Od Avalona do Drakule (Kratka povest LHP - III deo)

 

Vidi prethodni tekst na ovu temu: Dolazak LHP u Evropu

Teodor Rojs, Alister Kroli i Put Leve ruke

Pre Alistera Krolija, na Zapadu je Leva ruka bila sinonim za zlobu i bacanje zlih čini. Kroli menja paradigmu jer promoviše put radikalnog suvereniteta. Njegov zakon Čini šta ti je volja i neka ti to bude sav zakon, predstavlja vrhunski LHP akt. To nije poziv na anarhiju, već na pronalaženje unutrašnjeg jezgra (Istinske Volje) koji je nezavisan od društva, crkve i boga. Međutim, Kroli nije bio inicijat nekakvog istočnog tantričkog kulta, ali jeste primenjivao seksualnu magiju tantričkog tipa unutar zapadnog hermetizma. Ipak, ključna ličnost koja u tom smislu ima značaj jeste Teodor Rojs (Theodor Reuss) koji je postavio organizacionu i ideološku strukturu Ordo Templi Orientis-a (O.T.O.) pre nego što je Kroli uopšte postao član. Kroli je kao veliki sintetičar te metode javno (i skandalozno) kodifikovao i dao im filozofsku težinu, ali Rojs je bio operativni uvoznik.

Teodor Rojs je bio klasičan primer okultnog avanturiste s kraja XIX veka. Njegova biografija je neverovatna mešavina špijunaže, umetnosti i misticizma. Bio je profesionalni operski pevač (nastupao u Vagnerovom Parsifalu), novinar, ali i policijski doušnik u Londonu, gde je pratio aktivnosti anarhista i socijalista. Zajedno sa Karlom Kelnerom (Karl Kellner), bogatim austrijskim industrijalcem, osnovao je O.T.O. oko 1902. godine. Kelner je bio taj koji je putovao po Istoku i navodno od trojice adepata (dvojice Indijaca i jednog Arapina) primio tajne seksualne magije. Rojs je želeo da stvori masonsku akademiju koja bi ujedinila sve evropske ezoterijske redove pod jednim krovom, sa seksualnom magijom kao ključnom tajnom u samom centru.

Pre nego što je Krouli preuzeo kormilo, O.T.O. je bio znatno drugačiji. Pre svega, bio je organizovan kao visoki masonski red (baziran na Memfis-Mizraim sistemu) te više fokusiran na ceremonijalnu masoneriju i viteštvo nego na radikalnu telemitsku filozofiju. Taj preobražaj dogodio se kasnije. Iako je seksualna magija bila centralna tajna (deveti stepen), ona se prenosila isključivo usmeno i bila je obavijena velom ekstremne diskrecije. Dok je Kelner bio živ, fokus je bio na onome što je on doneo sa Istoka, tj na tehnikama kontrole daha i unutrašnje alhemije koje su bile bliže klasičnoj Hata Jogi i Vamačari. Međutim, bez Rojsa, O.T.O. ne bi imao tu tevtonsku težinu i masonsku legitimnost. On je uveo strogu strukturu stepenova te bio kanal kroz koji su nemačka alhemija i frankistički odjeci (preko Azijskih vitezova) došli do Krolija.

Susret Krolija i Rojsa 1912. godine je legendaran. Kroli je u to vreme izdavao časopis The Equinox. Rojs je posetio Krolija u Londonu i optužio ga da je u svojoj knjizi Knjiga laži (poglavlje 36) javno objavio najveću tajnu devetog stepena O.T.O.-a. Kroli je tvrdio da on uopšte ne zna tajnu O.T.O.-a i da je to poglavlje napisao čisto po intuiciji. Kada mu je Rojs objasnio da se radi o seksualnoj magiji, Kroli je navodno doživeo prosvetljenje i shvatio da je celog života nesvesno tragao za tim ključem. Rojs je bio toliko impresioniran Krolijevim genijem (ili je video priliku da oživi red) da ga je odmah proglasio za Nacionalnog Velikog Majstora za Britaniju i Irsku (pod imenom Bafomet).

Kada se Rojs povukao početkom 1920-ih, Kroli je praktično preuzeo kontrolu nad celim redom. On je potom izbacio zastarele masonske elemente koji su zahtevali da kandidat bude mason pre ulaska u O.T.O. Postavio je Knjigu Zakona (Liber AL) kao centralni dokument reda. O.T.O. je postao operativno telo za širenje teleme u svetu. Napisao je legendarne rituale inicijacije (od I do IX stepena) i Gnostičku misu (Ecclesia Gnostica Catholica), dajući redu religioznu i filozofsku strukturu koju Rojs nikada nije imao.

Dakle, Rojs i Kelner su bili arhitekte koji su dopremili materijal (Vamačaru) iz Indije u Evropu. Međutim, Kroli je bio taj koji je od tog materijala izgradio modernu katedralu (ili tvrđavu). Rojs je ostao donekle u senci jer nije imao Krolijev književni talenat ni sklonost ka skandalima, ali bez njegove masonske logistike, seksualna magija bi verovatno ostala samo fusnota u dnevnicima Karla Kelnera. Rojs je bio duboko upleten u nemačku neregularnu masoneriju. On je od engleskog okultiste Džona Jarkera dobio povelje za rad po sistemima Memfis-Mizraim, koje je potom doneo u Nemačku. Zajedno sa Francom Hartmanom i Karlom Kelnerom, on je u Nemačkoj stvorio jezgro onoga što će postati O.T.O. Njegov cilj je bio da „obnovi“ nemačku masoneriju uvođenjem seksualno-magijskih tajni koje su Kelner i on doneli sa Istoka. Zanimljivo je da je Rojs delovao u istim geografskim i kulturnim zonama gde su ranije delovali LHP jevrejski apostata Jakov Frank i njegovi frankisti (Frankfurt, Ofenbah). 

Rojs je bio povezan sa nemačkim pansofistima (poput Hajnriha Trabera), koji su kasnije uticali na formiranje Fraternitas Saturni, najpoznatijeg nemačkog LHP reda. Kao operski pevač, Rojs je bio duboko prožet nemačkim viteškim misticizmom Riharda Vagnera. Za njega je O.T.O. bio ostvarenje vitezova Grala iz Parsifala, ali sa seksualno-magijskim ključem. Inače, Rojs je bio kontroverzna ličnost u Nemačkoj. Dok je gradio okultne redove, bio je optuživan da je doušnik pruske policije i britanske obaveštajne službe.

Sir Džon Vudrof i intelektualni Put Leve ruke

Sir Džona Vudrofa (Sir John Woodroffe), britanski sudija u Bengalu, bio je taj koji je pod pseudonimom Avalon, početkom XX veka zapadnom svetu otkrio Tantru. Zapravo, nije da se o tome i ranije nije znalo, ali je on to učinio na kompetentno, temeljno i u akademskom stilu. Vudrof nije bio inicijat LHP-a u zapadnom smislu, ali je bio prvi koji je intelektualno i duhovno rehabilitovao Vamačaru. Obrazovan na Oksfordu, Vudrof je postao duboko fasciniran indijskom tradicijom. Njegov rad je bio revolucionaran jer je tantru, koju su dotadašnji orijentalisti odbacivali kao razvratnu magiju, predstavio kao visoko sofisticiran metafizički sistem. Njegova dela poput The Serpent Power (o Kundalini jogi) i Shakti and Shakta postala su biblije za svakoga ko se bavi energetskim radom. Koristio je ime Artur Avalon (povezujući keltski misticizam sa indijskim) verovatno da bi zaštitio svoju karijeru sudije dok je istraživao opasne teme.

Vudrof je bio iniciran u Šakti tradiciju (obožavanje Majke Boginje). On je vrlo precizno opisao razliku između Dakšinačara (Put desne ruke), gde se rituali izvode simbolički; i Vamačara (Put leve ruke), gde se koriste čuveni 5M elementi (meso, riba, vino, žitarice i seksualni čin) u ritualne svrhe. Iako je on lično težio ka čistijim, metafizičkim aspektima i često se trudio da opravda Tantru pred tadašnjim zapadnim moralom, on je branio Vamačaru. Tvrdio je da za onoga ko je vira (heroj / adept), ovi tabui nisu uživanje, već sredstvo za uništenje dualnosti. Postoje kontroverze oko toga koliko je on sam praktikovao LHP rituale. Većina istoričara smatra da je on bio intelektualni inicijat. Radio je sa indijskim panditima (kao što je Šivačandra Vidjarnava) koji su bili stvarni adepti. U svakom slučaju Vudrof je bio most. Bez njegovih prevoda, Rojs, Kelner i Kroli ne bi imali terminologiju za ono što su pokušavali da urade u O.T.O.-u. Vudrof nikada nije sebe nazivao LHP adeptom u modernom smislu, ali je on bio taj koji je skinuo veo sa Puta Leve ruke i dokazao da to nije ludilo, već precizna nauka o preobražaju svesti. U tom smislu, on je bio nevoljni kum modernog LHP-a, pruživši mu akademski kredibilitet, dok su mu drugi dali skandal i politiku.

