Linkolnski vrag i simbolizam 18. stepena Škotskog obreda

Zvekir na ulaznim vratima Vrhovnog saveta 33. stepena, London

Simbolizam ceremonije inicijacije u 18. stepen Drevnog i prihvaćenog Škotskog obreda, pod nazivom Vitez Ruže i Krsta (Knight Rose-Croix / Chevalier Rose-Croix), privukao mi je pažnju jer podseća na moja astralna i sanjačka iskustva na temu Crvene sobe. Ovaj stepen je kosmičko-mistička drama o unutrašnjem Hristu, odnosno o arhetipskoj obnovi čoveka. Ne radi se o konfesionalnom hrišćanstvu, već o univerzalnom mitu o smrti i ponovnom rođenju. U nekim ložama se kaže da je 18. stepen „masonov lični Veliki Petak i Vaskrs“. Ukratko, Ruža i Krst jeste dvostruki simbol, gde Ruža predstavlja duhovnu dušu, unutrašnji cvet mudrosti, srce koje cveta u Bogu te njen razvoj označava put od profanog čoveka do preporođene osobe. Krst je tu simbol žrtve, alhemijskog raspinjanja nižeg „ja“, a četiri kraka su četiri elementa koja se moraju uskladiti. Ruža na krstu znači duša uzdignuta iznad materijalnog čoveka, sinteza smrti i života. Po nekim shvatanjima simbolizma ovog stepena, kandidat je pre inicijacije „hodao u mraku trinaest godina“, što je simbolička aluzija na period urušavanja starih vrednosti i ideala, te predstavlja alhemijski nigredo, potpunu melanholiju iz koje nastaje preobražaj. Kroz ceremoniju se provlači glavna ideja, a to je da se svetlost ne daje spolja, nego se ponovo rađa u čoveku. To svetlo je unutrašnja iskra božanskog. Zato se kaže da Vitez Ruže i Krsta prelazi iz „pasivne vere“ u „aktivnu spoznaju“. 

Tri glavne moralne vrline 18. stepena su Vera (ne teološka, nego ontološko poverenje u smisao Univerzuma), Nada (izdržljivost kroz tamu) i Ljubav (najviša masonska vrlina, koja ne pravi razlike među ljudima). Vitez Ruže i Krsta se obavezuje na mirotvorstvo, da bude onaj koji spaja, a ne razdvaja. U ezoternom smislu to znači da je pomirio sadržaje svoje psihe i integrisao svoje unutrašnje demone. Stepen operiše „trojnim jezikom“, koji se u nekim obrednim komentarima vezuje za Svetlost (gnostička spoznaja), Istinu (unutrašnji logos) i Život (uskrsnula energija). To ukazuje na hermetičku ideju da se inicijacija odvija na tri nivoa: psihičkom, duhovnom i noetičkom. Takođe, simbolizam 18. stepana govori o tri krsta, a to su Krst Patnje – gubitak, Krst Posvećenja – spoznaja, i Pobednički Krst – unutrašnje vaskrsnuće. To je mikrokosmos Golgote, ali u ezoterijskom, a ne dogmatskom ključu. Najdublji cilj ove inicijacije jeste, kako neki kažu, da kandidat ostvari u sebi Ružu i Krst, odnosno da živi ono što oni označavaju.

Naime, u ceremoniji inicijacije u 18. stepen postoji trenutak, ili bi barem trebalo da postoji, kada kandidat stoji pred vratima Crvene sobe i kuca tražeći dozvolu za ulazak. U širem smislu, čitav inicijacijski proces odvija u tri sobe: Crnoj, Crvenoj i Beloj. Crna soba simbolizuje stanje nakon smrti, nešto poput zagrobne ravni, Šeola, ili egipatske Amente. Ona evocira dešavanja na Golgoti, brdu raspeća Isusa Hrista, tj događaje od njegovog razapinjanja do uskrsnuća, kada je on boravio u Šeolu. U Crnoj sobi, okružen simbolima smrti, kandidat kontemplira na tu temu. Koncept Crne sobe je obuhvaćen izrazom Kabinet refleksija, a koristi se u Plavoj masoneriji (1–3 stepen). To je prostor obojen crno, sa simbolima smrti i prolaznosti. I u nekim drugim oblicima masonerije postoje elementi Crne sobe, ali ne svuda i ne uvek kao posebna fizička soba. U nekim masonskim jurisdikcijama, postoji koncept „Bele sobe razmišljanja“, koja se koristi u stepenovima 4-14, posebno kod 14. stepena („Veliki Izabrani, Savršeni i Najuzvišeniji Mason“). Bela soba simbolizuje završnu fazu pročišćenja, povratak u svetlost, alhemijsku albedo, intelektualnu jasnoću posle crne introspekcije. Nije svuda arhitektonski prisutna, ali je simbolički standard koji se pominje u komentarima.

U okviru 18. stepena postoji tradicija da se ceremonija odvija u prostoru koji se u masonskoj simbolici naziva „Crvena Loža“ ili „Crvena Komora“ (Red Room / Chambre Rouge), ali važno je naglasiti da se u većini kontinentalnih i škotskih tradicija viši stepenovi (od 15. do 18.) često se nazivaju Crvenim stepenima jer je crvena boja dominantni simbolički ton. To je, podsetiću, boja krvi, žrtve i pasije, boja alhemijske rubedo faze, i boja Ruže na Krstu. Zbog toga se prostor inicijacije 18. stepena često opisuje kao „crven“, ali to označava simbolički kolorit, ne jednu fiksnu arhitektonsku sobu. Dakle, simboličko crvenilo je univerzalno u tom smislu, ali nekakva posebna crvena soba kao obavezan prostor nije. Taj izraz označava duhovnu Golgotu, odnosno mesto unutrašnje patnje i preobražaja, unutrašnju „peć“, gde se ego prekaljuje i rađa prosvetljeni logos, te naposletku „krv srca“, mesto gde se Ruža otvara na Krstu. Drugim rečima, Crvena soba je psihički prostor, a fizički raspored je samo njen odraz.

U Crvenoj sobi nalazi se beli kockasti kamen koji predstavlja trodimenzionalnu projekciju krsta. Ova soba služi da se kandidat poistoveti sa mističnim Hristom koji je ustao u savršenstvu. Njeni simboli su pelikan i orao. Pelikan je simbol raspetog a orao vaskrslog Hrista. Formula 18. stepena je INRI, što ukazuje na analogiju sa središnjom sefirom kabalističkog dijagrama Drveta života, a to je Tifaret, čija je priroda solarna. Ona predstavlja postignuće kandidata koji se na svom putu iz sobe u sobu suočava sa promenama, da bi se na kraju suočio sa demonom, ili bi barem to tako trebalo da bude, koji predstavlja prolaz ka Crvenoj sobi. Demon je čuvar njenog praga, otelotvorenje prolaza, odnosno dveri. Kandidat koji kuca na vrata Crvene sobe u neku ruku poistovećuje se sa demonskim likom.

Taj demon je isti onaj koji krasi katedralu gotskog stila posvećenu Devici Mariji u engleskom gradu Linkolnu. Njena izgradnja počela je u XI veku i ona je nekoliko vekova bila najviše zdanje na svetu. Po legendi Satana je poslao ovog vraga u katedralu ali je on tamo pretvoren u kamen od strane anđela. Vremenom, linkolnski vrag je postao popularan simbol i često je korišćen kao zvekir. Legenda o preobražaju vraga u kamen očigledno je alhemijska aluzija, budući da je alhemijski đavo izraz prima materia. U tom smislu, ponoviću ono što je ovde očigledno, a to je povezanost tri sobe sa tri osnovne faze alhemijske operacije: nigredo, albedo, rubedo. Crna soba kao nigredo simbolizuje truljenje. Dvorana smrti, odnosno albedo, označava uskrsnuće, dok Crvena soba, tj rubedo, predstavlja savršenstvo.

