Okultna ideologija tarota i uloga tajnih šefova

Ajvaz kao Lam

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

Od ključnog značaja za razvoj ideologije tarota u anglosaksonskom svetu, osim uticaja francuske okultne škole i Blavackinog Teozofskog društva, jeste fenomen tzv Tajnih šefova, odnosno kontroverznih skrivenih majstora koji su navodno stajali u pozadini nekih okultnih društava u XVIII i XIX veku, a što je tek u slučaju Alistera Krolija došlo do svog vrhunca u liku i delovanju tajanstvenog Ajvaza (Aiwass). Sada to napominjem kao ključni pojam do koga ćemo doći jednim kratkim istorijskim pregledom. Jedan od prvih koji je tvrdio o njihovom postojanju bio je Baron von Hund,[1] osnivač Obreda Strikt Observanz[2] na čijem su čelu stajali nevidljivi Tajni šefovi. Ovaj red prate mnoge kontroverze, ali pomenuću da se u njegovoj suštini nalazi okultni sistem čiji posvećenici razvijaju svoja suptilna astralna tela. Njihovim razvojem upravljali su Tajni šefovi za čije se postojanje ne može reći da je konkretno već oni obitavaju na višim i suptilnijim planovima egzistencije, što ne znači da se ponekad ne mogu ovaplotiti. Baron von Hund je neposredno od Tajnih šefova primao uputstva. Tajni šefovi su skriveni adepti svetla, koji i nakon smrti, nastavljaju svoj rad na duhovnom napretku i usavršavanju čovečanstva, rad na prosvetljenju ljudi mimo, pa i protiv crkvenih doktrina i načina. Tu je na delu ideja koja je pomerila fokus sa spasenja duše kroz Hrista i Crkvu, na duhovno usavršavanje, putem neposrednog odnosa čoveka sa Bogom, upražnjavanjem određenih mističnih praksi, a uz tajanstvenu podršku mističnog tela oslobođenih adepata koji se povremeno manifestuju, i na ovom svetu zaređuju nove članove spoljašnjih posvećeničkih redova. Navodno, postoji tajna organizacija, bratstvo, mistični red, anonimnih i tajanstvenih oslobođenih adepata, odnosno majstora, koji iz duboke senke upravljaju vidljivim redovima i bratstvima posvećenika, organizovanih kao spoljašnji redovi tih unutrašnjih struktura. Ti majstori su slobodni da odu, napuste zemaljski plan, ali oni se svojom voljom vraćaju da pomažu čovečanstvu. Oni jesu slobodni, ali su svojevoljno potčinjeni zakonima materijalnog bitisanja radi boljitka ljudi. Oni pomažu drugima tako što usavršavaju sebe. Tako usavršeni, oni bivaju učitelji onih neusavršenih, a preko njih, odnosno preko spoljnih redova, jedan deo njihovog nauka odlazi u svet, među ljude, kako bi prosvećivao profane. U suštini, Tajni šefovi i postoje i ne postoje, ali su nesumnjivo postojali (i još uvek postoje) oni koji tvrde da su u kontaktu sa njima te da prenose njihovo učenje. U Engleskoj se uticaj Tajnih šefova vezuje za već pominjanog Vestkota, primarnog osnivača Zlatne zore, a potom i za njegovog okultnog partnera Metersa.

"The True Order of the Rose Cross ascendeth into the heights even unto the Throne of God himself."

Tako glasi izreka u ritualu stepena Adeptus Minor u okviru radova Zlatne zore. Navedeni iskaz ukazuje da istinski rozenkrojcerski red, čiji je navodno jedan od spoljnih oblika Zlatna zora, ima svoje duboke korene u unutrašnjem redu anonimnih adepata čiji nivo svesti odgovara supernalima, odnosno prvim trima sefirama Drveta života. Dakle, unutrašnji red je, shodno tome, sa druge strane vela postojojanja. U literaturi Zlatne zore[3] pominju se trojica šefova, a koji odgovaraju ovoj predstavi. Oni su čak i imenovani kao Hugo Alverda (koji je živeo 576 godina), Francisko (umro u 495. godini života) i Elman Zata (živeo 463 godine).[4] Ovakva dugovečnost, ukoliko mit o tri šefa shvatimo doslovno, može biti protumačena time da su pomenuti adepti pronašli način da produže život. Dakle, oni su, iako u statusu oslobođenih adepata, svakog trenutka mogli da napuste zemaljsku ravan i vinu se u više planove, u slobodu - ipak ostali i radili na prosvećivanju i upućivanju drugih u bratstvo čiji koren doseže do Božjeg trona! Na poseban način oni učestvuju u vladanju čovečanstvom tako što uobličavaju suštinske trendove duha vremena. Oni usmeravaju ljudsko delovanje u svim oblastima. Njihova agenda je vekovna i nadilazi ljudski život. Pomenute ličnosti, bile stvarne ili ne, odražavaju tipski ideal anonimnog adepta. Helena Petrovna Blavatska nazvala ih je Velikim belim bratstvom. Shodno tome, svi oni čija je volja pomaganje čovečanstvu i rad na poboljšanju ljudi i sveta, postaju učenici ovih adepata ili mahatmi (po Blavatskoj), podvrgavajući se strogom treningu, vežbanju i pokori rada na samousavršavanju. Učenici to čine organizovani u spoljne redove, mistične ili okultne organizacije koje svoj autoritet i legitimitet temelje na kontaktu i prenosu moći i znanja od strane skrivenih majstora.

Zašto je ovo važno u kontekstu tarota? Zbog dogme o pravilnim atribucijama hebrejskih slova i velikih tarot arkana koja je bila deo tajnog znanja o kome su posvećenici Zlatne zore bili obavezani na ćutanje pred profanima. Izvor te dogme je tajanstveni rukopis čiji je navodni izvor u mudrosti Tajnih šefova. Jedan od tih navodnih Tajnih šefova objavio se Alisteru Kroliju pod imenom Ajvaz, izdiktiravši mu trodelnu Knjigu zakona koja predstavlja pravila tajne doktrine za eon boga Horusa.[5] Po Kroliju, Ajvaz je istovremeno bio njegov lični anđeo čuvar, tajni šef Zlatne zore (koji je za Krolija imao nove zadatke), glasnik boga Horusa, logos Novog eona itd. Možda sam još nešto ispustio, ali neka mi ne bude zamereno jer suština je u sledećoj Ajvazovoj izjavi: „All these old letters of my Book are aright; but [Tzaddi] is not the Star. This also is secret: my prophet shall reveal it to the wise.“ Knjiga zakona 1:57. Ovim Ajvaz obznanjuje da sva (hebrejska) slova pripisana njegovoj Knjizi Tota, odnosno velikim arkanama tarota, imaju korektne atribucije slovo-karta. Međutim, jedno slovo – cadi, odskače jer nije pravilno upareno sa odgovarajućom kartom. Sklon sam mišljenju da Krolijev Ajvaz nije mislio da je u pitanju greška nego da je reč o posebnoj instrukciji za naknadnu intervenciju kako bi tarot sistem bolje izrazio doktrinu novog eona. Ako cadi nije zvezda, znači da postoji još jedna pogrešna atribucija, a što je Kroli pronašao u slovu he i karti Car te zamenio atribucije tako što je cadi pripisao Caru a he Zvezdi, na šta ću se osvrnuti kada budem razmatrao te karte posebno. U zaključku ove epizode o Tajnim šefovima, postojali oni ili ne, tek kod Krolija biva jasno da su oni izvor autoriteta sveg okultnog znanja i pravca delovanja, pa samim tim predstavljaju i skrivene bogove tarota. U pitanju je njihova (ili njegova, odnosno Ajvazova ili onog koga Ajvaz predstavlja) knjiga. Od italijanskih tarota i tarokija iz XV veka do ove fantastične doktrine o Tajnim šefovima, simbolička slikovnica zvana tarot prošla je veliku promenu za petsto godina.

