Arhidemon Horonzon

Wil Hughes

Then the Devil of the Aethyr, that mighty devil Choronzon, crieth aloud, Zazaz, Zazas, Nasatanada Zasas. 

Liber 418

U mojim poznim tinejdžerskim godinama čitao sam o čuvenoj pustinjskoj avanturi Alistera Krolija, kada se on, yajedno sa svojim pomoćnikom Viktorom Nojburgom, susreo sa arhidemonom Horonzonom. Bio sam oduševljen i opčinjen tom pričom i neretko sam zamišljao tu situaciju, sveža noć u alžirskoj pustinji i dva mlađa muškarca koja su se uputila toliko daleko u nameri da okruženi potpunom neizvesnošću, izvedu nemoguć manevar. No, krenimo redom. 

Horonzon, poreklo, ime i funkcija

Ime Horonzon (često pisano i kao Choronzon ili Coronzon) predstavlja jednu od najopakijih i najvažnijih figura u zapadnoj ezoterijskoj tradiciji. To nije klasični srednjovekovni demon iz grimoara (poput onih u Goeciji), već specifično ispoljavanje metafizičkog haosa, entropije, a u psihološkom smislu, raspada ličnosti. Ime Horonzon se prvi put pominje u zapisima Džona Dija iz 1584. godine, u okviru enohijanske magije, sistema koji su kroz seanse kanalisanja razvili kraljevski astrolog Džon Di (John Dee) i njegov medijum Edvard Keli (Edward Kelley). U tim zapisima ovo ime se izvorno piše kao Coronzom (kasnije modifikovano u Coronzon). On nije opisan kao pojedinačni demon sa rogovima ili u već nekakvom grotesknom ili osobenom obliku, već kao kolektivna sila ili načelo koje predstavlja onog koji je pao. Enohijanski anđeli su ga opisali kao prvog i vrhovnog anđela koji je pao u materiju, kao entitet koji je izvor svih podela, laži i disperzije u materijalnom svetu. U Dijevim dnevnicima, Horonzon je opisan kao sila koja aktivno pokušava da poremeti komunikaciju između ljudi i anđela, unoseći zabunu, nerazumevanje i mentalni haos.

Izvorno enohijansko značenje reči Horonzon ostaje zagonetno jer pripada tajanstvenom jeziku anđela, ali njegova kabalistička transliteracija i naknadno tumačenje pružaju nekakav uvid u njegovu prirodu. Kada se ime prevede na hebrejski (najčešće kao חורונזון - ChVRVNZVN), njegova brojčana vrednost iznosi 333. Broj 333 ima ključnu ulogu jer predstavlja polovinu broja 666 (koji je broj Sunca, solarne sefire Tifaret i svesnog integrisanog Ega). U tom smislu, broj 333 predstavlja impotenciju, fragmentaciju i nemogućnost da se postigne celina (666). Horonzon je načelo koje sve deli, ali ništa ne može da spoji. Na kabalističkom Drvetu života, Horonzon je lociran u Da'atu, lažnoj, nevidljivoj sefiri koja predstavlja Znanje (intelektualno znanje odvojeno od duhovne mudrosti). Da'at je kapija Bezdana koji razdvaja tri najviše božanske sefire (Keter, Hokmah, Binah) od ostatka onog što je stvoreno. Horonzon je personifikacija samog Bezdana. To nije stabilno biće već haotični skup svih ljudskih zabluda, neintegrisanih misli, ega i iluzija (ekvivalent masovnom, parazitskom elementalu). Nema sopstveno jezgro, pa ako mu skinemo maske, unutra nema ničega osim praznine i vrištanja.

Prelazak Bezdana i 10. Etir enohijanske magije

Pre Alistera Krolija, Hermetički red Zlatna zora (Golden Dawn) koristio je enohijanski sistem, ali je upravo Kroli bio taj koji je Horonzona stavio u samu srž zapadne teurgijske inicijacije. Vrhunac je postignut u alžirskoj pustinji 1909. godine, kada je Kroli, zajedno sa svojim učenikom Viktorom Nojburgom vršio evokacije enohijanskih Aetira (etara ili energetsko-perceptivnih nivoa). Tokom rada na 10. Aetiru, Kroli je shvatio da se na tom nivou nalazi granica ljudskog uma, Bezdan. Da bi mag napredovao ka najvišim nivoima svesti (stepen Master of the Temple / Majstor Hrama), on mora preći ovaj Bezdan. Međutim, Bezdan se ne može preći sa samim sobom, odnosno sa sopstvenim egom. Da bi prošao, mag mora izvršiti potpuno odricanje od sopstvene ličnosti, odnosno mora simbolički proliti svaku kap svoje krvi u pehar Babalon (postati niko, što je brisanje lične istorije u najradikalnijem obliku).

Ukoliko mag pokuša da pređe Bezdan, a sa sobom ponese makar i mrvicu ponosa, lične važnosti ili intelektualne sujete, Horonzon ga poništava, tako što ga usisava u sopstveni kognitivno-perceptivni paradoks. Kao ogledalo ličnosti, Horonzon koristi magov sopstveni razum protiv njega. On uzima oblik svih magovih strahova, sumnji, filozofskih teorija i racionalizacija. Tokom čuvene evokacije u pustinji, Horonzon je zaposeo Krolijevo telo i počeo da govori Nojburgu najsavršenije filozofske istine, pomešane sa bogohuljenjem i vulgarnostima, pokušavajući da ga namami u intelektualnu raspravu. Ako mag uđe u raspravu sa Horonzonom (ako pokuša logikom da pobedi Bezdan), gubi bitku. Horonzon ga proždire tako što mu rasparčava um na hiljade kontradiktornih misli, što u fizičkom svetu rezultira trajnim ludilom.

Horonzon je, dakle, prvi i najsmrtonosniji neprijatelj svakog maga-teurga, budući da predstavlja poslednji odbrambeni mehanizam našeg ega. On je tvoj unutrašnji advokat koji te ubeđuje da si ti važan, pametan i duhovan, kako poseduješ istinu, ili ti tako nešto uopšte nije ni potrebno, kako bi te sprečio da skočiš u Bezdan i postaneš jedno sa Beskrajem. Ako skinemo Krolijev dramatični, pustinjski ritualni dekor, Horonzon je zapravo savršeni ekvivalent Kastanedinom konceptu uma Letača ili entitetima parazitima Samuela Sagana. Možemo ga uporediti sa lažnim mentalnim konstruktom koji živi u našoj glavi i hrani se našom potrebom za važnošću i našim nejasnoćama. Kada Kastaneda govori o zaustavljanju unutrašnjeg dijaloga kao preduslovu za prelazak u Nagual, on kao da govori o ućutkivanju Horonzona, jer Horonzon živi od reči, teorija i nejasnoća. Mag ne pobeđuje Horonzona borbom, već tišinom i besprekornošću, tj uskraćivanjem energije (pažnje) tom haotičnom sklopu misaonih oblika, dok se on sam od sebe ne rastvori pred kapijama čistog Beskraja.

Pomenuti, 10. etir (poznat pod imenom ZAX) predstavlja samu granicu ispoljenog univerzuma, odnosno prelaz iz sveta oblika, uma i dualnosti u svet čiste božanske svesti. To je prostor tzv Bezdana, u kome nema stabilnosti, zakona, ni logike, jer tu vlada Horonzon. U prethodnim etirima (od 30. do 11.), mag putuje kroz različite nivoe raznih svetova, pročišćava energiju i suočava se sa unutrašnjim arhetipovima. Ali na kapiji 10. etira, putovanje se radikalno menja. Ovde se svest preobražava i prelazi na drugu stranu, ili biva rasparčana u haosu. Sadržaj ovog etira je, zapravo, veliko kosmičko ogledalo koje magu vraća svaki nepročišćeni delić njegovog sopstvenog ega.