Đavo gotske katedrale u Linkolnu, tzv linkolnski vrag, Engleska

Prisustvo vraga na katedrali gotskog stila nije neuobičajen detalj. U tom smislu linkolnski vrag je rođak poznatih gargojli. Primetićemo da on sedi sa desnom nogom prekrštenom preko leve, što je poza kojom je u Marseljskom špilu tarota prikazana karta Car. Vladarska poza demona ukazuje na činjenicu da je on gospodar ovoga sveta. Podsetiću da je Pol Foster Kejs u karti Car, između ostalog, video simbol Velikog arhitekte univerzuma i konstitutivne moći. U smislu linkolnskog vraga, Kejs bi bio u pravu ali u obrnutom značenju - demon est deus inversus. Takođe, i u nekim tarotima sličan položaj nogu zauzima i lik na karti Obešeni čovek. U pogledu poze koju zauzima linkolnski vrag, podsetiću na srednjovekovni običaj sahranjivanja templarskih vitezova sa jednom nogom prekrštenom preko druge. U mnogim crkvama širom Evrope, posebno u Engleskoj, moguće je naći male statue sa prekrštenim nogama za koje ne mogu reći da predstavljaju baš templare, već su te figure shvaćene u širem smislu i odnose se na sve odane hrišćane zavetovane na odbranu hrišćanstva. Otud prekrštene noge aludiraju na nošenje tog metafizičkog krsta zaveta, što predstavlja viteški zavet, odnosno zavet hrišćanskog viteza. U istorijskom smislu to je vitez templar. 

Ko je zapravo taj vrag? Lozinka Crvene sobe u masonskom ritualu je Abadon. To ime se pominje u devetoj glavi Apokalipse, kada peti anđeo zatrubi, pojavi se zvezda padalica, podiže se ključ studenca bezdana iz kojeg pokulja dim i zakloni sunce te izađoše čudovišta nalik skakavcima sa škorpionskim žalcima. I u stihu 11 rečeno je: "I imali su nad sobom kao cara anđela Bezdana, kome je ime jevrejski Abadon, a grčki Apolion - Upropastitelj." (prevod Lujo Bakotić). U Starom zavetu Abadon se pominje pet puta, ali ne kao ime anđela uništenja nego upravo kao uništenje. Kao anđeo uništenja, Abadon se povezuje sa anđelom Smrti čije je ime Mot (vidi hebrejsku verziju Jov 28:22). Dakle, uništenje prethodi neposrednom prolasku ka savršenstvu. Put usavršavanja podrazumeva uništavanje. Nešto biva uništeno da bi kandidat dospeo u dvoranu usavršavanja, tj u Crvenu sobu. To je put koji iz dualnosti vodi ka jedinstvu. 

U duhu argoa hermetičke kabale o kojoj piše Fulkaneli, to je možda bio razlog zašto je linkolnski vrag postavljen upravo u jednoj od najmonumentalnijih gotskih katedrala u kojoj stoluje kardinal (čija je odežda crvena). Vrag Crvene sobe je anti-vitez, anti-savršenstvo, anti-kandidat, oličenje sila koje teže da unište kandidata. Taj vrag je senka koju kandidat na svom inicijacijskom putu mora prevazići. Zato je tom vragu dodeljeno biblijsko ime, da se naglasi ezoterijska činjenica da demon može biti podvrgnut kontroli ukoliko je njegovo ime poznato. Legenda o okamenjivanju demona bi u tom smislu, između ostalog, mogla imati značenje o neophodnosti prevazilaženja materijalističkog i vulgarnog svetonazora. Korenita promena stava jeste proces koji će se u svesti kandidata ostvarivati dugo nakon ove inicijacije. Simbolički i dramski element ceremonije posvećenja trebalo bi da u umu kandidata stvori polaznu tačku, odnosno sećanje na ključni događaj koji se nalazi u ulozi mentalnog ugaonog kamena potonjeg preobražaja. Tako kandidat konačno postaje Suvereni Princ Ružinog Krsta i Vitez Orla. Položaj koji predstavlja telesni znak ovog stepena jeste isti onaj koji se u Hermetičkom redu Zlatna zora odnosi na vaskrslog Ozirisa, sa prekrštenim rukama na grudima. To je deo formule LVX koja se odnosi na Tifaret kroz prizmu misterija Ruže i Krsta i označava uskrsnuće. 

Meni nije poznata efikasnost ove ceremonije, konkretan način kako se ona izvodi, ali očigledno je njena ideja utemeljena na kabalističkim, gnostičkim i alhemijskim formulama. Kandidat koji prođe kroz ovaj ritual trebalo bi da razvije svest na nivou solarne sefire Tifaret. Da li se to zaista događa kandidatima Škotskog obreda ne bih umeo reći. Kandidat se simbolički suočava sa Abadonom prolazeći kroz određeni psihički proces, ali daleko bi bilo od istine kada bih tvrdio da se u tim trenucima demon i zaista ovaploćuje na vratima Crvene sobe jer masoni nisu magovi u užem smislu reči, iako masonerija tvori moćan magijski lanac astralne struje, da se izrazim rečnikom Elifasa Levija. Istina, neki magovi jesu bili i masoni, ali većina masona nisu magovi. Na individualnom planu masoni teže spoznaji i moralnom usavršavanju, ili bi barem tako trebalo da bude, ali kolektivno uzevši veliko je pitanje ne stvara li masonerija svetlost koja jasnije ogoljava tamu? Kuda odlazi energija Abadonove senke svakog Brata koji je prošao kroz vrata Crvene sobe? Šta se sa njom dešava? Da li baš svaki Brat apsorbuje i preobrazi tu energiju, što bi zapravo trebalo da se desi, ili se nešto drugo dešava sa njom? Na ta pitanja odgovor nemam.

Arkana Luda u tarotu

Skica Lude O.O.Spera

Prva stvar koju ćemo primetiti jeste usmerenje glavnog lika na karti, ide li u levo, desno ili pravo, kao i to da li se uopšte kreće ili je nepokretan. Ukoliko se ne kreće onda je indikativno u kom smeru gleda. U većini tradicionalnih špilova lik Lude gleda desno, ali mu je zato telo okrenuto ka levo, što bi moglo ukazivati na opštu rastrojenost prikazanog lika (na primer lik Lude u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu). Načelno je, kretanje ili usmerenost ka levo, tumačeno u negativnom kontekstu, što je najvidljivije u liku Misero Mantenja tarokija. I Vejtova Luda se takođe kreće ka levo prema provaliji, ali tu postoji jedan pozitivan detalj koji biva jasniji tek ukoliko se uzme u obzir položaj Sunca na toj karti. Naime, Vejtova Luda se kreće ka istoku, s obzirom da je Sunce postavljeno visoko iznad njegove glave u krajnjem gornjem desnom uglu karte, odnosno u tački zenita. To ukazuje na kretanje ka večnom Istoku, ka večnom životu, pa otud utisak da je Vejtova Luda večno mlad. Ludino kretanje u desno je konvencija Marseljskog špila koju su usvojili Eteja i Virt, a što bi našeg Ludu stavilo u kontekst vremena, odnosno solarnog puta. U tom smislu Luda koja ide levo je poput derviša koji se vrti nasuprot vremenu, odnosno gleda na onu stranu, bilo u smrt ili transcendenciju. Luda koji ide desno jeste onaj od ovoga sveta, prepušten struji života. Isto tako, ukoliko se lik kreće desno to ima značenje okretanja budućnosti, dok levo ukazuje na prošlost. Naposletku, Luda postavljen frontalno, nema nikakvu intenciju, zaustavljen je u vremenu, kao trenutak tišine ili zanesenosti. Krolijeva Luda je takav posve ekstatičan lik sa sve četiri u vis usmeren ka posmatraču. Nije posve jasno da li on skače od nekakve čudnovate radosti ili pada u neodređeni ambis. To je upravo taj uhvaćeni trenutak, zamrznuti kadar, koji je isto tako osoben za Ludu Sola Buska špila uhvaćenog u raskoraku. Nasuprot njima, statična Luda u Pierpont Morgan špilu je tipičan idiot, odrpan, snužden, na neki način odsutan, čiji pogled odaje jednu namučenu dušu i ograničen um. Naposletku, imamo Ludu tzv Gringone špila, takođe uhvaćenu u trenutku, dok se zabavlja sa zvečkom u pratnji četiri minijaturna ljudska lika spram kojih on deluje kao div. Gringone Luda je velika budaletina u centru pažnje svetine, što neodoljivo podseća na motiv žrtvovanja. Sprdaju se s njim, odaju mu kraljevske počasti, da bi ga na kraju ubili. To su osnovna svojstva prikazanog lika koji nosi suštinsku ideju karte.

