Planetarna doktrina

William Mortensen

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Tumačeći astrološku psihologiju Marcilija Fičina, Tomas Mur u knjizi „Planete u nama“ kaže da se duša hrani predstavama zato što su predstave izvor duha. Astrološke i hermetičke predstave o prirodi planeta i zodijačkih znakova jesu jedan od ključnih izvora kultivisanja magijske imaginacije na Zapadu. Klasične predstave o planetama, kao agensima duha, jesu upečatljiv izraz drevnog shvatanja psihe kao odraza makrokosmosa. Međutim, da bi psiha to zaista i bila neophodno je posedovati dobro izvežbanu i snažnu imaginaciju, jer bez uređene mašte nema ni uređene psihe, a ova samo kao uređena može odražavati uređenost kosmosa. Naime, svaki od planetarnih duhova / bogova, u gnosticizmu označenih kao arhonti, kojih ima sedam, skladno broju planeta poznatih u starini, a što obuhvata i Sunce i Mesec, dodelio je čoveku deo svoje prirode. Otud ljudska bića, u svojoj prirodi i karakteru, predstavljaju mešavinu planetarnih svojstava. U tom smislu planete jesu u nama. U idealnom stanju, harmonija koja vlada među planetama u kosmosu, prirodno se odražava u mikrokosmosu, ali iskustvo života na Zemlji proizvodi narušavanje tog prirodnog makro-mikrokosmičkog sklada. Naše se unutrašnje planete prepliću, sudaraju, sukobljavaju, narušavaju sklad, a što rezultira ljudskom bedom, nesrećom, bolešću ili ludilom. Učenje o planetarnim uticajima lepo je predstavio Hol: 

„U Misterijama je sedam Logosa, ili Stvaralačkih Gospoda, prikazano u obliku bujica snage koje izlaze iz usta Večnog jednog. To označava spektar ekstrahovan iz bele svetlosti Vrhovnog Božanstva. Sedam Tvoraca, ili Fabrikatora, nižih sfera Jevreji su nazvali Elohim. Egipćani su ih nazivali Graditelji (ponekad Upravnici) i prikazivali ih sa velikim noževima u rukama, pomoću kojih su izrezbarili svemir iz njegove prvobitne supstance. Obožavanje planeta temelji se na njihovom prihvatanju kao kosmičkih otelovljenja sedam stvaralačkih atributa Boga. Za Vladare planeta govorilo se da prebivaju unutar tela sunca, jer prava priroda sunca, analogna beloj svetlosti, sadrži seme svih potentnosti tonova i boja koje manifestuje.“ Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, Metaphysica, Beograd, 2011, str 352-353. 

Dodatnu svetlost na ovu doktrinu baca Tomas Mur u pomenutoj knjizi: 

„Još jedna hermetička rasprava, Asklepije, sadrži ideje koje ćemo naći u osnovi Fičinove teorije magije. Ono što održava život u svim stvarima, tvrdi se u toj raspravi, jeste dah ili spiritus. Ili, kako to izražava Frensis Jejts, vazduh je instrument ili organ svih bogova. Prema Fičinovoj teoriji, spiritus je posrednik u magijskoj sprezi između planetarnih demona i fizičkog sveta ili života pojedinca u njemu. Način na koji se taj spiritus prenosi s planeta na pojedince opisan je u Asklepiju kao pitanje tvorenja predstava. Svaka predstava - oličena, na primer, u nekoj statui - koja reprezentuje svojstva određenog planetarnog božanstva, ima sposobnost da sabere, zadrži i podari moć tog božanstva osobi koja se tom predstavom služi. Predstave nose duboku, arhetipsku moć.“ Tomas Mur, Planete u nama, Fedon, Beograd, 2016, str 54-55. 

Predstave o kojima govori Mur utkane su u same temelje ljudskog uma. Nisu samo planete u nama, nego je to sva priroda. U tzv primitivnim zajednicama i onima u drevnoj prošlosti, možemo naći verovanja o poreklu ljudske duše, odnosno koncept začeća koji uključuje (nat)prirodne sile, a iz čega, u krajnjoj liniji, poreklo izvodi i učenje o bezgrešnom začeću hrišćanske Bogorodice. Na primer, egipatska boginja Neit je začela od vetra. Na ovom mestu skrenuo bih pažnju čitalaca na predstave prirode i duha sedam tradicionalnih planeta. Prva među njima, ujedno i nastarija u mitološkom smislu, a fizički svakako najudaljenija od nas, jeste Saturn. Pažljivim posmatranjem mnogih detalja na klasičnim slikama, možemo dokučiti osnovne elemente predstave o prirodi ne samo Saturna, nego i svake druge planete. 

