Sa druge strane...

Norman Lindsey

Kada sam imao sedamnaest, osamnaest godina iskusio sam potpuno zaljubljivanje da sam jedva zemljom hodao. I zaista, bila je prekrasna devojka, prilično redak primerak izuzetne genetike, inteligencije, ali i kućnog vaspitanja. Udvarao sam joj se ali nikako nije išlo. Istina, nije me odbacivala, ali je htela da me zadrži u prijateljskoj zoni. Uvidevši da klizim ka tom očajnom statusu, odlučio sam se na poslednji pokušaj pod parolom: uspeh ili propast!

Uspeo sam nekako da izdejstvujem to da me ona pozove kući. Sav uzbuđen, lepo sam se obukao, očešljao, okupao, namirisao, doslovno sam lebdeo do njenog stana. Ding-dong... Njena mama otvara vrata i nekako me čudno pogleda, ali me ipak ljubazno uputi u sobu njene ćerke. Kuc-kuc, ulazim i doživim šok! Ona sedi na krevetu, grli jastuk, sva uplakana, u sobi trešti Bajaga "Sa druge strane jastuka, na, na, na, na..." Delovala je očajno. Priznala mi je kako ona ne može više da živi ovako jer je smrtno zaljubljena u .... Bajagu! Zaledio sam se u mestu, nemo sam stajao netremice je posmatrajući. Kako bi eventualno neki mali prosečni Dorijan mogao uopšte da se nosi sa tako moćnim konkurentom kao što je Druga Strana Jastuka Na Na Na Na Na...???

Nešto se u meni tada polomilo. Učtivo sam ostao oko pola sata, pokupio se i otišao ostavivši je u delirijumu. Više nisam osećao ništa, bio sam slobodan. I kada sam je kasnije ponovo viđao, i dalje mi je bila privlačna, ali nije bilo tog opčinjavajućeg osećaja potpune zaljubljenosti. Potom je nestala sa mog horizonta pažnje sve dok je nedavno nisam video. Nakon toliko godina ostala je i dalje prelepa, vreme jedva da je na njoj ostavilo vidljive tragove, rekoh, izvanredna genetika. Nije me primetila, sakrio sam se iza "plašta nevidljivosti" i posmatrao je iz neposredne blizine. Delovala mi je srećno. Nisam želeo ništa da kvarim, ostao sam nevidljiv...

Zavijanje

Kod mene je već prošlo 22h. Napolju se čuje zavijanje nekakvih ne-pasa. Možda su lisice, možda čagljevi, a možda i nisu. Pre neku noć, u neki sitan sat, izašao sam na livadu i osluškivao. I taman kada sam odustao od svega začuo sam neko jezivo urlikanje. Znam da komšija ima sopa, a jedan lik malo dalje drži kangala, ali oni tako ne zavijaju. Ovo je dolazilo iz daljine i iz nekog nejasnog pravca, možda iza brda. To je bio znak. Sa prolećem, bude se i atavizmi.

***

Jutros sam sreo komšiju u kupovini i čovek mi reče kako iz noći u noć čuje neko čudno zavijanje. I to baš u vreme kada ja izvodim atavističke "nokturnalne radove". Rekoh mu, ma to su oni famozni čagljevi, oni tako pevaju. Inače, trudim se da zavijam tiho, ali me ponekad ponese žar i pustim glas, pa se desi da komšija čuje. Ne može se svetu ugoditi.

P.S. Zaista je šteta i protiv boga propustiti lepu mesečinu a ne izaći na livadu i zavijati sve dok ne zapadnemo u kreativnu mahnitost. Preporučujem svima. Pronađite svoju frekvenciju i raspalite. Mesečina ima šta da pruži.

