Lavkraftova fauna i njene refleksije u okultizmu

Lavkraftova fauna bogova i entiteta

Hauard Filips Lavkraft je kroz svoj opus stvorio čitav panteon vanzemaljskih, višedimenzionalnih entiteta koji obitavaju na samom rubu ljudskog razuma. Za razliku od klasičnih mitologija, njegova fauna nije sastavljena od antropomorfnih bogova koji brinu o ljudskim sudbinama. Umesto toga, kod njega vidimo kosmičke sile, amorfne mase i geometrijske paradokse koji personifikuju kosmičku indiferentost, odnosno ideju da je čovečanstvo potpuno beznačajna mrlja u beskraju univerzuma. Kasniji pisci (poput Avgusta Derleta) podelili su ovaj panteon na Spoljašnje bogove (Outer Gods), Velike Stare (Great Old Ones) i niže rase, ali sam Lavkraft ih je posmatrao kao spektar kosmičkog užasa. Hajde da vidimo ko su ključni entiteti iz Lavkraftovih priča, sa njihovim ulogama, funkcijama i prvim pojavljivanjima:

Azatot (Azathoth) je vrhovni entitet Lavkraftovog panteona, vladar Spoljašnjih bogova. On predstavlja ultimativni, besmisleni centar kreacije, vidi: The Dream-Quest of Unknown Kadath (Snevanje u potrazi za neznanim Kadatom, 1927) i The Whisperer in Darkness (Šaptač u tami, 1931). Azatot sedi u samom centru beskonačnosti, opisan kao slepi idiotski bog (blind idiot god) ili nuklearni haos. On je amorfna, pulsirajuća masa koja neprekidno stvara i proždire svetove bez ikakvog svesnog cilja ili razuma. Oko njega pleše panteon bezimenih, amorfnih bogova, dok ga jeziv, monoton zvuk demonskih flauta drži u večnom dremežu. Ako bi se Azatot ikada probudio, čitav naš univerzum (koji je zapravo samo deo njegovog sna) momentalno bi prestao da postoji. Azatot je nalik gnostičkom slepom tvorcu, odnosno demijurgu Jaldabaotu, ali kao čisti, mehanički haos.

Dok je Azatot centar, Jog-Sotot (Yog-Sothoth) je obod i sveprožimajući prostor-vreme. To je entitet sastavljen od blistavih sfera i balona koji se neprekidno šire i skupljaju, vidi: The Case of Charles Dexter Ward (Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, 1927) i The Dunwich Horror (Danvički užas, 1929). Jog-Sotot je sveprisutan i sveznajući. Za njega ne postoje prošlost, sadašnjost i budućnost, jer on vidi i prožima sve hronološke i prostorne ravni odjednom. Lavkraft ga opisuje rečima: "Jog-Sotot zna kapiju. Jog-Sotot je kapija. Jog-Sotot je ključ i čuvar kapije." On je magijska spona preko koje mračni magovi prizivaju sile izvan našeg trodimenzionalnog sveta. U Danvičkom užasu, Jog-Sotot oplođuje ljudsku ženu (Laviniju Vejtli) koja rađa monstruozne blizance, hibride između čoveka i kosmičkog boga.

Umr at-Tavil (Umr at-Tawil) je direktno povezan sa Jog-Sototom i predstavlja jednu od najmističnijih i najmanje zverskih figura u Lavkraftovom opusu. Ime mu na arapskom jeziku znači Najstariji ili Dugovečni, vidi: Through the Gates of the Silver Key (Kroz kapije srebrnog ključa, 1934, napisano u koautorstvu sa E. Hofmanom Prajsom). Umr at-Tavil se smatra jednim od aspekata ili avatara samog Jog-Sotota. Prikazan je kao čovekolika figura džinovskog rasta, potpuno umotana u teške, neprozirne haljine i veo, tako da mu se lice nikada ne vidi. On sedi na tronu u međudimenzionalnoj praznini izvan Kapije Srebrnog Ključa. Njegova funkcija je blagonaklona, ali jeziva: on je vodič i inicijator za retke smrtnike (poput Randolfa Kartera) koji uspeju da probiju granice prostora i vremena. On sedi u krugu drevnih bića bez lica (Ancient Ones) i pomaže putniku da pređe u viši plan postojanja, upozoravajući ga da ne skida veo sa njegovog lica jer bi od tog prizora poludeo.

Njarlatotep (Nyarlathotep) je jedinstven među Lavkraftovim bogovima jer poseduje ličnost, svesnu inteligenciju i sposobnost da hoda među ljudima, preuzimajući hiljade različitih oblika, vidi Nyarlathotep (1920) i The Haunter of the Dark (Stanovnik tame, 1935). Njarlatotep je Glasnik i izvršni organ Spoljašnjih bogova (naročito Azatota). Naziva se Puzajući haos. Dok su ostali bogovi ravnodušni prema ljudima, Njarlatotep uživa u ljudskoj patnji, obmani i ludilu. On se pojavljuje u modernom svetu kao visoki, vitki crni čovek nalik egipatskom faraonu koji putuje svetom i pokazuje naučna čuda, elektromagnetne izume i apokaliptične vizije, svesno gurajući čovečanstvo u kolektivno ludilo i tehnološko samouništenje.

Ktulu (Ctulhu), iako je najpopularnije Lavkraftovo biće (po kome čitav mitos nosi ime), Ktulu je zapravo niže rangiran u kosmičkoj hijerarhiji u odnosu na Azatota i Jog-Sotota. On je visokosveštenik kosmičkih sila, biće nalik zveri sa pipcima i krilima, vidi: The Call of Cthulhu (Zov Ktulua, 1928). To je vanzemaljski entitet koji je stigao na Zemlju milionima godina pre pojave čoveka. Trenutno leži u stanju sličnom smrti, zaključan pod magijskim pečatima u potonulom kiklopskom gradu R'lyeh-u negde na dnu Tihog okeana. Iako spava, njegova masivna svest neprekidno pulsira i kroz snove utiče na ljudsku psihu, pre svega na umetnike, senzitivne ljude i članove degenerisanih, tajnih kultova širom planete. Svrha Ktulua i njegovog kulta je dočekati astrološko poravnanje, kada će R'lyeh ponovo izroniti, a Ktulu se probuditi da donese eru apsolutnog bezakonja, divljaštva i uništenja ljudske svesti.

Šogoti (Shoggoth) nisu bogovi, već zastrašujuća bića koja predstavljaju biološki vrhunac materijalnog užasa. Oni su veštački stvorena fauna, vidi At the Mountains of Madness (U planinama ludila, 1931). Šogoti su protoplazmatične, amorfne mase nalik želatinu, ispunjene stotinama očiju koje se neprekidno pale i gase na njihovoj površini. Stvorila ih je napredna vanzemaljska rasa poznata kao Stariji (The Elder Things) pre više stotina miliona godina, koristeći ih kao tešku radnu snagu za podizanje svojih kiklopskih gradova pod ledom Antarktika. Šogoti nemaju fiksni oblik; oni menjaju formu i stvaraju udove i organe po potrebi, upravljani hipnotičkim komandama svojih gospodara. Međutim, vremenom su Šogoti razvili sopstvenu, rudimentarnu svest, pobunili se protiv svojih stvoritelja i zbrisali ih. Njihova jedina funkcija je goli opstanak u tami napuštenih podzemnih gradova, gde se kreću imitirajući zvukove svojih davno mrtvih gospodara: Tekeli-li! Tekeli-li!

Šub-Nigurat (Shub-Niggurath), crna koza iz šume sa hiljadu mladih. Ona predstavlja izopačeno kosmičko načelo plodnosti, divlje biologije i mutacije. Pominje se u kletvama i ritualima u The Whisperer in Darkness (1931) i The Dunwich Horror (1929). Šub-Nigurat je velika stara boginja plodnosti opisana kao bezoblična, maglovita masa iz koje izbijaju crni papci, pipci i usta koja žderu. Ona je inkubator užasa, večni izvor čudovišnih bioloških mutacija koje se rađaju u skrivenim šumama i ritualnim mestima širom Zemlje. 

