Od Avalona do Drakule (Kratka povest LHP - III deo)

 

Vidi prethodni tekst na ovu temu: Dolazak LHP u Evropu

Teodor Rojs, Alister Kroli i Put Leve ruke

Pre Alistera Krolija, na Zapadu je Leva ruka bila sinonim za zlobu i bacanje zlih čini. Kroli menja paradigmu jer promoviše put radikalnog suvereniteta. Njegov zakon Čini šta ti je volja i neka ti to bude sav zakon, predstavlja vrhunski LHP akt. To nije poziv na anarhiju, već na pronalaženje unutrašnjeg jezgra (Istinske Volje) koji je nezavisan od društva, crkve i boga. Međutim, Kroli nije bio inicijat nekakvog istočnog tantričkog kulta, ali jeste primenjivao seksualnu magiju tantričkog tipa unutar zapadnog hermetizma. Ipak, ključna ličnost koja u tom smislu ima značaj jeste Teodor Rojs (Theodor Reuss) koji je postavio organizacionu i ideološku strukturu Ordo Templi Orientis-a (O.T.O.) pre nego što je Kroli uopšte postao član. Kroli je kao veliki sintetičar te metode javno (i skandalozno) kodifikovao i dao im filozofsku težinu, ali Rojs je bio operativni uvoznik.

Teodor Rojs je bio klasičan primer okultnog avanturiste s kraja XIX veka. Njegova biografija je neverovatna mešavina špijunaže, umetnosti i misticizma. Bio je profesionalni operski pevač (nastupao u Vagnerovom Parsifalu), novinar, ali i policijski doušnik u Londonu, gde je pratio aktivnosti anarhista i socijalista. Zajedno sa Karlom Kelnerom (Karl Kellner), bogatim austrijskim industrijalcem, osnovao je O.T.O. oko 1902. godine. Kelner je bio taj koji je putovao po Istoku i navodno od trojice adepata (dvojice Indijaca i jednog Arapina) primio tajne seksualne magije. Rojs je želeo da stvori masonsku akademiju koja bi ujedinila sve evropske ezoterijske redove pod jednim krovom, sa seksualnom magijom kao ključnom tajnom u samom centru.

Pre nego što je Krouli preuzeo kormilo, O.T.O. je bio znatno drugačiji. Pre svega, bio je organizovan kao visoki masonski red (baziran na Memfis-Mizraim sistemu) te više fokusiran na ceremonijalnu masoneriju i viteštvo nego na radikalnu telemitsku filozofiju. Taj preobražaj dogodio se kasnije. Iako je seksualna magija bila centralna tajna (deveti stepen), ona se prenosila isključivo usmeno i bila je obavijena velom ekstremne diskrecije. Dok je Kelner bio živ, fokus je bio na onome što je on doneo sa Istoka, tj na tehnikama kontrole daha i unutrašnje alhemije koje su bile bliže klasičnoj Hata Jogi i Vamačari. Međutim, bez Rojsa, O.T.O. ne bi imao tu tevtonsku težinu i masonsku legitimnost. On je uveo strogu strukturu stepenova te bio kanal kroz koji su nemačka alhemija i frankistički odjeci (preko Azijskih vitezova) došli do Krolija.

Susret Krolija i Rojsa 1912. godine je legendaran. Kroli je u to vreme izdavao časopis The Equinox. Rojs je posetio Krolija u Londonu i optužio ga da je u svojoj knjizi Knjiga laži (poglavlje 36) javno objavio najveću tajnu devetog stepena O.T.O.-a. Kroli je tvrdio da on uopšte ne zna tajnu O.T.O.-a i da je to poglavlje napisao čisto po intuiciji. Kada mu je Rojs objasnio da se radi o seksualnoj magiji, Kroli je navodno doživeo prosvetljenje i shvatio da je celog života nesvesno tragao za tim ključem. Rojs je bio toliko impresioniran Krolijevim genijem (ili je video priliku da oživi red) da ga je odmah proglasio za Nacionalnog Velikog Majstora za Britaniju i Irsku (pod imenom Bafomet).

Kada se Rojs povukao početkom 1920-ih, Kroli je praktično preuzeo kontrolu nad celim redom. On je potom izbacio zastarele masonske elemente koji su zahtevali da kandidat bude mason pre ulaska u O.T.O. Postavio je Knjigu Zakona (Liber AL) kao centralni dokument reda. O.T.O. je postao operativno telo za širenje teleme u svetu. Napisao je legendarne rituale inicijacije (od I do IX stepena) i Gnostičku misu (Ecclesia Gnostica Catholica), dajući redu religioznu i filozofsku strukturu koju Rojs nikada nije imao.

Dakle, Rojs i Kelner su bili arhitekte koji su dopremili materijal (Vamačaru) iz Indije u Evropu. Međutim, Kroli je bio taj koji je od tog materijala izgradio modernu katedralu (ili tvrđavu). Rojs je ostao donekle u senci jer nije imao Krolijev književni talenat ni sklonost ka skandalima, ali bez njegove masonske logistike, seksualna magija bi verovatno ostala samo fusnota u dnevnicima Karla Kelnera. Rojs je bio duboko upleten u nemačku neregularnu masoneriju. On je od engleskog okultiste Džona Jarkera dobio povelje za rad po sistemima Memfis-Mizraim, koje je potom doneo u Nemačku. Zajedno sa Francom Hartmanom i Karlom Kelnerom, on je u Nemačkoj stvorio jezgro onoga što će postati O.T.O. Njegov cilj je bio da „obnovi“ nemačku masoneriju uvođenjem seksualno-magijskih tajni koje su Kelner i on doneli sa Istoka. Zanimljivo je da je Rojs delovao u istim geografskim i kulturnim zonama gde su ranije delovali LHP jevrejski apostata Jakov Frank i njegovi frankisti (Frankfurt, Ofenbah). 