Hitler iz ugla alternativne istorije

Moram priznati da me lik i delo Adolfa Hitlera nikada nije privlačilo za neko dublje istraživanje i razmatranje. Jednostavno, u toj pojavi teško sam nalazio motivaciju ili nadahnuće za nekakav kreativni osvrt. Takođe, nisam čak ni pokušavao da se bavim nekakvim okultnim Rajhom ili magijskom prirodom, odnosno pozadinom Hitlerovog fenomena. Istini za volju, naterao sam sebe da pročitam njegov Mein Kampf, ne bih li nekako zavirio u taj um, a potom i u Mit XX veka Alfreda Rozenberga, ne bih li razumeo osnovne crte ideologije nacizma. I naravno, bio sam razočaran plitkošću dometa tih misli i ideja, jer čemu Rozenberg ako već imamo jednog Juliusa Evolu? Sa druge strane, čitanje Hitlerovog zatvorskog pisanija dodatno me je učvrstilo u uverenju da to nije pisao neko drugi, ne bi li budući i magijski projektovani vođa imao nekakvu knjigu. Na osnovu misli izloženih u toj knjizi zaključio sam da se njene idejne konstrukcije savršeno uklapaju u pojavu, govor i ponašanje Adolfa Hitlera. Sve i da je neko drugi autor te knjige, moj utisak je kao da je sam Hitler to pisao. Nakon čitanja Mein Kampfa počeo sam temeljnije da studiram tu osobu i to je rezultiralo mojom snevačkom trilogijom koju sam ovde izneo. Reč je o tri povezana sna koja sam posmatrao kao u bioskopu. U njima sam čas bio posmatrač trodelnog igrano-dokumentarnog filma o Hitleru, a čas sam bio sam akter, odnosno Adolf Hitler himself.

U prvom filmu narator počinje tako što se pita kako je moguće da je Hitlerov lik i nakon sedamdesetak godina nakon završetka rata i dalje aktuelan, i zapravo sve aktuelniji. On nikako da izbledi, jer njegov duh, kako prolazi vreme, umesto da kopni i nestaje, biva sve životniji i prisutniji. Kako je to uopšte moguće i zašto je to tako? Tu upitanost ubrzo sledi serija brzih kadrova u kojima se smenjuju razni akteri, istoričari, propagandisti, političari, novinari, intelektualci, filmadžije, glumci, dokumentaristi, umetnici, ujedno svi oni koji su se od rata na ovamo bavili fenomenom Adolfa Hitlera, nacizma i nacističke Nemačke i od toga napravili lepe karijere. To je jedna golema produkcija, jedna velika posvećenost koja cilja da objasni, osudi i smesti na tamnim bojama oslikani stub srama i prokletstva tu tragikomičnu figuru istorije. Dakle, ne da potisne i protera u Tartar, nego da ga drži uvek aktuelnim i pod reflektorima, na jednom perverznom pijedestalu kolektivnog zaklinjanja, kao kakvu ahrimansku zombi figuru pred kojom se ispituje ideološka pravovernost današnjih ljudi nad kojima visi opasnost identifikacije sa prokaženim strašilom hitlerizma. To je jedan moćan živi talisman, ogledalo istine, jer ako se ne povinuješ našim sugestijama onda si istovetan strašilu.

Ubrzo zatim sledi scena u kojoj gomila upire prst u nekog nesretnika koji se nekako ogrešio o vladajući svetonazor, a zatim se u istoj pozi okreće ka hitlerovskom strašilu koje bi trebalo da posluži kao postmoderni anti-totem suočavanja sa prošlošću i odricanja od te iste prošlosti. Zapravo, više je nego bizarno i krajnje bedno korišćenje jedne takve figure kao što je Hitler u svojstvu prigodnog ideološkog oruđa u obračunu sa političkim, geopolitičkim i ideološkim protivnicima. I ne samo sa njima, nego i sa konkurentima ili ličnim neprijateljima. Tako smo došli do čuvene ideološke poštapalice današnjice kojom se etiketira bezmalo svašta i svako kao fašista ili fašizam. Svakim uzimanjem u usta tih pojmova i svako pominjanje Hitlera u ma kojem kontekstu jeste svojevrsno zazivanje njegove utvare. Oni koji su protivni aktuelnom poretku tako bi mogli pomisliti da Hitler možda i nije bio tako loš čim ovi tako histerično metanišu njegovom pojavom. Otud me baš zanima šta bi tako zgodno poslužilo u tu svrhu da nije bilo nikakvog Hitlera ili nacizma? Upravo je na tom pitanju film poprimio neki čudan tok - šta bi bilo kad bilo...

