Od gnostičke hidžre u Iran do rozenkrojcera

Vidi moj pethodni tekst na ovu temu: Uvod u gnosticizam

Gnostičko putovanje u Iran

Henri Korbin je proglasio Iran „zemljom gnostika“ i dokazao da se gnostička iskra, nakon progona iz Vizantije, nije ugasila, već je emigrirala na Istok, gde je uvezana sa islamskom objavom procvetala u sufizmu (Išrakizam). Kada su gnostičke škole (poput valentinovaca ili hermetista) potisnute, njihova kosmologija se prelila u Mesopotamiju i Iran. Suhravardi, osnivač škole Prosvetljenja (Ishraq), povezao je staroiransku svetlosnu metafiziku sa hermetizmom. U tom smislu, ono što je za gnostika Pneuma, za sufija je suptilni centar svetlosti u srcu. Gnostički arhonti koji sprečavaju uspon duše kod sufija postaju „70.000 velova tame i svetlosti“. Putovanje duše kroz sfere kod Ofita je identično sufijskom putovanju kroz stepene svesti ka Bogu. 

Postoji istorijska i mitska teza da je evropsko rozenkrojcerstvo (posebno kroz legendu o Kristijanu Rozenkrojcu i njegovom putovanju na Istok, u Damar) zapravo re-importacija gnostičkog znanja koje je u međuvremenu „prezimilo“ i sazrelo u arapskim i iranskim tajnim društvima (poput Ikhwan al-Safa ili Čiste Braće). Sufizam je sačuvao alhemiju i hermetizam dok je Evropa spavala u mračnom Srednjem veku. Preko mavarske Španije i krstaških redova (templari), te ideje su se vratile i formirale jezgro rozenkrojcerskog i kasnije masonskog misticizma.

Dakle, iz svega ovog vidimo da gnosticizam nije religija, već operativni metod buđenja. Kroz Srednji vek, kao čuvar plamena gnosticizma, figurirao je mistični sufizam koji je održao gnostičku strukturu bića kroz specifičnu angelologiju. U tom smislu, ni rozenkrojcerstvo nije „nastalo“ u XVII veku, nego je ono samo evropski prevod te neprekidne struje koja teče od Egipta, preko Irana, i potom u srce Evrope. Gnosticizam, vidimo, nije istorijski kuriozitet, već jedna konstanta. Od gnostičkih amajlija Abraksasa do smaragdnih vrhova planine Kaf i rozenkrojcerskog Mons Abiegnusa, reč je o jednoj te istoj mapi uspona. Razlika između hrišćanina i gnostika / sufije je u pravcu pogleda: dok prvi gleda u istorijsku ličnost na krstu, drugi gleda u svetlosnog čoveka (fiziognomiju sopstvene biti) koji stoji na vrhu unutrašnje planine, čekajući da bude prepoznat. 

Pomenuti Šihabudin Jahja Suhravardi (XII vek), koga su zvali Šejh al-Išrak (Majstor Prosvetljenja), bio je veliki integrator koji je izvršio svesnu restauraciju onoga što je nazivao Istočna mudrost (Hikmat al-Išrak). To povezivanje nije bilo slučajno, već duboko osmišljen projekat povratka izgubljenom nasleđu. Suhravardi je verovao u postojanje Jedinstvene Tradicije (Sophia Perennis). On je tvrdio da je iskonska mudrost bila jedna, ali se razgranala na dva toka. Prvi je bio zapadni tok koji je izvirao iz Egipta i kretao se preko Hermesa Trismegistosa do Grčke (Pitagora, Empedokle, Platon). Drugi tok je istočni, koji je izvirao u drevnom Iranu, te je preko mitskih kraljeva-sveštenika došao zoroastrijanskih mudraca. Suhravardi je tvrdio da se ovi tokovi ponovo ujedinjuju u njemu. Za njega, Hermes nije bio samo grčko-egipatska figura, već istovetan sa Idrizom (prorokom iz Kurana) i sa iskonskim izvorom svetlosti koji su slavili iranski mudraci (Hosravani). On je uzeo peripatetičku logiku (Aristotela), vratio joj dušu pomoću hermetičke intuicije i sve to zaodenuo u zoroastrijansku svetlosnu terminologiju.

Po Suhravardiju, iznad svega postoji Prva Svetlost, apsolutno Jedno. Ona nije izvor koji je negde daleko, već je samoprikazivanje. Sve što postoji, postoji samo zato što je osvetljeno. Biće je identično sa Svetlošću, a nebiće (tmina) je samo odsustvo te svetlosti. Svet ne nastaje kroz stvaranje iz ničega, već kroz emanaciju (izlivanje). U osnovi je to stajalište Origena i kabalista. Svaka niža svetlost nastaje iz senke koju viša svetlost baca. Svaka niža čezne za onom višom. U čoveku postoji svetlosni organ koji je povezan sa ovim nizom, a to je latifa, i nalazi se u srcu, ili je povezana sa srcem.

U staroiranskoj misli (mazdaizmu), svaki čovek ima svoju Daenu (nebesko Ja ili Anđela). To je Svetlosni čovek o kojem Korbin piše, ono što moderni okultizam naziva Svetim anđelom čuvarem, mada možda ne u potpuno istom smislu shvatanja. Inicijacija je susret sa sopstvenom Daenom na vrhu planine Kaf. To je trenutak kada čovek prestaje da bude senka i postaje izvor. U sufizmu postoji pojam mistične planine Kaf. To je smaragdna planina koja okružuje svet, ona je „kosmički sever“, tačka gde se spajaju nebo i zemlja. To je Axis Mundi. Mons Abiegnus u rozenkrojcerskoj tradiciji je ista ta unutrašnja planina inicijacije. Uspon na nju nije prostorno kretanje, već, kako Henri Korbin kaže, „orientatio“, okretanje ka unutrašnjem Severu, ka izvoru svetlosti koja ne baca senku. Dakle, mistična planina je u mikrokosmičkom smislu, srce, odnosno sefira Tifaret, tj anahata čakra.

