Dvojka mačeva u tarotu

Sola Buska špil

zvezda Akruks

sazvežđe Kruks (Južni krst)

severozapadna visina

zemljani aspekt Vage

Dvojka mačeva astrološki označava prvu dekadu Vage kojom vlada Mesec (alternativno, ovu kartu možemo povezati sa drugom sedmicom proleća). U arhetipskom ključu, ovo je spoj Prvosveštenice koja vlada Pravdom. Pravda Prvosveštenice nije hladna zakonska gilotina, već njena presuda donosi uravnoteženu i duboku unutrašnju promenu. Po Picatrixu, prva dekada Vage odnosi se na pravdu, istinu, pomoć siromašnima, podršku slabima i nezaštićenima protiv moćnih i opakih. To je u starim tekstovima uprizoreno ljutitim čovekom koji nosi frulu i drugim koji čita knjigu, spojem umetničkog bunta i intelektualne spoznaje. U sistemu Zlatne zore, kartom upravlja Gospodar obnovljenog mira, što ukazuje na balans postignut nakon teške mentalne borbe.

Kao druga sefira (Hokmah) u svetu Vazduha (Jecirah), Dvojka mačeva donosi čistu pat-poziciju intelekta. U poznatoj ikonografiji Vejtovog špila, ova karta prikazuje ženu sa povezom preko očiju koja na grudima drži ukrštena dva teška mača ispred mirnog mora, ali iz kojeg izviru stene. Povez preko očiju ne označava slepilo, već dobrovoljno isključivanje spoljašnjih nadražaja kako bi se izvagala unutrašnja istina. Ukršteni mačevi na njenim grudima formiraju živi krst, direktan simbolički odraz sazvežđa Južnog krsta na ljudskom telu.

Sazvežđe Kruks, odnosno Južni krst, bilo je vidljivo na jerusalimskoj geografskoj širini u pretpostavljeno vreme rođenja Isusa Hrista. Na Bliskom istoku je Južni krst, između ostalog, nazivan i imenom koje možemo protumačiti kao odsečen ili presečen, što ima svoju neposrednu analogiju u biblijskom tekstu: „A posle šezdeset i dve sedmice pomazanik će biti pogubljen i ništa mu neće ostati“ (Danijel, 9:26). Ovde je u hebrejskom originalu upotrebljen izraz karat (כָּרַת), što znači odseći ili preseći, ali se sugerisani kontekst odnosi i na sklapanje zaveta kroz žrtvu.

Dante je povezao ovo sazvežđe sa četiri kardinalne vrline: Pravednošću, Razboritošću, Umerenošću i Snagom. Dakle, krst sam po sebi ukazuje na teret, iskušenje, istrajnost i altruizam, ali i na odabranost, zavetništvo, zaštitu te u krajnjoj liniji na večni život i konačni mir. Ovo sazvežđe nalazi se ispod zadnjih nogu Kentaura, dok se u mitologiji povezuje sa titanom Kriosom, jednim od petoro braće (Krios, Iapetos, Koios, Hiperion i Hronos). Glavna zvezda ovog sazvežđa je Akruks, poznata i kao trostruka zvezda. Ona ima prirodu Jupitera, a njene osobine su religiozno dobročinstvo, ceremonijalnost, pravičnost te sklonost magiji i ezoteriji uopšte.

U Sola Busca špilu, na karti Dvojka mačeva ta oružja ne nose krilata deca, kao što je slučaj sa peharima i diskovima, nego dvojica sredovečnih muškaraca u gaćama, i oni to čine teškom mukom. Mačevi su ogromni, jednom kolena klecaju, a drugi je kolenima već na zemlji. Ova mučna slika prikazuje mač koji iz oružja pobede prelazi u teški krst sudbine i dužnosti: to je slika ljudske snage koja posrće pod teretom sopstvenih odluka, ali i dalje odbija da ispusti mač iz ruku.

Dvorske karte Pehari u tarotu

Paž pehara u Sola Buska špilu

Princeza / Paž pehara

Simbol: labud

zemljani aspekt vode

geomantija: Via

slovo L

 

Po Alisteru Kroliju, Princeza pehara predstavlja sposobnost kristalizacije, odnosno suštinsku moć vodenog elementa da otelotvori ideju i pretoči neuhvatljivu emociju u oblik. Duh ove karte kod Krolija je živopisno predstavljen mitskom slikom morske kornjače koja na svojim leđima nosi slona, a ovaj celokupni svet, čime se naglašava da i najdublje, fluidne vode osećanja na kraju dobijaju čvrsto tlo pod nogama i stabilnu materijalnu osnovu. Pol Huson ukazuje na staru francusku tradiciju u kojoj se ova karta vezuje za lik Parisa od Troje (simbol fatalne privlačnosti i izbora ljubavi nad razumom) i Etjena de Vinjola (La Hire), čuvenog francuskog vojskovođe iz Stogodišnjeg rata i bliskog saborca Jovanke Orleanke. 

Kod Pratesija, ova karta nosi izrazito ženski arhetip. U tradiciji Zlatne zore, ona je imenovana Princezom Voda i Lotusom Palate Poplava. Geomantijska figura Via (Put) ima izrazenu lunarnu prirodu i u geomantiji označava put, otvoren pravac i mlad mesec. U vodenom kontekstu, Via predstavlja rečni tok, strujanje, pravac kretanja ali i početak nekog dugačkog unutrašnjeg procesa ili hodočašća.

U renesansnom Sola Busca špilu, Paž pehara je prikazan kao lepo odeveni mladić koji duboko zagledan stoji ispred pehara postavljenog na pijedestalu. Ova scena prevazilazi puko razmatranje predmeta. Pehar na stubu ovde ima funkciju oltara ili mnemotehničke posude (u duhu renesansnih teatara pamćenja Đordana Bruna). Mladić ne posmatra samo posudu, već u njoj traži odraz sopstvene duše, što je trenutak u kome se voda nagona bistri i pretvara u ogledalo samoposmatranja. Pijedestal simbolizuje uzdizanje emocije iz pukog čulnog nivoa u sferu posvećenog, unutrašnjeg kulta.

Kod A. E. Vejta, Paž pehara (Page of Cups) donosi potpuno drugačiju, ali komplementarnu ikonografiju. Tu vidimo mladog glasnika u tunici okićenoj cvećem koji stoji na obali mora, dok iz pehara koji drži u ruci izviruje radoznala morska riba. Vejt ovu kartu tumači kao vesnika studija, razmišljanja, refleksije, ali i iznenadnih ponuda, poruka ljubavi, naklonosti i duhovnog nadahnuća koje dolazi iz neočekivanih izvora (riba kao hrišćanski i gnostički simbol Hrista i skrivenog znanja). Riba koja proviruje iz pehara sugeriše da se u posudi emocija krije živi sadržaj koji prevazilazi formu, podsećajući da svest mora ostati otvorena za tajanstvene darove iz dubina nesvesnog.

U opštem smislu, Princeza pehara se odnosi na ljupkost, lepotu, mladost, romansu, obilje, ali i na duboku udubljenost u misli, refleksiju i ostvarenje tananih zamisli. U šemi skrivenih puteva Drveta života, Princeza pehara predstavlja moćnu i poveznicu između Binaha i Malkuta (Trojke i Desetke pehara), spajajući vrhunsku majčinsku posudu Velikog Mora sa fizičkom manifestacijom izobilja u materiji. U vremenskom kontekstu, ovu kartu možemo povezati sa jedanaestom sedmicom jeseni.

Princ / Vitez pehara

Simbol: škorpija

vazdušni aspekt vode

geomantija: Rubeus

slovo N

Astrološki se ova karta povezuje sa oblašću od 21. stepena Vage do 20. stepena Škorpije, u čemu prepoznajemo preplitanje i prvenstvo Smrti u odnosu na Pravdu, odnosno dominaciju Marsa nad Venerom. Da li je ovo „smrt pravde“? Možda. Pre će biti da je reč o pravednoj ili pravedničkoj smrti, a u krajnjoj liniji, o neumoljivoj smrtnoj presudi koju donosi podsvesni sud. Alister Kroli ukazuje na tri moćna totema ove karte: orao, zmija i škorpija, koji označavaju uzlet duha, preobražaj i htonski otrov. U simbolizmu Zlatne zore ova karta nosi naziv Princ kočija Vode. Pratesi je tumači kao stanište i naseobinu. U tradicionalnom odnosu elemenata ovde vidimo mačeve u funkciji pehara, što vizuelno savršeno dočarava sliku oluje na moru: uzburkano more i rušilački talasi odgovaraju prirodi geomantijske figure Rubeus (Crveno), koja se u geomantiji smatra izrazito lošim i opasnim znakom. Budući krvavo crven i čvrsto vezan za smrt, ovaj znak može nagoveštavati i tajnu večnog života, ali je primarno njegovo značenje rušilačko: rat, strastvene sukobe i silovite prirodne nepogode.