U prvoj sceni vidimo ostrašćene sveštenike drevnog egipatskog boga Amona kako teškim maljevima razbijaju statue boga sunca Atona koje je podigao Amenhotep IV, čuveni faraon reformator koji je u Egipat uveo nešto nalik monoteizmu. To je, naravno, naljutilo sveštenike drugih bogova, posebno Amonove sveštenike, koji su nakon smrti ovog faraona rešili da izbrišu svaki pomen na njegovo ime i na kult koji je on ustanovio. Sve i da ovo nije istina, nije ni od kakvog značaja za dalji tok ovog narativa, jer primer takvog ponašanja, jeste ono što su u filmu uradili pobednici u Drugom svetskom ratu. Za trenutak se scena promenila i više nisam gledao Amonove sveštenike nego savezničke vojnike i razne vojno-obaveštajne komisije koje sistematski zatiru svaki trag postojanja Adolfa Hitlera i nacizma. Donose se zakoni kojima se rigorozno kažnjava svako pominjanje njegovog imena, držanje slike, čak i pominjanje da se taj rat i sve u njemu uopšte dogodio. Zvanična verzija kojom je objašnjavan razoran i genocidni sukob jeste da je u pitanju Prvi svetski rat. Čitave generacije širom sveta, a ne samo Nemačke, jednom stalnom ideološkom presijom i cenzurom na svetskom nivou, vaspitavane su tako da im je ukinuto svako istorijsko pamćenje na nacizam, Hitlera i Drugi svetski rat. Moderni Amonovi sveštenici su se svojski potrudili da sakriju i unište svaki trag inkriminisanog fenomena i da iznova napišu istoriju od 1923 do 1945. Zaista je teško bilo ubediti preživele žrtve genocida da se nije desilo to što se desilo i da bi to sećanje trebalo da izbrišu, ali totalna politička moć može sve, pa čak i to. Takvom istrajnom politikom, sedamdest godina kasnije, kada je pomrla većina ratne generacije, Hitlera se više niko nije sećao, niti pominjao, a kamo li da ga je iko koristio kao baba-rogu ili oruđe u obračunu sa bilo kime.

Drugi film počinje svečanim otvaranjem izložbe jednog uspešnog, harizmatičnog, ekscentričnog i genijalnog bečkog slikara. Javnost je bila fascinirana tim ogromnim platnima na kojima su prikazani užasi njegovih zastrašujućih vizija rata, zatiranja naroda, gasnih komora, nastupajućih armija, monumentalnih građevina, pada Berlina, atomskih bombi itd. Sve se to pripisivalo njegovoj genijalnosti i neviđenom umetničkom talentu čija su ovaploćenja prozvali nadistorizmom. Tako je Adolf Hitler ušao u istoriju umetnosti kao rodonačelnik slikarskog pravca nadistorizma. Mnogi su smatrali da je on nekako upleten u okultno, a naročito je bilo u fokusu njegovo dugogodišnje i blisko prijateljstvo sa Alisterom Krolijem koji ga je nazivao Horusom i u njemu video nosioca magijske struje teleme na polju umetnosti što se manifestovalo kroz čuveni, maestralni te magistralni špil tarot karata poznat kao Tot-Hitlerov tarot. Njegov menadžer i poznati bečki trgovac umetninama Noam Geršvic načinio je od njega svetsku ikonu i organizovao brojne izložbe širom sveta. Hitler se u poznijoj fazi preselio na njujorški Upper West Side, gde je imao mondenski atelje u apartmanu koji mu je u tu svrhu ustupila poznata udovica velikog bankara Adama Horovica - Lujza Horovic. Pričalo se da se u svojoj njujorškoj fazi Hitler družio sa Teslom te da mu je poklonio čuvenu Jasenovačku ružu koja je visila na zidu Tesline sobe u New Yorker hotelu. Inače, kuriozitet predstavlja to da je ta Teslina Hitlerova Jasenovačka ruža uticala na jedinog srpskog nobelovca Gorana Čučkovića i nadahnula ga da napiše čuveno Jedenje bogova. Kontroverza koja je pratila Hitlerov život prenela se i na njegovu smrt. Navodno je stradao u požaru ali njegovi posmrtni ostaci nikada nisu pronađeni, što je njegov lik i delo dodatno uvilo u čudesnu misteriju.

