Arhanđeo Mihael

Ime Mihael (hebrejski mim-jod-kap-alef-lamed, MIKAL, vrednost 101), često se prevodi kao Bogoliki, nalik Bogu, odnosno nalik Elu, kao El, (El, odnosno il je stari semitski naziv ili titula za Boga, ili drevno božanstvo). U bibliji se Mihael pominje u knjizi proroka Danila (10:13) pod epitetom ehad ešrim erašnim, odnosno jedan od prvih glavnih, ili najviši od prinčeva ili vojvoda nebeske hijerarhije. Takođe, u istom odeljku, stih 21, oslovljen je kao šarkem (tvoj princ) i u poglavlju 12:1 iste knjige kao veliki zapovednik koji stoji nad ljudima. On je Sar ha-Gadol, Veliki Princ, zaštitnik kolektivnog duha naroda. U biblijskom kontekstu Mihael je zaštitnik Izraela. Po hrišćanskom tumačenju on je načelno zaštitnik ljudi. Od čega to Mihael štiti ljude? Ukoliko knjigu proroka Danila čitamo pažljivije, posebno njeno 10. poglavlje, uvidećemo da se ta zaštita odnosi na bogove drugih naroda i religija. U magijskom kontekstu, to može biti povezano sa zaštitom od neprijateljskih okultnih sila. Dakle, to ga u magijskom smislu, definiše kao silu koja razgraničava i štiti sferu operatora od spoljašnjih uticaja.

U apokrifnoj literaturi, Mihael se pominje u svojstvu sudije palim anđelima. U tom smislu, Mihael je viđen kao suparnik Satane, a što biva posebno istaknuto u Apokalipsi (12:7-9), čime se Mihael aktuelizuje u eshatološkom kontekstu:

„I nasta rat na nebu. Mihailo i anđeli njegovi udariše na aždaju. I boriše se aždaja i anđeli njeni, ali ne nadvladaše, i više im se ne nađe mesta na nebu. I aždaja velika bi zbačena, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koja obmanjuje celu zemlju. I bi bačena na zemlju, i anđeli njeni behu bačeni s njom.“

Tradicionalno, Mihael je povezan sa elementom Vatre i lavom kao simboličkom životinjom. To ukazuje na Mihaela kao ratnog vođu, komandanta armija, odnosno na ratnički ali i vladarski aspekt njegove prirode. Kod Danila (8:11) se Mihaelovo ime izričito ne pominje, ali se iz konteksta čitavog poglavlja, kao i iz 10. poglavlja, razume da je reč o Mihaelu kao vojvodi nebeske vojske. U praktičnoj magiji Mihael se često priziva za sferu Tifareta (Sunce), ali u strogoj kabalističkoj hijerarhiji anđela, on je često vladar sefire Hod (Merkur). Ova ambivalencija (Glasnik vs. Vojvoda) ukazuje na slojevitost ovog fenomena. Ali to nije sve, Racielova knjiga (Sefer Raziel HaMalakh) pominje Mihaela kao čuvara tajni i onog koji upravlja prirodnim silama (kišom, vatrom). Takođe, Mihael se posmatra kao zajednički entitet koji kanališe Božje ime (Šem ha-Meforaš) kroz specifične stihove Izlaska.

Knjiga Enohova (1. Enoh) pruža možda najjasniji uvid u Mihaela kao kosmičkog administratora koji se bavi posledicama zabranjenog znanja. Dok su drugi anđeli (poput Azazela) optuženi za kvarenje čovečanstva otkrivanjem tajni metalurgije, magije i kozmetike, Mihael je taj koji sprovodi pravdu. U Enohu, pali anđeli (Stražari) uče ljude veštinama koje su direktno povezane sa Kainovim nasleđem: pravljenje mačeva, noževa, štitova i obrada plemenitih metala. Bog naređuje Mihaelu da veže vođu pobunjenika (u nekim verzijama to je Semjaza) i da očisti zemlju od nasilja koje je proisteklo iz tih znanja. Mihael u tom smislu nije samo ratnik koji se bori protiv neprijatelja, već ratnik koji disciplinuje tehnologiju i znanje. On postavlja granicu između dozvoljene upotrebe vatre i rušilačke upotrebe koju su usavršili Kainovi potomci. 