Alister Kroli, iskušenje Ponora i Crni brat

Jedan od ključnih motiva Krolijevog učenja jeste prelazak preko Ponora koji deli niže sfere od božanskih. To je zapravo odjek kabalističkog shvatanja o prolasku kroz Daat (ambis znanja ili spoznaje, označen kao lažna sefira), kako bi svest adepta dosegla sefiru Binah (Grad Piramida). Za Krolija, pravi Brat Leve ruke (Brother of the Left-Hand Path) je onaj koji odbije da pređe Ponor. On se skvrči u svom egu, sakati svoju vezu sa univerzalnim i postaje Crni brat. Dakle, tu vidimo motiv sakaćenja koji je opisivao Gustav Mejrink u romanu Anđeo sa zapadnog prozora kada opisuje adepta Leve ruke. To znači da je ta vrsta opasnosti stvarna. O tom izopačenju ili sakaćenju govore i istraživači koji opisuju put indijskih agorija. Sadguru pominje da od hiljadu onih koji krenu tomstazom samo jedan usps da stigne do kraja, a da ostali završe u ludilu ili postanu mračni. Vidimo da ko ostane u Ponoru, postaje okamenjen. Ali, Kroli ukazuje da se LHP metodom (transgresijom i uništenjem dualnosti) zapravo brže stiže do trenutka kada ego mora biti žrtvovan kako bi se postalo Magister Templi. 

Na neki način Krolijeva magika vrti se oko solarne-falusne energije koja prolazi kroz mrak. U njegovoj kosmologiji, Hadit je beskonačno mala tačka, unutrašnje sunce u srcu svakog čoveka. To sunce sija u mraku Nuit (beskonačnog prostora). Kod njega je Babalon, odnosno apokaliptička Skerletna žena u njegovoj interpretaciji, zapadna verzija indijske boginje Kali. Ona je ta koja pije krv svetaca (ego adepta). Ovde LHP nije sakaćenje radi moći, već potpuno sagorevanje svega ljudskog u vatri božanskog pijanstva. 

Uporedimo sada Krolija i Mejrinka u figurativnom smislu. Na primer, dok Bartlet Grin, Mejrinkov lik iz romana Anđeo sa zapadnog prozora, želi da sačuva svoje ja zauvek, krolijevski adept koristi greh, seks i opijate da bi razbio to ja. Kroli tvrdi da je svetla staza (Belo bratstvo) često licemerna i da guši ljudsku prirodu. Njegova telema (kao oblik LHP) jeste sunce u utrobi. On veruje da se svetlost ne nalazi gledajući u nebo, već zaranjanjem u najdublje nagone i njihovo svesno pročišćavanje. Vidimo da je krolijevski koncept LHP-a elitni psihološki i magijski sistem. On je uklonio đavola iz te priče i postavio Čoveka-Boga. Međutim, upravo je taj Krolijev individualizam i insistiranje na moći (Volja) otvorilo vrata za ono što će se desiti u XX veku, kada LHP i simbol Crnog Sunca uđu u arenu totalitarne politike i "völkisch" misticizma.

Crno Sunce i „nemačko ludilo“

„Nemačko ludilo“ između dva svetska rata predstavlja najmonstruozniji eksperiment u istoriji okultizma, trenutak kada je Put leve ruke (LHP), dotad rezervisan za individualne askete ili magove, pretvoren u kolektivni, državni misticizam. To je trenutak kada se alhemijsko Crno Sunce pretvara u politički motor za „žetvu“ miliona duša. Kroli je verovao u suverenitet pojedinca (Svaki muškarac i svaka žena je zvezda). Međutim, nemački okultni krugovi (poput društava Tule i Vril) delovali su sa stajališta koje možemo označiti kao perverziju ove ideje. Više se ne radi o tvojoj Volji, već o Volji Krvi i Tla. Tako se LHP našao u službi rasne ideologije. Transgresija više nije bila usmerena na uništenje sopstvenog ega, već na uništenje „drugoga“ (neprijatelja, nižih rasa). To je bio LHP bez duhovne odgovornosti, put moći koji je zadržao samo metodu nasilja i šoka, ali je izgubio cilj prosvetljenja.

Dvorac Vevelsburg, koji je Hajnrih Himler zamislio kao „Vatikan SS-a“, postao je arhitektonski epicentar ovog misticizma. U podu dvorane Obergruppenführersaal nalazi se čuveni mozaik Crnog Sunca (Schwarze Sonne). Za SS elitu, ovo nije bio samo ukras već je predstavljalo izvor „vazdušne“ ili „vril“ energije koja dolazi iz mitske Hiperboreje ili unutrašnjosti Zemlje. To je bila vizija sunca koje sija samo za „izabrane“, dok za ostatak sveta donosi uništenje. Kroz rituale, SS je pokušao da kanališe saturnijske aspekte (smrt, red, neumoljivost) kako bi stvorio novu vrstu čoveka: „Plavokosu zver“. 

Figure poput Gvida fon Lista i Lanca fon Libenfelsa (koji je izdavao časopis Ostara) „prevele“ su gnostički dualitet (svetlost protiv tame) na rasni plan. U njihovoj verziji, „bogovi“ (Arijevci) su se pomešali sa „poživotinjenim ljudima“, i zadatak LHP-a je bio da nasilno povrati tu izgubljenu božanstvenost. Ono što je kod derviša bio „put prekora“ radi poniznosti, ovde je postao „put zločina“ radi superiornosti. Mejrinkov opis „samosakaćenja“ LHP adepta ovde se materijalizovao u fizičkom svetu kroz logore i genocid. 

Karl Marija Viligut, Himlerov Raspućin, (poznat kao Weisthor), bio je ključna figura u oblikovanju SS mitologije. On je tvrdio da ima genetsko sećanje na drevnu germansku religiju. Njegova učenja su bila prožeta idejom o „tajnim kraljevima“ i magijskim silama koje se kriju u runama. On je savetovao Himlera u dizajnu prstena Totenkopf i rituala koji su SS pretvorili u neopaganski, vojni red. Dakle, nemački nacistički okultizam je bio LHP u svom najizopačenijem, obliku. Umesto da mag postane Bog, on je postao svesni zupčanik u mašini koja služi ne-ljudskom entitetu (državi / rasi kao biološko-magijskom egregoru). Crno Sunce više nije bilo simbol unutrašnjeg rada (Nigredo), već simbol spoljašnje tame koja guta svet. Ono o čemu je Mejrink pisao o metafizičkom planu, nacizam je izveo na istorijskom. Adepti ovog sistema su zaista „odsekli“ svoj svetlosni aspekt (humanost, empatiju) kako bi postali savršeni instrumenti uništenja. Njihov projekat je bila žetva kreativnosti i volje radi stvaranja demonske imitacije božanskog poretka na zemlji. To je bila crna misa svetskih razmera.

Fraternitas Saturni

Fraternitas Saturni ili Bratstvo Saturna je verovatno najznačajniji i najozbiljniji red Puta Leve ruke u Evropi. Ako je O.T.O. međunarodni brend, Fraternitas Saturni je bio nemačka duboka država okultizma. Njihova važnost proizilazi iz činjenice da su oni prvi koji su otvoreno i sistemski integrisali misticizam Saturna, telemitsku slobodu i tehno-magijske koncepte u jedan operativni sistem. Fraternitas Saturni je nastao direktno iz sukoba sa Krolijem. Na čuvenoj konferenciji u Vajdi, Kroli je pokušao da nametne svoje vođstvo nemačkim pansofistima. Eugen Groše (Gregor A. Gregorius), vođa jedne frakcije pansofista odbio je da prizna Krolija kao apsolutnog diktatora, ali je prihvatio njegovu filozofiju (telemu). Posledično, Groše osniva Fraternitas Saturni 1928. godine. To je bio telemitski red koji nije bio pod Krolijevom kontrolom i prvi čin nezavisnog, modernog LHP-a u Nemačkoj.

Dok su drugi redovi težili suncu, Fraternitas Saturni je obožavao Saturna (demijurga, čuvara praga, ali i Lucifera, u njihovom tumačenju). Za njih Saturn nije samo planeta, već inteligencija koja je zatvorila čovečanstvo u materiju. Put adepta je da ovlada saturnijskim silama (disciplinom, smrću, vremenom) kako bi postao slobodan. Oni su uveli formulu Logos Pan-Soter, L.P.S., koja spaja Pana (prirodu / nagon) i Sotera (spasitelja / duh). To je suštinski LHP ideal, postizanje božanstvenosti kroz potpuno prihvatanje telesnog i materijalnog. Fraternitas Saturni je bio daleko ispred svog vremena u smislu okultne tehnike. Groše je u rituale uveo koncepte radio-talasa, elektromagnetizma i astralnih frekvencija. Verovali su da se magija može naučno objasniti kroz fizičke zakone koji su još uvek nepoznati nauci. Dok je O.T.O. o seksualnoj magiji govorio u šiframa, Fraternitas Saturni je imao vrlo direktne priručnike za rad sa seksualnom energijom (uključujući i rad sa mračnim aspektima seksualnosti).

Fraternitas Saturni je jedini veliki red koji je preživeo nacistički progon (iako je Groše bio u zatvoru, a red zabranjen) i nastavio da deluje odmah nakon rata. Majkl Akvino, osnivač Setovog Hrama, crpeo je veliku inspiraciju iz Fraternitas Saturni, posebno u pogledu njihove discipline i hladnog, intelektualnog pristupa mraku. Oni su dokazali da LHP ne mora biti ludilo ili haos, već može biti precizan sistem za elitu. 