Radi boljeg razumevanja idejnih struja koje su iznedrile okultni tarot, potrebno je obratiti pažnju na još neke izvore i načine uticaja tokom ezoterijske istorije Evrope u poslednjih pola milenijuma. Držeći se i dalje Krolija, uviđamo vezu između enohijanske magije Džona Dija[6] i potonjeg razvoja Zlatne zore, krunisanog pronalaskom Krolijevog Tot tarota. Džon Di očito nije mario za tarot, ali je njegov magijski sistem imao ključnu ulogu u obuci članova Zlatne zore, kao i u najvitalnijim magijskim otkrićima i prodorima Alistera Krolija, što je on dokumentovao u Liber 418, knjizi poznatoj kao Vizija i glas. Poveznica Dija i Krolija jeste boginja Babalon, čije je poreklo enohijansko i apokaliptičko, budući da je i sam enohijanski sistem apokaliptičan. Upravo je Tot tarot ilustracija Knjige zakona i Liber 418, što tom špilu pridodaje jednu posve drugačiju dimenziju utemeljenu na mitu o Skerletnoj ženi i Zveri 666, odnosno Babalon i Teriona, Nuit i Hadit. To je posve vidljivo u velikim arkanama Tot špila pod brojevima 11 i 20. Nešto što je započeo Džon Di, linijama prenosa posvećenja, preko Zlatne zore i njenih izvora, konačno je oslikano simboličkim predstavama umetnutim u tarot od strane slikarke Fride Haris po uputstvima Alistera Krolija 1944. godine. Upravo su pomenute dve arkane najupečatljiviji izraz tog prenosa kojim Kroli preinačuje opšteprihvaćeni eshatološki scenario prikazan u Apokalipsi, sadržajem koji je kanalisao koristeći metode enohijanske magije. U tom preinačenom scenariju izraženog u kartama, Velika Bludnica dobija prerogative boginje, a tzv strašni sud, u standardnom tarotu predstavljen kartom Sud, kod Krolija biva Eon te oslikava doktrinu smene eona, ali ne samo to. Naime, Piter Grej u knjizi Red Goddess u dečjem liku prikazanom na karti Eon prepoznaje Antihrista kao dete Babalon, odnosno Velike Bludnice, a koje se pominje u Knjizi zakona. Po njemu, bog Horus objavljen Kroliju, te njegova doktrina Deteta, jesu drugačiji izrazi za isti onaj fenomen koji se u Apokalipsi označava kao Antihrist. Horus je Antihrist, a Babalon je njegova majka! I dalje, Grej pronalazi Babalon u drevnom Vavilonu i Sumeru, u likovima boginja Ištar i Inane. To je upravo ona protiv koje su grmeli starozavetni proroci, a što u Novom zavetu dolazi do izražaja u Apokalipsi.

Drugi faktor prenosa idejnih struja jeste pominjana šabatajska kabala čija je načela ustanovio Natan od Gaze na osnovu delovanja Šabataja Cvija i lurijanske kabale. Ulogu prenosnika šabatajsko-lurijanske kabale u sistem rozenkrojcerskog posvećenja imao je Jakov Frank, odnosno njegovi učenici. O tome je pisao Tomas Stacevic u eseju The Origins of the Qabalistic Tradition of the Golden Dawn. Podsetimo se da britanska Zlatna zora svoje osnovno utemeljenje nalazi u rozenkrojcerskom mitu i prethodi joj nekoliko organizacija. Engleski prethodnici Zlatne zore su Societas Rosicruciania in Anglia S.R.I.A. Dvojica[7] od trojice osnivača Zlatne zore potiču iz te organizacije. Mnogo od strukture, simbolizma i ikonografije je iz S.R.I.A. uneto u Zlatnu zoru. Drugi uticaj, prevashodno alhemijske prirode, dolazi iz Societas Roseæ+Crucis S.R.C., čije je poreklo zapravo francusko. Član ove organizacije u Engleskoj bio je Sigismund Bekstrom (1750-1805), rođen u Nemačkoj, verovatno švedskog porekla. Istoričar alhemije Adam Meklin o Bekstromu kaže da je jedan od najvažnijih učenjaka i poznavaoca alhemije od kraja XVIII veka na ovamo. Njegovu biblioteku i radove koristili su Vestkot, Blavacka, Meters, ali i Tomas Saut, Meri En Atvud, Frederik Hokli, Vilijem Ejton. Sam Bekstrom je na Mauricijusu 1794. iniciran u Societas Roseae Crucis od strane Komt Luj de Šazala, čiji je učitelj, po Bakstromovim tvrdnjama, bio slavni Komt de Sen Žermen.

Poznati francuski izučavalac rozenkrojcerstva, Žan Paskal Ružiu (Jean-Pascal Ruggiu) tvrdi da je u Francuskoj postojala rozenkrojcerska loža još od 1624. godine. Nemački rozenkrojcerski uticaji vode poreklo od prvih rozenkrojcerskih organizacija iz XVII veka a koje su obnovljene 1710. godine pod imenom Orden des Gülden und Rosen-Creutzes, čiji je vođa bio alhemičar Samuel Rihter, poznat pod inicijacijskim pseudonimom Sincerus Renatus. Ovaj obnovljeni nemački Red Zlatnog i Ružinog Krsta prošao je kroz niz preobražaja i reformi tokom XVIII veka za šta je zaslužan Herman Fictuld. Konačnu reformaciju sproveo je Bernard Jozef Šlajs fon Lovenfeld (Bernhard Joseph Schleiss von Löwenfeld), poznat kao Febron, 1777. godine.[8] Ružiu, je u svom članku Rosicrucian Alchemy and the Hermetic Order of the Golden Dawn, ukazao da većina rituala Zlatne zore vodi poreklo od nemačkih rozenkrojcera te da nema sumnje kako taj red ima svoje utemeljenje u autentičnoj rozenkrojcerskoj liniji posvećeništva. Međutim, on ukazuje i na određene uticaje koje je na rozenkrojcerski tok u Nemačkoj ostvario Jakov Frank i njegova kabalistička doktrina, a što Tomas Stacevic dalje razrađuje. Tako dolazimo do tajanstvenog Azijatskog bratstva, osnovanog 1780. godine, što predstavlja skraćen naziv organizacije čije puno ime glasi Bratstvo jevanđeliste Svetog Jovana iz Azije u Evropi (Die Brüder Sankt Johannes des Evangelisten aus Asien in Europa) a koje je kasnije promenilo naziv u Ritter und Bruder des Lichts, odnosno Fratres Lucis, tj Bratstvo svetlosti. Upravo je ova organizacija nosilac frankističke šabatajsko-lurijanske kabalističke doktrine prožete alhemijom. Ružiu navodi da je osnivač Azijatskog bratstva baron Hans Hajnrih fon Eker und Ekhofen[9], inicijant Reda Zlatnog Ružinog Krsta.[10] Kako Ružiu tvrdi, mnogi članovi Azijatskog bratstva bili su članovi masonske lože L’Aurore Naissante osnovane 1807. godine u Frankfurtu. Geršom Šolem je pominjao kako je među članstvom L’Aurore Naissante bilo sledbenika Jakova Franka, odnosno frankista koji su istovremeno pripadali Azijatskom bratstvu. Zapravo, ove dve organizacije bile su jedine u to doba koje su u svoje članstvo primale Jevreje. Stacevic navodi Dejvida Grifina koji u tom smislu pominje dva frankistička imena: Efraim Hiršfeld i Tomas fon Šonfeld (čije je pravo ime bilo Mozes Dobruška), nećak samog Jakova Franka. Dobruška je pod imenom Junius Frej bio poznat među Jakobincima u revolucionarnoj Francuskoj. Grifin tvrdi da je šabatajska kabala Azijatskog bratstva bila utemeljena na istim načelima poput kabale koju je podučavala Zlatna zora. Antoan Fevr takođe piše o tome da je upravo Šonfeld, odnosno Dobruška, bio tvorac rituala koje je koristilo Azijatsko bratstvo, a kasnije, značajnim delom i Zlatna zora u Britaniji, Ordo Templi Orientis Teodora Rojsa[11] u Nemačkoj i Arcana Arcanorum Frančeska Brunelija[12] u Italiji.[13]

