Započeo bih ovaj tekst tumačenjem a potom naglašavanjem razlike između dva ključna egipatska pojma vezana za dešavanja u smrti ili nakon smrti, a to su Amenta i Duat. Razlika između Amente i Duata je suptilna, ali veoma značajna. U modernoj literaturi se često brkaju ili izjednačavaju, dok u staroegipatskim tekstovima označavaju različite nivoe podzemnog i postmortalnog prostora. Ukratko, Amenta je „zapad“, zemlja mrtvih kao kosmičko područje prebivanja, dok je Duat unutrašnji, noćni, inicijacijski prostor kroz koji se prolazi. Drugim rečima, Amenta je stanje, a Duat je proces. Amenta (Imnt / Amentet), kao zapad jeste mesto zalaska sunca te predstavlja ulazak u carstvo mrtvih. Amenta je otud zemlja pokojnih. To je regija prebivanja Ozirisa i opravdanih mrtvih. Ponekad se naziva i „Lep Zapad“ (Imentet neferet). U ikonografiji Amenta je predstavljena poljem trske (Aaru), i ukazuje na blaženstvo i obitavalište pravednih. Amenta je stoga ontološko odredište, tamo gde duša obitava posle suda.
U odnosu na Amentu, Duat je sasvim drugačiji pojam. To je skriveni, noćni kosmos, podzemni tok kojim Ra prolazi svake noći, i mesto borbe sa Apepom, susreta sa demonima, sudovima, preprekama. Istovremeno je i prostor inicijacije, rastvaranja i ponovnog rođenja. Dakle, Duat je granični kosmos preobražaja kroz koji se mora proći da bi se uopšte stiglo do Amente. Bog Sunca Ra svake noći prolazi kroz Duat da bi se ujutru ponovo rodio. Isto tako, opravdani mrtvi posle Duata ulaze u Amentu. Vidimo da je Duat put preobraženja, dok je Amenta stanje preobraženog bića.
Bela Hamvaš, u knjizi „Velika riznica
predaka“, u poglavlju o Egiptu, tumačeći egipatsku Knjigu mrtvih, poistovećuje zagrobne
svetove raznih tradicija sa onim što se u doktrini modernog hermetizma naziva
astralnim svetom. Za Egipćane je to Amenta, za Grke je reč o Hadu, za Jevreje
je to Šeol, kod Tibetanaca je Bardo, u drevnom Meksiku je Tlalokan, itd. Hamvaš
kaže da je Amenta opasno mesto za dušu, jer nad njome vlast preuzima
imaginacija, pa nekome to ide na ruku, a nekome ne. Pošto je astralna ravan
zapravo svet vizija, otud je duša u vlasti svoje vizije. Ako čovek umre
neposvećen i bez znanja o prirodi ovog uzburkanog okeana vizija, Hamvaš kaže da
će taj okean impresija duša smatrati stvarnim, tj bespomoćno će se komešati u
užasnoj plimi slika.
Dalje, da parafraziram Hamvaša, prema drevnoj baštini,
pretežna većina duša obitava u Amentetu u ovako bespomoćnom stanju, u kovitlacu
savršeno nestvarnih vizija koje su duše same zamislile, ali i ovde na zemlji.
Otud on kaže kako je to svet opsene, odnosno maja, Izidin veo, čarolija.
Zadatak tradicionalnog posvećivanja, po Hamvašu, jeste da ljudsku dušu probudi,
odnosno da je otrgne iz smrtonosnog lunarnog uticaja, tj od ludila u kome se
ona u astralnom svetu raspada. Otud svetlost duše mora ojačati u višem znanju
da ne podleže vizijama utisnutim u astralnu svetlost, nego da upravlja njima.
Duša se može izgubiti u vrtlogu vizija, ali isto tako, koristeći ih, može da se
uzdigne na viši nivo, ako postane gospodar svojih vizija.
