Bogovi, duhovi i magijski identitet

Magijski identitet je temelj legitimisanja maga u svetu duhova i magijskih sila. To je posebno obeležje po kome nas magijske sile prepoznaju i priznaju, i na osnovu kojeg imamo određeni autoritet da zapovedamo, zahtevamo i pravo da se pozivamo na neku višu instancu. U temelju magijskog identiteta i svega onog što se na osnovu njega postiže, stoji magijska moć samog čoveka. Magijski identitet se obično izražava nekim imenom, znakom ili obeležjem, bilo da su oni osmišljeni od samog maga, bilo da ih je nekako on sam otkrio, ili ih je možda dobio od drugog maga, odnosno od kakvog moćnog duha i božanstva. Magijski identitet je poput lične karte za kretanje magijskim svetom i magijsko delovanje. Kada nas neki duh priupita da se predstavimo, kao što i mi to od njega iziskujemo, nećemo reći svoje svetovno ime i prezime. Nećemo se predstaviti onako kako se predstavljamo ljudima. U tom smislu moramo imati svoje magijsko ime kojim se predstavljamo duhovima. U svetu okultnog to nema nikakav značaj. Jedini značaj imaju naša moć i na osnovu nje izgrađen magijski identitet. Uz ime, simbol ili obeležje, koje čini estetsko-zvučni nosač identiteta, uvek ide i magijski zavet. Svaki zavet jeste neki oblik inicijacije. Nije svaki zavet isti. Nije jednake snage. Kakva moć u čoveka takav je i njegov zavet, pa samim tim i njegovo magijsko ime, obeležje ili znak. Te stvari određuju opseg nečijeg magijskog delovanja i znanja. 

U bibliji je poznat Kainov znak kao primer obeleženosti koja se nalazi u suštini magijskog identiteta osobe poznate pod tim imenom. Taj primer jasno ukazuje na određeni inicijacijski tip. Kain je bio zemljoradnik i prinosio je žrtve bogu od onog čime je raspolagao, čemu je bio vičan i čime se bavio. Njegov brat Avelj bio je stočar i takođe je prinosio žrtve bogu u skladu sa svojim poslom. Naravno, priča kaže da je bog više cenio roštilj od pekarskih proizvoda, pa je zavidni Kain u magnovenju ljubomornog besa prolio bratovljevu krv te zbog toga bio proklet od strane samog boga te fizički obeležen posebnim znakom. Pa ipak, ne možemo ne primetiti, zabeleženo je da su zemljoradničke kulture neretko praktikovale prinošenje ljudskih žrtava. Kasnije je to postalo neprihvatljivo. Povodom toga setimo se filmskog serijala Deca kukuruza. Duh žita često traži da ljudska krv bude prolivena po usevima kako bi žito obilato rodilo. To je jedan, reklo bi se, na užas onih osetljivih, sasvim razuman magijski čin, jer je Kain postupao u skladu sa običajima svojih predaka. 

U grčkoj mitologiji boginja Demetra bila je nadležna za zemljoradnju. Njen otac je titanski kralj Hronos (Saturn), čiji je simbol srp te ukazuje na faktor vremena i vremenske cikluse koji se nalaze u temelju poljoprivredne delatnosti. Demetrina majka je titanka Rea, majka bogova, boginja ženske plodnosti i rađanja. Njene svete životinje su svinja i zmija. Njeno ime ukazuje na pokret, tok, stalno kretanje poput vodenog toka ili krvi. Ona sama ćerka je Urana (neba) i Gaje (zemlje). Dakle, imamo žensku liniju Gaja – Rea – Demetra. Hronos i Rea potiču od istih roditelja. Sama ta činjenica ukazuje na incestuoznu magijsku moć drevnih kraljevskih formula kada je vladar smatran pre svega magijskim pa tek onda političkim bićem. Demetra je u mitologiji poznata kao majka Persefone koju je oteo bog podzemlja Had. Sve ove mitološke činjenice ukazuju na veze poljoprivredne delatnosti sa moćnim htonskim božanstvima i duhovima. 

Da bi ljude naučili poljoprivrednim umećem ili da bi im uopšte dozvolili da se na nekoj teritoriji bezbedno nasele i uspešno se bave proizvodnjom hrane, duhovi koji su obitavali na tom mestu ili u blizini, istakli su jednostavne ali stroge zahteve. Svako nepoštovanje tih zahteva imalo bi za posledicu najezdu štetočina, sušu, grad ili kakvu drugu nedaću. Obredno prinošenje ljudskih žrtava, pre svega članova same zajednice, očito je bio jedan od takvih uslova. O razlozima za iznošenje ovakvih zahteva od strane prirodnih sila mogu samo da nagađam. Sa druge strane, popularni Hermes, između ostalog, bio je i bog stočara. Njegov simbol bio je štap, baš kao i u Mojsija, nomadskog vođe. Stočari, budući nomadi, nisu zavisili samo od jednog mesta, pa su, ukoliko im se duh nekog mesta ne dopadne, jednostavno mogli da odu dalje.

Sada dolazimo do suštine, a to su mesta na kojima obitavaju pojave poznate kao bogovi ili duhovi. Mojsije se na Sinaju sreo sa tamošnjim strašnim i prekim bogom sa kojim je postigao savez a koji je obavezao čitav njegov narod dokle god postoji. Mi danas, pod uticajem mnogih teoloških i mističnih pogleda na svet boga shvatamo kao apsolut, kao nešto sveprisutno, u nama i izvan nas. U paganska vremena nije bilo tako. Postojali su neodređeni apstraktni nedelatni bogovi, poput bogova neba, zemlje uopšteno, nekih zvezda i slično, ali mnogi bogovi su imali konkretna sveta mesta na kojima su se ukazivali i gde su obitavali. Uglavnom su ta mesta bila po planinama, pećinama, kod izvora, u jezerima, klancima, po šumskim lokacijama, kod određenih stena, šupljina, čudnih geoloških oblika, po pustinjama itd. Ponekad bi ljudi upravo na tim mestima podigli svetilišta ili bi na nekim unapred određenim mestima podigli hramove te u njih naknadno prizvali određene epifanije. Mojsijev bog sa sinajske gore je poput svakog drugog duha koji obitava na nekoj planini. Taj moćni gorski sinajski duh je u sprezi sa ličnom moći samog Mojsija, stvorio savez koji opstaje i danas. Dakle, može se reći kako je taj bog i dalje živ. Mnogi duhovi prirode od kojih su ljudi načinili svoje bogove, u međuvremenu su izgubili svoje štovaoce. Jesu li samim tim sa lica zemlje nestali ti bogovi / duhovi? Istina, neki narodi su od svojih lokalnih bogova načinili apsolutne, kosmotvoračke bogove, ali to je već druga tema.