---

[1] Karl Gotthelf, Baron von Hund und Altengrotkau, 1722–1776, nemački mason. Druga značajna ličnost u svetu okultizma koja je podučavala doktrinu Tajnih šefova bio je špansko-francuski okultista Martinez de Pasqually, začetnik okultnog pravca poznatog kao Martinizam. Njegovo puno ime bilo je Jacques de Livron Joachim de la Tour de la Casa Martinez de Pasqually (1727–1774). On je 1761. godine osnovao okultni red l'Ordre de Chevaliers Maçons Elus Coens de l'Univers, poznat kao Elus Cohens (Odabrani sveštenici). Martinezovi nastavljači bili su Louis-Claude de Saint-Martin (1743–1803) i Jean-Baptiste Willermoz (1730–1824).

[2] Ovaj masonski red osnovan je 1751. godine, hijerarhijski ustrojen u sedam stepenova. Red je, između ostalog, bio i u funkciji jačanja nemačke nacionalne svesti i bio je otvoren za sve društvene slojeve. Navodno je Freiherr Adolph Franz Friedrich Ludwig Knigge, 1752–1796), nemački pisac, mason i značajan član Iluminatskog reda, takođe bio i član ili pod uticajem doktrina Strikt Observanza.

[3] Israel Regardie: The Original Account of the Teachings, Rites, and Ceremonies of the Hermetic order of Golden Dawn, The 6th Edition, Llewellyn Worldwide, 1989, str 273.

[4] Takođe, kao glavni adept i tajni šef pominje se čuveni Kristijan Rozenkrojc, osnivač navodnog Rozenkrojcerskog bratstva.

[5] Tu postoji sličnost sa Blavackinim tibetanskim majstorima koji su joj preneli stance njene čuvene Tajne doktrine.

[6] John Dee (1527-1608), slavni engleski okultista, dvorski astrolog i savetnik kraljice Elizabete I.

[7] Podsetimo se, ta dvojica su Vilijem Robert Vudman i Vilijem Vin Vestkot.

[8] Tačno 111 godina pre osnivanja Zlatne zore.

[9] Hans Heinrich von Ecker und Eckhoffen, 1750-1790.

[10] Fon Eker je takođe osnivač reda Ordo Rotae et Aureae Crucis O.R.A.C, tzv frindž-masonskog karaktera, 1776. godine, a što je, po tvrdnjama istraživača ezoterije profesora Antoana Fevra sa Sorbone, navelo Adama Vajshaupta da formira čuveni red bavarskih Iluminata, čije je usmerenje bilo više ideološke i političke prirode. Navodno, Vajshaupt je smatrao da je Fon Ekerov O.R.A.C. suviše ezoteričan te da je istorijski trenutak zahtevao svetovniji pristup delovanja prosvetljenih.

[11] Theodor Reuss, 1855-1923, poznati nemački okultista.

[12] Francesco Brunelli (1927-1982), nastavljač Kaljostrovog iluminizma.

[13] Više o tome, vidi odrednicu Asiathic Brethren u Dictionary of Gnosis and Western Esotericism.

Ivan Aivazovsky

Reformacija i imaginacija

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Iako izmenjen kasnijim intervencijama okultista i pomodara, tarot i dalje čuva svoju tajnu, pazi svog alhemičara. Očigledno je da talibanizam revolucija i prosvetiteljstva nije naprasno osvanuo u Evropi XVIII veka, nego ima svoje začetke u dekadenciji Srednjeg veka i plimi reformacije, jer:

„Moderna zapadna civilizacija u svojoj je sveukupnosti proizvod reformacije – reformacije koja je, lišena religijskog sadržaja, ipak zadržala svoje konvencije i rituale. Na teorijskom planu, posvemašnja cenzura imaginarnog rezultirala je dolaskom moderne egzaktne nauke i tehnologije. Na praktičnom planu, rezultirala je uspostavom modernih institucija. Na psihološkom planu, rezultirala je svim našim hroničnim neurozama čiji je uzrok posve unilateralna orijentacija kulture reformacije te njeno načelno odbacivanje imaginarnog.“ Ioan Petru Culianu, Eros i magija u renesansi, Fabula Nova, Zagreb, 2007, str 378-379.

Na osnovu Kulijanovog navoda, između ostalog, možemo zaključiti kako je pretežna civilizacija današnjice, a to je moderna zapadna, zapravo sekularizovani oblik reformacijskog pokreta, njegovih vrednosti i mentaliteta. Reformacija je njena majka, a ne humanizam i renesansa, čije je osnovne pretpostavke ta ista reformacija opovrgla zajedničkim snagama sa tada protivničkom kontrareformacijom, odnosno snagama papskog Rima. Katolici i protestanti su se nenadano našli u prirodnom savezu protiv poslednjih svetlucanja drevnih vremena oličenih u likovima i delima poput Marcilia Fičina, Pika dela Mirandole, Đordana Bruna itd. Kulijano navodi da je reformacijska revolucija duha i običaja dovela do uništenja renesansnih ideala. Renesansni pogled na svet poimao je čitav univerzum kao duhovni organizam gde se dešava stalno kretanje fantazmičkih poruka. Renesansa je baštinila magijski i erotski pogled na svet budući da, kako Kulijano tvrdi, sam Eros pripada magijskom. Reformacija je, kako kaže Kulijanu, učinila nešto drugo:

„Kada su religijske vrednosti reformacije izgubile svu svoju delotvornost, njena teorijska i praktična opozicija duhu renesanse dobila je kulturološku i naučnu interpretaciju. No, to je pouka koju je čovečanstvo otada uzimalo za gotovo: imaginarno i stvarno dve su odvojene i različite sfere, magija je oblik apsorpcije u fantaziji kao beg od stvarnosti...“ Kulijanu, isto, str 378.

Upravo je sudbina Đordana Bruna pokazatelj trijumfa reformacijskog racionalističkog mentaliteta o čemu Kulijanu piše sledeće:

„Daleko od čoveka budućnosti nešvaćenog u svoje doba, Bruno je bio neshvaćen upravo jer je u svojoj biti pripadao tankoćutnoj prošlosti, previše složenoj za nov, racionalistički duh. Bruno je bio sledbenik onih koji su baštinili najnedostupniju tajnu fantazmičke ere: mnemotehniku i magiju.“ Kulijanu, isto, str 378.