„Sedma i najviša planeta je Saturn, koji predstavlja "jednostavno i skriveno znanje, odvojeno od svakog pokreta i sjedinjeno s božanskim stvarima; tim znanjem vlada Saturn koga su Jevreji s pravom nazvali Tihi - Šabat." (navod iz Fičinovog dela Opera). Da bi se zaista opazile misterije u dubini duše, neophodno je udaljiti se od uobičajenih aktivnosti i ustaljenih misaonih obrazaca.“ Tomas Mur, isto, str 169. 

Sol Niger / Crno sunce, ilustracija iz knjige Philosophia Reformata, (Johann Daniel Mylius 1583 – 1642)

Po antičkoj tradiciji, osnovni elementi Saturnove prirode su težina, dubina, kontemplativnost, usmerenost ka apstraktnom, ka duhu, ka religioznom i umetničkom, a sve to uronjeno u melanholičnu atmosferu duha. Mur ističe dve prirode Saturna: puer i senex. Puer je Saturn revolucionar, onaj koji vitla srpom i škopi svog oca Urana, lišavajući ga vlasti. To je, reklo bi se, marcijalna strana Saturna, ona energična, mladalačka, revolucionarna, željna vlasti, a koju možemo videti recimo u Krolijevoj velikoj arkani Car, iako ta karta po sistemu tarotskih atribucija Zlartne zore ni u jednom slučaju nije dodeljena Saturnu već astrološkom znaku Ovna čiji je vladalac Mars. Senex je, kako kaže Mur, senilni stari kralj koji ljubomorno štiti svoj autoritet, monarh zlatne prošlosti. Upravo je ta zlatna prošlost najzanimljivije obeležje Saturnove prirode jer povezuje vremenski ambis koji skriva nešto vredno, poput zmaja koji brani skriveno zlato. U alhemiji Saturn predstavlja metal olovo, polaznu materiju koja će, prošavši kroz niz promena, na kraju proizvesti zlato. U tom smislu Saturn je otac zlata, poistovećen sa Crnim Suncem (Sol Niger), alhemijskom fazom truljenja čija je simbolička ptica gavran. Saturn je grob. Njegova deca su grobari, ali i drvodelje, zidari. Oni grade, ali i sahranjuju. Obrađuju zemlju, ali i kopaju rake. Tako možemo povući paralelu između Saturna i još jedne velike arkane tarota, a to je Smrt. Time osvetljavamo još jednu vezu Saturna i Marsa, jer niz Puer-Car-Ovan ukazuje na zlato (zlatno runo) čiji je čuvar saturnovski zmaj. Sa druge strane, alhemijski Saturn blizak je truljenju i Smrti. Kako objašnjava Fulkaneli, Saturn je simbolički predstavnik prvog zemaljskog metala, roditelja svih ostalih, ali je istodobno i jedini njihov prirodni rastvarač. Čitamo dalje: 

„Pošto se svaki rastvoreni metal spaja s rastvaračem i gubi svoje odlike, tačno je i logično smatrati da rastvarač „jede“ metal, i da tako basnoslovni starac proždire svoj porod.“ Fulkaneli, Alhemijska boravišta, tom II, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 174. 

Fičino je naglašavao da Saturn isušuje dušu, pa zato preporučuje razne metode ublažavanja njegovog zloćudnog uticaja, ali takođe naglašava da istrajavanje, ukoliko se sprovede na pravi način, zapravo donosi blagodet, Saturnov dar, skriveno zlato o kome je reč. Zlato je, kao što znamo, solarni metal, te ujedno predstavlja vezu između Saturna i Sunca. U njegovim otpacima, kako to naglašava Mur, i u njegovoj olovnoj težini, krije se veliko blago koje treba otkriti. Fičino je govorio da bi u stanje melanholije trebalo da zađemo veoma duboko i tu ostanemo dovoljno dugo te omogućimo da posao koji obavlja dovede do kraja. Tu se negde krije to blago. Kako bismo se nekako primakli tom blagu pozvaćemo opet Mura koji objašnjava Džejmsa Hilmana: 