U 69. poglavlju Knjige Enohove, pominje se Mihael kao čuvar skrivene zakletve (poznate kao Akae ili Beka). Ova zakletva sadrži tajne kodove stvaranja pomoću kojih su nebo i zemlja utvrđeni. Anđeli koji su pali pokušali su da se dokopaju ove moći. Mihael je ovde predstavljen kao vrhovni arhivar božanskih frekvencija, da se tako izrazim. To je Mihael kao šifra: Mi-ka-el. On ne brani nebo samo mačem, već znanjem koje je superiornije od onog koje su pali anđeli dali ljudima.

Naravno, ovim se ne iscrpljuju Mihailove uloge, jer se on u apokrifima pojavljuje i kao psihopomp, odnosno vodič duša, pa se čak pominje i da je pomagao Evi prilikom rođenja Kaina. U apokrifu Život Adama i Eve, Mihael igra ključnu ulogu tokom Evinog porođaja. Dok Adam predstavlja zemaljski, pasivni princip, Mihael je taj koji donosi božansko prisustvo. Mihael donosi svetlost (solarni princip) u trenutku rađanja prvog zemaljskog čoveka. Dakle, on nije samo posmatrač, već delatno načelo koje oblikuje ishod. Kainovo ime (iz korena QIN – iskovati, stvoriti) sugeriše zanatsku, kovačku moć, koja je uvek povezana sa vatrom, Mihaelovim elementom. Deluje čudno da se moćni veliki ratnički arhanđeo bavio babičkim poslom, ali nisu čudni samo putevi Gospodnji, nego i putevi arhanđeoski. Jasno je da se ovde radi o mogućem uplivu Mihaela u očinstvo nad decom Evinom, što ga stavlja u ravan očeva nefilima. Onaj koji je nalik bogu taj će stvarati potomstvo u kome će se taj isti bog ovaplotiti kao bogočovek.  

Postoji tradicija (naročito u Targumu Pseudo-Jonatan) koja sugeriše da Kain nije Adamov sin, već plod veze Eve i palog anđela Samaela. U ovoj postavci, Mihael i Samael su suparnici. Mihaelov zadatak u apokrifima često uključuje popravljanje štete koju su naneli pali anđeli. Njegovo prisustvo uz Kaina može se tumačiti kao nastojanje nebeske hijerarhije da postavi pečat ili nadzor nad bićem koje nosi u sebi seme pobune. Nakon ubistva Avelja, Bog postavlja Kainov znak kako ga niko ne bi ubio. U nekim ezoterijskim tumačenjima, taj znak je solarnog karaktera. Mihael, kao onaj koji sprovodi Božju pravdu, ali i zaštitu, figurira kao čuvar tog znaka. Ovde se Mihael javlja u svojoj dualnoj prirodi: on je sudija koji izgoni, ali i onaj koji garantuje opstanak onome ko je obeležen (solarni aspekt).

Simbolizam koji povezuje Mihaela sa Suncem odvodi nas u jednu sasvim drugačiju krajnost. U osvrtu na boga Apolona, Džejk Straton-Kent povezao je antičko solarno božanstvo sa semitskim bogom Rešefom i biblijskim Mihaelom. Rešefove strele su ognjene buktinje, kako opisuje Straton-Kent, a njegovo ime je povezano sa sagorevanjem vatrom ili munjom. I dalje, kako kaže Straton-Kent, Rešef je obožavan u Ugaritu i na Kipru, gde ga nekoliko natpisa dovodi u vezu sa Apolonom. Straton-Kent pretpostavlja da Apolonov epitet Amyclaeus potiče od Rešefovog imena (A)Mykal. Po Straton-Kentu, može postojati i veza između Apolonovog ubistva Pitona i slične legende o ubijanju zmaja iz Ugarita koja se odnosi na Rešefa. Kao takav, zaključuje Straton-Kent, Rešef je preteča i Apolona i anđela Mihaela, za koje je pripisivanje Suncu tek kasniji razvoj (vidi više o tome u Jake Stratton-Kent, Geosophia, Scarlet Imprint, 2010, str. 268).