Rojs je bio povezan sa nemačkim pansofistima (poput Hajnriha Trabera), koji su kasnije uticali na formiranje Fraternitas Saturni, najpoznatijeg nemačkog LHP reda. Kao operski pevač, Rojs je bio duboko prožet nemačkim viteškim misticizmom Riharda Vagnera. Za njega je O.T.O. bio ostvarenje vitezova Grala iz Parsifala, ali sa seksualno-magijskim ključem. Inače, Rojs je bio kontroverzna ličnost u Nemačkoj. Dok je gradio okultne redove, bio je optuživan da je doušnik pruske policije i britanske obaveštajne službe.

Sir Džon Vudrof i intelektualni Put Leve ruke

Sir Džona Vudrofa (Sir John Woodroffe), britanski sudija u Bengalu, bio je taj koji je pod pseudonimom Avalon, početkom XX veka zapadnom svetu otkrio Tantru. Zapravo, nije da se o tome i ranije nije znalo, ali je on to učinio na kompetentno, temeljno i u akademskom stilu. Vudrof nije bio inicijat LHP-a u zapadnom smislu, ali je bio prvi koji je intelektualno i duhovno rehabilitovao Vamačaru. Obrazovan na Oksfordu, Vudrof je postao duboko fasciniran indijskom tradicijom. Njegov rad je bio revolucionaran jer je tantru, koju su dotadašnji orijentalisti odbacivali kao razvratnu magiju, predstavio kao visoko sofisticiran metafizički sistem. Njegova dela poput The Serpent Power (o Kundalini jogi) i Shakti and Shakta postala su biblije za svakoga ko se bavi energetskim radom. Koristio je ime Artur Avalon (povezujući keltski misticizam sa indijskim) verovatno da bi zaštitio svoju karijeru sudije dok je istraživao opasne teme.

Vudrof je bio iniciran u Šakti tradiciju (obožavanje Majke Boginje). On je vrlo precizno opisao razliku između Dakšinačara (Put desne ruke), gde se rituali izvode simbolički; i Vamačara (Put leve ruke), gde se koriste čuveni 5M elementi (meso, riba, vino, žitarice i seksualni čin) u ritualne svrhe. Iako je on lično težio ka čistijim, metafizičkim aspektima i često se trudio da opravda Tantru pred tadašnjim zapadnim moralom, on je branio Vamačaru. Tvrdio je da za onoga ko je vira (heroj / adept), ovi tabui nisu uživanje, već sredstvo za uništenje dualnosti. Postoje kontroverze oko toga koliko je on sam praktikovao LHP rituale. Većina istoričara smatra da je on bio intelektualni inicijat. Radio je sa indijskim panditima (kao što je Šivačandra Vidjarnava) koji su bili stvarni adepti. U svakom slučaju Vudrof je bio most. Bez njegovih prevoda, Rojs, Kelner i Kroli ne bi imali terminologiju za ono što su pokušavali da urade u O.T.O.-u. Vudrof nikada nije sebe nazivao LHP adeptom u modernom smislu, ali je on bio taj koji je skinuo veo sa Puta Leve ruke i dokazao da to nije ludilo, već precizna nauka o preobražaju svesti. U tom smislu, on je bio nevoljni kum modernog LHP-a, pruživši mu akademski kredibilitet, dok su mu drugi dali skandal i politiku.

Alister Kroli, iskušenje Ponora i Crni brat

Jedan od ključnih motiva Krolijevog učenja jeste prelazak preko Ponora koji deli niže sfere od božanskih. To je zapravo odjek kabalističkog shvatanja o prolasku kroz Daat (ambis znanja ili spoznaje, označen kao lažna sefira), kako bi svest adepta dosegla sefiru Binah (Grad Piramida). Za Krolija, pravi Brat Leve ruke (Brother of the Left-Hand Path) je onaj koji odbije da pređe Ponor. On se skvrči u svom egu, sakati svoju vezu sa univerzalnim i postaje Crni brat. Dakle, tu vidimo motiv sakaćenja koji je opisivao Gustav Mejrink u romanu Anđeo sa zapadnog prozora kada opisuje adepta Leve ruke. To znači da je ta vrsta opasnosti stvarna. O tom izopačenju ili sakaćenju govore i istraživači koji opisuju put indijskih agorija. Sadguru pominje da od hiljadu onih koji krenu tomstazom samo jedan usps da stigne do kraja, a da ostali završe u ludilu ili postanu mračni. Vidimo da ko ostane u Ponoru, postaje okamenjen. Ali, Kroli ukazuje da se LHP metodom (transgresijom i uništenjem dualnosti) zapravo brže stiže do trenutka kada ego mora biti žrtvovan kako bi se postalo Magister Templi. 

Na neki način Krolijeva magika vrti se oko solarne-falusne energije koja prolazi kroz mrak. U njegovoj kosmologiji, Hadit je beskonačno mala tačka, unutrašnje sunce u srcu svakog čoveka. To sunce sija u mraku Nuit (beskonačnog prostora). Kod njega je Babalon, odnosno apokaliptička Skerletna žena u njegovoj interpretaciji, zapadna verzija indijske boginje Kali. Ona je ta koja pije krv svetaca (ego adepta). Ovde LHP nije sakaćenje radi moći, već potpuno sagorevanje svega ljudskog u vatri božanskog pijanstva. 