Hamvašovo shvatanje posmrtnog toka razotkriva jedan veliki moderni mit: ideju da su sve tradicije „uvek već govorile o astralnom svetu, reinkarnaciji i razvoju svesti“. Taj mit ima snažnu unutrašnju koherentnost, ali slabu filološku i doktrinarnu osnovu. Hamvaš čini temeljnu hermetičko-teozofsku projekciju da je Amenta isto što i astralna ravan, odnosno svet imaginacije, a što spada u lunarni domen, tj u opsenu. Na početku ovog teksta ukrakto sam izložio egipatsko shvatanje Amente i Duata, pa stoga vidimo da ni jedno ni drugo nije određeno na način da bismo ga mi shvatili kao „svet imaginacije“, niti kao projekcija psihe. Ono što Hamvaš naziva „astralom“ potiče iz renesansnog hermetizma, od Paracelzusa, Blavatske, Elifasa Levija i zapadnog okultizma. Hamvaš retroaktivno premešta taj model u Egipat.
U pogledu viđenja Tifona kao zmije beskonačne imaginacije, može se svakako nešto reći. Tifon je, kao što znamo, grčki izraz koji se može odnositi i na Apepa, što je egipatski naziv za veliku zmiju, načelo kosmičkog haosa, i Raovog neprijatelja. Kod Hamvaša on postaje ontološki princip halucinacije. To nije egipatsko gledište, već gnostičko-platonističko po kome je materija opsena. Na to možemo pridodati romantičarsku psihologiju koja vidi imaginaciju kao „demona“. Egipat ne vidi Duat kao mentalnu projekciju, već kao kosmički region sa sopstvenom ontologijom. Isto tako i Hamvašovo shvatanje saha kao nagrade za pobedu nad astralom je problematično. U egipatskim tekstovima sah je preobraženo telo, nastalo ritualno, a ne psihološki. Ono ne dolazi kao rezultat „ovladavanja vizijama“, ili nekim ličnim naporom, već kroz mumifikaciju, pogrebne obrede, sud Ozirisa, i božansku milost. Hamvaš premodeluje eshatologiju u psihologiju svesti.
U knjizi „Velika jednačina“, učenica
De Ljubičeve egiptozofske škole Ljubinka Radovanović, kaže da kod Egipćana
akcenat nije ni na mnogim, ni na jednom životu, već na životu kao nečemu
beskrajnom u koje korak po korak, urastamo. Aktivnost života je usmeravanje
energije ka stapanju sa izvorom, tj sa dušom. Ukoliko se stopimo sa dušom,
besmrtni smo kao što je i duša besmrtna. Ona tvrdi da po učenju drevnog Egipta
mi nismo (re)inkarnirani, već duša. Duša kao proporcija naše individualne
formacije, zapravo začinje novo telo. To je ona opisala kao stvaranje
naslednika, odnosno sledeće inkarnacije iste proporcionalne formacije što je
identifikovano sa dušom. Po tome, duša određuje telo za telom, jer naše telo je
njeno telo. Mi smo u tom telu naše duše zapravo neka vrsta stranca čija je
svest efekat te otuđenosti. Bića umiru trošeći iz tog tela energiju koju dovodi
duša. I kako ona to slikovito kaže, ako tom energijom sazidamo most, preći ćemo
u tzv dimenziju duha, dok u suprotnom, ako napravimo levak, prosućemo kroz
njega energiju i za njom istećićemo i sami u mrak.
Po nagoveštaju egipatskih spisa,
Ljubinka Radovanović kaže kako postoji mogućnost da psihološka svest preraste u
dimenziju svesti kao energije kosmičkog stvaralaštva, i da tako, izgubivši
svoju individualnost, smrću poništi smrt. Tako svest postaje besmrtna
apstraktna živa snaga. Drugim rečima, ono što preživljava smrt je, kako ova
autorka tumači egipatsku doktrinu, deo naše svesti koje uobičajeno nismo
svesni. Ona tvrdi da reinkarnacija ličnog individualnog bića nije ideja koja
prožima spise Egipta. Psihološka svest, poput mehura, nestaje. Po našem
uobičajenom shvatanju svest ne može postojati, ako čovek nje nije svestan, jer
je ona u nama poistovećena sa našom ličnošću, dok je za stare doktrine ta
psihološka svest pojedinca tek most između nas i nama nepristupačnog višeg
oblika svesti, o kome se dosta govori i u Kastanedinim knjigama. Ova viša forma
svesti, u čijem delovanju nemamo svesnog udela, rukovodi čitavim našim bićem,
čija je samosvest izdignuta kao glava zmije, uznemirena i spremna za beg. Ujedinjenje
psihološke svesti sa ovim višim oblikom svesti, predstavlja formiranje jezgra
besmrtnosti.