Kainovo potomstvo (Tubal-Kain) direktno se vezuje za pronalazak obrade metala i oružja. Ako Mihaela povežemo sa vatrenim Rešefom (bogom strela i rata), vidimo direktnu liniju od Mihaela kao nebeskog ratnika do Kaina kao praoca zemaljskog ratovanja. Mihael nadzire ili možda čak i pokreće tu promenu u ljudskoj istoriji. To bi objasnilo zašto je upravo on prisutan na samom početku Kainovog puta.

Apolon je ubio Pitona, Mihael je zbacio aždaju sa neba. Rešef je donosilac zaraze, kuga, a može se prevesti kao vatreni, odnosno vatreni štap (u smislu projektila ili strele). Imajmo na umu i da je jedan od jahača Apokalipse takođe povezan sa kugom. Rešef se može povezati sa sumerskim božanstvom Nergalom koji je predstavljen sa lavljom glavom i upoređivan sa solarnim božanstvom Šamašom. Po nekima, Rešefa su u Egipat doneli osvajači Hiksi. U slučaju Apolona, njegovo prvo pojavljivanje kod Homera jeste u svojstvu njegovih strela koje seju kugu. Kent ističe kako je jedna od Apolonovih titula lykos, odnosno vuk, čime on u tome vidi koren likantropije, a što bi predstavljalo posebnu temu. Mihaelova veza sa lavom i Nergalova lavlja glava u tom smislu jesu pandan Apolonovoj vučjoj prirodi, a što niz koji čine Mihael, Rešef, Nergal, Apolon, stavlja u htonski kontekst i drevni životinjski simbolizam bogova. Reč je o htonskom obliku solarne prirode. Takođe, Nergal je poput Hada, bog podzemlja i sveta mrtvih. Kako primećuje Kent, ovi atributi predstavljaju onu stranu božanstva prilično udaljenu od glamura sunčevog sjaja i svetla razuma.

U bibliji Rešef se pominje u knjizi proroka Avakuma (3:5), što je kod Luje Bakotića prevedeno na sledeći način: „Pred njim (Gospodom) ide kuga, za stopama njegovim pomor ide.“ Taj pomor je u Bibliji Kralja Džejmsa preveden kao burning coals. I dalje u 3:9 kaže se: „Pojavi se luk tvoj, prokletstva su strele reči tvojih...“ Taj luk je onaj od Rešefa. I u Ponovljenim zakonima (32:24), Rešef je poslan kao sredstvo Božje kazne, dok u Psalmima 78:48 on uništava neprijatelje. 

I konačno, u Enohovim putovanjima kroz nebeske sfere, upravo Mihael (opisan kao milosrdan i dugotrpeljiv) vodi Enoha do Drveta Mudrosti. Dok su Stražari ljudima dali znanje koje vodi u propast (rat, taština), Mihael čuva pristup znanju koje vodi u večni život. To ga ponovo stavlja u ulogu onoga koji stoji nad Kainovim nasleđem; on je tu da osigura da čovečanstvo, uprkos posedovanju vatre i metala, ne zaboravi na izvor tog znanja. 

Na kraju, arhanđeo Mihael se pred nama ne ukazuje samo kao statična figura religijske ikonografije, već kao dinamični čuvar kosmičkog i ljudskog balansa. Njegova veza sa vatrenim Rešefom, solarnim Apolonom i enohovskim strožim redom, osvetljava ga kao figuru koja neprestano bdi nad opasnim znanjima i moćima koje je čovečanstvo nasledilo kroz kainovsku lozu. On je onaj koji drži mač ne da bi ugasio unutrašnju vatru kreativnosti i zanata, već da bi je disciplinovao i sprečio da se pretvori u razorni požar haosa. Prizivajući Mihaela, mi zapravo prizivamo onaj najuzvišeniji deo sopstvene svesti, ratnika koji preuzima odgovornost za sopstvenu snagu, psihopompa koji vodi dušu kroz tmine podzemlja i suverena koji u svakom trenutku postavlja sudbinsko pitanje: Ko je kao El? - Mi-Ka-El. To je poziv na buđenje one solarne, lavlje prirode koja u modernom svetu često spava, a koja nam je neophodna kako bismo ostali uspravni između neba koje nas poziva i zemlje koja nas oblikuje.