Kako to bogovi mogu nestati sa lica zemlje? I šta su oni uopšte? Jednom sam došao do spoznaje da su bogovi formule. Iako je to ispravna spoznaja, ona nije potpuna. Bogovi su mnogo više od formula. Oni su nedokučivi. Običan duh izvora je takođe nedokučiv. To su bića, pojave, koja postoje u nekakvoj ravni, nama nedostupnoj, i pojavljuju se na određenim mestima. Tako nas mitologija obaveštava da je Zevs odrastao na jednoj planini ostrva Krit. Afrodita je sa Kipra. Na toj kritskoj planini još od praistorije ljudima je bilo poznato da tamo obitava nekakav duh od koga su kasnije načinili Zevsa. No, gde je taj Zevs sada? Je li još uvek na toj planini? Kažu da se kasnije preselio na Olimp. Je li ga neko video tamo? Da bismo odgonetnuli ova pitanja moramo se prisetiti kako je Karlos Kastaneda opisivao svoje dogodovštine sa fiktivnim ili ne, starim Indijancem kojeg je zvao Don Huan. Indijanac je vodio Karlosa po raznim mestima u Meksiku gde se ovaj susretao sa određenim duhovima, bićima, entitetima, nazvali mi to kako god. To je mogao učiniti u stanjima svesti potaknutim određenim magijskim radnjama samog Don Huana ili pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Obaška što nas Kastanedine knjige podsećaju na stare šamanske istine da duhovi obitavaju i u tim tzv biljkama moći (ili gljivama) a ne samo na nekim fizičkim lokacijama. Dakle, da bismo otkrili gde je Zevs ovih dana i da li je Jahve i dalje na sinajskoj gori, potrebno je da odemo na te lokacije i primenimo šamanske postupke. Možda ćemo otkriti nešto a možda nećemo otkriti ništa. Možda ćemo naići na neke druge duhove, a možda upravo na Zevsa ili Jahvea, pa ipak čak i kada bismo povodom toga imali spektakularna iskustva to opet ne bi moglo da nam pruži zadovoljavajuće odgovore. Takva je priroda bogova.

Čovek čije sam mišljenje vazda cenio jednom prilikom i je rekao da onda kada nestane njihovih poklonika bogovi se „spakuju i odu“. Na pitanje gde oni tačno odu nisam dobio jasan odgovor. Navodno, oni odu u njihov apstraktni svet. Jednostavno se povuku u nedostupnost. Više se ne javljaju na telefon. Ovo pitanje mi se često vraćalo posebno kada bih se susretao sa savremenim okultistima i neopaganima kako prizivaju drevne bogove koji više nemaju kultni i religijsko-magijski kontinuitet. Kako nakon dva milenijuma prizivati Demetru ili Afroditu? Čak je i pre dva milenijuma to bilo teško budući da smo već tada mogli govoriti o zaboravu i degradiranim oblicima prvobitnih kultova. Jedini način da ostvarimo vezu sa prirodom, sa tim drevnim bogovima / duhovima, jeste da odemo na mesta gde se oni u mitovima pojavljuju i pokušamo da ih nađemo, pod uslovom da se ne stropoštamo niz neku liticu ili nas rastrgnu divlje zveri. Ne može se obnoviti paganstvo ili povezati sa nečim drevnim ukoliko se ne povežemo sa mestima moći i sklopimo nove saveze sa tim istim ili možda nekim drugim duhovima. I šta ukoliko nam se ne dopadnu njihovi uslovi? Verujem da se većini današnjih ljudi, pod uslovom da su uopšte sposobni da fizički dosegnu te lokacije moći, ono što bi dobili od tamošnjeg duha, ukoliko uopšte prežive takav susret, nimalo ne bi dopalo. Ako prizivamo čitajući tekstove iz nekakvih preživelih grčkih magijskih papira ili čega već požutelog i starog, hoće li to privući moć neophodnu da od nje stvorimo nešto odgovarajuće? Sumnjam. Potrebno je otići u divljinu, daleko od ljudskih naselja i tamo zazvati određene sile. Hoće li kakva sibila izaći iz kumanske pećine i blagosloviti svitak magijskih bajalica koje joj nosimo? Možda i hoće, jer i ona sama se više ne seća kad joj je poslednji put pristupio neko sa takvim zahtevom. Jao onom ko pun sebe umesto svitka sa pravim rečima donese hartiju sa glupostima!  

U knjizi „Slike i simboli“, Mirča Elijade je pisao da u susretu sa mitom čovek dolazi u dodir sa svetim i sa stvarnošću, čime se na neki način prevazilazi ono svetovno, tj istorijski položaj aktuelnog trenutka. Po Elijadeu, svaki čovek je neznalica, zato što poistovećuje sebe i stvarnost sa vlastitom situacijom. Neznanje je, kaže Elijade, ono pogrešno poistovećivanje stvarnosti sa onim što se svakom od nas čini da sam jeste ili da sam poseduje. Otud mit (i sa njime skopčan ritual), po Elijadeu, reaktuelizuje Veliko Vreme i tako prenosi slušaoce ili čitaoce, barem u uobrazilji, u nadljudsku i nadistorijsku ravan. To je osnova za približavanje onoj stvarnosti koja nam je nedostupna sa stajališta u našoj svakodnevnoj, uobičajenoj, svetovnoj individualnoj egzistenciji. Istina, to je osnova, ali neki su, nagutavši se mitova, uobrazili kako je to dovoljno te da je potrebno samo oživeti ili osmisliti nekakve obredne radnje i eto mi već živimo obnovljenu drevnu tradiciju ili magijsku struju. Evo ga bog Set, evo ga Pan! Nije dovoljan naš zanos. Potrebno je da ne budemo budale. Mi smo pacijenti koje Elijade opisuje, oni koji poistovećuju stvarnost sa vlastitom situacijom. To je zapravo definicija budala.

Šta je sa aktuelnim živućim religijama? Imaju li one moć i odakle ona dolazi? Naravno da imaju određenu moć jer u pitanju su dugotrajni magijski egregori ili magijski lanci. Njihova moć potiče iz ponavljajućih vekovnih grupnih obreda i štovanja određenih predmeta moći: relikvija, mošti svetaca itd. Lično sam se uverio u postojanje i snagu tog egregora boraveći u manastiru Dečani na Kosovu. Moć tog mesta počiva na moštima svetog Stefana Dečanskog i na neprekidnom osmovekovnom liturgijskom pojanju i fokusu tamošnjeg monaškog bratstva. Sličnu moć poseduju i sufijski redovi. Ovde govorim isključivo o moći a ne o istinitosti verske dogme. Potpuno je nevažno kako se zove i koja su tumačenja toga u šta oni veruju. Jedino što je važno jeste šta oni rade i kako se ophode sa onim što poseduju.