Vejtov špil

Druga stvar jeste opšta atmosfera karte, što ostavlja mesta subjektivnosti u tumačenju. Kao što rekoh, Vejtova Luda odaje utisak večne mladosti. Poput zanesenjaka on bezbrižno korača sa glavom u oblacima. To je neko, na prvi pogled, uzvišen i čist, bezazlen kao golub i samim tim predstavlja izraz nebeskog devičanstva. Ova karta deluje kao da je izraz čiste misli i stvaralačkog daha te ukazuje na stanje predrođenja, na prvobitni haos, pa i prazninu. Osim toga što predstavlja misao, Vejtova Luda može ukazivati i na mnoštvo misli te nagoveštava stanje konfuzije ili neodređenosti. Slična značenja su zbunjenost, ludilo, jurodivost, ali to kod Vejtove Lude nije očigledno. U religijskom kontekstu to bi mogao biti neko opsednut ili nadahnut Svetim Duhom. Takođe u Vejtovoj Ludi prepoznajemo duh ali i životni dah. U društvenom smislu Luda označava anarhiju i nedostatak reda, nastup ludila, glupost, bezumlje, a u ponašanju ukazuje na nedoslednost ili nepredvidivost.

Po spekulacijama okultista, Luda u metafizičkom smislu označava apsolut, a u skladu sa tim i mudrost. Sa druge strane, Luda može označavati i stanje mentalne i mistične tišine, utihnuće uma, budući da prethodi Čarobnjaku (Opsenaru), sa kojim ima najviše sličnosti. Pošto je Čarobnjak vibracija, Luda je tišina iz koje vibracija proizilazi. U idealnom smislu niz velikih arkana započinje tišinom Lude i završava tišinom Sveta, a karte koje ih slede ili im prethode, predstavljaju prvu i poslednju vibraciju. To znači da je Luda izraz prvobitne tišine dok je Svet tišina postfestum, ili konačna tišina. Luda izražena kao nevinost predstavlja silazak iz večnosti, odnosno ulazak duše u materijalno postojanje. Luda je duhovna esencija koja prolazi kroz sve faze života. Njen sunovrat u ponor u tom smislu jeste jedini način prelaska iz potencijalnosti u aktuelnost. Mada, moguće je razvijati argumentaciju i u suprotnom pravcu. Okultisti obično za Ludu vezuju element Vazduha, ali takođe to može biti i Voda, kao prvi element koji se pominje u Svetom Pismu i kojim predstavljamo materijalni svet i ljudsku telesnost. Voda je u tom smislu metafora za prostor i vreme. Luda je, recimo za Menli Palmera Hola, poređena sa materijalnim svetom jer je, kako on kaže, smrtna sfera svet nestvarnosti. Niži, odnosno materijalni svet, kao i smrtno telo, samo je odora ili šareni kostim ispod koje se nalazi božanska supstanca. Lakrdijaš je otud samo senka te supstance.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Mnogo toga što sam rekao povodom Vejtove Lude zaista je teško uklopiti u atmosferu kojom zrači lik sa karte nazvane Misero i označene rimskim brojem Jedan u Mantenja tarokiju. Ta karta sama za sebe govori i daleko od toga da predstavlja večnu mladost, glavu u oblacima, čistu misao i sve ostalo. Ono što je očigledno jeste siromaštvo i mizerija. Metodološki pristup Mantenja tarokija počinje od dna, od prosjaka i vodi do Boga. Umorni i stari beskućnik negativan je uzor Lude. To nije duša na početku svog puta već na njegovom kraju. On je bos, obema rukama naslonjen na dugačak štap, među ruševinama, sa golim drvećem u pozadini i u prisustvu dva psa. Luda u Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu takođe ne sija od sreće, nosi odrpanu žutu odeću sa dugačkom belom košuljom ispod i ima pojas, tup izraz lica, mada je svakako u boljem stanju od onog u Mantenja tarokiju. U Sola Buska špilu luda je odrpan, ali ima gajde dok mu na desnom ramenu čuči gavran, što u krajnjoj liniji ukazuje na prisustvo duha. Pa kako se onda došlo do toga da umorni ili jurodivi stari odrpanac postane nešto tako uzvišeno i volšebno kao što je to slučaj u kasnijim tarotima, naročito u Vejtovom ili mitološka arhetipska figura kao kod Krolija?

Ono što je pažnje vredno u starijim prikazima Lude jeste njegova duboka melanholija. Luda Mantenja tarokija, Sola Buska i Keri Jejl Viskonti Sforca špila, po tradicionalnoj karakterologiji, jeste suvo-hladno melanholičan. U opisima i prikazima okultista, Luda je suvo-vruće melanholičan, odnosno intelektualan i nadahnut. Zapravo, usudio bih se reći, okultno shvatanje Lude odražava pogled okultista na same sebe. Tipičan predstavnik takve Lude jeste upravo onaj u Vejtovom špilu koji zagledan u oblake i obasjan suncem te držeći cvet u jednoj i štap sa povezom na vrhu u drugoj ruci, praćen psom, hita ka provaliji. Taj cvet je bela ruža, i kako to tumači Robert V. O’Nil, ona ukazuje na rozenkrojcersko mistično putovanje, aludirajući na Vejtovu fascinaciju legendarnim Bratstvom Ruže i Krsta. U Vejtovom špilu ruže se pojavljuju na kartama Luda, Mag, Carica, Snaga i Smrt. Luda u Marseljskom špilu je negde na pola puta između melanholične Viskonti Lude i veselog Vejtovog. Dakle, opšta atmosfera Lude doživela je preobražaj od one negativne ili loše (Viskonti, Sola Buska, Mantenja) preko veselog, ali očito maloumnog lika u Gringone špilu i onog blago nasmejanog u d’Este tarotu, do neodređenog, ali i dalje odrpanog Lude klasičnog perioda (Marselj, Vivil), sve do mističnog (Eteja, Vejt, Kroli – sa izuzetkom Virta čija Luda prati klasičnu šemu). Ima li smisla pretpostaviti da su Eteja, Vejt i Kroli svojim Ludama predstavili sami sebe, dok su se stariji kreatori tarotskog imaginarijuma jednostavno kretali unutar konvencijom zadatih koordinata predstavljajući fenomen kakav jeste?

S obzirom da Luda nije bio obeležen brojem, to ukazuje na njegovo mesto izvan društvenog poretka renesansnog i srednjovekovnog života. On nema broj pa samim tim ni posebno određeno mesto. Može se pojaviti bilo gde čime remeti ustanovljen red svojim delovanjem, pa je otud simbol izvrtanja prirodnog ili ustaljenog poretka stvari i odnosa. Setimo se svetkovina lude i karnevala kada se ustaljeni odnosi i običaji ukidaju i izvrću. Najdžel Džekson ukazuje na paradoksalan položaj ove karte u tarotu, jer Luda može biti kako na kraju tako i na početku, poput onog čuvenog iz Apokalipse: „Ja sam Alfa i Omega“. Džekson navodi da je u starim igrama sa tarot kartama Luda nazivan Excuse ili Skus, zato što može menjati bilo koju drugu kartu. Dakle, Luda je, kako zaključuje Džekson, divlja karta tarota jer deluje izvan uobičajenih pravila igre ili života. U srednjovekovnim dramama uloga Lude često nije bila napisana nego se njen tumač oslanjao na improvizaciju. Međutim, Luda je mogao imati svoje mesto i u visokom društvu, na dvorovima vladara i velikaša, nešto što nije svojstveno našem vremenu, ali zato gledamo mnoštvo budala u politici, medijima i na internetu koji predstavljaju kolektivne lude (ili ludilo) opšteg društvenog sistema modernog sveta. Takođe, Luda je neretko bivao i kraljeva uhoda, što mu često daje na značaju. Luda u službi kralja znači da on ponekad deluje kao sluga vladajućih snaga. Tako ga možemo shvatiti i kao korisnog idiota vladajuće kaste. Ljudi u službi vlasti često deluju kao lude, govore lude stvari i ponašaju se kao idioti.