Zapravo, Fraternitas Saturni nije netragom nestao. Za razliku od mnogih redova koji su se urušili u unutrašnjim sukobima ili postali internet grupe, ovaj red je preživeo, ali je prošao kroz seriju dramatičnih raskola koji su definisali modernu nemačku okultnu scenu. Nakon Drugog svetskog rata, osnivač Eugen Groše se vratio u Berlin. Iako je bio u poznim godinama, uspeo je da rekonstituiše red 1950. godine. Ovaj period je bio obeležen pokušajem da se saturnijska gnoza prilagodi novom, atomskom dobu. Groše je bio harizmatičan, ali autokratski vođa. Nakon njegove smrti 1964. godine, red je ušao u fazu krize nasledstva. Budući da Fraternitas Saturni nije imao jasnu liniju sukcesije koja bi svima odgovarala, red se pocepao na nekoliko frakcija. Prva je frakcija ona koja je zadržala ime i pravni status udruženja u Nemačkoj. Oni su postali diskretniji, fokusirani na arhivu i očuvanje tradicionalnih stepenova. Druga frakcija, poznata kao Ordo Saturni nastao je krajem 70-ih (zvanično 1982) pod vođstvom Adolfa Hembergera. Oni su tvrdili da legalni Fraternitas Saturni više nema magijsku moć i uveli su još moderniji, naučno-orijentisan pristup saturnijskoj gnozi. Ordo Saturni je bio otvoreniji ka teozofiji i istraživanju parapsihologije.

Danas ne postoji jedna centralna tačka, već nekoliko struja koje nose duh Fraternitas Saturni. Taj red i dalje postoji u Nemačkoj kao aktivna loža. Fokusirani su na saturnijsku magiju i telemu, ali su znatno manje javni nego u Grošeovo vreme. Takođe, postoji i nešto što se zove Communion of Saturn (CoS). To je međunarodni ogranak koji je nastao iz obe postgrošeovske frakcije, prilagođen engleskom govornom području. Oni su ti koji su najviše doprineli digitalizaciji saturnijskih tekstova. Isto tako, veliki broj bivših članova je prešao u potpunu diskreciju ili su postali ključni teoretičari u strujama kao što je Magija Haosa (Chaos Magic). Jedan od najpoznatijih bivših članova bio je Stephen Flowers (Edred Thorsson), koji je imao veze sa Majklom Akvinom. On je kroz svoju knjigu Lords of the Left-Hand Path prvi put detaljno predstavio Fraternitas Saturni široj publici. Ono što je zanimljivo jeste da je upravo u krugovima bivših članova Fraternitas Saturni i njihovih nastavljača razvijena je ideja o astralnom sajber-prostoru. Oni veruju da se saturnijsko polje energije savršeno poklapa sa strukturom interneta i koriste algoritme i digitalnu enkripciju kao moderne verzije pečata (sigila). Za njih, saturnalizam nisu samo rituali, već hakovanje stvarnosti kroz frekvencije.

Drakula kao arhetip mračnog adepta Puta Leve ruke

Adept inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud je izrekao tvrdnju da je S. L. MacGregor Mathers (jedan od osnivača Zlatne zore) lično uputio Rudolfa fon Sebotendorfa (osnivača Thule Gesellschat) u mračnu magiju. Ta tvrdnja je istorijski veoma nategnuta, ali simbolički pije vodu u LHP narativu. Meters je veći deo svog kasnijeg života proveo u Parizu, izolovan i paranoičan, dok je Sebotendorf svoje okultno obrazovanje stekao uglavnom u Turskoj, kroz sufizam i masoneriju orijentalnog tipa. Nema čvrstih dokaza o njihovom direktnom susretu. Ova ideja verovatno potiče iz činjenice da je Zlatna zora imala svoje ispostave u Nemačkoj i da su teozofski krugovi bili povezani. Sebotendorf je svakako bio svestan Metersovog rada na rekonstrukciji magijskih sistema, ali je njegov put bio mnogo više politički i rasno obojen (Ariozofija).

Sa druge strane, Krolijeva izjava da je Meters postao Crni brat je klasičan primer LHP retorike. U Zlatnoj zori, Meters je postao autokrata. Kroli je tvrdio da je Meters izgubio kontakt sa Tajnim šefovima (virtuelnim, netelesnim entitetima koji vode Red) i da je počeo da koristi magiju za ličnu osvetu i kontrolu. U okultnoj terminologiji, postati Crni brat znači učvrstiti ego unutar Ponora (tokom operacije prelaska), odbiti žrtvu sopstvene ličnosti i postati duhovni parazit. Metersova izolacija i opsednutost sopstvenim autoritetom su Kroliju poslužili kao savršen primer te vrste samosakaćenja, a koje je pominjao i Gustav Mejrink opisujući mračne adepte LHP.

Naravno, tu se provlači i ličnost Brama Stokera koji je bio blizak prijatelj mnogih članova Zlatne zore (uključujući J.W. Brodie-Innesa), ali nema dokaza da je ikada bio iniciran. Međutim, njegov roman Drakula (1897) je duboko okultno delo koje se pojavljuje u trenutku najvećeg procvata Zlatne zore. Blekvud je prilikom tvrdnje da je Meters uputio Sebotendorfa u mračnu vampirsku magiju pominjao i Stokera, ali je takođe pominjao i da je jedan od Tajnih šefova Zlatne zore bio niko drugi do legendarni Drakula. Navodno, otud Stokeru i ideja za njegov čuveni roman, kao i činjenica da je u romanu Drakula došao u London. Drakula u romanu nije samo čudovište, već inverzija adepta. On je besmrtan u materiji, ima kontrolu nad elementima i životinjama, i poseduje gvozdenu volju. U tom smislu, on je književna personifikacija onoga što LHP adept teži da postane: suvereno biće koje ne zavisi od božanske milosti, već od sopstvene vitalne moći.

Inače, sam Blekvud za sebe kaže da je iniciran u Zeleni Red (verovatno je povezan sa mitskom Zelenom ispostavom sa Tibeta o kojoj je pisao i Trevor Ravenscroft). Navodno, Zeleni Red praktikuje vampirizam radi prikupljanja vitalne energije. Za njih, Drakula nije mrtvac koji pije krv, već inicijat koji zna kako da ukrade vatru od neiniciranih kako bi održao svest nakon fizičke smrti. U suštini, Drakula je Tajni šef Zelenog Reda.

Ideja o Zelenom Redu koji stoji iza Sebotendorfa i Društva Tule uvodi nas u najmračniji aspekt LHP-a: kolektivni vampirizam kao projekat inicijacijskog vampirizma. Sebotendorf je u svojoj knjizi Pre nego što je Hitler došao tvrdio da je Društvo Tule pripremilo teren za njega. Ako prihvatimo Blekvudovu tvrdnju, oni zapravo su stvorili astralni levak koji je usisavao životnu silu masa (kroz miting, rat, žrtvu) kako bi nahranio mračne entitete ili održao crnu elitu u stanju moći. Ipak, Blekvudove tvrdnje su više ezoterijska mitologija nego akademska istorija, ali one pogađaju suštinu. Vampir poput Drakule je savršena predstava LHP adepta koji je odbio da umre (i pređe Ponor) te odlučio da opstane kroz parazitiranje na nižim sferama. Meters je poslužio kao istorijsko upozorenje šta se dešava kada mag postane opsednut moći (postaje Crni brat), a Tule i Sebotendorf su taj princip vampirizma primenili na državu i rasu. Ovo je primer izopačenog LHP-a, gde se transgresija ne koristi za slobodu, već za uspostavljanje večne, mračne hijerarhije. To je prelaz ka Holivudu, gde vampir prestaje da bude strašan i postaje kul, a parazitizam se predstavlja kao vrhunski stil života.

Vidi naredni tekst na ovu temu: Od LaVeja i Akvina do AntiFa satanizma

Setijanizam kao teistički satanizam: Majkl Akvino i Setov Hram

Majkl Akvino (1946-2019), disident Crkve Satane nije neka sasvim marginalna i sumnjiva osoba. On bio potpukovnik američke vojske, obaveštajac i specijalista za psihološko ratovanje, član Zelenih beretki, a osim toga doktorirao je političke nauke na Kalifornijskom univerzitetu. Učestvovao je u vijetnamskom ratu. Služio je kao NATO oficir za vezu u nekoliko evropskih zemalja, gde je razvio veze sa evropskom krajnjom desnicom. Navodno je bio vođa grupe Monarh povezane sa čuvenom CIA operacijom Gladio. Pri kraju karijere radio je za Meril Linč. Reklo bi se, za razliku od LaVeja, da je Akvino bio mnogo ozbiljnija ličnost. Otud je i njegov pristup satanizmu ozbiljniji nego LaVejev. U tom smislu, Akvinov satanizam je preimenovan u setijanizam, pošto je on smatrao da bi sa Satanom trebalo komunicirati u njegovom izvornom obliku, a to je drevni egipatski bog Set. Navodno, kako tvrdi Akvino, godine 1975. Satana mu se ukazao i rekao da je on zapravo bog Set. Akvino se pridružio Crkvi Satane 1969. godine i brzo napredovao u njenoj hijerarhiji. Kasnije je odbacio LaVejev ateizam, materijalizam i pohlepu za novcem. Oformio je posebnu grupu poznatu kao Setov Hram 1975. godine, koja se može okarakterisati kao teistički satanizam, ali organizovan u obliku inicijacijskog sistema.