Đordano Bruno je modernom mentalitetu podoban uglavnom zato što ga je mračnjaštvo njegovog vremena spalilo na lomači i zato što je branio Kopernika, povezavši heliocentrizam sa idejom beskraja svemira. Veći deo njegovog dela danas je nerazumljiv i neuklopljiv u mentalne šeme i standarde aktuelnog vladajućeg mišljenja. Magijski pogled na svet danas je neprihvatljiv, a zajedničkim snagama protestantizma i katoličanstva sveden na racionalnost, dok je interesovanje za ezoterijsko poprimilo groteskne oblike u vreme tzv okultnog preporoda sve do današnjeg njuejdža. Zapravo, magijski pogled na svet, već i u Brunovo vreme, pa i pre njega, mnogim duhovima orijentisanim ka nadirućim perspektivama sekularizma i ateizma, nije bio prihvatljiv i smatran je sujevernom zaostavštinom Srednjeg veka. Recimo, mnogi humanisti, a naročito Erazmo Roterdamski, imali su takav stav. Da bismo to shvatili moramo uzeti u obzir opšte stanje duha tog vremena. Đerđ Endre Senji je ukazao da je renesansna magija ranog XVI veka bila neprihvatljiva hrišćanskim humanistima filolozima sa protestantskog severa, poput pomenutog Erazma, budući da su protagonisti te magije baštinili specifičan, sinkretički i učeni svetonazor lišen dogmatizma. Kao takvi, oni su bili poput slobodnih radikala, lišenih utemeljenja u aktuelnom političko-ideološkom trenutku. O tome Senji kaže sledeće:

„No, dok su reformatori, poput Lutera, Kalvina ili radikalnih antitrinitarijanaca bili čvrsto vezani za svoje zajednice i uvek su nastupali kao njihovi predstavnici naspram drugih jasno definisanih grupa, humanisti mističke orijentacije iščekivali su okončanje svih doktrinarnih podela i težili univerzalnoj, sinkretičkoj religiji. U njihovim aktivnostima možemo naći zametke tajnih društava poput rozenkrojcera, ali nikada ne nailazimo na masovne pokrete ili čvrsto organizovane grupe kao što je to slučaj s jasno definisanim pokretima reformacije. Valja primetiti i da su pojedinci posvećeni heterodoksnom misticizmu uvek smetali onima na vlasti. Stoga nisu mogli naći mir ni u svojim zajednicama niti među svojim suparnicima.“ Đerđ Endre Senji, Džon Di i doktrina egzaltacije, Fedon, Beograd, 2020, str 318.

Odgovarajući na postavljeno pitanje zbog čega su ti genijalni renesansni mistici pobuđivali toliko neprijateljstva, Senji objašnjava da je razlog tome individualizam koji je zračio iz magijsko-ezoterijskog misaonog sklopa, a naročito njegov univerzalizam. Taj univerzalizam, po Senjiju, narušavao je interese raznih grupa i zajednica. Takođe, tajnovitost i jezik uvijen u tamne alegorije i misterije budili su strah od zavera.

Objašnjavajući zašto na primer jedan genijalni Isak Njutn nikada nije objavio svoja alhemijska dela iako je većinu vremena utrošio na njih, Kulijano ističe da je psihološka, pa i fizička represija koju je nametnula crkvena reforma, bila istog opsega poput terora francuske i sovjetske revolucije. Reformacija je prastaru mnemotehniku, odnosno umeće pamćenja, koje je u osnovi magijskog pogleda na svet, povezivala sa katoličanstvom, budući da je mnemotehnika u mnogim slučajevima bila zasnovana na stvaranju određenih imaginacijskih slika koje su mahom sledile zodijak. Zato su oni usvojili siromašniji koncept umeća pamćenja bez slika, s obzirom da su na imaginacijske slike gledali kao na fantazmičke idole, odnosno kao na oblik idolopoklonstva, a što je u njihovom suvoparnom tumačenju biblije zabranjeno. Sve što je stvoreno u mašti, sve što je zamišljeno predstavlja idol, sasvim suprotno Aristotelovom stavu da shvatiti znači posmatrati fantazme. Tom stavu se, zanimljivo, iz oportunih razloga priklonio i Rim, čime je suštinska pobeda u građenju novog sveta, ovog u kome danas živimo, pripala protestantizmu, odnosno Luteru i Kalvinu te svim njihovim kasnijim ideološkim izdancima. Reformacija nije donela oslobođenje i uskrsnuće drevne nauke hranjene novim entuzijazmom vanrednog pokoljenja genija, nego novi oblik zatomljenja i gubljenja u specijalnostima. Tako smo došli do jednodimenzionalne racionalnosti.

Magiju su isprva povezivali sa đavolom, a danas sa ludilom ili iracionalnošću. Ona je izgnana na marginu, ali je opet uspela da dođe u samo središte civilizacijskog kompleksa, ušavši u film, umetnost, pomodarstvo. Svedoci smo velike gladi za okultnim i fantazmičkim. Toj gladi i tarot duguje svoju popularnost, iako pretežni duh današnjice na tarotske arkane gleda kao na likovni izraz jednog praznoverja. Šta je tarot nego kondenzovane šifre u obliku slika, mnemotehnička pomagala, čija je svrha pamćenje sila i odnosa u univerzumu. One su simbolički elementi mapiranja mikrokosmosa i makrokosmosa te veze između njih. Poznavanje tih karata je osnov za veliku i složenu nadgradnju asocijativnih veza i saobraznosti kojim se očitava mehanizam prirode a koji povezuje sve sa svim. Tarot je je jedan zaokruženi fantazmički mehanizam, skup slika koje pokrivaju univerzum. Isto tako možemo reći i za zodijačke slike, predstave pojedinačnih stepenova zodijačkog kruga, slike planetarnih bogova, astroloških dekana, zatim magijske slike kabalističkih sefira itd. Fantazmičke slike se odražavaju na ogledalu duha, našem unutrašnjem vidu, mentalnom ekranu, nazovimo to kako god. Bez tih slika mi nismo kadri da razumemo. Refleksija je u samoj biti razumevanja. To je svakako u skladu sa Aristotelovim načelima, ali takođe i sa kabalističkom idejom sefire Binah, što znači razumevanje, a koja je u vezi sa prirodom Saturna. Po kabalističkom shvatanju, Binah je „veliko majčinsko more“, odnosno veliko ogledalo na čijoj površini posmatramo odraze stvari. Tako naša duša, koja je gluva i slepa za spoljni svet, posredstvom ogledala duha koje stoji u vezi sa fizičkim čulima, posmatra taj isti spoljni svet, ali ne neposredno nego preko fantazmi. Duh stvara fantazme, odnosno „tumači“ neposredne svetlosne i druge utiske iz spoljnog sveta, pretvarajući ih u slike koje onda duša unutrašnjim vidom razume posmatrajući ih na ogledalu duha. Fantazmičke slike su jezik duše. Otud imaginacija vlada razumom zato što duša vlada duhom, a preko duha vlada i telom, čineći ga živim. Telo prenosi preko čula upijenu svetlost duhu a ovaj tu svetlost uobličava u fantazmičku sliku, što čini osnov percepcije. Zato je načelo vladavine Razuma u neku ruku apsurdno stajalište te predstavlja izraz istorijske pobede reformacijskog Razuma nad antičkom i renesansnom Imaginacijom. Umesto da teži načelu vladavine Imaginacije, svet je zakoračio u apstraktnu vladavinu Razuma, a što je imalo posledicu zamene fantazmičkih slika čisto racionalnim pojmovima. Tumačenja su zauzela mesto slikovnih viđenja, relativizacija je smenila jasnoću. Apstraktna načela lako se gube iz vida budući da nemaju oblik pomoću kojeg bi bila lakše urezana u duh. Slike, jednom kada se dobro urežu, tu ostaju zauvek. Otud onaj utisak da je moderni svet bez duše, ali to je cena uznapredovalog civilizacijskog procesa. 