Krolijev špil

U srednjovekovnim i renesansnim prikazima Lude njega često prate i deca koja mu se rugaju ili ga proganjaju. Džekson uočava paralelu između Lude tarota i njegovog pandana u staroj italijanskoj pozorišnoj tradiciji Commedia dell’arte, popularnoj širom Evrope od XVI do XVIII veka u kojoj se pojavljuje Mattello, Mattaccino ili Matterello. Takođe, na Ludu tarota podseća i sličan lik Venecijanskog karnevala. Džekson zaključuje da je Luda tarota odjek živopisnih renesansnih i srednjovekovnih karnevala i drama čije poreklo doseže u vreme antičkog Rima. Takođe, Pol Huson je pominjao da su srednjovekovne i renesansne gravure i knjige često prikazivale ljude i njihove aktivnosti u skladu sa vladavinom određene planete, kako bi bolje izrazili prirodu planetarnog uticaja na ljudske poslove, sudbinu i karakter. Luda se u tom smislu često pojavljuje kao subjekt pod vlašću Meseca. Najdžel Džekson je pomenuo jednu veoma zanimljivu paralelu. Naime, čuveni španski mistik Ramon Ljulj (1232-1315), je u svojoj knjizi Libre de Blanquerna opisao sebe kao Ramon budala ili luda koga u njegovim lutalačkim poduhvatima prati pas. Džekson zaključuje kako je ovo odličan primer da ikonografija ove karte potiče od popularnih srednjovekovnih predstava Svete Lude.

Luda znamenitih okultista, naročito onaj Krolijev, jeste neko ko se sa samog dna uzdigao do božanskih visina. U tom smislu Luda je osa oko koje se okreće svet simbolički predstavljen kockom. Kroli je izvrnuo tradicionalne ezoterijske formule naopačke, krčeći put ka uspostavljanju doktrine eona Horusa. Tako je Luda u mentalitetu novog doba izbio na prvo mesto, a što je simbolički predstavljeno njegovim povezivanjem sa hebrejskim slovom alef. Po sistemu atribucija Hermetičkog Reda Zlatna zora, Luda je povezan sa hebrejskim slovom alef, čija je priroda vazdušna, dok je u sistemima francuskih okultista to vatreno slovo šin. Slovo šin na Drvetu života povezuje desetu sefiru Malkut sa osmom Hod, a alef prvu Keter sa drugom Hokmah. Vidimo da je Luda dospeo na sam vrh Drveta života, odnosno bliže njegovim korenima! Zamišljeno simboličko kabalističko Drvo života postavljeno je naopačke u odnosu na fizičko drvo te ima svoj koren gore, na nebesima, dok se njegova krošnja nalazi u zemaljskoj ravni. Alef je prvo od tri tzv majčinskih slova hebrejskog alfabeta i, između ostalog, označava analogiju život / dah. Dakle, uz pomoć daha koji prethodi zvuku Luda oživljava sledeći lik u nizu velikih arkana, tj Čarobnjaka. U tom smislu Luda je simbol samog života, odnosno životne vitalne snage. Taj dah se, kako kaže Pol Foster Kejs, može povezati i sa pojmovima kao što su hinduska prana, hebrejski ruah, latinski spiritus, grčka pneuma, sve na osnovu pretpostavljene analogije Lude sa alefom (iz Sefer jeciraha).

Po Alisteru Kroliju, Luda simbolizuje negativne velove povrh Drveta života, kabalističku nulu, izvor svega. U tom smislu se Luda povezuje sa Ain Sofom čiji se velovi nalaze iznad prve sefire Keter. Tako Luda na neki način dotiče beskrajnu svetlost koja ljudima izgleda kao neprobojna tmina. Otud utisak ludila ili haosa. To ludilo i haos jeste potencijal iz kojeg se pojavljuje um. Krolijeva Luda u sebi sadrži i Desetku diskova kao poslednju kartu tarota, a što je prikazano sadržajem Ludine vreće, čime se čitav niz karata spaja u jedan krug: ROTA. Po Kroliju, Luda je i otac i majka, u najapstraktnijem vidu tih pojmova te ujedinjuje ludilo i svetost. Najupečatljivija osobina Lude je, kaže Kroli, njegova bezazlenost. Kroli je u svom špilu, simbolizmu te karte pridodao i goluba kao Venerine ptice, jer je golub i simbol Svetog Duha, falusa u najoplemenjenijem vidu. Time on objašnjava metafizičku istovetnost Oca i Majke. Golubom je, dakle, Kroli naglasio povezanost Lude sa duhom. Budući da je Kroli Ludu predstavio u zelenoj boji, time ga je povezao sa likom Zelenog čoveka iz svetkovina posvećenja proleća, keltskim Daluom (velikom budalom) koji, po njemu, oličava ideju Spasitelja, jer se spasenje ne može dobiti ni po koju razumnu cenu, budući da je razum ćorsokak, prokletstvo. Otud jedino ludilo, božansko ludilo, nudi izlaz. Spasitelj se, po Kroliju, može pojaviti jedino kao posledica nekog nesvakidašnjeg događaja, sasvim protivnog svemu normalnom. Krolijev prikaz Lude, koji potpuno odudara od tradicionalnog, predstavlja glif stvaralačke svetlosti. Krolijeva Luda otud ima rogove Dionisa Zagreja i malo sunce-falus između nogu, za razliku od Vejtove Lude čije sunce iz gornjeg desnog ugla obasjava lik na karti. Sunce i falus spadaju u isti asocijativni niz, a setimo se kako je dvorska luda povezivana sa ukrućenim ili velikim falusom, simbolom plodnosti ali i razvratnosti.

Pierpont Morgan Bergamo špil

U psu koji prati Ludu Kejs prepoznaje razum (pas razuma). Nevezano za Kejsa, ovaj detalj snažno asocira na stih iz Krolijeve Knjige zakona 2:27: „There is great danger in me; for who doth not understand these runes shall make a great miss. He shall fall down into the pit called Because, and there he shall perish with the dogs of Reason.“  Inače, u toj knjizi reč pas se pominje četiri puta u negativnom kontekstu i povezuje sa razumom i sunovratom u rupu ili ponor. Pošto je Krolijeva Luda bezmalo božanska figura, prokuženi pas razuma u njegovom špilu je proteran sa te karte udomivši se u obliku kerbera kod Pustinjaka. Doslovno je poslat na dresuru. No, zadržimo se još malo na Ludinom psu. Seli Nikols, u knjizi Jung i tarot – arhetipsko putovanje, poglavlje Luda u tarotu i u nama, pominje da su dvorske lude često bile prikazivane sa psima. Luda je, poput pasa i sam kraljeva svojina. On je sam kao pas, veran svom vlasniku i prati ga svuda. U tom smislu Luda i pas su braća. To znači, zaključuje Nikols, da je Luda blizak sa svojom instinktivnom stranom te ne mora da gleda kuda ide pošto ga vodi njegova životinjska priroda. Zato je u nekim špilovima Luda prikazan sa povezom preko očiju. Povodom toga Nikols kaže da on koristi intuitivnu mudrost umesto konvencionalne logike. To Ludu čini, po Nikols, nekom vrstom mosta između haotičnog sveta nesvesnog i uređenog sveta svesnog. Ona podseća da su dvorske lude često bili birani među neobičnim ljudima, mentalno zaostalima ili sa specifičnom telesnom manom, na primer grbavci, krivonogi ili kepeci. Odvajkada su takvi ljudi na neki način smatrani posebnim te zauzimali određeni položaj u društvu upravo zbog takve sudbinske obeleženosti koja ih je povezivala sa oblašću duha i magije.

Po mom skromnom mišljenju, jedan od doktrinarnih faktora koji je dao snažan zamajac preobražaju Lude bio je Elifas Levi. Po njemu ova karta simbolizuje divinaciju, odnosno veštinu proricanja, koja predstavlja znanje o skrivenim stvarima. Vidovnjak čita u astralnom svetlu a ne saznaje iz analize ponašanja ili prethodnog znanja. Proricanje budućih događaja je moguće, kaže Levi, samo u slučaju kada se njihovo ostvarenje na neki način već sadrži u uzroku vidljivom u astralnom svetlu. Astralno svetlo je, kako je govorio Levi, velika knjiga proricanja. Sposobnost čitanja iz te knjige je urođena ili stečena, pa otud vidovnjak može biti neko upućen ili sa instinktom. Proročka vizija deluje samo u ekstatičkom stanju koje je moguće umirivanjem misli. Dakle, bez prekida unutrašnjeg dijaloga, kako bi to rekao Kastanedin učitelj Don Huan, nema vidovnjačke vizije. Bez mentalne tišine Luda je samo izraz unutrašnjeg ludila. Prorok je, po Leviju, uzvišen i misteriozan. On ume da unapred sagleda posledicu sadržanu u uzroku i da čita u astralnom svetlu. Zato je divinacija duhovna spoznaja, a ključ te spoznaje je univerzalna i magijska doktrina analogije pomoću kojih se tumače vizije. Dakle, Levi je Ludu promovisao u vidovnjaka, što nije bez osnove ukoliko uzmemo u obzir tradicionalnu nekonvencionalnost proroka i vidovnjaka.