U renesansnom Sola Busca špilu, Princ pehara jaše u suprotnom smeru od Princa diskova, naglašavajući kontrapunkt elemenata. Njegov konj je braon boje, opremljen je krilima, a jahač u ruci drži podignutu kacigu. Ova karta nosi tajanstveno ime Natanabo (Nectanebo II). Kao što sam naglasio ranije, reč je o magu Naptanabusu koji je, prema legendi iz Aleksandride, pored Aristotela bio učitelj Aleksandra Velikog, ali i njegov biološki otac. Naptanabus je u istoriji zapamćen kao poslednji vladar tridesete i poslednje autentične egipatske dinastije, nakon čega su drevnim Egiptom zavladali Grci. U tom smislu, činjenica da Natanabo jaše u suprotnom smeru sa krilatim konjem i kacigom u ruci sugeriše povlačenje maga, ezoterijski izgon i promenu tokova istorije. Kaciga koju ne nosi na glavi pokazuje da ratnik nije u borbenom stroju, već da koristi višu inteligenciju (magiju iluzije kojom je Natanabo navodno zaveo Olimpiju). Krilati konj i braon zemaljska boja spajaju eterični let i duboki htonski koren Egipta.

Kod A. E. Vejta, Vitez pehara (Knight of Cups) prikazan je kao uglađeni mladić u oklopu sa krilatim šlemom, koji dostojanstveno jaše mirnog konja preko reke, držeći u ruci pehar kao da nosi sveti dar ili diplomatsku poruku. Vejt ovu kartu tumači kao vesnika ponuda, poziva, ljubavi, mašte, umetničke inspiracije i diplomatskih rešenja. Međutim, za razliku od Krolijeve oluje i Rubeusa, Vejtov vitez krije svoju emotivnu dubinu ispod dvorske pristojnosti, on je „sanjar na konju“, čija pasivna spoljašnost skriva snažne unutrašnje struje i promenljivo raspoloženje.

U opštem smislu, Princ pehara se odnosi na ratobornu i strastvenu prirodu skrivenu ispod mirne spoljašnjosti, odnosno na opasnost koja vreba ispod mirne površine vode. On je istovremeno stvaračka inteligencija, visoka sklonost umetnosti, ali i opasna sposobnost kako za uzvišena dobra, tako i za razorna zla dela. U astrološkom smislu, Princ pehara se preklapa sa malim arkanama: Četvorka mačeva, Petica i Šestica pehara, pokrivajući poslednju dekadu Vage i prve dve dekade Škorpije. Na skrivenim putevima Drveta života, Princ pehara predstavlja duboku i mističnu vezu između Binaha i Jesoda (Trojke i Desetke pehara), premošćujući prvobitno Majčinsko more i astralnu matricu snova. U vremenskom kontekstu, ovu kartu možemo precizno povezati sa dvanaestom sedmicom jeseni.

Kraljica pehara

Simbol: rak

vodeni aspekt vode

geomantija: Populus

slovo P

Ova karta vlada oblašću između 21. stepena Blizanaca i 20. stepena Raka. U simbolici Velikih arkana, tu prepoznajemo preplitanje Kočije i Ljubavnika, odnosno kočiju ljubavnika. Da li je ovo konačna pobeda ljubavi? Možda, ali Kraljica pehara je pre svega suverena Kraljica srca. Astrološki, karta ukazuje na snažan Mesečev uticaj koji se nalazi u dominantnom položaju spram Merkura, dajući emocijama prevlast nad čistom racionalnošću.

Njena geomantijska atribucija je Populus (Narod), figura koja predstavlja bezmerne vodene mase i simbolizuje potpuni arhetipski izraz žene kao Velikog Mora (Mare). Te prostrane vodene mase se mogu odnositi na mnoštvo bilo čega, na materijalno bogatstvo i novac, ali pre svega na narod, što ukazuje na masovnost, javno mnjenje, pokrete nepreglednih masa i velike javne manifestacije. Istovremeno, Kraljica pehara je gospodarica odraza, moćno ogledalo nad ogledalima, što joj daje prerogative neprikosnovene vladarice vizija, snova i sanjarenja. Njeno tajno svojstvo je stoga i zavodnica, čime zakoračujemo na teren fatalne hetere i zanosne čarobnice. Zanimljivo je da je Populus glavna geomantijska figura koja u sebi strukturno sadrži sve ostale geomantijske figure, a u kosmičkom poretku predstavlja pun Mesec i sazvežđe Raka. Po Pratesiju, Kraljica pehara je udata dama, dok je Zlatna zora s pravom imenuje Kraljicom prestola Voda.

U Sola Busca špilu, Kraljica pehara nosi ime Polisena (Poliksena), a na karti je prikazana kako sedi na veličanstvenom ribljem tronu, duboko zagledana u pehar iz kojeg proviruje mala zmija. Poliksena je bila najmlađa ćerka trojanskog kralja Prijama i Hekabe, čija je sudbina obeležena tragikom, jer su je Grci obredno žrtvovali na grobu heroja Ahileja kako bi umilostvili vetrove za povratak kući. Izbor Poliksene za lik Kraljice pehara nosi duboku alhemijsku poruku. Žrtvovanje kraljevske kćeri na grobu ratnika predstavlja prelivanje čiste, nevine krvi (vode života) u htonski svet smrti. Riblji tron na kom sedi označava njenu suverenu vladavinu nad carstvom podsvesti i nepreglednim dubinama. Zmija koja viri iz pehara ključni je detalj, jer simbolizuje skriveni otrov, ali i prastaru gnostičku mudrost koja se krije u naizgled mirnoj i tugom ophrvanoj posudi. Poliksena ne gleda u spoljašnji svet; njena vizija je uperena unutra, u tajnu žrtve i preobražaja.

Kod A. E. Vejta, Kraljica pehara (Queen of Cups) prikazana je kao prekrasna, setna žena zanesenog lica koja sedi na raskošnom prestolu ukrašenom morskim motivima na samoj obali mora, držeći u rukama zatvoreni, bogato ukrašeni pehar sa poklopcem. Vejt ovu kartu opisuje kao oličenje topline, mašte, vizionarstva, duboke intuitivnosti i isceliteljske empatije. Za razliku od tragične Poliksene, Vejtova Kraljica meditira nad misterijom zatvorene posude. Njen pehar ima poklopac jer su njene emocije i vizije toliko svete i duboke da se ne izlivaju lako pred spoljašnji svet, već se čuvaju u unutrašnjem hramu duše. Ona je majka, prorok i muza koja vidi ono što je drugima nevidljivo.

U opštem smislu, Kraljica pehara se odnosi na vrhunsku imaginaciju, poeziju, sanjarenje, estetsku lepotu, vizionarstvo, strpljivost, smirenost i duboku prijemčivost. U astrološkom smislu, Kraljica pehara se preklapa sa malim arkanama: Desetka mačeva, Dvojka i Trojka pehara, što pokriva poslednju dekadu Blizanaca i prve dve dekade Raka. U šemi skrivenih puteva Drveta života, Kraljica pehara predstavlja uzvišenu i tajanstvenu poveznicu između Binaha i Necaha (Trojke i Sedmice pehara), spajajući prvobitnu majčinsku matricu Velikog Mora (Binah) sa sferom trijumfa, strasti i osećajnosti (Necah). U vremenskom kontekstu, ovu kartu možemo precizno povezati sa trinaestom sedmicom jeseni.