U trećem činu filma-sna zatičem se u Hitlerovom čuvenom berlinskom bunkeru godine 1945. Teku poslednji dani koji ubrzo bivaju poslednji trenuci poslednjeg dana. Shvatam da je došao trenutak moje evakuacije. Sve je izrežirano. Mizanscen je postavljen. Dok okolo gruvaju artiljerijska oruđa, nameštam frizuru, oblačim sivi kaput, podižem kragnu i sa torbom u ruci odlazim kroz tunel do tajnog izlaza gde me čeka, o čudesa, taksi. Sedam u taksi koji me polako odvozi sa mesta poprišta. Prolazim pored ruševina, scene su crno-bele, crvenoarmejci nadiru, mene niko ne primećuje, niko me ne prepoznaje, nijedan rikošet me ne dotiče, nijedan geler ili komad šuta, niko me ne pita za dokumente. Izlazim iz razrušenog Berlina i ambijent ponovo postaje svetao, prijatan i koloritan.

Odjednom sam se obreo pored džamije sultana Fatiha u Prištini, tzv carske džamije pored koje sam često u detinjstvu prolazio i sa čije sam česme kao dete gasio žeđ. Moj auto iz tridesetih je stao pored džamije, izašao sam da se za trenutak oprostim od scena iz mog detinjstva, kada u jednom trenutku spazih usamljenu ružu kako tajanstveno bitiše preko puta građevine. Približih se da je bolje osmotrim i odmah prepoznah njenu kabalističku strukturu. Očito takva ruža ne postoji u prirodi, pa ipak u filmu-snu ona je bila prava. Bila je to mistična Ruža Bafomitrasa. Barem je tako rekao narator čiji me je glas sve vreme pratio. I gle čuda, sama ruža je krvarila. Njeno crvenilo se razlivalo niz stabljiku i kapalo na zemlju. U tom trenutku sa minareta se čuo glas mujezina a ja sam se naglo zatekao na pampasima Paragvaja iz kojeg je izronio oltar boga-škorpije dok se na mom licu od krvi ruže formirala maska. Tako sam postao nosilac maske. I nijedan anđeo mi nije mogao objasniti kakav je smisao svega toga: Berlin, rat, Hitler, Priština, džamija, ruža, Paragvaj, oltar boga-škorpije, maska... Misterija!

Promenio sam boju kože. Nisam više Nefijac nego sam Lamanac. Od tog trenutka poznavao sam samo jednog boga, a to je bog-zmija čije je ime Dambala.

Hor abortusa

Udobno zavaljen u starinski ležaj, poduprevši glavu rukama iza potiljka, ukrstivši prste, posmatrao sam kroz otvoreni prozor kako munje paraju nebo. Moćna nebeska tutnjava iz mog uma brisala je svaku pomisao o tome kako možda postoji način na koji bi se moglo izbeći neumitno. Iznenada sam osetio snažan nadrealan vetar koji dopire odnekud sa leve strane moje svesti. Shvatio sam da masovna ubistva nerođenih ljudskih bića, koja se pod plaštom vrednosti moderne civilizacije vrše u matericama žena, ne ostaju bez nekih gnusnih posledica. Svaki pobačaj otrgnut od zemaljskog, ljudskog života, ipak negde, nekako, u nekom pseudoobličju naposletku odživi svoje. To što je neko intervenisao da spreči rađanje, ipak ne sprečava nameru životvorne sile da svest koju je poslala u delatnu arenu svemira daruje svrhom i iskustvom života. Taj život i nije život kakav je prvobitno namenjen abortiranom biću, ali je ipak život, i ono ima da ga proživi, kakav god bio.

Upravo je taj iznenadni vetar došao iz te, za ljudske ukuse, zaista gnusne sfere u kojoj bitišu odbačeni, neželjeni, uskraćeni i osakaćeni. Bauljaju u gomilama, smrskanih glava, otkinutih udova, a nekako već odrasli, sluzavi, sa pupčanim vrpcama koje im krvavo vise iz utroba. Klibere se i užasno vrište onim istim vriskom koji su ispuštali dok su ih na silu vadili. Tako izgleda projekcija osakaćene volje, unakažene svesti, koja nekako postoji, groteskno, ali postoji. Osetili su me i sada dolaze. Dvadeset godina nakon mog rođenja saznao sam, sasvim slučajno, da sam i ja bio planiran za pobačaj. Srećom, bio sam već veliki petomesečni fetus. Doktor nije bio siguran. Nije smeo da rizikuje. Dakle, osetili su me i sada mi prilaze. Možda misle da sam jedan od njih. Uspeli brat. Mnogo puta mi padne napamet, kada se nađem u nekom društvu, kako bi bilo dobro da su u tom trenutku prisutni ti koji su ubijeni još pre njihovog rođenja, koje se nije nikada desilo, jer eto...