Boginja, bogovi, zveri - deo I

„Znajte sada da je izabrani sveštenik i apostol beskonačnog prostora princ-sveštenik Zver; a u njegovoj ženi zvanoj Skerletna Žena data je sva moć. Oni će okupiti moju decu u svoj zagrljaj: oni će u ljudska srca uneti slavu zvezda.“

Knjiga zakona, I:15)

Iz krolijevske perspektive, ovim navodom je zapravo obznanjena suštinska formula magijskog i gnostičkog modaliteta vremena u kojem tek počinjemo da živimo. Skerletna Žena, odnosno Babalon, jeste centralna tema te mitologije. U skladu sa Krolijevim učenjem, Babalon deluje nečisto onima koji, simbolički rečeno, posmatraju odozdo ka gore, odnosno onima koji se uspinju stazama Drveta života, dok je posmatrano odozgo ka dole, ona savršeno čista. Naravno, pojmovi gore i dole ovde su uzeti simbolično i odnose se na perspektivu dijagrama Drveta života. Kroli je istovetnost različitosti objasnio tako što na višim nivoima, raznovrsnost oblika, usled proređenosti duhovne atmosfere, počinje da se gubi. Tako se astralna vizija „Izide“ potpuno razlikuje od vizije „Kali“. Prva je vizija Materinstva i Mudrosti, neizrecivo iskrena, jasna i puna ljubavi; druga je vizija ubistva i ludosti, krvoločnosti, požude i okrutnosti. Jedina veza između njih je simbol Žene. Ali onaj ko primeni samadi na Kali, kaže Kroli, dobija potpuno isto prosvetljenje kao da je bila Izida. U oba slučaja, po Kroliju, on postiže istovetnost sa kvintesencijom ideje o Ženi, nesputane kvalitetima koje su joj pridavali i u koju su je prerušavali stanovnici Nila, odnosno Ganga.

Načelo Babalon uvek može biti ovaploćeno tako što će nositeljka tog principa biti neka konkretna žena, sveštenica. Zapravo, Babalon se ovaploćuje kroz konkretnu ženu. Ta konkretna sveštenica ima svoj uzor u tantričkoj sveštenici suvasini, „mirisnoj ženi“, koja ima svoju ulogu u seksualnoj magiji kao sredstvo ispoljavanja Boginje, tj. magijske moći. To znači da ona, uzimajući u obzir reč Babalon, odnosno Bab-El, koja označava kapiju (solarnog) Boga, kako to objašnjava Kenet Grant, propušta solarnu mušku snagu kroz svoju kapiju, tj polni organ, te kao takva, predstavlja lunarni aspekt stvaranja. Babalon je stoga uporediva sa Šakti. Sve su to elementi koji Skerletnu Ženu povezuju sa drevnom indijskom boginjom Kali, koja u suštini predstavlja simbol vremena, odnosno lunarnih i stelarnih perioda.

Sudbinske sile predstavljene simbolom točka prikazane su tarot arkanom Točak sreće, što je zapravo točak sudbine, točak zakona. To je spirala zakona univerzuma iznad kojeg stoji boginja sudbine, sfinga sa krunom na glavi. Na sanskrtu reč vreme glasi kala, čime dolazimo do jezičke poveznice boginje Kali sa pojmom vremena. Otud KALendar. Kala može značiti i crno, pomračeno, zaprljano ili kaljavo. Vreme je crno jer je nadracionalno, nemilosrdno, beskonačno i mutno poput vodenog bezdana. U tome vidimo povezanost Babalon, kao aspekta Nuit, sa boginjom Kali. Takođe, ne možemo a da ne uvidimo i sličnost Nuit sa sumerskom prvobitnom boginjom Tijamat koju je ubio i prepolovio solarni bog Marduk, načinivši od njenog tela svet, a koju Erih Nojman opisuje kao iracionalnu moć pravremena i stvaralačkog nesvesnog. Tu sličnost Nuit i Tijamat, možemo prepoznati u tumačenjima Eriha Nojmana. Za njega, saveznici Velike Majke su i zvezdani bogovi, odnosno bogovi noćnog neba, koje je takođe ona stvorila. Po Nojmanovom shvatanju, noćno nebo je odraz zemlje, jer oni zajedno čine prapećinu iz koje potiču ljudi, biljke i svetlosna božanstva. Reč je o elementima velikog htonskog simboličkog kompleksa koji čine vodeni i zemljani element, i noćno nebo.