Takođe, važno je znati i da između sveta čiste inteligencije (Svetlosti) i sveta čiste materije (Tmine), postoji Međusvet. To je svet simbola, slika i vizija. Tu se nalaze mitski gradovi Džabalka i Džabarsa, i tu se nalazi Planina Kaf. To je prostor gde telo postaje duh, a duh postaje telo. Planina Kaf nije geografsko mesto. To je Kosmički Sever, tačka polarnosti. Kod sufija, dostići Kaf znači dostići sopstveni centar. Mons Abiegnus (rozenkrojcerska planina) je ista ta unutrašnja vertikala. Razlika između običnog gnosticizma i ove sinteze je u tome što Suhravardi ne prezire materiju kao tamnicu na isti način kao rani gnostici. Za njega je materija najudaljenija tačka svetlosti. Cilj nije samo pobeći, već prosvetliti mrak. Ta ideja podseća na učenje o tikunu, velikog kabaliste Isaka Lurije, koji govori o razdvajanju čestica svetlosti od ljuštura tame.

Templari, ismailiti, alumbradosi i rozenkrojceri

Dakle, gnosticizam nije nestao pod mačem Crkve, nego je izvršio hidžru (seobu) na Istok. Tamo je, u srcu Irana, kroz genija poput Suhravardija, pronašao svoj tajni jezik. Umesto borbe sa zlim arhontima, inicijacija je postala uspon uz planinu Kaf, ka susretu sa Svetlosnim Čovekom. Ta prepletenost hermetizma, staroiranske svetlosti i sufijske dubine stvorila je rezervoar iz kojeg će se vekovima kasnije napajati evropski rozenkrojceri. Pitanje prenosa istočne gnoze u Evropu nije samo pitanje hronika, već tajne geografije duha. U tom smislu povezaćemo templare, ismailitske iranske sufije i marokanski grad Fez, jer upravo ta veza pogađa suštinu rozenkrojcerskog mita.

Veza između Reda Hrama (templara) i ismailitskih asasina (nizarija) u Svetoj zemlji je jedan od zanimljivih podzemnih tokova istorije. Tu uočavamo strukturnu sličnost između njih. Ismailitska hijerarhija (sa stepenima inicijacije od mureeda do da’ija) gotovo je identična unutrašnjoj strukturi templara. Obe grupe su verovale u unutrašnji smisao svetih spisa nasuprot spoljašnjem zakonu. Postoje legende da su templari u Libanu i Siriji došli u kontakt sa ismailitskom doktrinom o Svetlosnom Čoveku. Templari su od njih preuzeli ideju o duhovnom viteštvu koje nadilazi verske dogme. To je klica onoga što će kasnije postati masonska i rozenkrojcerska ideja o univerzalnom bratstvu mudraca. 

Španija (Al-Andalus) nije bila samo tranzitna zona, već mesto transmutacije. U Toledu su u XII veku prevedeni ključni hermetički i alhemijski spisi sa arapskog na latinski. Tu je Evropa ponovo otkrila Hermesa, ali ne onog antičkog, već onog provučenog kroz sufijsku alhemiju. Ibn Arabi, kao najveći sufijski učitelj (Sheikh al-Akbar), rođen u Mursiji, u Španiji, razvio je doktrinu o jedinstvu bića koja je direktan most između neoplatonizma, gnosticizma i kasnijeg evropskog panteizma. Njegova vizija Svetog Grala (kao srca koje prima božansko izlivanje) duboko je uticala na evropsku trubadursku poeziju i viteške romane.

U Fama Fraternitatis, osnivač rozenkrojcerskog reda Kristijan Rozenkrojc, nakon Damara (Egipta, ili možda Sirije) odlazi u Fez (Maroko). To nije slučajan detalj. U to vreme, Fez je bio prestonica magijskih i alhemijskih nauka Magreba. Dok je Damar predstavljao izvor (istok), Fez je bio mesto primene. Prema legendi, Kristijan Rozenkrojc je u Fezu preveo Knjigu M na latinski (to je zanimljivo jer malo je bilo ljudi u Evropi tog vremena koji su bili prevoditi tekstove sa arapskog na latinski!). Mnogi ezoteristi smatraju da M stoji za Mundus (Svet) ili Magia. Fez je bio čuven po proučavanju teurgije i talismanske magije (zasnovane na pokretima nebeskih sfera). Isto tako, u Fezu su se čuvale tradicije povezane sa magijskim kvadratima i gematrijom (arapska Abjad numerologija), što je temelj rozenkrojcerske matematičke magije. 

Dakle, vidimo jasnu liniju kako se gnostička iskra, preobražena u iransku svetlosnu metafiziku i sufijski misticizam, vratila u Evropu kao moćna reka. Ona nije tekla kroz crkvene kanale, već kroz šifrovane kontakte templara i ismailita, kroz prevodilačke dvorane mavarske Španije i, konačno, kroz mistična vrata Feza. U tom smislu, kada Kristijan Rozenkrojc u Fezu prevodi Knjigu M, on zapravo vrši transmisiju gnoze na Zapad. Mons Abiegnus nije ništa drugo do planina Kaf koja je progovorila latinski. Tako se krug zatvara: od egipatskog Hermesa, preko gnostičkih eona i iranskih svetlosnih anđela, do rozenkrojcerske ruže koja cveta na krstu vremena. Gnosticizam, dakle, nije mrtva jeres, već lingua franca tajne istorije čovečanstva.

Takođe, neophodno je razmotriti period, otprilike od 1314. do 1614. godine, koji predstavlja „inkubaciono doba“ zapadnog ezoterizma, gde se gnostički i hermetički impulsi povlače u duboku ilegalu, koristeći preživela bratstva, zanatske cehove i procvat renesansne magije kao svoje nove ljušture. U tom svetlu valja pomenuti španske alumbradose (prosvetljene), jer oni čine onaj ključni, zapaljivi most između španske mistike i kasnijeg evropskog rozenkrojcerstva. Alumbradosi se pojavljuju se u Španiji krajem XV veka. Oni su u suštini iluminati, odnosno proto-iluminati. Iako su formalno bili hrišćani, njihova doktrina je bila čisti gnostički interiorizam. Verovali su da se duša može toliko usavršiti da neposredno primi Sveti Duh, nakon čega joj crkveni sakramenti i zakoni više nisu potrebni. To je za Crkvu opasna ideja jer u suštini dovodi u pitanje njeno postojanje u ulozi posredničke hijerarhijske svešteničke dogmatske strukture. Ta ideja je zajednička kako alumbradosima, tako i Bavarskim iluminatima XVIII veka.