Nije Majkl Akvino jedini oficir visoko etabliran u svetu modernog okultizma. U tom svojstvu vredi pomenuti potpukovnika Grejdija MekMurtrija (Grady Louis McMurtry, 1918-1985, lider O.T.O. Alistera Krolija u SAD). Takođe, značajan je britanski general-major Fuler (J.F.C. Fuller, 1878-1966). Zanimljivo je da je Fuler bio jedini strani predstavnik na prvim vojnim manevrima nemačkog Vermahta 1935. godine. Fuler je bio poznat kao simpatizer nemačkog nacizma i član Mozlijeve Britanske unije fašista i nacionalnih socijalista. Takođe, bio je jedan od učenika Alistera Krolija. Karl Germer (1885-1962), poznat kao Frater Saturnus, takođe je bio značajan među Krolijevim sledbenicima. Germer je u mladosti bio nemački vojni obaveštajac.

Akvino je u mnogim stvarima sledio Krolijev modus operandi. Tako mu je Set, po uzoru na Krolijevog Ajvaza, diktirao The Book of Coming Forth by Night, (Knjiga izlaska u noć), knjigu nastalu automatskim pisanjem, što Akvina stavlja u ulogu proroka tog božanstva, kao što je Kroli sebe proglasio prorokom boga Horusa. Naslov te knjige ima obrnuto značenje od Egipatske knjige mrtvih koja se obično prevodi kao Knjiga izlaska u dan, i odnosi se na vaskrsenje u zagrobnom svetu. Norveški akademski istraživač ezoterizma, Asbjorn Direndal, u tom slučaju vidi sličnost između Krolijevog raskida sa Mek Gregorom Metersom i Akvinovog sa LaVejem. Kao što je Kroli iskoračio više i dalje od svog učitelja, isto je uradio i Akvino. Akvino je smatrao da na neki način nadograđuje i ispravlja Krolijev rad. Otud je tvrdio da je motiv čuvene Stele otkrovenja iz muzeja u Kairu, koja je bila okidač temeljnog Krolijevog mističnog iskustva, pogrešno protumačen od strane samog Krolija. Stela otkrovenja, po Akvinu, sadrži reference na druge bogove i na stariji ciklus egipatskih mitova od onih za koje je Kroli mislio da ih identifikuje. Tako, kaže Akvino, Horus nije Ozirisovo dete, već Setov blizanac. 

Međutim, kako primećuje Direndal, Akvino, budući da eksplicitnije od LaVeja odbacuje Krolijev koncept poništenja sopstva, (setimo se, to je mistični koncept karakterističan za Put Desne ruke), sebe stavlja u položaj onog tipa magičara koje Kroli opisuje izrazom Crni Brat. Budući da Kroli te stvari opisuje na način vlastitog shvatanja kabale, Akvino odbacuje samu kabalu, jer u njegovoj Knjizi izlaska u noć nema ničeg kabalističkog. Stoga, po Akvinovom shvatanju nema nikakvog (kabalističkog) bezdana (lažna sefira Daat), pa ni prelaska preko njega, a što je značajna stavka u Krolijevoj mitologiji. Za Akvina nema Puta Desne ruke na nivou stepena posvećenja Magister Templi (Majstor Hrama), već postoji samo Put Leve ruke, što je, kako kaže Akvino, puno opasnosti. U pitanju je proces, a ne jednokratni test prelaska bezdana, kako kaže Akvino, prepun stalne opasnosti koja postoji od trenutka kada pojedinac potpuno spozna sebe kao Magistera.

Podsetiću, izraz Crni Brat odnosi se na adepta koji je na svom putu napredovao do najviše tačke pre suštinskog preobražaja. Ta tačka uspenja nalazi se na Desnom stubu kabalističkog dijagrama Drveta života, konkretno na nivou sefire Hesed. No, adept se na tom nivou ne može dugo zadržati jer je samim tim što se našao na desnoj strani Drveta sebe doveo u neravnotežu. Otud on nema izbora nego da pređe bezdan i odustane od svog života prepuštajući se večnom životu i jedinstvu sa božanskim. Crni Brat je, po Kroliju, onaj ko je odlučio da napravi tvrđavu oko svog Hrama (suptilnog tela?) i tako ostane da visi u ambisu prepušten destruktivnim silama oličenim arhidemonom koji se zove Horonzon.

Po učenju setijanizma, Set je jedini pravi bog i on je pomogao čovečanstvu darujući mu intelekt sklon preispitivanju, nazvan „Crni plamen“, koji ljude razlikuje od drugih životinjskih vrsta. U Akvinovom setijanizmu Set se ne obožava kao božanstvo već se visoko ceni kao učitelj kojeg treba slediti. Setijanizam promoviše ideju da bi praktikanti trebalo da teže samooboženju i tako postignu besmrtnost svesti. Za setijance magija je sila kojom se može manipulisati kroz rituale, ali priroda tih rituala nije strogo određena od strane same organizacije. Akvino je opisao setijanske prakse kao crnu magiju. Nakon inicijacije u Setov Hram, član može napredovati kroz niz od šest stepenova, od kojih svaki zahteva veće odgovornosti prema grupi. Posledično, većina članova ostaje u prva dva stepena. Setovim Hramom upravlja visoki sveštenik ili visoka sveštenica, zajedno sa širim Savetom devetorice. Organizacija je takođe podeljena na grupe poznate kao piloni, putem kojih članstvo može da međusobno komunicira kako bi unapredili svoj magijski rad u određenim oblastima. 

Ostvarenje istinske prirode člana Setovog Hrama naziva se „postajanje“ ili „dolazak u bivstvovanje“ i predstavlja se egipatskim hijeroglifskim pojmom kheper, ili „Xeper“. Ovaj izraz je opisan u Knjizi izlaska u noć kao „Reč eona Seta“. Ovo setijansko postajanje, odnosno dolazak u bivstvovanje, podseća na krolijevski koncept spoznaje istinske volje i ostvarenja kontakta sa anđelom čuvarem. Članovi nastoje da sačuvaju i ojačaju svoje „izolovano, psiho-centrično postojanje“, što je jedna od karakteristika Puta Leve ruke. Ova ideja je u suprotnosti sa tradicionalnim ciljem hermetičkih i zapadnih mističnih praksi (Put Desne ruke), koje teže predaji ega u jedinstvo sa Bogom ili nekim univerzalnim metafizičkim faktorom. Setov Hram uči da je pravo sopstvo, ili suština, besmrtno, a Xeper je sposobnost usklađivanja svesti sa tom suštinom. Akvino je podučavao da postoji zagrobni život za one koji dostignu potreban nivo individualnog razvoja. Taj zagrobni život može se odvijati u subjektivnom univerzumu pojedinca. Oni koji nisu u stanju da dostignu ovaj nivo raspadaju se u nepostojanje nakon smrti fizičkog tela. 

Timoti Donahju, u knjizi Black Magick The Left Hand Path, upućuje kritiku na račun Akvinovog učenja koje poistovećuje religijsko božanstvo Seta sa subjektivnošću dostupnom kroz supraracionalnost. Po Timotiju to zvuči kao maštovit način da se kaže da to biće postoji isključivo u ljudskom mozgu. On objašnjava da se neologizam supraracionalno odnosi na a priori konceptualizaciju, za razliku od empirijskih pojava. Pojednostavljeno rečeno, Timoti kaže da setijanci smatraju kako je tzv astralni entitet ništa drugo do cerebralni saputnik u glavi, slično stanju u kojem pacijent sa šizofrenijom halucinira fantazijske likove u sopstvenoj stvarnosti. Ako je sve cerebralno, zapitajmo se onda kakve je prirode Akvinovo magijsko iskustvo?

Egipatski bog Set

Samoinicijacija se kod Akvina definiše kao znanje koje predstavlja spoj intelekta i intuicije. U skladu sa naglaskom na individualnosti, Setov Hram podstiče svoje članove da slave sopstveni rođendan i ne propisuje nikakav drugi kalendar verskih proslava. Takođe, vredi pomenuti da je i Akvinova organizacija imala svoje disidente, pa je tako 1979. godine Ronald Baret (Ronald Keith Barrett), osnovao sektu Anubisov Hram koja je funkcionisala do 2010. godine. Pomenuti Akvinov disident Ronald Baret je predstavio Xem kao svoju eonsku reč, navodeći je kao prirodan i neophodan dalji razvoj Akvinovog Xepera. Akvino je kasnije priznao Xem kao vredan magijski koncept za istraživanje, ali je smatrao da je Baretovo insistiranje na njenoj isključivosti nespojivo sa individualističkom filozofijom Setovog Hrama.

