Novi Jerusalim, Platonov idealni Grad i Grad Piramida

Novi Jerusalim je jedan od najsnažnijih i najuticajnijih simbola u judeo-hrišćanskoj tradiciji, jer objedinuje eshatologiju, kosmologiju, sakralnu geometriju i antropologiju. On nije viđen kao običan grad, već kao konačni oblik uređenog postojanja, u kome se ukida razlika između svetog prostora, zajednice i kosmičkog poretka. Novi Jerusalim se eksplicitno pojavljuje u Apokalipsi, u završnom kontekstu, odnosno, nakon kosmičkog suda, posle uništenja starog neba i stare zemlje, nakon poraza haosa, smrti i vremena. Ovaj Grad nije ljudskih ruku delo, već silazi s neba od Boga. Time se naglašava da je reč o objavljenoj, a ne proizvedenoj stvarnosti. Novi Jerusalim je istovremeno grad, hram, telo zajednice spasenih i kosmička struktura. 

Vizija Svetog Grada koja se ukazala svetom Jovanu na ostrvu Patmos opisana je u 21. poglavlju Apokalipse. Jovan je imao viziju novog neba i nove zemlje i viziju Svetog Grada, odnosno Novog Jerusalima, kako silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta ukrašena za svoga muža. Nekoliko stihova kasnije ovaj izveštaj se proširuje detaljnim opisom Grada. Ovoj viziji prethode prizori užasa i razaranja, isprepletani nagoveštajima stanja blaženstva. Svaki element ove drame postavljen je nasuprot svog negativnog pandana: Bludnica Vavilonska i Zver iz bezdana naizmenično igraju svoje uloge nasuprot Nevesti Jerusalima i Jagnjetu na gori Sionu. Ove vizije neretko se tumače na različitim nivoima, kao obrazac istorijskih zbivanja, odnosno kao tok unutrašnjeg, duhovnog razvoja. Prema ezoterijskom tumačenju, Apokalipsa alegorijski opisuje razotkrivanje drevnog misterijskog učenja i inicijaciju samog Svetog Jovana. 

Kao dokaz da Novi Jerusalim nije bila puka iluzija niti proizvod mašte, Sveti Jovan navodi njegove dimenzije: „I onaj koji govoraše sa mnom imaše zlatnu trsku da izmeri grad i vrata njegova i zid njegov. I grad leži četvorouglast, i dužina njegova jednaka je širini; i izmeri grad trskom na dvanaest hiljada stadija; dužina i širina i visina njegove jednake su. I izmeri zid njegov: sto četrdeset i četiri lakta, po meri čoveka, koja je i mera anđela.“ Očigledno je da Novi Jerusalim ima oblik kocke, pri čemu svaka od njegovih dvanaest ivica meri 12.000 stadija, svaka od njegovih šest strana obuhvata 144 miliona kvadratnih stadija, a zapremina iznosi 1.728 × 10⁹ kubnih stadija. Sa njim je nekako povezan i zid od 144 lakta. Kako god se stopa definisala, stadij iznosi 660 stopa, a lakat stopu i po, tako da su te dve mere na različitim razmerama. 

Kako sam negde pronašao, neki savremeni prevodioci Novog Zaveta napravili su problem usklađivanja ovih mera kvarenjem izvornog teksta. U jednoj verziji navodi se da je zid bio visok 144 lakta, što Sveti Jovan ni ne kaže niti nagoveštava, dok drugi dimenzije Novog Jerusalima izražavaju u metrima. Pozivanje na metar u ovom kontekstu je izraz izopačenja, jer je reč o jedinici novijeg, sekularnog porekla, tako da ne bude povezana ni sa jednom tradicionalnom merom ili prirodnim standardom. Nasuprot metričkom sistemu, Novi Jerusalim nije tvorevina ljudskih ruku, ne postoji u materijalnom obliku, a merne jedinice koje se odnose na njegove dimenzije proističu iz sakralnih standarda u broju i prirodi. U proročkim aluzijama na Sveti Grad stalno se naglašava da se njegove dimenzije moraju meriti ispravnim merilom.

Džon Mičel, u knjizi The Dimensions of Paradise, primećuje i iznosi sledeća uopštavanja, koja ću izneti u narednih nekoliko pasusa, s obzirom da nisam toliko vičan proračunima. U 11. glavi Svetom Jovanu je rečeno: „Ustani i izmeri hram Božji i oltar i one koji se u njemu klanjaju.“ Za tu svrhu anđeo mu daje „trsku kao štap“, na grčkom kalamos homoios rhabdō. Ukupna brojčana vrednost slova u toj frazi iznosi 1.729, što je prema pravilima gematrije ekvivalentno brojevima 1.728, odnosno 12³. A 1,728 stopa predstavlja dužinu egipatskog kraljevskog lakta (jednakog jednoj i po egipatskoj stopi), kojim se meri Novi Jerusalim. Razlika u razmeri između 12.000 stadija i 144 lakta Novog Jerusalima ukazuje na to da on predstavlja i makrokosmos i mikrokosmos, poredak nebesa i konstituciju ljudske prirode. Oboje se mere svetim jedinicama koje važe i na astronomskom i na ljudskom nivou, te na taj način povezuju jedno s drugim. Kada se dimenzije Novog Jerusalima dovedu u srazmeru kao 12 stadija i 14.400 lakata, postaje vidljiv geometrijski osnov plana Grada. Tako može biti izvedena sledeća računica: 14.400 lakata = 14.400 × 1,728 = 24.883,2 stope, 12 stadija = 12 × 660 = 7.920 stopa. 

Značenje ovih mera, kaže Džon Mičel, jeste u tome što krug prečnika 7.920 stopa ima obim od 24.883,2 stope. U drevnoj sakralnoj ili kosmološkoj aritmetici, odnos π između prečnika i obima kruga izražavan je racionalno, kao prost razlomak, pri čemu je najčešće korišćen odnos 22/7. Tako se osnovni plan Novog Jerusalima sastoji od kvadrata od 12 stadija koji sadrži krug obima 14.400 lakata. Ako se, umesto u stopama, mere izraze u miljama, zid Novog Jerusalima daje plan Zemlje, jer je srednji prečnik Zemlje približno 7.920 milja, a njen obim kroz polove iznosi 24.883,2 milje. Značaj ovog broja je u tome što je 248.832 = 12⁵.

Izuzetna je činjenica prirode da Zemlja i Mesec, postavljeni tako da dodiruju jedno drugo i mereni u miljama, pokazuju kvadraturu kruga pomoću istih onih brojeva koji čine dijagram Novog Jerusalima. Srednji prečnik Zemlje iznosi 7.920 milja, a prečnik Meseca 2.160 milja. Zbir njihovih poluprečnika jednak je 3.960 + 1.080 = 5.040 milja, a krug poluprečnika 5.040 ima obim (ako je π = 22/7) od 31.680 milja. Ta dužina, 31.680 ili 4 × 7.920 milja, jednaka je obimu kvadrata koji sadrži krug Zemlje. Ona je ujedno i mera kvadrature kruga u Novom Jerusalimu. Džon Mičel ističe da su Zemlja i Mesec ovde prikazana kao u međusobnom dodiru, ali njihova stvarna srednja udaljenost, oko 237.600 milja, nije zanemarena u zamišljenom dijagramu, jer ako se u krug Zemlje upiše šestougao, mera oko njegovih šest stranica iznosi 23.760 milja.

Dakle, na osnovu ovih Mičelovih navoda možemo pretpostaviti da je dijagram Novog Jerusalima nastao po uzoru na ovu figuru Zemlje i Meseca u nekom dalekom dobu kada su dimenzije Sunčevog sistema bile računane tačnije nego što je to bilo moguće u ranim istorijskim vremenima. Ko je, kada i kako to uspeo da izračuna, meni je sasvim nepoznato. Ipak, kako Mičel primećuje, tradicionalni numerički kod izložen u Novom Jerusalimu izražava ustrojstvo tolikog broja različitih kategorija prirodnih pojava, uključujući i unutrašnji okvir samog broja, da treba biti oprezan u pripisivanju porekla. U tom smislu, kvadratura kruga Zemlje i Meseca možda i nije prvobitni model dijagrama Novog Jerusalima, već predstavlja njegov astronomski izraz.

U svom krajnjem izrazu, Novi Jerusalim predstavlja ukidanje, ili nadilaženje istorije, i ulazak u nadistorijsko, sakralno vreme. Tu se ne radi se o nekakvom povratku u raj, već o preobraženju sveta u konačni oblik. Raj je vrt, a Novi Jerusalim je Grad, i to takav da u njemu nema noći (nema nesvesnog, haosa, neznanja, sna), nema smrti, i što je najvažnije nema Hrama, jer je Bog neposredno prisutan, baš kao i na početku u Rajskom vrtu. Novi Jerusalim nije utočište od sveta, već konačna konfiguracija sveta. 