Pustinjska avantura

Ukratko, evo kako je izgledala ta dramatična i opasna operacija u alžirskoj pustinji blizu mesta Biskra, u decembru 1909. godine. Kroli je shvatio da je ovaj etir toliko opasan i zahtevan da se ne sme istraživati uobičajenom metodom (gde mag sedi u meditaciji i mentalno putuje). Bila je potrebna fizička evokacija, dovođenje sile Bezdana, sile paradoksa, diskontinuiteta i haosa u materijalni, linearni plan. Kroli je u pustinjskom pesku nacrtao složenu i strogu geometrijsku strukturu koja je služila kao energetska brana. Krug u kojem je sedeo njegov Viktor Nojburg bio je ispisan svetim imenima i pružao je uverljivu magijsku zaštitu. Nojburg je imao zadatak da sedi unutra, drži magijski mač i pod pretnjom smrću ne dozvoli nikome i ničemu da uđe u krug, pa čak ni samom Kroliju. Pored kruga, Kroli je iscrtao trougao u koji je sila Horonzona trebalo da bude prizvana i zarobljena. Da bi se materijalizovao entitet koji nema sopstveno telo, bila je potrebna eterična energija. Kroli je to obezbedio tako što je u trouglu žrtvovao tri tri goluba, puštajući njihovu krv u pesak da posluži kao energetska osnova za manifestaciju. Zatim je uradio nešto izuzetno opasno, prekršivši sva pravila demonomagije, seo je unutar trougla evokacije. Namerno je ponudio sopstveno telo i um kao posudu (medijum) koju će Horonzon zaposesti, dok je svoju svest pokušao da potisne i projektuje izvan tog prostora.

Kada je enohijanski priziv počeo, Horonzon je preuzeo Krolijevo telo. Sila Bezdana nije nastupila kao jedno zastrašujuće čudovište, već kroz apsolutnu nedoslednost i glumu. Horonzon je menjao oblike i glasove. U jednom trenutku je zvučao kao prelepa žena, u sledećem kao mudri starac, pa kao besni demon, a onda kao slomljeni Kroli koji moli za milost. Pokušao je da intelektualno zavede Nojburga, pričajući mu najdublje filozofske istine o univerzumu, sa ciljem da Nojburg postane radoznao, da spusti gard ili da uđe u raspravu. Sve vreme, stvarni cilj Horonzona bio je da natera Nojburga da izađe iz zaštitnog kruga ili da ga prekrši. 

U jednom trenutku, dok je Nojburg zapisivao reči koje su izlazile iz Krolijevih usta, Horonzon je iskoristio trenutak nepažnje. Koristeći Krolijeve ruke, počeo je da baca pesak preko linija zaštitnog kruga kako bi prekinuo energetski kontinuitet. Kada je delimično uspeo, Horonzon je u obliku divlje zveri (kroz Kroljevo telo) fizički skočio na Nojburga u krugu. Usledila je brutalna rvačka borba na život i smrt u pustinjskom pesku. Nojburg je nekako uspeo da upotrebi magijski mač, potisne demona nazad u trougao i ponovo uspostavi granice kruga. Nakon višečasovnog divljanja, energija krvi se istrošila. Horonzon se povukao, a Kroli je ponovo preuzeo kontrolu nad svojim telom. Operacija se završila tako što su obojica zapalili vatru na mestu trougla kako bi trajno uništili i sterilizovali sve energetske ostatke te evokacije u pesku.

Ono što je Kroli dokumentovao u 10. etiru jeste da je najveći neprijatelj na duhovnom putu ljudski razum kada postane sam sebi svrha. Horonzon je pokazao da može da citira svete knjige savršenije od bilo kog sveštenika, ali da iza tih reči stoji namera da se svest rasparča i usisa. Za prelazak 10. etira, teorija i pamet ne vrede ništa, već prolazi samo potpuna unutrašnja tišina i praznina.

Horonzon i Satana

U strogom teološkom smislu, Horonzon ima sličnosti sa Satanom, ali reklo bi se da pre predstavlja njegovu dublju, mnogo apstraktniju i opasniju metafizičku podlogu. Iako laiku oba koncepta deluju kao vrhunsko zlo, njihove uloge u arhitekturi kosmosa, teologiji i delovanju na ljudsku svest nisu baš sasvim iste. Da bismo to precizno rasvetlili, moramo uporediti njihovu teološku anatomiju. U avrahamskim religijama, Satana je postavljen kao monolitno biće koje ima sopstvenu volju, nameru, strategiju i ponos. Satana vodi pobunjeno kraljevstvo. On želi da sedne na presto Božiji, takmiči se sa Bogom za ljudske duše, nudi ugovore, iskušava i postavlja zamke. Dakle, Satana ima stabilan identitet kao princ tame. U tom smislu, Satana je uvek spoljašnji zavodnik koji igra na kartu greha i moralnog pada. 

Horonzon, s druge strane, nema sopstveno ja. On nema kraljevstvo, nema presto i ne želi ničiju dušu da bi njome vladao. Horonzon je oličenje procesa razgradnje. Ako je Bog Kosmos (red, struktura, zakon), Horonzon je Haos (odsustvo reda, entropija). To je kosmički i psihički centrifugalni proces, sila koja sve što je celovito teži da razbije u paramparčad. Horonzon nema sopstveno lice. Ako ga pogledaš, on poprima oblik tvojih sopstvenih misli. To je kao parazitski kompjuterski algoritam koji koristi resurse tvog sopstvenog uma da bi te uništio.

Satana te iskušava da postaneš grešan i moćan u zlu; Horonzon te navodi da postaneš lud, fragmentisan i raspršen. Satana želi da učvrsti tvoj ego u pobuni protiv Boga, dok Horonzon želi da tvoj ego potpuno zaludi i da se tvoja ličnost raspadne u bezbroj kontradiktornih komadića. Satana deluje kroz strasti, telesne nagone, ponos, gnev i materijalne iluzije. On nas vezuje za zemlju, jer je on knez ovoga sveta. Horonzon ne deluje kroz niske strasti, već kroz visoki intelekt, sumnju, filozofiju i duhovnu sujetu. On napada samo one koji su već visoko evoluirali. Običan čovek, mediokritet, nikada se u životu neće sresti sa Horonzonom, jer uopšte nije stigao do Bezdana. Uslovno govoreći, običan čovek se bori sa Satanom, odnosno sa temeljnim porocima, strahovima i moralnim iskušenjima. Tek kada praktikant (duhovni ratnik, podvižnik, mag, teurg) savlada sve te niže nivoe, očisti svoje strasti i stigne do kapije čiste duhovnosti, tu ga čeka Horonzon kao poslednji, mentalni čuvar praga.

U teološkom smislu, Satana se može posmatrati kao jedna od mnogih maski koje Horonzon stavlja. Satana je personifikovano zlo sa kojim se može razgovarati ili boriti. Horonzon je hladna, bezlična, gotovo mehanička opasnost, poput kakve veštačke inteligencije koja stalno halucinira. To je mentalna centrifuga koja te čeka ako pokušaš da pređeš u Beskraj, a nisi pre toga postao savršeno prazan i besprekoran. U tom smislu, Horonzon je donekle bliži budističkom konceptu Mare (velikog opsenara) ili Kastanedinim Letačima, nego judeo-hrišćanskom Satani.

Da li je Kroli savladao Horonzona i prešao Bezdan?

Tvrdnja Alistera Krolija da je u alžirskoj pustinji 1909. godine uspešno prešao Bezdan, porazio Horonzona i postao Majstor Hrama, jedna je od najkontroverznijih tačaka u modernom okultizmu. Kritičari, među kojima su razni okultisti i kabalisti, ezoterijski istoričari, pa čak i Krolijevi bivši učenici (poput Izraela Regardija), iznose argumente da je Kroli zapravo izgubio tu bitku. Oni tvrde da ga je Horonzon te decembarske noći u pustinji trajno zaposeo i rasparčao, a da je ostatak njegovog života bio samo žalosna manifestacija tog poraza. Ta vrsta kritičara jesu od onog tipa koji se ne bave samim ritualom, već primenjuju klasičnu biblijsku maksimu: Po plodovima njihovim poznaćete ih. Ako mag uspešno prođe Bezdan i nadvlada Horonzona, njegov ego se rastvara, a on postaje čisti kanal za božansku volju, stabilan i imun na ličnu važnost. Krolijev život nakon 1909. godine pokazuje potpuno suprotne tendencije.