Mnogi alumbradosi su bili conversos (pokršteni Jevreji ili Arapi) koji su sa sobom nosili unutrašnje razumevanje vere, identično onom koje je Kristijan Rozenkrojc navodno izučavao u Fezu. Naravno, inkvizicija je proganjala alumbradose jer su, između ostalog, tvrdili da Bog u čoveku ne može da greši, u smislu da je prosvetljeni čovek, onaj ko je u sebi ostvario susret sa Bogom, bezgrešan jer je postigao savršenstvo. Ta ideja o unutrašnjoj iluminaciji direktno se prelila u rozenkrojcerske manifeste kroz koncept Renovatio (obnove) sveta kroz obnovu pojedinca. Ovo podseća na tumačenje Valtera L. Vilmshursta, poznatog masonskog učenjaka s početka XX veka, koji je rekao da je smisao masonstva u regeneraciji. I ovaj detalj podseća na lurijansku doktrinu tikuna.

Ključni trenutak u ovoj praznini nastupa kada Marsilijo Fičino prevodi Corpus Hermeticum. To je bio trenutak kada je gnostički impuls dobio svoj intelektualni legitimitet u srcu renesanse. Fičino i Piko dela Mirandola su konstruisali ideju o Prisca Theologia (drevnoj teologiji) koja povezuje Hermesa, Zoroastra, Orfeja i Platona. To je upravo ona genealogija koju će kasnije rozenkrojceri proglasiti za svoju nevidljivu liniju.

Nakon uništenja templara, njihova operativna i duhovna znanja nisu nestala, već su se fragmentisala. Već u XIV veku, nedugo nakon templarske katastrofe, u alhemijskim traktatima počinju da se pojavljuju simboli ruže i krsta, npr. kod autora poput Arnolda de Villanova ili u krugu sledbenika Rejmonda Lula. Postojala je neformalna mreža lekara, alhemičara i botaničara koji su putovali između evropskih dvorova i arapskog sveta, razmenjujući knjige prirode (Liber Mundi). Oni su bili prototip Braće Ružinog Krsta pre nego što je Red zvanično imenovan. Takođe, bez Paracelzusa (1493–1541), rozenkrojcerstvo ne bi imalo svoju medicinsku i praktičnu osnovu. On je spojio narodnu magiju, gnostičku ideju o svetlu prirode (Lumen Naturae) i alhemijsku praksu. Manifesti Rozenkrojcera su prožeti njegovim jezikom, iako ga pominju samo u šiframa.

Jasno je da istorijska praznina između lomača na kojima su goreli templari i pojave rozenkrojcerskih manifesta nije bio period tišine, već period tihe fermentacije. Dok je Crkva gradila svoje bedeme, gnostički impuls se krio u jeretičkom zanosu španskih alumbradosa, u rukopisima Fičinove akademije i u retortama paracelzijanskih lekara. To je bila nevidljiva katedrala duha koja je povezala piramide Egipta, smaragdne vrhove planine Kaf i marokanske biblioteke Feza sa evropskim srcem. Kristijan Rozenkrojc (ili ko već) nije izmislio Red, nego je samo dao ime onome što je oduvek postojalo, gnosticizmu koji je naučio da ćuti, dok ne dođe vreme da se Ruža ponovo otvori na Krstu istorije. Između mita i istorije stoji živa struja koja nas uči da je jedina stvarna domovina ona koju duša sagradi unutar Planine Inicijacije.

Uticaj Joakima od Fjore

Naravno, cela ova priča nije potpuna bez Joakim od Fjore (XII vek), koji nije samo deo istog lanca, nego je arhitekta vremena koji je gnostičkom impulsu dao ono što mu je nedostajalo: istorijsku dinamiku. Dok je rani gnosticizam bio fokusiran na individualni beg iz kosmičke tamnice, Joakim je postavio tezu da će se čitavo čovečanstvo, kroz istorijske eone, kolektivno prosvetliti. To je direktna preteča rozenkrojcerske ideje o Opštoj reformi sveta. Joakim je podelio istoriju na tri eona, što je zapravo gnostička podela nivoa svesti primenjena na protok vremena. Prvo je bilo Doba Oca (Stari Zavet): vreme Zakona, straha i ropstva materiji. Drugo je bilo Doba Sina (Novi Zavet): vreme milosti, vere i discipline, ali još uvek pod senkom institucije (Crkve). Naposletku dolazi Doba Svetog Duha (Eon koji dolazi): vreme direktne inteligencije (intelligentia spiritualis). U ovom dobu, hijerarhija i sakramenti nestaju jer čovek prima unutrašnje svetlo neposredno. To je, ponavljam, iluminatska ideja, čime Joakima od Fjore prepoznajemo kao preteču alumbradosa.

Joakimovi nastavljači, naročito radikalno krilo franjevaca poznato kao Spiritualci, otišli su korak dalje. Oni su verovali da je Doba Svetog Duha već počelo ili da je na pragu. Verovali su da prava Crkva nije ona od kamena i zlata u Rimu, već nevidljiva zajednica prosvetljenih duša. Ovo je direktna preteča rozenkrojcerske Nevidljive škole. Španski alumbradosi su bili joakimiti bez imena. Njihovo uverenje da prosvetljena duša ne može da greši i da joj ne treba posrednik je čista Joakimova vizija Trećeg Eona. 

Kada se u XVII veku pojavi Fama Fraternitatis, ona odjekuje Joakimovom terminologijom. Ideja o otvaranju grobnice Kristijana Rozenkrojca je zapravo metafora za otvaranje Trećeg Eona, vremena kada će se tajno znanje objaviti svima. Ako je gnosticizam bio seme, a sufizam čuvar plamena na Istoku, onda je Joakim od Fjore bio onaj koji je posejao to seme u samu strukturu zapadnog vremena. Njegova vizija Doba Svetog Duha, vremena u kojem čoveku više ne trebaju ni papa ni kralj jer nosi živu gnozu u srcu, postala je operativna lozinka svih tajnih društava Evrope. Od Joakimovih Spiritualaca, preko jeretičkih pokreta Slobodnog Duha, pa sve do španskih alumbradosa, teče jedna neprekidna struja: težnja ka unutrašnjoj autonomiji. To je onaj nevidljivi lanac koji povezuje antičku jeres sa rozenkrojcerskom opštom reformom. Joakim je bio taj koji je prorekao da će nevidljiva planina Kaf (ili Abiegnus) postati dostupna svima koji su spremni da se odreknu spoljašnjeg autoriteta zarad unutrašnje svetlosti.