Crkveni oci, Avgustin i Grigorije Niski, tumače Novi Jerusalim kao zajednicu svetih, mistično telo Hrista, duhovnu stvarnost, a ne arhitektonski projekat. Avgustin u De civitate Dei suprotstavlja zemaljski grad (grad strasti, moći), nebeskom gradu (grad poretka i ljubavi). U ezoterijskim shvatanjima, Novi Jerusalim se tumači kao savršeno poravnanje sefirotskog stabla, stanje u kome se Šehina trajno nastanjuje u svetu. Kocka ovde nije geometrija, već stanje svesti: potpuno uravnotežen odnos svih principa. U hermetizmu, Novi Jerusalim je viđen kao filozofski kamen u kolektivnoj formi, odnosno konačna koagulacija haosa u stabilnu strukturu. Ovde uočavamo alhemijsku paralelu, gde imamo načela solve kao raspad starog sveta, i coagula kao Novi Jerusalim, odnosno kristalizovani kosmos. U masonskoj simbolici Novi Jerusalim često predstavlja idealno društvo, te grad izgrađen po meri čoveka i neba. U nekom opštem smislu, možemo reći da je Novi Jerusalim eshatološka kocka sveta, tj isto ono što je Svetinja nad svetinjama bila u jerusalimskom Hramu, ono što je Hram bio u gradu, te konačno ono što je grad bio u carstvu. Otud, Novi Jerusalim nije plan za gradnju, već merilo stvarnosti. Ne opisuje gde ćemo biti, već u kakvom poretku će postojanje uopšte biti moguće.

Novi Jerusalim i Platonov idealni Grad

Poređenje Novog Jerusalima sa Platonovim idealnim gradom otkriva dubinsku srodnost ontološkog cilja, ali i radikalnu razliku u načinu njegovog ostvarenja. Reč je o dva modela savršenog poretka koja pripadaju različitim kosmološkim režimima: jedan je eshatološki i objavljeni, drugi filozofski i racionalno konstruisan. Dakle, u odnosu na Platonov idealni grad, Novi Jerusalim je izraz Božje emanacije, što znači da je njegov poredak dat, a ne izveden; nije rezultat ljudske mudrosti, već konačno ovaploćenje božanske namere. Tu više nema učenja, reforme ili zakonodavne korekcije, jer je istorija završena. Sa druge strane, Platonov idealni grad (Država, Zakoni), nastaje razumskim projektovanjem. Građani se oblikuju kroz obrazovanje, vaspitanje i disciplinu, a Grad je stalno ugrožen degeneracijom. Dakle, Platonov grad je fragilan ideal u vremenu; Novi Jerusalim je stabilna ontološka forma izvan vremena.

Pošto sam već diskutovao proporcije i numerički kod Novog Jerusalima, kod Platona nemamo eksplicitnu arhitektonsku geometriju grada. Međutim, njegov kosmos strukturisan je kroz matematičke proporcije, harmonične odnose i geometrijske oblike. Ono na čemu Platon insistira jeste da sve u državi, od broja njenih stanovnika, poseda, institucija i ostalih stvari, bude usklađeno sa sistemom računanja zasnovanom na broju 5.040, koji je od značaja u numeričkom kanonu Novog Jerusalima. Opšti oblik Magnezije, kako se zove Platonov polis, jeste veliki krug, a unutar njega je manji prsten grada koji okružuje akropolj u centru. Cela njegova površina je podeljena na dvanaest segmenata, linijama koje zrače izvan zidina centralnog akropolja.

I dalje, u Novom Jerusalimu nema političkog, budući da je sve sveto, dok Platonov Grad ima jasne institucije, zakone, filozofa-vladara, obrazovni sistem itd. Središte grada je logos, a ne božanska prisutnost. Tu uočavamo izvesnu kontradiktornost, budući da Platon želi da grad bude uređen po nebeskom uzoru, ali mu je potreban filozofski vladar kao posrednik. U Novom Jerusalimu posrednik više nije potreban.

Pogledajmo malo ko su stanovnici Novog Jerusalima, a ko Platonovog Grada. U Novom Jerusalimu prebivaju spašeni, pravednici, preobraženi ljudi, zajednica koja je prošla sud. U njemu nema podele na klase ili funkcije. Kod Platona imamo strogu podelu nalik kastinskom sistemu, a koji čine filozofi (razum), čuvari (volja), i proizvođači (nagoni). U Novom Jerusalimu nema zakona u klasičnom smislu, već je volja stanovnika u potpunom skladu sa božanskom voljom. Kod Platona, zakon je neophodan jer ljudi nisu savršeni, a razum mora obuzdavati strasti. U krajnjoj liniji, Platonov grad možemo posmatrati kao izraz utopijske pedagogije, dok je Novi Jerusalim čista ontologija. Uprkos razlikama, ova dva grada imaju nešto zajedničko, a to je da uređenje ljudske zajednice mora odražavati kosmički poredak. Platonov idealni grad jeste onaj koji bi ljudi mogli graditi ako bi razum vladao, dok Novi Jerusalim predstavlja grad koji nastaje kada razum više nije dovoljan.

Novi Jerusalim i Grad Piramida

Ideja Grada Piramida ne potiče iz jednog teksta, autora ili istorijskog trenutka, već predstavlja ezoterijski konstrukt koji se postepeno uobličavao na preseku egipatske sakralne arhitekture, helenističkog hermetizma, srednjovekovne alhemije i moderne ezoterijske spekulacije. Važno je odmah naglasiti da Grad Piramida nije „grad“ u doslovnom smislu, već arhetipski model uređenog duhovnog prostora.

Počnimo od egipatskog temelja koji ukazuje na piramidu kao kosmičku planinu. Najdublji sloj ideje o Gradu Piramida potiče iz egipatske kosmologije. Piramida je materijalizacija benbena, praiskonskog brežuljka koji izranja iz Nuna, vodenog haosa, u trenutku stvaranja. Dakle, to je prva forma, tačka stabilnosti u haosu, tj mesto gde se nevidljivo čini vidljivim. Već ovde imamo ključni motiv, a to je uspon od mnoštva ka jedinstvu, čime se piramida sagledava kao mašina uskrsnuća. Tekstovi piramida jasno ukazuju da piramida nije grobnica u profanom smislu, već tehnologija prelaza: faraon se uzdiže ka zvezdama, postajući akh (svetlosno biće), te ulazi u društvo nebeskih bogova. Grad Piramida u ovom sloju postoji kao kao vertikalni model kosmosa. U helenističkom periodu dolazi do ključnog pomaka, jer tu arhitektura postaje metafora unutrašnjeg rada. 

U hermetičkim spisima (Corpus Hermeticum), čovek je mali kosmos (mikrokosmos), um (nous) je graditelj, dok se duša uzdiže kroz sfere. Piramida se ovde ne razume kao spoljašnji objekat, već kao unutrašnja struktura svesti. Grad Piramida počinje da se „urbanizuje“ te dodajemo stepene nivoa znanja i postignuća, inicijacijsku hijerarhiju te centar kao vrh. U srednjovekovnoj alhemiji Grad Piramida dobija svoje klasične obrise kao Civitas Philosophorum. Alhemijski tekstovi često govore o filozofskom gradu, utvrđenju sa kulama i zatvorenom prostoru rada. U tom smislu, Fulkaneli tumači gotske katedrale kao svojevrsne knjige u kamenu i kodirane alhemijske traktate. Tako Grad Piramida ovde postaje grad od kamena, ali i grad od procesa. Svaki nivo grada odgovara fazi Velikog Dela. 

Rozenkrojcerski manifesti (XVII vek) uvode ideju tajnog bratstva, skrivenog grada znanja i duhovne elite koja vodi čovečanstvo. Iako ne koriste izraz „Grad Piramida“, oni govore o nevidljivom kolegijumu i hijerarhijskom poretku mudraca. Grad se sada misli i socijalno, ne samo kosmološki. Ipak, sam izraz „Grad Piramida“ javlja se tek u modernoj ezoteriji (XIX–XX vek), pa u tom smislu  predstavlja sintetički simbol koji objedinjuje egipatsku piramidu, platonovski grad, alhemijski opus i inicijacijsku hijerarhiju. U ovoj fazi Grad Piramida postaje idealni ezoterijski poredak kao suprotnost demokratskom haosu, odnosno grad onih koji „znaju“ i koji su inicirani. Konačno, mogli bismo reći kako Grad Piramida predstavlja arhetipski model sveta u kome je duhovna hijerarhija izražena arhitektonski, a arhitektura shvaćena kao mapa unutrašnjeg preobražaja. Taj Grad nije mit prošlosti, već stalna mogućnost organizacije svesti, koja se iznova projektuje u različitim epohama, svaki put u skladu sa duhovnim potrebama vremena.

Uspostavljanje paralele između Novog Jerusalima i ezoterijskog Grada Piramida zahteva da se oba pojma razumeju ne kao fantastične arhitekture, već kao simboličke matrice kosmičkog i antropološkog poretka. Reč je o dva modela savršene strukture, ali projektovana iz različitih tradicija i sa različitim naglascima: jedan je eshatološko-apokaliptički, drugi hermetičko-inicijacijski. Dakle, Novi Jerusalim predstavlja izraz objavljenog, a ne izgrađenog, ili osvojenog (tj. voljnim naporom postignutog) poretka. Novi Jerusalim je konačno stanje stvarnosti posle suda i kraja istorije. Sa druge strane, Grad Piramida nije nešto što silazi već se ka njemu uzdiže. Međutim, kao što ulazak u Novi Jerusalim zaslužuju oni spašeni, kojima je bitisanje u tom svojstvu presuđeno Božjim sudom, Grad Piramida je takođe ekskluzivan, tj. rezervisan je samo za usavršene adepte. Ipak, to znači da se poredak Grada Piramida gradi unutrašnjim radom, kroz stepenasti inicijacijski uspon. I tu se uočava ključna razlika između ova dva koncepta: Novi Jerusalim je dar, izraz Božje milosti, dok je Grad Piramida izraz ispunjenog zadatka, odnosno postignuća. Novi Jerusalim je religijski, hrišćanski koncept, dok poreklo Grada Piramida možemo potražiti u gnosticizmu. 