„Hilman je odgovorio da je depresija zapravo odgovor na sveprisutni manični aktivizam i da predstavlja umiranje za podivljali svet doslovnosti. Osećajući se klonulim i teškim, prinuđeni smo da se prebacimo u sopstvenu nutrinu i da se umesto doslovnoj aktivnosti Ja okrenemo fantaziji. A upravo je to okretanje ka unutra neophodno duši zato što ono stvara psihički prostor, sadržalac za dublju refleksiju, prostor u kome duša raste a površina zbivanja postaje manje bitna. Taj Hilmanov odgovor vezuje se za njegov esej o senex-svesti, u kojem kaže da nas Saturn gura do ivice, gde naše predstave postaju primordijalne, istančane i udaljene od uobičajenih šema razmišljanja, od ustaljenih predstava i ličnog referentnog okvira.“ Mur, isto, str 282. 

To je sve na tragu Fičinovog učenja po kome melanholični temperament olakšava izbavljenje duše od spoljnih zbivanja i predstavlja jedan od uslova koji pogoduju proricanju! Proricanje, proročište i proroci jesu Apolonova deca, solarna priroda. Dakle, dubina depresije i melanholije, ako ne isuši čoveka, dovodi ga do solarnog sjaja i darova Sunca, jasnog viđenja, dalekog viđenja, viđenja u svetlosti istine, pojava i stvari kakve one zaista jesu. Nije li to pandan zlatu? Saturn je otud uzročnik melanholije, ali je i onaj koji je otklanja. Pad u melanholiju, nalik silasku u Had, jeste svojevrsno skupljanje, zatvaranje, povlačenje sa oboda u centar, sve pod Saturnovim zracima. Osim toga, kako kaže Mur, u Fičinovoj teoriji saznanja saturnovska svest najbliža je onom najvišem delu duše, tj. Mens-u, funkciji koja je najudaljenija od materijalnog sveta. To nije duhovnost Sunca niti racionalnost Merkura, već funkcija duboke kontemplacije.

Fičino je ukazao i na zajedničku crtu Saturna sa Merkurom, a to su sklonost i nadarenost za bavljenje naukom i književnošću, dok je u odnosu na Veneru posve suprotne prirode. Venera daje život, Saturn ga oduzima, pa ipak ne možemo a da ne primetimo Saturnovu starost. Starost je i suvoća, ali je i dugovečnost, te zato Fičino naglašava kako su radi postizanja iste ljudi pravili Saturnov talisman od safira u Saturnov čas, kada je on bio u usponu i u povoljnoj poziciji na nebu. Talisman je prikazivao sliku starca koji sedi na visokoj stolici, ili na zmaju, glave pokrivene tamnom platnenom tkaninom i ruku podignutih iznad glave, držeći u jednoj srp ili ribu umotane u pokrov tamne boje. Tamne boje, srp, riba, zmaj, to su odlike htonskih moći Velike Majke, a podsetimo se, kabalisti povezuju sefiru Binah, „veliko majčinsko more“, sa planetom Saturn.

Đordano Bruno je svaku planetu predstavio sa sedam fantazmagoričnih slika. Kontemplacijom na njih pobuđuju se imaginacija i memorija te na taj način čovek spoznaje prirodu uticaja ili duha određene planete koja je simbolički izražena tim slikama. Slično načelo važi i za tarot karte. Na primer, prva predstava Saturna, po Brunu, prikazuje čoveka sa jelenovom glavom kako jaše zmaja. Na desnoj ruci ima sovu koja proždire zmiju. Možemo u raznim rečnicima simbola potražiti značenja ovih predstava i razmišljati o tome, ali i više od toga, možemo koristiti ovu predstavu prilikom prizivanja uticaja Saturnovog duha. I dalje, koristeći sistem analogija možemo čitave segmente našeg iskustva ili saznanja rasporediti u koridorima sećanja saobrazno sličnostima tih iskustava / saznanja sa datim slikama. Tako ćemo u prvu Saturnovu sliku smestiti čitav niz pojava i događaja koje želimo zapamtiti a da imaju asocijativne sličnosti sa motivima slike. U pitanju je, između ostalog, i metodologija umeća pamćenja, što je u okultizmu veoma važno. Čitava ova kompozicija ukazuje na jedan vid Saturnovog duha. Drugi vid tog duha prikazan je čovekom na kamili koji u desnoj ruci drži srp a u levoj ribu. Treća slika Saturna prikazuje tamnog čoveka koji nosi crnu ceremonijalnu haljinu i podiže svoje dlanove u vis. Četvrta slika prikazuje tamnog čoveka sa kamiljim stopalima koji sedi na krilatom zmaju i u desnoj ruci nosi granu čempresa. U petoj slici vidimo priliku tamnog lica, odevenu u crno u čijoj desnoj ruci Bazilisk uvrće svoje kandže oko svog repa. Šesta slika prikazuje starog i hromog čoveka naslonjenog na štap, dok sedi na visokom tronu posađenog na kolima koje vuku mula i magarac. Naposletku, na sedmoj slici imamo kočijaša čiju kočiju vuku dva jelena. U jednoj ruci on drži ribu a u drugoj srp. Na osnovu predstava koje je opisao Đordano Bruno i Fičinovih opisa, možemo steći vizuelno bogatu i jasnu sliku o klasičnim predstavama hermetizma po pitanju Saturnovih astromagijskih uticaja.