Kralj pehara

Simbol: paun

vatreni aspekt vode

geomantija: Laetitia

slovo R

Kralj pehara se u astrološkoj strukturi tarota odnosi na prostranu i tajanstvenu oblast od 21. stepena Vodolije do 20. stepena Riba. U simbolici Velikih arkana, tu prepoznajemo preplitanje Meseca i Zvezde, pri čemu je Jupiter u znatno moćnijem i blagonaklonijem položaju spram Saturna. Mesec i Zvezda zajedno grade neponovljivo obeležje romantične noći, unutrašnje inspiracije i eteričnog pročišćenja. Pol Huson istorijsku i arhetipsku paralelu ove karte pronalazi u moćnom liku Karla Velikog, čije se ime u pojedinim starim francuskim špilovima tradicionalno vezuje upravo za kartu Kralja srca, što samo po sebi svedoči o izuzetno moćnom i suverenom položaju ove figure. Pratesi ovu kartu poredi sa mudrim starcem, dok je Zlatna zora s pravom imenuje Gospodarem talasa i voda.

Karta opisuje gospodara koji se nalazi na vrhuncu moći, čija je priroda samozadovoljna ali duboko dobroćudna. Kralj pehara nije zlokobni niti „otrovni starac“, već pre blagonakloni i mudri deka koji se odlično drži, a koga krase životna vitalnost, emotivna stabilnost i oštrina uma, jer i dalje čvrsto sedi na svom prestolu. Geomantijska figura Laetitia (Radost) unosi vedrinu, ukazujući na dobro raspoloženje, unutrašnju radost i uzvišeno stremljenje ka višim duhovnim idealima.

U Sola Busca špilu, Kralj pehara nosi naziv Lucije Cecilio (Lucius Caecilius). Familija Caecilius bila je stara plebejska rimska porodica koja se uzdigla do ogromne političke moći, društvenog uticaja i visokih položaja u republici, ali nijedan član ove loze nikada nije vladao Rimom kao car ili apsolutni monarh. Izbor Lucija Cecilija za Kralja pehara nosi izuzetno suptilnu političku i psihološku poruku. Plebejsko poreklo utkano u patricijsku moć simbolizuje emociju koja se izdigla iz narodnih, dubokih slojeva (populusa) i ovladala carstvom duha, bez potrebe za tiranskom vlašću. Cecilijevska loza ovde predstavlja suverenitet koji se temelji na mudrosti, diplomatskoj ravnoteži i unutrašnjem ugledu, a ne na goloj sili mača. Kralj pehara vlada talasima ljudskih duša onako kako je uticajna rimska elita upravljala republikom iz senke, stabilno, promišljeno i sa merom.

Kod A. E. Vejta, Kralj pehara (King of Cups) prikazan je kao zreo i staložen vladar koji sedi na čvrstom kamenom prestolu koji lebdi na uzburkanom, olujnom moru, držeći u jednoj ruci pehar, a u drugoj palicu ili žezlo, dok u pozadini brod mirno plovi preko talasa. Vejt ovu kartu tumači kao majstora emocija koji je postigao savršenu ravnotežu između srca i uma. Za razliku od olujnih voda pod njim, njegov presto je stabilan jer je on naučio da vlada sopstvenim strastima. On je diplomata, iscelitelj, savetnik, čovek tolerancije i duboke empatije, koji sa razumevanjem prihvata tuđe slabosti i zna kako da unese mir u svaku buru.

U opštem smislu, Kralj pehara se odnosi na vrhunsku senzualnost, blagu narav, maštovitost, visoku umetničku inspiraciju, ali i na izuzetnu prijemčivost za spoljne uticaje i povremenu sklonost ka povlačenju u iluzije ili opijate. U astrološkom smislu, Kralj pehara se preklapa sa malim arkanama: Sedmica mačeva, Osmica i Devetka pehara, pokrivajući poslednju dekadu Vodolije i prve dve dekade Riba. U šemi skrivenih puteva Drveta života, Kralj pehara predstavlja uzvišenu i skladnu poveznicu između Binaha i Heseda (Trojke i Četvorke pehara), spajajući prvobitno majčinsko More (razumevanje) sa sferom milosti, zakona i izgradnje stabilnog kosmičkog poretka.

Lucifer

Faeton

Ko je zapravo Lucifer? Pre nego što je postao knez tame hrišćanske eshatologije, i pre nego što je proglašen Svetlonošom svrgnutim sa nebesa, njegov lik lebdeo je vekovima u predanjima starih kultura. Ovaj tekst ne bavi se teološkim dogmama, već pokušava da rekonstruiše drevni, paganski supstrat mita. Krenućemo tragom jednog upečatljivog obrasca: priče o biću sunčanog sjaja, rođenog iz veze neba i zemlje, koje biva svrgnuto u podzemni svet ostavljajući za sobom trag smrada i raspadanja. Od zvezdanog puta Faetona, preko sahranjenog zmaja Pitona, do tiranina Nimroda, pratićemo kako se jedan te isti motiv preliva kroz grčku, mesopotamsku i biblijsku mitologiju, da bismo na kraju ugledali lik koji će postati večiti simbol pobune i revolucije. 

I segment: Faeton, Piton, Tifon

Na početku ovog izlaganja o Luciferu zaobišao bih konvencionalne predstave te krenuo sa osvrtom na neke indikativne detalje iz grčke mitologije, počevši od mita o Faetonu. Na vezu Faetona, Pitona i Tifona sa Luciferom, ukazao je Džejk Straton Kent u knjizi „Geozofija“. Faeton, čije se ime prevodi kao sjajni, ili onaj koji isijava, sin je boga sunca titana Heliosa i nimfe okeanide Klimene, koji je u bljesku pao sa nebesa nakon što je izgubio kontrolu nad sunčevim kočijama koje je posudio od oca. Kao posledica tog događaja, od njegovih džinovskih ostataka nastao je nesnosan smrad. U tome možemo povući paralelu sa telesinom Pitona, čije ime znači truli, kojeg je ubio solarni bog Apolon te koji je sahranjen u Delfima. U varijantama mita umesto Pitona pominje se Drakaina, kao ženski zmaj, što podseća na mesopotamski mit o solarnom bogu Marduku koji ubija zmajoliku ili zmijoliku boginju Tijamat. Sledeći Kenta, ovu vezu Faetona i Pitona možemo upotpuniti sa još jednim mitološkim likom, a to je Tifon, sahranjeni bog čije je raspadajuće telo stvaralo gustu smrdljivu maglu. Tifon, čije ime znači uragan ili olujni, dete Tartara i Geje, jeste zmijoliko-antropomorfni krilati div kojeg je ubio Zevs. Tifon je poistovećivan sa egipatskim bogom Setom. Bio je otac čuvara ulaza u podzemlje, troglavog psa Kerbera, ali i Sfinge, čija je majka poluzmija Ehidna.

Atena i Erihtonos

Zevs je takođe usmrtio Faetona, budući da su se pomahnitale solarne kočije, čiji konji očito nisu slušali neiskusnog vozara koji se uplašio ugledavši Škorpiju na nebu (misli se na sazvežđe), opasno primakle Zemlji pustošeći je sunčevom vrelinom. Tada je Zevs munjom oborio Faetona koji je pao u reku Eridanus koja teče Hadom. U ovome postoji jezička sličnost sa sumerskim gradom Eriduom, posvećenom bogu voda Enkiju. Takođe, biblijski Helel ben Šahar (Sin zore), kojeg pominje prorok Isaija, pada u hebrejski podzemni svet, kraljevstvo mrtvih, Šeol. U Apokalipsi 8:10, govori se o padu zvezde koja se poput buktinje sunovraćuje u vodu. Dakle, Faeton, Piton i Tifon dele iste detalje tako karakteristične za kasnije hrišćanske predstave o Luciferu ili Satani. U pitanju je pakleni, htonski smrad, sunovrat u podzemni ambis sa nebeskih visina, veza kako sa solarnim božanstvima, tako i sa vrhunskim bogom gromovnikom. Faetonu je posvećeno sazvežđe Auriga (Kočijaš). Grčko ime tog sazvežđa je Eniohos (držač uzdi), a koje po zvučnosti podseća na biblijskog Enoha, kojeg je Bog uzeo za njegovog života (Postanje, 5:21-24). 

II segment: Faeton, Erihtonos, Klimena, Eos

Takođe, postoji shvatanje koje povezuje ovo sazvežđe sa legendarnim sumerskim kraljem Nimrodom graditeljem čuvene Vavilonsku kulu. U jednoj varijanti grčkog mita, ime tog kočijaša je Erihtonos (moguće značenje je „koji se bori sa zemljom“). On je sin vulkanskog boga Hefesta i boginje Atene, mada se pominje i da ga je rodila Geja. Erihtonos je rođen kao bogalj te pošto nije mogao da hoda njegov otac mu je izradio kolica, odnosno kočija. Njegova zaštitnica je boginja Atena koja ga je krila u korpi (za držanje zmija), budući da je donji deo njegovog tela bio zmijski. Na partenonskoj statui ove boginje Erihtonos je prikazan u obliku zmije pored Ateninog štita. Takođe, Erihtonos je smatran izumiteljem kvadrige, kočije koju vuku četiri konja.