Dodatak

Na ovom mestu, pozvaću se na knjigu poznatog američkog okultiste Lon Mila Di Keta (Lon Milo DuQuette) pod nazivom „Pileća kabala“. Kako Lon Milo (ili Majlo) piše svake godine desetog dana Tišri (10. oktobar), na Dan pomirenja, prvosveštenik Izraela bi tri puta išao poseban odeljak Hrama poznat kao najsvetije mesto i tamo posipao zavetni kovčeg krvlju. Oko noge mu je bilo vezano dugo pleteno uže. Drugi kraj užeta držali su drugi sveštenici koji su se nalazili van te prostorije. Prilikom svoje treće posete prostoriji u kojoj se nalazio kovčeg, dok je mnoštvo vernika stajalo van hrama i pravilo veliku buku, prvosveštenik bi stavio ruke direktno na kovčeg i izgovorao ime Boga, dok je ognjeno božanstvo otkrivalo sebe u oblaku i munjama iznad poklopca kovčega. Lon Majlo dalje kaže da se ovaj obred nije mnogo razlikovao od onog koji su praktikovali egipatski i vavilonski sveštenici. I oni su takođe jednom ili dvaput godišnje ulazili u njihovo svetilište nad svetilištima i nudili molitve i prinose pred svetim statuama ili drugim svetim predmetima. Ono što je činilo tu ceremoniju kod Izraelita malo drugačijom, imalo je veze sa tim užetom koje je bilo vezano oko noge glavnog sveštenika. To je urađeno, kako Lon Majlo objašnjava, iz razloga koji je, iako možda nije odmah očigledan, u vezi sa pravilnim izgovorom imena boga IHVH. Zašto je konopac uopšte bio potreban u svemu tome? Da bi sveštenici mogli izvući glavnog sveštenika, jer je ovaj boraveći u prisustvu zavetnog kovčega, bio u životnoj opasnosti. Prostor u kome je bio smešten kovčeg, onda kada bi prvosveštenik odradio svoje, punio se dimom, vatrom, nešto je pucalo pa se dešavalo da izvuku mrtvog ili ugljenisanog prvosveštenika. Onaj ko bi preživeo dobijao bi na značaju.

Lon Majlo u pomenutoj knjizi podseća nas na verovanja i mentalitet ljudi tog vremena. Vojske su tada u borbu nosile statue i obredne predmete svojih bogova. Kad jedna strana dobije bitku, njihov bog se smatrao superiornijim od boga gubitničke strane. Vrlo često, prva stvar koju bi pobeđena vojska uradila posle pregrupisanja bila je da ukrade pobedničkog boga i uposli ga da radi za njih. Prva knjiga Samuilova kaže da se to dogodilo sa zavetnim kovčegom. Filistejci su ga ukrali, ali su ga kasnije vratili, jer su mnogi od njih stradali nestručno rukujući njime. Kovčeg je bio pravougaona kutija u kojoj su se nalazila magična dobra iz egzodusa: Aronov štap koji je činio sva ona čuda u Egiptu; lonac sa manom, nebeskom hranom koja je nikla kao pečurka na jutarnjoj rosi i hranila decu egzodusa u divljini; posuda sa tečnošću koja se naziva ulje za pomazanje, i što je najvažnije, kamene tablice Mojsijevih Zakona. Kovčeg je bio smrtonosno oružje i Izraelci su se tako ponašali prema njemu. Držali su ga umotanim u tkaninu i kožu, a ljudi koji su ga nosili, oblačili su posebnu odeću i obuću. To nije uvek pomagalo. Biblija nam govori da je ljude koji su slučajno dodirnuli kovčeg ili mu samo prišli previše blizu, pogodila munja ili progutala vatra. Lon Majlo pretpostavlja da je Solomonov hram sagrađen više kao kavez za taj opasni i ćudljivi kovčeg. Deo Hrama, poznat kao Svetinja nad svetinjama, u kojoj je kovčeg počivao, sagrađena je kao savršena kocka, trideset stopa dugačka, trideset stopa široka, trideset stopa visoka. Pod, zidovi i plafon su bili obloženi čistim zlatom, zakovani zlatnim ekserima. Ponekad bi kovčeg izbacio toliko dima, da su sveštenici Hrama morali da pobegnu i nisu mogli da obavljaju svoje rutinske dužnosti.

Lon Majlo izvodi zaključak da je drvena kutija (sa dvostrukom oblogom od zlata i zatvorena zlatnom pločom), u kojoj se nalaze lonci misteriozne supstance, teške ploče i šipke potopljene u tiganj tečnosti, po svoj prilici bila ogromna i veoma nestabilna baterija. Dva heruvima na poklopcu služili su kao anoda i katoda, a iskra ili plamteće prisustvo Boga sumanuto je skakala između vrhova dva visoko provodna zlatna krila. Setimo se da su održive baterije pronađene u egipatskim grobnicama ovog perioda, ali i u Mesopotamiji. Lon Majlo piše kako je siguran da ako prostudirate biblijski opis kovčega i njegovog smrtonosnog ponašanja, nećete naći ništa nedosledno sa performansama jednog primitivnog električnog uređaja. Možemo samo zamisliti kakav je utisak ostavljalo delovanje jednog takvog uređaja. Kada bi glavni izraelitski sveštenik položio obe ruke na tu strašnu napravu, njegovo telo bi preusmerilo struju koja se obično stvarala između heruvimskih krila i za jedan spektakularan trenutak moći IHVH je doslovno boravio u njegovom zgrčenom telu. Ako bi preživeo događaj, piše Lon Majlo, najverovatnije bi se preobrazio u nekakvog svetog čoveka, koji pokazuje isto poslušno ponašanje i mističnu nedokučivost pacijenata savremene šok terapije. I pretpostavljam da je i on bio prilično interesantan za razgovor pun duhovnih uvida i dubokih poruka od Boga. Jevreji više nemaju kovčeg, nemaju Hram, ne primaju neposredna uputstva od IHVH-a, pa ipak njihov egregor i dalje postoji. Muslimani imaju kamen u Ćabi, a hrišćani mnoštvo relikvija i svetih mesta. Sistem se održava i opstaje kroz vekove, ali mi ne možemo znati dokle će trajati i hoće li jednoga dana, kada nestane njegovog sveštenstva, kulta i vernika, taj čudljivi avrahamski bog i sam nestati ustupivši mesto nekim drugim bogovima ili ko zna čemu. 

...