Arkana Pravda u tarotu

Vejtov špil

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

 
Pravda nosi broj osam, koja se po, Elifasu Leviju odnosi na reakciju i uravnotežujuću pravdu. Ronald Deker navodi Marcijanusa Kapelu iz V veka po kome je broj osam posvećen bogu Totu, odnosno predstavlja njegov sveti broj, budući da on kao pisar bogova, beleži težinu svake duše na vagi u Ozirisovoj dvorani posmrtnog suda. Figuru Pravde dovodimo u vezu sa istoimenom vrlinom, koja je, setimo se, jedna od četiri, a to su: Pravda, Razboritost, Snaga i Umerenost. Fulkaneli je kao idealan opis likova ovih vrlina uzeo statue Mišela Kolomba za grobnicu Fransoa II Vojvode od Bretanje i njegove supruge Margarite od Bretanje (izrađeno početkom XVI veka). O Kolombovoj Pravdi Fulkaneli kaže da ona u desnoj ruci drži podignut mač, a u levoj knjigu i vagu, dok na glavi nosu krunu. Odevena je u platno i krzno, obeležja znanja, pravičnosti, strogosti i veličanstva. Kolombova Pravda nosi ogrtač od hermelina, koji je izvezen ružama i biserom. Sličan motiv nalazimo kod Pravde u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu. Mač koji Pravda drži, kaže dalje Fulkaneli, na balčaku kao ukras ima sunce koje zrači. Fulkaneli kaže da je energija univerzalnog duha predstavljena u tom maču, čiji je planetarni atribut Sunce kao faktor koji oživljava i stalno menja sve telesne supstance. Sunce je jedini agens uzastopnih preobražaja izvorne materije.[1]

Marseljski špil

Najdžel Džekson pominje da je Ciceron ideju Pravde odredio kao usklađivanje sa razumom i prirodnim poretkom stvari. Otud Džekson zaključuje da ona predstavlja božansku mudrost i ističe platonističku ideju o Pravdi u božanskom umu kao arhetip Dike u Nusu. Takođe, on dodaje ideju Alberta Velikog o Pravdi kao mističnom simbolizmu broja osam (mada je u nekim špilovima ona označena brojem jedanaest) i harmoniji sedam planetarnih sfera sa osmom zvezdanom. Džekson navodi i Džona Hejdona[2] koji je u poznom XVII veku na ovu temu zapisao da rozenkrojceri broj osam smatraju izrazom pravde i punine, što je istovetno poimanju pitagorejaca. I Agripa je povezivao broj osam sa idejom pravde. Mnogi autori u ovoj karti prepoznaju lik antičke Temis ili Temide, titanke koja oličava zakon i pravdu. Za stare Grke pravda je bila božansko načelo univerzalnog poretka, koje je otelovljavala božica Temida, stojeći uz Zevsa, vladara neba. Temida je bila prikazana kako drži vagu, koja je predstavljala red i ravnotežu, te mač i lanac, oruđa kazne. U grčkom mitu Temida i Zevs su imali ćerku po imenu Dike, personifikaciju zemaljske pravde. Pravda, odnosno Temida ili rimska Astrea, ukazuje na sveti poredak svojstven pokoljenju mitskog Zlatnog doba.
 