Uticaj Majstera Ekarta

Da bismo razumeli prelazak sa antičke gnoze na modernu rozenkrojcersku misao, Majster Ekart (XIII vek) je nezaobilazna nulta tačka poput Joakima od Fjore. Dok je Joakim od Fjore dao hronologiju i istorijski zamah, Ekart je dao psihološku i ontološku dubinu onome što će kasnije postati srž nemačkog misticizma i Bemeove teozofije. Ekartov uticaj na Bemea i rozenkrojcersku ideju možemo razumeti kroz tri ključna koncepta koji čine samu srž unutrašnjeg hrama:

1. Seelenfünklein (iskra u duši); Ovo je direktna veza sa gnostičkom Pneumom. Ekart je tvrdio da u samom središtu ljudske duše postoji nešto što je nestvoreno i što je identično sa samim Bogom. Jakob Beme je ovu ideju preoblikovao u koncept unutrašnjeg svetla koje prosijava kroz tminu bića. Ruža u centru krsta je upravo ta Ekartova iskra. Ona je tačka u kojoj se ljudsko i božansko dodiruju. Bez Ekartovog insistiranja na ovoj iskri, rozenkrojcerstvo bi ostalo samo prazna alhemijska laboratorija; on mu je dao subjekat.

2. Gelassenheit (prepuštenost / smirenost); Ekart uvodi pojam Gelassenheit kao stanje u kojem čovek potpuno napušta sopstvenu volju, ego i slike o Bogu kako bi dozvolio Bogu da deluje u njemu. To je proces u kojem alhemijsko olovo ega mora biti uništeno da bi se oslobodilo zlato duha. To je stanje koje je neophodno za ulazak u Fama Fraternitatis. Pravi Rozenkrojcer je nevidljiv upravo zato što je postigao Gelassenheit, on više ne deluje iz svog ega, već kao provodnik univerzalnog zakona.

3. Gottesgeburt (rođenje Boga u duši); Za Ekarta, Božić nije samo istorijski događaj, već se mora dešavati neprestano u duši svakog pojedinca. Bog se rađa u tebi onog trenutka kada postaneš prazan od sebe. Ovo je postala centralna tema nemačkog proročkog misticizma. Stoga Isus u meni (česta formula u rozenkrojcerskim tekstovima) nije verska dogma, već biološka i duhovna činjenica transformisane svesti.

Dok je Joakim od Fjore rekao (parafraza): Dolazi vreme kada će Duh vladati svetom (istorijska ravan), Ekart je rekao: To vreme je sada, unutar tebe, ako si spreman da postaneš prazan (unutrašnja ravan). Bez Ekarta, Beme bi možda bio samo još jedan vizionar prirode. Ekart mu je dao negativnu teologiju, razumevanje da je Bog Ništa (ili Ungrund kod Bemea) koje je istovremeno Sve. To je onaj paradoks koji rozenkrojceri koriste u svojoj simbolici: Krst (patnja, materija) je neophodan da bi Ruža (svetlost, gnoza) procvetala. Pošto je Joakim od Fjore postavio skele za Treći eon, Majster Ekart je bio taj koji je u samom čoveku pronašao kamen temeljac. Bez njegove iskre u duši, nemački misticizam bi ostao bez svog goriva. Beme je Ekartovu vatru preveo u slike alhemije, a rozenkrojceri su od nje napravili nevidljivu baklju koja osvetljava put kroz mrak institucija. Ova trijada: Ekart (unutrašnjost), Joakim (vreme), Beme (priroda), čini potpuni ontološki sistem koji nalazimo u ovoj gnostičko-rozenkrojcerskoj vezi.

Vidi moj naredni tekst na ovu temu: Gnoza i istinsko rozenkrojcerstvo

Višak inteligencije

„Svrha naše ustanove je saznavanje uzroka i tajni kretanja stvari, i proširenja međa ljudskog gospodarenja, radi postizanja svega što je mogućno.“

Frensis Bekon, Nova Atlantida

Renesansa je sa sobom donela novi pogled na mesto čoveka u univerzumu i tako udarila temelje svetu racionalizma, tehnologije, rada i kapitala u kome danas živimo. Po Piku dela Mirandoli, Bog je postavio čoveka u središte sveta kako bi samoga sebe i svet oko sebe slobodno oblikovao i uređivao prema sebi. Malo pre Mirandole, u XII veku, Joakim od Fjore propovedao je dolazak carstva duha pre kraja sveta. Dakle, od Joakima od Fjore, preko Mirandole, došli smo do ustanovljavanja jednog u istoriji neviđenog optimizma koji je u korenu kapitalističkog mentaliteta, optimizma čiji je zamah trajao sve do XX veka, kada su užasi dva svetska rata, preteća nuklearna, ali i klimatsko-tehnološka katastrofa, u kolektivnoj mašti, dovele do razvoja jednog apokaliptičkog, u suštini pesimističkog usmerenja. Tako smo došli do ideja o kraju istorije, što predstavlja sekularan izraz koncepta tzv poslednjih vremena iz učenja Crkve.

Od XII do sredine XX veka trajao je uspon optimističnih imaginacijskih perspektiva koje sada, na početku XXI veka, smenjuju zastrašujuće vizije zombi-apokalipse, geostormova, zloćudnih klimatskih promena, ekoloških, bioloških i tehnoloških katastrofa, pa sve do invazija proždrljivih i genocidno nastrojenih vanzemaljaca. Ljudi su se dosetili brojnih načina sopstvenog uništenja. Ono što je nekada bilo Božja volja, na primer, biblijsko uništenje gradova Sodome i Gomore, kao i vizije sveopšteg razaranja iz Apokalipse, danas je posledica frenetičnog ljudskog delovanja. Bog je izbačen iz jednačine. Sva odgovornost leži na ljudima. Nema više svesti o tome da idemo u susret nekom boljem vremenu. Ta idejna perspektiva je sada manje-više zatvorena, ako ni zbog čega više, ono zato što optimizam više nije popularan. Međutim, sama ta činjenica o nepopularnosti optimizma jeste veoma simptomatična. Sada je jako popularna misao da čovečanstvo ide ka teškim i opasnim vremenima. Duh vremena je u kolektivnoj mašti ljudi promenio svoj karakter. Nije više dobar. Ta promena desila se za manje od 800 godina, ako stvari merimo od propovednika Joakima od Fjore, ili za manje od 500 godina ukoliko se fokusiramo na Pika dela Mirandolu. U vreme humanizma i renesanse, vladao je osećaj, barem u onim naprednim delovima Evrope, da se živi na početku nekakvog novog vremena. I taj osećaj nije bio prevaran. Ono što je bilo prevarno jeste previd druge strane medalje.