U simboličkom smislu, Novi Jerusalim je kocka, odnosno heksagram, dok je Grad Piramida, na šta i sam njegov naziv ukazuje, piramida, odnosno pentagram. Dakle, Novi Jerusalim je sinteza dužine, širine i visine; izraz večne stabilnosti, ravnoteže, nepokretnosti, te predstavlja Svetinju nad svetinjama uvećanu do kosmičkih razmera. Grad Piramida, kao izraz široke baze i uskog vrha, ukazuje na hijerarhiju, selekciju, gradaciju i postepenu progresiju. U tom smislu kocka je savršeno bivanje, a piramida savršeno postajanje. Novi Jerusalim je grad od čistog zlata, kao čisto staklo; njegova svetlost dolazi iznutra, od Jagnjeta; nema senke, nema noći. Koncept Grada Piramida podrazumeva svetlost koja biva oslobođena iz materije. Dakle, svetlost je tu rezultat rada.

U kontekstu vremena, Novi Jerusalim je post-istorijski; tu nema ciklusa, nema povratka. Sa druge strane, Grad Piramida je cikličan, te odgovara alhemijskim, astrološkim i kosmičkim ciklusima. Tu je reč o večnom ponavljanju Velikog Dela. Rad nikada ne prestaje. Dakle, Novi Jerusalim je cilj, lapis, a Grad Piramida je put, opus. Grad Piramida je arhitektura duhovnog napora; Novi Jerusalim je arhitektura duhovnog počinka. Jedan je grad koji se gradi u čoveku; drugi je grad u kome čovek konačno prebiva.

Arkana Snaga u tarotu

Snaga u tarotu Šarla VI

“I am the daughter of Fortitude, and ravished every hour, from my youth. For behold, I am Understanding, and Science dwelleth in me; and the heavens oppress me. They covet and desire me with infinite appetite; few or none that are earthly have embraced me, for I am shadowed with the Circle of the Stone, and covered with the morning Clouds. My feet are swifter than the winds, and my hands are sweeter than the morning dew. My garments are from the beginning, and my dwelling place is in my self. The Lion knoweth not where I walk, neither do the beasts of the field understand me. I am deflowered, and yet a virgin; I sanctify, and am not sanctified.”

Džon Di i Edvard Keli, deo manifesta primljenog magijskim putem 23. maja 1587.

Elifas Levi kaže da je broj jedanaest broj sile, sukoba i mučeništva. Snaga, odnosno Strast po Alisteru Kroliju, nosi broj jedanaest te je posađena između dve arkane koje prikazuju nemoć ili bespomoćnost. Te dve nemoći su ona Obešenog čoveka i stvorenja uhvaćenih u vrzino kolo Točka sreće. Za broj jedanaest je, u kontekstu tarota, Ronald Deker dao jedno zanimljivo objašnjenje značenja. Naime, kako je jedan od dvanaest apostola, Juda, izdao Isusa Hrista, a ostalih jedanaest ostalo verno, otud je taj broj tumačen kao simbol istrajavanja. Takođe, sledeći tradiciju, ova karta predstavlja snagu kao vrlinu, odnosno hrabrost, budući da samo karakterno jak čovek može biti hrabar, a hrabar čovek može biti dobar čovek. Sa druge strane slabić je kukavica a onaj ko je kukavica ne može biti dobar. Otud je ova karta izraz ljudske dobrote ali i gospodarenja nad životinjskim nagonima i nižom prirodom u čoveku. Uostalom, bez hrabrosti nije moguće postići znanje.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Menli Palmer Hol ovu kartu tumači tako što je žena izraz duhovne snage, a lav tajnu mudrost čija je ona gospodarica. Lav, kaže Hol, označava letnji solsticij, dok je žena Devica, jer kada se Sunce nađe u tom sazvežđu ono ga lišava njegove snage. Povodom ove karte Pol Huson je izneo stajalište renesansnih mislilaca koji figuru žene i zveri povezuju sa Sirenom, odnosno Kirenom, tesalijskom princezom i nimfom boginje Artemide. Bila je poznata po lovačkim umećima i borbama sa zverima. Prilikom njene borbe sa lavom, spazio ju je solarni bog Apolon, koji se zaljubio u nju i odveo na planinu Mirtu u severnoj Libiji. Ona mu je rodila sina Aristeja koji je kasnije postao zaštitnik pčelarstva. Grčka kolonija na libijskoj obali, pored mesta Aristejevog rođenja, dobila je ime Kirena po njoj, a čitava ta oblast naziva se Kirenajka. Kako je lav sunčeva životinja, a u legendi o Kireni značajnu ulogu igra solarni bog Apolon, otud je smisleno povezivati ovu kartu sa Suncem i sazvežđem Lava. Zapravo, kartu možemo tumačiti i kao ujedinjenje sunčeve i mesečeve prirode.

Mantenja taroki

Još jedan detalj iz mitologije može nam pomoći u razumevanju temeljne arhetipske sile koja iz vremenskih daljina nadahnjuje ovu arkanu, budući da ona, na prvi pogled izvrće ustaljena shvatanja o muškom polu kao onom jačem. U tarotu, nasuprot tome, snagu i hrabrost oličava žena. Džerald Masi piše da ideja snage nije izvedena iz mišica muškaraca. On pominje da u znakovnom jeziku drevnih i primitivnih naroda snaga vodi poreklo od vetra, odnosno vazdušnog elementa. To nalazi svoj izraz na samom početku Starog zaveta gde se pominje duh koji lebdi iznad prvobitnih voda. Upravo je vetar taj koji ima veliku snagu da uzburkava more i podiže talase. Vetar je taj koji pokazuje snagu. U egipatskoj mitologiji izraz snage vazdušnog elementa je bog Šu, predstavljen upravo lavom. Zavijanje vetra ima svoju paralelu u rici lava. U tarotu žena gospodari snagom vetra, snagom glasa, čiji je amblem lav. Međutim, to je i životvorna sila, odnosno dah koji oživljava tela, udahnjuje život. Bog Šu je egipatski Mars, ratnik. Hebrejska verzija boga Šua je lunarni bog Šadaj. 

Džerald Masi pominje kako je bog Šu bio poznat kao Sin ljavljeg repa, ali i da je imao ženski oblik kao lavica Ur-Hekau. Ne bih ovde ulazio da li je Masi povodom toga bio u pravu ili ne, ali postoji poveznica između jedanaeste arkane sa idejom Ur-Hekau, budući da je reč o lavici koja na glavi nosi sunce obavijeno zmijom čija se glava izdiže poviše njenog čela, što je simbol velike magijske moći. Njene životinjske atribucije su zmija i lavica, što je posve u skladu sa učenjem Zlatne zore koja ovoj arkani pripisuje hebrejsko slovo tet (zmija) i astrološki znak Lava. Džerald Masi pominje da su Šu, Set, Horus, veoma stari pra-totemski fenomeni, sinovi Velike Majke, te pripadaju velikoj sedmorci njenih sinova, koji u apokaliptičkoj refleksiji imaju ulogu sedam kraljeva Velike Bludnice. Ta je Bludnica sasvim jasno predstavljena u jedanaestoj arkani Krolijevog špila. Vezu žene i zveri možemo tumačiti drevnim i primitivnim konceptima preobražaja devojčice u ženu, o čemu je Masi iscrpno pisao navodeći mnoštvo primera kako primitivni narodi taj ženski preobražaj tumače kao njeno postajanje nalik kakvoj specifičnoj životinji. Kada se devojčica pretvori u lavicu, zmiju, žabu itd, znači da je postala žena.

Marseljski špil

Snaga u Marseljskom špilu upravo prikazuje ženski lik kako otvara čeljusti lava, a taj motiv prisutan je u većini špilova. Oblik njenog šešira je veoma nalik onome koji nosi Čarobnjak, te podseća na lemniskatu, znak beskonačnosti. Seli Nikols povodom toga kaže da oba lika predstavljena arkanama Čarobnjak i Snaga poseduju magijske moći. U neku ruku ženski lik Snage jeste oličenje same magijske moći. Ona je šakti. Seli Nikols je lepo primetila da iako se čini kako mlada devojka vlada lavom, ona zapravo sadrži njegovu suštinu i ističe kako zlatna energija njegove snage teče njenim rukama, osvetljavajući njene grudi, zatim se širi ka glavi, gde se zadržava poput zlatne krune u centru njenog šešira. Motiv ove male krune, kaže Nikols, podseća i na zube životinje. 

U špilu Šarla VI imamo ženu koja obgrljuje stub nalik korintskom, koji se lomi na pola, a što opet ukazuje na motiv snage. Slično je i u Rozenvald špilu, s tom razlikom što je tu stub i dalje uspravan. U Mantenja tarokiju prikazana je snažna žena sa sa topuzom u desnoj ruci koja levom rukom ruši stub. U njenoj pozadini nalazi se lav umanjenih proporcija, a na njenoj glavi imamo pokrov od lavlje glave, dok njen oklopljeni torzo prikazuje lavlji lik. Najdžel Džekson daje još jedan mogući uzor za lik ove karte, a to je hrišćanska Sveta Tekla, po nekim izvorima, sledbenica apostola Pavla i mučenica koja je bila bačena lavovima. I tada je, po legendi, lavica spasila njen život, ispreprečivši se pred ostalim lavovima, sprečivši ih da je rastrgnu. U Pierpont Morgan Bergamo špilu lik koji predstavlja načelo snage je krupan muškarac koji batinom zamahuje prema lavu. U tome prepoznajemo mitološki motiv borbe Herkula i nemejskog lava. Takođe, Džekson je dao primer Denteove (Marco Dente da Ravenna, 1493-1527) gravure „Alegorija snage“ iz 1527. godine na kojoj je prikazana snažna žena koja vodi lava prema vatri.