Pravda je uvek prikazana ženskim likom. To je opšte mesto. Takođe, često je prikazivana sa uglastim oreolom iznad glave, na primer u špilu Šarla Šestog. U Pierpont Morgan Bergamo špilu Pravda u desnoj ruci nosi mač a u levoj vagu, kao simbol nepristrasnog logičkog promišljanja i merenja, i nema povez preko očiju, ali je na karti prisutan plavokosi vitez u crnom oklopu koji jaše belog konja ukrašenog žutim pokrovom na kome se nalaze petougaoni simboli. U Rozenvald špilu Pravda u levoj ruci drži mač a u desnoj vagu, a prikazana je kako sedi na četvrtastoj stolici bez naslona. U Vivil špilu Pravda nosi broj sedam, ima krunu, te je prikazana kako sedi, dok se iza njenih leđa uzdižu velike izbočine poput krila. Kruna je prisutna i na glavi Pravde Marseljskog tarota, ali ima kružni oblik. Zapravo ta kruna sadrži dva koncentrična kruga, što ukazuje na hijerarhiju. To može označavati zemaljsku i nebesku pravdu kojom se ona prva nadahnjuje. Ronald Deker u tome prepoznaje solarno obeležje te se poziva na Panofskog koji ukazuje na Direrovu grafiku Sol Justitiae (Sunce pravde) u kojoj ženski lik sedi na lavu i drži vagu i mač. Naravno, ovo jasno navodi ka Fulkanelijevom objašnjenju. U Marseljskom špilu Pravda je predstavljena kako sedi na stolici sa visokim naslonima nalik stubovima (to su ona „krila“). Njena haljina je crvena a pokrov plav, kao u slučaju Papese i Pustinjaka.

Albreht Direr Sol Justitiae (Sunce pravde)

Zlatna zora Pravdu naziva Kćer Gospodara Istine. Kroli je promenio naziv ove arkane u Usklađivanje, budući da je on pojam pravde smatrao neprikladnim da izrazi ideju karte.[3] Tako uzevši nema se šta prigovoriti Krolijevom stavu. Međutim, ukoliko uđemo malo dublje u reč, ne justicija, nego baš pravda, spazićemo mogućnost njenog raščlanjivanja. Tako pravda postaje pra-veda, prekognicija, praznanje ili prvo znanje, odnosno više znanje. Otud lik koji drži vagu i mač, ima znanje i višu perspektivu sa koje meri i preseca. Onaj ko je pravedan, pravednik, tako postaje pra-vednik, praznalac, a ona koja je pravedna, isto tako može postati i pra-vedma, prastara veštica ili čarobnica starijeg, odnosno višeg ranga, a takva je često gospodarica sudbine. Priroda je tačna jer pravo vedi, a bez pravoveđenja nema ni usklađivanja.
 
Menli Palmer Hol primećuje da ova arkana uči da samo uravnotežene snage mogu opstati, a da večna pravda mačem uništava ono što je neuravnoteženo. Mač Pravde ukazuje na načelo razlikovanja tačnog od netačnog, lažnog od istinitog, svetlog od tamnog itd. Seli Nikols kaže da je uloga mača da uz pomoć njega prodremo kroz naslage konfuzija i pogrešnih slika kako bismo otkrili centralnu istinu. Pravdin mač je nepokretan i usmeren ka nebu. Ta nepokretnost stoji u suprotnosti prema osetljivim tasovima vage. Oni su, kako kaže Nikols, kao simboli ženske prijemčivosti i dualnosti, suprotstavljeni beskompromisnom stavu muškog mača. U krajnjoj liniji sve to poprima falusnu simboliku, gde strogi i hladnokrvni ženski lik, kao da je u pitanju urolog ili kakva stroga domina, barata muškim genitalijama.