Teško je na prvi pogled poistovetiti Erihtonosa i Faetona, ali veza između Faetona i Hefesta postoji u verziji mita po kome je Faeton njegov sin. Još jedna poveznica Faetona i podzemlja jeste poistovećivanje njegovog oca Heliosa sa Hefestom (čiji je egipatski pandan bog Ptah). Osim toga, upravo je Hefest skovao pehar koji je poslužio kao barka (poput Raove barke) kojom je Helios tokom noći, putovao podzemnim vodama sa zapada na istok. Helios i Hefest, iako različiti bogovi, mogu predstavljati ovaploćenja solarnog bića, s tom razlikom što je Hefest oblik htonskog Sunca, dok je Helios njegova nebeska forma. U drugoj verziji mita o Faetonu, njegova majka bila je boginja zore Eos, titanskog porekla, inače sestra solarnog boga Heliosa i lunarne boginje Selene. Njegov otac je smrtnik Kefej (Kufu ili Keops?), sin egipatskog faraona Bela, etiopski kralj, suprug Kasiopeje i otac Andromede (sve sami astronomski pojmovi). U ovoj varijanti Faeton je bio voljen od strane Afrodite. Imajmo na umu da su Eos i Afrodita mitski izraz Venerine planetarne prirode, a što opet dovodimo u vezu sa kompleksom Venera - Lucifer. U jednoj varijanti mita Faetonova majka nimfa Klimena pojavljuje se i kao majka još jednog indikativnog mitološkog lika koji izaziva snažnu lucifersku asocijaciju - Prometeja. Osim njih dvojice, Klimena je i majka čuvenog diva Atlanta, koji je zbog učestvovanja u titanskoj pobuni protiv olimpijskih bogova, kažnjen tako što je na svojim plećima nosio nebeski svod.

Sargon II

Očigledno bi u likovima Klimene i Eos trebalo potražiti ključeve majčinskog načela luciferijanstva. Kao jutarnja rosa koju vezujemo za Eos, i kao nimfa Klimene, ovde uočavamo vodeni element u svojstvu Majke koja u vezi sa Suncem rađa veliko i moćno biće sudbinski sklono padu, odnosno smrti uzrokovane intervencijom nebeskih sila. U varijanti mita o Faetonu (po kojoj je njegova majka Eos), mogući uzrok njegovog pada jeste u njegovoj smrtnoj prirodi koju je nasledio od svog oca Kefeja. Klimena je takođe i majka sedam nimfi poznate kao Helijade (asocijacija na solarnu vodu). Po Helijadama je jedno sazvežđe dobilo ime. Faeton bi bio osmo, muško dete, a što snažno podseća na sve ono što je Kenet Grant, sledeći Džeralda Masija, pisao o egipatskoj boginji Velikoj Majci Ta-Urt, predstavljenoj sa sedam zvezda sazvežđa Veliki Medved, koja rađa boga Seta, oličenog u Psećoj zvezdi Sirijusu. Prvobitno je to bio Sin Majke rođen bez učešća oca, što ukazuje na matrilinearnu kulturu i doba kada muška uloga u prokreaciji nije imala značaj. Muško načelo je u tom smislu bilo nevidljivo ili natprirodno, odnosno božansko, a čiji je najpodesniji predstavnik upravo Sunce.

III segment: Helel ben Šahar, Nimrod

Piter Grej, u knjizi „Lucifer: Princeps“, kao još primera luciferskih motiva sa grčkom mitologijom, osim Faetona, ističe likove Belerofonta, Prometeja i Ikara, a takođe pominje i sumerskog Etana, Gilgameša i Atara. Vidimo da postoji više oblika tog mita u raznim kulturama. Ovde bih napravio digresiju i pokušao da ukratko predstavim nekoliko ideja iz Grejove knjige od značaja za ovo razmatranje, da bih se potom vratio na glavni tok priče oličen u primerima iz grčke mitologije. U samom jezgru mita o Luciferu stoji pobuna protiv ustaljenog ili legitimnog poretka i posezanje za vrhovnom vlašću. Izraz Lucifer, u biblijskom smislu, pominje se u latinskom prevodu starozavetnog teksta, Isaija 14:12, gde u srpskom prevodu piše: „Kako pade sa nebesa, Svetlonošo, Zorin sine! Kako li si oboren na zemlju, ti, vladaru naroda.“ 

Po Greju, Isaijin tekst (14:12-15) sadrži fragmente mita koji odgovara liku Faetona, a koji verovatno ima starije poreklo, najverovatnije sumersko. Isaijin Svetlonoša je na latinski preveden kao Lucifer. U grčkom prevodu to je Eosforos. Pritom, kontekst ovog navoda odnosi se na asirsko-vavilonskog vladara (najverovatnije Sargona II) kojeg proklinje prorok Isaija, nad čijom smrću on likuje i vidi je kao Jahveovu nadmoć. U krajnjoj liniji, uopšte nije važna ličnost nekog antičkog bliskoistočnog tiranina, već činjenica da je reč o predstavniku sile (geopolitičkom faktoru) koja je Izraelcima nametnula, u njihovim očima nelegitiman, bogohulni, paganski, antikosmički, naposletku satanski poredak. Vladar novog asirskog carstva postao je ovaploćenje legendarnog svetskog zloduha. Grej tvrdi da hebrejski izraz koji je upotrebio Isaija, Helel ben Šahar (Sin zore), predstavlja vladarsku titulu, budući da njegov legitimitet dolazi od jutarnje zvezde, Venere, tj od boginje Ištar. U očima starozavetnog proroka Ištar je idol, lažno božanstvo. Vezu sa Venerom i vodenim elementom imalo je i starosemitsko božanstvo Atar (verovatno varijacija od Ištar / Astarta).

Grej sugeriše da lik koji u biblijskom kontekstu može poslužiti kao prototip ili zajednički simbol sumerske vladarske doktrine kosmičkog i državnog legitimiteta, koju su potom nasledili drugi paganski narodi Bliskog istoka, jeste Nimrod. Ovaj vladar pominje se u desetoj glavi Postanka, a često je u vanbiblijskim izvorima povezivan sa izgradnjom Vavilonske kule te predstavlja oličenje ljudske pobune protiv Božjeg poretka. Nimrod je u bibliji označen kao Hamov potomak, jednog od trojice Nojevih sinova kojeg je otac prokleo. Nimrodov otac je Kuš, od koga poreklo vode Kušiti, odnosno Etiopljani, a što neodoljivo podseća na lik Kefeja iz grčke mitologije, etiopskog kralja, koji je u jednoj verziji mita, kako sam već pomenuo, bio Faetonov otac. Kako u desetoj glavi beleži Postanje, Hamovi potomci, Hamiti, vladali su sumerskom zemljom (što zvanična istorija ne može potvrditi). Uopšteno, Hamiti su Egipćani, Libijci, Kananci i Etiopljani, u biblijskoj perspektivi dijabolična loza ili rasa, protiv čije su magijske religije grmeli Jahveovi proroci, ali čiju tehničku i civilizacijsku superiornost ne možemo zanemarivati. Grčki mit pominje da su Afrikanci potamneli onda kada je Faeton, izgubivši kontrolu nad Heliosovom kočijom, skrenuo bliže Zemlji te spržio kožu afričkih ljudi i uništio vegetaciju na prostoru današnje saharske pustinje. U „Mormonovoj knjizi“ američkog proroka Džozefa Smita, tamna boja kože je izraz prokletstva koje je Bog bacio na neverne ljude prvobitno bele puti. Ti mitovi su može biti odjek ili u korenu percipiranja Afrikanaca kao baštinitelja mračnih obreda i demonolatrije, čime se objašnjava njihova boja kože i drugačiji izgled.