Ipak, magija je preživela, doživljavajući svoja ovaploćenja u današnjem svetu zaodenuta u mnoge svetovne aktivnosti i načela. Ne govorim ovde o nekakvoj magijskoj obnovi i pratećem pomodarstvu koje je u naše vreme doživelo pravi bum, već o namernom i ciljnom delovanju na pojedince i mase za koje se može reći da je magijsko. Načela političke, ideološke i ekonomske propagande, uticaj na svest putem medija i internet sadržaja, sve su to oblici neposrednog delovanja zasnovanog na magijskim načelima. Magija je, kaže Kulijanu, usmerena na imaginaciju u kojoj nastoji ostaviti trajne utiske. Izložena beskrajnom toku slika i pratećih zvukova, današnja pokoljenja u velikoj meri su oblikovana na jedan sistematski i rekao bih, podmukao način. Manipulacijom Erosom, jednom invanzivnom fantazmičkom erotizacijom, ljudska svest se menja u pravcu koji žele oni koji tu manipulaciju sprovode. Mada, teško je reći jesu li i sami manipulatori žrtve svoje manipulacije, ili ako jesu, još je teže reći znaju li oni kakve će krajnje posledice iz toga proizaći? Mislim da, čak i ako znaju ili slute, jednostavno ih nije briga. Njih pre svega zanima trenutna korist i održavanje već utabanih obrazaca radi obezbeđivanja trenutne i kratkoročne buduće koristi i preimućstva, što liči na šutiranje konzerve niz put. Iz njih govori i dela njihova moć. Cilj moći je vlast, a da bi moć u tome uspela potrebno je da pretvori ljude u gomilu, jer kako kaže pionir socijalne psihologije Gustav le Bon, od trenutka kada pojedinci postanu gomila, neznalica i znalac postaju jednako nesposobni da posmatraju. Između ostalog, magija je i u vreme Đordana Bruna, kao i danas, kao i za vreme drevnog Egipta, bila i ostala sredstvo manipulacije:

„Sredstvo upravljanja pojedincima i masama na temelju dubokog poznavanja ličnih i kolektivnih erotskih impulsa. U njoj prepoznajemo prethodnicu psihoanalize, posebno primenjene psihosociologije i psihologije masa. Sociologija je odavno ustanovila činjenicu pomaka zanimanja prema nauci i tehnologiji u puritanskoj Engleskoj, koje je povezalo naučne vokacije sa religijskim puritanstvom. Tako se sfera puritanstva koja je, prema Maksu Veberu, dovela do oblikovanja kapitalističkog duha proširila te je uključila i stvaranje novih sfera društvenog interesa koje su sposobne objasniti uspon moderne nauke i tehnologije. Evropsku naučnu revoluciju koja je dovela do uništenja renesansnih nauka prouzrokovali su religijski činioci koji nemaju ničeg zajedničkog sa samim naukama.“ Kulijanu, isto, str 18.

Izvori doktrina malih arkana

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Tragajući za izvorima tarota primetio sam da mnogi autori poreklo malih arkana vezuju za tzv Mamelučki špil koji je došao u Evropu u XIV veku. Ronald Deker i Majkl Dumet su u knjizi A History of the Occult Tarot izneli stav da poreklo simbola malih arkana možemo pronaći u heraldici egipatskog Mamelučkog sultanata. Međutim, autor Pol Huson je otišao korak dalje sugerišući sufijsko i persijsko poreklo osnovnih simbola i strukture karata, koje, između ostalog, preslikavaju klasni poredak u drevnom Iranu. Pa ipak, kako se ne bi rasplinjavali u tumaranju po drevnoj prošlosti Bliskog i Srednjeg istoka, za svrhu ove knjige iskoristio bih Husonovu natuknicu lociranu u nama bliži prostor-vremenski okvir. On je u knjizi Mystical Origins of the Tarot pomenuo kapelu Svetog Đakoma u firentinskoj crkvi San Miniato al Monte, čiji je svod dekorisao firentinski umetnik XV veka Luka dela Robija. Na svodu su prikazane četiri kardinalne vrline u liku četiri anđela, od kojih svaki nosi po jedan predmet koji predstavlja njenu prirodu. Tako Razboritost nosi ogledalo i drži zmiju u ruci; Umerenost nosi pehar; Snaga ima štap, Pravda nosi mač. Hijerarhijski redosled kardinalnih vrlina koje je razmatrao Platon je upravo takav. Glavna vrlina je Razboritost bez koje je nemoguće razvijati druge vrline, pa sve do Pravde. Ova predstava je svakako indikativna za naše ciljeve te u njoj nedvosmisleno možemo prepoznati ono što nas zanima: Razboritost = Pustinjak = diskovi / dinari ili uglačani pladnjevi; Umerenost = Umerenost = pehari; Snaga (Hrabrost) = Snaga = štapovi; Pravda = Pravda = mačevi. Sada već možemo naslutiti da diskovi pričaju priču uspona i padova Razboritosti, pehari Umerenosti i tim redom, a ta priča je najočiglednija u Sola Buska tarotu koja ne sledi istočnjački impersonalni i geometrijski obrazac nalik na domine ili geomantijske figure.

Luka dela Robija: kardinalne vrline

U kabalističkoj teoriji tarota, koju slede moderne okultne škole, diskovi se nalaze na dnu četvorne hijerarhije jer predstavljaju materijalni svet asijaha, odnosno ambijent pomešanih i zgusnutih elemenata te je njihova ravan delovanja označena hebrejskim slovom he kao poslednjim slovom imena Tetragramatona (jod-he-vau-he). Mačevi su sledeći u toj hijerarhiji jer predstavljaju svet jeciraha, element vazduha te su označeni slovom vau. Iznad njih su pehari: ponovljeno slovo he, element vode, svet brijaha. Na vrhu su štapovi: slovo jod, vatra, acilut. Kako god se ravnali ne možemo poreći petoslojnu strukturu tarota koju čine četiri hijerarhije po 14 malih arkana koje predstavljaju po jednu kardinalnu vrlinu (ili kabalističku dimenziju), dok je peta hijerarhija sačinjena od velikih arkana. U kabalističkom smislu je jednostavno tumačiti značenje svake male karte. Na primer, Sedmica pehara je sefira Necah u brijahu, pa ćemo samo potražiti šta se krije na tom nivou u petodekadnoj kabalističkoj kosmološkoj šemi. Odmah otkrivamo da je u pitanju arhanđeo Hanijel. Međutim, šta onda s tim? Kako možemo znati šta tačno znači Hanijel i kakve uopšte veze ima sa predstavom sedam posuda? Mi to ne možemo znati dok ne prizovemo Hanijela i ne upitamo ga šta nas zanima. Ali, to nije jednostavno, pa se onda u tom slučaju oslanjamo na opšte predstave i natuknice o tome ko je i šta Hanijel. Suočivši se sa enigmom Hanijela i beskrajem njegove metafizike uočavamo da je praktičnije i razboritije slediti obrazac varijacija vrline te pronaći šta se dešava sa umerenošću kada je projektujemo u broj 7. Sola Buska karta Sedmica pehara prikazuje jednu skladnu strukturu pehara čvrsto posađenu na četvorougaono postolje. Lik koji dominira ovom kartom je nagi mladić u punoj snazi, pa ako je to Hanijel, onda mu moramo priznati da je lep što ovoj karti daje pozitivan ton. Imajući sve ovo u vidu sada možemo sačiniti detaljniju tabelu korespondencija četiri klase malih arkana: 