Pre 1909. godine, Kroli je bio ekscentrični, genijalni istraživač. Nakon pustinje, njegov ego se nije rastvorio; umesto toga, doživeo je kosmičku inflaciju. Počeo je sebe da identifikuje kao Veliku Zver 666, proroka Novog Eona, praktično živog boga na zemlji. Sa stanovišta kabale, to je školski primer opsednutosti Da'atom. Horonzon deluje tako što magu ulije iluziju da je on sâm Bog, zaključavajući ga u večnu zamku duhovne sujete. Imajući na umu to da je Horonzon sila entropije i rasipanja, pogledajmo Krolijev život nakon operacije u Alžiru. Potpuno je izgubio kontrolu nad finansijama i nasledstvom, završivši u bankrotu. Njegovi magijski redovi (A.'.A.'. i O.T.O.) neretko su se nalazili u unutrašnjim sukobima, parnicama i šizmama. U međuvremenu, Kroli je postao teški zavisnik od heroina i kokaina, nesposoban da ovlada sopstvenom telesnom hemijom. Ljudi oko njega su stradali, njegove Skerletne žene (ljubavnice) su završavale u ludnicama, izvršavale samoubistva ili tonule u alkoholizam. Povodom toga, kritičari se logično pitaju: ako je on ovladao gospodarom haosa (Horonzonom), zašto je njegov sopstveni život postao oličenje rušilačkog haosa? Izrael Regardije je primetio da je Kroli postao rob sopstvenog briljantnog intelekta, upravo onog alata kojim Horonzon manipuliše.

Dakle, u nekom objektivnom smislu ne možemo imati materijalni dokaz da li je ili nije Kroli prešao Bezdan, jer je prelazak Bezdana isključivo unutrašnji događaj. Međutim, u epistemološkom i magijskom smislu, odgovor zavisi od toga iz koje optike posmatramo pojam uspeha. Krolijevi branioci tvrde da zapadnjaci pogrešno shvataju prosvetljenje kroz prizmu istočnjačke smirenosti (Buda koji sedi u miru). Za telemitu, prelazak Bezdana ne znači da mag postaje svetac koji živi u pećini, već da njegova sudbina dobija kosmičke razmere. Krolijev haotičan život, zavisnost i pad bili su, prema njima, organski otpad uništenog ljudskog nosioca (njegovog tela i uma) koji više nije mogao da izdrži ogroman napon božanske energije koja je kroz njega tekla. Po Kroliju mag ne popravlja svoje ljudske mane prelaskom Bezdana; on ih samo ostavlja iza sebe kao ljušturu.

Ako primenimo kriterijume energetske ekonomije, besprekornosti i ukidanja lične istorije, onako kako je to Kastaneda opisivao, Kroli je očigledno pao na ispitu. On je napravio kardinalnu grešku o kojoj je Don Huan pominjao: fascinacija vizuelnim efektima i ličnom moći. On je želeo dramu, želeo je krv golubova, želeo je rvanje u pesku i želeo je titulu Majstora Hrama. Horonzon mu je pružio upravo tu dramu i nahranio njegov ego tom titulom, dok ga je suštinski ostavio zarobljenog u sopstvenom mitu. U tom smislu, mogli bismo reći da prelazak Bezdana ne ostavlja za sobom tragove paranoje, zavisnosti i uništenih ljudskih života već donosi savršenu, tihu stabilnost bića koje je postalo niko da bi moglo da bude sve. Kroli je do kraja ostao previše neko, previše Alister Kroli, da bi Horonzon propustio priliku da ga zadrži u svom ogledalu.

Moj stav povodom ove krolijevske horonzonovske dileme jeste da bi Krolijev slučaj trebalo posmatrati izvan crno-bele optike. Povodom toga padaju mi na pamet mnogi sveti jurodivi, ljudi koji su poludeli nakon što su doživeli prosvetljenje: ludošću Hrista radi i indijski koncept avadhuta (onih koji su toliko pijani od božanskog da spolja deluju potpuno ludo, nefunkcionalno i izgubljeno u materijalnom svetu). Kada u jednačinu ubacimo Knjigu Tota (The Book of Thoth), koju je Kroli završio pred sam kraj života (izdata 1944. godine), moje gledište na ovu dilemu dobija određenu težinu. Ta knjiga nije proizvod dementnog uma ili razorene ljudske olupine, već jedna izuzetno precizna, matematički briljantna sinteza zapadne misli koja zahteva veliki nivo intelektualne discipline i fokusa. U tom smislu je moj stav, da je Kroli istovremeno i uspeo i nije uspeo, zapravo najbliži objektivnoj istini.

Da bismo razumeli kako neko može napisati tako briljantnu knjigu kao što je Knjiga Tota i osmisliti šitav špil sasvim originalnih tarot karata dok istovremeno pati od teške zavisnosti, ludila i megalomanije, moramo se vratiti na Daskalosovu ili Štajnerovu podelu čoveka. Krolijeva svest se nakon 1909. godine praktično podelila na dva nivoa. Prvi nivo je noetski (viši intelektualni) nivo. Krolijev genijalni aparat za mapiranje simbola, kabale i geometrije svesti ostao je netaknut, pa čak i dodatno izoštren. On je uspeo da dotakne najviše sfere svesti i odatle, informatičkim jezikog rečeno, povuče podatke. Zato su njegovi kasni teorijski radovi remek-dela. Taj deo uma je prošao kroz Bezdan. Sa druge strane, njegov psihovezni (emocionalni i ego) nivo doživeo je neuspeh. Ljudska ljuštura, lični ego sa svojim traumama iz viktorijanskog detinjstva, sujetom i potrebom za šokiranjem javnosti, nije izdržao napon te energije. Taj deo je ostao zarobljen u trouglu sa Horonzonom. Kroli je postao žrtva sopstvene provodljivosti: bio je savršen provodnik za kosmičke formule, ali je žica (njegov ljudski karakter) izgorela pod tim naponom.

Ja sam njegovu sudbinu shvatio kao večno rvanje sa Horonzonom. Kroli nije bio klasično zaposednut demonom tako da izgubi razum i balavi u uglu sobe. On je ostao u stanju trajne, dinamičke borbe. Bio je lucidan iako je ponekad zaista bio i lud, ali to ludilo nije bilo neprekidno stanje. Svaki put kada bi seo da piše nešto smisleno i duboko on bi primorao tu silu haosa da se poređa u savršeni kosmički red. Ali čim bi spustio pero, Horonzon bi ponovo preuzimao primat kroz telesnu bol, zavisnost i paranoju. Njegov život nakon 1909. bio je neprekidna, iscrpljujuća runda meča koji je počeo u alžirskoj pustinji. U indijskoj tradiciji, kada se svest stopi sa kosmičkim okeanom, povratak u perspektivu ljudskog tela je traumatičan. Telo i ego često ne znaju kako da procesuiraju to iskustvo, pa se ponašaju ekscentrično. Kroli je morao da razbije staroensku, licemernu matricu morala da bi doneo formulu radikalne slobode i odgovornosti (Novi Eon). Da bi to uradio, on je morao da postane društveni izopštenik, neka vrsta mračnog jurodivog proroka. On je namerno uništavao sopstvenu reputaciju, delujući kao otrov koji društvo mora da proguta da bi se probudilo. To znači da genijalnost i patologija mogu živeti u istoj prostoriji. Kroli je dokaz da čovek može biti istovremeno i kosmički kanal i duboko neurotična osoba. 

Dva epiloga: Alister Kroli i Karlos Kastaneda

Ako Krolijevu sudbinu posmatramo kroz tu optiku dvosmislenog uspeha i večnog rvanja, onda se sudbina Karlosa Kastanede mapira na potpuno isti način, sa sablasnom preciznošću. Kastaneda je, baš kao i Kroli, doživeo cepanje svesti na dva dela: precizan uvid u energetsku fiziku s jedne strane, i potpuni slom ljudskog karaktera pod teretom lične važnosti s druge. Ako uporedimo njihove pozne faze, vidimo da su obojica pali na istom mestu, ali su iza sebe ostavili tekstove koji i dalje funkcionišu nezavisno od njihovog ljudskog posrnuća.

Kao što Kroli pred kraj života piše Knjigu Tota, tako i Kastaneda u svojoj poznoj fazi (tokom devedesetih) piše knjigu Aktivna strana beskraja (The Active Side of Infinity). Ta knjiga sadrži neke od najdubljih, najhladnijih i najčistijih uvida o Letačima, energetskom uslovljavanju čovečanstva i strukturi svesti. To je tekst koji piše trezveni vidovnjak, a ne vođa kulta. Ali u isto vreme, u fizičkoj stvarnosti, Kastaneda osniva preduzeće Cleargreen i pretvara magijske pokrete u komercijalni proizvod (tenzegritet), naplaćujući skupe seminare. Takođe, okružuje se haremskom strukturom žena kojima naređuje da se ofarbaju u plavo i izbrišu ličnu istoriju, dok on sam očigledno ne uspeva da izbriše sopstvenu sujetu. Umirući od raka jetre, on pokazuje paničan strah od smrti i gnev prema sledbenicima, što je potpuna karikatura Don Huanovog ratnika kome smrt sedi na levom ramenu kao savetnik i donosi mu mir. To je potpuno isti fenomen kao kod Krolija: provodnik je izgoreo, ali je prenos podataka uspeo.