U ime nekakve ideologije neko sasvim legitimno i legalno vrši ritualno žrtvovanje nevinih stvorova, netaknutih, čistih, u ime ženskih prava, u ime nekakvih krvožednih civilizacijskih vrednosti, u ime slobode. Sve to cilja na prava odraslih, ali šta je sa pravima nerođenih? Oni nemaju nikakva prava? Pitala se moja novostečena humanost, osećajući tu nesnosnu bol koja je do mog uma doprla na talasima demonske sile koju sam prizvao. Pitao sam se, ako oni posve bespomoćni nemaju pravo na život, kakva prava onda imaju oni izašli iz materice? Dakle, nije nikakav greh ubijati rođene, kad je sasvim u redu ubijati nerođene. Nemojte da mi se neko posle žali zato što je ubijen ili da užasnuto cokće kada neko napravi pokolj u komšiluku. Eto, najednom mi je komšija postao neželjen i ja sam mu smrskao glavu i bacio telo u kantu za đubre. Planiranje komšiluka.

I tako, mogao sam ležati u krevetu sa devojkom, za ovu priliku nazvanom Amuleta, koju su abortirali pre kojih dvadeset godina. Sada ležim sam, osuđen da uživam u samotnim posledicama iskorenjivanja ljudi u ime ljudskosti, ubijanja konkretnog bića u ime ideala. U tim napetim trenucima gomilanja nekakvog gneva pomešanog sa empatijom, predamnom poče da se stvara gomila pištećih, smrdljivih nakaza. Hor abortusa! Freak show! Njihovo postojanje truje atmosferu. Ljudi imaju noćne more. Abortusi se hrane energijom patnje onih koje trenutno abortiraju. Odnekud se pojaviše neke krvave ruke. Krvavi lekarski mantil. Naravno, ko bi drugi to bio nego Doktor K! Teatralan u svojoj raspadajućoj pojavnosti započeo je svoju besedu:

„Ubio sam grad veličine Smedereva. Šezdeset hiljada duša nosim na sebi. Nije mi lako. Moja sestričina je ostala trudna u trećem razredu srednje škole. Naravno, mladić, neki student se usrao. Njegov tata je platio abortus. Moja sestra pristade, doduše nerado, ali na pritisak njenog muža, mog zeta i njegove majke, jer pobogu sramota, šta će svet reći, još nije ni školu završila, šta će joj to... Za tili čas se skovala zavera za ubistvo jednog bespomoćnog stvorenja od strane njegovih najbližih: otac, majka, babe i dede, naposletku ja, izvršitelj, plaćenik, dželat, krvnik. U jednom trenutku sam shvatio da sam upravo ubio unuče moje sestre, dakle mog krvnog srodnika. Nije odmah moglo da izađe jer sam mu odlomio glavu, pa sam morao da ga vučem za ručice koje sam takođe pokidao. Izvadio sam malog Miroslava, iz tačno dvadeset i dva komada. Svaki komad sam imenovao. Dok sam ga ubijao to ime mi se motalo po glavi. I kada sam pogledao užas na mom stolu shvatio sam da sam ja zapravo oličenje zla, kasapin, ubica, čedomorac, sluga mračnjaštva. Miroslav. Ubio sam Miroslava i na hiljade drugih. I vidi me sada. Vidi me u šta sam se pretvorio. Vidi kuda idu krvnici poput mene, u šta se pretvaraju. Pogledaj me!“

Doktor K mi se uneo u lice, drmusajući me za revere pidžame. Izgledao je jezivo. Šezdesetogodišnjak. Podočnjaci. Oronuo. Užasan pogled. Alkohol. Sipam mu domaći absint. Pijemo. Zamolio sam ga da odagna grotesknu gomilu koja je traumatizovala atmosferu moga doma.“

Ne mogu. To su moji gresi. Uvek me prate. Oni su integralni deo moga bića. Ja im dođem kao neki leprozni mesija. Spasao sam ih. Živeli.“ Što se više absinta točilo, Doktorovi gresi bili su sve vidljiviji. 