Dagon, bog-riba i vladar Dubokih, vidi: Dagon (1917) i The Shadow over Innsmouth (Senka nad Insmutom, 1931). To je čudovišno podvodno božanstvo gigantskih razmera, zaštitnik i otac rase Dubokih (Deep Ones, hibrida ljudi i riba-žaba). Dagon služi Ktuluu i upravlja okeanskim dubinama. On zahteva ljudske žrtve od obalskih gradova (poput Insmuta) u zamenu za zlato i nepresušne mreže pune ribe, svesno sprovodeći genetsko ukrštanje svoje podvodne rase sa ljudima kako bi stvorio degenerisane hibride.

Gatanotoa (Ghatanothoa), prvorođeni Ktuluov sin i užas koji skamenjuje, vidi: Out of the Aeons (Izvan eona, 1935, napisano u koautorstvu sa Hejzel Hild). Gatanotoa je skriveni bog u podzemnim tvrđavama potonulog kontinenta Mu. On je toliko vizuelno užasan i geometrijski neprirodan da svako ko ga pogleda biva trenutno paralizovan a njegovo telo se pretvara u živu, mumificiranu stenu, dok um ostaje savršeno svestan i zarobljen unutar te kamene ljušture za večnost.

Lavkraft i Blavatska

Uticaj Helene Petrovne Blavatski na H. P. Lavkrafta je jedan zanimljiv paradoks. Lavkraft je bio ortodoksni, rigidni materijalista i ateista koji je duboko prezirao okultizam, astrologiju i spiritualizam svog vremena, nazivajući ih „jeftinim sujeverjem”. Međutim, kao strastveni čitalac i čovek enciklopedijskog znanja, Lavkraft je detaljno proučio kapitalna dela Blavatske, pre svega „Tajnu doktrinu” (The Secret Doctrine). Shvatio je da njena teozofska kosmogonija nudi savršen mitološki skelet za ono što je on želeo da stvori: kosmički užas. U tom smislu Lavkraft nije preuzeo duhovne poruke Blavatske (ideju o prosvetljenju i evoluciji duše), već je prekopirao njenu strukturu praistorije i kosmičke hronologije. On je njene duhovne entitete i drevne rase ogolio od misticizma i prepakovao ih u vanzemaljce i konkretne užase. Uticaj Blavatske na Lavkrafta ogleda se u nekoliko ključnih tačaka:

• Koncept Drevnih Rasa (Korenske rase): Blavatska u „Tajnoj doktrini” govori o tome da je Zemljom, milionima godina pre ljudi, vladalo nekoliko bestelesnih i moćnih „Korenskih rasa” (poput Hiperborejaca i Lemurijanaca) koji su stigli sa drugih planeta ili sa viših ravni. Lavkraft uzima ovaj koncept i stvara svoje Starije (Elder Things), Velike Stare (Great Old Ones), koji su takođe vladali Zemljom u eonima pre nastanka ljudske vrste.

• Potonuli kontinenti (Atlantida, Lemurija i Mu): Blavatska je popularizovala ideju o izgubljenim kontinentima gde su cvetale civilizacije ovih neljudskih rasa. Lavkraft to koristi za lociranje svojih užasa. Ktulu spava u potonulom gradu R'lyeh-u, Gatanotoa vlada na potonulom kontinentu Mu, a u priči The Mound pominje se podzemni svet Kun-Jan koji je direktno povezan sa teozofskim podzemnim carstvima.

• Zabranjene knjige i okultni tekstovi: Blavatska u svojim knjigama često citira fiktivne ili izgubljene drevne spise, poput „Knjige Dzijan” (The Book of Dzyan), tvrdeći da ona sadrži kosmičku istoriju sveta skrivenu od običnih ljudi. Lavkraft je bio toliko fasciniran ovim konceptom da je stvorio sopstvenu, danas najslavniju zabranjenu knjigu, Nekronomikon (zajedno sa Pnakotičkim rukopisima i Knjigom Eibona).

U svom ključnom delu Zov Ktulua (The Call of Cthulhu), Lavkraft čak eksplicitno odaje priznanje teozofiji kroz reči svog naratora, pokazujući da je svesno koristio Blavatskine knjige kao paravan za stvarnost svog mita. 

Lavkraft: književnost, nauka i filozofija

Lavkraftov um je bio amalgam klasične književnosti XIX veka, rane naučne fantastike i fascinacije astronomijom. Njegovi ključni uticaji mogu se podeliti u tri kategorije:

A. Književni mentori (Gotika i dekadencija)

• Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe): Po je Lavkraftov duhovni otac. Od njega je naučio kako da izgradi atmosferu psihološkog propadanja, jeze i izolovanosti. Lavkraftov kratki roman U planinama ludila je direktan tematski nastavak Poovog romana Doživljaji Artura Gordona Pima.

• Lord Danseni (Lord Dunsany): Irski pisac fantastike koji je uticao na Lavkraftov rani „Ciklus snova” (priče poput The White Ship ili The Doom that Came to Sarnath). Od Dansenija je preuzeo ideju o stvaranju čitavih panteona bogova sa čudnim, melodičnim imenima i pisanjem u stilu biblijskog ili mitskog proznog ritma.

• Artur Maken (Arthur Machen): Velški pisac od koga je Lavkraft preuzeo ključnu ideju: da ispod površine moderne, hrišćanske civilizacije i dalje preživljavaju drevni, paganski i maligni entiteti iz praistorije. Makenova priča Veliki bog Pan postavila je temelje za Lavkraftov Danvički užas.

B. Naučna revolucija ranog XX veka

Ovo je uticaj koji je Lavkrafta odvojio od klasične gotike i stvorio kosmički užas. Tokom njegovog života, nauka je doživljavala velike promene:

• Ajnštajnova teorija relativnosti i neeuklidska geometrija: Saznanje da prostor i vreme nisu fiksni duboko je uznemirilo Lavkrafta. Zato njegovi junaci lude kada vide arhitekturu grada R'lyeha, jer su uglovi kamena „pogrešni”, nelinearni i prkose trodimenzionalnoj fizici.

• Otkriće novih planeta i prostranstva kosmosa: Otkriće Plutona 1930. godine (koji on u pričama naziva Jugot) i saznanje da je univerzum milijardama svetlosnih godina veći nego što se mislilo, inspirisali su ga da svoje bogove ne postavi u pakao ili na nebo, već u međuzvezdanu prazninu.

C. Filozofija: Mehanički materijalizam

Lavkraft je bio pod snažnim uticajem filozofa poput Fridriha Ničea i Hjua Eliota. Njegov kosmički užas proističe iz spoznaje da u univerzumu nema Boga, nema svrhe, nema dobra i zla. Kosmos je hladna, mehanička mašina. Čovek nije kruna stvaranja (kako tvrdi religija), već biološka slučajnost. Bogovi koje pominje (Azatot, Jog-Sotot) zapravo su personifikacije zakona fizike i astrofizičkog haosa, oni nas ne mrze, oni nas ne primećuju, baš kao što čovek ne primećuje mikrobe dok gazi travu.

