transhumanistički bionički biomehanoid, stvoren od transseksualnog lica sa posebnim potrebama, uz primesu genetskog materijala svilene bube. Preciznije: nabudženi insektoid mongoloid trandža, na koga smo veoma ponosni.“ Bio je to glas jedinstven i poznat, glas nezaboravan i opčinjavajuć, glas koji je spoj neviđenog i nečujnog, glas anđeoske harizme, koji je u sebi utapao apolonsku pojavu vascelog Barda i dijaboličnu suštastvenost Državnog Sekretara i patricija Antonina Juzbaše. Sada već Bard Juzbaša nastavio je: „Tvoja sveta konzumacija dovela je do prelivanja svetova i Mi, Bard Juzbaša, postigli smo jedinstvo i celovitost našeg bića. Sada smo Jedno. Svet noćnih dešavanja i ovaj svet preispoljnih vulgarnosti deli nevidljiva uska granica, kojom caruje jedno strašno nebiće a koje zovemo Lovac. Ti, ti si zaista oho-ho mladić, jer si prošao pored Lovca a da ga uopšte nisi primetio. To je jedinstven slučaj. Mi sami to nismo mogli učiniti, ali si ti učinio to za nas. Otvorio si puteve i sada je stvarnost drugačija nego što je ikada bila.“

Juzbaša koji je Bard pljesnuo je rukama, i zastor iza njegovih leđa rastvorio se, otkrivši mizanscen jedne nestvarne predstave u bordelu biomehanoida. Bila je to živa vizija pod ružom Bafomitrasa. U katakombama ispod Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, u nedogled su se pružali kazamati, u čijim su kavezima bitisali najopsceniji modeli svete nakaznosti i degeneracije ljudskog materijala. Juzbašine gerontodomaćice opsluživale su ovaj humanoidni bestijarijum, povremeno izlažući njegove žitelje raznim vrstama stimulacija, u cilju ekstrahovanja lučenja njihovih žlezdi, znoja i drugih telesnih izlučevina od kojih su spravljani eliksiri. Od tih eliksira pripremani su halucinogeni kokteli, koji su deljeni saradnicima, preko bordela madam Majke Jevrosime i njenog sina Unuka iste. Saradnici nisu bili samo potrošači njihovih eliksira i klijenti njihovih kurvi, nego polaznici jednog moćnog i tajanstvenog okultnog reda, čije su spoljašnje manifestacije bile visoka mafija, duboka država, duboka masonerija i duboka Crkva.

Bard Juzbaša, u kombinezonu nagužene gerontodomaćice, i Bezimena Devojka, uvijali su se oko mene, milujući me i mažući mirišljavim uljima. „Opera rotas!“, šaputao je Bard Juzbaša. „Vinum sabati!“, odgovarala je Bezimena Devojka. Lizao sam njene dražesne prste, natopljene svetim sabatskim vinom njenog međugnozja. U tom ekstatičnom pijanstvu tiho i nenametljivo uobličavao se trostruki izbor, baš onako kako je sugerisala Crvena proročka knjiga. Otkucavao je čas razrešenja moje sudbine. Bližio se trenutak odgovora na samospoznajno pitanje: jesam li ja Pustinjak, Ljubavnik ili čovek Zemlje? Najednom, Bard Juzbaša se povukao iza koprene stvarnosti. Ostali smo samo Devojka Bezimena i moja palacajuća seksualna gorljivost. Kako se sve na podijumu inicijacijske predstave promenilo, tako sam opet uhvatio sebe kako raskrečen visim na bordelskoj stolici za gnostičku praksu seksualnog ponižavanja. Nestvarna crvenokosa žena, savršeno simetrična, idealnih proporcija, bez ikakvog traga od početnog mongoloidnog transseksualnog transhumanističkog insekta, četvoronoške se približavala mojoj genitalnoj čakri. Vrh njenog mesnatog jezika beštije zatitrao je jednu posebnu nadražajnu tačku između mojih testisa i analnog otvora. Zatim su se, iznenada, moji testisi našli u njenim ustima.