Kastaneda je u svojim knjigama sam sebi prorekao sudbinu kroz koncept malog tiranina (Pinche Tirano). Don Huan ga je učio da ratnik treba da traži male tiranine (okrutne ljude na pozicijama moći) kako bi preko njih topio svoj ego i trenirao besprekornost. Međutim, kada je Don Huan otišao, Kastaneda je ostao sam u modernom svetu, bez korektiva. Postao je planetarna zvezda, okružen hiljadama ljudi koji su u njemu videli novog mesiju. Umesto da pronađe malog tiranina koji će ga držati trezvenim, Kastaneda je podlegao iskušenju i sam postao mali tiranin za svoj unutrašnji krug. Ušao je u rvanje sa sopstvenim konceptom Letača (uma predatora) i, na nivou svakodnevnog života, izgubio. Letač mu je napumpao ranije iskazanu opasku Don Huana o njemu kao jedinstvenom Nagualu (zbog njegove specifične energetske strukture, kako ga je ovaj opazio u stanju viđenja), ali koji ima pravo da upravlja tuđim životima i sudbinama. Primeri Alistera Krolija i Karlosa Ksstanede pokazuju koliko je ljudska priroda tragično slaba kada se suoči sa ogromnim prilivom moći i pažnje. Retko ko prolazi taj test (ukoliko uopšte prođe), bez ozbiljnih ožiljaka ili delimičnog ludila. Na ovim primerima jasnije uviđamo suštinsku prirodu arhidemona pod imenom Horonzon.

Put Marije de Naglovske

Maria de Naglowska (1883–1936)

Knjiga Advanced Sex Magic Marije de Naglovske (Maria de Naglowska) predstavlja jedan od najradikalnijih i najkontroverznijih ezoterijskih tekstova evropskog međuratnog perioda. U tom smislu Naglovska zaslužuje negativnu slavu poput jednog Alistera Krolija, ali ipak, ona je za širu javnost, bila i ostala, prilično nepoznata. Knjiga o kojoj je reč nije priručnik u uobičajenom smislu, već pre svega, doktrinarni manifest koji pokušava da ponovo utemelji odnos između duhovnosti, seksualnosti i religijske moći. Glavna teza Naglovske u ovoj knjizi jeste da je zapadna civilizacija, kroz hrišćansku dogmu i moralnu represiju, nasilno prekinula vezu između duhovnog i telesnog, čime je stvorila duboku unutrašnju podelu u samom čoveku. U središtu Naglovskine misli nalazi se koncept Tri sile. Ona odbacuje dualistički model dobra i zla kao nedovoljan i lažan, tvrdeći da takva podela proizvodi psihičku, društvenu i duhovnu patologiju. Umesto toga, uvodi treći princip koji posreduje i preobražava suprotnosti. Ova Treća sila nije kompromis, već dinamički princip koji omogućava prelazak, preobražaj i sintezu. U tom smislu, njena metafizika duguje gnosticizmu, ali i idejama koje su kružile u hermetičkim i okultnim krugovima tog vremena.

Seksualnost u knjizi nije shvaćena kao hedonistički impuls niti kao puki instinkt, već kao kosmička energija koja, kada je svesno usmerena, postaje sredstvo inicijacije i transformacije. Naglovska insistira da seksualna sila nije ni čista ni prljava sama po sebi već postaje rušilačka ili stvaralačka u zavisnosti od svesti onoga ko je koristi. Upravo tu ona vidi ključnu grešku hrišćanstva, ne u priznavanju etike, već u potpunom poricanju i demonizaciji telesne sile. Knjiga razvija i izrazito antihršćanski ton, ali ne u trivijalnom ili polemičkom smislu. Naglovska ne napada Hrista kao figuru, već crkvenu strukturu koja je, po njenom mišljenju, zamrznula duhovni proces i proglasila konačnu pobedu svetlosti nad tamom. Nasuprot tome, ona govori o „satanskom“ principu ne kao apsolutnom zlu, već kao nužnoj sili koja razara stagnaciju i omogućava kretanje. U tom okviru, Satana nije protivnik Boga, već korektiv kosmičkog poretka.

Advanced Sex Magic je, dakle, manje knjiga o „seksualnoj magiji“, a više ezoterijska teologija transgresije. Njena osnovna poruka nije oslobađanje kroz zadovoljstvo, već oslobađanje kroz prihvatanje napetosti između suprotnosti. Čitalac se ne poziva na imitaciju, već na razumevanje, odnosno da shvati kako je čovek biće raskršća, razapeto između svetlosti i tame, i da je svaka autentična duhovnost nužno opasna jer zahteva napuštanje sigurnih moralnih kategorija.

Marija de Naglovska (1883–1936) zauzima jedinstveno mesto u istoriji zapadnog okultizma. Rođena u Rusiji, u aristokratskom i intelektualnom okruženju, rano je bila izložena revolucionarnim idejama, političkom nemiru i filozofskim raspravama koje su oblikovale kraj carskog perioda. Nakon Oktobarske revolucije, napušta Rusiju i započinje dug period emigracije, koji će je na kraju dovesti u Pariz, tadašnje središte avangardne umetnosti, ezoterije i ideoloških eksperimenata. U Parizu 1920-ih i 1930-ih, Naglovska se pojavljuje kao harizmatična, ali marginalna figura. Za razliku od institucionalnih okultnih redova, ona ne teži sistematizaciji ili priznanju. Njeno delovanje je svesno provokativno, usmereno ka razbijanju tada dominantnih duhovnih i društvenih normi. Sarađuje i polemiše sa brojnim intelektualcima tog doba, a poznata je njena veza sa Juliusom Evolom, iako su njihovi putevi ostali duboko ideološki razdvojeni.

Najpoznatiji organizacioni izraz njenog učenja bilo je Bratstvo Zlatne Strele, mala i kratkotrajna inicijacijska zajednica, čiji cilj nije bio masovno širenje, već koreniti preobražaj pojedinca. Naglovska je sebe videla ne kao proroka, već kao vesnika nove faze duhovne istorije, u kojoj će hrišćanski ciklus biti prevaziđen, ali ne jednostavnim povratkom paganizmu, već kroz sintezu tame i svetlosti. Njena reputacija u savremenoj kulturi često je svedena na senzacionalizam: „satanska sveštenica“, „seksualna magičarka“, „jeretička mističarka“. Međutim, takve etikete, kao i u slučaju Alistera Krolija, više govore o strahu društva nego o suštini njenog rada. Naglovska nije nudila oslobađanje masa, već je govorila malobrojnima koji su bili spremni da preuzmu potpunu odgovornost za sopstvenu duhovnost.

Umrla je relativno mlada i u siromaštvu, ostavivši iza sebe mali, ali izuzetno uticajan korpus tekstova. Njeno delo nije formiralo okultnu školu u klasičnom smislu, ali je snažno uticalo na kasnije tokove modernog Puta Leve ruke (LHP), seksualne magije i savremene reinterpretacije satanizma. Danas se ona sve češće čita, ne kao kuriozitet, već kao simptom i izraz jedne duboke krize zapadne duhovnosti, u kojoj su pitanja tela, moći i svetog ponovo postala neizbežna.

Put Leve ruke (LHP) u zapadnom ezoterizmu najčešće se opisuje kao skup učenja koja afirmišu individualnu moć, transgresiju, samodeifikaciju i svesno suprotstavljanje dominantnom religijskom i moralnom poretku. U tom širem okviru, Marija de Naglovska se gotovo automatski svrstava među LHP autore: zbog antihrišćanskog tona, afirmacije seksualnosti, pozitivne reinterpretacije Satane i insistiranja na opasnoj, inicijacijskoj duhovnosti. Ipak, takvo svrstavanje, iako razumljivo, ostaje nedovoljno precizno. Naglovska stoji na ivici LHP-a, ali ne pripada u potpunosti njegovoj unutrašnjoj logici.