Lavkraft, vudu i Majkl Bertio

Postoji veza između Lavkrafta sa okultnim sistemom Majkla Bertioa (Michael Bertiaux), konkretno sa njegovim Voudon Gnostic Workbook i konceptima unutar La Couleuvre Noire (Crna Zmija). U priči „Zov Ktulua”, konkretno njen drugi deo pod naslovom „Svedočanstvo inspektora Legrasa”, pojavljuje se motiv vudu obreda. Radnja se dešava 1907. godine u močvarama Lujzijane (kod Nju Orleansa), koje su istorijsko središte američkog vudua. Inspektor Legras sa odredom policije upada u neprohodnu močvaru kako bi prekinuo ritual degenerisanog kulta koji vrši ljudska žrtvovanja. Lavkraft eksplicitno pominje vudu kako bi ga upotrebio kao istorijsko-geografski paravan za nešto mnogo starije. On piše da su lokalni stanovnici mislili da je reč o vudu ritualima, ali policija i naučnici ubrzo shvataju da je taj kult stariji od vudua, stariji od Afrike, pa čak i od samog čovečanstva. U pitanju je bilo nešto što je došlo a zvezda. 

Lavkraft pravi direktnu funkcionalnu paralelu između vudu Loa (duhova posrednika) i svojih bića. U vuduu, praktičar ne kontaktira direktno vrhovnog, udaljenog boga (Bondye), već koristi Loa entitete (kao što su Papa Legba, Baron Samedi, ili vatrene Petro Loa) koji zaposedaju ljudska tela (konji ili les chevaux) tokom obrednog transa. Lavkraft preslikava ovaj mehanizam na Ktulua i njegove sveštenike. U tom smislu Ktulu je kao kosmički Loa. Ktulu leži u R'lyehu i ne može sam da se oslobodi. Stoga on šalje telepatske impulse, zaposeda umove osetljivih ljudi, umetnika i šamana u močvarama kroz snove, uvodeći ih u stanje transa i ludila. Baš kao što vudu koristi složene geometrijske crteže na zemlji (Veve) da prizove određenu Lou, Lavkraftov kult u močvarama Lujzijane koristi odvratnu kamenu statuetu Ktulua i ponavljanje mantre (Ph'nglui mglw'nafh Cthulhu R'lyeh wgah'nagl fhtagn) kao fonetski ključ za otvaranje kapije svesti.

Ovo je tačka gde se Lavkraft i Bertio preklapaju. Bertio u svojoj Vudu Gnozi tvrdi da su vudu bogovi (naročito u svom mračnijem, Guédé i Petro aspektu) zapravo prolazi ili prelazni oblici za kontakt sa trans-plutonijanskim i dubokim kosmičkim inteligencijama. Ono što je Lavkraft opisao kao užas iz močvare, Bertio je sistematizovao kroz okultnu fiziku, gde su vudu duhovi energetski portali za struje koje dolaze iz prostora van našeg kontinuuma, što je suštinski definicija Lavkraftovog Jog-Sotota i Ktulua.

Atlantski i pacifički areal Lavkraftove faune

Obitavališta Lavkraftovih bogova i entiteta možemo uslovno prepoznati u dva akvatična areala: atlantski i pacifički, čime se jasnije ocrtava njegova geografija užasa. Lavkraft je bio fasciniran okeanima i uočava se jasna distinkcija između ova dva prostora.

Atlantski areal (koji kod Lavkrafta obuhvata obale Nove Engleske, Karibe i delove Lujzijane koji gravitiraju ka zalivu) povezan je sa krvnom lozom, istorijom, veštičarenjem i biološkom hibridizacijom. 

• Entiteti: Dagon, Duboki (Deep Ones), Šub-Nigurat.

• Karakteristike: Užas Atlantika je uvek blizu čoveka. On se uvlači u ljudska sela i gradove. U Senkama nad Insmutom (obala Masačusetsa, Atlantik), Duboki se fizički ukrštaju sa ljudima. U močvarama Lujzijane, kultisti su mešanci, ljudi niske moralne i rasne strukture (kako ih Lavkraft, kroz prizmu svog vremena, opisuje).

• Funkcija: Atlantski areal predstavlja tradiciju, tajna društva i kultove. To je magija Zemlje i mora, vudu trans, crni rituali u šumama Vermonta posvećeni Šub-Nigurat (Crnoj kozi sa hiljadu mladih). Ovaj areal je okrenut prošlosti i degeneraciji ljudske vrste kroz mešanje sa bićima iz dubina.

Pacifički areal je kod Lavkrafta prostor izolacije, kiklopskih razmera i čiste kosmičke svesti. Pacifik je prazan, predubok i krije ostatke svetova koji su postojali pre nego što su se kontinenti uopšte formirali.

• Entiteti: Ktulu, Gatanotoa, Zvezdano potomstvo Ktulua (Cthulhi).

• Karakteristike: Ovde nema lokalnih veštica niti hibridnih ribolikih ljudi koji šetaju ulicama. Ovde vlada ne-ljudska arhitektura. Grad R'lyeh leži u južnom Pacifiku; to je grad od džinovskih, neeuklidskih blokova kamena pokrivenih muljem. Na potonulom pacifičkom kontinentu Mu (priča Izvan eona) nalazi se Gatanotoa, entitet čiji sam izgled skamenjuje.

• Funkcija: Pacifički areal predstavlja buduću apokalipsu i kosmičku otuđenost. Dok je Atlantik mesto gde čovek saznaje da mu je pradeda bio čudovište iz mora (intimni, porodični užas), Pacifik je mesto gde čovečanstvo shvata da je njegova čitava planeta samo privremeni zatvor za bogove koji čekaju astrološko poravnanje da se probude i zbrišu nas u sekundi.

Ovde postoji duboka struktura. Lavkraft koristi Atlantik kao zonu kulta, rituala i magijske prakse (gde se vudu i veštičarenje koriste kao ljudski prevod za neshvatljive sile), dok mu Pacifik služi kao zona čistog kosmičkog ishodišta, kao hladni, nemilosrdni izvor odakle su ti bogovi zapravo stigli na Zemlju. Povodom toga, nije li Kastaneda tvrdio da su Letači, apstraktna ne-bića koja se hrane svešću, na Zemlju dolazila preko planinskih vrhova na krajnjem jugu Patagonije?

Kenet Grant: paralele Lavkraftove i Krolijeve mitologije

Kenet Grant je uradio jedan radikalan i dubok anatomski presek dva mitološka sistema, Lavkraftovog i Krolijevog. U svojim kapitalnim delima, pre svega u knjigama The Magical Revival (1972) i Aleister Crowley and the Hidden God (1973), Grant je postavio šokantnu i genijalnu tezu: Kroli i Lavkraft su kanalisali isti izvor, istu kosmičku struju inteligencija, ali kroz različite filtere svesti. Kroli je taj izvor primio svesno, kroz magijski trans, i uobličio ga u magički sistem teleme. Lavkraft ga je primio nesvesno, kroz noćne more i podsvest, i preveo ga na jezik konkretnog užasa.

Grant je bio fasciniran fonetskim i strukturalnim sličnostima u imenima entiteta koje su Kroli i Lavkraft nezavisno zapisali. Za Granta to nisu bile slučajnosti, već dokaz da su obojica hvatali iste kosmičke frekvencije:

• Al-Azif / Nekronomikon (Knjiga mrtvih imena, pisao je ludi Arapin Abdul Alhazred) vs AL vel Legis (Knjiga Zakona, zapisao je Kroli u Kairu, izdiktirao mu je entitet Ajvaz). Obe knjige imaju prefiks AL. Za Granta, obe su kosmički transmisioni tekstovi koji najavljuju smenu eona i dolazak spoljašnjih sila.

• Ktulu vs Zver (To Mega Therion). Grant povezuje Ktulua sa Krolijevim konceptom Zveri (Therion) i podsvesnim silama skrivenim u čovekovom unutrašnjem beskraju.

• Jog-Sotot vs Set-Tot (spojena egipatska božanstva Set i Tot). Jog-Sotot je fonetska mutacija Seta i Tota, arhetipa boga-maga koji otvara kapije skrivenih dimenzija (Set kao bog spoljašnjeg mraka).

• Njarlatotep vs Ajvaz (Aiwass). Glasnici (više o njima malo dalje).