I opet dolazimo do pitanja magijskog identiteta, odnosno obeleženosti. Da bi se neko pozvao na nešto, da bi nekog ili nešto sa autoritetom dozvao, taj mora imati legitimitet. Ko si ti da se tako drsko pojaviš na ovom mestu i dozivaš ime nekog boga? To može samo neko ko poseduje moć, zvao se on Mojsije, Muhamed ili Alister Kroli. Upravo je Kroli bio taj koji je na neki način oživeo nešto drevno egipatsko ali u novom ruhu. To možda nije to, ali formula jeste ta. Kako je to moguće? Pa bio je odabran na osnovu nekih ličnih svojstava. Možda su ga drevni predmeti u kairskom muzeju strpljivo čekali impregnirani određenom moći koja je čuvala jednu specifičnu nameru.

 

Formula Bafometa, Ktulu kao bog revolucije

Antiguos cuentos de Brujas - Fernando Falcone

Obrazovanje magijskog lanca Božanske revolucije katastrofe nije tek moja inicijativa nego predmet predviđanja na osnovu znakova i poznavanja duha vremena. Aktere tog lanca nazvao sam božanskim revolucionarima katastrofe, budući da će oni u tome imati podršku božanskih sila, odnosno podršku duha vremena. Na ovom mestu potrebno je još jednom osvetliti pojam magijskog lanca. Počnimo od arkane tarota pod brojem XV Đavo. To nije onaj đavo crkve, nego đavo uzet kao Bafomet. Kako je Elifas Levi skicirao Bafometa, (u nekim tarotima to je primenjeno na arkanu Đavo), njegova je desna ruka podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum („iz mnoštva jedno“), odnosno Solve et Coagula („širenje i skupljanje“). Pluribus, solve, jesu izrazi načela ekstrovertnosti, odnosno rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac, uvlači nove ljude. Proces solve je označen desnom rukom Bafometa i simbolom belog Meseca. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje, što je označeno simbolom crnog Meseca. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To podrazumeva učvršćenost u Zemlji, bilo da je reč o Zemlji kao elementu ili kao planeti. 

Pentagram na čelu Bafometa nije obrnut, nego uspravan, koji je, za razliku od obrnutog, operativni simbol namenjen radovima koji imaju za cilj zgušnjavanje, konkretizaciju nečega. Obrnuti pentagram, sa druge strane, razređuje ono što je konkretno. Odnos između obrnutog i uspravnog pentagrama je istovetan pomenutoj formuli solve et coagula, obrnuti je solve, uspravni je coagula. Obrnuti pentagram označava silazak duha što ima za posledicu razređivanje materije, i obrnuto, uspravni pentagram podrazumeva uzdizanje duha i zgušnjavanje materije. Dakle, imamo dva niza:

a) desna ruka koja pokazuje ka gore je solve – pluribus – beli Mesec – obrnuti pentagram;

b) leva ruka koja pokazuje ka dole je coagula – unum – crni Mesec – uspravan pentagram.

Zato je crni Mesec na slici figure Bafometa postavljen na nižoj a beli na višoj poziciji, budući da je crni Mesec bliži zemaljskom, bliži ovaploćenju, materijalizaciji, odnosno ostvarenju neke namere. Mesec je, u kabalističkom smislu, Šekina, jahveovska šakti, njegova snaga, tj kamuflirana boginja a što ima svoj muški pandan u imenu Boga lunarne sefire Jesod, a to je  Šadaj.

Đavo / Bafomet je temeljna figura Božanske revolucije katastrofe, jer predstavlja glif njenog magijskog lanca. U Marseljskom špilu na karti Đavo prikazana su dva demonska lika, muški i ženski, koje na lancu drži đavolski lik. Lanac nije zategnut jer se likovi ne otimaju već krotko pristaju na položaj. To su duše uhvaćene ili upletene, dobrovoljno ili protiv svoje volje, u magijski lanac. Lanac sam po sebi predstavlja snagu i otelotvoruje određenu strast, pa otud veza sa jedanaestim ključem tarota koji nosi naziv Snaga / Strast. Tako dolazimo do pitanja ko to stvara magijski lanac Božanske revolucije katastrofe, odnosno ko ili šta je njen pokretač?

Setimo se sudbine Šabataja Cvija, čija se duša nalazi u svojevrsnoj mesijanskoj inkubaciji i to na strašnom mestu, u bezdanu. To je zmija mučena zmijama. Šta je ta zmija? Zapravo, ko je ta zmija? Zmija u mesijanskoj inkubaciji je lepo predstavljena kartom Obešeni čovek u Krolijevom špilu. To je onaj skriveni u vodenom ambisu, crna mumija, a za čije sam oslovljavanje upotrebio lavkraftovsko ime Ktulu. Crna mumija predstavlja večno prokletstvo, beskrajan poljubac Druge smrti, na dnu dna, odnosno truljenje. Mizanscen patnje mesijanske zmije je ne-sefira Daat. U alhemijskom procesu fermentacije, koji se sastoji od putrefakcije i spiritizacije, razapeta između ta dva procesa, pritešnjena svom težinom svih svetova, beskrajnim masama tame, gde nikog i ničeg nema, zapečaćena leži crna mumija. U sarkofagu sa četrnaest pečata svesti, u agoniji večne truleži gde se svaka misao pretvara u crva a ovaj istruli za tili čas, tvoreći nove crve koji se hrane njegovom gnjilošću, tu leži bespomoćna i svezana. Sve joj je oduzeto, luč svesti, sjaj bića, sve. Zakovana i zapečaćena u večnom singularitetu raspada, ona trpi agoniju potpune bespomoćnosti i nepokretnosti, haosa i buke raspadanja duše. Iznad nje je sve što postoji, večno nedostupno. Jedino šta ona može činiti u tom haosu raspadajućih misli, potpuno luda, svezana i odbačena, jeste da pruži oduška sopstvenoj nakaznosti stvarajući ogromnu moć u potpunoj nemoći. Tako crna mumija zrači tartarskom tamom, kao kakvo Crno Sunce čiji su zraci crne zmije pomoću kojih ona zaposeda umove živućih, umove onih bića koja imaju unutrašnju svetlost.

Prvi takav sadržaj, ovde opisan kao zmijski zrak crne mumije, doplivao je u moj um kroz davnašnji san a potom i u vizijama. Crna mumija je učinila da sa njome privremeno zamenim sadržaje svesti i steknem uvid u njen užasni svet i njenu strašnu svest, dok je ona mogla gledati ovaj svet mojim očima. Tada se u meni začela ideja o Božanskoj revoluciji katastrofe koja bi kao konačni cilj imala oslobađanje bića koje sam spoznao kao crnu mumiju i kasnije je nazvao imenom Ktulu, nadahnut Lavkraftovim pisanjem. U kasnijim vizijama video sam slike oslobađanja tog strašnog ne-bića iz ambisa, koje se svakim korakom tog procesa upotpunjuje. Kao da je reč o kakvim čudesnim tarot kartama koje opisuju povratak drevnog boga iz predela sveobuhvatnog izganstva. 