Tabela 9. Korespondencije četiri klasa malih arkana (sinteza Viskonti – Mantenja – Marcijano)

Pustinjak	Umerenost	Snaga	Pravda
Diskovi / dinari	Pehari	Štapovi	Mačevi
Razboritost	Umerenost	Snaga / hrabrost	Pravda
Bogatstva	Zadovoljstva	Devičanstva	Vrline
Zemlja	Voda	Vatra	Vazduh
Mars	Venera / Sunce	Mesec / Jupiter	Merkur / Saturn
Feniks	Golubica	Kornjača	Orao

Karte Mamelučkog špila

Okultisti su otišli korak dalje, jer kabalistička identifikacija karata očito nije dovoljna da posluži svrsi. Francuz Pol Kristijan povezao je 36 malih arkana (izuzev asova) sa 36 astroloških dekada. Slično tome Meters je sačinio jednu složenu astrološku šemu, po kojoj bi naša Sedmica pehara predstavljala Veneru u Škorpiji, što je protumačeno kao iluzorni uspeh. Svakoj od tih 36 malih arkana okultisti su dodelili po dva kabalistička anđeoska entiteta Šemhamforaša, od kojih je svaki zahvatao po 5 stepeni zodijačkog kruga (ili je jedan bio dnevni a drugi noćni). Šemhamforaš je podeljeno ime Boga, skriveno u biblijskoj Knjizi izlaska 14:19, 20, 21. Na hebrejskom se svaki od ova tri stiha sastoji od 72 slova (ukupno 216, što je solarni broj). Ako ta tri stiha ispišemo jedan iznad drugog, u prvom redu sa desna na levo, u drugom sa leva na desno i u trećem ponovo sa desna na levo, dobićemo 72 kolone od kojih svaka ima po tri slova. Ta tri slova čine jedno ime kojem dodajemo nastavak el (alef-lamed) i jah (jod-he) u zavisnosti od toga da li je reč o muškom ili ženskom entitetu. Svako ime ima svog anđela sa kojima se na poseban način, uz pomoć talismana, komunicira. Svaki od anđela ima neku svoju užu specijalnost i nadležnost. Takođe, kao pandan imenima Šemhamforaša postoji i sistem od 72 demona koje je, navodno, kralj Solomon prizvao i svezao. Okultno-kanalistička spekulacija otišla je i dalje povezavši dvorske karte sa nevidljivim stazama na kabalističkom dijagramu Drveta života. Te staze su nevidljive jer povezuju sefire koje raspored od 22 staze ne spaja. Tako čitav tarot sistem može biti umetnut u Drvo života. Tako je kabalizovan tarot, ali je i kabala tarotizovana. 

Tabela 10. Korespondencije četiri klasa malih arkana po Elifasu Leviju

Znak	Kerubimi	Zodijak	Element	Esencija	Slovo u IHVH
Štapovi	Lav	Lav	Vatra	Sumpor	Jod
Pehari	Čovek	Vodolija	Voda	Živa	He
Mačevi	Orao	Škorpija	Vazduh	Azot	Vav
Diskovi	Bik	Bik	Zemlja	So	He

Frensis A. Jejts u knjizi „Veština pamćenja“ pominje da je mnemotehnika filozofa Metrodora iz Skepse (145 p.n.e – 70 p.n.e) bilo zasnovana na zodijačkim znakovima. On je pamćenje doveo u vezu sa zvezdama. Metrodor je pronašao ili izumeo 360 različitih mesta unutar 12 zodijačkih znakova i 36 dekada. Tako je on mogao da se u imaginaciji kreće po nebeskoj sferi koja sadrži ukupno 408 likova i koristi ih za razne memorijske akrobacije. U Agripinoj Drugoj knjizi Okultne filozofije, 37. poglavlje posvećeno je opisu 36 slika koje simbolizuju prirodu i značenje astroloških dekada, a čije je poreklo navodno vavilonsko, posredovano preko Arapa. Predstavljene slike, svojim izrazom, poput tarot arkana, olakšavaju pamćenje i tumačenje astroloških zakonitosti pa u tom smislu predstavljaju pravi astrološki tarot, budući da su potpuno u funkciji astrologije i astromagije. Neću ovde predstavljati svaku od njih nego samo neke za koje sam uočio da imaju određenih sličnosti sa izgledom i tumačenjima tarot karata. Tako recimo opis druge dekade znaka Ovna predstavlja moćnu ženu odevenu u crveno (sa belom unutrašnjošću) koja se povezuje sa idejom dominacije i vlasti te nas ovde podseća na kartu Carica. U arapskom priručniku talismanske astromagije magije Pikatriks ta je žena odevena u zeleno. Odmah za njom sledi treća dekada Ovna oličena muškim likom u crvenoj odeždi. Na jednoj ruci ima zlatnu narukvicu a u drugoj drži štap i tumači se kao nemir, zbog nemogućnosti da ostvari svoje ambicije. Tu, dakle, prepoznajemo Cara u situaciji političke nemoći. U indijskoj verziji prve dekade Bika pojavljuje se, kao i kod Agripe, ratar, ali ovde slika sadrži i knjigu, dok se u drugoj dekadi Bika kod Agripe pojavljuje ključ. I ključ i knjiga su simboli koji su ponekad prisutni na arkani Papesa / Prvosveštenica. U prvoj dekadi Lava vidimo muškarca koji jaše tu zver, a što neodoljivo asocira na kartu Snaga, a posebno na njeno Krolijevo rešenje, s tim što je u većini tarota žena u odnosu prema lavu. U trećoj dekadi Device imamo starca koji se oslanja na štap, poput karte Misero iz Mantenja tarokija ili Pustinjaka. Prva dekada vage, između ostalog sadrži i čoveka koji čita knjigu, što opet podseća na Papesu. Druga dekada Vage prikazuje dva besna i međusobno zavađena lika povrh kojih treći, lepo odeveni čovek sedi na stolici, a što podseća na motiv karte Đavo. Druga dekada Škorpije prikazuje scenu čija je struktura u skladu sa kartom Mesec: vidimo nage muškarca i ženu i čoveka kako sedi na zemlji, a povrh njega su dva psa kako ujedaju jedan drugog. Na karti Mesec umesto nagih muškarca i žene imamo dve kule, a umesto čoveka koji sedi figuru raka. Treća dekada Strelca pokazuje besposlenog čoveka kako se igra sa palicom, što podseća na Opsenara ili Čarobnjaka. Prva dekada Riba prikazuje čoveka sa teretom na leđima, ali dobro odevenog, što se tumači kao putnik, putovanje, čime ovaj motiv povezujemo sa kartom Luda u smislu lutalice. Treća dekada Riba prikazuje dvoje lepih mladenaca što predstavlja sličnost sa kartom Ljubavnici. Neću ovde iznositi nikakve pretpostavke ili razvijati teorije, ali moram naglasiti značaj stare astrološke i astronomske ikonografije kao jedan od značajnijih fantazmičkih izvora za stvaranje motiva tarotskih prikaza. Načelno, asterizam (izraz koji ovde upotrebljavam van njegovog uobičajenog smisla) predstavlja jedan od moćnih izvora fantazmičkih slika, budući da je čovek odvajkada posmatrao zvezdano nebo, uočavao sazvežđa i zakonomernosti nebeskih tela te njihovu apstrakciju uobličavao imaginacijskim slikama i povezivao sa mitološkim činjenicama. Tako su drevni ljudi svoju mudrost okovali u zvezde.