Upravo je vreme jedno od ključnih svojstava mesijanskog fenomena, s obzirom da je sa pojavom Mesije uvek vezano neko posebno mesijansko vreme, neki novi početak ili poslednja vremena, kraj jednog i početak novog i drugačijeg ciklusa. Ovladavanje vremenom i merenje vremena, jeste jedan od važnih stavki moderne svesti. Vreme predstavlja novac, investicioni ciklus, projekciju profita. Moderni projektni koncept vremena ima znakovitu podudarnost sa značajem vremena u tradicionalnim operacijama tzv visoke magije koja je zainteresovana za određena vremenska poravnanja. Zapravo, da bi neka operacija mogla biti uspešno izvedena potrebno je da se zvezde i planete nađu u određenim, za magijsko delovanje povoljnim, položajima na nebu. Ideja akvarijanizma ukazuje na shvatanje predstavnika određenih magijskih struja da je vreme za veliki povratak magijske svesti došao. Ovo zvuči nekako petparački u doba kojim vladaju racionalizam, nauka, tehnologija, kapital, ali kompromitacija i korupcija nauke i racionalizma, kao i bujanje rigidnih verskih i sekularnih ideologija, otvara prostor za stvaranje takve potrebe.

Deseta arkana tarota: skica Elifasa Levija

Mirča Elijade ističe vezu Velike Boginje sa pojmom vremena i tkanja sudbine, pa je otud recimo Ištar, ali i mnoge druge bliskoistočne boginje, i ne samo one, prikazana sa vretenom u ruci. Te boginje su predilje, gospodarice vremena i sudbine. One ljudska bića oblače u vreme, u sudbinu, u telo, u materiju. Otud je izgon Adama i Eve iz rajskog vrta posledica pada u materiju, svojevrsnog oblačenja u telo, simbolički predstavljenog pregačama, smokvinim listom u predelu genitalija, koja je ključna zona ovaploćenja. Ogrnuti u plot, Adam i Eva nisu više mogli bitisati na suptilnom nivou, pa su morali biti podvrgnuti mukama materijalnog postojanja, potpavši pod vlast sudbine i točka vremena, onog vretena koje vrti eone i cikluse, koje daruje život, ali ga i oduzima.

Zastanimo na trenutak kako bismo bacili dodatno svetlo na neke tradicionalne aspekte poimanja vremena. Magijski, ezoterijski i uopšte tradicionalni koncept vremena se posve razlikuje od vulgarnog poimanja svetine koja na vreme gleda merilima kvantiteta. Ezoterijsko vreme je pre svega kvalitet. Julius Evola o tradicionalno shvaćenom vremenu kaže da ono nije kvantitet, nego kvalitet, nije niz, već ritam. Kako Evola objašnjava, vreme ne teče ujednačeno i beskonačno, već se lomi u cikluse i periode čiji svaki trenutak ima značenje i stoga svoju specifičnu vrednost u odnosu na svaki drugi, kao i jednu živu individualnost i funkcionalnost. Modaliteti vremena su izraz vladajuće inteligencije. To su, kako kaže Evola, zatvorena i savršena jedinstva. Nije neophodno da eoni i ciklusi imaju istovetno trajanje, kada već svaki od njih ima svoje posebne zakonitosti po kojima se kreće istorija, ljudski razvoj, nastajanje i nestajanje, kultura, svest. Naravno, vremenski ciklusi, tj. eoni, imaju i svoje karakteristične podcikluse, ali to je već druga tema.  