Vejtov špil

U pseudo-aristotelovskoj knjizi na arapskom Sir al-Asrar, izvorno pisanoj na grčkom, a na latinski prevedenoj kao Secretum Secretorum (Tajna nad tajnama) sredinom XII veka, ima jedan zanimljiv opis talismanske slike koja se u pogodno vreme urezuje na magijski prsten. Ukratko, zamislimo nagu devojku, visoku i snažnu koja jaše na lavu, dok je šest muškaraca obožavaju. Ne moram posebno naglašavati simboličku i magijsku bremenitost jedne ovakve predstave. Onaj ko nosi takav prsten steći će neodoljivu moć nad ljudima. Obratimo sada pažnju na ovu kartu iz krolijevske vizure. U staroj doktrini solarna žena je devica (prima materia). Kod Krolija je ona kurva, Babalon (otpad). Hoće se reći da je u eri Riba kamen mudraca dobijan od čiste sirovine, dok je u eri Vodolije na delu reciklaža, korišćenje krajnjeg otpada. U eri Vodolije biće privučeno dosta klipotskih sila u naš svet. Solarna žena će im otvoriti vrata. Tako učimo Božji zakon kroz iskušenje. To je ono prokletstvo, biblijsko, strašno. 

Pogledajmo, u Marseljskom špilu, Čarobnjak i ženski lik sa karte Snaga imaju šešir sličnog oblika, koji ukazuje na egzotičnost i određenu moć. Kroli je ovu solarnu ženu razgolitio, skinuo joj šešir i raspustio kosu. Ona više nije Devica u plavoj odori ogrnuta crvenim plaštom nego je sva zlatasto-skerletna. Kod Krolija ona jaše lavovsku zver, dok je u staroj doktrini obuzdava snagom svojih ruku. Njena snaga u Krolijevom ključu postaje strast. Levom rukom ona obuzdava sedmoglavu Zver, dok desnom drži visoko podignut pehar iznad kojeg se nalazi deset spiralnih rogova, čime ova karta poprima apokaliptička obeležja. Deset spiralnih zmijolikih rogova povezani su sa deset zrakastih krugova koji su bez ikakvog reda razbacani po karti. Ti zrakasti krugovi predstavljaju sefire bez pravog poretka, jer, kako kaže Kroli, svaki novi eon iziskuje drugačiji sistem razvrstavanja u univerzumu. Za Alistera Krolija Skerletna žena iz biblije predstavlja izopačenu sliku drevne magijske tradicije od koje je hramska prostitucija jedini zapamćeni oblik. O predstavi Skerletne žene u Apokalipsi Kroli kaže da su proroci u osvit hrišćanske ere predskazali nastupanje sadašnjeg eona, koji dolazi nakon završetka ere Riba čiji je simbol bog koji umire i vaskrsava, sa osećanjem neizrecivog straha i užasa, budući da nisu bili kadri da proniknu u srž smenjivanja eona. Iz tog razloga su, kaže Kroli, svaku promenu smatrali katastrofom. 

Krolijev špil

To znači da dijagram Drveta života mora pretrpeti izmene i Kroli je u tom pravcu već napravio prve korake, zamenivši pozicije glifova he i cadi. Snažna žena je ovde prikazana kao Kurva Vavilonska koja jaše Zver čijih sedam glava krasi deset rogova. Kod Krolija, umesto repa Zver ima Lava-Zmiju, amblem koji je prisutan i na njegovoj karti Kula. Babalon je nalik boginjama kao što su Bast, Sekmet, lavica-mačka, strašan krvolok, istovremeno najženstvenije biće. Ona ima i solarnu i lunarnu prirodu, budući da se na Drvetu života staza gimel / Prvosveštenica, koja se spušta iz Ketera ka Tifaretu, ukršta sa stazom tet / Strast. Slikovito, tu se sreću kamila i zmija. Otud je žena sa karte Strast / Snaga poput Meseca koji prima Sunčeve zrake i čuva ih u sebi. Po Kroliju ova karta je jako važna u simbolici eona Horusa. Uopšte, eon Horusa aktuelizuje vezu između znakova Vodolije i Lava, dok je recimo eon Ozirisa aktuelizovao vezu Riba i Device.

Zlatna zora ovu kartu naziva Kćer plamenog mača, vođa lavova. Elifas Levi u njoj prepoznaje snagu magijskog lanca, a što ovoj karti otkriva još jedan kvalitet, a to je moć vere, moć sugestije ili autosugestije. Kao solarni simbol, karta Snaga sugeriše ono što je Levi opisao kao središnju tačku stabilnosti i neprekidno kružno delovanje inicijative. To je u temelju magijske moći. Ovde je očigledno reč o procesu solve. Levi kaže da je entuzijazam zarazan i javlja se samo u prisustvu duboko ukorenjene vere. Vera rađa veru; ako verujemo u nešto, znači da smo spremni da to ostvarimo; poželeti s razlogom, znači poželeti beskrajno snažno. O magijskom lancu, Levi kaže, da stvoriti magijski lanac znači proizvesti struju ideja koja stvara sudbinu i privlači veliki broj volja u dati krug aktivnih manifestacija.

Kako tumači Fulkaneli, vrlina hrabrosti, u interpretaciji vajara Mišela Kolomba nosi kacigu, dok u levoj ruci drži kulu kroz čije se pukotine promalja zmija, tj zmaj, koju ona davi desnom rukom. O Snazi Fulkaneli kaže da ima Samsonove atribute. Opremljena je štitom i verižnjačom. Ponekad na glavi ima lavlje krzno, a u rukama disk koji predstavlja svet, a ponekad, opet, i to će biti njen konačni atribut, bar u Italiji, nosi stub, ceo ili polomljen. Kolombova Snaga je, kao i njegova pravda, otkrivena, ne nosi veo. U nekom smislu slobodno možemo reći da su Pravda i Snaga sa razlogom nage. Još jedan bitan detalj Kolombove Snage jesu njene pletenice koje predstavljaju sunčeve zrake bez čijeg dinamičnog uticaja, objašnjava Fulkaneli, nije moguće izvršiti Veliko delo.

Karta Snaga / Strast, budući da po Zlatnoj zori označava znak Lava, predstavlja Kuću duhovnog slepila. U ovoj karti nalazimo tragove drevnog egipatskog mita o borbi i odnosu između Seta i Horusa, gde se prepliću incest, homoseksualizam i pedofilija, a koji spadaju u bitne razloge uništenja Sodome i Gomore, koji nisu bili tek neki gradovi na Bliskom istoku, nego i mesta štovanja zverskih božanstava. Ta zverska božanstva su nasilna, po istorijskim standardima antinomijska, orgijastička, sadistička, a što podseća na neka svojstva boga Seta kao božanstva haosa, nereda, druge strane, otpadništva, tuđinstva itd, a što je možda i poslužilo kao uzor za kasniji lik Satane.

Marco Dente, 1527

Doba Vodolije i prorok Isaija

Eteilla, ključ XIX 

Ovo je vreme Zlodoblje u kome nije teško biti prorok, nije teško proricati i predviđati budućnost. Predviđajmo mračne stvari i događaje, dajmo malo mašte u svemu tome i nećemo mnogo pogrešiti. Važno je da imamo sliku i potom opišemo šta smo stvorili u mašti. Ovo je praskozorje proročanskog doba. Otud ta lakoća. Istovremeno, nije samo lako predviđati trendove nego ih je isto tako lako moguće izazivati upravo njihovim predviđanjem. Kada posmatramo budućnost mi zapravo na nju nekako utičemo. To je teorija univerzalnog magijskog agensa. Mi upravo živimo u onom dobu koje se pominje u mnogim proročanstvima. Neki od ključeva razumevanja vremena u kome živimo zapisani su u starozavetnoj knjizi proroka Isaije. U poglavlju 25, od stiha 6 nadalje čitamo:

„Jahve nad Vojskama na ovoj gori gozbu sprema svim narodima zemlje... I na ovoj gori on koprenu kida koja sve narode pokriva, zastor kojim su svi narodi zastrti. On za navek i smrt uništava. Jahve Večni, briše suze sa svačijeg lica, i sramotu svog naroda s cele zemlje skida."

Ključna reč, Jahve nad Vojskama / Jehova Cabaot je božansko ime sedme sefire kabalističkog Drveta života čija je planetarna atribucija Venera a jedan od naziva Necah (Pobeda). Veliko oslobođenje dešava se pod znakom planete čiji je astrološki glif nalik egipatskom krstu simbolu večnog života. Veliko prosvetljenje dešava se pod znakom planete čija je priroda najavljivanje svetlosti. Podsetio bih da je njena priroda ratnička koliko i plodonosna. Ko, zapravo, čini najužu stražu ovog Boga nad Vojskama? Odgovor nalazimo u Isaijinom šestom poglavlju (6:1-2), gde prorok opisuje svoju prvu, veličanstvenu viziju: 

„Video sam Gospoda gde sedi na prestolu visokom i uzvišenom... Serafimi stajahu iznad njega, svaki ih imaše šest krila...“ 

U hebrejskom etimološkom korenu, reč Saraf (שרף) označava vatrenu zmiju ili zmiju otrovnicu koja prži. Isaijin Jehova Cabaot, dakle, na svom prestolu sedi okružen krilatim, ognjenim zmijama, što ga od samog početka neraskidivo vezuje za zmijski egregor.