Jedna od značajnih posledica omasovljenja obrazovanja jeste stvaranje viška tzv inteligencije. Posledica stvaranja tog viška jesu revolucije, odnosno istorijski i društveni dinamizam, jer inteligencija ne miruje. Ona pripada vazdušnom elementu i po definiciji je nemirna, preispituje stvari, nije ukorenjena u tradicijski utemeljenim društvenim odnosima, zbog čega oseća trajnu teskobu. U početku, ona je deo tradicionalnog kastinskog sistema, bilo da je reč o bramanima u Indiji, grčkim učenjacima iz robovlasničke klase, ili o monasima u srednjovekovnoj Evropi. Kasnije, na pragu tzv novog doba, inteligencija počinje da se regrutuje, najpre iz građansko-trgovačkih slojeva, a potom i iz nižih staleža, odnosno iz redova evropskim kolonijalizmom pokorenih naroda. Istoričar ekonomije, Kristof Flajšman, navodi holandskog filozofa i ekonomistu Bernarda Mandevila (1670-1733), koji u jednom delu polemiše o obrazovanju siromašnih na sledeći način:

„Siromašni ne bi trebalo da uče više nego ono što im je potrebno za njihov rad, inače će na kraju hteti da rade nešto što ne odgovara njihovim novostečenim sposobnostima. Onda bi oni postali konkurencija deci imućnih. Ko je stalno suočen sa nevoljom, mukom i radom, treba vremenom da se navikne na to i ne treba da uči iz knjiga. Mnogo znanja izaziva gnev: Kad bi konj znao koliko i čovek, ja ne bih želeo da budem njegov jahač.“ Kristof Flajšman, Kapitalizam kao religija, Gradac, Čačak, 2017, str. 109.

Mandevilov stav jeste suštinski izraz duha kapitalizma i danas prisutan kroz podelu na elitne privatne školske institucije i one javne (ili privatne a manje elitne). Taj stav je u praksi donekle ublažen širokim obuhvatom modernog obrazovanja, ali to je ishodište potrebe kapitala za armijom stručno obrazovanih službenika i intelektualnih apologeta vladajućih društvenih odnosa. Arnold Tojnbi se, između ostalog, osvrnuo na poreklo i nastanak društvene inteligencije. On je dao jedno zanimljivo određenje inteligencije, kao izraz promene ustaljenog poretka u nekoj sredini, bilo da je ta promena posledica upliva neke strane sile ili pak dolazi iz potrebe vladarske klase:

„Inteligencija je klasa oficira za vezu koji su naučili lukavstva nametnute civilizacije, kako bi svojoj zajednici omogućila opstanak u jednom društvenom okruženju u kome se više ne živi po lokalnoj tradiciji već, sve više, prema stilu koji takva civilizacija nameće strancima potpalim pod njenu vlast.“ Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, Službeni list SRJ Beograd / CID Podgorica, 2002, str. 336.

Pomenuta klasa oficira za vezu jesu odabrane sluge, pojedinci iz niže klase ili pokorenog naroda, koje vladajuća klasa ili zavojevači obrazuju i obučavaju da služe njihovim interesima a naspram klase ili naroda koji se nalazi u potčinjenom položaju. Inteligencija je, dakle, veštački stvorena klasa ili međuklasa, slugu. Njeno preterano stvaranje ima toksične posledice, kako u odnosu spram interesa vladajuće klase, tako i spram onih koji se nalaze na dnu. Inteligencija je ambiciozna te prirodno teži ka usponu, ali ukoliko je u tome onemogućena, pretvara se u maligni agens društvene nestabilnosti koji se politički artikuliše kroz krajnje levu ili desnu opciju. Ukratko rečeno, previše neostvarene inteligencije pogoduje bujanju ekstremizma, nacionalizma, fašizma i komunizma:

„Gde god naiđemo na pripadnike inteligencije, možemo zaključiti ne samo da su dve civilizacije u kontaktu nego i da se jedna od njih nalazi u procesu apsorbovanja unutrašnjeg proletarijata one druge. Takođe možemo uočiti još jednu činjenicu u životu te inteligencije, činjenicu koja je velikim slovima napisana na njenom licu, tako da je svi mogu čitati: inteligencija je rođena da bude nesrećna. Ova klasa za vezu pati od urođene zle kobi hibrida koji je otpadnik iz obe porodice koje su se kombinovale da ga stvore. Inteligenciju mrzi i prezire sopstveni narod jer je samo njeno postojanje prekor upućen njemu. Svojim prisustvom u narodu ona je živi podsetnik omrznute ali neizbežne tuđe civilizacije koja se ne može savladati, pa joj se zato mora povlađivati.“ Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, Službeni list SRJ Beograd / CID Podgorica, 2002, str. 337.

Dok čitamo ovaj navod imajmo na umu i onu antinarodnu nacionalnu inteligenciju skoro oslobođenih naroda bez tradicionalne elite koja dezorijentisano stoji u raskoraku između sopstvenog plemena i stranih moćnika:

„Jednom Petru Velikom trebalo je toliko i toliko činovnika, jednoj istočnoindijskoj kompaniji toliko i toliko službenika, a jednom Mehmedu Aliju toliko i toliko egipatskih radnika u tkačnicama ili na brodogradilištima. Zato su se ovi grnčari što rade sa ljudskom glinom pomno dali na posao da proizvedu sve to, ali proces proizvođenja inteligencije teže je zaustaviti nego otpočeti; kandidata za ovu klasu oficira za vezu, naime ima mnogo više no što ih je potrebno, pa prvobitno jezgro već zaposlene inteligencije ubrzo biva preplavljeno intelektualnim proletarijatom koji lenstvuje i koji je društvo odbacilo. Tako se događa da iza šačice ruskih činovnika stoji čitav legion nihilista, a iza šačice indijskih piskarala legion promašenih diplomiranih studenata filozofije; ogorčenost inteligencije zato je neuporedivo veća u kasnijoj nego u ranijoj fazi... Ruska inteligencija, koja se javlja pred kraj sedamnaestog veka, već je ispraznila svoj nagomilani inat u razornoj Boljševičkoj revoluciji 1917. Bengalska inteligencija čiji se početak uočava u drugoj polovini osamnaestog veka danas ispoljava izvesnu crtu revolucionarnog nasilja koga još uvek nema u drugim delovima Britanske Indije, u kojima se inteligencija razvila tek pre pedeset ili sto godina. Bujni razvoj ovog društvenog korova nije, međutim, ograničen na tle na kome je on nastao. U novije vreme sloj inteligencije se javlja i u srcu zapadnog sveta, kao i na njegovim poluvesternizovanim graničnim oblastima. Niža srednja klasa sa srednjim pa čak i univerzitetskim obrazovanjem, koja nije imala mogućnost da svoja znanja u praksi i koristi, predstavljala je kičmu fašističke partije u Italiji i Nacional-socijalističke u Nemačkoj u dvadesetom veku. Demonska pogonska energija koja je dovela Musolinija i Hitlera na vlast nastala je iz ogorčenja ovog intelektualnog proletarijata kad je shvatio da njegovi mučni napori na samousavršavanju nisu, sami po sebi, dovoljni da ga spasu žrvnja organizovanog kapitala i organizovanog rada.“ Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, Službeni list SRJ Beograd / CID Podgorica, 2002, str. 337-338.