Prihvatajući staru gnostičku ideju eona poput Krolija, Akvino je usvojio i njegovu trodelnu podelu na Eon Izide, Eon Ozirisa i Eon Horusa, ali je toj podeli dodao Eon Satane, koji je datirao od 1966. do 1975. godine, a zatim Eon Seta, sa počektom od 1975. godine nadalje. Iako je predstavio ove hronološke okvire, Akvino je takođe prikazao eone ne toliko u svojstvu vremenskih perioda koliko stanja uma koja mogu postojati istovremeno. Akvino je naglasio ono što je smatrao razlikom između objektivnog i subjektivnog univerzuma. U njegovoj doktrini, objektivni svet se shvata kao prirodni svet i kolektivni sistem značenja čovečanstva, dok se subjektivni univerzum shvata kao svet individualnog iskustva i individualnih sistema značenja. Sledeći Krolija, Akvino je magiju definisao kao „izazivanje promene u skladu sa voljom“. 

Za razliku od LaVeja, Akvino je izražavao verovanje u razliku između crne i bele magije. Belu magiju je opisivao kao „visoko koncentrovani oblik konvencionalnog religijskog rituala“, karakterišući je kao „svestraniju“, „manje tešku“ i „manje opasnu“ od crne magije. Međutim, kritikovao je belu magiju kao prevaru i samoobmanu koja obmanjuje svest da poveruje kako je prihvaćena u objektivnom univerzumu. Takođe, Akvino je podelio crnu magiju na dva oblika: nižu crnu magiju i višu crnu magiju. Tvrdio je da niža crna magija podrazumeva „nagovaranje“ stvari koje postoje u „objektivnom univerzumu“ da deluju na željeni način. U ovu kategoriju svrstao je scensku magiju, psihodrame, politiku i propagandu. Suprotno tome, izraz viša crna magija koristio je za promene u subjektivnom univerzumu magičara, omogućavajući im da ostvare sopstvo u skladu sa principom Xeper. Među Akvinovim sledbenicima je prihvaćeno da promene u objektivnom univerzumu mogu nastati kao rezultat više crne magije, ali se takvi efekti smatraju sekundarnim u odnosu na uticaj koji imaju na subjektivni univerzum.

Timoti Donahju se kritički osvrće na Akvinovo učenje koje svodi magiju na običnu scensku delatnost i psihodramu, dok zvanična literatura Setovog Hrama jasno pokazuje odsustvo bilo kakve natprirodne dimenzije magije. Po Timotiju, Akvino skreće sa puta mudrosti kada tvrdi da pojmovi Leva i Desna ruka sami po sebi ne podrazumevaju nikakav moralni ili etički stav, jer se odnose na tehnike i sisteme. Timoti kaže da bez neophodnog etičkog utemeljenja, ne postoji način da se odredi koje tehnike pripadaju stazi. Filozofija izvodi svoje postupke iz svojih principa, a ne obrnuto, tj. etika određuje ponašanje; ponašanje ne određuje etiku. Dalje naglašava Timoti, Akvino podržava lažnu dihotomiju niže i više crne magije, što je pogrešna podela koju Put Desne ruke propoveda kako bi se potisli ljudski instinkti u korist božanskog zakona. Po Timotiju, svi magijski činovi su validni, sve dok ispunjavaju principe Puta Leve ruke. Iluzorna religijska podela između božanske uzvišenosti i životinjske niskosti nema osnova u crnoj magiji, jer čarobnjaci ne veruju u božanstvo. Timoti kaže da postupci koje Desna ruka smatra „niskim“, poput seksualnog i ekonomskog ispunjenja, mogu itekako nadahnuti zdrav uspon u karakteru čarobnjaka. Setov Hram, zaključuje Timoti, nije pružio nikakav rad na stazi u oblasti proricanja, opsednutosti ili putovanja duše, što je za Timotijevu generaciju magičara Puta Leve ruke prilično bitno.

Kao što sam već nagovestio na početku ovog odeljka, Akvino je bio povezan sa raznim neonacističkim grupama u Evropi, a što je možda bilo u skladu sa njegovim obaveštajnim zadatkom. Pa ipak, on je često bio optuživan da je simpatizer nacističke ideologije te da je posebno bio fasciniran vezom između okultizma i nacizma. U tom smislu Akvino je 1983 izveo ritual u Valhali, odnosno podzemnoj odaji čuvenog Vevelsburg zamka u Nemačkoj koji je služio kao okultni hram i baza Hajnriha Himlera. Nedugo nakon toga osnovao je Red Trapezoida, koji je predstavljao posebnu grupaciju unutar Setovog Hrama. Jedan od najpoznatijih članova Reda Trapezoida je Stiven Flauers (Stephen Edred Flowers ili Edred Thorsson), univerzitetski profesor, runolog, propagator okultizma, posebno neogermanskog paganizma i odinizma. On je pomogao u stvaranju Germanskog neopaganskog pokreta u Severnoj Americi.

Majkl Akvino ostaje jedna od najkompleksnijih i najkontroverznijih figura modernog okultizma. Njegova biografija, koja spaja sjajnu vojno-obaveštajnu karijeru sa ulogom proroka i osnivača nove religijske struje, sama po sebi predstavlja anomaliju koja nadilazi uobičajene predstave o ezotericima. Setov Hram, zasnovan na raskidu sa LaVejevim materijalizmom, uneo je u savremeni satanizam teološku dubinu, inicijacijsku strukturu i filozofsku sofisticiranost, naslonivši se na krolijevsku tradiciju, ali i radikalno je preoblikujući. 

Upravo taj odnos prema Kroliju otkriva ključnu tenziju u Akvinovoj misli. On usvaja krolijevski okvir eona i magijskog rada, ali odbacuje kabalistički univerzalizam i koncept poništenja sopstva. Na taj način, Akvino pokušava da izgradi čisti Put Leve ruke, lišen onoga što on vidi kao zablude Puta Desne ruke, uključujući i one koje su se uvukle u Krolijev sistem. Njegovo insistiranje na samooboženju i na subjektivnom univerzumu kao primarnoj sceni magijskog rada (Xeper), predstavlja dosledno razvijanje adversarijalnog principa na individualnoj ravni.

Međutim, paradoks Akvinovog nasleđa leži u njegovoj kolektivnoj, pa i političkoj dimenziji. Dok doktrina Setovog Hrama slavi ekstremni individualizam, Akvinova biografija otkriva čoveka duboko ukorenjenog u hijerarhijske i tajne strukture državnog aparata, s one strane obične profesionalne službe. Njegove veze sa evropskom krajnjom desnicom, ritual u Vevelsburgu i osnivanje Reda Trapezoida, ukazuju na magijski rad koji nije bio usmeren samo ka subjektivnom univerzumu, već i ka širim, kolektivnim i istorijskim silama. Time se Akvino, paradoksalno, približava onome protiv čega je Put Leve ruke nominalno usmeren. Ne radi se o službi državi u običnom smislu, već o pokušaju magijskog delovanja na nivou koji podrazumeva upravo one hijerarhije i kolektivne identitete koje filozofija samooboženja navodno prevazilazi.

Konačno, pitanje Akvinove lične vere u Setovo ukazanje ostaje otvoreno. Bilo da je reč o autentičnom mističnom iskustvu, sračunatoj mistifikaciji ili, pak, proizvodu suptilnih psiholoških manipulacija čiji je i sam mogao biti deo, to ne umanjuje stvarni uticaj njegovog dela. Rasprave koje su pokrenuli Akvino i njegovi kritičari, poput Timotija Donahjua, i dalje oblikuju razumevanje Puta Leve ruke. Njegovo delo i život svedoče da je Put Leve ruke, uprkos svojim adversarijalnim aklamacijama, neizbežno isprepletan sa društvenim i istorijskim kontekstom koji ga okružuje.

Ateistički satanizam: Anton Šandor LaVej i Crkva Satane

Anton Šandor LaVej (Howard Stanton Levey, 1930-1997) je ušao u anale satanizma kao otac modernog satanizma, osnivač Crkve Satane 1966. godine, i (između ostalog), autor čuvene Satanske biblije (The Satanic Bible). Crkva Satane je prva organizacija na svetu koja se javno deklarisala kao satanistička. Pre toga LaVej je predvodio neformalnu satanističku grupu pod imenom Red Trapezoida. LaVej je opisao satanizam kao religiju koja se protivi svim drugim religijama, posebno ukoliko uzmemo u obzir da je to jedina religija koja slavi utelovljenost i ovozemaljski život i prihvata celokupno ljudsko biće bez obzira da li je ono dobro ili zlo. U tom smislu LaVej nije bio protivnik samo hrišćanstvu, niti avrahamskih religija, nego duhovnosti uopšte, uključujući i one istočnjačke, pa i neopaganizam, moderno veštičarstvo itd. Ipak, LaVej je mahom kritikovao hrišćanstvo ciljajući na njegov uticaj na Zapadnu kulturu. LaVej je u tom smislu imao na umu da se hrišćanski moral institucionalizovao pa se stoga po tim istim moralnim načelima upravljaju i oni koji nisu religiozni, niti sebe uopšte smatraju hrišćanima. LaVej je verovao kako je hrišćanstvo demonizovalo ljudsku prirodu proglašavajući instinkte i emocije kao grešne, zarobljavajući umove u stanju stalne krivice koja je temelj na kome je sazdan uticaj i moć Crkve. Stalna demonizacija i izazivanje osećaja krivice, stvara brojne prepreke za ljudska osećanja seksualnost, samopoštovanje, međuljudske odnose, šanse za samoostvarenje, zdravlje, itd. LaVej sa gnušanjem odbacuje hrišćansku zapovest o ljubavi prema neprijateljima, i to smatra neprirodnim, štetnim i nemogućim. Za LaVeja, ljubav i mržnja su snažne, vitalne i prirodne emocije, i samo prepoznavanjem i prihvatanjem obe ove emocije ljudi mogu da ih razlikuju i koriste ih na konstruktivan način. U suprotnom, ljudi će izgubiti sposobnost da vole one koji to zaslužuju, a potisnuta mržnja može dovesti do mentalnih i fizičkih problema i bolesti, ili se potisnuta mržnja može usmeriti na nevine ljude. 