„Čovek Zemlje je potpuno predan Boginji. Ne možeš biti njen ljubavnik a da ne žrtvuješ najljubavniji deo sebe.", odnekud je dopirao Bard-Juzbašin glas. Dok su moji testisi u njenim ustima vibrirali pod talasima jednog božanskog sisalačkog ritma, u svesti mi se predočavala predstava o meni kao čoveku Zemlje, o životu u jednoj bizarnoj pokori. Ne, nisam želeo to. Nije to moj život. Nisam to ja. I kao da je čula moju misao, Devojka Bezimena se uspravila i usmerila pogled ka mom srcu. Njena desna šaka se preobrazila u nekakvo dugačko sečivo kojim je urezala krst na mojim grudima. Dok se krv cedila, opet sam začuo Bard-Juzbašin glas: „Ljubavnik je žrtva Ljubavi. Njegovo je srce obavijeno zmijom. Ona će ga proždrati.“ Tada na moj mentalni ekran pokuljaše prizori actečkog rituala vađenja srca. Već sam video scenu mog žrtvovanja na podijumu crvene sobe bordela biomehanoida ovog poludelog iluminizma. O ne, nisam želeo ni to. I tada je Devojka Bezimena izvadila veliku kamu i presekla sve niti koje su me vezivale za submisivnu stolicu robova pokornih. Uhvatila me je za ruku i odvela u krevet na kome smo strasno vodili ljubav. Svaki njen poljubac zvučao je kao zveket enohijanskih ključeva. Ispustio sam seme, ali ne žalim.

„Ko si ti?“, upitala me je iznenada Devojka Bezimena, i to takvom frekvencijom, da se umalo nisam onesvestio. Stao sam zadubljen u prazninu, iz koje sam očekivao odgovor na postavljeno pitanje. „Ja, ja...“ mrmljao sam, gotovo očajnički, „ja sam onaj koji ispušta seme.“ Zujalo mi je u ušima. Preostao je još samo jedan izbor, a ja sam bio onaj koji ispušta seme. Slatko se nasmejala zagrlivši me toplo i nežno. Prešla je rukom kroz moju kosu, pogledala u moje levo oko, izustivši posebnom intonacijom: „Da, to si ti, Onaj-koji-ispušta-seme.“ Tada sam doživeo neku vrstu prosvetljenja. Čitavo moje jastvo našlo se u toj rečenici, iskazu: Onaj-koji-ispušta-seme. Kakvo magijsko ime! Kakva formula identiteta! Devojka Bezimena je uzela moju desnu ruku i u nju posadila onu veliku kamu, upitavši me: „Znaš li ko je Onaj-koji-ispušta-seme?“

Dok je moja desnica stiskala balčak, moj um je grozničavo preturao po praznini. Izgubljen i očajan zagledao sam se u njene božanske smaragdne oči, koje su isijavale moć Velike Majke od koje sam tražio pomoć. Osećao sam snažnu teskobu prožetu jednom ekstatičnom opijenošću. Nesvesno sam levom rukom trljao vrat, kao da želim tim činom odagnati nesnošljivost osećanja povodom mog položaja. Zatim je Devojka Bezimena uhvatila moju desnicu kojom sam držao kamu i podigla je u visini mog vrata, tako da je hladno sečivo dodirivalo moju jabučicu. Šapnula je na moje levo uvo: „Onaj-koji-ispušta-seme je Bezglavi, Akefale.“ Mrak. To je bilo to. Sada je sve postalo jasno. Ja sam Pustinjak. Ja sam Onaj-koji-ispušta seme, Bezglavi. Ja sam Onaj-koji-je-samom-sebi-odsekao-glavu! Nisam oklevao ni tren, jer moj život sa glavom na ramenima postao je nemoguć i nesnošljiv. Samousekovanje glave bio je jedini mogući i logičan izbor. Hitrim potezom, za koji sam dobio neku nadljudsku snagu, odsekao sam sebi glavu. Dok je krv liptala niz moje obezglavljeno telo, ono je nestvarno stajalo, držeći u jednoj ruci glavu a u drugoj kamu. U magnovenju čuo sam anđeosko pojanje biomehanoida... Akefale, Akefale, Akefale...