I kod Lavkrafta i kod Krolija postoji sličan narativ o smislu istorije i evolucije, ali sa suprotnim predznakom. Kroli najavljuje da je nastupio Novi Eon u kome stari, patrijarhalni bogovi (Oziris, hrišćanstvo) umiru. Novi Eon donosi struju sile i vatre, gde čovek ruši moralne stege i spaja se sa svojom Istinskom Voljom. To je era individualne slobode, ali i uništenja starog sveta. Sa druge strane, Lavkraft opisuje da će se, kada se zvezde poravnaju, Ktulu probuditi, srušiti sve ljudske zakone i moral, a čovečanstvo će klicati u divljoj slobodi i ekstazi uništenja. Grant ukazuje na to da su Krolijev Eon Horusa i Lavkraftov Povratak Velikih Starih jedna te ista stvar. Razlika je samo u tome što se Kroli raduje toj novoj, divljoj energiji i vidi je kao oslobođenje, dok se Lavkraft (kao konzervativni, uplašeni gospodin iz Nove Engleske) užasava tog gubitka kontrole i reda, videći ga kao kosmičko ludilo.

Deseti etir u enohijanskom sistemu je ZAX, gde obitava Horonzon, demon Bezdana, gospodar disperzije, smrti ega i haosa. Da bi mag prešao u više sfere, on mora proći kroz ovaj Bezdan gde se njegova ljudska ličnost potpuno rastače. Grant pravi direktnu paralelu između ovog procesa i Lavkraftove priče Kroz kapije srebrnog ključa. U toj priči Umr at-Tavil sedi na pragu Kapije je zapravo blagonakloni aspekt Čuvara Bezdana. On je vodič kroz lavkraftovski ZAX. Prostor iza kapije gde Randolf Karter shvata da je on samo jedan od hiljadu aspekata vrhovnog arhetipa (Jog-Sotota) jeste opis magijskog prelaska Bezdana. Karter doživljava ono što Kroli naziva uništenjem ega i spoznajom kosmičkog jedinstva. Lavkraft to opisuje kao gubitak ljudskosti i užas, dok okultista to naziva postizanjem stepena Majstora Hrama (Magister Templi). Zanimljivo da i Kastaneda piše o gubitku ljudskog energetskog obličja kao ključnom preduslovu postizanja potpune slobode čoveka od znanja.

Najvažniji Grantov doprinos je uvođenje pojma Tifonijanska struja. Tifon je u grčkoj mitologiji bio zmajoliko, čudovišno božanstvo haosa i pipaka (baš kao Ktulu), povezano sa egipatskim Setom. Grant objašnjava da Lavkraftova fauna bogova nisu metafore, ali nisu ni fizički vanzemaljci kako ih tumači plitka naučna fantastika. To su međudimenzionalne energetske inteligencije koje borave u tamnoj, klipotskoj strani Drveta života. On tvrdi da kada Kroli u svojim ritualima priziva entitete poput Lama (entitet koji je Kroli nacrtao 1918. godine, a koji frapantno podseća na modernog Sivog vanzemaljca), on zapravo radi istu stvar koju rade Lavkraftovi kultisti u Lujzijani ili Insmutu.

U svojoj sintezi, Kenet Grant je postavio formulu koja je značajno uticala na savremenu okultnu scenu. Lavkraft je bio mag koji je operisao isključivo u astralnom telu tokom sna. Njegov rigidni racionalni um tokom dana je odbijao svaku pomisao na magiju, i zato je ta potisnuta kosmička istina morala da probije branu kroz njegove noćne more. Lavkraft je bio prorok koji je mrzeo sopstveno proročanstvo. Kroli je bio prorok koji je svoje proročanstvo prigrlio. Oni su dva lica istog novčića. Jedan donosi formulu i ritual (Kroli), a drugi mapu, geografiju i vizuelni identitet tog kosmičkog prostora izvan zvezda (Lavkraft). Na taj način, kroz Granta, Lavkraftova književna fauna postala je priznata kao legitimna unutrašnja anatomija ljudske podsvesti i kosmičkog prostranstva.

The Black Man NYARLATHOTEP, Jens Heimdahl

Njarlatotep - Ajvaz - Ankh-af-na-Khonsu

Veza između Njarlatotepa i Ajvaza temelj je onoga što Grant naziva Ekstraterestrijalnim prenosom. U Lavkraftovom panteonu, Njarlatotep je jedini bog koji ima jasnu ličnost, koji komunicira sa čovečanstvom i služi kao Glasnik i Izvršitelj volje Spoljašnjih bogova. On je spona između neshvatljivog nuklearnog haosa (Azatota) i ljudske svesti. U Krolijevom sistemu, Ajvaz ima sličnu ulogu. On nije vrhovni, apstraktni kosmos (Nuit), niti je čista, bezlična energija (Hadit), nego je Glasnik i svesna inteligencija koja prenosi njihovu volju ljudskom rodu. Ajvaz je taj koji Kroliju diktira Knjigu Zakona i uvodi čovečanstvo u novi Eon. Za Granta, to je jedno te isto biće koje deluje na granici svetova.

Lavkraft naziva Njarlatotepa Puzajući haos (The Crawling Chaos) jer njegova pojava rastače stare društvene strukture, dogme i hrišćanski moral, uvodeći svet u fazu divlje slobode i previranja. Za Grantovu struju, to je upravo opis onoga što Ajvaz radi kroz formulu teleme: on donosi zakon Čini šta ti volja koji za stari svet (Eon Ozirisa) izgleda kao čisti, destruktivni haos i nihilizam, dok je za inicijata to zapravo proces oslobađanja istinske kosmičke prirode.

Ono što je Granta učvrstilo u ovoj tezi jeste geografski i vizuelni arhetip. Njarlatotep se u svojoj prvoj, ključnoj manifestaciji kod Lavkrafta pojavljuje u modernom svetu kao visok, vitak čovek nalik egipatskom faraonu, tamne puti, koji hoda zemljom i donosi čudne naučne instrumente i proglase o smeni eona. Ajvaz se Kroliju u Kairu 1904. godine prikazuje takođe kao visoki čovek, tamnoput, u tipično bliskoistočnom / egipatskom ruhu, a čitava struktura Knjige Zakona prožeta je upravo staroegipatskom teurgijom i bogovima (Ra-Hoor-Khuit, Nuit, Hadit). Grant tvrdi da je ta faraonska manifestacija zapravo prepoznatljiv potpis te specifične kosmičke inteligencije. Kada ta sila želi da probije našu dimenziju i ostavi nam poruku, ona bira oblik drevnog egipatskog inicijatora.

Pomenuta faraonska manifestacija nedvosmisleno ukazuje na Ankh-af-na-Khonsua, sveštenika boga Mentua (boga rata i sunca) u Tebi, tokom 26. dinastije. On je tvorac čuvene stele koja je u muzeju u Kairu kataloški vođena pod brojem 666: Stela Otkrovenja. U telemitskoj mitologiji, Ankh-af-na-Khonsu nije samo neki sveštenik, jedan u skoro beskrajnom nizu. Kroli je tokom boravka u Kairu 1904. godine shvatio (i to mu je potvrdio Ajvaz), da je on zapravo prošla inkarnacija njega samog. Kada je Kroli u Kairu počeo da prima Knjigu Zakona, on je zapravo probudio struju svog drevnog egipatskog „Ja”. U neku ruku, to je predačko zaposedanje, što je psihološki najtačniji opis. Svest modernog Alistera Krolija bila je privremeno potisnuta i suspendovana da bi kroz njega progovorio glas drevnog tebanskog sveštenika koji je služio kao medijum.

