Pseudocivilizacija

Josef Vachal

Ljudi su odavno tragali za nekim delotvornim načinom prevazilaženja ove prolazne stvarnosti i njenog nadomeštanja trajnijom, koja isključuje propadanje i ništenje, i koja bi bila lišena svih teskobnih nedostataka ovog sveta. Pritom, ta bolja stvarnost kojoj se težilo, nije očigledna i vidljiva, već je skrivena metastvarnost. Ipak ona je barem u zamisli dostupna uz primenu određenih postupaka koji su u manjoj ili većoj meri (ne)delotvorni. Ti putevi i načini čine osnovu kulture. Sama kultura je izraz jasne namere i težnje ka metasvetskim odredištima. Naravno, ovo određenje je manjkavo, jer osim toga, kultura ima ulogu održavanja društvenih odnosa, ali i opstanka, iako ponekad, kulturni obrasci mogu delovati razorno po pitanju preživljavanja neke zajednice ili strukture. Ipak, tek kada se ljudska svest u određenoj meri okrene ka apstraktnom kultura poprima neku vrstu radikalnog oblika koji stvara istoriju. 

Uzimajući u obzir njenu racionalnu i metodološku osnovu, svrha kulture je prevashodno tehnička. Kultura bi trebalo da posluži čoveku kao priprema, inkubacija, i kao odskočna daska za postizanje metastvarnosti. Kultura će svoju svrhu ostvariti tako što će pomoći ljudski preobražaj te pripremiti, vaspitati i usmeriti čoveka, ali će mu isto tako pomoći i da se sačuva, da opstane u svetu u kome vrebaju predatorske sile. Iz savremenog iskustva, očigledno je da kultura gotovo da i ne vrši prethodno opisanu, tehničku ulogu. Svojom statičnošću, ukalupljenošću i krutošću, usled mnogih retrogradnih pojava i procesa, kultura uglavnom sputava i ometa ljudske proboje, inovacije i ostvarenja. Tokom istorije, a naročito u naše vreme, kultura sve više postaje oruđe političke, religijske, ideološke, ekonomske i uopšte društvene kontrole. Umesto prosvećenog sluge, kultura je u sve većoj meri postajala neprosvećeni, a podmukli gospodar.

Josef Vachal

Tokom dobrog dela istorije, kao i danas, način života i društveni odnosi, utemeljeni su na inicijacijskim načelima metasvetskih težnji, odnosno na izopačenim i dekadentnim uobličenjima tih težnji. Kako su osnovna načela, koja su odredila kultivisanje tih težnji, uglavnom iskrivljena ili zaboravljena, ostala je samo veličanstvena forma materijalnog i intelektualnog nasleđa te obrazaca koji se stalno i besmisleno proizvode, nadograđuju, razgrađuju, umnožavaju ili dodatno usložnjavaju. Tako se danas, pred našim očima, odvija titanski kulturni proces stvaranja jedne svetske hiperkulturne civilizacije. Trenutna globalizacija vodi ka objedinjavanju, mešanju i ujednačavanju svih postojećih svetskih kulturno-civilizacijskih tradicija. Međutim, konačni proizvod tog procesa nikako ne može biti civilizacija u smislu kao što su to u istoriji poznate civilizacije. Konačni, uobličeni kulturno-civilizacijski kompleks aktuelnog globalizacijskog trenda jeste jedan masivan, u biti redukovan konglomerat, (u smislu redukcije mnogih važnih, samosvojnih i životvornih elemenata njegovih gradivnih sadržaja). To praktično znači da mnoge kulturno-civilizacijske tradicije moraju da odbace, preformulišu, prilagode, redukuju neke svoje osobenosti ne bi li se bolje uklopile u zajedničku celinu. Otud ishodište globalizacije nije civilizacija nego pseudocivilizacija.

Rene Genon, u knjizi „Mračno doba“, kaže da ono što se zove renesansom zapravo je smrt mnogih stvari. Po njemu, sa izgovorom povratka grčko-rimskoj civilizaciji, iz nje su uzimane samo najpovršnije stvari, jer su samo takve stvari mogle biti izražene u pismenom obliku. Zato je bilo neminovno da takva nepotpuna obnova ima krajnje veštački karakter, jer su to bili oblici koji već vekovima nisu živeli svoj pravi život. Julius Evola, u „Pobuni protiv modernog sveta“, piše da je renesansa od antičkog sveta preuzela samo dekadentne oblike, a ne one s početka, koji su bili prožeti sakralnim i nadličnim elementima. Renesansa je, po Evoli, u potpunosti zanemarivala te elemente i činila da drevno nasleđe deluje u sasvim različitom pravcu. U renesansi je paganizam prvenstveno poslužio da se razvije obična afirmacija Čoveka, te da se podstakne entuzijazam pojedinaca koji počinju da se opijaju proizvodima određene umetnosti, erudicije i spekulacije. Ti proizvodi su, kako to Evola kaže, naravno lišeni svakog transcendentnog i metafizičkog elementa. Niče u „Antihristu“ po tom pitanju kaže da čovečanstvo ne predstavlja razvitak, na način kako se to danas veruje, ka boljem ili snažnijem višem. Napredak je, po Ničeu, moderna ideja, to jest lažna ideja.