Marseljski tarot

Sledeća stvar na našem spisku jeste Ludin štap ili štapovi. U Marseljskom špilu Luda se, dok hoda, desnom rukom oslanja na dugačak štap, dok levom rukom pridržava drugi štap koji mu neprirodno stoji na desnom ramenu i na čijem je kraju privezan zavežljaj sa njegovom skromnom imovinom. Samom činjenicom da prikazani lik levom rukom pridržava štap na desnom ramenu, umesto da mu štap bude na levom, što bi bilo prirodnije, kreator Marseljskog špila poručuje da je njegov Luda nelogičan, glup ili malouman. Zapravo, taj štap na Ludinom ramenu je velika kutlača. Isti obrazac ponavlja se i kod Virtove Lude. Luda Vivil špila takođe ima dva štapa sa istom svrhom kao i Luda Marseljskog tarota, ali je položaj štapa koji nosi na ramenu prirodan. U Pierpont Morgan špilu Luda nosi štap preko ramena, ali nema zavežljaja, nema drugog štapa za ispomoć u hodanju. Sve u svemu, problematika Ludinih štapova odnosi se na to da li je taj lik prikazan sa dva ili jednim štapom. Da bismo malo bolje osvetlili od kakve je to važnosti, moramo pogledati koji još likovi tarota imaju štapove (ako izuzmemo dvorske karte vezane za štapove). Takođe, trebalo bi tom prilikom uzeti u obzir samo dugačke štapove, a ne kratke, poput Opsenarovog, odnosno Čarobnjakovog, zatim žezla koje nose Car i Carica, ili Hijerofantovog štapa. U Marseljskom špilu jedini lik koji ima štap na koji se oslanja, poput Lude, jeste Pustinjak. Isti je u slučaj i kod Virta, Vivila, Eteja, Keri Jejl Viskonti Sforca i Pierpont Morgan špila. Vejtova Luda nema štap za hodanje već samo onaj preko ramena, ali zato Pustinjak ima dugačak štap. Sola Buska je u tom smislu specifičan, jer gotovo svi likovi velikih arkana tog špila imaju štapove ili koplja, pa ipak, primećujemo da lik na karti označenoj brojem XII, koju smo povezali sa kartama Pustinjak i / ili Obešeni, nosi štap na isti način kao i Pustinjak standardnih tarota. Kod Krolija, Luda umesto štapa nosi oganj koji oblikom podseća na štap, s obzirom da je štap oruđe čija je elementarna priroda Vatra. U Mantenja tarokiju, osim lika na karti Misero, štap ima i Saturn kojeg smo povezali sa kartama Pustinjak i Smrt. U kontekstu simbolizma, štap za hodanje bismo mogli poistovetiti i sa štakom, koja predstavlja Saturnovo obeležje, a koja povezuje Ludu i Pustinjaka, čime bismo onda obojicu mogli podvesti pod okrilje te planetarne prirode, s tim što Luda ima i primesu lunarnog a Pustinjak merkurovskog. Ludin i Pustinjakov štap je više oslonac nago što ima nekakvu mističnu ili magijsku ulogu. Kao takav štap ukazuje na slabost, koja može biti stvarna ili prevarna. U poznatom Rečniku simbola rečeno je da štaka ima i značenje noge kao simbola duše, čija je nemoć spoljašnja oznaka unutrašnje nemoći. J. Chevalier, A. Gheerbrant, Rečnik simbola, Romanov, Banja Luka, 2003, pod odrednicom Štaka dalje piše: 

„Štaka može imati i pozitivno značenje: pomaže nam da se krećemo napred, simbol je volje koja ne želi prihvatiti zadanu situaciju a da je ne izmeni; simbol je i vere (u Jevanđelju, pošto se zbilo čudo, bogalj odbacuje štake); simbol je duhovne svetlosti koja vodi nesigurne korake.“ 

Uopšteno, štap je oruđe, magijsko oružje, oslonac ili osa sveta. Podsetimo se, Kejs je u svojoj prostornoj kocki upravo od Lude načinio osu sveta sledivši usvojenu vezu ove arkane sa alefom. Luda i Pustinjak imaju sve te potencijale.

Mantenja taroki, Misero

Kapa je obeležje identiteta. Svojim oblikom, ukrasima ili veličinom iskazuje poreklo, društveni status, zanimanje, totemsku, religijsku, etničku ili plemensku pripadnost njenog nosioca. Ludina kapa je smešna, neretko ima velike uši i druge slične dodatke koje ukazuju da je u pitanju nesvakidašnja osoba. Neke od tih kapa imaju perjane ukrase, ali recimo Luda Keri Jejl i Pierpont Morgan špilova, umesto kape nosi krunu od belog perja. Upravo za krunu od perja Rečnik simbola pod odrednicom Pero, stavka 4, daje zanimljivo objašnjenje: 

„Pero je takođe simbol moći. Kruna od pera, kojom se uresuju kraljevi i kneževi, podseća na venac sunčevih zraka, na oreol što ga nose izabrani. Obred krunidbe srodan je obredima poistovećivanja s bogom-suncem ili onim na koga je prenesena nebeska moć. Pera na vladarevom ili papinom baldahinu, što stoje na sva četiri ugla i u produžetku stupova, označavaju vrhunsku vlast, nebeskog porekla, što se prostire na sve četiri strane kraljevstva ili zemlje; ta je vlast obuhvatala i izvršavanje pravde.“ 

Malo dalje, u stavki 5 iste odrednice rečeno je da neki tumači u peru vide i simbol žrtve. Upravo je ta žrtva ono što karakteriše Ludu kao obrednog privremenog kralja kojeg uzvisuju, služe, tretiraju ga kao istinskog vladara, da bi ga na kraju ritualno žrtvovali. Isto tako, sudbina Lude, koja u nekim špilovima hita ka provaliji ili se nalazi pored kakve ruševine, sasvim jasno ukazujući na njegovo stradanje, može označavati i kraljeubistvo. Džejms Frejzer je mnogo stranica ispisao o drevnim i primitivnim običajima ubijanja božanskih kraljeva, bogova ili polubogova, navodeći brojne primere iz različitih kultura i epoha. Frejzer je, u svojoj čuvenoj Zlatnoj grani, pokušao objasniti razloge zbog kojih su drevni i savremeni primitivni ljudi povezivali sudbinu svojih zajednica, porodica, država, sa snagom i vitalnošću vladara. Zato je kraljeubistvo bilo povezano sa sprečavanjem opadanja njegove snage, što bi, u skladu sa verovanjima, sprečilo opadanje plodnosti i vitalnosti njegovih podanika. Drevni ljudi verovali su da se vladarska nemoć preslikava na opšte stanje naroda, države i prirode, jer ako je kralj nemoćan i bolestan, onda će takav biti i narod, kao i opšte stanje u kosmosu. Iz tih razloga je bio ustanovljen običaj ubijanja kraljeva nakon određenog vremena, ne bi li se sprečilo da prirodno opadanje njihove snage zbog starenja ili usled bolesti, utiče na vitalnost podanika i poredak u prirodi od čijih pravilnih i cikličnih ritmova društvo ili zajednica zavise.