Kroli je u početku mislio da je Ajvaz prosto njegov Anđeo Čuvar. Međutim, kasnije, u svetlu Grantovih analiza, vidimo da je Ajvaz struja kosmičke inteligencije, a Ankh-af-na-Khonsu je bio njeno zemaljsko ovaploćenje u Egiptu, baš kao što je Kroli postao njeno ovaploćenje u XX veku. Oni su deo iste struje. Ajvaz je Sila, a Ankh-af-na-Khonsu je Formula i Ključ. Kada je duh tebanskog sveštenika 1904. godine zaposeo Krolija, on je zapravo doneo sa sobom frekvenciju Ajvaza. Kroli sam ne bi mogao da primi tu transmisiju jer je njegov racionalni, viktorijanski um bio previše krut. Trebao mu je taj unutrašnji, drevni egipatski most, a to je bio Ankh-af-na-Khonsu. Zato u Knjizi Zakona sam Ankh-af-na-Khonsu biva direktno pomenut, gde se kaže da je on taj koji drži tajne rituale i gnozu.

Sada pogledajmo kako se to savršeno spaja sa Lavkraftovim Njarlatotepom. Ako je Ajvaz kosmička inteligencija sa zvezda (trans-plutonijanska sila van našeg kontinuuma), a Ankh-af-na-Khonsu njen istorijski, egipatski sveštenik-mag koji hoda Zemljom i donosi formulu novog doba... zar to nije identična arhetipska uloga koju ima Njarlatotep kada se pojavi kao Crni Faraon? Njarlatotep kod Lavkrafta radi potpuno istu stvar. On je drevni Egipćanin, doduše ne faraon ali jeste visoki sveštenik. On donosi proglas o kraju starog sveta i smeni eona i demonstrira silu koja ljudima izgleda kao magija ili neshvatljiva nauka. Njarlatotep je Lavkraftov nesvesni prevod za dinamični, aktivni aspekt Ajvaza koji deluje kroz oblik egipatskog maga.

Pokojni Ankh-af-na-Khonsu 

svoj prolaz u noć je napravio

da ostvari na zemlji zadovoljstva svoja

u živima

Parafraza natpisa na zadnjoj strani Stele Otkrovenja iz muzeja u Kairu

Ovaj citat, parafraza sa poleđine Stele Otkrovenja, predstavlja ključni tekstualni dokaz za sve ovo. Ona prebacuje celu priču sa nivoa zanimljive paralele na nivo direktnog, operativnog mehanizma. Kada taj natpis uporedimo sa Lavkraftovim konceptom Njarlatotepa, magijska geometrija postaje savršeno jasna. U tradicionalnom egipatskom kontekstu, prolaz u noć označava prelazak u Tuat (podzemni svet, carstvo senki i zvezdanih inteligencija). Međutim, Ankh-af-na-Khonsu ne prelazi tamo da bi pasivno boravio u večnosti. Tekst kaže da je taj prolaz napravio sa specifičnom, aktivnom svrhom: da ostvari na zemlji zadovoljstva svoja u živima. To je definicija teurgijske transmisije kroz vreme. Drevni sveštenik svesno koristi smrt ne kao kraj, već kao kapiju kroz koju njegova specifična struja svesti može da puže kroz vekove i da se inkarnira, zaposedne ili izrazi kroz žive medijume (poput Krolija 1904. godine). Njegova zadovoljstva nisu svetovna, već svesno sprovođenje Velikog Dela i sidrenje kosmičke sile na Zemlji.

Za razliku od Ktulua koji spava u potonulom gradu pod okeanom, ili Azatota koji je zarobljen u svom idiotizmu u centru nuklearnog haosa, Njarlatotep je jedini koji neprekidno pravi svoj prolaz u noć ka svetu živih. On je taj koji hoda među živima, preuzima ljudske oblike i kroz njih ostvaruje svoju volju i nameru na Zemlji. On koristi ljudsku istoriju kao igralište. Ovaj detalj ruši zabludu da je Lavkraft prosto izmišljao čudovišta sa pipcima. Ja ovde pokazujem da fraza sa drevnog egipatskog artefakta iz VII veka pre nove ere opisuje istovetan metafizički proces koji Lavkraft opisuje u modernoj horor fantastici 1920-ih godina: silu iz mraka koja koristi žive ljude kao svoja oruđa na Zemlji. To je ta struja koja teče ispod površine. Drevni tebanski sveštenik je ostavio potpis na poleđini stele, svestan da će eonima kasnije, kada se zvezde poravnaju, ponovo progovoriti kroz nekog živog čoveka i nastaviti svoj rad.

Vidi nastavak: Lavkraft i Memfis-Mizraim

Kenet Grant, Bertijo, Lam, Lavkraft i Nekronomikon (Kratka povest LHP - VI deo)

Kenet Grant

Kenet Grant, lik i delo

Kenet Grant je figura koja u istoriji Puta leve ruke (LHP) zauzima mesto slično onom koje u književnosti zauzima Lavkraft. Mogu reći da je u tom smislu Grant arhitekta kosmičkog horora unutar okultizma. Njegove knjige su ostavile značajan trag jer predstavljaju lavirint asocijativnih veza, etimoloških akrobacija i često sumnjivih istorijskih tvrdnji koje čitaoca ili fasciniraju ili potpuno odbiju. Meni lično, Grant je veoma zanimljiv pisac i ja nimalo ne krijem divljenje prema njegovoj imaginaciji, iako se u najvećoj meri moj svetonazor ne poklapa sa njegovim. Grantov ulazak u svet teleme bio je direktan i ličan, u trenutku kada je Alister Kroli već bio na zalasku snaga. Godine 1944. Kenet Grant (tada u ranim dvadesetim) postao je Krolijev lični sekretar u pansionu Netherwood. Kroli je bio star, bolestan i siromašan, ali je i dalje zračio harizmom. Grant je provodio mesece pored Krolija, prepisivao njegove rukopise i upijao njegovu usmenu tradiciju. Kroli ga je inicirao u O.T.O. i prepoznao u njemu veliki intelektualni potencijal, iako je Grant već tada pokazivao sklonost ka misticizmu koji je izlazio iz Krolijevih okvira. Grant je bio jedan od retkih prisutnih na Krolijevoj sahrani. Taj neposredni kontakt mu je dao oreol legitimnog naslednika, što je on kasnije neretko iskoristio.

Grant nije bio zadovoljan pukim ponavljanjem Krolijevih rituala. Smatrao je da je Kroli samo zagrebao površinu okultne struje koja dolazi iz mnogo dubljih i starijih izvora. Tvrdio je da prava tradicija ne potiče iz solarno-falusnog misticizma, već iz pre-dinastičkog Egipta (ovde nastupa uticaj Džeralda Mesija), iz kultova Seta, Tifona i boginje-majke (zmijske struje). Nakon Krolijeve smrti, Grant je proglasio sebe za spoljašnjeg vođu O.T.O.-a, što je dovelo do žestokog sukoba sa Karlom Germerom (Krolijevim zvaničnim naslednikom u SAD). Germer je izbacio Granta iz reda 1955. godine, nakon čega je Grant osnovao svoj Tifonijanski O.T.O. (danas poznat kao Typhonian Order). Pominjanje Džeralda Mesija je ključno. Mesi je bio viktorijanski pesnik i egiptolog-amater koji je tvrdio da hrišćanstvo potiče iz egipatskog mita, ali je naglašavao važnost matrijahalnog i mračnog (setijanskog) Egipta. Grant je uzeo Mesijeve ideje i spojio ih sa LHP-om. Za njega, svetlo prosvetljenje je bila varka, dok je pravi put je povratak u mrak, u primordijalni haos odakle sve nastaje. On je Egipat video kao portal za vanzemaljske inteligencije. 