Kenet Grant kaže da prema okultnoj tradiciji život na Zemlji obuhvata sedam ciklusa, od kojih se prva tri odnose na ogroman vremenski period. Tada su, po Grantu, Zemljom vladali stariji bogovi (Gospodari Noći Vremena), podeljeni u dve glavne struje: podzemne Starce i Gospodare bezdana, odnosno Duboke (o kojima svedoče mitovi o prastarim htonskim božanstvima). Slično gledište ima i Majkl Bertijo, ali jasno je da su te ideje u suštini lavkraftovske. Drevnost je, shodno tome, sva uronjena u Žensko. O tome takođe govori i Erih Nojman. Po njemu, od menstruacije i njene pretpostavljene lunarne povezanosti, pa do trudnoće i nakon nje, žena je podešena prema vremenu i zavisna od njega. Zato žena, kako kaže Nojman, na neki način određuje vreme, i to u mnogo većoj meri nego muškarac koji teži prevazilaženju vremena, odnoso oslobađanju od vremena. Tako, sledeći Nojmana, uočavamo da vremenski kvalitet ženskog elementa ima svoju jaku poveznicu sa Mesecom i vodom, te se stoga govori o vremenskom toku. Nojman ističe da muški princip svesti teži postojanosti a ne promeni, večnosti a ne preobražaju, zakonu a ne stvaralačkoj spontanosti, pa često u rigidnoj društvenoj praksi satanizuje Veliku Boginju. Ta vrsta muškocentričnog izopačenja jeste simptom manjka maskuliniteta ili njegovog opadanja. Muški princip svesti se ne odriče Majke nego teži da ovlada njenim silama. Ovladavanje tim silama jeste adekvatno ovladavanju vremenom. Posledično, mi danas svedočimo preovladavanju jednog neuravnoteženog civilizacijskog oblika.

Babalon by Cristina Francov

U mitološkom smislu moguće je povezati načelo Zveri, koja ima jedno od ključnih mesta u Krolijevoj doktrini, kao partner i pandan svetoj kurvi Babalon, sa egipatskim bogom Minom koga su Grci poistovećivali sa Panom. Min je zapravo bio mnogo starije božanstvo. Prikazivan je sa bičem u desnoj ruci i falusom u erekciji, što ukazuje na njegovu ulogu u plodnosti. Njegov simbol bio je beli bik. Tu uočavamo zanimljivu kabalističku poveznicu. Bič je značenje hebrejskog slova lamed, čija je jedna od varijacija upravo falus. Bik je izraz slova alef. Dakle, AL - reč od ključnog značaja u Krolijevoj mitologiji. U anatomiji čoveka, alef je simbol jezika a lamed polnog organa.

Na jednoj egipatskoj steli prikazana je boginja Keteš, egipatski pandan Babalon. Kadeš, Keteš ili Kedeš znači „Sveta“ ili „Svetilište“, a u obliku Kedešet, „Sveta bludnica“. Egipćani su joj dali oglavlje boginje Hator. U jednoj ruci drži cvet lotosa, u drugoj zmiju, a stoji razmaknutih nogu iznad lava. Sa desne strane joj je brat Rešef, a sa leve bog plodnosti Min. U Svetom pismu, Rešef, čije ime na hebrejskom znači „kuga“, pridružuje se Jahveu u boju (Avakum 3:5). Tu se zapravo vidi povezanost pošasti, rata i plodnosti, čiji je zajednički imenitelj boginja Keteš, poznata kao ljubavnica svih bogova, boginja ekstaze i seksualnog zadovoljstva. Boginja Keteš je na toj steli prikazana ne iz profila egipatski, nego frontalno, azijski, i podseća na način prikazivanja boginje Ištar ili Lilit, što se može protumačiti time da je ova boginja u Egipat došla sa Bliskog istoka. Keteš obično u ruci drži zmiju i lotos. Bila je obožavana od strane semitskih naroda, Izraelaca, ali i Kanaanaca.

Keteš je u srodstvu sa Ki ili Kišar, sumerskom Majkom Zemljom, koja ima mnoštvo izvedenih božanstava, poput zmijoglave Kadi, boginje pravde u Deru. Kao što sam rekao, brat boginje Kešet bio je Rešef (kod Jevreja je to anđeo smrti), koga su Sirijci nazivali Amuru. On je svake godine prinosio konje kao žrtvu Suncu i Zemlji kako bi grožđe napredovalo. Jahvističke uvrede prema rivalskim božanstvima često uključuju ideju da Jahve čini da njegovi neprijatelji umiru od onoga što su smatrali zaštitom, otuda i psalm: „Vinograde njihove sačma uništi... i stada njihova Rešefom“ (Ps. 78:47–48). Slično tome, Rešef se pominje u Ponovljenim zakonima (32:24). Reč je o aluziji na to da Ketešin brat pretvara njene slatke vode u gorke vode Mare. Otuda povezanost Keteš sa zlim duhovima koji borave u izvorima. Ipak, Solomon zauzima neortodoksan stav kada govori o Rešefu kao vatrenom božanstvu ljubavi koje ni vode Keteš ne mogu ugasiti (Pesma nad pesmama 8:6–7). Dakle, ima osnova povući nit između Keteš i Babalon, i apokaliptičko-krolijevskom Zveri sa Rešefom kao njenim pratiocem i partnerom. 