U svemu ovome prepoznajemo snažnu indiciju o Ludi kao obrednoj žrtvi. U krajnjoj liniji Luda je žrtveni jarac, što ovu kartu približava karti Smrt. U prilog tome govori i prisustvo psa ili pasa u Ludinoj pratnji, kako je to prikazano u većini špilova. Pas je, kao što je poznato, povezan sa podzemljem, odnosno svetom mrtvih, što mu pridaje saturnalno-lunarni i merkurovski prizvuk. Takođe, u ovom smislu, stavljanje psa u kontektstu mentalnih psina ili razuma, ne bi bilo pogrešno. Međutim, temeljna je uloga psa kao magijskog bića, psihopompa, odnosno vodiča duše. Na kartama pas obično juri za likom Lude ili ga ujeda, ali ga ne vodi, što ukazuje na izgubljenost Ludine duše. Njegova je sudbina zapečaćena samim tim što mu je u životu uskraćen razum. Ono što je tipično merkurovsko u prirodi psa jeste njegovo posedovanje isceliteljskih sposobnosti. Ipak, teško da prisustvo ove životinje u ovom slučaju ima takvu svrhu. Pre će biti da je njegova uloga da Ludu otprati na onaj svet. Osim toga, pas kao simbol, može imati i značenje bludničenja, opscenosti ili prokletstva, a to u neku ruku jeste svojstvo Lude. Robert Plejs primećuje da to što u mnogim špilovima pas trga Ludine pantalone ukazuje da je reč o strancu. Psi laju na nepoznate, a Luda jeste neko ko tu očito ne pripada.

Vratimo se za trenutak pomenutim ušima na Ludinoj kapi, ali u drugom kontekstu. Najdžel Džekson u prisustvu magarećih ušiju kod Lude vidi vezu sa prirodom Saturna, budući da je magarac tradicionalno životinja Kronosa-Saturna, a koji, dodao bih, igra određenu ulogu i u poveznici sa egipatskim mračnim bogom Setom. U Rečniku simbola se za magarca kaže da predstavlja simbol neznanja ali i da je amblem mračnih, odnosno satanskih sklonosti. U Indiji ga jašu zlokobna božanstva. Pa ipak, Isus Hrist je na magarcu ujahao u Jerusalim, baš kao što to čine besmrtnici po kineskim predanjima. Dalje o magarcu Rečnik simbola piše: 

„U Egiptu je crveni magarac jedno od najopasnijih bića što ih duša susreće na putovanju post-mortem; to potvrđuje i francuska narodna poslovima zločest kao crveni magarac. Može se porediti sa skerletnom zveri (Genon). U ismailijskom ezoterizmu magarac iz Dajala znak je širenja neznanja i obmane, što sprečava nastupanje unutrašnjeg viđenja... Magarac označava čovekov nagonski element... Renesansna je umetnost u liku magarca prikazala različita duševna stanja: duhovnu klonulost, moralnu depresiju, neveselu nasladu, glupost, nesposobnost, tvrdoglavost i priglupu poslušnost. Alhemičari vide u magarcu troglavog demona, u kojeg jedna glava predstavlja živu, druga so, a treća sumpor – tri materijalna načela prirode... Prema nekim predanjima magarac se javlja i kao sveta životinja. U apolonijskim kultovima igra važnu ulogu: u Delfima su žrtvovani magarci. Magarac je nosio kovčeg koji je Dionisu bio kolevka... Divlji magarac simbolizuje samotnike, isposnike u pustinji.“ 

I što je za našu temu veoma indikativno: 

„Magarac se povezuje sa Saturnom, drugim suncem, zvezdom Izraela. U nekim se predajama Jahve poistovećuje sa Saturnom, pa stoga i neke satiričke karikature prikazuju Hrista, koji je bio sin Boga Izraelovog, s magarećom glavom.“ 

Žak Vivil tarot

Ludina tradicionalna zelena boja, ističe Džekson, podseća na prima materia alhemičara koja opet ima veze sa Saturnom, budući da je olovo polazni metal u procesu preobražaja. U srednjovekovnoj Evropi lik Lude bio je poznat i kao božićna luda, gospodar nereda, a što predstavlja odjek antičkih saturnalnija proslavljanih upravo u to vreme, kada su u funkciji karnevala izvrtana društvena pravila i hijerarhija. Zato je Luda antinomijski lik te predstavlja ovaploćenje Saturnovog karaktera budući da je praznični nered izraz poništavanja poretka u kontekstu resetovanja vremena.

Prisustvo provalije ili polurazrušene građevine takođe može biti stavljeno u kontekst prokletstva ili bede jer dočarava atmosferu karte. Ruševina je ambijent Ludine materijalne i duhovne bede. Taj aspekt, iako je prisutan samo u nekim špilovima, ipak ukazuje na mogućnost veze između Lude i Kule. Luda u Mantenja tarokiju, star, poguren i oslonjen na štap stoji usred ruševina. U špilu Eteja, Luda kao da izlazi iz razrušene građevine čiji poveći komad možemo videti pored, lagano koračajući napred, desno, kao da za sobom ostavlja prethodni život i odlazi dalje, tražeći svoje mesto pod suncem. Provalija, ruševina, kamenje, golo drveće ili sitna oskudna vegetacija, deo su melanholične atmosfere. Prisustvo planine u Vejtovom i Eteja špilu imaju drugačiji smisao i one ukazuju na značenja duhovne i mistične prirode.

Simbolizam pojasa je složen, ali u kontekstu Lude mogli bismo ga uzeti kao izraz njegove sačuvane časti. Iako je izgubio razum, pristojnu odeću, dom, ipak je sačuvao svoje dostojanstvo, odnosno nije potpuna propalica već ima svoje mesto u poretku. Pojas je njegovo poslednje uporište i zaštita, istovremeno bivajući simbol blagoslova i prokletstva.

U fantastičnom i mračnom aspektu, ova Luda se može dovesti u vezu sa lavkraftovskim entitetima Njarlatotepom ili ludim bogom-demonom Azatotom. Luda je najbliži mračnoj praznini i notabilitetima bezdana te ga možemo tretirati i kao medijuma. Uostalom, poznato je da bi se čovek bavio crnom magijom prethodno zaista mora biti lud. U tom smislu Luda je, kako neki kažu, dijabolična senka Pustinjaka. Luda u demonskom smislu označava zloduha, potpuno razoreno ljudsko biće čija je pojavnost obična ljuštura. Ovo više nije čovek i teško je naći neki opipljivi pandan u ljudskom svetu kojim bismo opisali ovaj tip fantastičnog čudovišta. Možda bismo mogli povući paralelu sa nekim posebnim i radikalnim oblikom hendikepiranosti, na primer hidrocefalom, ali mislim da to ne bi bilo adekvatno. Zapravo, ništa ne bi bilo adekvatno budući da ovakvo biće jedva može postojati, a ako postoji onda je reč o potpunom zombiju, ispraznoj i beživotnoj ljušturi koju pokreću demonske sile. Ovo je primer krajneg stadijuma sunovrata i gubljenja duše, potpune smrti i izopačenja kao negacije koncepta usavršenog i oboženog čoveka. Tu negaciju nazvao sam Crnom mumijom, budući da nema nikakav sadržaj i predstavlja potpunu prazninu, lutku koju ispunjavaju legioni i čija sila drži tu lutku na okupu neko vreme dok se potpuno ne raspadne i pretvori u prah.

Za Keneta Granta staza Lude je staza Deteta, Hoor–paar–Krata (aspekt božanstva iz Krolijeve Knjige zakona), odnosno Bebe u Jajetu, čija je elementarna atribucija akaša predstavljena crnim jajetom čiji je izraz krokodil Sebek. Za Osvalda Virta, Luda nije svoj, ne pripada sebi, već je zaposednut, nebiće, igračka u rukama okultnih sila. On je nula jer ne postoji u intelektualnom i moralnom pogledu, već je vođen slepim instinktima. Nema slobodnu volju i budući submisivan, može predstavljati objekt nečije zloupotrebe ili izraz ropstva. U dubljem smislu Luda izražava sve ono nedostupno razumevanju.