Zbog svojih osobenih i drugačijih pogleda na Krolijev rad, telemu i magiku uopšte mnogi su se pitali da li je Kenet Grant uopšte telemita. Iz perspektive ortodoksne teleme (Kalifat O.T.O.), Grant je jeretik (a neki tvrde i da je Crni brat) koji je iskrivio Krolijevo učenje, dodao mu previše fantastike, Lavkrafta i neosnovanih seksualno-magijskih spekulacija. Međutim, iz perspektive razvojne dinamike LHP on je verovatno najvažniji telemita nakon Krolija. On je telemu izvukao iz uštogljenosti viktorijanskog hermetizma i ubrizgao joj svest o nesvesnom, o snovima i o onostranom (trans-plutonovskim energijama). Grantov doprinos je u tome što je LHP-u dao multidimenzionalnu dubinu. On je uveo elemente kao što je Mauve Zona, odnosno međuzona gde se sreću magija i ludilo; lavkraftovski misticizam, tj ideju da su Drevni stvarni entiteti koji komuniciraju kroz snove i magijske simbole; i naposletku uveo je čudnu i duboku integraciju indijskog misticizma mračnih boginja u zapadni sistem. 

Povodom svega toga sasvim je opravdano zapitati se da li je Grant preterao u svojoj inventivnosti? Rekao bih, i jeste i nije. On meša činjenice, fikciju, mitologiju i lične vizije u jednu neraskidivu celinu. Međutim, stiče se utisak da je to preterivanje bilo namerno, jer on kao da je hteo da bombarduje um čitaoca dok se racionalna odbrana ne slomi, kako bi se otvorio put za podsvesne uticaje. Dakle, Grant nije telemita koji prati Krolijeva uputstva kao recept, nego je, da se slikovito izrazim, uzeo Krolijevu Zver i pustio je da luta kroz međuzvezdane prostore. U tom smislu Grant je zapravo most ka postmodernoj magiji (Magija Haosa, odnosno Haotika), gde objektivna istina više nije bitna, nego je od značaja samo rezonanca simbola sa unutrašnjim stanjem maga. Grant je od okultizma napravio neku vrstu psihodeličnog lavirinta nasuprot Kroliju koji je težio naučnom metodu (The Method of Science, the Aim of Religion). Grant kao da je više bio usredsređen  na estetiku i snoviđenje. Upravo ta njegova konfuznost omogućila njegovom Tifonijanskom redu da postane leglo najčudnijih i najoriginalnijih ideja u modernom LHP-u.

Za razliku od regularnog O.T.O.-a (tzv. Kalifata), koji je bio strogo hijerarhijski, više u masonskom stilu i fokusiran na fizičke lože i teritorijalne jurisdikcije, Grantov red je bio bez zidova. Grant je verovao da fizički sastanci nisu neophodni. Red je funkcionisao kao mreža individualnih ćelija ili posvećenika koji su radili sinhronizovano, ali često izolovani. Fokus je bio na radu sa snovima i komunikaciji sa vanzemaljskim ili onostranim inteligencijama (poput entiteta Lam). Iako su postojali stepenovi, oni su više bili oznake unutrašnjeg duhovnog postignuća i rezonance sa Strujom 93 (telema) nego formalne titule koje se dobijaju plaćanjem članarine ili polaganjem ispita. Takođe, Grant je prilično izmenio seksualnu magiju O.T.O.-a, uvodeći rad sa kalama (sekretima) i tamnim boginjama, što je u regularnom redu smatrano opasnim ili izopačenim.

Posledično, što je bilo sasvim u njegovom stilu, Grant nije ostavio jednog harizmatičnog vođu, već je stvorio čitavu sferu uticaja koja je oblikovala modernu mračnu scenu. Majkl Stali (Michael Staley) je verovatno najznačajniji Grantov sledbenik i čovek koji danas vodi Tifonijanski red (Typhonian Order). On je zaslužan za pedantno uređivanje i ponovno objavljivanje Grantovih knjiga preko izdavačke kuće Starfire Publishing. Stali je staloženi glas tifonijanske gnoze. Druga značajna post-grantovska ličnost je Piter Levenda koji je u svojim knjigama (poput Unholy Alliance) duboko pod uticajem Grantovih teorija o vezi između okultizma, politike i vanzemaljskih uticaja. Isto tako moram pomenuti i Endrua Čamblija Endrua Čamblija (Andrew Chumbley) i njegov Cultus Sabbati. Pokojni Čambli, iako je gradio sopstveni sistem sabatijanske magike, bio je u bliskoj korespondenciji sa Grantom. Njegov rad na Azoetia grimoaru nosi snažan pečat Grantove estetike mraka i transgresije. Preko Granta, tifonijanski uticaji su ušli i u moderni Fraternitas Saturni, stvarajući hibridnu struju koja se bavi kosmičkim saturnizmom.

Nakon Grantove smrti 2011. godine, Tifonijanski red je prestao da se zove O.T.O. (kako bi se izbegli dalji sudski sporovi sa regularnim O.T.O.-om oko imena) i danas zvanično deluje kao Typhonian Order (T.O.). Taj red je danas prilično zatvoren, u smislu da ne primaju članove sa ulice. Da bi neko ušao, obično mora već biti ostvaren okultista koji može da dokaže da je uspostavio kontakt sa Strujom 93. Najveće nasleđe Granta zapravo nije u njegovom redu, već u tome što je oslobodio maštu magova. Osnivači Magije Haosa, poput Pitera Kerola (Peter Carroll), preuzeli su Grantovu ideju da su mitovi (uključujući i Ktulu mitove) operativni alati, bez obzira na to da li su istorijski istiniti. Vidimo da je Grant je bio taj koji je LHP preveo iz ritualne sobe u beskrajan kosmos. Istina, on je zamaglio granicu između okultizma, naučne fantastike i nadrealizma, ali je dao LHP-u viziju koja prevazilazi puku pobunu protiv hrišćanstva, usmeravajući je ka razvoju svesti kroz susret sa apsolutno Drugim. 

Kenet Grant i Majkl Bertijo (Michael Bertiaux)

Saradnja između Keneta Granta i Majkla Bertijoa predstavlja jedan čudan i zanimljiv susret unutar modernog LHP-a. Iako su delovali na različitim kontinentima (London-Čikago), njihova međusobna fascinacija stvorila je ono što bi se moglo nazvati kosmičkim savezom mračne gnoze. Njihov kontakt je počeo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka putem prepiske. Grant, koji je tragao za manifestacijama tifonijanske struje širom sveta, prepoznao je u Bertijou autentičnog adepta koji je radio nešto potpuno novo, spojivši francuski martinizam, vudu (Voudon) i okultnu fiziku. Obojica su delili uverenje da magija nije samo ponavljanje starih rituala, već rad sa vanzemaljskim i trans-plutonovskim energijama. Grant je bio fasciniran Bertijoovim redovima, pre svega La Couleuvre Noire (Crna Zmija) i Ordo Templi Orientis Antiqua (O.T.O.A.). 

Njihova saradnja nije bila institucionalna (u smislu da su spajali redove), već doktrinarna i promotivna. Grant je bio taj koji je prvi predstavio Bertijoa široj okultnoj publici kroz svoju knjigu Cults of the Shadow (1975). On je Bertijoa opisao kao ključnog praktičara koji radi sa mračnim kalama (sekretima) unutar vudu tradicije. Bertijo je Grantu pružio praktične dokaze za njegove teorije o Zoni Mauve. Dok je Grant teoretisao, Bertijo je u Čikagu proizvodio rezultate kroz ono što je nazivao sajber-vudu i rad sa specifičnim magijskim mašinama.