Uporedimo sada Krolija i Mejrinka u figurativnom smislu. Na primer, dok Bartlet Grin, Mejrinkov lik iz romana Anđeo sa zapadnog prozora, želi da sačuva svoje ja zauvek, krolijevski adept koristi greh, seks i opijate da bi razbio to ja. Kroli tvrdi da je svetla staza (Belo bratstvo) često licemerna i da guši ljudsku prirodu. Njegova telema (kao oblik LHP) jeste sunce u utrobi. On veruje da se svetlost ne nalazi gledajući u nebo, već zaranjanjem u najdublje nagone i njihovo svesno pročišćavanje. Vidimo da je krolijevski koncept LHP-a elitni psihološki i magijski sistem. On je uklonio đavola iz te priče i postavio Čoveka-Boga. Međutim, upravo je taj Krolijev individualizam i insistiranje na moći (Volja) otvorilo vrata za ono što će se desiti u XX veku, kada LHP i simbol Crnog Sunca uđu u arenu totalitarne politike i "völkisch" misticizma.

Crno Sunce i „nemačko ludilo“

„Nemačko ludilo“ između dva svetska rata predstavlja najmonstruozniji eksperiment u istoriji okultizma, trenutak kada je Put leve ruke (LHP), dotad rezervisan za individualne askete ili magove, pretvoren u kolektivni, državni misticizam. To je trenutak kada se alhemijsko Crno Sunce pretvara u politički motor za „žetvu“ miliona duša. Kroli je verovao u suverenitet pojedinca (Svaki muškarac i svaka žena je zvezda). Međutim, nemački okultni krugovi (poput društava Tule i Vril) delovali su sa stajališta koje možemo označiti kao perverziju ove ideje. Više se ne radi o tvojoj Volji, već o Volji Krvi i Tla. Tako se LHP našao u službi rasne ideologije. Transgresija više nije bila usmerena na uništenje sopstvenog ega, već na uništenje „drugoga“ (neprijatelja, nižih rasa). To je bio LHP bez duhovne odgovornosti, put moći koji je zadržao samo metodu nasilja i šoka, ali je izgubio cilj prosvetljenja.

Dvorac Vevelsburg, koji je Hajnrih Himler zamislio kao „Vatikan SS-a“, postao je arhitektonski epicentar ovog misticizma. U podu dvorane Obergruppenführersaal nalazi se čuveni mozaik Crnog Sunca (Schwarze Sonne). Za SS elitu, ovo nije bio samo ukras već je predstavljalo izvor „vazdušne“ ili „vril“ energije koja dolazi iz mitske Hiperboreje ili unutrašnjosti Zemlje. To je bila vizija sunca koje sija samo za „izabrane“, dok za ostatak sveta donosi uništenje. Kroz rituale, SS je pokušao da kanališe saturnijske aspekte (smrt, red, neumoljivost) kako bi stvorio novu vrstu čoveka: „Plavokosu zver“. 

Figure poput Gvida fon Lista i Lanca fon Libenfelsa (koji je izdavao časopis Ostara) „prevele“ su gnostički dualitet (svetlost protiv tame) na rasni plan. U njihovoj verziji, „bogovi“ (Arijevci) su se pomešali sa „poživotinjenim ljudima“, i zadatak LHP-a je bio da nasilno povrati tu izgubljenu božanstvenost. Ono što je kod derviša bio „put prekora“ radi poniznosti, ovde je postao „put zločina“ radi superiornosti. Mejrinkov opis „samosakaćenja“ LHP adepta ovde se materijalizovao u fizičkom svetu kroz logore i genocid. 

Karl Marija Viligut, Himlerov Raspućin, (poznat kao Weisthor), bio je ključna figura u oblikovanju SS mitologije. On je tvrdio da ima genetsko sećanje na drevnu germansku religiju. Njegova učenja su bila prožeta idejom o „tajnim kraljevima“ i magijskim silama koje se kriju u runama. On je savetovao Himlera u dizajnu prstena Totenkopf i rituala koji su SS pretvorili u neopaganski, vojni red. Dakle, nemački nacistički okultizam je bio LHP u svom najizopačenijem, obliku. Umesto da mag postane Bog, on je postao svesni zupčanik u mašini koja služi ne-ljudskom entitetu (državi / rasi kao biološko-magijskom egregoru). Crno Sunce više nije bilo simbol unutrašnjeg rada (Nigredo), već simbol spoljašnje tame koja guta svet. Ono o čemu je Mejrink pisao o metafizičkom planu, nacizam je izveo na istorijskom. Adepti ovog sistema su zaista „odsekli“ svoj svetlosni aspekt (humanost, empatiju) kako bi postali savršeni instrumenti uništenja. Njihov projekat je bila žetva kreativnosti i volje radi stvaranja demonske imitacije božanskog poretka na zemlji. To je bila crna misa svetskih razmera.

Fraternitas Saturni

Fraternitas Saturni ili Bratstvo Saturna je verovatno najznačajniji i najozbiljniji red Puta Leve ruke u Evropi. Ako je O.T.O. međunarodni brend, Fraternitas Saturni je bio nemačka duboka država okultizma. Njihova važnost proizilazi iz činjenice da su oni prvi koji su otvoreno i sistemski integrisali misticizam Saturna, telemitsku slobodu i tehno-magijske koncepte u jedan operativni sistem. Fraternitas Saturni je nastao direktno iz sukoba sa Krolijem. Na čuvenoj konferenciji u Vajdi, Kroli je pokušao da nametne svoje vođstvo nemačkim pansofistima. Eugen Groše (Gregor A. Gregorius), vođa jedne frakcije pansofista odbio je da prizna Krolija kao apsolutnog diktatora, ali je prihvatio njegovu filozofiju (telemu). Posledično, Groše osniva Fraternitas Saturni 1928. godine. To je bio telemitski red koji nije bio pod Krolijevom kontrolom i prvi čin nezavisnog, modernog LHP-a u Nemačkoj.