Rainer Kalwitz

Drugi važan izraz je gora, u hebrejskom originalu napisana kao He-Reš, odnosno har, što je piktografski izraženo kao glava na kojoj stoji ljudska figura sa podignutim rukama. U okultnom sistemu atribucija velikih arkana tarota i hebrejskih slova, slovo reš povezano je sa kartom Sunce. Sa slovom he povezana je karta Car, ali ako uvažimo intervenciju koju je u taj sistem uneo Alister Kroli, tom slovu pridružićemo kartu Zvezda. Tako ćemo dobiti drugačiju sliku: Sunce i Veneru, odnosno Veneru povrh Sunca, koja ide ispred i najavljuje zoru. Slikovni motiv tarot arkane Sunce (Prosvetljenje) iz špila čiji je autor poznati francuski okultista XVIII veka Eteja (Zan Baptist Alijet) simbolički najviše odgovara ovoj predstavi. Tu vidimo crveni pentagram na vrhu strukture masonskog obeliska (piramidalni obelisk na postolju), znak Venere koja sjaji umesto Sunca. U dnu su prikazana braća u izrazu dečje nevinosti koja se pozdravljaju bratskim pozdravom. To što su predstavljeni nagi i kao deca, ukazuje na njihovu uzvišenost i čistotu novorođenih. Sada biva jasnije da je ta petokraka zvezda u ovom kontekstu poistovećena sa piktogramom slova He. Naposletku, simbolički kompleks glave i ljudskog lika sa podignutim rukama podseća na raspeće na Golgoti, krst na lobanji, odnosno zmiju koja se uzdiže nad glavom. Ali, imajmo na umu da je ovo na okultizmu zasnovano piktografsko tumačenje Isaijinog stiha.

U tim slikama prepoznajemo proročanstvo o dolasku Mesije, onog čiji je simbol zmija, a nebeski znak Venera. Tačnost ovog uvida potvrđuje i sama hebrejska sveta matematika (gematrija): reč za zmiju, Nahaš (נחש), ima brojčanu vrednost 358. Reč za Mesiju, Mašiah (משיח), ima identičnu brojčanu vrednost: 358. Za istinskog posvećenika, Zmija i Mesija su dva lica jedne te iste kosmološke valute. To je Gospod nad Vojskama, a vojska to su zvezde (ili, u užem smislu, odabrani adepti), jer Venera je kraljica među njima. Upravo taj skriveni, gnoseološki i htonski aspekt Venere, njen silazak i donošenje svetlosti u tminu materije, Isaija zapisuje na drugom, kapitalnom mestu (14:12), koje je hrišćanska teologija drugačije protumačila: 

„Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju, ugnjetaču naroda?“ 

U originalu, ovde stoji Helel ben Šahar (Svetleći, sin zore), što je u latinskoj Vulgati prevedeno kao Lucifer. Kroz formu kletve ovozemaljskom kralju, prorok je zapravo zabeležio kosmičku formulu o tranzitu Zvezde Danice (Venere), koja svesno silazi u bezdan kako bi osvetlila grobnicu. Neki su u tim runama videli i to razumeli kao Isaijino nagoveštavanje dolaska Isusa Hrista, pa ipak, sada nakon 2.000 godina od zvezde nad Vitlejemom i oko 2.700 godina, koliko se procenjuje da je star Isaijin spis, uviđamo da se te reči ipak odnose na nešto drugo, svakako bliže našem vremenu. 

Šta će učiniti taj neko drugi kada se pojavi, odnosno onaj pravi? Napraviće gozbu na gori svim narodima i skinuće koprenu koja sve narode pokriva. Gora koju sam poistovetio sa lobanjom, jeste grobnica u kojoj smo iz smrti, koju životom zovemo, rođeni u život koji je neprekinuta radost postojanja: gozba o kojoj Isaija govori. Grobnica ukazuje na Saturnovu prirodu koja je na kabalističkom Drvetu života pridodata sefiri Binah (Velika Majka). Ta grobnica je i rodnica u koju ulazimo mrtvi i stari i iz koje izlazimo živi i mladi, kao braća, jer više nema koprene zbog koje smo bili odeljeni jedni od drugih i pod kojom smo mrtvovali da u život nikad ne kročimo.

Nicholas Kalmakoff

Nazovimo tog dolazećeg boga Mladoturčinom, što je sinonim za mladog i buntovnog revolucionara. Ta figura gnevnog, pobedonosnog deteta-revolucionara u potpunosti korespondira sa formulom Novog eona i marcijalnim aspektom Ra-Hoor-Khuita. Revolucija je nasilje, a on je vojskovođa, donosilac razaranja, jer je njegova priroda ognjena. Poput vuka Fenrira koji će označiti sumrak bogova gutanjem Sunca, tako će i bog Mladoturčin progutati smrt. Prevod biblije Luja Bakotića koji sam koristio nije baš precizan, jer u hebrejskom originalu je upotrebljena reč bala (Bet-Lamed-Ain), što se prevodi kao progutati. Dakle, progutaće smrt u pobedi. Pobediće smrt tako što će je progutati.

„Jahve Večni, briše suze sa svačijeg lica, i sramotu svog naroda s cele zemlje skida."

Tako kaže prorok Isaija. Jahve Večni je Adonaj Jahve; ne Jehošua, nego Adonaj. Adonaj je Jedan (Adonaj ehad) i kao takav on je lični bog. Dakle, u par rečenica, Isaija spominje Jahvea kao Cabaota i kao Adonaja. Cabaot proždire smrt u pobedi i skida koprenu, a Adonaj briše suze, odstranjuje tugu i sramotu. Sa smrću nestaju i prateća osećanja i njihove forme mentis, kao i svojevrsna metafizika patnje i stradalništva. Cabaot omogućava ljudima da vide. Adonaj donosi olakšanje i radost. To dvoje možemo porediti sa drevnim simbolom Sunca, krugom sa tačkom u središtu. Jedan od njih je tačka, drugi je krug. Jedan je snaga, drugi je tišina, ali ko je od njih tačno šta, prevazilazi moju moć razumevanja u ovom trenutku. Recimo da su to bogovi blizanci ili dvostruki bog, kakav se pojavljuje u Krolijevoj Knjizi zakona, kao Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat. Naravno, pitanje je kako je te slike Isaija razumeo, ali možemo pretpostaviti da je to bilo u skladu sa duhom njegovog vremena. Iz tačke gledišta našeg vremena, te slike drugačije isijavaju. To bi trebalo vazda imati na umu. Na drugom mestu, 65:17, Isaija kaže:

„Jer ću nova ja nebesa stvoriti i novu zemlju, a šta je pre bilo, to se neće pominjati, niti će vam na um dolaziti."

A onda malo dalje u 65:24-25:

„Pre no što me zovu, odazvaću im se, pre nego što zaćute, uslišiću ih. Zajedno će vuk i jagnje pasti, lav će kao i vo travu jesti, prašina će zmiji hrana biti; neće ni nepravde niti štete biti na svoj Svetoj gori mojoj, govori Jahve."

Ovaj detalj o stvaranju novih nebesa i nove zemlje izazvao je toliko ushićenja vernih ljudi, iznova recikliran od strane harizmatičnih i mesmerizujućih propovednika. Ta ideja je našla svoju refleksiju u Jovanovom Otkrovenju, 21:1, gde je vidoviti Jovan nanovo video ono što je pre njega Isaija pominjao. U hrišćanskom mnjenju Jovanovo viđenje ima veći značaj od Isaijinog, jer sve šta je Isaija govorio razumevano je kao preteča i najava Hrista, ali su zato reči Jovanove dodatno zapečatile taj mit. To bi još i moglo biti oprošteno i podrazumevano, ali ideja da je ovde reč o nekakvom sveopštem kosmičkom premetanju, rastvaranju i ponovnom stvaranju, ne može biti ni podrazumevana niti oproštena onima koji u to veruju.

Pa o čemu je onda ovde reč? Kako smo prepoznali Božju goru kao Binah, ne smemo gubiti iz vida njen položaj na Drvetu života. Ona je deo Vrhovne Trijade te kao takva bitiše preko ponora Daat, čiji prelazak podrazumeva korenitu i nepovratnu promenu čoveka. Po jevrejskoj verskoj ideologiji samo Mesija može proći Pedesetu kapiju razumevanja, što je sinonim za sefiru Binah. To nije uspelo čak ni Mojsiju, proroku. Odjek tog shvatanja nalazi se u biblijskoj činjenici da Mojsije, postojao on ili ne, nogom nije kročio u Obećanu zemlju. Umro je na njenim vratnicama. U prevodu, ostao je u Hesedu, sefiri kojoj je pripisan Jupiter, istoj onoj u koju je Alister Kroli odbačen nakon prelaska Bezdana i boravka u Binahu tokom njegove čuvene pustinjske avanture čiji je rezultat knjiga „Vizija i glas“.

Bilo bi korisno za čitaoca da ne uzima biblijske iskaze doslovno, kao deo nekakvih stvarnih događaja, nego na isti način kao kada bi čitao recimo grčke mitove. Osnovna tema, kako biblije, tako i mitova, jeste ljudska svest. Sa stajališta ljudske svesti, prorok Isaija govori o procesu adeptstva, sve i da to nipošto nije njegova namera. Ukratko, stanje svesti ostvarenjem u sefiri Binah, da se tako izrazim, rezultira obrnutom perspektivom od one uobičajene. Tako život biva smrt, smrt postaje život, vuk i jagnje zajedno pasu, a Bog se odaziva i pre nego što biva pozvan. Paradoks! Suprotnosti bivaju poništene.