Jedna od ključnih tačaka dodira između Naglovske i LHP škola jeste transgresija. Kao i LHP, ona svesno ulazi u zabranjena polja: seksualnost, blasfemiju, demonizovane simbole, satanistički diskurs. Međutim, dok je u mnogim LHP sistemima transgresija cilj sam po sebi ili stalno stanje (permanentna pobuna, trajno suprotstavljanje), kod Naglovske ona ima teleološku funkciju. Transgresija kod nje služi prevazilaženju dualizma, a ne njegovom večnom održavanju. Ona ne želi da ostane „protiv Boga“, već da pokaže da su Bog i Satana istorijski, privremeni polariteti jedne dublje kosmičke dinamike. U tom smislu, ona koristi LHP metode, ali ne prihvata LHP ontologiju sukoba kao trajnog stanja.

Klasični LHP sistemi, od gnostičkih i luciferijanskih do savremenog satanizma, gotovo uvek zadržavaju binarnu strukturu: poredak nasuprot haosu, Bog nasuprot Satani, kolektiv nasuprot individui. Čak i kada afirmišu haos ili tamu, oni to čine kao suprotni pol, čime paradoksalno ostaju zarobljeni u istoj metafizičkoj matrici koju kritikuju. Naglovska tu pravi radikalni rez. Njena doktrina Tri sile nije samo filozofska dopuna dualizma, već njegovo razaranje. Satana kod nje nije večni protivnik Boga, već istorijska i kosmička funkcija koja ima svoje vreme i svoju svrhu. Kada ta svrha bude ispunjena, i „satanski ciklus“ mora biti prevaziđen. Zbog toga je njena pozicija post-LHP, pre nego čisto LHP. Ona ne želi večni Put Leve ruke, već put kroz Levicu ka nečemu trećem.

Put Leve ruke gotovo uvek kulminira u ideji samodeifikacije: pojedinac postaje sopstveni bog, zakon i centar kosmosa. Kod Naglovske, međutim, individualizam ima jasnu granicu. Ona ne govori o čoveku-bogu, već o čoveku-posredniku između sila. Njena vizija nije solipsistička, već kosmička: pojedinac je važan jer u njemu dolazi do susreta suprotnosti, a ne zato što je apsolutni suveren. U tom smislu, Naglovska je bliža gnostičkom i hermetičkom pogledu nego modernom LHP individualizmu. Moć nije dokaz suverenosti ega, već znak odgovornosti prema silama koje deluju kroz čoveka.

LHP tradicije često koriste seksualnost kao sredstvo oslobađanja volje, razbijanja tabua i afirmacije lične moći. Kod Naglovske, seksualnost ima ontološki status. Ona nije samo energija ega, već kosmička sila koja učestvuje u preobražaju sveta. Seksualna magija kod nje ne vodi ka ličnom zadovoljstvu ili samopotvrđivanju, već ka inicijacijskom lomu identiteta. Zbog toga njeno učenje nije kompatibilno sa savremenim hedonističkim ili psihološkim interpretacijama LHP-a. Seksualnost kod Naglovske je opasna, destabilizujuća i duboko religijska.

Mnogi LHP sistemi su retroaktivni, odnosno vraćaju se na pretpostavljene prehrišćanske ili antičke izvore kako bi opravdali pobunu protiv sadašnjeg poretka. Naglovska, naprotiv, sebe vidi kao vesnika budućeg ciklusa. Njena misao nije restaurativna, već eshatološka. Ona ne želi povratak starim bogovima, već prelazak u novu fazu duhovne istorije. U tom smislu, ona je bliža apokaliptičnim gnosticima nego klasičnim LHP magovima. Marija de Naglovska deli sa Putem Leve ruke jezik transgresije, demonizovane simbole i neprijateljstvo prema hrišćanskom moralizmu, ali se od LHP-a razlikuje u najdubljoj tački: ona ne želi večnu opoziciju, već prevazilaženje same strukture opozicije. Ako je LHP put pobune, Naglovskina doktrina je put krize. Ona ne afirmiše tamu, senku, klipote, demone. Zbog toga Naglovska ostaje usamljena figura, bivajući previše „satanska“ za tradicije Puta Desne ruke, a previše metafizička i eshatološka za većinu LHP sistema. U neku ruku, to je čini sličnom pomenutom Alisteru Kroliju.

Ateistički satanizam: Anton Šandor LaVej i Crkva Satane

Anton Šandor LaVej (Howard Stanton Levey, 1930-1997) je ušao u anale satanizma kao otac modernog satanizma, osnivač Crkve Satane 1966. godine, i (između ostalog), autor čuvene Satanske biblije (The Satanic Bible). Crkva Satane je prva organizacija na svetu koja se javno deklarisala kao satanistička. Pre toga LaVej je predvodio neformalnu satanističku grupu pod imenom Red Trapezoida. LaVej je opisao satanizam kao religiju koja se protivi svim drugim religijama, posebno ukoliko uzmemo u obzir da je to jedina religija koja slavi utelovljenost i ovozemaljski život i prihvata celokupno ljudsko biće bez obzira da li je ono dobro ili zlo. U tom smislu LaVej nije bio protivnik samo hrišćanstvu, niti avrahamskih religija, nego duhovnosti uopšte, uključujući i one istočnjačke, pa i neopaganizam, moderno veštičarstvo itd. Ipak, LaVej je mahom kritikovao hrišćanstvo ciljajući na njegov uticaj na Zapadnu kulturu. LaVej je u tom smislu imao na umu da se hrišćanski moral institucionalizovao pa se stoga po tim istim moralnim načelima upravljaju i oni koji nisu religiozni, niti sebe uopšte smatraju hrišćanima. LaVej je verovao kako je hrišćanstvo demonizovalo ljudsku prirodu proglašavajući instinkte i emocije kao grešne, zarobljavajući umove u stanju stalne krivice koja je temelj na kome je sazdan uticaj i moć Crkve. Stalna demonizacija i izazivanje osećaja krivice, stvara brojne prepreke za ljudska osećanja seksualnost, samopoštovanje, međuljudske odnose, šanse za samoostvarenje, zdravlje, itd. LaVej sa gnušanjem odbacuje hrišćansku zapovest o ljubavi prema neprijateljima, i to smatra neprirodnim, štetnim i nemogućim. Za LaVeja, ljubav i mržnja su snažne, vitalne i prirodne emocije, i samo prepoznavanjem i prihvatanjem obe ove emocije ljudi mogu da ih razlikuju i koriste ih na konstruktivan način. U suprotnom, ljudi će izgubiti sposobnost da vole one koji to zaslužuju, a potisnuta mržnja može dovesti do mentalnih i fizičkih problema i bolesti, ili se potisnuta mržnja može usmeriti na nevine ljude. 

LaVej osuđuje hrišćanski stav prema seksualnosti, ali se takođe kritički odnosi prema stavovima koje spram seksualnosti imaju istočnjačke religije, ali i u to vreme bujajuća američka kontrakultura. LaVej zagovara slobodan seks, ali nije kritičan samo prema hrišćanskim normama; takođe kritikuje nove seksualne moralne vrednosti koje je predložila kontrakultura. On smatra legitimnim sve vrste seksa, ukoliko su u to uključene odrasle i odgovorne osobe i ukoliko niko nije primoran da čini nešto protiv svoje volje. On takođe smatra važnim da drugi ne određuju šta je prirodna ili zdrava seksualnost. LaVej ne ograničava zdravu i oslobođenu seksualnost samo na odnos između dvoje ili više partnera, već u svoju definiciju uključuje i aseksualnost, sadizam, mazohizam, fetišizam, masturbaciju, homoseksualnost, transseksualnost itd. Ovako širok pogled na seksualnost podrazumeva da, prema LaVeju, celibat askete ili monaha postaje seksualno devijantan, jer je to ili aseksualnost ili nepriznati mazohizam. On neophodnim osloboditi se osećaja seksualne krivice, čak i nesvesno, jer će u suprotnom dovesti do neuroza i prenošenja krivice na buduće generacije.