Belerofont

Vrednosti, verovanja i prakse koje su nametnuli paganski osvajači, prkose ustaljenom poretku po kome je ustanovljeno izraelsko kraljevstvo kao Božja država. Mnogi tadašnji Izraeliti poveli su se za tom stranom modom, prihvatajući tuđa verovanja i običaje, a što nailazi na osudu proroka. Prorok Isaija ih proklinje i njihovo ponašanje opisuje kao pobunu protiv Boga. Upravo je ta pobuna protiv Boga u korist ovozemaljske surevnjivosti, nadmenosti i idolopoklonstva ključni motiv obrazovanja mita o Luciferu kao Satani, univerzalnom protivniku koji poprima ahrimanske dimenzije. On postaje obmanjivač.

Dodatni motiv mita o Luciferu, kako Grej naglašava, jeste kult meteorskog metala, o čemu je i Mirča Elijade pisao. Meteori, naročito oni bogati gvožđem, bezmalo kod svih naroda imali su sveti karakter. Oni su dali zamajac razvoju kovačkog zanata, koji je izvorno povezivan sa magijom i svetom duhova. Kovači su, kako je Elijade pokazao, izvorno i alhemičari. Kod nekih naroda kovači su bili poštovani i cenjeni, dok su neki na njih gledali kao na nužno zlo, ljude u vezi sa zlim duhovima i mračnom magijom. U tom smislu indikativna je veza biblijskog Tubal Kaina, potomka zloglasnog Kaina, sa metalurgijom. Betil, odnosno sveti kamen, jeste upravo onaj nebeskog, odnosno meteorskog porekla. Zato su mnogi narodi verovali da je nebeski svod sačinjen od metala. Meteorski metal je dar nebeskih bogova. U tom smislu nije teško pretpostaviti mogućnost meteorskog porekla mita o palim bogovima, polubogovima, anđelima ili sinovima bogova.

IV segment: Belerofont

Sada bih se osvrnuo na Belerofon(t)a, heroja, Sizifovog unuka, sina boga Posejdona (u drugoj varijanti njegov otac je korintski kralj Glauk) i Eurinome (Glaukove supruge). Za njega se tvrdilo da je bio lep kao bog. Ovde odmah pada u oči drevni motiv o božanskom očinstvu koji, osim što odražava matrilinearnu kulturu, ukazuje i na poseban karakter deteta te predstavlja središnji motiv rođenja božanskih ili posebno istaknutih ličnosti. Ne bih ovde ulazio previše u detalje njegovog mita, samo ću naglasiti da je Belerofont, kao heroj, ubica mnogih čudovišta, a između ostalog i čuvene troglave Himere (lav-jarac-zmija) te da je uspeo uhvatiti i obuzdati krilatog konja Pegaza, koji je čuveniji mitološki lik od samog Belerofonta, u toj meri da je jedno sazvežđe dobilo ime po njemu. Inače, Pegaz je rođen od krvi koja je šikljala iz vrata obezglavljene Gorgone Meduze (zvezda Algol), a koju je ubio heroj Persej. Iako je imao krila, Pegaz je u suštini bio vodenog porekla. Ma kako bilo, upravo jašući Pegaza, Belerofont je uspeo da se vine na sam Olimp, a što, kao neviđena drskost, nije prošlo bez kazne od strane samog Zevsa. Konji su, kao što znamo iz mitologije, barem za Grke bili htonske životinje i bili su posvećeni vodenom bogu Posejdonu. Otud solarne kočije imaju vezu sa dubinom i podzemljem. Sumerski mitološki lik Etana, uzneo se na nebesa uz pomoć orla, do najviše tačke neba Elati. Etana je takođe pao u podzemlje i postao čuvar ulaza u donji svet. Dakle, ovde takođe prepoznajemo osnovni luciferski motiv: uspon na nebesa i pad nakon intervencije vrhovnog ili solarnog boga. Kod Isaije (14:13-15) čitamo:

„A govorio si u svom srcu: ‘Do nebesa ću se podići. Iznad Božjih zvezda podići ću svoj presto i sešću na zbornu goru na krajnjem severu. Podići ću se iznad oblaka. Izjednačiću se sa Svevišnjim.’ Ali u grob bićeš svrgnut, u najdublju jamu.“

Joseph Noel Paton

Belerofont je, po jednoj verziji, bio likijsko solarno božanstvo koji je na krilatom konju putovao nebom i strelama krotio po ljude neprijateljske sile, poput recimo vulkana, koje je otelovljavao lik Himere. U toj solarnoj komponenti uočavamo sličnost Belerofonta sa Faetonom. Belerofont je kao naočit mladić velike lepote, pavši sa olimpskih visina, završio kao obogaljeni i ružni lik, a što asocira na Hefestovog sina ili samog hromog boga Hefesta. Tako i u popularnom verovanju nekada prelepi i oholi Lucifer, nakon pada, postaje ružni, šepavi i mrzovoljni đavo. Piter Grej se poziva na autora Majkla C. Astura, u njegovoj analizi etimologije imenice Belerofont, što on vidi kao semitsku derivaciju čiji je načelni oblik Baʿal-rāphôn, što se prevodi kao Baal koji isceljuje, a kojeg u krajnjoj liniji možemo smatrati uzorom lika arhanđela Rafaela, koji je takođe iscelitelj. 

Grej naglašava još jedan momenat u priči o Belerofontu koji je vezan za magiju, a tiče se pomoći koju je on zadobio od boginje Atene prilikom kroćenja Pegaza. Uz pomoć magičnog eliksira on je ovladao čudesnim konjem. To su moći i umeća veštica, ali i tzv kćeri Sunca: Kirke i Medeje. Ujedno, poznavanje obrade metala i bilja, spravljanje magičnih napitaka za opčinjavanje, trovanje ili isceljivanje, jeste htonski domen veštičarstva, kasnije povezanog sa obožavanjem đavola, odnosno satanizmom. Upravo je taj satanski oreol ono što Lucifera karakteriše u našoj kulturi. U tom smislu, Lucifer, odnosno Helel ben Šahar, je satanizovan i pretvoren u demona kletvama proroka Isaije, a što biva potvrđeno u Novom zavetu. Magijska struja je pokrenuta i od tog vremena kontinuirano truje imaginaciju gradeći demonski lik. U tom smislu u vazduhu je ostalo da lebdi pitanje da li je taj lik emancipatorski ili represivan ili je možda i jedno i drugo? Kakvo god bilo naše mišljenje o njemu jedno se ne može sporiti, Lucifer je simbol revolucije.

++++

Putovanje od Faetona do Belerofonta otkriva nam da Lucifer nije proizvod jednog uma, jednog proroka ili jedne knjige. On je, pre svega, struktura, odnosno obrazac priče koji je duboko ukorenjen u ljudsku psihu i njene pokušaje da objasni poreklo svetlosti, moći, pobune i patnje. Bilo da je reč o grčkom Faetonu koji gubi kontrolu nad očevim kočijama, sumerskom Etanu koji pada sa nebesa, ili asirskom vladaru koga Isaija proklinje, u svima njima prepoznajemo isti motiv: biće izuzetne lepote i moći biva svrgnuto jer je posegnulo za onim što mu nije pripadalo. U toj priči o padu, ključnu ulogu igra Majka – Klimena, Eos, Ištar – koja svojim vodenim, zvezdanim poreklom povezuje nebesko i htonsko. Na kraju, ono što danas zovemo Luciferom jeste sabirna tačka svih tih drevnih priča, mitski heroj koji je, prolazeći kroz filter judeo-hrišćanske osude, postao ne samo simbol zla, već i večiti podsetnik na granicu koja čoveka deli od bogova, i na tragičnu lepotu njenog prelaženja.

Vidi verziju ovog teksta naengleskom OVDE.

As mačeva u tarotu

The Angel with the Flaming Sword - Edwin Howland Blashfield

Priroda mačeva saobrazna je elementu Vazduha. Oni se dovode u vezu sa kardinalnom vrlinom Pravde, što odgovara istoimenoj velikoj arkani. Mačevi sude i presuđuju, razlažu, analiziraju, seku. Ukratko, predstavljaju svojstvo intelekta. Oni prodiru, probadaju te otud imaju mušku prirodu. Logos je mač sa dve oštrice, što znači da intelekt koji razlučuje istinu od iluzije mora biti oštar poput sečiva. Takođe, mačevi su izraz podele, borbe, loše sreće. Osim toga, izražavaju prirodu vazduha u smislu oluja i vetrova, ali i glasova, konkretno reči. Ako bismo mačeve povezali sa nekom planetarnom prirodom, onda bi to bio Mars. 