I taman kada sam podigao pogled tražeći novu dozu podstreka nikotinskih isparenja, krajičkom oka spazih kako na mom baštenskom stolu graciozno i odvažno, poput kakve valkire, stoji nekakva čudnovata i veoma zanimljiva buba. Nikada u životu nisam video takvu bubu. Oduševilo me je i raznežilo to majušno stvorenje. Po prvi put u životu osetio sam neku vrstu povezanosti i empatije sa nekim insektom. Obično je to za mene gamad koju trpim u dvorištu, ali ne i u kući. Međutim, ova buba, do sada neviđena i meni nepoznata, bila je nekako dražesna. Ispružio sam prst ka njoj lagano je dodirnuvši. Začudo, ona nije pobegla, samo me je ispitivala pipcima. Nakon par sekundi uspuzala je na moj prst. Tu je stala i nije se mrdala. Gledao sam je tako netremice. Trenuci su prolazili, minuti su se slivali u sate, sati su se pretakali u dane i nedelje, ovi u mesece i godine. Godine su se topile u vekove i milenijume. Požnjeli smo letinu eona. Moja buba i ja. Kako su pored nas promicali vremenski ambisi, tako je naša veza, naša stopljenost bila sve čvršća i čvršća. Zagledan u bubu, krajičkom oka posmatrao sam večnost i slutio beskraj. Zagledan u bubu pretvorio sam se u prah, našavši se na kristalnim pločnicima jednog dalekog, nestvarnog grada, van svih mapa i putokaza. Zagledan u bubu, krajičkom oka posmatrao sam taj nadrealni grad i njegove vetrove, njegove senke i svetlosna prisustva, njegove kupole i široke bulevare, njegovu savršenu simetriju i superioran sklad.

Prošlo je mnogo od kada se vreme pretopilo u ne-vreme, u jednu zaglušujuću tišinu. Nisam primetio da je jutro zamenilo podne, a podne polako postalo suton. Već sa pojavom prvih zvezda na mladom noćnom nebu, buba se iznenada protresla, raširila krila i vinula put treptave noćne sfere. Potrčao sam za njom, ne želevši da je izgubim. Vikao sam za njom: „Bubo! Bubo! Vrati se!“ Plakao sam očajan, uspaničen i beskrajno tužan jer me buba napušta. I kada se našla iznad moje glave, tek tada sam uvideo da se ona zapravo pridružila roju istih takvih buba koje su letele poviše mene. Roj buba je svetlucao čudnim sjajem poput kakvih svitaca, ali takve svice nikada nisam video. Čitav roj se potom izdigao još više i otprhnuo u pravcu Velikog Medveda. I tada sam prisustvovao čudesnom preobražaju roja tih predivnih bića u zvezdano jato. Drage bube su postale zvezde. Bile su to duše biomehanoida. Jedna od njih bila je moja buba, ona čije je ime Devojka Bezimena. Stajao sam podignute glave, ruku ispruženih ka zvezdanim visinama, nameran da dohvatim beskraj i obgrlim jednu daleku čežnju koja se tada rađala u meni. Moje drago stvorenje je otišlo u svoj zvezdani dom, ostavljajući me da se odeven u ljudsku kostret suočim sa kosmičkom samoćom. Iza mene ostao je jedan volšeban dan na Zemlji, dan koji me je temeljno i nepovratno promenio, načinivši me najsrećnijim i najtužnijim čovekom na svetu.

Vizija i glas neumrlog učitelja

Nije važno kad, nije važno gde, nije važno kako, tek pristao sam. Pristao sam da me ubede na jedan tako jeretični čin. Trebalo je da se samožrtvujem, odnosno da izvršim ritualno samoubistvo koje bi me preobrazilo u mučenika vere te otvorilo put ka mojoj inauguraciji u sveca. Za tu priliku moja porodica je obukla svečanu crninu. U nazočnosti crkvenih velikodostojnika ozirijanske provenijencije, kao i njihovih ekumenističkih gostiju, stajao sam živ, polumumificiran, svetački istruleo pod bakljama i tamjanima, na vračarskom platou u Beogradu. Ruke su mi prekrštene na grudima, umotan sam u crnu svilu, crni nemis mi je stilski posađen na glavu. Moje lice je groteskno ukočeno i neprirodno. Majstori ortodoksne mumifikacije namestili su mi lice u obličju posmrtne maske. Neke posebne igle i ubodni talismani držali su mi telo i fizionomiju u skladu sa kanonskim stilskim izrazom. Kretao sam se usiljeno i sporo, ali ipak svetački nonšalantno, na vrhovima prstiju, prožet lakoćom, bez da sam pokretao kolena, ili čak nožne zglobove. Posebnim metodom drevnog teokratskog soja, kroz kičmu su mi ubacili zlatnu cev ispunjenu retkom tinkturom dobijenom od šesnaest ljudskih izlučevina, izmuženih od davno umrlih svetaca. Na jedan vrlo prefinjen način bio sam nabijen na magijski kolac okultizmom napaćenog sveštenstva.