Prostorna kocka Pola Fostera Kejsa / imaginacijski teatar

Kontemplaciju na temu trodimenzionalne tarot konstelacije nazvao sam izgradnjom imaginacijskog tarot hrama, odnosno kocke poznatog američkog okultiste Pola Fostera Kejsa (Paul Foster Case, 1884-1954), koji se u osnovi upravljao prema anglosaksonskim atribucijama hebrejskih slova i tarot arkana, zatim dobrim delom u Sefer jecirahu, kao i u masonskom simbolizmu. Načelno, izgradnja ličnog hrama predstavlja kosmogonijsko delovanje u mikrokosmosu. Lični hram je univerzum u malom, odnosno imaginarni univerzum, jedan simbolički mehanizam koji omogućava fantazmičko opštenje sa makrokosmosom. U estetskom smislu lični hram je zamišljena kocka sa ovalnim svodom, poput džamije ali bez minareta, nekakva imaginarna trodimenzionalna mandala. U idealnom smislu posvećenik koji deluje u svom imaginarnom ličnom hramu nalazi se u poziciji spasitelja vlastitog mikrokosmosa. Ta vrsta izgradnje je lični revolucionarni čin, unutrašnji džihad posvećenog čoveka. U neku ruku, to je gradnja apsoluta. Tako je unutrašnji posvećenik, da se tako izrazim, u tom smislu pravi mason, majstor svog ličnog hrama, lične lože. 

Valter Lesli Vilmshurst kaže da se loža opisuje kao pravougaonik dugačak od Istoka do Zapada, širok od Severa do Juga, dubok od površine Zemlje do središta, a visok upravo do neba. Po Vilmshurstu ovo bi trebalo tumačiti kao aluziju na čoveka-pojedinca, pošto je sam čovek loža. Čovek-loža, idealni mason, sačinjen je od mnoštva malih masona, članova čoveka-lože, jer je, kako Vilmshurst tvrdi čovek-pojedinac složeno biće, sačinjeno od različitih svojstava i sposobnosti skupljenih u njemu u cilju njihovog harmonijskog uzajamnog delovanja i izgrađivanja svrhe života. Uvek se valja setiti da je u masoneriji sve slika čoveka.

Organizam čoveka-lože, odnosno simboličkog idealnog masona, predstavljen je četvorouglom, odnosno četvorostranom građevinom. Vilmshurst kaže da je to u skladu sa starim doktrinama o broju četiri kao aritmetičkom simbolu svega što ima fizički oblik i što je vidljivo. U tom kontektstu broj tri predstavlja Duh, koji je nevidljiv i nema fizički oblik. I kabalistički, broj četiri, koji pripada sefiri Hesed, nalazi se prvi ispod tzv bezdana, odnosno tačke prelaska iz apstraktnog u konkretno i obrnuto. Govoreći o dubini i visini Lože, Vilmshurst naglašava da se dubina odnosi na odstojanje i razliku između ljudskog i najvišeg božanskog nivoa svesti, dok je visina područje svesti koje nam je pristupačno, pošto smo potpuno razvili svoje sposobnosti, bezgranično. Pročitajmo malo Vilmshursta:

„Četvorostranost Lože podseća na to da je ljudski organizam sastavljen od ta četiri elementa u ravnotežnoj srazmeri. Voda predstavlja fizičku prirodu, Vazduh mentalnu, Vatra volju i snagu živaca, dok je Zemlja gustina u kojoj su druge tri učvršćene i zamotane... Istok Lože predstavlja čovekovu duhovnost, njegov najviši i najduhovniji oblik svesti, koji je kod većine ljudi vrlo malo razvijen, ako je to uopšte, ali je još uvek latentan i uspavan i postaje aktivan samo u momentima teške i duboke emocije. Zapad, (ili strana polarno protivna Istoku) predstavlja njegov normalni um, svest koju upotrebljava u svakodnevnim poslovima ovoga sveta, njegovu sklonost prema materijalnom, ili, kako bismo mogli reći, njegov „zdrav razum“. Sredina između Istoka i Zapada jeste Jug, kuća na pola puta i stecište duhovne intuicije i razuma, tačka koja označava apstraktnu intelektualnost, a naša intelektualna snaga se razvija do svog vrhunca upravo kao što Sunce doseže svoj podnevni sjaj na Jugu. Antipodna tačka mu je Sever, sfera mraka i neznanja, koja se odnosi samo na čulne reakcije i utiske koji se primaju na taj najniži i najnepouzdaniji način percepcije, na našu fizičku čulnu prirodu. Tako četiri strane Lože ukazuju na četiri različita, ujedno progresivna, oblika svesti koji nam stoje na raspolaganju. To su čulni utisci (Sever), razum (Zapad), intelektualna ideacija (Jug) i duhovna intuicija (Istok).“ Volter Lesli Vilmshurst, Značenje slobodnog zidarstva, Chrysopeia, Beograd, 1998, str 52.

Na to bih dodao paralelu kineske tradicije. Naime, Fu-Hsijev raspored Ji đing trigrama istok predstavlja solarnim trigramom Li (Vatra), dok je zapad lunarno Kan (Voda). Jug je Qian (Nebo), a sever – telursko Kun (Zemlja).

Lični imaginacijski hram, u okultnom smislu, ima svrhu da podrži i ojača suptilnu mikrokosmičku strukturu za spuštanje svetlosnog krsta, odnosno izlivanje svetlosti iz makrokosmosa u mikrokosmos, iz heksagrama u pentagram, iz nebeskog kruga u zemaljski krug, iz suptilno-svetlosnog u imaginacijsko. Slikovito rečeno, to je soba u kojoj ćemo dočekati boga. Kada se to desi i ukoliko se desi, onda se može reći da je čovek prihvaćen od strane sila višeg poretka. Tada se novi čovek rađa a stari umire, briše se staro vreme a započinje novo. Prethodno čovek upada u stanje ličnog haosa, raspada stare ličnosti, mešanjem njenih elemenata. Isti je mehanizam začinjanja novog eona, novog modaliteta vremena. Pogledajte tarot kartu Sud, odnosno Krolijev Eon. U Krolijevoj interpretaciji dolazi mladi bog Horus sa prstom na usnama pokazujući znak tišine kojim se označava novi početak i kraj opšte zbrke, kada mrtvi ustaju, duhovi prelaze na ovu stranu, sve se meša, ne bi li sve utonulo u stvaralačku tišinu novog stvaranja. 

U svrhu razmatranja trodimenzionalne tarot kocke, neću ići toliko daleko, već je cilj uočiti odnose između karata onako kako ih je postavio Kejs. Naravno, svako može, u skladu sa vlastitim viđenjem, načiniti sebi imaginarnu kocku sa nekim drugačijim rasporedom. Ovde dajem primer sa pratećim smernicama koje su u skladu sa shvatanjima okultista. Sve što je potrebno uraditi jeste u imaginaciji projektovati strukturu tako da se utisne u memoriju i posluži kao noseća simbolička infrastruktura za pamćenje i povezivanje.

Zamislimo da se nalazimo u sredini velike kocke sa ovalnim svodom. Sedam dvostrukih slova hebrejskog alfabeta: bet (Čarobnjak), gimel (Papesa), dalet (Carica), kaf (Točak sreće) peh (Kula) reš (Sunce) i tau (Svet) simbolički čine njene strukturne elemente. Ta kocka je hram. Visina hrama označena je slovom bet. Slovo bet (kuća, Merkur ili Mesec) je gornja ravan, iznad naše glave. Bet, odnosno kuća, u ezoterijskom smislu jeste Kuća Božja, ali i oltar. Hebrejsko slovo bet odgovara pojmu kuće. Dakle, bet se nalazi gore, odnosno pada odozgo poput meteora. Zapravo, bet i jeste glif za meteorit. To je sveti kamen Boginje, a Boginja je Mesec. Iz tog razloga je ustanovljena analogija između slova bet i Meseca. Međutim, bet ima funkciju glasnika, budući da prenosi poruku nebesa, otud povezivanje ovog slova sa prirodom Merkura. Dubina hrama predstavljena je slovom gimel, koje je u ovom smislu simbol donje ravni, odnosno ravni na kojoj stojimo. Magistrala koja povezuje visinu i dubinu, bet i gimel, je alef (Luda) čija je priroda Vazduh. Isto tako, to bi moglo biti i taktilno slovo mem čija je elementarna atribucija Voda. Mirča Elijade navodi jedno jevrejsko predanje koje kaže kako je stena jerusalimskog hrama sezala duboko u podzemne vode. On to poredi sa legendom o Vavilonu, koji je podignut na bab-apsi (dveri Apsu), čime se označavaju vode prvobitnog haosa. Pošto smo u mašti okrenuti ka istoku, ispred nas se nalazi slovo dalet, koje predstavlja vrata, prolaz. Na zapadu, odnosno iza naših leđa u mikrokosmičkom prostoru nalazi se slovo kap. Zamišljena linija koja spaja dalet i kap je vodeno mem (Obešeni), voda koja izvore na istoku i uliva se ka zapadu. Na jugu, sa naše desne strane je slovo reš, a na severu, levo, slovo peh. Sever i jug povezani su vatrenim slovom šin (Sud). U sredini zamišljene kocke, koja bi trebalo da se nalazi između naših očiju, imamo tau, odnosno krst, koje predstavlja onog ko je primio zakon, pomazanika, krštenog ili označenog adepta. Tau je imaginacijski položaj koji zauzimamo, gledište sa kojeg posmatrajući zidamo.