LaVej osuđuje hrišćanski stav prema seksualnosti, ali se takođe kritički odnosi prema stavovima koje spram seksualnosti imaju istočnjačke religije, ali i u to vreme bujajuća američka kontrakultura. LaVej zagovara slobodan seks, ali nije kritičan samo prema hrišćanskim normama; takođe kritikuje nove seksualne moralne vrednosti koje je predložila kontrakultura. On smatra legitimnim sve vrste seksa, ukoliko su u to uključene odrasle i odgovorne osobe i ukoliko niko nije primoran da čini nešto protiv svoje volje. On takođe smatra važnim da drugi ne određuju šta je prirodna ili zdrava seksualnost. LaVej ne ograničava zdravu i oslobođenu seksualnost samo na odnos između dvoje ili više partnera, već u svoju definiciju uključuje i aseksualnost, sadizam, mazohizam, fetišizam, masturbaciju, homoseksualnost, transseksualnost itd. Ovako širok pogled na seksualnost podrazumeva da, prema LaVeju, celibat askete ili monaha postaje seksualno devijantan, jer je to ili aseksualnost ili nepriznati mazohizam. On neophodnim osloboditi se osećaja seksualne krivice, čak i nesvesno, jer će u suprotnom dovesti do neuroza i prenošenja krivice na buduće generacije.

Oslobađanje od ega i otkrivanje autentičnog sopstva važne su teme Puta Desne ruke, ali i kod Alistera Krolija. U Krolijevoj telemitskoj doktrini otkrivanje autentičnog sopstva povezano je sa osveščivanjem istinske volje posvećenika, a što se poklapa sa razgovorom i vizijom Svetog anđela čuvara. Oslobađanje od ega, odnosno njegovo poništenje dešava se prilikom uspešnog prelaska ambisa i susreta sa demonom Horonzonom. To podseća na iskušenja Isusa od strane Satane i Bude od strane demona Mare. Kod LaVeja, ego ima važnu ulogu, mada on ga definiše drugačije. Neki od uticaja od kojih LaVej želi da oslobodi pojedinca, poput internalizovanih moralnih normi, smatrali bi se nepoželjnim funkcijama ega. Međutim, sa izuzetkom ovih nepoželjnih uticaja, LaVej smatra da je ego bezuslovno pozitivan i povezan sa kvalitetima poput ponosa, samopoštovanja i samoostvarenja, te smatra da je posedovanje zdravog i jakog ega neophodno za dobar odnos prema drugima. Za LaVeja, pitanje ega nije ograničeno samo na njegov uticaj, već i na pokušaje hrišćanstva i drugih religija da potisnu ego ili, kao u slučaju istočnjačkih religija, da ga eliminišu. U tom smislu, LaVej opisuje satanizam kao religiju koja veruje u potpuno zadovoljenje ega i kao jedinu religiju koja zagovara njegovo jačanje. Osećanja poput zavisti, pohlepe itd., koja se nalaze među sedam smrtnih grehova hrišćanstva i koja se smatraju funkcijama ega, takođe su dobrodošla kod LaVeja, koji ove emocije vidi kao prirodne, neophodne i opšte ljudske. Kod LaVeja, zavist i pohlepa postaju motivacija za ambiciju, dok egoizam i samopoštovanje postaju neophodna osnova za vitalan život i za voljenje i poštovanje drugih. LaVej je verovao da je ideja o razrešenju ega i odbacivanju materijalnog bogatstva nastala u oblastima gde je materijalni uspeh bio teško dostizan, te da je vera mogla da umiri ljude i učini ih zadovoljnim onim malo što su imali. Nešto slično bi se moglo reći i za veru u reinkarnaciju koje je nastalo u okviru indijskoj kastinskog društva. Rođen si u nižoj kasti, strpi se, poštuj verske norme, i ako budeš dobar u sledećem životu bićeš rođen u višoj kasti. Prema LaVeju, samoodricanje je strano duhu satanizma.

U LaVejevoj doktrini važnu ulogu ima tema međuljudskih odnosa. U tom smislu mnogi su u pravu kada su opisivali određene ritualne delatnosti Crkve Satane kao magičnu psihoterapiju. Ta vrsta „terapije“ imala je za cilj podršku članovima da prevaziđu svoje socijalne nedostatke koji su ih dovodili do neuspeha u odnosima sa drugima. Rešenja za probleme u odnosima sa drugim ljudima zahtevaju posebne tehnike koje prevazilaze konvencionalne mere. Problemi sa nekim ljudima ne mogu biti rešeni na konvencionalan način jer se izvor takve smetnje, neka konkretna osoba, nalazi na poziciji moći ili u boljem položaju itd. Kada drugi ljudi postanu prepreka, to se rešava putem magijskog delovanja, zatim manipulacijom ili na neki drugi način. 

Osnovna načela učenja Crkve Satane data su u devet izjava i jedanaest pravila. Po LaVeju:

1. Satana predstavlja uživanje umesto uzdržavanja. (LaVej je izostavio da odredi granice tog uživanja. Propagiranje beskrupuloznog, sebičnog, nemoralnog, pa i izopačenog, zločinačkog uživanja već imamo prilično detaljno razrađeno u delima Markiza de Sada. Da li je po tom pitanju LaVej na istoj liniji kao de Sad? Ne bi se reklo, već ovu izjavu treba tumačiti u kontekstu antihrišćanskog ideološko-programskog usmerenja Crkve Satane: vaš Bog sve zabranjuje, Satana sve dopušta. Ovaj izričiti antinominalizam ima za svrhu ideološko „friziranje“ čiji je cilj suštinska dehristijanizacija. Međutim, to sve ostaje na površini. Crkva Satane ne zadire dublje u čoveka.)

2. Satana predstavlja vitalno postojanje umesto duhovnih iluzija.

3. Satana predstavlja neokaljanu mudrost umesto licemerne samoobmane. (LaVej je u ovom smislu ispustio da ispolji bilo kakvu mudrost, ali pretpostavimo da je ovo načelno rečeno.)

4. Satana predstavlja ljubaznost prema onima koji je zaslužuju, a ne ljubav uzaludno trošenu na nezahvalnike.

5. Satana predstavlja osvetu umesto okretanja drugog obraza. (Ne progovara li ovo Jahve kroz usta Šandora LaVeja?)

6. Satana predstavlja odgovornost prema odgovornima, a ne brigu za psihičke vampire.

7. Satana predstavlja čoveka kao još jednu životinju, ponekad bolju, češće goru od onih koje hodaju na četiri noge, koja je, zahvaljujući svom „božanskom duhovnom i intelektualnom razvoju,“ postala najokrutnija životinja.

8. Satana predstavlja sve takozvane grehe, jer svi oni vode fizičkom, mentalnom ili emocionalnom zadovoljstvu. (Ovo je teatralna izjava, jer stalno upražnjavanje onih radnji i stanja okarakterisanih kao grehovi nema nikakvog smisla i može biti štetno.)

9. Satana je bio najbolji prijatelj Crkve oduvek, jer ju je održavao u poslu svih ovih godina.

Ovde bih se malo zadržao na pravilo pod brojem 7, da su ljudi životinje. Po mišljenju Amine Olander Lap, koja se akademski bavi proučavanjem satanizma, ideja da su ljudi životinje kao i da se stoga mogu razumeti na istim premisama kao i druge životinje, u kombinaciji sa pretpostavkom da naš intelekt donosi razne probleme, fundamentalna je za LaVejev pogled na ljude. Njegovo razumevanje ljudske životinje inspirisano je teorijama Herberta Spensera, sociologa iz XIX veka, tvorca socijalnog darvinizma. Ljudi su, prema LaVeju, životinje sa svim što to podrazumeva, i kao takvi su sastavni deo prirode. U tom aspektu LaVejevog svetonazora, osim pomenutog Spensera, ima znantog uticaja Fridriha Ničea i Ajn Rand. LaVejeve sklonosti ka socijalnom darvinizmu, kaže Olander Lap, takođe se mogu pronaći u njegovom razumevanju ljudske evolucije, za koju je on verovao da ide ka neviđenim visinama. U tom smislu LaVej podržava eugeniku, te očekuje da će ona biti neophodna u budućnosti, ne u cilju stvaranja određene rase ili izgleda, već radi rađanja mentalno zdravih i kreativnih pojedinaca. Olander Lap navodi predgovor LaVejeve ćerke Zine Šrek (Zeena Schreck) za knjigu Satanska veštica (The Satanic Witch). Ta knjiga je delom zamišljena kao vodič za eugeniku ili selektivno uzgajanje ljudi, tema o kojoj LaVej takođe raspravlja, a koja, čini se, kaže Olander Lap, ima dva cilja: prvo, ohrabruje žene da pronađu partnere koji su njihove fizičke i mentalne suprotnosti, jer smatra da je privlačenje suprotnosti osnovni mehanizam prirode za promovisanje zdravih pojedinaca. Kao drugo, knjiga je u velikoj meri vodič za pronalaženje pravog muža, a prema LaVeju, muškarci i žene dolaze u različitim kvalitetima. Svedoci smo da je feminizam podigao ženska očekivanja u pogledu osobina poželjnih muškaraca, što vodi ka problemu nemogućnosti pronalaženja odgovarajućeg partnera. Otud, ne da nema mogućnosti primene eugenike, nego nema nikakvog rađanja, odnosno ono je svedeno na nivo koji bi se mogao oceniti kao katastrofalan.