boginja Keteš

Sirijci i Hetiti su Keteš nazvali Kedešet, erotski oblik Anat ili starije boginje koja je kasnije postala deo Anatinog kulta. Naziv Kudšu („sveta“) bio je najčešći epitet za boginju Ašer u Kanaanu, a to je isto što i hebrejski kedeša („sveta žena“, obično u značenju kultne prostitutke). U drevnom periodu, sveštenice Keteš bile su zamenjene homoseksualnim sveštenicima, sličnima koribantima koji su služili Kibelu, ili su ti homoseksualni sveštenici postojali istovremeno sa svetim ženama. Na hebrejskom, kadeš ili kadoš znači „sveta osoba (ili stvar)“, a množina kedešim se često javlja kao naziv za homoseksualne sveštenike. Reč kedeša ili sveta žena (božanska bludnica) ređe se sreće u Svetom pismu, ostavljajući utisak da su homoseksualna sveštenstva bila rasprostranjenija, a ženske svetiteljke ređe. To je, nesumnjivo, iluzija; ženske svetiteljke se nisu pominjale jer, sve dok nisu bile jevrejskog porekla, nisu bile zabranjivane od strane jahvista. Čak su ih Juda i Samson posećivali, a prorok Osija je bio oženjen jednom. Međutim, homoseksualno sveštenstvo je bilo teže podnošljivo u jahvističkim krugovima.

Keteš / Kadeš je dala ime velikoj oazi u pustinji (Ps 29:8), koja je bila mesto smrti i sahrane Mirjam, blizu granice Kanaana u pustinji Cin. Takođe se zvala Kadeš-barnea, „sveta pustinja lutanja“. Mirjam se neprestano povezivala sa izvorima. Nije iznenađenje što se Keteš poistovećuje sa En-mišpat, „izvorom presude“, koji je opet bio povezan sa boginjom palmi Tamarom. Filon tvrdi da je kadeš bio izvor iz kog je Rebeka napunila svoj sud za vodu (Postanje 24:16), i dodaje da je ta oaza bila manifestacija Sofije, čime priznaje Keteš kao epitet boginje, a duh oaze kao samu Mirjam. U bilbiji se Kadeš, Kedeš ili Keteš pominje i kao grad na krajnjem jugu Judeje, koji možda jeste Kadeš-barnea, ili je to bilo posebno kultno mesto; zatim kao grad u Isaharovoj zemlji, i kao utvrđeni grad u zemlji Naftalijevoj, jedno od mesta gde su zločinci i stranci tražili utočište od progona. Ovo poslednje je bilo kraljevski kanaanski grad čiji je vođa bila proročica Devora. Moguće je da su postojala i dva grada istog imena. 

Takođe, moguće je da se boginja Keteš nazivala Kedomot kod Amorejaca. Ženski oblik tog imena znači „ona koja je početak svega“ ili „majka koja prethodi svemu“, ali se takođe može tumačiti i kao ženska množina koja označava red svetih bludnica koje služe Keteš. Kedomotine sestre bile su Mefaat („ona koja donosi svetlost“) i Jahza („ona koja gazi zrno“), čineći trojstvo boginja. Ime Kedomot može takođe označavati izlazak sunca, jer označava „istočnu“, onu koja vlada svim počecima, uključujući i početak svakog novog dana. Ona „predviđa“ izlazak sunca svojim zracima zore, baš kao što „predviđa“ ljudske potrebe. Sledila bi je Mefaat kao Majka Sunca, a zatim Jahza kao boginja letnjih useva. Kedešet „Sveta“ je sirijska boginja ljubavi i rata, ista kao i devica Anat, ali u agresivno nedevičanskom raspoloženju, takođe nazvana Kadeš, odnosno Keteš. Egipćanima je ona bila Hator, oko Raovo i Majka svih bogova.

Babalon