Ono što je učvrstilo njihovu saradnju bila je zajednička vizija Aiwassa (Ajvaza, tj entiteta koji je Kroliju diktirao Knjigu Zakona). Povodom toga, Grant i Bertijo su se složili da Ajvaz nije samo Krolijev anđeo čuvar, već inteligencija koja dolazi izvan našeg sunčevog sistema, verovatno sa Sirijusa. Bertijo je Grantu poslao materijale o svojim istraživanjima entiteta koji naseljavaju mračne prostore između svetova, što je Grantu poslužilo kao osnova za njegove kasnije, još radikalnije knjige. Uprkos obimnoj razmeni pisama između njih dvojice, postojala je jasna distanca. Naime, Grant je bio fokusiran na estetiku i literarnu sintezu, dok je Bertijo bio usredsređen na tehničku operativnost (Voudon Gnostic Workbook kao priručnik za tehničare svesti). Bertijo je često išao mnogo dalje u transgresiji nego Grant, dok je Grant ostajao veran svojoj ulozi hroničara i teoretičara. Bez ove saradnje, Grantove knjige bi verovatno bile svedene na spekulativnu fikciju. Bertijo mu je dao meso, dokaz da negde u svetu zaista postoje grupe koje praktikuju te radikalne, vanzemaljske metode inicijacije. S druge strane, bez Granta, Bertijo bi verovatno ostao opskurna figura poznata samo uskom krugu ljudi. Dakle, to je bila saradnja dvojice usamljenih vukova koji su jedan drugom služili kao ogledala u mraku, potvrđujući da njihovo ludilo ima metodu.

Rad sa kalama (na sanskritu kala znači „vreme“, „deo“ ili „sekret“) predstavlja samu srž tantričke alhemije koju su Grant i Bertijo preveli na jezik zapadnog okultizma. Dok tradicionalna tantra na kale gleda kao na energetske emanacije božanstva (često povezane sa lunarnim ciklusima), Grant i Bertijo su ih tretirali kao biopsihološke supstance koje služe kao gorivo za promenu svesti. Za Granta, kale su primarno ženski sekreti (menstrualna krv i vaginalni fluidi) koji se manifestuju tokom specifičnih faza lunarnog i magijskog ciklusa. Po njemu tih kala ima 16, a postoji i „skrivena“ 17. kala. Grant je verovao da ovi sekreti nose specifične magijske frekvencije. Kada se kombinuju sa muškim eliksirom (semenom) tokom rituala, nastaje supstanca koja može da „otvori kapije“ ka drugim dimenzijama. On opisuje kale kao materijalnu bazu kojom se entiteti (poput Lama ili vanzemaljskih inteligencija) mogu privremeno materijalizovati u našoj svesti ili ritualnom prostoru. Za njega su kale „mirisi“ koji privlače određene sile iz Mauve Zone. Grant kale povezuje sa bojama i mirisima. Na primer, crna kala je povezana sa boginjom Kali i apsolutnim uništenjem ega, dok su svetlije kale povezane sa kreativnim vizijama. 

Bertijoov pristup kalama je više tehnički i manje romantičan od Grantovog. On na kale gleda kao na radioaktivne emanacije unutar gnostičkog vudua. Bertijo deli kale na različite elementarne tipove koji naseljavaju vudu-kosmos. On ih posmatra kao frekvencije koje se mogu hvatati pomoću njegovih magijskih mašina, odnosno radioničkih uređaja. Dakle, u pitanju je određena gnostička fizika ili tehnologija. Kod Bertijoa, rad sa kalama podrazumeva manipulaciju astralnim izlučevinama duhova (Loa). On tvrdi da praktikant može piti ove energije kroz gnostičku misu kako bi postigao stanje vampirskog preobražaja, kada svest prestaje da zavisi od fizičkog tela i počinje da se hrani neposredno iz etera. Bertijo koristi kale u okviru svog sajber-vudua da bi kreirao energetske veze između praktikanta i duhova-mašina, gde sekret služi kao neka vrsta ulja za podmazivanje astralnog mehanizma. 

I kod Grant i kod Bertijoa postoji praksa konzumiranja ovih supstanci (često u obliku euharistije). Kod Granta, to je čin predaje Velikoj Majci (Babalon), gde se kroz fizički kontakt sa kalom postiže rastvaranje ega. Kod Bertijoa, to je čin akumulacije snage, gde se kale koriste za punjenje astralnog tela maga dok ono ne postane dovoljno gusto da preživi smrt fizičkog tela. Ukratko, kale su za obojicu materijalni dokaz da magija funkcioniše na biološkom nivou. To nije samo mentalna vizualizacija, već rad sa sokovima univerzuma.

Grant i Lam

Osvetlimo sada fenomen Lama, jer je to tačka u kojoj se Grantov okultizam susreće sa modernom ufološkom mitologijom i gde on pravi najsmeliji iskorak ka onome što naziva „kosmičkom gnozom“. Tokom „Amalantra radne sesije“ (Amalantrah Working) u Njujorku 1918. godine, Kroli je nacrtao portret entiteta kojeg je sreo u vizijama. Taj entitet je nazvao Lam. Kroli ga nikada nije izjednačio sa Ajvazom, već je za njega Lam bio neka vrsta „mrtvog tibetanskog lame“ ili entitet koji čuva prag. Crtež je decenijama bio zaboravljen dok ga Grant nije dobio na poklon od Krolija. Upravo je Grant Lamu dodelio centralno mesto tvrdeći da su Lam i Ajvaz zapravo ista inteligencija, ali viđena iz različitih perspektiva. U prvoj perspektivi Ajvaz je glas, intelektualna, solarna manifestacija te inteligencije koja je čovečanstvu donela Knjigu Zakona kako bi započela novi Eon. U drugoj perspektivi Lam je lice, tiha, vanzemaljska i trans-plutonovska manifestacija te iste struje. On je arhetip onoga što mi danas nazivamo „Mali sivi“ (Grey Aliens), ali bez tih krupnih očiju koje sivima daju insektoidni izgled.

Za Granta, Lam je putokaz ka onome što leži iza ljudskog stanja. On ga vidi kao „Put“ (eng. Way), što je doslovno značenje reči Lam na tibetanskom. On nije bog kojem se moliš, već ogledalo u kojem vidiš sopstvenu razvijenu svest. Iz perspektive ortodoksne teleme, ova tvrdnja je problematična jer Ajvaz ima specifičnu ulogu glasnika Eona, dok je Lam bio epizodni entitet u jednoj radnoj sesiji. Međutim, u Grantovom sistemu, to ima savršenog smisla zbog koncepta Tifonijanske struje kao energetske niti koja povezuje Sirijus, drevni Egipat i modernu telemu. Grant je verovao da je Lam zapravo portal ili vorteks kroz koji Struja 93 ulazi u našu sferu. U tom smislu Ajvaz je softver (poruka), a Lam je hardver (kapija / entitet). Posledično, Lam je postao simbol za tehno-gnostike. Njegovo zakržljalo telo, velika glava, malo lice i sitne uske oči bez zenica, tanka mala usta i nejasan pol (što ukazuje na udaljenost od načela životnog ciklusa rađanja), simbolizuju hiper-razvijeni intelekt koji je odbacio emocije, što se savršeno uklapa u savremenu fascinaciju transhumanizmom i AI svesti. Lam zapravo jeste groteskna futuristička figura, iz koje smo odstranili sve što je ljudsko u korist apsolutne, hladne kosmičke svesti. U tom smislu poredio bih ga sa Bafometom koji je kao humanoidna himera ipak odisao životom i nečim divljim i atavističkim. Pa ako je Bafomet davao utisak životne htonske figure, Lam je oličenje nečeg udaljenog, hladnog, međugalaktičkog, gotovo vampirskog.