U svemu ovome posebno je znakovito ono da će „prašina hrana zmiji biti“. Ko pažljivo nije čitao Krolijevu „Viziju i glas“, neće moći da razume kako to prašina zmiji može biti hrana. Neki su taj detalj tumačili kao razvlašćivanje zmije tako da više ne može nauditi ljudskom rodu nego će se ova hraniti prašinom. Naravno, i takvo razmišljanje može biti razumevano i oprošteno, ali oni koji žele proniknuti malo dublje moraju se zapitati o kojoj je ovde zmiji reč, i što je još tajanstvenije, kakva je to prašina? Zmija se u navedenom stihu pominje zajedno sa još četiri životinje čiji je mitološki potencijal bremenit: vukom, jagnjetom, lavom i volom. Ove četiri naprasno pasu travu a zmija se hrani prašinom. To je ona ista prašina od koje je Jahve Elohim načinio čoveka (vidi Postanje, 2:7) afar, odnosno ain-peh-reš. Upravo je ta prašina ono što ostaje od posvećenika onda kada on dosegne sefiru Binah. Zmija (kao inicijatička sila i čuvar Bezdana) počistiće upravo taj pepeljasti ostatak profanog ega, tako da novorođeni adept neće imati za šta unazad da se uhvati, čime će biti sprečen da za sebe odabere propast, odnosno status Crnog brata koji je odbio da se raspline u peharu Babalon.

Karta Sud, tarot Šarla Šestog (XVI vek)

Poglavlje 63 Isaijine knjige počinje strašnim opisom Boga u krvavim haljinama:

„Ko je ono što iz Edoma ide, iz Vosora u crvenim haljinama, u krasnim haljinama, kročeći smelo u naponu snage? Ja sam to, koji sam spasenje obećao i moć imam da spasavam... U gnevu ih svome izgnah, u svojoj ih jarosti pogazih; haljine je moje krv njihova poprskala i odeću moju okrvavila... I u gnevu svome izgazih narode, i jarošću opojih ih svojom, i na zemlju krv njihovu prolih."

Kakav je ovo strašan Bog? Pominje ga i Jovan u Otkrovenju 19:11-16. Reč edom označava crveno te ukazuje na lokalitet, ali i više od toga. Edomiti jesu Feničani, ili su srodni Feničanima (možda i sa predizraelitskim Kanancima) čija je identitetska boja takođe crvena, a koji su poznati kao veliki trgovci. Reč satan u smislu protivnik, u Starom zavetu upotrebljena je u kontekstu Edomaca kao protivnika Izraelaca. Otud onaj asocijativni niz kod hrišćana: Satana = crveno = trgovina = idolopoklonstvo = sveta prostitucija = Skerletna Žena = Kurva vavilonska (jer je i Vavilon u starozavetnom mnjenju predstavljao središnje svetsko mesto idolopoklonstva, hramske prostitucije i trgovine).

Masovno gaženje naroda obeležje je našeg doba. To je način delovanja Boga osvetnika, ovaploćenje prirode marcijalne sefire Geburaha. U smislu formule preobražaja posvećenika, izgaženi narodi predstavljaju profane i nečiste, odnosno klifotske elemente unutar psihe. Nasuprot tome, izbavljeni narod predstavlja uravnotežene i pročišćene psihičke elemente za čiji ulazak Bog poziva kćer sionsku, odnosno Jerusalim (Nebeski Jerusalim, Binah) da otvori svoje kapije (Isaija, 62:10-12). Skerletna fantazmička slika upotrebljena je još na početku Isaijine knjige (1:18, 1:21):

„Dođite, pa da se sudimo, govori Jahve. Ako li su gresi vaši kao skerlet, kao sneg postaće beli; i ako su kao purpur crveni, postaće kao vuna."

„Kako li postade bludnicom verna tvrđavo?"

Osamnaesti stih jasno nagoveštava simbolizam Jagnjeta. Alister Kroli je ovu tradiciju okrenuo naglavačke shodno učenju o smeni eona koje je propovedao, načinivši od Jagnjeta simbol jednog od najopakijih kneževa tame i pripisavši bludnici (Skerletnoj Ženi), nazvanoj Babalon, sakralna svojstva. U svakom slučaju, promena boje, polaritet crveno-belo, ukazuje na preobražaj čoveka koji konačno postaje adept. On postaje čist, kataros. Odmah nakon odeljka u kome se opisuje kako će Jahve kazniti uobražene kćeri sionske, u glavi 4, stih 1, ima jedan zapanjujuć iskaz:

„I toga će dana sedam žena uhvatiti jednoga čoveka i reći će: Svoga ćemo hleba jesti, svoje ćemo haljine nositi, samo da se tvojim imenom nazovemo! Skini ti sa nas sramotu našu!"

Ovaj stih, iako se logički nadovezuje na prethodne, kao zasebna epizoda posve štrči. Simbolizam ovih reči, naoko nevažan i nekako sporedan, bremenit je arhetipskim smislom. Iz kabalističke perspektive, tih sedam žena personifikuju sedam nižih sefirota (od Heseda do Malkuta) koje su, usled čovekovog pada u linearnu svest, izgubile svoju organsku vezu sa Vrhovnom Trijadom (Binah/Gora) i sada lutaju obezglavljene, u sramoti i izolaciji. One očajnički hvataju „Jednog Čoveka“, koji je Tifaret (Sunce, kosmički Hrist, ravnoteža mikrokosmosa), zahtevajući da se nazovu njegovim imenom kako bi se kroz unutrašnje Sunce ponovo uspostavio narušeni makrokosmički balans i skinuo zastor podeljenosti. U telemitskom ključu, ovaj slikovni kompleks odjekuje kroz sedam glava Zveri na kojoj jaše Babalon, a koje teže mističnom sjedinjenju sa Jednim. Isto tako, stih 34:14, ukazuje na pojavu nekih modernih struja u okultizmu koje najavljuju buduće trendove:

„Zveri će s pustinje divlje pse sretati, jarci će se dovikivati, i aveti noćne onde se naseliti i počinka naći."

Pomenuti jarci su izraz predjahvističke izraelitske religije, što se odnosi na pustinjsko božanstvo Azazela čija je životinja jarac. Bog je naložio Mojsijevom bratu Aronu, da jednom godišnje, prilikom svetkovine Dana pomirenja, žrtvuje jednog junca i jednog jarca. Junac je posvećen bogu Izraela a jarac Azazelu. Uloga žrtvenog jarca jeste da ponese na sebe sva sagrešenja jevrejskog naroda. Tako je uobličen demonski egregor koji nosi ime nekadašnjeg božanstva koga je poštovao isti taj narod. Aveti noćne su Lilit. Mitologija Skerletne žene i Zveri izbija iz ovih kratkih proročkih crta. Ovaj izbor simptomatičnih Isaijinih iskaza završiću stihom 26:19 (što ne znači da je ovo sve):

„Da ožive mrtvi tvoji! Vaskrsnuće tela! Probudite se, radujte se, stanovnici praha! Jer je tvoja rosa, rosa svetlosti, i zemlja će sene na svet povratiti."

Vaskrsavanje tela ne bi trebalo shvatiti doslovno. Kada je reč o tumačenju snova i vizija, svako linearno i doslovno shvatanje vodi ka grešci. Mrtvi koji oživljavaju na poziv Boga, u našem vremenu su, kao što sam već napomenuo, oni koji doživljavaju koreniti i nepovratni preobražaj još za trajanja ovozemaljskog života. To je suština adeptstva. U egipatskim uzorima ovih refleksija, to se dešavalo u svetu mrtvih, gde je duša, ujedinivši se sa svojim ka, postajala samousavršeni (akhu), obezbedivši sebi mesto u večnom životu. Razumevam da je prorok Isaija, u krajnjoj liniji, opisao mehanizam mesijanske formule koja u mnogim detaljima podseća na premise doktrine Alistera Krolija.

Ipak, kao što sam već nagovestio, biti prorok ne znači i potpuno razumeti svoju viziju. Postoje različiti nivoi razumevanja. Nakon 27 vekova, nije potrebno da budemo proroci kako bismo razumeli kontekst Isaijinih proročkih vizija u odnosu na nama blisko vreme. Ne možemo sva njegova proročanstva tumačiti u ključu našeg vremena, ali svakako da je ovih nekoliko navedenih u ovom odeljku sasvim indikativno za ovu svrhu.

Bog Mladoturčin je oblik delovanja imanentnih sila univerzuma. To delovanje je u određenoj meri pojmljivo, odnosno dotiče se naše percepcije i razumevanja. Govorim o sili, koju možemo nazvati božanskom, pod kojom podrazumevam nešto što istovremeno postoji i deluje kroz našu psihu, ali i izvan nje, te obuhvata sveukupnost ne samo ljudskih bića, nego svakolikih oblika postojanja na mnoge načine povezanih sa nama. Ta sila ima svoju volju, ali je istovremeno podložna i ljudskoj volji. Ona otvara puteve ljudskoj volji, ali sa druge strane, težnje ograničene svesti ljudskih bića postavlja u strogo trasirane uslove koje bismo mogli porediti sa sudbinom.

Božanska sila u ljudskom mnjenju ima brojne oblike i načine pojavljivanja, ali nam je gotovo nedostupna na uobičajenom nivou svesti. Zato, u trenucima povišene svesnosti, koji mogu biti i uglavnom jesu privremeni, retko trajni, izuzev u slučajevima korenitog i nepovratnog preobražaja, ta sila je podložna ljudskom usmeravanju. Ponekad je dovoljno da prorok, ili neko u takvom privremenom stanju, samo vidi tokove te sile i uticaj je već ostvaren. Vreme u kome živimo jeste doba laganog povratka u stanje kada su granice između svetova i raznih nivoa bile labavije. To je suštinski preokret koji se dešava upravo sada, noseći sa sobom ne samo veliku neizvesnost i šokove, nego i sunovrat u strašnu tamu koja će progutati mnoge od nas.