„Dođi da ti pokažem Pakao kad već nisi hteo da kročiš u Raj.“ Bile su to poslednje reči koje sam čuo pre nego što sam utonuo u sanjanje. Nesretni Doktor K bio je moj idealni vodič kroz tamni okean onih neželjenih aspekata svesti koji su mi sudbinski nametnuti da ih iskusim u njihovoj punoj snazi manifestovanja. U Bazenima Užasa neka sila je kao eksponate držala gnusno-bestijalne oblike svesti i postojanja od čijeg prisustva mi se okretao stomak. Samo saznanje da tako nešto postoji bilo je dovoljno da mi neka nadrealna vlaga nemira uđe pod kožu, u kosti, u stanište mojih vizuelnih i mentalnih moći. 

„E, to oni prizivaju. S tim oni komuniciraju. Pojma oni nemaju. Pojma oni nemaju... Ti pogani nosioci Napretka, Nauke. Pojma nemaju, nevidnici...“ Kao u transu, ponavljao je Doktor K još nekoliko puta to nevidnici.

„Ko su ti nevidnici?“ Pitao sam, sve okrećući glavu od prizora.

„Oni! Majmuni progresa. Skaredni imitatori prirodnih procesa. Ljudi. Gledaj mladiću, gledaj!“ Čvrsto me je uhvatio za glavu u pravcu odakle su dolazili prizori neopisive Grozote iz Bazena Užasa.

„Nije voda to u čemu Oni plivaju. To je Gnoj. Sreća tvoja što ne možeš da osetiš smrad, jer ovo nije takav san, ali ako odemo dublje...“

„Ne želim!“ Dreknuo sam. „I ovo je dovoljno. Više nego dovoljno. Pakao postoji. Pokazao si mi ga.“ Tada sam shvatio da Pakao zaista postoji. No, kako je to mesto tako užasno, zaista ga je teško i zamisliti a kamo li stremiti ka toj sferi.

„Ako misliš da ovde završavaju duše grešnika varaš se. Ovo nije ljudski svet, niti svet namenjen ljudskim dušama. Ovde ljudska bića ne mogu da opstanu, ne mogu ni da pojme, niti opaze ovo mesto. Mogu samo nesvesno da povlače niti koje u naš svet dopiru odavde, i to je sve. Oni ne znaju, ali onda kada nešto, mnogo puta razblaženo, ipak dopliva do njihove svesti oni se prepadnu ili budu fascinirani. Dođe im iz dupeta u glavu. Bivaju iznenađeni, preplašeni, užasnuti. Da bi čovek mogao bitisati na ovakvom mestu mora prestati da bude čovek, a takvih je veoma, veoma malo. Ja, eto, igrom sudbine, bez da sam tome težio i da sam se trudio, imam tu neljudsku privilegiju. Nikog nema u Paklu osim nakaza. Ogroman broj ljudskih bića kada umre ode u ništavilo, postane ništavilo, biva slika u tamnoj reci koju neka samosvest ponekad osvetli, ako ikad. Ja znam Smrt. Smrt je moj Učitelj.“