Oslobađanje od ega i otkrivanje autentičnog sopstva važne su teme Puta Desne ruke, ali i kod Alistera Krolija. U Krolijevoj telemitskoj doktrini otkrivanje autentičnog sopstva povezano je sa osveščivanjem istinske volje posvećenika, a što se poklapa sa razgovorom i vizijom Svetog anđela čuvara. Oslobađanje od ega, odnosno njegovo poništenje dešava se prilikom uspešnog prelaska ambisa i susreta sa demonom Horonzonom. To podseća na iskušenja Isusa od strane Satane i Bude od strane demona Mare. Kod LaVeja, ego ima važnu ulogu, mada on ga definiše drugačije. Neki od uticaja od kojih LaVej želi da oslobodi pojedinca, poput internalizovanih moralnih normi, smatrali bi se nepoželjnim funkcijama ega. Međutim, sa izuzetkom ovih nepoželjnih uticaja, LaVej smatra da je ego bezuslovno pozitivan i povezan sa kvalitetima poput ponosa, samopoštovanja i samoostvarenja, te smatra da je posedovanje zdravog i jakog ega neophodno za dobar odnos prema drugima. Za LaVeja, pitanje ega nije ograničeno samo na njegov uticaj, već i na pokušaje hrišćanstva i drugih religija da potisnu ego ili, kao u slučaju istočnjačkih religija, da ga eliminišu. U tom smislu, LaVej opisuje satanizam kao religiju koja veruje u potpuno zadovoljenje ega i kao jedinu religiju koja zagovara njegovo jačanje. Osećanja poput zavisti, pohlepe itd., koja se nalaze među sedam smrtnih grehova hrišćanstva i koja se smatraju funkcijama ega, takođe su dobrodošla kod LaVeja, koji ove emocije vidi kao prirodne, neophodne i opšte ljudske. Kod LaVeja, zavist i pohlepa postaju motivacija za ambiciju, dok egoizam i samopoštovanje postaju neophodna osnova za vitalan život i za voljenje i poštovanje drugih. LaVej je verovao da je ideja o razrešenju ega i odbacivanju materijalnog bogatstva nastala u oblastima gde je materijalni uspeh bio teško dostizan, te da je vera mogla da umiri ljude i učini ih zadovoljnim onim malo što su imali. Nešto slično bi se moglo reći i za veru u reinkarnaciju koje je nastalo u okviru indijskoj kastinskog društva. Rođen si u nižoj kasti, strpi se, poštuj verske norme, i ako budeš dobar u sledećem životu bićeš rođen u višoj kasti. Prema LaVeju, samoodricanje je strano duhu satanizma.

U LaVejevoj doktrini važnu ulogu ima tema međuljudskih odnosa. U tom smislu mnogi su u pravu kada su opisivali određene ritualne delatnosti Crkve Satane kao magičnu psihoterapiju. Ta vrsta „terapije“ imala je za cilj podršku članovima da prevaziđu svoje socijalne nedostatke koji su ih dovodili do neuspeha u odnosima sa drugima. Rešenja za probleme u odnosima sa drugim ljudima zahtevaju posebne tehnike koje prevazilaze konvencionalne mere. Problemi sa nekim ljudima ne mogu biti rešeni na konvencionalan način jer se izvor takve smetnje, neka konkretna osoba, nalazi na poziciji moći ili u boljem položaju itd. Kada drugi ljudi postanu prepreka, to se rešava putem magijskog delovanja, zatim manipulacijom ili na neki drugi način. 

Osnovna načela učenja Crkve Satane data su u devet izjava i jedanaest pravila. Po LaVeju:

1. Satana predstavlja uživanje umesto uzdržavanja. (LaVej je izostavio da odredi granice tog uživanja. Propagiranje beskrupuloznog, sebičnog, nemoralnog, pa i izopačenog, zločinačkog uživanja već imamo prilično detaljno razrađeno u delima Markiza de Sada. Da li je po tom pitanju LaVej na istoj liniji kao de Sad? Ne bi se reklo, već ovu izjavu treba tumačiti u kontekstu antihrišćanskog ideološko-programskog usmerenja Crkve Satane: vaš Bog sve zabranjuje, Satana sve dopušta. Ovaj izričiti antinominalizam ima za svrhu ideološko „friziranje“ čiji je cilj suštinska dehristijanizacija. Međutim, to sve ostaje na površini. Crkva Satane ne zadire dublje u čoveka.)

2. Satana predstavlja vitalno postojanje umesto duhovnih iluzija.

3. Satana predstavlja neokaljanu mudrost umesto licemerne samoobmane. (LaVej je u ovom smislu ispustio da ispolji bilo kakvu mudrost, ali pretpostavimo da je ovo načelno rečeno.)

4. Satana predstavlja ljubaznost prema onima koji je zaslužuju, a ne ljubav uzaludno trošenu na nezahvalnike.

5. Satana predstavlja osvetu umesto okretanja drugog obraza. (Ne progovara li ovo Jahve kroz usta Šandora LaVeja?)

6. Satana predstavlja odgovornost prema odgovornima, a ne brigu za psihičke vampire.

7. Satana predstavlja čoveka kao još jednu životinju, ponekad bolju, češće goru od onih koje hodaju na četiri noge, koja je, zahvaljujući svom „božanskom duhovnom i intelektualnom razvoju,“ postala najokrutnija životinja.

8. Satana predstavlja sve takozvane grehe, jer svi oni vode fizičkom, mentalnom ili emocionalnom zadovoljstvu. (Ovo je teatralna izjava, jer stalno upražnjavanje onih radnji i stanja okarakterisanih kao grehovi nema nikakvog smisla i može biti štetno.)

9. Satana je bio najbolji prijatelj Crkve oduvek, jer ju je održavao u poslu svih ovih godina.

Ovde bih se malo zadržao na pravilo pod brojem 7, da su ljudi životinje. Po mišljenju Amine Olander Lap, koja se akademski bavi proučavanjem satanizma, ideja da su ljudi životinje kao i da se stoga mogu razumeti na istim premisama kao i druge životinje, u kombinaciji sa pretpostavkom da naš intelekt donosi razne probleme, fundamentalna je za LaVejev pogled na ljude. Njegovo razumevanje ljudske životinje inspirisano je teorijama Herberta Spensera, sociologa iz XIX veka, tvorca socijalnog darvinizma. Ljudi su, prema LaVeju, životinje sa svim što to podrazumeva, i kao takvi su sastavni deo prirode. U tom aspektu LaVejevog svetonazora, osim pomenutog Spensera, ima znantog uticaja Fridriha Ničea i Ajn Rand. LaVejeve sklonosti ka socijalnom darvinizmu, kaže Olander Lap, takođe se mogu pronaći u njegovom razumevanju ljudske evolucije, za koju je on verovao da ide ka neviđenim visinama. U tom smislu LaVej podržava eugeniku, te očekuje da će ona biti neophodna u budućnosti, ne u cilju stvaranja određene rase ili izgleda, već radi rađanja mentalno zdravih i kreativnih pojedinaca. Olander Lap navodi predgovor LaVejeve ćerke Zine Šrek (Zeena Schreck) za knjigu Satanska veštica (The Satanic Witch). Ta knjiga je delom zamišljena kao vodič za eugeniku ili selektivno uzgajanje ljudi, tema o kojoj LaVej takođe raspravlja, a koja, čini se, kaže Olander Lap, ima dva cilja: prvo, ohrabruje žene da pronađu partnere koji su njihove fizičke i mentalne suprotnosti, jer smatra da je privlačenje suprotnosti osnovni mehanizam prirode za promovisanje zdravih pojedinaca. Kao drugo, knjiga je u velikoj meri vodič za pronalaženje pravog muža, a prema LaVeju, muškarci i žene dolaze u različitim kvalitetima. Svedoci smo da je feminizam podigao ženska očekivanja u pogledu osobina poželjnih muškaraca, što vodi ka problemu nemogućnosti pronalaženja odgovarajućeg partnera. Otud, ne da nema mogućnosti primene eugenike, nego nema nikakvog rađanja, odnosno ono je svedeno na nivo koji bi se mogao oceniti kao katastrofalan.

LaVej je verovao da će hrišćanstvo uskoro izumreti i da će društvo ući u Doba Satane, u kojem će generacija koja živi u skladu sa satanističkim principima doći na vlast. LaVej je bio pobornik eugenike, te je smatrao da će ona postati neophodnost u budućnosti za stvaranje elite koja će odražavati satanističke principe. Po njegovom mišljenju, tu elitu bi činili superiorni ljudi koji ispoljavaju satanističke osobine poput kreativnosti i nekonformizma. Smatrao je da su te osobine sposobne za nasledno prenošenje i tvrdio je da su satanisti rođeni, a ne stvoreni. Verovao je da elitu treba izdvojiti od ostatka ljudskog stada, dok bi ono bilo primorano da živi u getima, idealno po svemirskim getima na drugim planetama. On je opisao satanističko društvo sačinjeno od slobodoumnih, naoružanih, potpuno svesnih, samodisciplinovanih pojedinaca, koji neće tolerisati bilo kakvu spoljašnju vlast da ih štiti ili im nameće šta smeju, a šta ne smeju da rade. Zapravo, ovo bi se verovatno odnosilo na eugenički stvorenu elitu, a ne za ljudska stada u getima na drugim planetama. Ovja detalj podseća na stih iz Krolijeve Knjige Zakona gde je rečeno robovi će da služe.