Po Pratesiju Jedinica mačeva označava slovo, što u širem značenju može obuhvatiti glas, dojavu, u krajnjoj liniji informaciju. U ovoj karti Vejtovog špila to slovo je hebrejsko jod, odnosno šest tih slova. Ovih šest slova numerički daju vrednost 60 (slovo Samek, potpora, stub, odnosno staza Umerenost / Umetnost na Drvetu života) ili direktno aludiraju na mikrokosmički broj Šest (Tifaret, Sunce). Time se mač kao um (vazduh), direktno povezuje sa solarnom svetlošću svesti koja se spušta iz Ketera.

Po Zlatnoj zori karta predstavlja Koren moći Vazduha. Prema učenju ovog okultnog Reda mač je oruđe analize, razlaganja, ali isto tako može poslužiti i kao oruđe priziva. Podignut u vis, mač priziva božansku krunu, odnosno siline sefire Keter, kao što je prikazano kod Vejta. Okrenut ka dole mač priziva demonske sile, mada ne mora nužno biti tako, jer se načelno može staviti u kontekst priziva htonskih entiteta, akvatičkih ili telurskih. Dakle, mač je izraz autoriteta, ali u suštini jeste izraz sile kojom se duhovi primoravaju na pokornost magu. 

U Marseljskom tarotu, baš kao i kod Vejta, mač prodire u krunu ukrašenu listovima palme i lovora, što predstavlja duhovnu i materijalnu pobedu. Prilikom rimskih vojnih parada ili pobedničkih procesija njihovi generali su bili ukrašeni tim listovima. Kada je Rim postao hrišćanski, palmin list je usvojen kao predstava pobede nad smrću. Otud u predstavama hrišćanski mučenici nose palminu granu. Pol Huson navodi Levijevo shvatanje da ova karta predstavlja mač kralja Davida. 

U Sola Busca špilu karta Jedinica mačeva prikazuje dvojicu ratnika koji drže ogroman mač usmeren ka gore. Jedan od njih gleda levo i pored njega je upisano slovo M, a drugi gleda dole te se pored njegove glave nalazi slovo S. Dakle, imamo M.S., što ukazuje na skraćenicu koja može biti manibus sacrum, memoriae sacrum, manu scriptum... Svaki od ova tri izraza zahteva detaljnije obrazloženje. Bilo da skraćenicu M.S. tumačimo kao posvetu senama predaka (memoriae sacrum) ili kao svojeručni zapis (manu scriptum), As mačeva u svim svojim slojevima ostaje primordijalni zapis duha u materiji. On je čist, beskompromisan intelekt, reč koja seče obmanu, mač rešenosti koji spaja božansku krunu sa zemaljskom stvarnošću, dajući mašućoj ruci maga moć da zapoveda elementima i imenuje stvari njihovim pravim imenom. 

As mačeva u Sola Buska špilu

Trojka mačeva u tarotu

Trojka mačeva, Sola Buska tarot, XV vek

zvezda Alfa Lupi

sazvežđe Lupus (Vuk)

zapadna visina

vodeni aspekt Vage

Trojka mačeva se odnosi na drugu dekadu Vage kojom vlada Saturn, a što u sistemu Zlatne zore dobija dramatičnu konotaciju Gospodara tuge. U njenoj podlozi prepoznajemo sinergiju dveju velikih arkana: Pravde (Vaga) i Sveta (Saturn). Njihov susret tvori svet pravde, pravedni svet ili pravo uređen svet, ali svet čije se uspostavljanje plaća visokom cenom unutrašnjeg preobražaja.

U Picatrixu, druga dekada Vage odnosi se na miran, bezbedan i udoban život, ali i na duboku ogorčenost spram zla. Te osobine otelovljuje scena u kojoj vidimo dvojicu ljutitih i obesnih muškaraca te jednog lepo odevenog koji mirno sedi na stolici, što predstavlja sliku prividnog spoljašnjeg mira pod kojim tinja teški konflikt. Alister Kroli ovoj karti pripisuje zloslutne i teške tonove, nazivajući je matericom haosa i tminom velikog mora. To nije slučajno: kao treća sefira, ova karta pripada Binahu (Razumevanju / Velikoj Majci) u svetu Vazduha (Jecirah). Binah ovde donosi tešku istinu Saturna: razum shvata neizbežnost patnje kao jedinog instrumenta kojim se razbija ljudska iluzija.

Trojka mačeva je astromitološki povezana sa sazvežđem Lupus (Vuk), koje je u raznim drevnim tradicijama označavalo zver žrtvovanu na nebeskom oltaru. To je ona zver koju Kentaur prinosi na žrtveni oltar (sazvežđe Ara). Po mitu, vuk je postavljen na nebo u čast kentaura Kirona, koji ga probada kopljem u nameri da ga žrtvuje. U biblijskoj reinterpretaciji, Kentaur predstavlja Avrama, dok je Lupus njegov sin Isak, koga on po Božjoj zapovesti vodi na žrtveni oltar, a koji potom biva zamenjen ovnom. Osim toga, Egipćani su ovo sazvežđe prikazivali kao dete sa prstom na usnama, što je prepoznatljiv stav Deteta Horusa (Harpokrata), poistovećenog sa Jagnjetom. U pitanju je, dakle, obredno žrtvovanje deteta ili žrtvovanje Božjeg Sina, što uspostavlja direktnu vezu sa Mesijom, odnosno Hristom: „Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na klanje vođen bi i kao ovca nema pred onim koji je striže ne otvori usta svojih“ (Isaija, 53:7). Iz ove perspektive, Južni krst jeste raspeće, zvezdana kapija Mesijinog odlaska skopčanog sa obećanjem o njegovom povratku, što čini tematski most ka narednoj karti u nizu.

U Sola Busca špilu, Trojka mačeva prikazuje srce probodeno sa tri mača, ikonografski motiv koji je bez izmena preuzet i ovekovečen u Vejtovom špilu. Ovaj vizuelni simbol nosi duboku alhemijsku i hrišćansko-kabalističku konotaciju. S jedne strane, tri mača predstavljaju alhemijska tri načela: Zlato, Srebro i Živu, odnosno operativne faze Nigredo (tama i raspadanje greha), Albedo (belina golubice i spuštanje Duha) i Rubedo (krv Iskupitelja i pročišćenje). S druge strane, u ikonografiji Mater Dolorosa (Žalosne Gospe), srce probodeno mačevima podseća na Simeonovo proročanstvo o duši koja mora biti probodena da bi se razotkrile misli mnogih srca.

Kabalistički, ovo je predstava staze koja iz Geburaha (Strogost) vodi ka Tifaretu (Lepota / Sin). Strogost Oca posreduje Sveti Duh koji se spušta na Sina u trenutku njegovog krštenja, čime Otac određuje iskupljenje čovečanstva kroz žrtvu. Ishod ove prividno tragične karte jeste konačno spasenje, kruna ili venac koji se rađa iz izdržane i preobražene patnje.

Magijsko iskušavanje pohote

Verziju ovog teksta već sam objavio u mojoj knjizi „Božanska revolucija katastrofe“. Ovo poglavlje sam započeo tvrdnjom da je razvrat dobar ambijent za razvoj svetosti, ali i dobra maska za njeno skrivanje. To je sasvim u duhu Puta Leve ruke (LHP), ali onda kada sam uobličavao te misli i metod koji ovde obrazlažem, ja ništa nisam znao o Levoj ruci. Praktikovanje razvrata i bitisanje u njegovim koordinatama čoveka lišava teškog bremena umišljene svetačke moralnosti prožete rigidnim kodom više zasnovanom na negativnim nego na afirmativnim akcijama. Razvrat, to je Venera u Škorpiji, idealno mesto za skrivanje svetosti, na prvi pogled tek slika koja plamti u mašti: izuzetno privlačna mlada žena koja podiže čašu. 

Magija je, između ostalog, upravljanje fantazmima. Simbolizam škorpije umetnut u ovu sliku jeste tu da nas opomene na otrov užitka. Taj otrov jeste primordijalna strast. Od nje se možemo beznadežno otrovati. Ta strast nije tek vezana za ljudsko obličje nego za formu forme radi. Ljudska je samo jedna od formi. Nosilac primordijalne strasti nije svest u ljudskom smislu, nije ljudska svest, nego jedna uska i suštinski predatorska svest koja menja obličje svog ispoljavanja u skladu sa impulsima strasti koju nosi. To je slepa svest, jer ona nije gospodar strasti, nego je prati i teži da je ispuni i nahrani. U tom smislu, ovo o čemu je ovde reč nema veze sa kulturom i civilizacijom ili sa ljudskim svetom. Uključuje ljudski svet, ali nije ekskluzivno usredsređen na njega.