Ovakav pogled na prirodu inteligencije u biti jeste izraz mentaliteta britanskog imperijalizma i elitizma koji Tojnbi, kao pripadnik te elite, intelektualno uobličava. Takav pogled na društvene odnose baštini ideologiju večitog rasta profita, ekonomskog razvoja i etabliranja klasnih odnosa onako kako pogoduje interesu vlasnika kapitala. Reč je o jednom zaokruženom optimizmu zasnovanom na veri u moć kapitala i mudrost investicije. Taj optimizam i vera nisu i ne mogu biti pokolebani čak ni stalnim krizama i nestabilnošću, pa otud nije slučajno što apologeti te vere, poput Fukujame, propovedaju kraj istorije, odnosno večno etabliranje sveta kapitalizma. Pojava ekološkog i socijalnog pesimizma izraz je stanja svesti, pre svega, neostvarene inteligencije, čija je želja za konzumerizmom i samopotvrđivanjem u neskladu sa njihovim materijalnim položajem. Taj pesimizam je pobuna protiv jednog zaokruženog i potpunog sistema svevlašća kapitala ali nije nerazumno pretpostaviti da se takav stav podstiče upravo od elita koje podilaze sve brojnijim siromašnim i neobrazovanim masama.

Elita je shvatila da je došlo vreme velike diferencijacije, odnosno filtriranja ko može biti inteligencija a kome će biti uskraćeno visoko obrazovanje čiji je sadržaj opet uobličen potrebama vlasnika kapitala, birokratije i tehnokratije koji joj služe. Upotrebio bih izraz sterilizacija inteligencije, kako bih označio trend opadanja vrednosti visokog školstva, ali i sistematsko stvaranje veštačkih prepreka koje će destimulisati omladinu nižih slojeva da se obrazuje. Ko ne bude bio kreditno sposoban ili pogodan za dodelu stipendije, uopšte neće imati priliku da pređe prag vertikalne društvene pokretljivosti, osim u izuzetnim slučajevima sportista, zabavljača ili onih nadarenih ukoliko uopšte budu primećeni. Pesimizam, mirenje sa sopstvenom iskorenjenošću i primoravanje na životni stil urbanog nomadizma, jeste u korenu recepture elite moći i kapitala namenjenom širokim narodnim masama. Nije vam dobro tu gde jeste? Pa idite negde drugde! Eliti više nije neophodno širenje opšte atmosfere optimizma i vere u budućnost, nije joj potrebna hiperprodukcija obrazovanih i mislećih ljudi čija je teskoba izvor opasnih ideoloških i političkih tendencija. Opšta apatija i pesimizam sada se isto tako mogu kapitalizovati. Pesimizam donjih slojeva sada ide u korak sa optimizmom onih u čijim su rukama poluge visokoprofitnih investicija i poluge zakonodavstva.

Mesijanski duh i ličnost

Pretpostavimo za trenutak da je dugo očekivani Mesija, u kontekstu monoteizma, zapravo žensko ili, još čudesnije (i opscenije), androgin, što kao simbol odgovara prirodi hermetičkog Merkura. Isus Hrist i njegova preteča, njegov prorok, Jovan Krstitelj, u tradiciji hermetizma, označeni su znakom Merkura. Takođe, po analogiji a ne doslovno, Merkur je Hermes, a Hermes je Tot. Otud je Isus Merkur. Ponavljam, ne u doslovnom smislu, nego po osnovnim svojstvima, a to su oni koji donose gnozu ljudima i menjaju njihov svet. Merkurova priroda je hermafroditna, što bi značilo da je mesijanska priroda takođe hermafroditna, odnosno ima izraženu i mušku i žensku komponentu. Samim tim Mesija je neprihvatljiv pravoverju bilo kog usmerenja. Mesija je u najmanju ruku otpadnik i paćenik. O tome piše u bibliji:

„Prezren beše, odbačen od ljudi, čovek vičan patnji i bolu, kao neko od kog lice svoje svaki zaklanja. Ipak nam on patnje naše nosi i bolove naše na se uze; i mi ga za kažnjenog posmatrasmo, uniženog i od Boga pogođenog. Al’ je on za naše grehe ranjen za naše je bezakonje slomljen; kazna koja mir nam daje na njega pade i ranom njegovom mi se iscelismo.“ Isaija 53:3-5 (prevod Lujo Bakotić).

Savremeni okultista Daniel Gunter daje za ovu temu ključan navod Krolijevog Opus XX Pariskih Radova:

„U početku beše Reč, logos, koji je Merkur, i stoga bi trebalo da bude poistovećen sa Hristom. Oba su glasnici; misterije njihovog rođenja su slične; nestašluci njihovog detinjstva su slični. U „Viziji Univerzalnog Merkura“ Hermes je viđen kako se spušta na more, što se odnosi na Mariju. Raspeće predstavlja kaducej; dva lopova, dve zmije; stena u Viziji Univerzalnog Merkura je Golgota; Marija je jednostavno Maja sa solarnim R u materici... uporedi Hristovo spuštanje u pakao sa Hermesovom funkcijom vodiča mrtvih. Takođe, Hermes izvodi Euridiku, a Hrist uzdiže Jairovu kći. Za Hrista se kaže da je uskrsnuo trećeg dana, jer su planeti Merkur potrebna tri dana da ponovo postane vidljiva nakon što se odvoji sunčeve sfere... Primeti, Hrist kao Iscelitelj, i takođe njegove vlastite izjave: „Sin Čovečji dolazi kao lopov u noći“; takođe i ovaj stih „Jer kao što munja izlazi na Istoku i sija sve do Zapada, takav će biti i dolazak Sina Čovečjeg“. Primeti takođe Hristov odnos prema razmenjivačima novca, njegove česte parabole, i činjenicu da je njegov prvi učenik bio poreznik. Primeti takođe da je Merkur Prometejev izbavitelj. Jedna polovina simbola Ribe takođe je zajednička Hristu i Merkuru, ribe su svete Merkuru... Mnogi Hristovi učenici su bili ribari, a on je uvek izvodio čuda vezana uz ribu. Primeti takođe Hrista kao posrednika: „niko ne dolazi Ocu osim po Meni“, i Merkur kao Hokmah kroz koji jedino možemo prići Keteru.“ Daniel Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str. 89.