Krolijev špil

Načelo oličeno u egipatskoj boginji Maat ne trpi diskrepance. U knjizi Ljubinke Radovanović, Velika jednačina – mit i simbolika starog Egipta, između ostalog, za boginju Maat se kaže da ona predstavlja sintezu svega najuzvišenijeg, najčistiji pojam svesti i istine, pa je otud simbolizovana srpom. Pojam pravde je vulgarizovan modernim te monoteističkim shvatanjima i uslovljenim promišljanjima u nastojanju da se zadovolji dijapazon koji dozvoljava dogma. Tako danas imamo jedno vulgarno pravo i galimatijas sudstva, advokata, moralnih gromada i ostalih izopačenja jednog nekada veoma preciznog i u iskustvu utemeljenog pojma. Pravda je drevno ravnanje utemeljeno na znanju i poznavanju opštih tokova prirode i njenih zakonitosti: pra-veda. U Egipatskoj knjizi mrtvih, bog Tot je taj koji drži Vagu na suđenju pokojniku u Ozirisovoj dvorani. Na jedan tas te vage stavlja se tzv drugo srce, a na drugi tas pero istine, pero božice Maat. Ukoliko pokojnikovo srce pretegne, znači da je ono teško, pokvareno, puno vlage, grehova i zagađenosti koje je čovek pokupio za života. Takvo srce se baca strašnom zmaju Apepu (grčki Apofis) da ga ovaj proždere. Srce koje je lagano poput perceta zadobija večni život. Svest o toj ravnoteži, o ravnoteži prirodnog toka, toka svih netera, jeste u korenu pojma Pravde, pra-ravnanja. To je etička vertikala koja se iz jednog beskraja pruža u drugi beskraj i vodi dušu kroz večnost.

Ova karta je po atribucijama Zlatne zore, Venera kao Vaga, u kojoj je Saturn u najvišoj tački (stavite trigram Nebo iznad figure Puella i razmišljajte o tome). Saturn, kao element vremena je neophodan sastojak bez kojeg nikakvo usklađivanje nije moguće. Saturn je u obliku glifa T prisutan i na karti Marseljskog špila, tačno ispod vrata ženskog lika koji drži vagu. U Marseljskom špilu, primetićete, Pravda i Prvosveštenica odevene su na istom principu što ih dovodi u vezu kao simbole tačnosti i zakonitosti. Kroli kaže da je Usklađivanje ženska dopuna Lude. Egipatska boginja Maat je, po Zlatnoj zori, mitološki lik prikazan na ovoj karti. U Krolijevom špilu ona drži vagu na čijim se tasovima nalaze svedoci u obliku grčkih slova alfa i omega. Kroli ovoj karti pripisuje i ideju karme, takođe i zadovoljenu ženu. Kabalistički, ova karta može biti dovedena u vezu sa osmom sefirom Drveta života – Hod / Sjaj, koja pripada Merkuru, ali po kabalističkoj doktrini Zlatne zore, budući uparena sa stazom slova lamed, ona povezuje marcijalnu sefiru Strogosti / Geburah sa Tifaretom / Lepotom. Ideja božanske strogosti usredsređena je na mač Pravde. Kao što je rečeno u slučaju Kočija, mač je povezan sa munjom, što ukazuje na njegovo nebesko poreklo. Zato je mač u rukama Pravde izraz delovanja neba. Pravda je nebeska. Na ovo možemo nadovezati opasku Sali Nikols da funkcija Pravde iziskuje duhovnu pronicljivost pre nego intelektualno oštro oko. To što ponekad Pravda ima povez preko očiju, kaže Nikols, znači da na njenu procenu ne utiču detalji, dok lični stav ne može da pokoleba nepristrasnost. U praktičnom smislu kartu Pravda možemo shvatiti i kao upozorenje, na šta ukazuje Elifas Levi, pre svega misleći na upozorenje onima koji kroče na stazu tajne nauke. Pravda kao izraz znaka Vage u izopačenom obliku označava nepravdu i Kuću umiranja.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil
 

---

[1] Suštinu lika Pravde Fulkaneli je izrazio sledećim rečima: „Pošto sama suština pravde i njen razlog postojanja traže da na njoj ne bude ničeg skrivenog, i da je zbog traganja za istinom i njenog pokazivanja prinuđena da se svima prikazuje u punom sjaju pravičnosti, veo, napola sklonjen, nužno mora otkriti tajnu ličnost drugog lika, vešto skrivenu u obliku i pod atributima prvog. Ovaj drugi lik nije niko drugi do Filosofija.“ Fulkaneli, Alhemijska boravišta, tom II, Službeni glasnik, Beograd, 2009, strana 178.
[2] John Heydon, 1629-1667, engleski rozenkrojcer, neoplatonista, astrolog i pravnik.
[3] „Ta reč nema nikakvo drugo značenje izuzev čisto ljudskog, dakle, relativnog; prema tome, ne treba je smatrati jednom od činjenica Prirode. Priroda nije pravedna, sudeći po bilo kojoj teološkoj ili etičkoj ideji, ali Priroda je tačna.“ Alister Kroli, Knjiga Tota, str 93.