Shvatanje egipatske religijske misli od strane Ljubinke Radovanović je takođe zanimljivo, posebno isticanje navodne egipatske ideje da mi nismo inkarnirani, već duša. Podsetimo se, Egipat ne poznaje reinkarnaciju, ne vidi dušu kao entitet koji „bira tela“, i ne govori o „proporcionalnim formacijama“. Ovo je neoplatoničko–teozofska ontologija, sa primesama gnosticizma. Shvatanje da je psihološka svest kao mehur, jeste izraz moderne psihološke metafizike, a ne egipatske antropologija. Egipćani nisu imali pojam psihološkog ega kao iluzije koju treba nadići. Njihov problem nije bio kako prevazići ego, nego kako sačuvati identitet u večnosti! Nestanak individualnosti je suprotnost egipatskom cilju, jer je Egipat anti-nirvaničan. Kod njih cilj nije rastvaranje, nego večna identifikacija sa Ozirisom. Tumačenje Ljubinke Radovanović je bliže budizmu i gnosticizmu nego Egiptu.
U knjizi „Tajna učenja svih epoha“, Menli Palmer Hol objašnjava da je po tajnim učenjima kabale ljudsko telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, a što je zapravo auričko jaje. To je kauzalna sfera čoveka. Vrhovna svest čoveka je u toj auri, koja se prostire u svim smerovima i potpuno okružuje njegovo fizičko telo. Kako Hol dalje navodi, kao što je svest u kosmičkom jajetu povučena u središnju tačku, koja je zatim nazvana Bog, odnosno Vrhovno Jedno, tako je koncentrisana i svest unutar auričkog jajeta čoveka. Na taj način je prouzrokovano uspostavljanje tačke svesti koja je nazvana ego. Kao što su svetovi sazdani od latentnih moći unutar kosmičkog jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama proizašlo iz latentnih moći unutar kosmičkog jajeta. Zapravo, čovek nikada ne izlazi iz tog jajeta, koje ostaje čak i nakon smrti. Čovekova rođenja, smrti i ponovna rođenja, sve se to odvija unutar jajeta, a ono se ne može razbiti sve do oslobađanja čitavog univerzuma od tzv točka nužnosti.
U pogledu refleksija Menli Palmer Hola, njegov opis da je auričko jaje, kauzalna sfera, a ego kao tačka u jajetu, nema uporište u klasičnoj kabali. To dolazi iz od Blavatske i Lidbitera (Leadbeater). U kabali nema „aura jajeta“, nema kauzalnog tela, nema reinkarnacionog skladišta u „energetskoj sferi“. Hol prekriva kabalu teozofskim pojmovima, a zatim ih predstavlja kao „tajna učenja“. Hamvaš, Radovanović i Hol psihologizuju kosmos, astralizuju eshatologiju, interiorizuju mit, i pretvaraju ontologiju u stanje svesti. To je moderna antropocentrična deformacija. U starim tradicijama svet mrtvih nije psihički prostor, nego ontološki kosmos. Egipatska eshatologija nije mistična psihologija, već teurgijska kosmologija. Smrt je trenutak kada se ili postaje zvezda u večnom poretku, ili se nepovratno gubi u haosu.
Na ovim primerima vidimo kako se egipatska, gnostička, kabalistička i hermetička eshatologija stapaju u jedan moderni mit o „astralnom razvoju svesti“. To nije drevna doktrina, već moderna sinteza sa religioznim rečnikom. No, kako je do toga došlo? Moja pretpostavka jeste da odgovor na to pitanje moramo potražiti u poveznici između drevnog i modernog sveta, a to je gnosticizam. Ipak, moramo razumeti da gnosticizam nije nastavak egipatske eshatologije, već njena ontološka inverzija. U tom svetlu, moderna okultna „astralna kosmologija“ jeste treći stepen te inverzije.
.