Dok su drugi redovi težili suncu, Fraternitas Saturni je obožavao Saturna (demijurga, čuvara praga, ali i Lucifera, u njihovom tumačenju). Za njih Saturn nije samo planeta, već inteligencija koja je zatvorila čovečanstvo u materiju. Put adepta je da ovlada saturnijskim silama (disciplinom, smrću, vremenom) kako bi postao slobodan. Oni su uveli formulu Logos Pan-Soter, L.P.S., koja spaja Pana (prirodu / nagon) i Sotera (spasitelja / duh). To je suštinski LHP ideal, postizanje božanstvenosti kroz potpuno prihvatanje telesnog i materijalnog. Fraternitas Saturni je bio daleko ispred svog vremena u smislu okultne tehnike. Groše je u rituale uveo koncepte radio-talasa, elektromagnetizma i astralnih frekvencija. Verovali su da se magija može naučno objasniti kroz fizičke zakone koji su još uvek nepoznati nauci. Dok je O.T.O. o seksualnoj magiji govorio u šiframa, Fraternitas Saturni je imao vrlo direktne priručnike za rad sa seksualnom energijom (uključujući i rad sa mračnim aspektima seksualnosti).

Fraternitas Saturni je jedini veliki red koji je preživeo nacistički progon (iako je Groše bio u zatvoru, a red zabranjen) i nastavio da deluje odmah nakon rata. Majkl Akvino, osnivač Setovog Hrama, crpeo je veliku inspiraciju iz Fraternitas Saturni, posebno u pogledu njihove discipline i hladnog, intelektualnog pristupa mraku. Oni su dokazali da LHP ne mora biti ludilo ili haos, već može biti precizan sistem za elitu. 

Zapravo, Fraternitas Saturni nije netragom nestao. Za razliku od mnogih redova koji su se urušili u unutrašnjim sukobima ili postali internet grupe, ovaj red je preživeo, ali je prošao kroz seriju dramatičnih raskola koji su definisali modernu nemačku okultnu scenu. Nakon Drugog svetskog rata, osnivač Eugen Groše se vratio u Berlin. Iako je bio u poznim godinama, uspeo je da rekonstituiše red 1950. godine. Ovaj period je bio obeležen pokušajem da se saturnijska gnoza prilagodi novom, atomskom dobu. Groše je bio harizmatičan, ali autokratski vođa. Nakon njegove smrti 1964. godine, red je ušao u fazu krize nasledstva. Budući da Fraternitas Saturni nije imao jasnu liniju sukcesije koja bi svima odgovarala, red se pocepao na nekoliko frakcija. Prva je frakcija ona koja je zadržala ime i pravni status udruženja u Nemačkoj. Oni su postali diskretniji, fokusirani na arhivu i očuvanje tradicionalnih stepenova. Druga frakcija, poznata kao Ordo Saturni nastao je krajem 70-ih (zvanično 1982) pod vođstvom Adolfa Hembergera. Oni su tvrdili da legalni Fraternitas Saturni više nema magijsku moć i uveli su još moderniji, naučno-orijentisan pristup saturnijskoj gnozi. Ordo Saturni je bio otvoreniji ka teozofiji i istraživanju parapsihologije.

Danas ne postoji jedna centralna tačka, već nekoliko struja koje nose duh Fraternitas Saturni. Taj red i dalje postoji u Nemačkoj kao aktivna loža. Fokusirani su na saturnijsku magiju i telemu, ali su znatno manje javni nego u Grošeovo vreme. Takođe, postoji i nešto što se zove Communion of Saturn (CoS). To je međunarodni ogranak koji je nastao iz obe postgrošeovske frakcije, prilagođen engleskom govornom području. Oni su ti koji su najviše doprineli digitalizaciji saturnijskih tekstova. Isto tako, veliki broj bivših članova je prešao u potpunu diskreciju ili su postali ključni teoretičari u strujama kao što je Magija Haosa (Chaos Magic). Jedan od najpoznatijih bivših članova bio je Stephen Flowers (Edred Thorsson), koji je imao veze sa Majklom Akvinom. On je kroz svoju knjigu Lords of the Left-Hand Path prvi put detaljno predstavio Fraternitas Saturni široj publici. Ono što je zanimljivo jeste da je upravo u krugovima bivših članova Fraternitas Saturni i njihovih nastavljača razvijena je ideja o astralnom sajber-prostoru. Oni veruju da se saturnijsko polje energije savršeno poklapa sa strukturom interneta i koriste algoritme i digitalnu enkripciju kao moderne verzije pečata (sigila). Za njih, saturnalizam nisu samo rituali, već hakovanje stvarnosti kroz frekvencije.

Drakula kao arhetip mračnog adepta Puta Leve ruke

Adept inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud je izrekao tvrdnju da je S. L. MacGregor Mathers (jedan od osnivača Zlatne zore) lično uputio Rudolfa fon Sebotendorfa (osnivača Thule Gesellschat) u mračnu magiju. Ta tvrdnja je istorijski veoma nategnuta, ali simbolički pije vodu u LHP narativu. Meters je veći deo svog kasnijeg života proveo u Parizu, izolovan i paranoičan, dok je Sebotendorf svoje okultno obrazovanje stekao uglavnom u Turskoj, kroz sufizam i masoneriju orijentalnog tipa. Nema čvrstih dokaza o njihovom direktnom susretu. Ova ideja verovatno potiče iz činjenice da je Zlatna zora imala svoje ispostave u Nemačkoj i da su teozofski krugovi bili povezani. Sebotendorf je svakako bio svestan Metersovog rada na rekonstrukciji magijskih sistema, ali je njegov put bio mnogo više politički i rasno obojen (Ariozofija).