Kažu, strast je slepa, ali tako je samo na prvi pogled. Zapravo, ona veoma dobro vidi, jer je predatorske prirode. Ono u njenoj prirodi što čini da izgleda kao slepa jeste njena veoma uska fokusiranost. Ona tačno zna šta je pobuđuje, a to je obično nekoliko suštinskih slika koje pokreću fantazmagorijski niz. Nema neke posebne razlike između strasti koja se pobuđuje kada je objekat estetski rugoban od onog koji je estetski lep, simetričan. Razlika je u uplivima drugih osećanja koje su takođe strasti ali nisu bazične, nisu inferiorne, nisu tako snažne. U kombinaciji sa drugim strastima, bazična, niska strast ne nestaje kada se zadovolji, nego se sublimira. Ta strast ne korespondira sa duhovnim ili umnim aspiracijama, potpuno je nerazumna i demonska, koliko i božanska. 

Ovladavanje životom i svetom jeste ovladavanje strastima, a tu pre svega mislim na kanalisanje pohote. Sva naša osećanja granaju se sa stabla tzv. niskih strasti. To su strasti stvaranja i razaranja, surovi gospodari, goniči ljudske stoke. Stoka je srećna kada je glad njihove strasti utoljena ili se utoljava. Stoka je nesrećna kada je gladna ili onda kada se za trenutak trgne i pogleda kakvu je pustoš u njihovim životima načinila strast, odnosno potčinjenost njihovih umova toj radikalnoj energiji. Tada nastupa period griže savesti, (naravno, ne nužno i ne uvek), što se neretko leči ponovnim raspirivanjem tog istog ili pak nekog drugog oblika strasti. Čovek kao strastveno biće, i to biće koje češće podleže strastima nego što ih kanališe, po definiciji samo od sebe srlja u katastrofu, bilo kao pojedinac, bilo kolektivno. To više nije samo stvar određene teorije ili pogleda na svet, već pojava osvedočena u praksi. Čoveka razjedaju strasti: strast mržnje, zavisti, ljubomore, gneva, pohote, pohlepe, straha, sumnji, frustracije i nespokoja, strasti gordosti i samoljublja, strasti mudrosti i znanja… Nije cilj potiskivati ili skrivati društveno nepoželjne i sankcionisane vidove ispoljavanja strasti. Radi se o kanalisanju, kao voljnoj radnji, svih vidova strasti. Međutim, kako ćemo kanalisati te opskurne sile ukoliko se prethodno nismo suočili sa njima, ukoliko ih nismo izazvali, sagledali, borili se sa njima, definisali, (i tom prilikom sačuvali sebe)?

Da bi bismo zakoračili u okultno, neophodno je, između ostalog, da razvijemo sposobnost upravljanja i usmeravanja svojih osećanja i strasti. Prvenstvo u odabiru neprijatelja sa kojim ćemo biti suočeni na samom početku, ima sirova seksualna pohota, za koju smatram da je najsilnija i najbogatija energijom, posebno ukoliko smo mlade osobe, kao što sam ja bio kada sam proživljavao ovo što ovde opisujem. Bez imalo discipline u toj oblasti, svako bavljenje okultnim osuđeno je na bizarnost. U tom smislu potrebno je izložiti sebe. Svako je u tom smislu laboratorija sopstvene seksualnosti. Izložiti sebe inferiornoj psihičkoj plimi i pritom biti dovoljno samosvestan, biti racionalno podvojen, ne bi li ostvario delotvorno samoposmatranje u tim kritičnim trenucima kontrolisane, vođene, eksperimentalne ludosti. Da bi neko došao do spoznaje sopstvenog libidonoznog ispoljavanja, do definicije koja predstavlja racionalizaciju iskustva udara tzv libida, a što je važno iz praktičnih razloga, potrebno je da se podvrgne svakodnevnom, sveobuhvatnom, dugotrajnom, iscrpljujućem i intenzivnom eksperimentu. Eksperiment je mučan, težak i zahteva istrajnost, stabilnost ličnosti, volju i veru u sebe. Uspeh je izdržati do kraja. Zadatak je dati ličnu definiciju te odgovor namenjen prvenstveno sebi, na pitanje šta je to pohota: moja pohota? 

Moramo znati da se pohota ne može pobediti. Ona može iščiliti, promeniti oblik, ili se pak još razornije i opsesivnije povratiti. Naposletku, pobeda nije bitna. Bitna je igra. Bitno je iskustvo koje eksperiment nosi sa sobom. Posledice su dugotrajne i opsežne. Rezultat, ili naglo sine ili dolazi sporo, i tek kao spoznaja, kao slučajno otkrivena, odnosno osvešćena promena u vlastitom karakteru. Ovo što sledi je opis intenzivne četvoromesečne meditacije, stalno usmerenog napora u cilju posmatranja i razvoja svesnosti o čudnovatim putevima kojima se kreće moćna sila tzv niskih strasti.

Period ekstrovertnosti:

Prvih mesec dana iskušavanja pohote podrazumeva radikalnu promenu u gledanju na stvarnost i vlastitu ulogu u toj stvarnosti. Za to vreme iskušenik je vođen samo jednom mišlju: pre nego što zaspi, čim se probudi i tokom čitavog dana. Sve što bude činio, mora biti prožeto namerom da što češće, koliko god je to fizički moguće, održava seksualne odnose i kontakte bilo koje vrste sa što većim brojem osoba. Dakle, vi živite, ponašate se i na svet gledate sa jednim isključivim ciljem: da udovoljite svim vašim seksualnim željama i kapricima. To je opsežna operacija. Zahtevaće svo vaše raspoloživo vreme, pa i preko toga. Zato, uzmite bolovanje, neko odsustvo sa posla i iz života. Snađite se. Naposletku, improvizujte. 

Tokom ovog perioda na život ćete gledati kao na neponovljivu, jedinstvenu priliku da sebi date seksualnog oduška i priuštite zadovoljstvo, što češće, na različite načine i sa različitim individuama. Na kraju, ako niste sposobni za koliko toliko bezbedan promiskuitet onda upotrebite svu vašu kreativnost u odnosu sa jednom osobom, a ako čak ni to ne možete, onda nameravajte besprekorno a neki rezultat će se već iskristalisati. Čitav svet i vaše svakodnevno okruženje, postaju veliko lovište. Vi ste lovac, svi ostali su potencijalni partneri ili puki objekti zadovoljenja vaše požude. Plaćajte ako je potrebno. Svakodnevno težite da budete u nekoj šemi, jer tada to postaje jedina ideja vodilja te smisao vašeg postojanja. Pretražujte internet, telefonirajte, spopadajte, nabacujte se, udvarajte se, flertujte. Nastojte da u toku te prve jednomesečne faze iskušavanja pohote imate što više seksualnih odnosa (i ostalih oblika seksualnog opštenja). Postanite satirijast. Učinite se privlačnim. Budite lukavi i zavodljivi. Ako treba, molite. Neka sve bude u funkciji seksa. Bacite sopstvenu ličnost pod noge, sve obzire i svaku moguću nedoumicu. Zar vam se baš mora neko dopasti da biste seksualno opštili sa tom osobom?

Nakon mesec dana eksperimentalnog herojskog promiskuiteta i psihofizičkog iscrpljivanja usled života seksualno opterećene ličnosti te stalne usredsređenosti na pronalaženje eventualnih partnera za sve vrste seksualnih aktivnosti koje vam padnu napamet, bićete u stanju da mirno, hladno, po malo umorno, racionalno date definiciju vaše pohote. Iskusili ste je. Živeli ste je intenzivno. Bili ste njen verni sluga. Otud vaša definicija nije plod umovanja i zamišljanja već sećanja na proživljeno. Dali ste svoj sud na osnovu jednomesečnog, zaista prenapregnutog iskustva. Investirali ste energiju, niste je uludo potrošili, iako bi možda izgledalo tako. Vodite dnevnik sve vreme. Dajte stručnu ekspertizu, kratak izveštaj ili bar kakvu konvencionalnu frazu, teorijsku konstrukciju, rečenicu, neku lično vašu definiciju, određenje, iskaz kojim ćete uobličiti vaše iskustvo te pokazati sebi da ste u stanju razumno objasniti šta vam se dogodilo, šta je rezultat vašeg napora, šta ste naučili, spoznali, kakva je moć vašeg razumevanja i koji su dometi vašeg intelekta. 