Na kraju tog procesa koji sam nazvao inkubacijom mesijanske zmije, ono što bi proizašlo u završnici bilo je jedno fascinantno, moćno i prelepo biće. To je slika zaboravljenog i prokletog prastarog boga koji je izronio na površinu i u ognju srušio strašnu avet raspadajućeg poretka onih bogova koji su došli nakon njega. Taj je bog izvor moći revolucije. To je bog dečak, onaj koji se u tišini i tišinom obraća, dok je boraveći u sarkofagu pevao olujnu pesmu kreštećih vetrova. Revolucija je posebna vrsta teurgije koja cilja ne samo ka smeni bogova, nego ka obnovi božanstva: od beživotne crne mumije ka božanskom detetu, od truležnog neumrlog starca do živog mladog boga. To je bog „mladoturčin“, revolucionar, otac svih revolucionara, onih koje je on odabrao za svoje apostole, sveštenike, proroke i glasnike.

Magijska struja Božanske revolucije katastrofe

Nikolas Kalmakof

„Jer ako ti to ne učiniš svojom voljom, onda ćemo to Mi učiniti uprkos tvojoj volji.“

Alister Kroli, Liber Cheth Vel Valum Abiegni

 

Aspiranti Božanske revolucije katastrofe nosioci su jedne osobene magijske struje čija je svrha, po osnovnim polazištima, slična nekim pretpostavkama lurijanske kabale. Naime, reč je o obnovi ili popravci sveta putem njegovog uništenja, u čemu nalazim sličnosti sa šabatajskom strujom, koja predstavlja ekstreman oblik antinomijskog radikalizma. Naravno, u mojim vizijama i snovima, ideja revolucije i njenih nosilaca nema veze sa jevrejstvom, njegovim kreativnim alternativama ili pak antisemitizmom, niti sa iluminizmom. Šta konkretno znači uništenje sveta? I kako je to uopšte moguće? Zar nije apsurdno popravljati nešto nakon što je ono uništeno? Da bih to objasnio moram prvo početi od svojevrsne strukture revolucionarne struje.

Postoji unutrašnji i spoljašnji prsten revolucionara i aspiranata božanske revolucije. Unutrašnji prsten čine sanjači / proroci, a spoljašnji oni koji deluju u svetu. Ove poslednje nazvaću operativcima. Povrh ta dva prstena imamo i nepostojeći treći prsten, koji zapravo i nije prsten, nego je tu pre reč o prisustvu koje čine inteligencije nevidljive i nepristupačne ljudskom uobičajenom poimanju i opažanju. Te inteligencije, međutim, imaju svoje predstavnike koji se povremeno mogu ovaplotiti i njih ću nazvati glasnicima. Dakle, očitavamo jednu određenu, uslovno rečeno, strukturu, iako je u praksi zapravo i nema. Tu strukturu možemo predstaviti simbolom kruga sa tačkom u središtu:

- kružnicu čine operativci, 

- tačku predstavljaju sanjači / proroci, 

- inteligencije prisustva, odnosno glasnici, imaju uporište u apstrakciji, odnosno tamo gde tačka postaje ništavilo. 

Sada bivaju jasniji obrisi trijade koja je ustrojena na način koji ima svoju analogiju sa dijagramom kabalističkog Drveta života. Glasnici se mogu uporediti sa vrhovnom trijadom Drveta. Sanjači / proroci su Ruah. Dno dijagrama Drveta, odnosno sefira Malkut, označava aspirante, simpatizere, propagandiste i „korisne idiote“ Božanske revolucije katastrofe.

Ovde bih naglasio razliku između dve vrste aspiranata: onih koji teže ulasku u krug operativaca, i onih koji teže da postanu glasnici. Ključnu ulogu u preobražaju nižih aspiranata u operativce igraju muški posvećenici, dok kod viših aspiranata tome doprinose posebne žene. Te posebne žene nisu ljudska bića na način kako mi uobičajeno poimamo ljudskost. One jesu i nisu ljudska bića. Uporedio bih ih sa valkirama. One ne pripadaju Revoluciji, nisu adepti, nisu posvećenici, uglavnom nisu prošle kroz faze razvoja ili preobražaja, nisu deo ovog sveta, nego su deo sistema sveta na čiju podršku aspirant u nekoj meri može računati. Zato Božanska revolucija katastrofe, nije namenjena ženama već muškarcima, jer, da u određenoj izmeni parafraziram Krolija: aspiranti su muškarci, valkire su žene. Njihova uloga je da potaknu preobražaj višeg aspiranta, iz reda sanjača i proroka, u glasnike. One su Majke, mi smo Sinovi. Očevi su oni sanjači i proroci koji upućuju niže aspirante u red operativaca. Otud jedan Otac ima samo jednog Sina, jer je takvo pravilo nasleđivanja, da bi se sprečilo stvaranje zajednice, bratstva, organizacije. U pogledu odnosa žena i Božanske revolucije katastrofe, nemam nikakva praktična saznanja o tome, osim da izuzetno žene mogu postati „valkire“, odnosno „majke“ koje prevode muški element „preko“, ali putevi ženskog preobražaja u tu svrhu meni nisu poznati. To nije moj posao, moje saznanje i iskustvo. 

 
Kao neko ko o revoluciji piše te je na neki način propagira, pisac ovih redova samoga sebe svrstava u Malkut, nivo na kome obavlja posao propagandiste. Međutim, imajmo u vidu da Malkut predstavlja četvorostruko kraljevstvo, odnosno svet sačinjen od četiri elementa: Vatre, Vode, Vazduha i Zemlje. Kako sam sebe naveo kao propagandistu, red bi bilo da objasnim šta to zapravo znači. Poput svih koji spram Božanske revolucije katastrofe stoje u ulozi svojevrsnih dobrovoljaca, a što nivo Malkuta obuhvata, tako je i propagandista slobodan, odnosno nevezan revolucionarnim zavetima koji su magijske prirode te posve neraskidivi. Zašto su neraskidivi? Zato što inicijacija nižeg aspiranta podrazumeva dodeljivanje određenog entiteta koji ima zadatak da pazi na posvećenika, da mu pomaže, upućuje ga, ali i da ga uništi ukoliko ovaj pokuša da prekrši inicijacijski zavet.