Sa druge strane, Krolijeva izjava da je Meters postao Crni brat je klasičan primer LHP retorike. U Zlatnoj zori, Meters je postao autokrata. Kroli je tvrdio da je Meters izgubio kontakt sa Tajnim šefovima (virtuelnim, netelesnim entitetima koji vode Red) i da je počeo da koristi magiju za ličnu osvetu i kontrolu. U okultnoj terminologiji, postati Crni brat znači učvrstiti ego unutar Ponora (tokom operacije prelaska), odbiti žrtvu sopstvene ličnosti i postati duhovni parazit. Metersova izolacija i opsednutost sopstvenim autoritetom su Kroliju poslužili kao savršen primer te vrste samosakaćenja, a koje je pominjao i Gustav Mejrink opisujući mračne adepte LHP.

Naravno, tu se provlači i ličnost Brama Stokera koji je bio blizak prijatelj mnogih članova Zlatne zore (uključujući J.W. Brodie-Innesa), ali nema dokaza da je ikada bio iniciran. Međutim, njegov roman Drakula (1897) je duboko okultno delo koje se pojavljuje u trenutku najvećeg procvata Zlatne zore. Blekvud je prilikom tvrdnje da je Meters uputio Sebotendorfa u mračnu vampirsku magiju pominjao i Stokera, ali je takođe pominjao i da je jedan od Tajnih šefova Zlatne zore bio niko drugi do legendarni Drakula. Navodno, otud Stokeru i ideja za njegov čuveni roman, kao i činjenica da je u romanu Drakula došao u London. Drakula u romanu nije samo čudovište, već inverzija adepta. On je besmrtan u materiji, ima kontrolu nad elementima i životinjama, i poseduje gvozdenu volju. U tom smislu, on je književna personifikacija onoga što LHP adept teži da postane: suvereno biće koje ne zavisi od božanske milosti, već od sopstvene vitalne moći.

Inače, sam Blekvud za sebe kaže da je iniciran u Zeleni Red (verovatno je povezan sa mitskom Zelenom ispostavom sa Tibeta o kojoj je pisao i Trevor Ravenscroft). Navodno, Zeleni Red praktikuje vampirizam radi prikupljanja vitalne energije. Za njih, Drakula nije mrtvac koji pije krv, već inicijat koji zna kako da ukrade vatru od neiniciranih kako bi održao svest nakon fizičke smrti. U suštini, Drakula je Tajni šef Zelenog Reda.

Ideja o Zelenom Redu koji stoji iza Sebotendorfa i Društva Tule uvodi nas u najmračniji aspekt LHP-a: kolektivni vampirizam kao projekat inicijacijskog vampirizma. Sebotendorf je u svojoj knjizi Pre nego što je Hitler došao tvrdio da je Društvo Tule pripremilo teren za njega. Ako prihvatimo Blekvudovu tvrdnju, oni zapravo su stvorili astralni levak koji je usisavao životnu silu masa (kroz miting, rat, žrtvu) kako bi nahranio mračne entitete ili održao crnu elitu u stanju moći. Ipak, Blekvudove tvrdnje su više ezoterijska mitologija nego akademska istorija, ali one pogađaju suštinu. Vampir poput Drakule je savršena predstava LHP adepta koji je odbio da umre (i pređe Ponor) te odlučio da opstane kroz parazitiranje na nižim sferama. Meters je poslužio kao istorijsko upozorenje šta se dešava kada mag postane opsednut moći (postaje Crni brat), a Tule i Sebotendorf su taj princip vampirizma primenili na državu i rasu. Ovo je primer izopačenog LHP-a, gde se transgresija ne koristi za slobodu, već za uspostavljanje večne, mračne hijerarhije. To je prelaz ka Holivudu, gde vampir prestaje da bude strašan i postaje kul, a parazitizam se predstavlja kao vrhunski stil života.

Vidi naredni tekst na ovu temu: Od LaVeja i Akvina do AntiFa satanizma

Gnoza i istinsko rozenkrojcerstvo

Vidi prethodni tekst na ovu temu: Od gnostičke hidžre u Iran do rozenkrojcera

Put gnoze u dekadenciju: od rozenkrojcera i iluminizma do “Iluminata” i ariozofa

U ovom tekstu bavim se ključnim pitanjima koja se tiču istorijskog razdvajanja operativne gnoze od institucionalnog okultizma. Kratak spoj se desio onog trenutka kada je „unutrašnja svetlost“ (koja je po definiciji anarhična i individualna) pokušala da se fiksira u spoljašnju strukturu moći. Možemo identifikovati tri specifične tačke preloma gde je plemenita ideja iluminizma izopačena. Kao prvo, prvobitni rozenkrojceri su objavili svoje namere i „nestali“. Njihov nestanak je bio nameran, jer su oni „Nevidljivi red“. Međutim, u XVIII veku, sa usponom racionalizma, tajna društva (poput bavarskih Iluminata Adama Vajshaupta) počela su da koriste oblik inicijacije za političku subverziju. Šta su time postigli? Umesto da inicijacija bude sredstvo za unutrašnju reformu čoveka (alhemija), ona je postala sredstvo za spoljašnju reformu države i društva. Tu nastaje sistem lozinki, stroge hijerarhije i špijunskih mreža. Duhovno viteštvo je zamenjeno političkim lobiranjem. 