Takođe, tokom ove prve faze iskušavanja pohote, važno je reći kako uopšte nije bitno hoćete li uspeti u vašoj nameri da što češće, ako ne svakodnevno, u tih mesec dana, ostvarite nekakav seks, makar neuspeli. Važna je vaša namera i njeno usmerenje. Važan je trud i iskustvo da ste mesec dana živeli kao lovac, kao neko ko ima realan cilj i smisao života, neko ko je snažno instinktivno motivisan. Mesec dana živite, radite, odmarate se, jedete, pijete, vršite nuždu, kupate se ili znojite, doterujete se, izlazite, družite se, samo zarad jednog cilja a to je utoljavanje seksualne želje. Neka sve bude podređeno tome. Sve vrednosti, sva poznanstva, sav život, ljudi, novac, predmeti, služe toj svrsi koja prožima sve čega se dotaknete. Svaki vaš prijatelj ili poznanik, ukoliko već iz nekog razloga ne može biti uzet u obzir kao seksualni partner, dobro će doći kao posrednik do neke druge osobe koja jeste objekat vaše seksualne namere. Naučite da cenite ljude kao eventualne partnere ili kanale do eventualnih partnera. Vi to već činite. Ovoga puta činite to svesno, što je i zadatak ove pripreme. Sve činite svesno. Pažljivo osluškujte šta to vaša požuda hoće, kako „razmišlja.“ Služite joj, svesno joj služite. To je mučno, ali je veliki izazov, dostojan ljudskog veka, Ako na kraju ovog poduhvata postanete aseksualni, ne tugujte. Nije to loš nusproizvod.

Period apstinencije:

Drugih mesec dana seksualnog samomučenja zahteva bitno drugačiji angažman, jednostavniji, mada znatno teži. Nakon prvih mesec dana burnog seksualnog života ili domišljatih pokušaja življenja istog, vaš novi zadatak u pravcu razvijanja discipline usmeren je ka potpunom seksualnom uzdržavanju. Pritom nije samo reč o fizičkom uzdržavanju od seksualnih aktivnosti, već se na tu temu ne sme ni pomišljati, a kamo li maštati. Najbolje bi bilo da se drugog meseca praktikovanja pripreme socijalno izolujete. Za razliku od prethodnog meseca, nema izlazaka, poziva, druženja, nema komunikacije putem interneta ili mobilnog telefona. Svaki kontakt sa ljudima svedite na zaista neophodan minimum. Trudite se da otklonite svaku bludnu misao koja vam padne napamet. Uzdržite se od svakog medija koji bi možda imao ma i trunčicu sadržaja koji može izazvati određene seksualne asocijacije. Ne posmatrajte ljude, odvratite pogled od neke privlačne osobe koja slučajno prolazi pored vas. Bavite se aseksualnim delatnostima, igrajte šah, čitajte Hegela, obavljajte teške fizičke poslove ili vežbe, slušajte Baha ili Betovena, gledajte Mesec, oblake, posvetite se poslu. Nema razmišljanja o onome šta ste radili prethodnih mesec dana. Nema prisećanja. Potisnite to. Ovo su sada nove perspektive. Nakon mesec dana uzdržavanja, dajte novu definiciju pohote. Javiće vam se puno raznih misli. Sredite ih. Definišite pohotu sa pozicija uzdržanosti a ne sa pozicija raskalašnosti kao u prvom periodu. Nakon toga uporedite dva iskaza. Možda ćete biti iznenađeni. Bili ste bludnik, sada ste asketa. To su na prvi pogled zaista nepomirljive suprotnosti. Proverite da li je uistinu tako.

Period dinamične introvertnosti:

Ovde je reč o pomalo ekscentričnoj varijanti iskušavanja pohote koja predstavlja kombinaciju prethodne dve, odnosno uzdržavanja i podavanja. Na neki način tu imamo posla sa apsurdnom mešavinom askete ili aseksualca i radikalnog bludnika. Naime i ovoga puta nije dozvoljen nikakav seksualni kontakt, ali je imperativ na što snažnijem i što kreativnijem seksualnom fantaziranju. Cilj je stvoriti što veći napon pohote. Pritom, neophodno je uzdržavati se i od bilo kakvog oblika masturbacije. Dakle, ima gledanja i zamišljanja ali nema diranja, ni drugih, ni sebe. Posmatrajte sočne prolaznike, osetite zovne mirise koji mame na parenje, pratite porno sadržaje na internetu, posećujte striptiz barove, izlazite, flertujte, voajerišite, maštajte, budite aktivni na internet društvenim mrežama, trpite uzbuđenost i stalno je podražujte, ali ne činite ništa. Kanališite. Na kraju, kada silovita energija pohote iskoči, sagledajte je i uobličite definiciju iz krajnje teskobne pozicije. Uporedite to sa prethodnim nalazima. Ima li razlike?

Period radikalnog fetišizma:

Za praksu namenjenu četvrtom mesecu ovog intenzivnog kursa discipline i inkubacije za inicijacijski akt, zaista je neophodno imati jak stomak. Saznaćete mnoge stvari o sebi, a možda ćete otkriti i neke seksualne afinitete za koje niste ni slutili da su vam prijemčivi. Sve što ste do sada prošli, u prethodna tri meseca iskušavanja pohote, nije ništa spram onoga što sledi. Ovoga puta cilj vaše seksualne aktivnosti, objekti delovanja vaše pohote nisu više oni koji vas privlače ili spram kojih ste u najmanju ruku seksualno indiferentni (ali koji ipak mogu da zadovolje vaše kriterijume čak i ako su ovi veoma nisko postavljeni). Sada je neophodno usmeriti seksualni instinkt ka objektima / subjektima koji su vam odbojni ili u vama izazivaju gađenje. Praksa četvrtog meseca predstavlja silovanje sopstvenog libida, tj silovanje samoga sebe kao seksualnog bića. Pritom je sve dozvoljeno. Granice odredite sami, ali pazite da budu rastegljive. Nemojte rizikovati život i zdravlje, ne kršite zakon, ali ne lišavajte se neke pikantne gnusnosti samo zato što vam je to moralno, estetski ili fiziološki neprihvatljivo. Upustite se u zaista maštovite seksualne odnose i igre sa ružnim, odvratnim, starim ili hendikepiranim osobama ili u oblike seksa koji vam nikako ne prijaju. Nemojte se ograničavati samo na ljudska bića. Masturbirajte uz sadržaje iz oblasti sudske medicine itd. Takođe, pokušajte da masturbirate uz sliku uveličane muve, zatim radite nešto sa izmetom… Pokušajte da neke posve neseksualne pojave i oblike doživite seksualno, koristeći prilično rastegljivu seksualnu imaginaciju. Zamišljajte da opštite sa nekakvim velikim insektom, ili da ste ogromni mutirani insekt koji ide okolo i napastvuje ljudska bića, mrtvace u rakama i mrtvačnicama, životinje, automobile, kuće, šahtove, drveće, rupe u zemlji itd. Četvrti mesec se doživljava totalno panseksualno. Da li će i definicija biti u duhu panseksualizma?

Nakon ovog četvoromesečnog kontrolisanog ludila, kako bi to rekao Kastaneda, teško da ćete ikada više biti ona stara ličnost. Saznaćete mnogo o sebi. Naravno, svestan sam da većina ljudi sebi ne može dozvoliti ili priuštiti ovakvo eksperimentisanje ili prosto ovako nešto smatra glupim, nepotrebnim i sasvim neprihvatljivim. Naposletku, neka se niko ne oseti pozvanim da sledi ove upute. Pisac ovih redova je samog sebe podvrgnuo ovom eksperimentu u cilju podsticanja samospoznaje. Ono što smatram dobrim i korisnim za mene, nije nužno dobro i korisno nekome drugom. Naposletku, neka svako traga za sopstvenim metodama iskušavanja samoga sebe i sila koje postoje u svakom od nas. Ako imate neki bolji način iskušavanja i kanalisanja pohote, izvolite, ali iz ličnog iskustva govorim da je ovo prilično delotvorna šok terapija.