Hrist je Mesija koji pati. Povezan je sa simbolikom Ribe, vode i dubina. Zar to nisu actečki Kecalkoatl („pernata zmija“) i grčki Atlas? Obojica, poput Hrista, nose teret čitavog sveta, odnosno grehe čovečanstva. Dimitrij Mereškovski, u knjizi „Tajna Zapada“, navodeći veliku sličnost između meksičkog i grčkog božanstva, između ostalog, obraća pažnju i na sličnost njihovih imena: KecalkoATL i ATLas, gde tlao na grčkom označava patnju, a atl na jednom od jezika drevnog Meksika znači voda. Dakle, imamo vodu i patnju kao važne elemente mesijanstva. Sličnosti sa doktrinom dvanaeste arkane tarota ne mogu biti jasnije. Upravo je to onaj element čiji beskrajni mračni i zastrašujući ponor čuva ali i drži zatočenu Mesijinu dušu, koja obitavajući najniže i najdublje, pretenduje na ono najviše na drugom kraju spektra.

Kecalkoatl

U drevnom Meksiku imamo dva mesijanska lika: Uicilopoktlija i Kecalkoatla. Uicilopoktlija je rodila devica oplođena pernatom lopticom sa nebesa (sličnost sa Svetim Duhom hrišćanskog mita). On je sin majke ogrnute zmijama, njegov skiptar je zmija, okružen je zmijama, ima doboš od zmijske kože. Erih Nojman, u knjizi „Velika Majka“, kaže da se u figuri Uicilopoktlija ističe veza između Sunca, zmije i vetra i podvlači sličnost između njega i Kecalkoatla kao nosioca rađajućeg svetlosnog principa. Uicilopoktli je, kaže Nojman, kao bog-kukuruz,  ubijen, žrtvovan, pojeden i vaskrsao. I on je poput svih drugih muških božanstava svetlosti, morao umreti. Ovo ukazuje da je mesijanska formula zapravo formula umirućeg boga, dok recimo Krolijeva formula izražena „Knjigom zakona“ negira tu formulu suprotstavljajući joj formulu Deteta, kao novi oblik mesijanskog delovanja.

Kecalkoatl, kao drugi meksički mesijanski lik, nema nameru da preobražava ili spašava svet, već kroz ispaštanje preobražava samog sebe, upravo onako kako poznati jevrejski mesijanski jeretik Šabataj Cvi prolazi kroz preobražaj uz patnju u svetu zmija. Kecalkoatl takođe umire i vaskrsava, ali je, poput Merkura, donosilac kulture i znanja te je, kako kaže Nojman, on božanski zastupnik načela svetlosti i ljudskosti. Njegov simbol je spiralna kula koja se uzdiže u visinu. On je zmija sa podignutom glavom! Nojman ističe da je Kecalkoatl ujedinjujući simbol, načelo coniunctio (merkurovska priroda) sam po sebi, jer kao ptica predstavlja nebo, a kao zmija zemlju. On je svojevrsni Hrist–Lucifer te je poput Horusa, bog dva horizonta čiji je simbol Venera (Večernjača i Danica). Svi ti principi predstavljeni su simbolikom Ruže i Krsta, budući da Ruža cveta iz središta Krsta te predstavlja pobedu nad smrću, vaskrs, postignuće mikrokosmosa na Krstu elemenata. Kecalkoatl je pobeđen od strane demonskih sila, a njegov greh, pripisan Veneri, koji je doveo do uništenja raja, jeste uživanje u seksu i opojnim napicima, što asocira na konzumiranje jabuke i seksualno sagrešenje Adama i Eve. Po legendi, Kecalkoatlu su demoni podveli bludnicu Sočikecal koja je načelo krolijevske Skerletne Žene (paralela sa Adamom i Lilit).

Nojman pominje i to da se Kecalkoatl dovodi u vezu sa pernatom zmijom kao simbolom istoka, koja je aspekt vetra-ruaha-duha. Naravno, to je stvar istovetna Svetom Duhu koji će, navodno, ostati na raspolaganju ljudima sve do drugog Hristovog dolaska. Sveti Duh, odnosno „ruah hakodeš“ jeste tajanstvena božanska sila, koja je istovremeno i svojstvo duše, po tom učenju jeste jedini instrument u rukama i srcima kako Jevreja, tako i hrišćana do pojave Mesije. U kabalističkom smislu, to znači da su za ljudsku svest zatvorena dva viša nivoa od četiri: acilut i brijah, te da se ona može kretati samo između prva dva, odnosno asijaha i jeciraha. Jecirah je zapravo lokacija ruah hakodeša. Podsetimo se, po učenju kabalizma svet postoji kroz deset sefira, odnosno posuda isijavanja božanske tvoračke svetlosti, dok se tih deset sefira odražava na četiri nivoa egzistencije. Najviši je acilut, čiji je atribut element vatre, ispod njega je brijah - voda, zatim jecirah - vazduh te naposletku asijah - zemlja, odnosno materijalni svet koji je zapravo smeša svetlosti i klipota.

Kabalista Arjeh Kaplan, u knjizi „Meditacija i biblija“, govori kako je Mojsije bio uzdignut do aciluta, ali je ono što je video bilo pokriveno brijahom, odnosno, on je acilut - božansku ravan - posmatrao okularima brijaha. Zapravo, u brijahu je posmatrao odraz aciluta, jer acilut niko ne može videti i ostati živ. Po Kaplanu, prorok Jezekilj, vidilac merkave (Božjeg prestola), bio je na nižem nivou vizije od Mojsija, pa je gledao acilut prekriven svetlošću brijaha i jeciraha. Kaplan objašnjava da se posle ovoga, svetla aciluta i brijaha više uopšte nisu otkrivala. To je, po Kaplanu, značenje učenja koje kaže da se posle smrti Aheja, Zaharije i Malahije prorokovanje približilo kraju, i da je ostao samo ruah hakodeš.