Propagandisti odgovara element Vode, budući da on govori, piše i prima saznanja sa višeg nivoa posredstvom ogledala koje predstavlja Mesec, tj lunarna sefira Jesod. Niži aspirant predstavlja element Vatre u Malkutu te je kao takav predodređen ka operativnim nivoima, pod uslovom da ostvari zavet. Simpatizeri su Vazduh te su kao takvi, odnosno neodlučni, osuđeni da se čitavog života vrte u krug ne stižući nigde i ne postižući praktično ništa. Oni su nesposobni za zavetništvo, životni fokus i disciplinu koja sve to iziskuje. Naposletku imamo „korisne idiote“ čija je priroda saobrazna elementu Zemlje. Oni su poput ludaka ili budala, predodređeni za sve i ništa. Mogu postići najvišu apstrakciju te postati glasnici ili uroniti u najdublje tmine. Za njih jednostavno nema pravila te ponekad predstavljaju svojevrsne medijume kroz koje govore dublji aspekti Božanske revolucije katastrofe a da oni toga uopšte nisu svesni. Simpatizeri i niži aspiranti svesno pokušavaju da se približe revoluciji, imaju želju i ambiciju da joj se pridruže, dok su propagandisti i korisni idioti protiv svoje volje k njoj privučeni.

Iz svega navedenog biva jasno da se revolucionarem ne može postati, ne može se zaslužiti nekakvim naporom, radom, samousavršavanjem, vežbama, meditacijom, tehnikama i raznim oblicima usredsređenosti na tzv lični razvoj. Ona ne prima prijave niti uvažava preporuke. Bivaš deo Božanske revolucije katastrofe onda kada se, potaknut zovom sila revolucije, setiš da je to tvoja prava priroda, pa samim tim i tvoja istinska volja. Oni čija to nije istinska volja i priroda nikada i nikako ne mogu stupiti u dodir sa silama revolucije. Sila koja pokreće revoluciju vrši odabir. Zapravo tu uopšte nije reč o nekakvom odabiru nego o prepoznavanju. Adept i Bog se međusobno prepoznaju i nekako stope. Neki ljudi su za to predodređeni a neki nisu. Neki ljudi slede svoje preodređenosti jer su ih otkrili i potpuno se okrenuli ka njima. Oblika predodređenosti ima onoliko koliko je u univerzumu sila koje učestvuju u njegovoj izgradnji, održavanju i uništenju. Koliko je onih koji su rođeni kao mikrokosmos toliko je i oblika predodređenosti. Dakle, viši ili niži aspirant, propagandista i korisni idiot mogu postati operativci, sanjači / proroci ili glasnici samo ukoliko taj poziv prepoznaju kao svoju pravu prirodu.

Sada kada smo razmotrili magijsko-inicijacijske pretpostavke Božanske revolucije katastrofe pokušao bih odgovoriti na pitanje koje sam postavio u prvom pasusu ovog odeljka. Kako svet može biti uništen i nakon toga prepravljen? Kako neka opskurna magijska struktura, koja i nije struktura, to može učiniti? Načelno, to je posao svih magijskih struktura bez obzira o kakvim je strukturama reč, bile one graditeljske, svetle, benigne ili izopačene. Svaka od njih svakodnevno uništava i uspostavlja novi svet. Kada kažem svet, na tragu Karlosa Kastanede, podrazumevam opšti opažajno-iskustveni proizvod čvrsto uspostavljene usklađenosti ljudskih percepcija i tumačenja. Teško je odrediti kada je i na koji način ta usklađenost postignuta, ali se sa svakim novim pokoljenjem iznova izgrađuje. Magijske sile aktivno i u kontinuitetu usmeravaju proces opšteg opažajno-iskustvenog i interpretativnog usklađivanja svakog ljudskog bića na način koji većina ljudi uopšte nije ni svesna. Uništenje i obnova sveta odnose se na ljudski svet, odnosno na svet koji tvore ljudske svesti u svojoj sveukupnosti. Iz perspektive ljudskih bića ljudski svet je mahom sav svet, čak i tamo gde ljudska noga nikada nije kročila. Iako se taj svet sporo menja (posmatrano sa ljudske tačke gledišta), ipak sve to može biti u trenutku izmenjeno. Božanska revolucija katastrofe cilja upravo ka smeni bogova a što jeste slično sa onim o čemu su pisali Lavkraft i Kroli. Ta smena dešava se upravo sada.

Evo kako je Hauard Filips Lavkraft u svojoj priči „Danvički užas“ prikazao paradigmu promene. 

„Ne bi trebalo ni pomisliti (...) da je čovek najstariji ili poslednji među gospodarima Zemlje, ili da uobičajena masa života i materije svetom sama hodi. Stari su bili, Stari jesu, Stari će biti. Ne u prostorima koji su nama poznati, nego između njih, Stari hodaju hladni i praiskonski, bezdimenzionalni i nama nevidljivi. Jog-Sotot zna pravu kapiju. Jog-Sotot je ključ i čuvar te kapije. Prošlost, sadašnjost, budućnost, sve je to jedno u Jog-Sototu. On zna gde su se Stari u davna vremena probijali i gde će svoj prolaz opet da probiju. On zna gde su oni polja Zemlje gazili i gde ih gaze sad, i zašto ih niko ne može videti dok to rade. Po mirisu Njihovom mogu ljudi ponekad znati da su Oni blizu, ali Njihov izgled ne može nijedan čovek znati, osim po izgledu onih koji su potomci Njihovi među ljudima, a takvih ima mnogo vrsta, i izgledom se pružaju od najvernije slike čoveka, do onog oblika bez lika i supstance koji je oblik Njihov. Hodaju neviđeni i gnusni po onim pustim mestima gde su izgovorene reči i gde su Rituali uz urlike izvedeni u odgovarajuće Doba. Vetar benavi glasovima Njihovim, a Zemlja mrmlja svešću Njihovom. Šumu povijaju i gradove drobe, a ipak ne može ni šuma ni grad videti ruku koja udara. Kadat, u hladnoj pustinji, znao je Njih, ali koji čovek danas zna za Kadat? Ledena pustinja Juga i potonula ostrva Okeana sadrže kamenove sa urezanim pečatom Njihovim, ali ko je video taj duboko zamrznuti grad ili zapečaćene kule odavno ovenčane morskom travom i školjkama? Veliki Ktulu je Njihov rođak, ipak ih može samo mutno videti on. Ia! Šub-Nigurat! Kao nešto ogavno poznaćete ih. Njihova ruka je na grlima vašim, a ipak ih ne vidite, a Njihova naseobina jedna je te ista kao i prag vaš što ga branite. Jog-Sotot je ključ kapije na kojoj se sfere susreću. Čovek vlada tamo gde su Oni nekad vladali. Oni će uskoro vladati tu gde čovek sad vlada. Posle leta je zima, posle zime leto. Oni čekaju stpljivi i moćni, jer će Oni ovde vladati ponovo.“ Hauard Filips Lavkraft, Nekronomikon (odabrane priče priredio Dejan Ognjanović), Everest media, Beograd, 2008, str 335.