O poreklu magijskih slika koje su uticale na Agripu, a preko Agripe i na imaginaciju Đordana Bruna, Frensis A. Jejts piše na sledeći način: 

„Ove slike potiču iz drevnog egipatskog učenja o zvezdama i astralnoj magiji. Tri stotine i šezdeset stepeni zodijačkog kruga podeljeno je na dvanaest znakova zodijaka, a svaki od njih još dodatno je podeljen na tri „lica“ od po deset stepeni. ovo su "dekade" i za svaku od njih vezana je određena slika. Ove slike za dekade stoje u vezi sa staroegipatskim zvezdanim bogovima vremena; spiskovi tih bogova čuvani su u arhivama egipatskih hramova, odakle su preuzeti u kasnoantičkom učenju o astralnoj magiji, a potom prenošeni kroz tekstove čije se autorstvo često pripisuje Hermesu Trismegistusu i koji se tesno povezuje sa dekadskim slikama i njihovim magičnim dejstvom. Ove slike variraju, već prema tome odakle potiču... Za većinu svojih magijskih tekstova Bruno je koristio lako dostupne štampane izvore, koji su se uglavnom oslanjali na delo De occulta philosophia Hajnriha Kornelija Agripe... Posle trideset i šest slika za dekade u spisku slika zvezda u Senkama (Brunovo delo) sledi četrdeset i devet slika za planete, po sedam za svaku... Kao što možemo da vidimo, ovakvim slikama prikazuju se bogovi planeta i njihovi uticaji, i to po uzoru na planetarne talismane.“ Frensis Jejts, Veština pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2012, str 251. 

Prikaz Venere iz Picatrix-a

Jejts nas dalje uvodi u svrhu tih slika:  

„Bruno razmišlja u pravcima koji su današnjem čoveku skoro nedostupni - onim pravcima kojima se kretao i Fičino u svom delu De coelitus comparanda - prema kome su slike zvezda tek posrednici između ideja u nadnebeskom svetu i podnebeskog elementarnog sveta. Ređajući, manipulišući ili koristeći slike zvezda, baratamo oblicima koji su za jedan stepen bliži realnosti od predmeta u svetu, mada su svi podložni zvezdanim uticajima. Na niži svet može se uticati menjanjem zvezdanih uticaja sao ako znamo kako treba raspoređivati i baratati slikama zvezda. U stvari, slike zvezda jesu „senke ideja“, senke stvarnosti koje su bliže stvarnosti nego fizičke senke u nižem (donjem) svetu... Knjiga koju Hermes predaje filozofu jeste knjiga „o senkama ideja sažetim za unutrašnje pisanje“; drugim rečima, u njoj je sadržan spisak slika zvezda koje treba da se utisnu u pamćenje... Utiskivanjem u pamćenje slika tih viših sila mi ćemo spoznati niže stvari iz visine; niže stvari poređaće se u pamćenju pošto u njemu budemo poređali slike viših stvari, koje u jednom višem obliku sadržavaju stvarnost nižih stvari, obliku koji je bliži krajnjoj stvarnosti...“ Jejts, isto, str 253. 

Saobraziti se sa tim astralnim slikama u imaginaciji jeste jedna od ključnih stavki magijskog rada. Naposletku, Jejts parafrazira Đordana Bruna koji kaže da razne vrste memorijskih slika imaju različite stupnjeve moći, jer nisu sve te slike podjednako bliske stvarnosti. Naime, one sa najvećim stupnjem moći, i koje najmanje zaklanjaju stvarnost, Bruno naziva sigilima. Upravo se sigili koriste kako u memorijskim sistemima okultne veštine pamćenja, tako i u konkretnim magijskim operacijama. Duboko sam uveren da dizajn malih arkana, iako impersonalan, predstavlja apstraktnu varijantu konkretnih imaginacijskih zvezdanih slika, nalik onima koje je opisao Agripa. Poput geomantije ili domina, one sasvim pojednostavljuju složenije imaginacijske oblike poreklom iz drevnog magijskog asterizma, koje su pak, svoj izraz našli u slikama velikih arkana tarota. Dakle, upravo u tim zvezdanim sigilima bi trebalo tražiti istinske izvore tarota.

Rad prosvetiteljske oligarhije

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

U nedovršenom spisu „Nova Atlantida“ renesansni duh Engleske, Fransis Bekon, opisivao je utopijsko ostrvo Bensalem na Pacifiku kao ovaploćenje visoko moralne i razvijene zajednice, očito rozenkrojcerskog uređenja, kojim je vladalo Društvo doma Solomonova za koje se u spisu kaže: „Svrha naše ustanove je saznavanje uzroka i tajni kretanja stvari, i proširenja međa ljudskog gospodarenja, radi postizanja svega što je mogućno.“ Čitav sistem Bensalema je izgrađen na načelima Društva koje je potpuno okrenuto nauci. Zajednica ustanovljena u Bensalemu ima misiju i podređena je cilju postizanja svega što je mogućno. Bekon u tom spisu navodi čitav niz tehničkih i tehnoloških dostignuća koji u njegovo vreme nisu postojali, a mnogi još uvek ne postoje. Ukratko, ovo je utopijska projekcija Nove Atlantide kojom je protestantska kolonija na tlu Severne Amerike trebalo da postane. Umesto visoko moralne rozenkrojcerske sakralne države, severnoamerička federalna republika postala je svetski hegemon vršeći volju finansijskog kapitala globalne oligarhije / plutokratije u ime vulgarnog materijalističkog monoteizma tržišta i novca.

Premostiti ambis vremena i prostora oduvek je bio san vodećih duhova čovečanstva. U osvit novog doba, nauka je trebalo biti ta koja će to omogućiti. Međutim, umesto jednostavnosti, nauka je izgradila skupu i nezgrapnu mašineriju, koja odražava vladajuću tehnologiju moći. To što danas imamo na delu nije prava nauka, nego pseudonauka velikog novca čiji je cilj ugnjetavanje, tlačenje i iskorišćavanje čovečanstva, ograničavanje i satiranje njegovih stvaralačkih moći u ime izopačene dominacije i pseudomesijanskog sna o prosvećenom liderstvu svetske oligarhije i plutokratije. Povodom takve nauke, prirodnjak Konrad Lorenc kaže da tzv Big Science nije nauka o najvećim i najvišim stvarima na našoj planeti, nije nauka o ljudskoj duši i ljudskom duhu, nego je isključivo ono što donosi mnogo novaca ili velike količine energije, ili daje veliku moć, pa bilo to i samo moć da se uništi sve istinski veliko i lepo. Osim toga, današnja nauka je ograničena ideološkim fatamorganama, jer, kako Lorenc kaže, naučnici takođe pate od kulturnih bolesti, odnosno bolesti kulture.