LaVej je verovao da će hrišćanstvo uskoro izumreti i da će društvo ući u Doba Satane, u kojem će generacija koja živi u skladu sa satanističkim principima doći na vlast. LaVej je bio pobornik eugenike, te je smatrao da će ona postati neophodnost u budućnosti za stvaranje elite koja će odražavati satanističke principe. Po njegovom mišljenju, tu elitu bi činili superiorni ljudi koji ispoljavaju satanističke osobine poput kreativnosti i nekonformizma. Smatrao je da su te osobine sposobne za nasledno prenošenje i tvrdio je da su satanisti rođeni, a ne stvoreni. Verovao je da elitu treba izdvojiti od ostatka ljudskog stada, dok bi ono bilo primorano da živi u getima, idealno po svemirskim getima na drugim planetama. On je opisao satanističko društvo sačinjeno od slobodoumnih, naoružanih, potpuno svesnih, samodisciplinovanih pojedinaca, koji neće tolerisati bilo kakvu spoljašnju vlast da ih štiti ili im nameće šta smeju, a šta ne smeju da rade. Zapravo, ovo bi se verovatno odnosilo na eugenički stvorenu elitu, a ne za ljudska stada u getima na drugim planetama. Ovja detalj podseća na stih iz Krolijeve Knjige Zakona gde je rečeno robovi će da služe.

Crkva Satane takođe propisuje „Jedanaest satanističkih pravila Zemlje“:

1.Ne iznosite mišljenja niti dajte savete osim ako vas neko ne pita.

2.Ne pričajte drugima o svojim problemima osim ako ste sigurni da žele da ih čuju.

3.Kada ste u tuđem leglu, pokažite poštovanje ili nemojte ni ići tamo. (Timoti Donahju komentariše da je LaVej mogao reći „Kada ste u nečijem privatnom domu, pokažite poštovanje“ kako bi osigurao jasnoću, ali je neprestano pokušavao da uvede ekscentrične izraze u svoje pisanje.)

4.Ako vas gost u vašem leglu iritira, tretirajte ga okrutno i nemilosrdno.

5.Ne pravite seksualne poteze osim ako niste dobili signal za parenje. 

6.Ne uzimajte ono što vam ne pripada osim ako je to teret za drugu osobu i ona vas moli da je oslobodite.

7.Priznajte moć magije ako ste je uspešno koristili da biste ostvarili svoje želje. Ako poreknete moć magije nakon što ste je uspešno prizvali, izgubićete sve što ste postigli. 

8.Ne žalite se na bilo šta čemu ne morate da se podvrgnete.

9.Ne povređujte malu decu.

10.Ne ubijajte neljudske životinje osim ako vas ne napadnu ili ih koristite za ishranu.

11.Kada šetate otvorenim prostorom, ne uznemiravajte nikoga. Ako vas neko uznemirava, zamolite ga da prestane. Ako ne prestane, uništite ga.

Takođe, Crkva Satane proglasila je i Devet satanističkih grehova: Glupost, Pretencioznost, Solipsizam, Samoobmana, Konformizam krda, Besperspektivnost, Pomirljivost sa ortodoksijama prošlosti, Kontraproduktivan ponos i Nedostatak estetike.

Po LaVeju, racionalnost, logika i nauka jesu oružja kojima se satanista suprotstavlja hrišćanstvu i drugim religijama. To iz razloga što je Satana navodno duh progresa, inspirator svih velikih pokreta koji doprinose razvoju civilizacije i napretku čovečanstva, te je povezan sa kvalitetima poput kreativnosti i prosvetljenja. Iako LaVejeve ideje sugerišu sekularni i naučni pogled na svet, on je takođe izražavao i stavove čoveka ko praktikuje neki oblik magije, iako to nije bila bazična magija Puta Leve ruke (LHP). On nije tačno objasnio kako funkcioniše energetski mehanizam koji magiju čini mogućom i delotvornom, ali je tvrdio da magičari mogu uspešno koristiti magijsku silu kroz intenzivnu imaginaciju željenog cilja, usmeravajući tako snagu svoje volje prema njemu. Naglašavao je ideju da se magijske sile mogu manipulisati isključivo emocionalnim, a ne intelektualnim činovima. Lako je primetiti da su to opšta mesta. Isto tako, jednom prilikom LaVej je izjavio da Crkva Satane ne prinosi ljudske žrtve jer je to ilegalno! Međutim, oni ih ipak prinose mada ne neposredno, nego putem prokletstva i vradžbina. Ukoliko je to zaista bilo tako onda je Crkva Satane nesumnjivo crnomagijska organizacija. 

LaVej je, po uzoru na Alistera Krolija, predstavljao sebe kao neko ko primenjuje naučni aspekt magije, odnosno, magiju je predstavljao kao delovanje koje ima naučni metod. Istina je da je nauka nastala iz magije, i istina je da magija iziskuje određeni metod, oruđa, uslove, instrumente, posmatranje, iskustvo, čak i eksperiment. Na svemu tome insistiraju moderni okultisti svih boja, a posebno oni koji pripadaju LHP. Isto tako, još jedna LaVejeva osobina svrstava ga na stranu LHP, a to je odbijanje podele magije na belu i crnu. Po njemu to je još jedno licemerje i oblik samoobmane koju šire oni koji sebe vide kao bele magove. Isto tako, on se razlikovao od ranijih magičara koji su magiju opisivali u mističnom tonu kao sredstvo ličnog preobražaja i dosezanja transcendentnog. Po LaVeju, cilj magije jeste materijalni dobitak, lični uticaj, uklanjanje neprijatelja ili njegovo onesposobljavanje, uspeh u ljubavi i seksu. Dakle, u LaVejevom shvatanju magije nema ničeg duhovnog. U tome je njegovo značajno odstupanje od svih dotadašnjih okultnih škola, uključujući, naravno, i Alistera Krolija (Čitav Krolijev magijski sistem može se svesti na dve ključne tačke koje čine prekretnicu u životu magičara: a) povezivanje i razgovor sa anđelom čuvarem; i b) prelazak bezdana.) Treća generacija satanista bi se u tome složila, s tim što oni na to pridodaju samooboženje, tj. postajanje bogom, a u još radikalnijoj varijanti, poput vampirizma, oni govore o postizanju besmrtnosti.

Međutim, LaVej je, iz perspektive treće generacije satanista napravio grešku podelivši svoj sistem na višu i nižu, odnosno veću i manju magiju,  što je takođe viđeno kao oblik okultne magle koju šire beli magičari. Niža magija jeste onaj svakodnevni situacioni oblik magijskog delovanja koji svaki pojedinac izvodi u samoći. Viša magija je oblik ritualne prakse koja cilja na psihodramu katarze čime se oslobađa emocionalna energija zarad specifične svrhe. Magovi neoplatonizma prave razliku između teurgije i taumaturgije. Teurgija je božanska magija, rad sa bogovima radi postizanja jedinstva sa njima ili zarad samousavršavanja. Bila bi to viša magija. Sa druge strane, taumaturgija jeste oblik magije čija je svrha izazivanje promene u fizičkom svetu. Dakle, to je niža magija jer ima praktične ciljeve. Međutim, postoje oblici crne magije koje bismo mogli nazvati mračnom teurgijom jer ima za cilj prizivanje sila tame radi sličnog efekta, ali u obrnutom smislu od teurgije. 

Postmoderni satanizam odbacuje ritualnu psihodramu kao mambo-džambo, kako bi to rekao Boris Balkan u filmu Deveta kapija. LaVejevi psihodramski rituali katarze temelje se na tri glavne psiho-emotivne teme: ljubav, mržnja i požuda. Rituali se obavljaju u prostoru nazvanom komora za dekompresiju intelekta, u kojoj su neverica i skepticizam suspendovani, kako bi učesnici mogli da potpuno izraze svoje mentalne i emotivne potrebe bez ikakve zadrške. Kao faktor ravnoteže LaVej je naglašavao potrebu da se magijski ciljevi postave na realan način, jer ukoliko su ciljevi nerealni, preambiciozni ili fizički nemogući, onda nikakvo magijsko sredstvo tu neće biti od pomoći.