Gnosticizam u odnosu na drevnu egipatsku religiju predstavlja strukturni preokret. Za Egipćane, kosmos je sakralni poredak (Maat), dok je za gnostike to zatvor, odnosno greška. Kod Egipćana telo je sakralni instrument, dok je kod gnostika ono tamnica. Za Egipćane, bogovi sunosioci kosmičkih funkcija, a kod gnostika su to arhonti u ulozi tirana. Otud je i gledište na smrt različito, kod Egipćana je smrt mogućnost integracija bića, a gnostici u njoj vide priliku za bekstvo iz kaveza arhonata. Sah je telo slave, a akh zvezdano biće, dok je za gnostike telo lažna forma a pneuma zarobljena iskra. Gnostički obrt jeste u tome da svet više nije inicijacijski, nego neprijateljski. Otud je egipatski model teurgijski dok je gnostički anti-kosmički, sa elementima pobune protiv stvaranja, a u čemu možemo videti prauzor i savremenog satanizma, između mnogo toga ostalog. Vezu gnosticizma sa savremenim okultizmom i leve i desne ruke, jeste ideja astralnog sveta. Gnostici su između duše i plerome ubacili sloj arhontske obmane koji je kasnije viđen kao „astral“. Okultizam je od gnosticizma preuzeo ovaj sloj, ali ga je na neki način romantizovao i od njega sačinio astral kao zonu moći, vizija, magije. To nije egipatski Duat. To je gnostički kosmos obogaćen simbolikom. Tako imamo istorijsku gradaciju počevši od Egipta koji tvrdi: postani zvezda u poretku; preko gnoze koja poručuje: pobegni iz sveta; da bi na kraju došao okultizam sa porukom: pretvori svet u projekciju svesti. To su tri različite ontologije, i samo prva je sakralna kosmologija.
Gnostička inverzija Egipta ne ostaje u ezoteričnim krugovima, već biva prevedena na jezik „nauke“, „psihologije“ i „duhovnosti bez dogme“. Time postaje društveno prihvatljiva. I naravno, ključni razvoj počinje od Blavatske koja metafiziku pretvara u duhovnu nauku. Ona i njeno Teozofsko društvo institucionalizuju ezoterični gnosticizam. Teozofi kosmos egipatskog Maat i gnostičkog arhontskog zatvora preobražavaju u svojevrsnu školu svesti, istovremeno pripitomljavajući tiranske arhonte u dobroćudne učitelje iz viših ravni, a sve pošavši od egipatskog shvatanja bogova kao ambivalentnih kosmičkih sila. Naposletku se od egipatskog zvezdanog bića (akh), preko gnostičke plerome došlo do višeg soptva. Teozofija na taj način pretvara gnostičku soteriologiju u kosmičku pedagogiju, arhonte zamenjuje „uzvišenim majstorima“ a demijurga zamenjuje „nižom kreativnom inteligencijom“. Time nestaje sud, a ostaje evolucija svesti. Takvo rešenje se savršeno uklapa u duh modernosti i sekularizovane duhovnosti, čime polako dolazimo do Junga.
Jung nije gnostik po veri, ali jeste po strukturi. Gnostički mit može biti jungovski pročitan tako da je pleroma kolektivno nesvesno, arhonti su arhetipovi, gnoza je individuacija a sam kosmos je psihološka projekcija. Jung ukida ontologiju, ali zadržava mitološku strukturu. Tako bogovi, Duat i demoni postaju „psihičke instance“. To je sekularna gnoza. Potom dolazi New Age koji preuzima teozofsku kosmologiju, jungovsku psihologiju i gnostički narativ, te ih pretvara u doktrinu buđenja po uzoru na Istok. Tako Ozirisov sud konačno biva ukinut, Maat postaje vibracija, sah se preobražava u svetlosno telo, akh je više jastvo, Duat je astral, a Apofis niža energija, itd, a sve postaje psihološko stanje ili frekvencija. Ovim je izbrisana razlika između stvarnosti i projekcije, kosmičkog poretka i unutrašnje fantazije. To je antropocentrična metafizika po kojoj je svest zapravo kosmos, jastvo je bog, a želja je zakon. To je upravo ono protiv čega su i Egipat i klasična gnoza upozoravali, ali na različite načine. Dakle, linija Egipat - gnoza - teozofija - Jung - New Age, nije linija kontinuiteta, već linija progresivne inverzije. Na kraju više nema ni Maat, ni božanskog suda, ni objektivne istine, već ostaje samo psihološki kosmos bez zakona.