Neoatlantizam i kontrainicijacija

Uzroke propasti nekog poretka, sistema ili jake ličnosti, preduzeća, organizacije, društvene moći, države, nacije, imperije, trebalo bi tražiti u periodu njene najveće moći i ekspanzije. Slabost nekog tela ogleda se u trenutku njegovog širenja. Tada svaka pora biva vidljiva, a pora u jednom trenutku može narasti u pukotinu a ova u smrtnu ranu. Naravno, tipično ljudsko gledište, zaslepljeno trenutačnom moći datog subjekta, propušta da u imaginaciji vidi puteve koji vode ka fatalnim ishodima. To je normalno jer ljudi obožavaju moć, čak i kad ih ova ugnjetava. Moć, kada je živa i aktivna, čini se neranjiva i večna. Moć na čijim plećima počiva moderni svet je atlantske prirode. Ovaj izraz možemo shvatiti dvojako, u smislu transatlantskih sila evropskog kolonijalizma i potonjeg amerikanizma, ili u smislu mitološke Atlantide i titana Atlasa. Vratiću se na ovaj mitski kurs, ali hajde prvo da razmotrimo opšta mesta modernog sveta.

Nekonzumerizam je prvi praktični korak ka pobuni. Živeti izvan većine potrošačkih tokova jeste početak tog puta, odnosno pobune protiv modernog sveta, budući da je uperena protiv njegove osnove. U tradicionalnom smislu revolucija označava delovanje ka narušavanju kosmičkog poretka koji je ustanovljen božanskom voljom. Pobuna protiv društvenog poretka ili poretka zajednice tada biva nešto satansko, protiv-kosmično, a ne samo čin ili delovanje upereno protiv nečije vlasti. Da je u pitanju samo to, ne sviđa nam se ovaj vladar, slab je i ne poseduje vladarsku mudrost, onda tu nipošto ne bi bilo ni govora o revoluciji. Na položaj svrgnutog vladara došao bi drugi, ali se suštinski ništa ne bi promenilo jer za takvom promenom nema potrebe. Buna se diže protiv nemoćnog ili tiranskog vladara jer je ovaj svojom slabošću ili arogancijom ugrozio stabilnost zajednice i kosmosa! U takvim okvirima buna je zapravo reakcionarna i cilja ka održanju postojećeg poretka. Revolucija, po definiciji, podrazumeva suštinsku promenu, a ta promena je kosmička budući da zadire u svetonazor. Narušavanje božanski legitimisanog poretka ruši i odnose unutar društva i unutar užih zajednica, uspostavljenih na datom kosmičkom poretku.

Revolucija koja je dovela do stvaranja modernog sveta, zamišljena je kao konačna i neporeciva, projektovana u stilu svojevrsnog kraja istorije. Ta hronocentrična predstava u temelju je mentaliteta modernosti. Modernost za svagda i neopozivo ukida predmoderni poredak i nudi revoluciju koja teče. U takvoj iskrivljenoj i suženoj materijalističkoj dijalektici svaka revolucija je podražavanje, oblik masovne histerije čiji je suštinski cilj proširenje granica konzumerizma. Konzumerizam je izraz koji ukazuje na proždiranje, fokusiranost na usta, brbljanje i ždranje, što izaziva snažnu asocijaciju na predstave o đavolu koji u Paklu proždire grešnike, o Saturnu-vremenu koji proždire svoju rođenu decu, ili o Lilit, koja takođe guta i proždire. Tako i konzumerizam proždire prirodu, resurse, bogatstva, te naposletku i samog sebe, odnosno konzumenta.

Jedan poseban tip promene i razvoja je time trasiran i povodom toga svaka futuristička misao obično ide u dva pravca: prvi je optimistički i projektuje neverovatan razvoj i napredak, a drugi simulira krah i pad u varvarstvo ili u totalitarizam. Treća opcija se ne nazire, ali umesto nje postoji mnoštvo pseudotradicionalističkih inicijativa koje zagovaraju određenu retradicionalizaciju, ali i dalje u koordinatama modernosti. U tako dvoopcionom sistemu odigravaju se male i dramatične lokalne ili globalne pobune čvrsto utemeljene u modernosti, a čije pogonsko gorivo predstavlja osećaj neispunjenosti i nezadovoljenosti. U datim okvirima pobune su, kako to primećuje Piter Grej u knjizi „Lucifer: Princeps“, postale marketinška oruđa stvorena da eksploatišu razvojne faze seksualnog buđenja i deferencijacije današnjih tinejdžera kojima moderno društvo više ne obezbeđuje inicijacijski obred preobražaja iz detinjstva u odraslu osobu. Po njemu, to je deo promišljene strategije za stvaranje potrošača te za potkopavanje pogona socijalnog i seksualnog nezadovoljstva, usmeravanjem tek stasalih generacija u pravcu potrošnje i lojalnosti određenim brendovima. Strateški skrojene i usmeravane pobune nemaju za zadatak da ciljane mete (a to su mladi) osposobe za samostalno mišljenje koje bi posledično dovelo u pitanje vrednosti korporativne države koja je stožer konzumerizma i tzv potrošačkog društva. 

Konzumerizam je sredstvo stvaranja produženog detinjstva i održavanja infantilnosti, čime se vrši svojsvrsno štrojenje čitavih generacija (da upotrebim i dodatne pogane grčko-latinske izraze: invalidacija, amnezija, anestezija, kastracija). Dakle, umesto obreda prelaska u narednu fazu života moderna omladina se gura ka pobuni koja predstavlja pseudo-obred za (kvazi)odrastanje. To je kontrainicijacijska formula trajne infantilizacije i masovne proizvodnje emotivno-kognitivnih invalida. Setimo se, donedavno je omladina slana u masovnu pogibelj svetskih ratova. Simbolički, moderna pseudorevolucija može biti predstavljena na sledeći način: imamo dva stuba, jedan predstavlja pobunu a drugi pohotu. U sredini se nalazi žrtvenik na kome piše konzumerizam: za obredno proždiranje kontrainicijacijske žrtve.

Upravo u fenomenu kastracije čitavih generacija ogleda se težina mitološkog prtljaga modernog sveta koji je potisnuvši mitsko, magijsko i religijsko, stvorio pretpostavke za njihovo izbijanje u izopačenom vidu. Otud smatram da je iznalaženje načina života koji se ne može smatrati konzumerističkim, oblik samozaštite (ili zaštite novih pokoljenja) od masovnog škopljenja. Potrošnja je temelj modernog kosmičkog i društvenog poretka, glavno načelo društvenih, kao i odnosa unutar užih zajednica ili grupa. Kada neko ne troši ili umanjeno učestvuje u reproduktivnom lancu opšte potrošnje, taj remeti kosmičke temelje. Nacrt tih temelja lepo je opisan u Apokalipsi. U doktrini predstavljenoj u poslednjoj glavi biblije, Solarna Žena je Devica (prima materia). U novoj doktrini, onoj Krolijevoj, ona je Bludnica (otpad). U dobu Vodolije privući će se  dosta demonskih sila u naš svet i biće stvoreno mnogo toksičnog i svakolikog otpada.

Aktuelni istorijski period, označen vladavinom moderne civilizacije, odnosno pseudocivilizacije, označio bih kao svojevrsni neoatlantizam. Kada kažem „atlantizam“ ne mislim na savremena geopolitička značenja tog pojma nego mitološka. U Otkrovenju 13:1 opisuje se kako iz mora izlazi zver sa deset rogova i sedam glava. Rogovi su joj ukrašeni sa deset kruna. I dalje u 17:12 kaže se da tih deset rogova predstavljaju deset kraljeva, sa kojima paralelu možemo naći u legendi o deset kraljeva Atlantide (Platon, Kritija, 114b), a čija imena su: Atlas, Gadeiros (ili Eumolos), Amferes, Euaimon, Mneseos, Autohton, Elasipos, Mestor, Azaes, Diaprepres. Ono što je značajno jeste, da su, po Platonu, tih deset kraljeva sinovi boga Posejdona i smrtne žene Kleito te da su rađani u parovima. Prvi među kraljevima bio je Atlas, koji na prvi pogled nema nikakve veze sa onim Atlasom koji je predvodio pobunu Titana protiv Olimpa, ali je sama ideja pobune indikativna za našu. 

Platonova legenda o Atlantidi i njenih deset kraljeva čiji eho nalazimo i u Otkrovenju, zapravo ima starije mitološke uzore. Deset je često broj mitskih predaka ili pokoljenja u predanjima raznih naroda. Haldejski pisac Berosus pobrojao je deset pretpotopskih kraljeva koji su vladali fantastično dugo. Srpska epska poezija vezana za kosovski boj sa Turcima pominje devetoro braće Jugovića i njihovog oca desetog starog Jug Bogdana. U Indiji imamo devet Brahmadika, kojih sa samim Brahmom, ima deset, nazvanih deset očeva. Iranska tradicija pominje vladavinu deset drevnih kraljeva takođe. Kinezi pominju deset careva božanske prirode na početku istorije. Sličnih predstava imamo i kod Germana, Arapa i mnogih drugih naroda. Setimo se, deset je sefira kabalističkog Drveta života, kao što ima deset članova Pitagorinog tetraktisa.