Skrivena u mračnom uglu Amulejeve ličnosti, kako je glasilo pravo ime Doktora K, ogrnuta u kostreti sasvim obične devojke, bitisala je Amuleta, pobačena ćerka Amulejeva. Jedna gorljiva čežnja, jedna superiorna seksualnost, jedno božansko pušenje pred čijim sam prvim obrisima ustuknuo i ne usudivši se da iskusim, da zatražim, da doživim i okujem u gvozdenu graviru sećanja. Za večnost i zadovoljstvo u večnosti! Sreo sam je na seminaru u organizaciji asocijacije lokalne samouprave. Njen apartman pod imenom Jesod, nalazio se tačno između mog i apartmana moćnog Državnog Sekretara za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Apartman Jesod krasila je ogromna freska Svete Bogobaciteljke. Vlasnici hotela bili su revnosni vernici i poklonici tzv grkokatoličke interpretacije sećanja. Abortus Svete Bogobaciteljke krasio je broj Devet. Centralno mesto na kompoziciji freske zauzimala je sama presveta Bogobaciteljka koja leži na krvavoj beloj postelji. Lice joj je uruženo grčem dok joj pogled pada ka izvađenom plodu njene utrobe. Nad Božjim Sinom je izvršen abortus. Emancipatorska sekta Irodovaca i gnusni klub fariseja uspeli su u njihovoj nakani u samom temelju vremena. Arhanđeo Gavrilo, u liku plavokosog muškarca, užasnutog pogleda iz donjeg desnog ugla slike, zapanjeno posmatra prizor ubistva nerođenog Spasitelja. Nema nade za čovečanstvo. Iznad glavnog prizora, umesto anđela nebeskih jerarhija, oslikani su likovi aktuelnih angažovanih feministkinja i borkinja za prava žena. Ozarenih fizionomija borkinje su sa nebesa građanskog aktivizma pozdravljale ovaj sveti čin ženske emancipacije i trijumfa nad otelotvorenjem mrskog im svega muškog i patrijarhalnog. Slavile su ubijanje nerođenog muškog boga čije je komade tela u krvavoj krpi držao opsceni Doktor K. Hor abortusa mučenika pojao je paklensku liturgiju. Devojka Amuleta je sa zapanjujućom koncentracijom i neviđenom strašću sisala, lizala i iskreno obožavala ispruženi kažiprst moje desne ruke. Bila je to praktična simulacija užasa stvarnog pušenja kojeg sam se bojao i priželjkivao u isto vreme.

„Zamisli šta bi se desilo da sam se rodila.“ Rekla je u pauzi između beskrajnog samozadovoljavanja, u epizodi u kojoj je moja malenkost imala čast da bude upotrebljena kao samosvesni dildo. Polusvesni dildo, dodao bih, u kontekstu njene usredsređenosti na samu sebe. Moja svest je tu ništavna. Nikako nisam mogao da joj budem partner, ljubavnik, ništa što bi pretpostavljalo nekakav ravnopravan odnos. Moći moga tela i uma nisu bile dorasle silinama strasti njenog čudnovatog bića. Moja celokupnost komotno je stajala u njenoj ruci. U trenucima krajnje ushićenosti eksplozijom seksualne sile, iz njenog tela su izbijale varnice koje su osvetljavale prizore sa freske dajući joj čudnovatu dinamiku.

Emil Melmoth

„Naš psihički kontraanal je usledio tačno onog momenta po ulasku mog neovaploćenog bitka u apartman Jesoda gde je Vaš ovaploćeni bitak boravio udobno ugnježđen među belim prekrivačima etera.“ Obratila mi se nakon duge pauze između sekvenci teških masivnih scena seksualne torture.

„To je čudesno otkrovenje. Dozvolite mi da umesto Vas pročitam, oh dozvolite mi toliko sam uzbuđena.“ Njene reči su pratile ritam napupelih bradavica. Jesod je to, apartman temeljnih spoznaja.

Zavirio sam u Amuletinu dušu ranjenu ljudskom samonametnutom nesavršenošću. Samo je tražila da je neko vidi i prihvati takvu kakva ona jeste. Prezirala je strah, egocentričnost, samoživost, ograničenost i slepilo ljudskog sveta, sveta muškaraca čija ju je izopačenost na neki čudan način povređivala.

„Vaš poziv,“ pojala je Amuleta, „bio je životinjski. Pitali ste me da li ću Vas posetiti. Oh taj krik, taj zov, to dozivanje zrelog falusa, zrelog tela, zrele želje, one prave, istinske, one očinske, ljubavničke, one koja neslućeno zlom manipulativnošću daje i oduzima od onog koje će biti otrovano. Oh, magistre moj, pa to je upravo ono sto priželeh od eksperimenta, da se otruje i umrtvi svaki deo koji je zdrav.“

Tlocrt, odnosno energetski otisak njenog bića ličio je na glifove klinastog pisma zlatne boje na crnoj pozadini. Zaronio sam opipavajući unutrašnjim vidom ta ispupčenja i nabore, milenarne ožiljke iz dalekih sfera. Njeni pipci obavijali su se svud oko mene, ulazivši u svaku poru mog uma, moje duše i tela. Hladna vrelina disala je gromoglasno i nežno. Moj mač sekao je po masi abortusa.