Timoti Donahju, u knjizi Black Magick The Left Hand Path, Crkvu Satane karakteriše kao satirični satanizam. On primećuje da je u pitanju profitno preduzeće koje prodaje učlanjenje u labavu zajednicu čiji je glavni oblik delovanja, kako kaže: „kamp-teatar sa gotičkim elementima u svrhu izvrdavanja moralnih načela hrišćanstva.“ Ovde moram izneti jednu primedbu. Iako treća generacija satanista prezire redove, organizacije, crkve i njihove profitne šeme, sami lideri i učitelji novog talasa LHP, moram primetiti, imaju odličan marketing. Oni nemaju kultne sledbenike, u smislu članova sekte, jer im to nije ni potrebno, već imaju na desetine hiljada pratilaca na društvenim mrežama. U vreme pojavljivanja druge generacije satanista takvih mogućnosti jednostavno nije bilo. U tom smislu ne bi trebalo zanemariti suštinsku ulogu koju je internet odigrao na širenju satanističkih ideja i svetonazora širom sveta. U tom smislu, i pominjani Timoti Donahju deluje kao stručnjak za onlajn marketing i promociju.

Po Timotiju, Crkva Satane negira natprirodno, a samim tim i crnu magiju, pa se pita kako onda ona može spadati u LHP? Crkve Satane ima listu odabrane literature (verovatno po uzoru na sličnu Krolijevu preporučenu lektiru), koja sadrži 68 naslova. Ti naslovi obuhvataju istoriju, sociologiju, trilere i fantastične romane, ali ne sadrži niti jedan ozbiljan priručnik crne magije. Članovi Crkve Satane ne sprovode magijske postupke, ne bave se divinacijom, ne ulaze u zaposednutost duhovima niti preduzimaju ostale LHP magijske operacije. Umesto toga, praktikuju gotički „terapeutski teatar“ za koji tvrde da razgrađuje religioznu indoktrinaciju. Crkva Satane, primećuje Timoti, koristi tradicionalni okultni žargon, poput sveštenik, magus i pećina (grotto), ali u potpunosti negira postojanje Satane kao stvarnog entiteta. Imajući to u vidu, Timoti ističe da Crkva Satane koristi popularnost i estetiku prave magije. LaVejev satanizam je racionalan, lišen vere u Satanu kao boga, pa ako je već tako, implicitno to ipak podrazumeva oslanjanje na okultni faktor funkcionisanja magije. Taj racionalizam stoji u suprotnosti spram teističkog i ezoterijskog satanizma koji karakteriše grupe poput Temple of Set i Joy of Satan Ministries. Isto tako nisu svi racionalni satanisti LaVejevi sledbenici. Takva je, na primer, organizacija TST, odnosno The Satanic Temple, osnovana 2013. godine i veoma angažovana u „kulturnom ratu“ unutar američkog društva, što predstavlja oblik društvenog aktivizma. To su satanisti levice.

LaVej odbacuje postojanje bogova jer su oni eksternalizacija ljudskog ega, s obzirom da ljudi nisu hteli da priznaju svoj ego pa su umesto toga svoje zabranjene želje stavljali u ruke izmišljenih božanstava. U istom duhu, LaVej tumači religijske koncepte koji uključuju ubistvo boga kao izraz samomržnje. Po njemu dogma i rituali su neophodni za ljude, ali umesto toga predlaže da stvaramo bogove prema sopstvenim emocionalnim potrebama ili sebe promovišemo u bogove, kako bi obožavanje bogova postalo potvrđivanje ega, a ne njegovo potiskivanje. On je verovao da tako eksternalizovani bogovi postaju internalizovani i da će ljudi shvatiti da nikada nije postojala razlika između duhovnog i fizičkog sveta, jer svet je uvek samo fizički. Koncept duhovnog kao nečega što postoji nezavisno od fizičkog La Vej odbacuje, a uloga boga ne podrazumeva nikakve božanske karakteristike, osim prava da se definiše dobro i zlo, i da je svaka osoba najvažnija sama sebi. 

LaVejev satanizam je, po mišljenju Olander Lap, čisto obožavanje ega, gde bogovi nisu ujedinjeni sa egom, već su njime zamenjeni. Istovremeno, u stvarnim ritualima on se obraća Satani i drugim demonskim entitetima. Kao takvi, rituali se mogu posmatrati i kao proslava ličnog ega i satanističkih vrednosti, i kao proslava idealizovanog sebe. Drugi koncepti ukazuju na teističke sklonosti: bogovi su odbačeni kao eksternalizacija ljudskog ega, ali LaVej ističe kako je pogrešno verovati da satanisti ne veruju u boga. Umesto toga, satanisti veruju u boga kao silu koja prožima i uravnotežuje prirodu, koju ni religija ni nauka ne mogu objasniti niti koristiti, i koja je previše bezlična da bi brinula o životu na Zemlji. Olander Lap zaključuje da LaVejev satanizam uključuje niz karakteristika koje ukazuju na duhovne sklonosti, ali u praksi dominiraju materijalni i utilitaristički aspekti.

Dodatak: političke veze

I za kraj ostavio sam zanimljivost koju čini veza između LaVeja i Džejmsa Madolea (James Harting Medole, 1927-1979), a što ovde ističem kao uvod u jednu posebnu podtemu koju ću više razraditi u odeljku posvećenu Majklu Akinu. Madole je bio poznati američki neonacista i osnivač Partije nacionalne renesanse – NSP (National Renaissance Party), u Njujorku 1948. godine, i značajna figura u posleratnom okultnom nacizmu. Madole je verovao u drevnost i božansko poreklo arijevske rase za koju je pisao da je stvorena u Rajskom vrtu smeštenom upravo u Severnoj Americi. Ta fantazmagorijska amerocentričnost podseća na učenje mormonskog proroka Džozefa Smita. Jedna od ključnih tema Madoleove ideologije jesu svemirska putovanja i da budućnost čovećanstva leži u zvezdama. On je bio jedan od retkih koji je prihvatao ideju Frensisa Jokija (Francis Parker Yockey, odnosno Ulick Varange, američki fašista i panevropski nacionalistički ideolog) da je sovjetski boljševizam u većoj meri sačuvao tradicionalne vrednosti nego zapadni liberalizam. To uverenje je Madolea dovelo u sukob sa poznatim američkim neonacistom i osnivačem Američke nacističke partije Džordžom Rokvelom (George Lincoln Rockwell). Rokvel je Madolea i njegove sledbenike optužio da su boljševici. Ova veza je interesantna jer je sam LaVej delimično bio jevrejskog porekla.

Fenomen jevrejskih nacista nije neobičan. Jedno od poznatijih imena samomrzećih američkih neonacista jevrejskog porekla jeste Daniel Buros (Daniel Burros, 1937-1965), koji je bio član Američke nacističke partije i ultra-radikalne grupe unutar Kju Kluks Klana pod nazivom United Klans of America u okviru koje je bio zadužen za regrutovanje novih članova. Kada je njegovo jevrejsko poreklo razotkriveno u javnosti on je izvršio samoubistvo. Zanimljivo je da je Burosovo ime pronađeno (ili podmetnuto, zavisi u šta verujete) u adresaru koji je pripadao Li Harviju Osvaldu, navodnom ili stvarnom atentatoru na američkog predsednika Dž.F. Kenedija.

Ideologija prvog talasa satanizma je u mnogim svojim premisama logički kompatibilna sa načelima nacionalsocijalizma. To su prepoznala dva člana Crkve Satane sa istočne obale, Majkl Grumbovski (Michael Grumbowski / Reverend Blackshire), bivše vojno lice i Džon Amend (John Amend / Seth-Klippoth), u paravojnom stilu, 1973. godine. Oni su se odvojili od matične organizacije i osnovali Red crnog ovna (The Order of the Black Ram) i Svetilište male majke (The Shrine of the Little Mother). Oni su uspostavili kontakt sa kanadskim rasističkim Odinističkim pokretom, počevši da u svoje obrede uključuju i žrtvovanje kokoši. Pomenuta dvojica su i dalje podržavali učenja LaVejeve Satanske biblije, ali su njene principe kombinovali sa nacističkim teorijama o rasnoj superiornosti. I Grumbovski i Amend bili su u bliskom kontaktu sa pomenutim Džejmsom Madoleom koji je takođe bio zainteresovan za satanizam i okultizam. Madole je navodno u svom stanu u Njujorku posedovao veliki satanistički oltar. 

Kris Metjuz (Chris Matthews) je u knjizi Modern Satanism / Anatomy of a Radical Subculture pomenuo da je Madoleova stranka težila uspostavljanju veza sa Crkvom Satane, pa je  LaVej jednom prilikom i posetio njihovo sedište. Metjuz kaže da je elitistička, diskriminatorna ideologija satanizma i fokus na moć, osvetu i mržnju, odjekivala u agendama raznih neonacističkih grupa. Neki od njih su bili su spremni da zanemare svoja hrišćanska uverenja kako bi ostvarili savez sa Crkvom Satane koja je podržavala slične društvene politike, iako se na prvi pogled činilo kao neverovatna kombinacija. Konzervativna, autoritarna priroda LaVejevih doktrina, njegova glasna podrška policijskoj državi i germanski prizvuk ritualnih praksi satanizma, očigledno su bili, primećuje Metjuz, dovoljno ubedljivi da prevaziđu svaku averziju prema simbolu Satane. Na kraju je LaVej odbio sve ove grupe, preferirajući da ostane nezavisan, ali ne bez izražavanja zahvalnosti za njihovu podršku.