Kao drugo, u XIX veku dolazi do pojave „sertifikovanog okultizma“. Grupe poput Zlatne zore su gnostičku ideju o direktnom uvidu zamenile složenim birokratskim sistemom stepenova. Naravno, struktura stepenova postojala je i ranije, ali je u XIX veku usavršena. Gde je tu tačno subverzija? Gnosticizam nas uči da je autoritet u tebi. Moderni okultizam je uveo „Tajne majstore“ (Mahatme) koji navodno šalju pisma sa Tibeta. To je stvorilo zavisnost od autoriteta, što je sušta suprotnost slobodi protoiluminata poput recimo španskih alumbradosa iz XVI veka. Teozofija je pomešala istočne i zapadne pojmove bez suštinskog razumevanja njihove operativne geometrije, podstičući stvaranje onog duhovnog supermarketa koji danas vidimo na internetu. Izopačenje se dovršilo onog trenutka kada je ideja o „Nevidljivom bratstvu“ (koje deluje kroz inspiraciju) u narodnoj mašti postala ideja o „Tajnoj vladi“ (koja deluje kroz manipulaciju). Rozenkrojcerska namera bila je da budu „so zemlje“, nevidljivi podsticaj nauci, medicini i umetnosti. Pošto su oni „nestali“, prazninu su popunili šarlatani i politički paranoici. Simboli poput „Svevidećeg oka“ pretvoreni su u simbole policijskog nadzora.

Šta se zapravo dogodilo sa rozenkrojcerima? Oni nisu nestali jer su propali, već zato što je to bila njihova doktrina. Pravi rozenkrojcer se nikada ne deklariše kao takav. Oni su se povukli u „tihu diplomatiju duha“. Kratak spoj u modernom dobu nastaje zbog inflacije ega: savremeni „okultisti“ žele titule, prepoznatljivost i moć nad drugima. Alumbradosi su goreli na lomačama jer su tvrdili da im niko ne treba između njih i Boga; moderni „iluminati“ grade piramide hijerarhije da bi se sami postavili na vrh. Današnja pop-kultura „iluminata“ je zapravo trijumf arhonata, da se tako izrazim. Oni su uzeli emancipatorske simbole i napunili ih strahom i konfuzijom kako bi ljude odvratili od stvarne gnoze. Pravi iluminizam nije lobistička mreža, već „smaragdna planina“ u svakom čoveku. Sve ostalo su samo lozinke bez suštinskog pokrića. 

Nakon što je nevidljivo bratstvo obznanilo svoje postojanje, dogodila se pometnja, ali i tišina. Ova tišina između 1614. i 1776. godine je zapravo period u kojem se hermetički gnosticizam pretvorio u društvenu instituciju, a taj preobražaj je sa sobom doneo i prvu veliku uzurpaciju izvornog impulsa. U tom periodu imamo dve značajne pojave u Evropi: englesko slobodno zidarstvo i nemačko rozenkrojcerstvo. To nije bila samo geografska podela, već duboko ontološka: to je bio sukob između razuma i magije, odnosno misticizma.

Engleski model je masonerija kao „Škola Razuma“. Naime, u Engleskoj i Francuskoj, slobodno zidarstvo (posebno nakon 1717. godine) postalo je utočište za prosvetiteljske ideje. Cilj ovih organizacija bio je stvaranje prostora za versku toleranciju i naučni napredak (Kraljevsko društvo u Londonu bilo je prepuno masona). Međutim, britanska masonerija je bila svesno deistička i racionalna. Ona je izbacila direktnu magijsku operativnost i svela je na moralne simbole (uglomer, lenjir, šestar), što ju je svelo na suvoparne protokole. 

Za nemački temperament, ovo je bilo previše suvo i lišeno stvarne gnoze. Nemačka je u XVIII veku bila epicentar teozofske (ne mislim na Blavackine teozofe) i alhemijske tradicije. Nemci nisu želeli samo moralne lekcije, nego su želeli moć, kontakt sa anđelima i zlato (metafizičko i fizičko). Karl fon Hund, osnivač reda Strikt Obzervanc, tvrdio je da masonerija vodi direktno poreklo od templara. Ovo je bila prva velika istorijska konstrukcija, pokušaj da se loži pripiše aristokratski i ratnički sjaj. Zlatni i Ružin Krst (Gold und Rosenkreuzer) je ključna organizacija koja se pojavila sredinom XVIII veka. Oni su tvrdili da su pravi naslednici onih rozenkrojcera iz 1614. godine. Dakle, ovde imamo klasičan primer uzurpacije forme. Dok su izvorni rozenkrojceri bili protivnici hijerarhije i tražili unutrašnju slobodu, Zlatni i Ružin Krst su uveli strogu, autoritarnu hijerarhiju, baveći se često dvorskim intrigama i pokušajima da kontrolišu pruskog kralja Fridriha Vilhelma II.

Tako je došlo do prećutnog razgraničenja. Engleska i Francuska su se usredsredile na arhitekturu društva, politiku i humanizam, a kod njih masonerija deluje kao Nevidljivi koledž koji postaje vidljiv kroz revolucije i zakone. Međutim, u nemačkim zemljama fokus je bio na unutrašnju alhemiju, teurgiju i kontakt sa Tajnim Šefovima. Tu se rađa galimatijas titula (Vitezovi Sunca, Adepti, Magusi) koji će kasnije preuzeti moderni okultizam preko Zlatne zore. 

Povodom ovoga, imajmo na umu da je pravi rozenkrojcerski impuls iz 1614. godine bio svojevrsni hermetički anarhizam, te kao takav nije mogao da postoji unutar krutih nemačkih loža XVIII veka. Obnovljeni rozenkrojcerski redovi su pokušali da patentiraju istinu. Ako moraš da platiš članarinu i slušaš vrhovnog magusa da bi saznao tajnu, ti si već u sistemu arhonta, a ne u gnozi. U međuvremenu, istinsko nasleđe je ostalo među usamljenim pojedincima, alhemičarima i mističarima koji su odbijali da se pridruže ovim bučnim obnovljenim redovima. Možda su i bili u dodiru sa njima, ili sa nekim od njih, ali sada je teško razlučiti pravog i krivog rozenkrojcera sa ove vremenske daljine. U svakom slučaju, XVIII vek je bio trenutak kada je brend rozenkrojcerstva pobedio suštinu samog fenomena. Dok su se engleski masoni bavili izgradnjom hrama humanosti, nemački obnovljeni redovi su se igrali dvorskih templara. Izvorni duh 1614. godine, onaj koji je tražio opštu reformu nauke i religije bez dogme, ostao je beskućnik između te dve krajnosti. To objašnjava zašto danas imamo toliko redova, a tako malo stvarne prosvetljenosti. 