Ispred mene stajao je crni pravougaoni ćivot ispunjen uljem indigo boje, koje je trebalo da me pretvori u buktinju hladnog plavičastog plamena, od čijih bi ostataka sveštenici ekstrahovali mumijino seme, kojim bi na homeopatski način oplodili nove generacije njihovih svetih vodica, životno potrebnih za dalji performans hijerokratiji tako dragog i moćnog akvatičkog rituala žrtvovanja luči svesti njihovih vernika nekim tamo opskurnim powerslavnim božanstvima. Stavili bi me u crkveni kalendar, a moj večni ćivot sa metaliziranim crnim kostima držali bi u najvećem powerslavnom hramu na svetu. Moja majka bila je ponosna na mene. Sin svetac. Igle zarivene u moje vilice nisu mi dozvoljavale ni da mislim a kamo li da govorim. Svaku misao u njenom začetku ubila bi magijska tinktura. Već sam napola mrtav. Odmah po mumifikaciji i izdvajanju mumijine sperme, patrijarh bi blagosiljao stelu na kojoj se vidi tipski sveti mučenik na prijemu kod Ozirisa. Ispod mučenika bi stajalo moje magijsko ime u zaštitnom oreolu. Za trenutak, aktuelni faraon iz sakso-koburg-gotsko-tebanske dinastije bi me priznao za sebi ravnog i to bi bio vrhunac. Patrijarh i faraon bi stajali sa moje leve i desne strane, sve gurkajući me i ohrabrujući da uronim u užareni grob, gde me je samosagorevajuće ulje čekalo da mu se predam.

Patrijarh Ptahotep je započinjao besedu rečima: „Krst je Deveti čas Inicijacije. Tačka preobraženja čoveka u Bogočoveka. Nek se sveti Tau! Nek ovaj stavrofor dostigne luč praznine i proburazi glavu paklenog crva Apepa snagom žive molitve...a ka dua, a ka dua, a ka dua!“ Okupljeni pobožni narod vibrirao je gnostičke formule izvodeći kabalistički krst. Svi su pojali: 

Kabs am Pekt!

Nek se sveti Pentagram! 

IAAOOOO...

Neka mu Tahuti podari Reč.

Nek mu srce bude lagano kao pero Maat.

Izida da ga podoji.

Horus da ga osveti.

Da ga ne okusi Druga Smrt.

Da mu Ime ne umre.

Neka postane Asar-un-Nefer!

Aliluja! 

Za to vreme prisutni predstavnik vrhovnog božanstva Hiksa osećao je blagu neprijatnost, ali zbog aktuelne politike međuverskog dijaloga i dobrog odnosa između crkava morao je da glumi iskreno ushićenje ili barem trpeljivu ravnodušnost. Sav taj pravoverni nastran svet je umesto plavuše obožavao ženku babuna. Njena menstrualna krv bila je mnogo cenjena, pravi eliksir, magijski afrodizijak. Sveto ulje sarkofaga savršeno je odražavalo moj lik zagledan u svetački bezdan. To je ulje duha i samosagorevanja. Ulje koje je granica, a svetački sarkofag samoizgaranja kapija je ka poljima preobražaja. Dobro je što ovi današnji nevidnici ne znaju za tako kvalitetnu naftu. Besomučno sagorevaju fluid koji nekada beše telo zmajeva.

„Misliš da u Srednjem veku ili u antičko doba nisu znali za fosilne ostatke dinosaurusa?“ Bilo je to sećanje na reči i pojavu neumrlog i večno-mu-hvala učitelja Švalera de Ljubiča. Otkud sada ovo podsećanje?