Ko su, dakle, ta desetorica? Usudio bih se reći kako oni predstavljaju simbolički i brojčani izraz svetih, moćnih i drevnih predaka. Piter Grej iznosi jednu zanimljivu opasku, precizno ocenjujući duh modernog doba. On kaže da su današnji ljudi svoje drevne i moćne pretke, heroje i božanske kraljeve koji su u mitu našli svoje mesto među zvezdama, vulgarno i scijentistički (posve u skladu sa savremenom tehnološkom vizurom) poistovetili sa vanzemaljcima. Na to bih dodao jeretičnu pomisao da nema ničeg na nebu čega prethodno nije bilo na Zemlji. Tako se u modernom dobu, kao kakav izobličeni odjek, vraćaju u profanom i krajnje vulgarnom obliku drevne mitološke predstave. U tom smislu naše vreme zaista predstavlja senilno varvarstvo, jedan arogantan zaborav koji pamti samo obrise u koje trpa svoje pojednostavljene hronocentrične koncepte i shvatanja. Tako dolazimo do svojevrsnog neoatlantizma, koji oživljava drevne istine u izopačenom vidu i to proglašava nečim novim. Nije slučajno što je upravo atlantski basen kolevka geografsko i geopolitičko središte modernog sveta. Na pučinama i u talasima okeana naš svet postavlja svoje temelje tvoreći jedno nemerljivo nerazumevanje i opštu zbrku pod zastavom nakaradnog i nasilnog povezivanja rasutog čovečanstva. U tom smislu, očitava se suština kontrainicijacije kao iniciranje dijalektičkog materijalizma koji cilja isključivo ka konzumerizmu i pretvaranju aspiranta posvećenja u potrošača uvijajući svoju nameru u vrle reči bratstva, jednakosti, ekološke svesti i društvene pravde.

Mesijanska zmija - prvi deo

Za Alistera Krolija Skerletna Žena iz biblije predstavlja izopačenu sliku drevne magijske tradicije od koje je hramska prostitucija jedini zapamćeni oblik. O predstavi Skerletne žene u Apokalipsi Kroli, u „Knjizi Tota“ kaže da su proroci u osvit hrišćanske ere predskazali nastupanje sadašnjeg eona, koji dolazi nakon završetka ere Riba čiji je simbol bog koji umire i vaskrsava. Oni su dolazak doba Vodolije videli sa osećanjem, kako Kroli kaže, neizrecivog straha i užasa, jer nisu mogli da proniknu u suštinu smenjivanja eona. Po Krolijevom tumačenju, oni su svaku promenu smatrali katastrofom. To je razlog zbog kojeg su na račun Zveri i Skerletne Žene upućene žestoke pogrde u XIII, XVII i XVIII poglavlju Apokalipse. Opisujući jedanaestu arkanu „Tot tarota“, Kroli kaže da se iza likova Zveri i njegove neveste nalazi deset svetlećih zrakastih krugova. Po njemu oni predstavljaju skrivene sefire, još uvek bez pravog poretka, budući da svaki novi eon zahteva nov sistem svrstavanja u Univerzumu. U vrhu karte je prikazano znamenje nove svetlosti, sa deset rogova Zveri koji su zapravo zmije razaslate u svim pravcima da razore i iznova stvore svet.

Nije li upravo to funkcija vremena? Očigledno je da od civilizacije kakvu poznajemo neće ostati ni kamen na kamenu. U sistemu hrišćanske kabale staza tet, odnosno zmija (Skerletna žena), povezuje levi i desni stub Drveta života, odnosno sefire Hesed i Geburah, gde se tačno iznad središnje sefire Tifaret ukršta sa stazom gimel, koja se spušta od Ketera ka Tifaretu. Kenet Grant slovo gimel tumači kao pustinjski kovčeg koji je sinonim sa ženskom formulom očuvanja i nošenja. Ona prevozi putnike kroz pustinju mračnog boga Seta. U svojstvu Velike Majke ona nosi Dete, tzv bebu bezdana, izraz koji se odnosi na novorođenog adepta. Ta pustinja, kako to slikovito predstavlja Grant, razdvaja Sunce (Tifaret) od Skrivenog Boga (Keter).

Još jedan simbol vezan za stazu gimel jeste zvezda, odnosno pentagram. Tako ona sjedinjuje mesečev luk (polumesec) i zvezdu, poznate kao simbole islama. Ta zvezda je sačinjena od pet latiničnih slova V, što predstavlja otisak kamiljeg stopala u pesku, odnosno Krolijev magijski moto na stupnju Majstora Hrama: Vi Veri Universum Vivus Vici, odnosno V.V.V.V.V., koje čine pet uglova pentagrama. Rimsko slovo V je oznaka broja 5. Pet uglova daju iznos od 25, što sa pridodatim G (koje se nalazi u središtu masonske zvezde), kao latiničnim ekvivalentom hebrejskog gimel, čija je vrednost 3, daje broj 28, koliko ima dana u ciklusu mesečevih faza. Petokraka zvezda sa latiničnim slovom G u sredini, simbol je posrednika između čoveka i Boga. Između ostalog, taj posrednik je i znanje: gnozis. Takođe, slovo G, osim što ga možemo zameniti kovčegom, u njemu možemo prepoznati i stari germanski običaj sahranjivanja u brodovima, što svedoči o vezi između broda i velikog putovanja u zemlju mrtvih. U nekom naučno-fantastičnom smislu, simbolika kovčega, sarkofaga, čuna ili lađe, ukazuje na međuzvezdanog putnika koji u savršenom kosmičkom brodu (pentagramu), u stanju hibernacije, prelazi ogroman prostor-vremenski ambis. Velika Majka, kako kaže Erih Nojman, kao boginja groba, gospodarica je sveta mrtvih, ali istovremeno vlada i nebeskim svetom, čija su svetleća tela njene oči. Ona je ta koja odabranicima pomaže da prevaziđu prostor-vremenske ambise. Nojman ističe kako je upravo prostor, pored vremena, jedna od najznačajnijih projekcija Ženskog kao celine, što Veliku Boginju ujedno čini gospodaricom sudbine. Suština je prevazići tu fatalnost. To je uloga i svrha onog zrna muškosti u suštini ženskom univerzumu.

U Krolijevom tarotu imamo dva indikativna i uporediva ženska lika, otkrivenu i nagu Skerletnu ženu (gospodaricu Zveri) i iza velova skrivenu Prvosveštenicu, tj. Sunce i Mesec, koje u preseku formiraju broj 13 što je broj arkane Smrti, odnosno korenite promene, stvaranja i razaranja. Prvosveštenica je Devica, a Skerletna žena je Kurva. Obe karte predstavljaju drevne religijske koncepte i arhetipove. Jedna od božanskih atribucija karte Prvosveštenica je grčka boginja lova Artemida. Ona je istovremeno i boginja sudbine, mrtvih i noćnog putovanja, a što je povezuje sa geomantijskim simbolom mladog meseca figurom Via, odnosno Put, a što ima veze i sa motivom raskršća, koji je osoben Gorgoni ili Hekati.

O broju 13, Kenet Grant u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“, kaže da je proteran u carstvo vradžbine i crne magije. Po Grantu taj broj označava jedinstvo budući da je to brojčana vrednost hebrejske reči ehad što znači „jedan“ (piše se kao alef-het-dalet, tj 1+8+4=13). Grant objašnjava da zato što trinaest meseci formira pun krug ili ciklus, lunarnu godinu od kojih svaki mesec ima dvadeset i osam dana. Kako je broj trinaest karakterističan za Mesec i žene, u kasnijim kultovima, koji su računanje vremena zasnivali na Suncu, a ne Mesecu, lunarne pojave su smatrane prokletim i izjednačavane su sa mrakom, bolešću i smrću. Nakon toga, kaže Grant, broj trinaest postaje simbol nesreće i nečistoće.

Erih Nojman u knjizi „Velika Majka“ kaže da Velika Boginja svojom moći navodi muškarce na krvoproliće. U jednom obliku reč je o samokastraciji njenih sveštenika, a u onom starijem, odnosi se na ratničko prolivanje krvi. Prvosveštenica je oblik Velike Boginje kao boginje lova i rata, odnosno smrti. O tom aspektu Velike Boginje Nojman kaže da ona magijski onečovečuje muškarce i pretvara ih u divlje zveri, koje kao pratioci Boginje idu u sopstvenu propast. Nojman ističe da je Boginja i u tom vidu gospodarica životinja, a orgijastički oblik njenog kulta budi u muškarcu grabljivu zver i ratnika. Kao gospodarica zveri (potnia theron), kaže Nojman, ona nije boginja kulturnog i zemljoradničkog razvitka, ne donosi donosi kulturu i običaje, već je bliska divljoj ljudskoj prirodi kojom upravlja instinkt. Po Nojmanu, strašna priroda ženskog može se pojaviti tako što sama Boginja ovaploćuje strašnu životinju, ili što njen strašni aspekt postaje opaka zver koja je prati i kojom ona gospodari.

U Nojmanovim rečima vidimo stapanje načela koja predstavljaju pomenute dve karte: Snaga (Strast) i Prvosveštenica. To su dva vida iste stvari. Osim toga, položaj staze tet, ukazuje na načelo ravnoteže, odnosno usklađenja dva načela. To znači da je bez više mudrosti, koja sa apstraktnih izvora nadahnjuje mesijansku Zmiju, nemoguće uskladiti revolucionarnu strast, čija je priroda rušilačka (Geburah), ali sa altruističkim porivima (Hesed). Strogost je Mač a Milost je Štap. I Štap i Mač svojstva su Zmije. Setimo se Mojsijevog štapa koji se pretvarao u zmiju, kao i štapova egipatskih sveštenika koji su je napadali. To je bio simbolički prikaz borbe Mesije sa klipotskim zmijama.