Vidimo kako je XVIII vek zapravo bio trenutak kada je duhovnost postala hobi za aristokratiju i višu srednju klasu. Istovremeno, stvorene su i pretpostavke da se volja za prosvetljenjem pretvori u volju za moć nad drugima. Da se izrazim slikovito, to je trenutak kada svetlosni čovek biva zamenjen arijevskim nadčovekom, a gnoza biva kidnapovana od strane rasne biologije i političkog misticizma. Linija od nemačkog okultnog romantizma do Društva Tule (Thule-Gesellschaft) predstavlja školski primer arhontske subverzije. Dok je izvorni rozenkrojcerski impuls bio univerzalan (obnova čitavog čovečanstva), nemački okultni romantizam XIX veka (Gvido fon List, Lanc fon Libenfels) izvršio je opasnu redukciju. Duhovna hijerarhija postala je rasna. Pojam „izabranih“ više se nije odnosio na one koji su prošli unutrašnju transmutaciju, već na one koji imaju određenu genetiku. To je bio direktan prekid sa gnosticizmom, koji uči da je „iskra“ (Pneuma) prisutna u svakom čoveku, bez obzira na poreklo. Tako smo došli i do ariozofije kao mešavine teozofije (ideja o korenskim rasama Blavacke) i germanske mitologije. To više nije bila potraga za istinom, već za opravdanjem dominacije.

Paralelno sa tim ariozofskim nemačkim razvojem, imamo dve značajne figure nemačkog rozenkrojcerstva, a to su Rudolf Štajner i Gustav Mejrink. Ova dvojica predstavljaju suptilnije ogranke nemačkog u suštini kontrainicijacijskog rozenkrojcerskog stabla. Mejrink je, kao neka vrsta izuzetka iz svega toga, u svojim romanima (Golem, Beli dominikanac) briljantno opisao atmosferu tih tajnih redova u Pragu i Minhenu. Njegova vizija je ostala verna gnostičkoj i rozenkrojcerskoj tradiciji „budnog spavanja“ i unutrašnjeg preobražaja, ali je bio okružen pseudorozenkrojcerskom „idiokratijom“. Štajner, iako je bio prosvetitelj na svoj način (Antropozofija), on je ipak zadržao nemačku sklonost ka klasifikacijama, nivoima i „duhovnim naukama“ koji su, uprkos plemenitim namerama, dodatno doprineli birokratizaciji duha.

I tako dolazimo do Rudolf fon Sebotendorfa kao ključne figure „kratkog spoja“. On je bio čovek koji je u Fezu (opet taj grad!) proučavao sufizam i alhemiju, ali je to znanje, umesto za oslobođenje, upotrebio za izgradnju mita o Tuli. Društvo Tule je preuzelo rozenkrojcersku formu (tajno udruženje, inicijacija, simboli), ali ju je napunilo fantazijom. Simbol sunca (svastika) više nije bio simbol Nur al-Anwara (Svetlosti svetlosti), već simbol ekskluzivne, plemensko-rasne moći. To je stvorilo pseudoezoterijski okvir iz kojeg se rodila nacistička ideologija. Nacizam je bio vrhunac onoga što gnostici nazivaju „delom Arhonta“, kreiranje totalitarnog sistema koji koristi mističnu retoriku da bi porobio ljudsku svest. To je bila potpuna inverzija iluminizma. Umesto da oslobode čoveka iz tamnice materije, oni su pokušali da tu tamnicu učine večnom i gvozdenom.

Istorija „tajnih društava“ uči da svaki put kada Gnoza napusti svoju nevidljivu, unutrašnju prirodu i pokuša da postane instrument političke i društvene moći, ona prestaje da bude put ka božanskom i postaje alat arhonta. Pravi rozenkrojceri su nestali ne zato što su poraženi, već zato što nisu hteli da učestvuju u tom cirkusu moći.

Alojz Majlander

Alojz Mailander, Jakob Beme i tiho rozenkrojcersko tkanje

Međutim, nedavno je otpečaćeno, odnosno postalo dostupno za javnost jedno zaveštanje koje ukazuje na izvorniji oblik rozenkrojcerskog fenomena, a to je Alojz Majlander. Njegov značaj je u tome što je predstavljao jednu od onih nevidljivih tačaka oslonca nemačkog misticizma koja izmiče zvaničnim istorijama, ali operativno stoji iza ključnih ljudi ezoterijskog interesovanja. Vrednovanje Majlandera zahteva pažljivo razdvajanje hrišćansko-teozofskog misticizma (koji je on praktikovao) od okultne kontrainicijacije koja je usledila. Ko je zapravo bio Alojz Majlander (Alois Mailänder)? On nije bio učeni okultista sa diplomama, već skromni tkač iz Firta (Bavarska), što ga odmah povezuje sa tradicijom Jakoba Bemea (takođe zanatlije). Osnovao je zajednicu poznatu kao Savez za obećanje (Bund der Verheißung). Njegovo učenje se baziralo na unutrašnjem prosvetljenju i hrišćanskoj teozofiji, ali sa specifičnim nemačkim naglaskom na Hristovo rođenje u duši. Rudolf Štajner je u svojim ranim danima (pre Blavackinog Teozofskog društva) bio duboko fasciniran Majlanderom. Isto tako i Mejrink je Majlandera u svojim pismima nazivao svojim jedinim učiteljem. Za njih je on bio inkarnacija onog Skrivenog Majstora, čovek bez titula koji poseduje stvarnu gnozu.