„Misliš da u paganska vremena nisu slučajno ili namerno nailazili na njih? Pa otkud onda mitovi o zmajevima? Otkud onda crteži i predanja o zmajevima koji sliče na naše rekonstrukcije izgleda dinosaurusa? Dugo je to zataškavano sve dok nisu izašli sa benignom pričom koja se uklapa u pozitivističko-progresivistički pogled na svet modernog doba. Kao eto, bili nekada nekakvi džinovski krvoločni gušteri sa pilećim mozgovima, pa onda udarilo nešto u Zemlju, digla se ogromna prašina i oni pocrkali. Da li je baš tako? Znaš li da su stari Egipćani izuzetno cenili i u magijske svrhe koristili kosti dinosaurusa, odnosno zmajeva? Znaš li da su oni znali kako da iz tih kostiju izvuku ono što ovi savremeni kukavci nikada neće biti u stanju da izvedu niti pomišljaju da je tako nešto moguće, a slove se naučnicima? Jalova je njihova nauka. Egipćani su umeli da iz tih kostiju, posebnim alhemijskim putem ekstrahuju seme duše, spermu sperme iz koje je moguće oteloviti celokupno biće. Oni su mumificirali svoje faraone i tako zaveštali čitave hangare semenovog semena, odnosno genetskog materijala kako bi to danas rekli, s tim što je seme semena tvar mnogo fundamentalnija nego što je to kombinacija aminokiselina. Svako biće koje ima kosti može iz tih kostiju biti ekstrahovano i ponovo oživljeno. Kosti su svete jer kriju tajnu života i smrti. Ka je „vetar kostiju“! Otud taj običaj čuvanja svetih moštiju.“

Stojeći iznad sarkofaga sa svetim uljem, zagledan u tamne dubine ispod površinskog odraza, za trenutak sam spazio blisko i drago lice neumrlog učitelja, projektovano kroz astralnu plazmu materijalnog ulja. Bio je to Švaler de Ljubič, čovek kojeg je uzdigao Horus, a Izida blagoslovila nezamislivim zadovoljstvima i uživanjima.

„Ne mogu te ljudi proizvesti u boga.“ Prošaptao je duh Švalerov. Zbog njega su egipatski bogovi ponovo otvorili vrata svojih arhetipskih boravišta. Samo zbog njega, da mu ukažu počast i daju nagradu, jer bio je njihov istinski obožavalac i znalac. Setio sam se još jedne njegove besede uz domaći absint i laganu gandžu:

„Stare bogove ne bi trebalo prizivati. Oni više ne obitavaju na nama dostupnim frekvencijama. Onda kada umre njihov poslednji sveštenik, oni odlaze i ne vraćaju se. Zatvaraju se kapije njihovih svetova. Ostaju samo utvare bogova, kao neki kvazielementi. Nemoj obožavati egipatske niti bilo koje druge stare bogove jer ti oni neće otvoriti vrata.“

Pa ipak, bogovi su dveri svojih obitavališta otvorili za jednog de Ljubiča. Ako je već tako, otkud sada ova vizija i glas? Otkud on ovde ako je tamo? Zašto me je pogledao? Iza njega stajale su nepregledne solarne hijerarhije. Prošaptao je moje novo ime, poslednji dar duha i reči: „Duhovno samoubistvo je lice Druge Smrti.“

Iznenada sam shvatio apsurdnost sopstvenog položaja. Psovao sam aktuelnog faraona, patrijarha i sve sveštenike, stelu moje svetačke slave i sve živo, mrtvo i neumrlo. Ulje se uzburkalo. Umesto da uronim u sarkofag, okrenuo sam se i strgao svetačku odoru, dijademe, nemis, izvukao ubodne talismane i snažno potrčao prema autobuskoj stanici da uhvatim znojavi autobus za malo i mirno mesto u unutrašnjosti te na miru sredim utiske u vezi svega što mi se dešavalo. Ubrzo zatim, shvatio sam se da će se Nebo promeniti i da će jedini spas dolaziti od Zemlje, a put duhovnog uspenja biće silazak u Podzemlje. No, to je već druga tema. Moje je srce sada na mestu. Lice Švalerovo poput sjaja boga Ra obasjalo je moje sopstvo. Sada sam konačno spreman da osvestim moje zvezdano suštastvo.

De Ljubič zagledan u viziju