Svetska oligarhija i plutokratija je savremeni ljudski i istorijski izraz klipotične koprene koja je vekovima prekrivala Zemlju, a poslednjih stotinu godina sve jače i jače, menjajući oblike svog ispoljavanja. Manipulišući marcijalnim energijama, plutokratija je, (da parafraziram jedno opšte shvatanje), ljudsku želju za životom blokirala strahom; manipulišući energijama Merkura zadovoljstvo su blokirali krivicom; solarnu volju blokirali su sumnjama i stidom; venuzijansku ljubav blokirali su depresijom i seksualnom izopačenošću; jovialnu istinu natkrilili su lažima; lunarnu viziju zamaglili su opsenom; saturnalnu kosmičku energiju zaprečili su prokletstvom nužnosti zemaljskog tereta. Upravo taj teret, povećanjem volumena čovečanstva i civilizacijskog prostiranja, iziskuje više napora od svake generacije da, kako to primećuje Konrad Lorenc, zadovolji potrebu za prilagođavanjem i preoblikovanjem prenetog kulturnog nasleđa prethodnih pokoljenja. Otud pojava sumanute ideje prosvetiteljskog mentaliteta da se racionalnim putem, društvenim inženjeringom, može stvoriti nova kultura ni iz čega! Povodom toga Lorenc kaže da bi za ostvarenje takvog cilja bilo potrebno uništiti roditeljsku kulturu, a što bi u krajnjoj liniji vodilo ka nekulturi, s obzirom da kultura nije proizvod racionalnog planiranja. Uostalom, kako se ljudsko biće uopšte može poistovetiti sa takvom projektovanom kulturom? Tu nije reč o kulturi nego o parakulturnom supstratu. Iz tog razloga ljudi projektovane kulture završavaju u subkulturnim grupacijama i nekulturi.

iz filma Frica langa

Svetska oligarhija / plutokratija insistira na trendovima, na zakonitostima vremena čiji su oni nepogrešivi tumači i demijurzi, te otud zahtevi za poštovanjem standarda modernosti, savremenosti, trenutka koji je već prošao, promenivši modalitete koje smo tek naučili i usvojili. I tako u beskraj, uvek kaskamo za progresom, a zapravo ne idemo nikuda, jer modernost ima bezbroj lica, iako u suštini reciklira jedan neprirodan status quo u funkciji održanja klipotične moći svetske vlasti. Ta moć i njeni nosioci jesu izopačeni izraz principa biblijske Kurve Vavilonske, viđene kao bezdušnu trgovačku svetsku varoš.

Na jednom mestu, govoreći o boginji Kali, Mirča Elijade ističe da onaj ko živi pod vlašću vremena žrtva je svakojakih patnji, a oslobođenje je zapravo ukidanje vremena, izbegavanje sveopšte promene. To je standard istočnih škola, dok škola objavljena „Knjigom zakona“ ukazuje na izazivanje promena i gospodarenjem nad procesom koji iz toga sledi. Oligarhija prividno pokazuje tu osobinu i nameru upravljanja vremenom, odnosno istorijom, ali ona suštinski nije sposobna da prihvati zakon slobodne volje. U protivnom ne bi posledice njenog delovanja bile tako destruktivne. Delujući u ime apstraktnog čoveka i na tom čoveku uobličenog takođe apstraktnog, ideološkog čovečanstva, oni ispuštaju iz vida konkretne ljude i njihov prirodni ambijent. Njihov imperativ je stalna promena, potpuno pokoravanje vremenu, sumanuta dijalektika čiji je jedini cilj održanje i rast njihove moći. Oni istoriju stvaraju „ex nihilo“, svodeći život na planeti u jednu jedinu ravan, u koncept pravolinijskog vremena čija se eshatološka svrha gubi u milenarističkim maglama raznovrsnog prosvetiteljskog i mesijanskog voluntarizma. Rezultat svega toga je opšta zbunjenost i izgubljenost većine ljudi. U naše doba čovek sve teže razumeva šta se dešava i zbog čega, a nekada, u daljoj prošlosti, to nije bio slučaj, jer se nijedna pojava nije mogla razumeti a da to ne vodi razumevanju svega. Čoveku prošlosti je bio mnogo jasniji njegov položaj u univerzumu, a samim tim i u ljudskoj zajednici.

Govoreći o svrsi „Knjige zakona“, Kenet Grant kaže da se ona može okarakterisati kao zapadnjačka tantra, koja je za razliku od indijske tantričke tradicije, univerzalna jer se odnosi na čitavo čovečanstvo. Zato nije slučajno da je diktirana jednom Britancu (Kroliju), upravo na engleskom jeziku u vreme kada je Britanska imperija bila na svom vrhuncu u kojoj Sunce nikada nije zalazilo, dok je zlatno doba svetskog širenja engleskog jezika tek predstojilo. Knjiga se ovaplotila u Egiptu, odražavajući drevne egipatske bogove, dajući novi impuls opštoj renesansi staroegipatskih motiva u okultizmu na Zapadu kako je to postalo trend još od kraja XVIII veka. Grant kaže da ona sadrži univerzalne ključeve moći pomoću kojih će čovek može prodreti u najdublje ćelije Vremena i Prostora te da istraži nepoznate dimenzije bez upotrebe nezgrapne mašinerije kakva je sada potrebna za naučne pristupe objektivnom univerzumu. Po Grantu je trenutno na delu pseudonaučni princip koji pretpostavlja da čovek može pobediti Prostor i Vreme samo ako je spreman da plati velike sume novca za opremu koja će se pokazati potpuno nepotrebnom. Očigledno je da oligarhija nema mentalnog kapaciteta za takav pristup nauci kojim se njoj iz ruku otima monopolska pozicija skopčana sa izrabljivačkim odnosima, koji čine glavnu prepreku suštinskom razvoju nauke. Setimo se sudbine legendarnog Nikole Tesle i stvari će biti kristalno jasne. Energija može biti gotovo besplatna i dostupna svima, ili će biti skupa i dostupna samo onima koji imaju novca. Očito je pobedio duh trgovačkog monopolizma. Pri takvom stanju stvari, u tako skrojenom sistemu nečasne trgovine skopčane sa nasiljem i nametanjem, one zdrave ljudske ambicije su bezvredne pa i štetne.

rad Nikole Tesle

Konrad Lorenc je ukazivao da napredak nauke i sve što čovek čini da umanji ljudske patnje na paradoksalan način doprinose opadanju i propadanju čovečanstva. On ispravno primećuje da prve propadaju upravo one najplemenitije i uzvišene ljudske osobine i sposobnosti, one koje sa pravom osećamo i vrednujemo kao specifično ljudske. Velika gustina naseljenosti vodi ka umanjivanju vrednovanja društvenog kontakta, ka bagatelisanju međuljudskih odnosa i rađanju otuđenosti, apatije i ravnodušnosti prema drugim ljudima. To je jedna od ključnih psiholoških posledica demografske eksplozije čovečanstva praćene urbanizacijom bez presedana u poznatoj nam istoriji. Otud suštinski altruizam i nije moguć u velikom gradu. Lorenc kaže:

„Našu ljubav prema bližnjima toliko razređuju mase bližnjih, suviše bliskih, da ona na kraju nestaje bez traga. Ko uopšte još želi da ispolji srdačna i topla osećanja za ljude, mora da ih susredi na malen broj prijatelja, jer nismo tako stvoreni da možemo da volimo sve ljude, ma kako pravilan i etičan bio zahtev da to činimo.“ Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998. str. 27.

U takvim uslovima života teško je nekakvim društvenim inženjeringom stvoriti novog, humanog, prosvećenog čoveka. U suštini, reč je o velikoj laži, jer oligarhiji nije cilj stvarati humane ljude nego dehumanizovane podljudske zveri, idealne robove i potrošače, jer:

„Samovrednovanje modernog čoveka sa punim pravom zahteva potvrđivanje njegove individualnosti. Čoveka njegova filogeneza nije tako konstruisana da bi, poput mrava ili termita, podneo da bude anoniman i posve zamenljiv element među milionima potpuno istovrsnih elemenata.“ Konrad Lorenc, isto, str. 82.