Majlander se smatrao delom nevidljive inicijacijske linije rozenkrojcerstva. On nije pripadao organizacijama poput onih bučnih obnovljenih nazovi rozenkrojcerskih redova XVIII veka, već je bio bliži izvornom impulsu iz 1614. godine. On je, poput španskih alumbradosa, verovao da su spoljašnji autoriteti i složeni rituali nepotrebni ako je unutrašnja veza sa Svetlošću uspostavljena. Majlander je bio brana protiv indijske teozofije koju je forsirala Blavacka. Želeo je da sačuva specifično zapadni, hermetički i hrišćanski put inicijacije. 

Ipak, iako je Majlander bio čist izvor, njegovi učenici su krenuli različitim putevima. Štajner je Majlanderovo unutrašnje hrišćanstvo pokušao da sistematizuje u Antropozofiju, čime je donekle (paradoksalno) ponovo stvorio institucionalnu strukturu od koje je Majlander imao otklon. Sa druge strane, Mejrink je ostao najverniji Majlanderovom duhu, fokusirajući se na unutrašnju alhemiju i prevazilaženje ega, što se vidi u njegovoj literaturi. Opasnost je nastala kada su Majlanderovi naslednici (poput Franca Hartmana) počeli da mešaju te čiste koncepte sa rasnim teorijama i ariozofijom, što je kasnije, preko drugih kanala, nahranilo Društvo Tule.

Majlandera možemo vrednovati kao poslednjeg rozenkrojcerskog tkača. On je bio pokušaj da se nemački misticizam vrati svojim korenima (Bemeu i Majsteru Ekartu) pre nego što ga je progutala moderna okultna birokratija i rasno-nacionalistički fanatizam. Majlander je ona uska staza koja je preostala nakon što su se velike lože XVIII veka izvitoperile. Majlander je dokaz da je Nevidljivi Red nastavio da postoji kroz male, tihe krugove, daleko od očiju javnosti i politike. Dakle, Alojz Majlander je bio most koji je pokušao da prenese gnostičku iskru preko provalije modernizma, ne dajući je ni racionalistima ni šarlatanima. To što su njegovi učenici kasnije postali poznatiji od njega, samo potvrđuje njegovo rozenkrojcersko pravilo o nevidljivosti. On je savršen primer kako stvarna moć ne treba lozinke, već unutrašnju tišinu.

Kako sam već pominjao Jakoba Bemea, hajde malo da osvetlimo vezu između njega i Alojza Majlandera. Ta veza je organska i suštinska jer je Majlander bio svesni nastavljač Bemeove teozofije srca. Iako ih deli više od dva veka, oni pripadaju istoj duhovnoj lozi: laičkom misticizmu zanatlija. Beme (obućar iz Gerlica) i Majlander (tkač iz Firta) oličavaju rozenkrojcerski ideal u njegovom najčistijem obliku, kroz unutrašnju iluminaciju običnog čoveka, bez posredovanja crkve ili akademskih titula. 

Iako Jakob Beme (1575–1624) zvanično nije bio član nikakvog reda (jer su manifesti objavljeni tek pred kraj njegovog života), on je metafizičko srce rozenkrojcerstva. Beme piše svoja ključna dela (Aurora) upravo u deceniji kada se pojavljuju rozenkrojcerski manifesti (1614–1616). On diše isti vazduh opšte reforme. Za Bemea, kao i za gnostike, Bog se ne spoznaje kroz dogmu, već kroz unutrašnji blesak (Blitz). On je opisao proces u kojem božanska svetlost proždire tminu gnevne prirode, što je čista alhemijska transmutacija Ruže i Krsta. Njegovo učenje o Ungrundu (bezdanu iz kojeg sve nastaje) je najdublja zapadna gnostička kosmologija, koja je direktno uticala na kasnije hermetičke redove. 

Ako bismo tražili istorijsku ličnost koja najviše liči na mitskog Kristijana Rozenkrojca, to bi bio Jakob Beme. Pravi rozenkrojcer ne traži slavu. Beme je bio proganjan od strane luteranske pravovernosti, živeo je skromno i pisao u tišini, baš kao što su manifesti nalagali braći da se ne ističu odećom i da leče bolesne besplatno. Beme je tvrdio da čita Knjigu Prirode potpisanu božanskim potpisom (Signatura Rerum). To je suština rozenkrojcerskog učenja, svet je tekst koji treba dešifrovati gnozom.

Majlander je u XIX veku bio brana protiv suvog intelektualizma. On je vratio fokus na Bemeovu praksu. Obojica su učila da istorijski Hrist nema vrednost ako se ne rodi u unutrašnjosti vernika. Kao što obućar spaja gornji i donji deo obuće (nebo i zemlju), tkač prepliće niti osnove i potke (duh i materiju). Majlander je živeo tu simboliku, odbijajući da postane profesionalni mag ili Veliki Majstor. 

Dok su se nemačke lože XVIII veka gubile u titulama i ritualima, stvarna nit rozenkrojcerskog učenja tekla je podzemno, od obućara Bemea do tkača Majlandera. To je linija teozofije rada, gde se tajna ne kupuje, već se zaslužuje unutrašnjom tišinom i radom na sopstvenoj prirodi. Oni su dokaz da se planina Kaf ne osvaja vojskama, već iglom i nitima svakodnevnog života prosvetljenog svesnošću.