Eros, magija i manipulacija

Edvard Munch

Poznati Elijadeov učenik Joan Kulijanu kaže da je koncept magijskog manipulatora Đordana Bruna deo države, a dodao bih i naddržave. Taj manipulator, kako kaže Kulijanu, opsežnim nadzorom nad građanima, stiče uvid u njihovo nesvesno (ili podsvesno) kako bi se odatle izvukle sramotne slabosti, sredstvo kojim se subjekt može vezati, manipulisati, hipnotisati i učiniti podložnim za upravljanje. Sličan metod koristili su, proroci, verovesnici i žreci religija. O tome Kulijanu kaže sledeće: 

„Utemeljivač religije je na neki način transcendentni instrument, jer njegovi ciljevi nisu sebični. Uslov za njegov uspeh je stvaranje okruženja u kojem kolektivni subjekt postaje podložan i spreman na vlastitu žrtvu. Religija se može održati samo aktivnom kontrolom nad obrazovanjem pojedinaca, kontrolom koja takođe mora biti represivna kako bi pojedinca sprečila da izađe iz depersonalizovanog stanja i postane sposoban za reprogramiranje. Naravno, isti kriterijum vredi i za napredovanje pojedinca u religijskoj hijerarhiji.“ I.P. Culianu, Eros i magija i renesansi, Fabula nova, Zagreb, 2007, str 196. 

Jezikom okultizma rečeno, astralno telo čoveka se, podsticanjem opsesija pod uticajem adekvatnih fantazmi, „magnetizuje“, čime se suštinski i sistematski vrši slabljenje njegovog sveukupnog energetskog potencijala. To je isto što i masovno sakaćenje. Fičino je na neki način stavio znak jednakosti između Erosa i magije. Moć magije je utemeljena na Erosu, koji uopšteno stvara dvojnost radi izazivanja tenzije koja teži ponovnom spajanju. Cilj magije je, po Fičinu, ujedinjenje stvari kroz njihovu inherentnu sličnost. Po njemu, svi delovi univerzuma, poput udova kakvog živog organizma, zavise od Erosa. Svi se oni nalaze u međusobnom odnosu po svojoj zajedničkoj prirodi. Eros je, dakle, sila koja obezbeđuje da saradnja delova univerzuma funkcioniše, jer kako kaže Kulijanu: 

„Ljubav je ime dano moći koja osigurava kontinuitet neprekinutog lanca bića; pneuma je ime dato zajedničkoj i jedinstvenoj supstanci koja ta bića stavlja u uzajamni odnos. Po Erosu i kroz Eros svekolika se priroda pretvara u veliku čarobnicu.“ Kulijanu, isto, str 164. 

Ljubav je magija i magija je ljubav. Četiri veka kasnije, Alister Kroli je povikao: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom.“ Dakle, naša volja je zakon, ali samo onda kada je ljubav. Dodao bih, naša volja je zakon ali samo onda kada je zaista volja. U svojim komentarima na stihove „Knjige zakona“, Alister Kroli kaže da je magija, odnosno magika, kako je on zvao svoju magijsku struju: 

„Umeće života, prema tome umeće uzrokovanja promena u skladu sa voljom; stoga je njen zakon ljubav pod voljom, i svaka njena aktivnost je čin ljubavi. Mi smo prihvatili ljubav kao značenje promene, promene koja je suština svekolike supstance univerzuma. I takođe smo prihvatili ljubav kao način kretanja, volje za promenom. Za nas je svaki čin koji uključuje promenu, čin ljubavi; život je ples ušita, a njegov ritam beskonačni zanos koji nikad ne malaksava, niti zamire. Naš lični užitak u tom zanosu proističe ne samo iz našeg vlastitog učešća u njemu, već i iz našeg svesnog razumevanja njegovih čistih savršenstava... Ljubav pod voljom - ne spontana paganska ljubav; niti ljubav pod strahom, kao što to čine hrišćani. Nego, ljubav magički usmerena i korišćena kao spiritualna formula... Simbol Boga u Egiptu je bio Ankh, koji predstavlja remen sandale, implicirajući moć kretanja; takođe, on svojim oblikom sugeriše Ružin Krst, ostvarenje ljubavi.“ 

Vidimo sličnost osnovnih magijskih postavki Fičina i Krolija. Takođe, uviđamo i značaj simbolizma velike tarot arkane Ljubavnici za ovu temu, kao i vezu te karte sa kartom Čarobnjak ili Opsenar. Ljubavnik i Čarobnjak rade sličnu stvar. Ljubav je magija zato što su magijski procesi slični ljubavnim. Kako to Kulijanu objašnjava, ljubavnik se služi svojim talentima ne bi li zadobio kontrolu nad „pneumatičkim mehaniznom“ ljubljene osobe. Sa druge strane Čarobnjak može uticati na predmete, pojedince, društvo ili prizvati nevidljive entitete, duhove, bogove i demone. Kulijanu apstrahuje shvatanje magije Marcilia Fičina i Đordana Bruna kao fantazmički proces koji se oslanja na kontinuitet individualne i univerzalne pneume, odnosno duha. Elifas Levi bi umesto pneume upotrebio izraz „astralno svetlo“ kao „univerzalni magijski agens“. Bez vere nema ni magije, a bez Erosa nema ni volje, budući da je, po Đordanu Brunu, jedina veza volje upravo Eros. Bruno ističe da je za uspešnost magijskog poduhvata neophodna uverenost u njegovu učinkovitost. Vera je jedna od magijskih poveznica. Nije Isus bezrazložno insistirao na veri svojih sledbenika. Veza između magije i Erosa je Merkur, a u tarotu je priroda Merkura najčistije prikazana kartom Čarobnjak. To je gospodar igre, veliki manipulator i opsenar, onaj koga je Đordano Bruno opisao u spisu De vinculis in genere, a koji Kulijanu opsežno tumači: 

„Makijavelijev Vladalac je prethodnik političkog pustolova, danas već izumiruće vrste. S druge strane, čarobnjak iz De vinculis prototip je impersonalnih sistema masovnih medija, indirektne cenzure, globalne manipulacije i trustova mozgova koji vrše okultni nadzor nad masama zapadnog sveta. On nipošto nije tip koji je proizvela sovjetska propaganda, jer je previše istančan. Brunova manipulacija zahteva savršeno poznavanje subjekta i njegovih želja, bez čega ne može biti spone. Cilj Brunove erotske magije je omogućiti manipulatoru nadzor nad pojedincima i masom. Temeljna pretpostavka za to je postojanje najmoćnijeg oruđa manipulacije - Erosa u najopštijem smislu te reči: onoga što volimo, od telesnih užitaka do bogatstva, moći itd. Sve je određeno u odnosu spram Erosa, budući da averzija i mržnja predstavljaju tek negativnu stranu iste univerzalne privlačnosti.“ Kulijanu, 168-169.