Tako kroz kabalističke i tarot atribucije i rasporede dobijamo osnovnu konturu ličnog hrama čime su povezane elementarne i planetarne prirode. Zmija je onaj koji se poistovećuje sa krstom u središtu kocke. Kada kabalističku kocku izvrnemo u oktahedron dobijamo merkabu, božansko vozilo. Dakle, sve ukazuje na strukturu koja može biti fiksna ali i pokretna, poput kamena koji pada sa neba ili kamena koji drži osovinu neke građevine, odnosno oltara. Reč je o principu koji povezuje Nebo i Zemlju, čime aktuelizuje onog ko se poistovetio sa krstom u sredini imaginarne kabalističke kocke. Preostala slova hebrejskog alfabeta povezuju šest referentnih prostornih tačaka međusobno.

Slovo he (Car) predstavlja severoistok, odnosno levu ivicu imaginarne kocke koja povezuje severnu, levu stranu (peh / Kula) i prednju istočnu stranu (dalet / Carica).

Slovo vav (Papa) predstavlja jugoistok, odnosno desnu ivicu kocke i povezuje prednju istočnu stranu (dalet / Carica) sa južnom desnom stranom (reš / Sunce).

Slovo zain (Ljubavnici) predstavlja istočnu visinu, odnosno prednju gornju ivicu koja povezuje prednju istočnu stranu (dalet / Carica) i gornju stranu (bet / Čarobnjak).

Slovo het (Kočija) predstavlja istočnu dubinu, tj prednju donju ivicu koja povezuje prednju istočnu stranu (Carica) sa donjom stranom (gimel / Papesa).

Slovo tet (Snaga) predstavlja severnu visinu, odnosno gornju levu ivicu koja povezuje gornju stranu (bet / Čarobnjak) sa severnom levom stranom (peh / Kula).

Slovo jod (Pustinjak) predstavlja severnu dubinu, odnosno donju levu ivicu koja povezuje donju stranu (gimel / Papesa) sa severnom levom stranom (peh / Kula).

Slovo lamed (Pravda) predstavlja severozapadnu ivicu (iza, levo) koja povezuje zadnju, zapadnu stranu (kap / Točak sreće) sa severnom levom stranom (peh / Kula).

Slovo nun (Smrt) predstavlja jugozapadnu ivicu (iza, desno) koja povezuje zadnju, zapadnu stranu (kap / Točak sreće) sa južnom desnom stranom (reš / Sunce).

Slovo samek (Umerenost) predstavlja zapadnu visinu, odnosno zadnju gornju ivicu kocke koja povezuje zadnju, zapadnu stranu (kap / Točak sreće) i gornju stranu (bet / Čarobnjak).

Slovo ajin (Đavo) predstavlja zapadnu dubinu, odnosno zadnju donju ivicu kocke koja povezuje zapadnu stranu (kap / Točak sreće) sa donjom stranom (gimel / Papesa).

Slovo cadi (Zvezda) predstavlja južnu visinu, odnosno desnu gornju ivicu kocke koja povezuje južnu desnu stranu (reš / Sunce) i gornju stranu (bet / Čarobnjak).

Slovo kof (Mesec) predstavlja južnu dubinu, odnosno desnu donju ivicu kocke koja povezuje južnu desnu stranu (reš / Sunce) sa donjom stranom (gimel / Papesa).

Sve što je potrebno za početak, jeste da posvećenik zamisli sebe u središtu ovako uspostavljene imaginacijske strukture, poistovećujući središte svoje lobanje (tzv treće oko) sa pozicijom slova tau. Posvećenik se okreće ka istoku prolazeći svešću svaku od ivica i strana kocke izraženih kartama, vizuelizujući njihov smisao, nižući pojmove u skladu sa adekvatnim analogijama. Sada dolazimo do definicije smisla ličnog kosmogonijskog delovanja posvećenika, a to je stvaranje psiholoških i energetskih pretpostavki za okretanje svesti ka metafizičkom Istoku, ka stanju večite potrage. Taj Istok jeste onaj Večni Istok, koji je zapravo sever u mundanoj perspektivi, ukazuje na pol kao uzvišenu tačku univerzuma, a čiji je vidljivi simbol zvezda Severnjača. Anri Korbin je kao lajtmotiv iranske sufijske literature naveo upravo potragu za tim Istokom koji nije smešten niti ga je moguće smestiti na geografskim mapama:

„Taj Orijent nije sadržan niti u jednoj od sedam klima (kešvar); on je, zapravo, osma klima. A pravac kojim nas „osma klima“ želi usmjeriti u potrazi, nije u horizontali nego u vertikali. Taj mistički nadosjetilni Orijent, mjesto Polaska i Povratka, predmet vječne Potrage, jest nebeski pol; on jeste taj Pol, jedan krajnji sjever, tako dalek da predstavlja kapiju dimenzije onostranog.“ Henry Corbin, Svjetlosni čovjek u iranskom sufizmu, Ibn Sina, Sarajevo, 2003, str. 23. Henry Corbin, 1903–1978, francuski filozof, teolog i iranolog.

Korbin ukazuje na značaj tradicionalnog geocentričnog modela univerzuma kao svojevrsne mandale čiji je smisao prevashodno metafizički te ne korespondira kriterijumima empirijske nauke vulgarnog racionalizma. Povodom toga on kaže:

„To je ona mandala koju, potom, priliči motriti kao sredstvo za ponovno pronalaženje dimenzije sjevera unutar njene simboličke snage, one snage kojom ona otvara kapiju onostranoga. To je onaj sjever koji je „izgubljen“ u času kada je, revolucijom ljudske prisutnosti, revolucijom načina te prisutnosti u svijetu, Zemlja se zatekla „izgubljenom u nebu“. „Izgubiti sjever“ znači ne moći više razlikovati Raj i Pakao, anđela i demona, svjetlost i sjenu, nesvjesnost i nadsvjesnost. Prisutnost lišena okomite dimenzije, svedena na potragu za smislom jedne historije koja namiče autoritet historiografskim činjenicama, nemoćna dosegnuti oblike u značenju onog uzvišenijeg, obnoviti nepomični polet gotičkim lukovima, ali stručna nametnuti bespremačne besmislice.“ Korbin, isto, 24-25.

Iz predočene perspektive biva jasna svrha i metafizički smisao geocentričnog modela koji je odbačen upravo u vreme renesanse. Geocentrični model univerzuma je zapravo simbolički oblik antropocentrizma jer čoveka stavlja u njegovo središte čime potvrđuje ljudsko biće kao mikrokosmos. Heliocentrični, a potom ne-centrični (naučni) model, čoveka izbacuje u kosmički ambis, lišavajući ga poznate strukture i hijerarhije prostornih oznaka, simbola, pojmova, božanstava ili božanskih aspekata. Lišavanjem antropocentričnog uporišta i suočavanjem sa perspektivama beskraja čovek biva izgubljen pa mu ostaju dve mogućnosti: da se spasonosno preobrazi ili pak rasprši u ambisu ne-centričnog univerzuma. Jedini način spasonosnog preobražaja jeste da tačku u ambisu u kojoj bitiše proglasi središtem univerzuma. Pošto čovek bitiše na Zemlji, onda potvrđivanje tačke bitisanja za centar sveta vodi ka svojevrsnom geocentrizmu, čime se zatvara krug. Dakle, ne odričimo se Zemlje jer beskraj univerzuma je neuhvatljivi hologram. Zanimljivo da je dekompozicija geocentrizma i antropocentrizma istorijski propraćena širenjem sekularizma, odnosno racionalizma.