Kod Granta, Lam nije dobar ili loš, već je prosto tu, prisutan je. On je podsetnik da je Ajvaz možda bio samo ljudska interpretacija nečega što je u svojoj suštini potpuno neljudsko i vanzemaljsko. Podsetimo se, za Krolija, Lam je nusproizvod magijske radne sesije a ne cilj. Pokrećući Amalantrah sesije Kroli je imao na umu uspostavljanje kontakta sa inteligencijama koje bi mu pomogle u širenju teleme. Tada mu se Lam pojavio kao jedna od vizija. Kroli ga je skicirao skoro usputno, kao portret jednog od entiteta sa kojima je komunicirao. Crtež Lama Kroli je izložio u Njujorku 1919. godine pod naslovom Mrtvi tibetanski lama, ali mu nikada nije posvetio poseban esej, niti ga je uključio u svoje zvanične sisteme. Možda grešim, ali stiče se utisak da je Kroli verovatno posmatrao Lama kao hijeroglif određene energije, a ne kao ključnog boga. Lam je za njega bio više kao čuvar kapije ili specifična inteligencija sa kojom je imao kratku razmenu. On ga nije video kao vanzemaljca u modernom smislu, jer taj koncept tada nije postojao u popularnoj kulturi. Za njega je to bio duh, Lama (učitelj) sa one strane. Upravo se povodom Lama vidi koliko je Kenet Grant bio kreativan. On je uzeo Krolijevu fusnotu i pretvorio je u glavno poglavlje. Grant je tvrdio da je Kroli nesvesno otvorio vrata kroz koja Lam deluje, a da je na njegovim naslednicima da tu vezu prodube.

U zaključku mogu reći da je Kroli, uprkos svemu, ipak bio staromodni mag koji je voleo bogove sa mišićima, krilima i krvlju. Sa tom uštogljenom percepcijom viktorijanskih magova Zlatne zore, Kroli nije mogao da prepozna značaj Lama jer Lam nije imao karakteristike ljudske i mitološke drame. Tek je Grant, živeći u svetu atomskih bombi, radara i SF filmova, mogao da prepozna da je taj zakržljali lik zapravo savršena ikona modernog LHP-a. Zanimljivo je kako je jedna skica, koju je Kroli verovatno smatrao nebitnom, postala najprepoznatljiviji vizuelni simbol modernog mračnog okultizma. 

Grant i Lavkraft

Kenet Grant je do Lavkrafta došao preko svojevrsne okultne intuicije i književnih krugova posleratnog Londona. Grantovo otkriće Lavkrafta nije bilo puko čitanje horor priča, već proces koji je on nazvao sinhronicitetom. Lavkraft je u to vreme (četrdesetih i pedesetih XX veka) bio gotovo nepoznat u Evropi. Njegova dela su bila rasuta po američkim pulp magazinima poput Weird Tales. Grant je, kao i mnogi intelektualci tog vremena koji su bili zainteresovani za rubna područja svesti, počeo da prikuplja ove magazine. On je primetio da Lavkraftovi opisi Drevnih (Great Old Ones) jezivo podsećaju na entitete koje su on i Kroli sretali u svojim vizijama. Povodom Grantovog otkrivanja Lavkrafta, kao važna, a često zanemarena karika, figurirala je njegova supruga, Stefi Grant. Ona je bila umetnica i delila je njegovu fascinaciju mračnom estetikom. Zajedno su počeli da dešifruju Lavkraftovu mitologiju ne kao fikciju, već kao nesvesno kanalisanje. Stefi je svojim ilustracijama vizuelno spojila Krolijeve zveri i Lavkraftova čudovišta, što je Kenetu dalo estetski okvir da ih proglasi delovima istog metafizičkog sistema.

Grant je svoju tezu o Lavkraftu prvi put opširno izneo u knjizi The Magical Revival (1972). Njegova ključna ideja bila je da je Lavkraft delovao kao nesvesni mag. Grant je verovao da je Lavkraft, uprkos tome što je bio ubeđeni racionalista i ateista, tokom sna imao pristup istim onim vanzemaljskim ravnima postojanja kao i Kroli. Za Granta, Lavkraft nije izmislio Ktulua, već ga je prizvao iz kolektivnog nesvesnog, baš kao što je Kroli prizvao Ajvaza. Grant je stvorio čitavu tabelu korespodencija koja je postala temelj modernog tifonijanskog okultizma. Lavkraft je Grantu poslužio da dehristijanizuje okultizam. Dok je Kroli još uvek koristio biblijske termine (doduše oni se sami pojavljuju u Knjizi Zakona), Grant je preko Lavkrafta uveo terminologiju koja je zvučala naučnije, hladnije i vanzemaljski. To je bio prelaz sa religijske pobune na kosmički nihilizam. 

Dakle, Grant je Lavkrafta iskopao jer mu je bio potreban novi mit koji može da objasni atomsko doba i svemirska istraživanja. On je u Lavkraftu video dokaz da se ista mračna struja manifestuje kroz različite ljude, kroz maga (Krolija) svesno, a kroz pisca (Lavkrafta) nesvesno. Zanimljivo je da je Lavkraft, da je bio živ, verovatno bio užasnut onim što je Grant uradio sa njegovim delima. Ali Grantu to nije bilo bitno. On je u Lavkraftu našao potvrdu da je horor zapravo priroda same inicijacije. 

Grant i Nekronomikon

Kenet Grant je glavni arhitekta popularizacije Nekronomikona kao funkcionalnog grimoara, iako je sam Lavkraft tu knjigu osmislio isključivo kao književni rekvizit. Lavkraft je bio materijalista i ateista. On je Nekronomikon (originalno Al Azif) izmislio kako bi svojim pričama dao dubinu i miris antike. Često je u pismima prijateljima priznavao da knjiga ne postoji, ali je bio toliko ubedljiv u navođenju lažnih istorijskih podataka (pisac ludi Arapin Abdul Alhazred, prevodioci, zabrane od strane crkve) da su ljudi još za njegovog života počeli da ga pitaju gde mogu kupiti primerak. Grant je, međutim, bio taj koji je napravio metafizički skok. Povodom toga, Grant je tvrdio da iako fizički predmet možda nije postojao u Lavkraftovoj fioci, Nekronomikon postoji kao objektivna magijska struja ili knjiga u astralnoj biblioteci. Po Grantu, Lavkraft je kanalisao delove te knjige dok je spavao. Dakle, za Granta Nekronomikon nije bio fikcija, već istinska objava koja je do pisca stigla u iskrivljenom obliku horor priče. Grant je tvrdio da je Krolijeva Knjiga Zakona zapravo ista ta struja, samo prenesena kroz svesni magijski ritual, dok je Lavkraft preneo mračniju stranu iste te knjige.

Kada se 1977. godine pojavio čuveni Simonov Nekronomikon (koji zapravo meša sumersku mitologiju sa Lavkraftovim imenima), Grantova publika je već bila pripremljena. Iako se veruje da je Simon zapravo Peter Levenda ili neko iz kruga oko njujorškog Magickal Childe šopa, ta knjiga se direktno naslonila na atmosferu koju je Grant stvorio. Grant je u svojim kasnijim delima čak i citirao Simonov Nekronomikon, tretirajući ga kao legitimnu manifestaciju te struje, bez obzira na to ko ga je fizički napisao u XX veku. Tako polako ulazimo u domen Magije Haosa (Haotika) na koju je Grant presudno uticao. Za sledbenike Granta i kasnije haotičare, nevažno je da li je Abdul Alhazred postojao. Bitno je da su simboli u knjizi (bilo Simonovoj, bilo Lavkraftovoj) moćni arhetipovi koji izazivaju stvarne promene u psihi. Decenije verovanja hiljada ljudi u Nekronomikon stvorile su odgovarajući egregor, kolektivni misaoni oblik koji je sada stvaran, čak i ako je počeo kao šala ili književni trik. 

Bez Keneta Granta, Nekronomikon bi verovatno ostao samo zanimljiv detalj za ljubitelje horor književnosti. Grant mu je dao teološki legitimitet. On je ubedio okultni svet da je imaginacija zapravo percepcija udaljenih svetova. To je vrhunac LHP individualizma po kome mag sam odlučuje šta je za njega sveto, čak i ako je to izmišljena knjiga iz magazina od deset centi. To je pravi post-moderni okultizam u svom najčišćem obliku, gde granica između stvarnosti i sna potpuno nestaje.