Seks skandali, pornografija, pedofilske mreže, uopšte medijska eksploatacija seksualnog, sve su to delovi jednog opsežnog mehanizma manipulacije, što bi se danas reklo, programiranja. U tu svrhu stvaraju se kolosalni magijski lanci (ili mreže) koji obuhvataju čitav svet. Elifas Levi definiše magijski lanac na sledeći način: 

„Uspostavljanjem Magičnog Lanca, mi ujedno stvaramo i magičnu struju, čija snaga raste u srazmeri sa veličinom lanca... Entuzijazam koji se u društvu prenosi putem međusobnih veza i zajedničkih običaja, proizvodi magnetnu struju koja ga održava i uvećava. Ta struja treba da obuzme i ušiti preko mere sve prijemčive, slabe i nervozne osobe, temperamenta sklonog histeriji i halucinacijama. Takvi ljudi veoma brzo postanu moćni prenosnici magične snage i uspešno projektuju astralno Svetlo u pravcu same struje; odupirati se delovanju te sile je, u izvesnoj meri, borba sa smrću... Otići ću još dalje i reći da se magični krugovi i magnetne struje sami obrazuju i da, u skladu sa zakonima sudbine, utiču na one koji su im podložni. Svako od nas je obuhvaćen sferom relacija. Ona konstituiše svet svakog pojedinca, te samim tim on postaje predmet njenog uticaja... Čovek ekscentrične prirode je onaj koji nastoji da formira krug boreći se sa centralnom silom privlačnosti postojećih lanaca ili struja. Suđeno mu je da uspe ili da propadne. Šta je potrebno za uspeh u takvom slučaju? Središnja tačka stabilnosti i neprekidno kružno delovanje inicijative.” „Stvoriti magijski lanac znači proizvesti struju ideja koja stvara sudbinu i privlači veliki broj volja u dati krug aktivnih manifestacija.” Elifas Levi, Transcendentalna magija, Esotheria, Beograd, 2004, 113/114 i 252. 

Rubens

Uspostavljanje magijskog lanca spada pod osnovno magijsko delovanje, koje se zbiva, kako Kulijanu parafrazira Bruna, posredno putem znakova i slika koji iskazuju svoju moć nad čulima vida i sluha. Prethodni vek iznedrio je svetsku fabriku snova Holivud, filmsku industriju, masovnu televizijsku produkciju radi usmeravanja fantazmičkih slika u pravcu stvaranja određenih asocijativnih obrazaca u ljudskoj svesti. Đordano Bruno kaže da glavni ulaz svih magijskih procesa jeste fantazija, a u umu nema ničega čega prethodno nije bilo u čulima, a nema ničeg što dolazi iz čula što bi moglo dosegnuti um bez posredovanja fantazije. Na delu je masovni uticaj na fantaziju kakav nikada nije postojao ranije. Magijski lanci i razastrte mreže prolaze kroz fantaziju primalaca, čoveka svedenog na publiku. Isti je mehanizam ljubavne magije i njene mračne posestrime čiji je cilj manipulacija kako pojedincima tako i masom. I to uopšte nije teško budući da ljudi, pojedinačno uzev, nemaju nikakvu samokontrolu, odnosno kontrolu nad procesom sopstvene uobrazilje. 

Pojedinac fantazira gonjen željama, a ta zamišljanja su neobuzdana i snažna. Tako lako postaje plen manipulatora bilo koje vrste. Međutim, reč manipulator uglavnom ima loše određenje. I nije uvek svaki manipulator zlonameran. Manipulator je svako ko na izvestan način deluje na maštu drugih ljudi, ali isto tako i na sopstvenu. Proroci i utemeljivači vera su takođe na izvestan način manipulatori jer manipulišu fantazmičkim procesima pobuđujući maštu ljudi svojim uplivom. Imaginaciju uglavnom pobuđuju spoljašnji uzroci, bilo da je reč o delovanju drugih ljudi, odnosno neljudskih entiteta i sasvim magijskih bića. A ti neljudski entiteti mogu biti posve nezavisni ili ljudskom maštom stvoreni, odnosno dovedeni u imaginarno postojanje. Imajmo na umu da ako nešto imaginarno postoji ne znači da nije stvarno. Da bi nešto bilo stvarno ne mora nužno biti opipljivo. Međutim, ako je nešto već stvarno na neopipljiv način, nije nužno da tako uvek i u svakom slučaju ostane. Naposletku, Kulijanu naglašava sledeće:

„Najočitiji rezultat Brunove misli jeste da je religija oblik masovne manipulacije. S pomoću učinkovitih tehnika utemeljitelji religija mogli su dugotrajno uticati na imaginaciju neukih masa, kanalisati njihove emocije i budeći u njima osećaje samopregora i požrtvovanosti koje inače ne bi osećali.” Kulijanu, str 174. 

Čarobnjak, kao vrhunski manipulator, sposoban je, pre svega, da stvara fantazmičke slike i usmerava njihov tok, imajući pre svega veru u učinkovitost toga šta radi, ljubav u smislu snažne strasti prema tome šta radi i volju kojom tvori vlastiti zakon u domenu fantazmičkog. On je stoga slobodan od tuđih uticaja na sopstvenu fantaziju, baš kao što je imun i na delovanje fantazmičkog toka koji je sam pokrenuo. On učestvuje, snažno oseća, ali se ne podaje već vlada energijom. O tome dalje sledi Kulijanova parafraza Brunovih postavki: 

„Pod izrazom vinculum vinculorum, „lanac nad lancima”, Bruno podrazumeva tri odvojene stvari, naime, Eros, fantaziju i veru. Naravno, već nam je poznato da je Eros fantazmički proces koji broj izraza svodi na dva. Takođe nam je poznato da je temelj na kome se vera oblikuje i produbljuje imaginacija, iz čega sledi da je vinculum vinculorum sintetičar, primalac i proizvođač fantazmi. Mređutim, Bruno taj izraz najčešće rabi kako bi opisao izvanrednu moć Erosa, daemonis magni, koji upravlja svim magijskim delovanjima. Ona su tek eksploatacija individualnih sklonosti i stavova u cilju stvaranja trajnih veza čija je svrha podvrgavanje pojedinca ili grupe volji manipulatora.” Kulijanu, str 174. 

U smislu magijske manipulacije, po Brunu, svi se lanci svode na erotsko. Onaj koji nešto želi, koji nešto ljubi, u tom smislu je okovan, jer najčvršći lanac je onaj Venerin. A sam taj lanac, po Brunu, jeste lepota u najširem smislu. U imaginaciji to je svojstvo slike koja fascinira i vezuje energiju strasti. Otud je fantazija stvarna jer je njen uticaj stvaran, a ako je uticaj fantazije stvaran onda je uticaj magije isto tako stvaran.