Crkva Satane takođe propisuje „Jedanaest satanističkih pravila Zemlje“:

1.Ne iznosite mišljenja niti dajte savete osim ako vas neko ne pita.

2.Ne pričajte drugima o svojim problemima osim ako ste sigurni da žele da ih čuju.

3.Kada ste u tuđem leglu, pokažite poštovanje ili nemojte ni ići tamo. (Timoti Donahju komentariše da je LaVej mogao reći „Kada ste u nečijem privatnom domu, pokažite poštovanje“ kako bi osigurao jasnoću, ali je neprestano pokušavao da uvede ekscentrične izraze u svoje pisanje.)

4.Ako vas gost u vašem leglu iritira, tretirajte ga okrutno i nemilosrdno.

5.Ne pravite seksualne poteze osim ako niste dobili signal za parenje. 

6.Ne uzimajte ono što vam ne pripada osim ako je to teret za drugu osobu i ona vas moli da je oslobodite.

7.Priznajte moć magije ako ste je uspešno koristili da biste ostvarili svoje želje. Ako poreknete moć magije nakon što ste je uspešno prizvali, izgubićete sve što ste postigli. 

8.Ne žalite se na bilo šta čemu ne morate da se podvrgnete.

9.Ne povređujte malu decu.

10.Ne ubijajte neljudske životinje osim ako vas ne napadnu ili ih koristite za ishranu.

11.Kada šetate otvorenim prostorom, ne uznemiravajte nikoga. Ako vas neko uznemirava, zamolite ga da prestane. Ako ne prestane, uništite ga.

Takođe, Crkva Satane proglasila je i Devet satanističkih grehova: Glupost, Pretencioznost, Solipsizam, Samoobmana, Konformizam krda, Besperspektivnost, Pomirljivost sa ortodoksijama prošlosti, Kontraproduktivan ponos i Nedostatak estetike.

Po LaVeju, racionalnost, logika i nauka jesu oružja kojima se satanista suprotstavlja hrišćanstvu i drugim religijama. To iz razloga što je Satana navodno duh progresa, inspirator svih velikih pokreta koji doprinose razvoju civilizacije i napretku čovečanstva, te je povezan sa kvalitetima poput kreativnosti i prosvetljenja. Iako LaVejeve ideje sugerišu sekularni i naučni pogled na svet, on je takođe izražavao i stavove čoveka ko praktikuje neki oblik magije, iako to nije bila bazična magija Puta Leve ruke (LHP). On nije tačno objasnio kako funkcioniše energetski mehanizam koji magiju čini mogućom i delotvornom, ali je tvrdio da magičari mogu uspešno koristiti magijsku silu kroz intenzivnu imaginaciju željenog cilja, usmeravajući tako snagu svoje volje prema njemu. Naglašavao je ideju da se magijske sile mogu manipulisati isključivo emocionalnim, a ne intelektualnim činovima. Lako je primetiti da su to opšta mesta. Isto tako, jednom prilikom LaVej je izjavio da Crkva Satane ne prinosi ljudske žrtve jer je to ilegalno! Međutim, oni ih ipak prinose mada ne neposredno, nego putem prokletstva i vradžbina. Ukoliko je to zaista bilo tako onda je Crkva Satane nesumnjivo crnomagijska organizacija. 

LaVej je, po uzoru na Alistera Krolija, predstavljao sebe kao neko ko primenjuje naučni aspekt magije, odnosno, magiju je predstavljao kao delovanje koje ima naučni metod. Istina je da je nauka nastala iz magije, i istina je da magija iziskuje određeni metod, oruđa, uslove, instrumente, posmatranje, iskustvo, čak i eksperiment. Na svemu tome insistiraju moderni okultisti svih boja, a posebno oni koji pripadaju LHP. Isto tako, još jedna LaVejeva osobina svrstava ga na stranu LHP, a to je odbijanje podele magije na belu i crnu. Po njemu to je još jedno licemerje i oblik samoobmane koju šire oni koji sebe vide kao bele magove. Isto tako, on se razlikovao od ranijih magičara koji su magiju opisivali u mističnom tonu kao sredstvo ličnog preobražaja i dosezanja transcendentnog. Po LaVeju, cilj magije jeste materijalni dobitak, lični uticaj, uklanjanje neprijatelja ili njegovo onesposobljavanje, uspeh u ljubavi i seksu. Dakle, u LaVejevom shvatanju magije nema ničeg duhovnog. U tome je njegovo značajno odstupanje od svih dotadašnjih okultnih škola, uključujući, naravno, i Alistera Krolija (Čitav Krolijev magijski sistem može se svesti na dve ključne tačke koje čine prekretnicu u životu magičara: a) povezivanje i razgovor sa anđelom čuvarem; i b) prelazak bezdana.) Treća generacija satanista bi se u tome složila, s tim što oni na to pridodaju samooboženje, tj. postajanje bogom, a u još radikalnijoj varijanti, poput vampirizma, oni govore o postizanju besmrtnosti.

Međutim, LaVej je, iz perspektive treće generacije satanista napravio grešku podelivši svoj sistem na višu i nižu, odnosno veću i manju magiju,  što je takođe viđeno kao oblik okultne magle koju šire beli magičari. Niža magija jeste onaj svakodnevni situacioni oblik magijskog delovanja koji svaki pojedinac izvodi u samoći. Viša magija je oblik ritualne prakse koja cilja na psihodramu katarze čime se oslobađa emocionalna energija zarad specifične svrhe. Magovi neoplatonizma prave razliku između teurgije i taumaturgije. Teurgija je božanska magija, rad sa bogovima radi postizanja jedinstva sa njima ili zarad samousavršavanja. Bila bi to viša magija. Sa druge strane, taumaturgija jeste oblik magije čija je svrha izazivanje promene u fizičkom svetu. Dakle, to je niža magija jer ima praktične ciljeve. Međutim, postoje oblici crne magije koje bismo mogli nazvati mračnom teurgijom jer ima za cilj prizivanje sila tame radi sličnog efekta, ali u obrnutom smislu od teurgije. 

Postmoderni satanizam odbacuje ritualnu psihodramu kao mambo-džambo, kako bi to rekao Boris Balkan u filmu Deveta kapija. LaVejevi psihodramski rituali katarze temelje se na tri glavne psiho-emotivne teme: ljubav, mržnja i požuda. Rituali se obavljaju u prostoru nazvanom komora za dekompresiju intelekta, u kojoj su neverica i skepticizam suspendovani, kako bi učesnici mogli da potpuno izraze svoje mentalne i emotivne potrebe bez ikakve zadrške. Kao faktor ravnoteže LaVej je naglašavao potrebu da se magijski ciljevi postave na realan način, jer ukoliko su ciljevi nerealni, preambiciozni ili fizički nemogući, onda nikakvo magijsko sredstvo tu neće biti od pomoći.

Timoti Donahju, u knjizi Black Magick The Left Hand Path, Crkvu Satane karakteriše kao satirični satanizam. On primećuje da je u pitanju profitno preduzeće koje prodaje učlanjenje u labavu zajednicu čiji je glavni oblik delovanja, kako kaže: „kamp-teatar sa gotičkim elementima u svrhu izvrdavanja moralnih načela hrišćanstva.“ Ovde moram izneti jednu primedbu. Iako treća generacija satanista prezire redove, organizacije, crkve i njihove profitne šeme, sami lideri i učitelji novog talasa LHP, moram primetiti, imaju odličan marketing. Oni nemaju kultne sledbenike, u smislu članova sekte, jer im to nije ni potrebno, već imaju na desetine hiljada pratilaca na društvenim mrežama. U vreme pojavljivanja druge generacije satanista takvih mogućnosti jednostavno nije bilo. U tom smislu ne bi trebalo zanemariti suštinsku ulogu koju je internet odigrao na širenju satanističkih ideja i svetonazora širom sveta. U tom smislu, i pominjani Timoti Donahju deluje kao stručnjak za onlajn marketing i promociju.