„Imali ste dovoljno vremena da razmislite o toku eksperimenta, a onda… neka panika, neka unutrašnja histerija, nemir, mlaz vrelog nespokoja, neki smrad… To je trulio alfa mužjak. Tačno kada ste uspeli da saberete sve delove Vašeg ovaploćenog bitka, začulo se nepravilno kucanje… Ne! To je bilo nenormalno iritantno tandrkanje po vratima, potpuna nesuptilnost, potpuno odsustvo mere i razmere, jedna bahata, neotesana gnusna lupnjava, bez takta. Gađenje vas je obuzelo i nemir se vratio ali ste nekako izgovorili to da uđem.“

Za to vreme, ležao sam udobno rasprostrt u apartmanskom ležaju, prekriven odranom kožom državnog sekretara Juzbaše iz ministarstva rada i socijalne politike. Iz jesodskog kamina čulo se ugodno pucketanje suvih kostiju aškalijskih cionista. Ušla je, krećući se… Pustimo je neka sama kaže kako:

„Poput osvajača, oslobodioca, bitno ali nehajno, nemarno, preziruci sebe što sam tu, prezirući Vas što ste tu, prezirući svaki delić tog trenutka ali ponoseći se što ja prezreh sve prva. Ja. O da: Ja. Ne pogledah vas valjano ni na sekundu, u prolazu kao nekom otpadniku se javih, nehajno kao da ne postojite, a i da postojite, poslednje ste na šta bih bacila moj cenjeni, jako cenjeni pogled. Ma ko ste Vi? …Ja, čujete li? Ogoljevajući svoj neovlapoćeni bitak kratko bacih pogled na Vaše lice koje je visilo u mraku između nespokoja toplokrvnog stvora i spokoja kojim su Vas štitili eterski sterilni pokrivači. Pokušali ste možda i da ubedite sebe da ste jači. Pobogu pa Vi ste jači od mene, umno jači, da kažem. Pa Vi ste, bože daj da razumem, BITAN… Da! Bitan na svom poslu, u svom gradu, u svom svetu, u laskavom međunožju Državnog Sekretara, trgovca mongoloidnom izdrkotinom! Oh, ne, pa to je panika jer, jer… jer… ovo nije Vaš svet. Ovo je moj svet, moj teren, moje igralište i sve što zateknete su moje igračke. Ja sam gospodarica i ja sam glas, jedini onaj koji će govoriti i jedini onaj kojeg će svi slušati. Moje telo rekoste. Želite da prov-i/e-rite (u) moje telo, da vidite jesam li sam možda ja, možda i samo možda, eventualno, mada nije sigurno… predmet požude? Bože, nespretnog li bića… Ali, osvajač, oslobodilac, privilegovani ovan… sam ja! I možete da me dodirnete, da vidite jesam li sam predmet požude, ako bi Vas to uveselilo, mene sigurno neće, jer takve kao što ste Vi, ja proždirem svaku treću noć pre mladog meseca, a na noć mladog meseca pojedem ukupan broj svih pre te večeri. Pa dodirnite me, proverite, ja neću uživati. Moja uzvišena oholost, pazite da se ne ogrebete na nju, će glumiti uživanje. Vaš pokušaj dominacije je patetičan, autoerotičan, bljutav, bez senzibiliteta, pa ipak poetičan, mitski, nestvaran, nedovršen i nedorečen, bez nekog osmišljenog i razrađenog pravca, difuzan, potpuno inklinisan entropiji, isuviše mekan u pokušaju grubosti, usiljenog temperamenta, zamagljene arogancije, van fokusa, neostvaren…“

Kakva čudovišna žena! Strahovi su zaiskrili. Biti protagonista, otključati budućnost… Odgovor ipak nisam dobio jer sve što je rekla, sve sam to već znao. Zaspala je dok sam brojao leševe. Arhanđeo Gabrijel je rekao: „Odgovornost za budućnost sada je na tebi.“