Ideja o vladavini svetog duha, ima svoje milenarističke i mesijanske korene, čiji je tipičan predstavnik Joakim od Fjore (1135–1202) sa svojim učenjem o tri doba: doba Oca, predstavljeno u Starom zavetu; doba Sina (od pojave Isusa Hrista do 1260) te naposletku, doba Svetog Duha, doba slobode - od 1260. godine pa nadalje – u kojem će ljudi imati neposredan kontakt sa Bogom (što znači da je crkvena hijerarhija u tom dobu posve nepotrebna). Godinu 1260, Joakim od Fjore je uzeo kao početak novog doba Svetog Duha, na osnovu Jovanovog otkrivenja, stihovi 11:3 i 12:6, u kojima se pominje broj od 1260 dana. Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o izrazu mističke nade ili ludila pomešanog sa neobuzdanim optimizmom, ali Joakim od Fjore je zapravo bio dalekovid, najavljujući neko novo doba medijumske i slične komunikacije ljudi sa vanzemaljskim, demonskim ili božanskim entitetima. Imajmo na umu da su se od njegovog vremena u Evropi pojavili Džon Di i Edvard Keli, Emanuel Svedenborg, Alister Kroli, Rudolf Štajner i mnogi drugi.

Mirča Elijade, u knjizi „Mit i zbilja“, ocenjujući Joakimove ideje, rekao je da su one bile u suprotnosti sa teologijom Povesti koju je prihvatila Crkva nakon svetog Avgustina. Prema vladajućoj doktrini, nakon što se kroz Crkvu dostigne savršenstvo na Zemlji, nema više mesta za obnovu u budućnosti. Jedini će odlučujući događaji biti dolazak Hrista i Poslednji Sud. Joakim od Fjore ponovo uvodi u hrišćanstvo nekadašnji mit o sveopštem obnavljanju. Elijade kaže da se tu ne radi o povremenom obnavljanju koje se može u beskonačnost ponavljati. I dalje, Joahim je treće doba zamislio kao carstvo Slobode, pod vladavinom Duha Svetoga, što podrazumeva prevladavanje istorijskog hrišćanstva, i kao posledicu, rušenje postojećih pravila i institucija. Učenje Joakima od Fjore je jedna posve iluminatska ideja. Eto klice revolucionarnog mesijanstva koje traži izlaz iz perspektive kraja istorije koji je proglasila Crkva, pečateći sobom i konzervirajući istorijski proces do dolaska Mesije.

Suštinski problem klerikalnih pozicija oduvek je bilo nepristajanje na ništa manje od čuda, iza čega se očekivano krije težnja za očuvanjem moći. Iz krajnje sebičnog razloga Crkva previđa i propušta rad na pripremi dolaska Mesije, već kako je to pokazao Dostojevski u Velikom inkvizitoru, ona ga i ne želi. Time Crkva odriče sebi pravo na prisustvo i posedovanje Svetog Duha, jer taj duh nije duh institucije, duh učauren među skutima izopačenog sveštenstva, nego pre svega duh slobode i promene. Čovečanstvo može voditi samo prosvetljena manjina koja poseduje više znanje, ezoterijsko znanje nepristupačno masama. Sa druge strane, ukoliko bi svako ljudsko biće posedovalo tu vrstu znanja, onda ne bi bilo moguće govoriti o čovečanstvu, niti o narodima, nego o čarobnjacima i misticima, o zajednici čudesnih ljudi čije međusobne odnose i poglede na svet nismo kadri da razumemo. Međutim, ono što je sigurno, u toj situaciji ne bismo mogli računati na prisustvo milijardi ljudi na ovom svetu, nego na drastično manji broj. Prosvetljenost, samim tim što je retka u masi, retka je potpuno. Masa nikako ne može biti prosvetljena, ali može biti podignuta zanosom.

Jedna od mesijanskih uloga jeste upravo opijanje mase zanosom putem opčinjavajuće harizme verskog vođe. Tako i Šabataj Cvi kao ličnost nije imao nikakav poseban kvalitet, niti je imao poseban fizički izgled, niti rečitost, obrazovanje, neku posebnu mudrost, niti je iza njega ostalo hvale vredno pisano zaveštanje ili mnoštvo mudrih izreka. Ništa od toga. Pa ipak, taj čovek je za kratko vreme zračio u delu jednog naroda i u jednom istorijskom trenutku. Možemo li slično reći i za Adolfa Hitlera? Dakle, nema pravila za mesijansko isijavanje. Harizma ne podleže zakonima razuma. Ona je sazdana od strasti i snage, a to je upravo poruka tarot arkane Snaga / Strast. U tome je tajna moći mesijanske Zmije.

Odavno je poznata analogija između predstave egipatske boginje Izide, koja u krilu drži dete Horusa, sa Devicom Marijom koja drži dete Hrista. To je zapravo slika okrunjenog Deteta-Kralja, budući da je ženska komponenta ove predstave pandan tronu. Božansko dete u krilu majke jeste slika Mesije. Njegova majka je njegov presto. Erih Nojman ističe da je Velika Majka, u svojstvu majke i gospodarice zemlje, presto po sebi. Kabalistički, presto je sefira Binah, Saturnova sfera, broj Tri. Predstava oka u trouglu ukazuje na božansko proviđenje čije je ispoljavanje trojstvo, odnosno apstraktno jedinstvo izraženo trojstvom da bi bilo pojmljivo. Ukoliko je simbol oka u trouglu obogaćen i prikazom zraka koji izbijaju iz oka, onda je reč ne samo o posmatranju nego i o delanju. Delatno načelo božanstva je stvaralačko, a ono božansko delanje u svetu, koje nije direktno stvaralačko, jeste delanje po proviđenju, kako bi Božja promisao bila ostvarena. Taj tip delanja je mesijanski. Da bi delovao Mesija seda na tron te kao Bog-Dete ili mladi bog, odnosno kralj, biva privijen na grudi Velike Majke.

Mesijanski kralj je onaj koga je Boginja Majka usvojila, privila na grudi, dajući mu time legitimitet njenog sina i vlast nad njenim silama. Po Nojmanu, nije slučajno što je najveća Boginja Majka ranih kultova nazvana imenom Izida, odnosno sedište, tron, čiji simbol ona nosi na glavi. Kralj koji zaposeda zemlju, Boginju majku, kako to Nojman primećuje, čini to sedajući na nju i doslovno. Zato je presto sedište božanstva te simbol božanskog prava kraljeva. Presto nije tek stolica nego predstavlja vrh zigurata, vrh piramide ili planine, i mesto je venčanja neba i zemlje, uranskog i htonskog. Često je u osnovi prestola posađena kocka kao simbol stabilnosti, snage i moći, odnosno grada i žene, a što predstavlja kraljevstvo, vlast nad zemljom, nad ženom, nad Majkom.

Merkur