Po Timotiju, Crkva Satane negira natprirodno, a samim tim i crnu magiju, pa se pita kako onda ona može spadati u LHP? Crkve Satane ima listu odabrane literature (verovatno po uzoru na sličnu Krolijevu preporučenu lektiru), koja sadrži 68 naslova. Ti naslovi obuhvataju istoriju, sociologiju, trilere i fantastične romane, ali ne sadrži niti jedan ozbiljan priručnik crne magije. Članovi Crkve Satane ne sprovode magijske postupke, ne bave se divinacijom, ne ulaze u zaposednutost duhovima niti preduzimaju ostale LHP magijske operacije. Umesto toga, praktikuju gotički „terapeutski teatar“ za koji tvrde da razgrađuje religioznu indoktrinaciju. Crkva Satane, primećuje Timoti, koristi tradicionalni okultni žargon, poput sveštenik, magus i pećina (grotto), ali u potpunosti negira postojanje Satane kao stvarnog entiteta. Imajući to u vidu, Timoti ističe da Crkva Satane koristi popularnost i estetiku prave magije. LaVejev satanizam je racionalan, lišen vere u Satanu kao boga, pa ako je već tako, implicitno to ipak podrazumeva oslanjanje na okultni faktor funkcionisanja magije. Taj racionalizam stoji u suprotnosti spram teističkog i ezoterijskog satanizma koji karakteriše grupe poput Temple of Set i Joy of Satan Ministries. Isto tako nisu svi racionalni satanisti LaVejevi sledbenici. Takva je, na primer, organizacija TST, odnosno The Satanic Temple, osnovana 2013. godine i veoma angažovana u „kulturnom ratu“ unutar američkog društva, što predstavlja oblik društvenog aktivizma. To su satanisti levice.

LaVej odbacuje postojanje bogova jer su oni eksternalizacija ljudskog ega, s obzirom da ljudi nisu hteli da priznaju svoj ego pa su umesto toga svoje zabranjene želje stavljali u ruke izmišljenih božanstava. U istom duhu, LaVej tumači religijske koncepte koji uključuju ubistvo boga kao izraz samomržnje. Po njemu dogma i rituali su neophodni za ljude, ali umesto toga predlaže da stvaramo bogove prema sopstvenim emocionalnim potrebama ili sebe promovišemo u bogove, kako bi obožavanje bogova postalo potvrđivanje ega, a ne njegovo potiskivanje. On je verovao da tako eksternalizovani bogovi postaju internalizovani i da će ljudi shvatiti da nikada nije postojala razlika između duhovnog i fizičkog sveta, jer svet je uvek samo fizički. Koncept duhovnog kao nečega što postoji nezavisno od fizičkog La Vej odbacuje, a uloga boga ne podrazumeva nikakve božanske karakteristike, osim prava da se definiše dobro i zlo, i da je svaka osoba najvažnija sama sebi. 

LaVejev satanizam je, po mišljenju Olander Lap, čisto obožavanje ega, gde bogovi nisu ujedinjeni sa egom, već su njime zamenjeni. Istovremeno, u stvarnim ritualima on se obraća Satani i drugim demonskim entitetima. Kao takvi, rituali se mogu posmatrati i kao proslava ličnog ega i satanističkih vrednosti, i kao proslava idealizovanog sebe. Drugi koncepti ukazuju na teističke sklonosti: bogovi su odbačeni kao eksternalizacija ljudskog ega, ali LaVej ističe kako je pogrešno verovati da satanisti ne veruju u boga. Umesto toga, satanisti veruju u boga kao silu koja prožima i uravnotežuje prirodu, koju ni religija ni nauka ne mogu objasniti niti koristiti, i koja je previše bezlična da bi brinula o životu na Zemlji. Olander Lap zaključuje da LaVejev satanizam uključuje niz karakteristika koje ukazuju na duhovne sklonosti, ali u praksi dominiraju materijalni i utilitaristički aspekti.

Dodatak: političke veze

I za kraj ostavio sam zanimljivost koju čini veza između LaVeja i Džejmsa Madolea (James Harting Medole, 1927-1979), a što ovde ističem kao uvod u jednu posebnu podtemu koju ću više razraditi u odeljku posvećenu Majklu Akinu. Madole je bio poznati američki neonacista i osnivač Partije nacionalne renesanse – NSP (National Renaissance Party), u Njujorku 1948. godine, i značajna figura u posleratnom okultnom nacizmu. Madole je verovao u drevnost i božansko poreklo arijevske rase za koju je pisao da je stvorena u Rajskom vrtu smeštenom upravo u Severnoj Americi. Ta fantazmagorijska amerocentričnost podseća na učenje mormonskog proroka Džozefa Smita. Jedna od ključnih tema Madoleove ideologije jesu svemirska putovanja i da budućnost čovećanstva leži u zvezdama. On je bio jedan od retkih koji je prihvatao ideju Frensisa Jokija (Francis Parker Yockey, odnosno Ulick Varange, američki fašista i panevropski nacionalistički ideolog) da je sovjetski boljševizam u većoj meri sačuvao tradicionalne vrednosti nego zapadni liberalizam. To uverenje je Madolea dovelo u sukob sa poznatim američkim neonacistom i osnivačem Američke nacističke partije Džordžom Rokvelom (George Lincoln Rockwell). Rokvel je Madolea i njegove sledbenike optužio da su boljševici. Ova veza je interesantna jer je sam LaVej delimično bio jevrejskog porekla.

Fenomen jevrejskih nacista nije neobičan. Jedno od poznatijih imena samomrzećih američkih neonacista jevrejskog porekla jeste Daniel Buros (Daniel Burros, 1937-1965), koji je bio član Američke nacističke partije i ultra-radikalne grupe unutar Kju Kluks Klana pod nazivom United Klans of America u okviru koje je bio zadužen za regrutovanje novih članova. Kada je njegovo jevrejsko poreklo razotkriveno u javnosti on je izvršio samoubistvo. Zanimljivo je da je Burosovo ime pronađeno (ili podmetnuto, zavisi u šta verujete) u adresaru koji je pripadao Li Harviju Osvaldu, navodnom ili stvarnom atentatoru na američkog predsednika Dž.F. Kenedija.

Ideologija prvog talasa satanizma je u mnogim svojim premisama logički kompatibilna sa načelima nacionalsocijalizma. To su prepoznala dva člana Crkve Satane sa istočne obale, Majkl Grumbovski (Michael Grumbowski / Reverend Blackshire), bivše vojno lice i Džon Amend (John Amend / Seth-Klippoth), u paravojnom stilu, 1973. godine. Oni su se odvojili od matične organizacije i osnovali Red crnog ovna (The Order of the Black Ram) i Svetilište male majke (The Shrine of the Little Mother). Oni su uspostavili kontakt sa kanadskim rasističkim Odinističkim pokretom, počevši da u svoje obrede uključuju i žrtvovanje kokoši. Pomenuta dvojica su i dalje podržavali učenja LaVejeve Satanske biblije, ali su njene principe kombinovali sa nacističkim teorijama o rasnoj superiornosti. I Grumbovski i Amend bili su u bliskom kontaktu sa pomenutim Džejmsom Madoleom koji je takođe bio zainteresovan za satanizam i okultizam. Madole je navodno u svom stanu u Njujorku posedovao veliki satanistički oltar. 

Kris Metjuz (Chris Matthews) je u knjizi Modern Satanism / Anatomy of a Radical Subculture pomenuo da je Madoleova stranka težila uspostavljanju veza sa Crkvom Satane, pa je  LaVej jednom prilikom i posetio njihovo sedište. Metjuz kaže da je elitistička, diskriminatorna ideologija satanizma i fokus na moć, osvetu i mržnju, odjekivala u agendama raznih neonacističkih grupa. Neki od njih su bili su spremni da zanemare svoja hrišćanska uverenja kako bi ostvarili savez sa Crkvom Satane koja je podržavala slične društvene politike, iako se na prvi pogled činilo kao neverovatna kombinacija. Konzervativna, autoritarna priroda LaVejevih doktrina, njegova glasna podrška policijskoj državi i germanski prizvuk ritualnih praksi satanizma, očigledno su bili, primećuje Metjuz, dovoljno ubedljivi da prevaziđu svaku averziju prema simbolu Satane. Na kraju je LaVej odbio sve ove grupe, preferirajući da ostane nezavisan, ali ne bez izražavanja zahvalnosti za njihovu podršku.