Markiz de Sad

Pseudocivilizacija nema svog boga, ili panteon bogova, već panteon ideoloških fetiša, što je sasvim u neskladu sa osnovnim svojstvom kulture: da stimuliše čoveka u njegovom nastojanju prevazilaženja ništeće stvarnosti. Njena religija je New Age. Ideološka usmerenost pseudocivilizacije pospešuje ljudsku prikovanost za fatalnu stvarnost, tvoreći od čoveka grotesknu figuru koja svu svoju životnu energiju i vreme troši na efemernosti podmuklo postavljene u samo središte ljudskog života, njegovih težnji i želja. Takav način života deluje sputavajuće spram, kako onih metafizičkih, tako i onih posve životinjskih težnji. Ako nešto sputava uzvišene ljudske prohteve i stremljenja, sputavaće i one najniže. Pseudocivilizacija koja se rađa uporedo sa procesom globalizacije, lišena je metafizičke dimenzije. Ona nema svojih piramida, zigurata, katedrala, sinagoga, džamija, partenona, ašrama, pagoda, stounhendžova, crkvi, manastira, kuća duhova, obitavališta bogova, tornjeva smrti itd, već predstavlja obesmišljen konglomerat svega toga, konglomerat integrisan u globalni medijsko-informatički koloseum.

U okvirima duha pseudocivilizacijskog stremljenja jedan Markiz de Sad je potpuni heroj, pa je sasvim normalno, shodno njegovom učenju, posvetiti život beskrupuloznom uživanju u krajnjoj sebičnosti i samoživosti sadizma, bez ikakvog obzira prema svim živim bićima, što predstavlja sve izvesniju perspektivu, ako ne morala, ono bar opštih obrazaca tzv neformalnog ponašanja. Ako vrednosti izviru iz čoveka, a nisu date od Boga (što predstavlja jednu od osnovnih prosvetiteljskih ideja dosadašnjih istorijskih revolucija tzv Novog veka), onda su one posve proizvoljne, pa stoga niko nema pravo da svoje vrednosti nameće kao opšte samo zato što se one svojim promoterima čine logičnim, naprednim, univerzalnim ili moralno ispravnim. Istorijske društvene snage koje su taj filozofski prestup načinile i još uvek ga čine, jesu duhovni stožeri aktuelnog pseudocivilizacijskog procesa.

U svetlu prethodne tvrdnje nameće se neodoljiv utisak koji povezuje de Sada sa novovekovnim humanističkim i nacionalističkim revolucionarima. Takav utisak ukazuje na činjenicu da je duh građanskih, demokratskih, nacionalnoslobodilačkih te komunističko-socijalističkih revolucija zapravo jedan duh. Taj duh, osim što je duh modernosti, istovremeno je i preteča duha pseudocivilizacije. Taj duh, budući nasilan i samoživ, beskrupulozan i isključiv, egocentričan i revolucionaran, u suštini je duh sadizma. U već pominjanoj „Pobuni protiv modernog sveta“, Evola piše o Meternihu koji je shvatio da revolucije njegovog vremena nisu spontane, da nisu narodni nego veštački fenomeni izazvani silama koje u zdravom telu naroda i država imaju ulogu kakve imaju bakterije u stvaranju bolesti. Evola kaže da je Meternih takođe shvatio da je nacionalizam kakav se pojavio u njegovo doba bio tek maska revolucije i da je revolucija u osnovi međunarodna činjenica, u kojoj su pojedinačne revolucionarne pojave samo lokalne i zasebne pojave jedne jedine prevratničke struje svetskih razmera.

Sve što činimo zaista je besmisleno ukoliko u to nije ugrađena namera čiji je cilj pobeda nad negacijskim silama. U kompleksu pseudocivilizacijskih vrednosti (i prakse), predočena namera ne postoji ili je krajnje izvitoperena. Opšta težnja duha pseudocivilizacije jeste izbegavanje smrti (odlaganje neizbežne egzekucije) putem degradirajućeg niza spasonosnih preobražaja (involucija), a što će se smatrati razvojem i napretkom. Karlos Kastaneda je u knjizi „Unutrašnji oganj“, poglavlje „Izazivači smrti“, opisao sudbinu sledbenika involucijske opcije među starim čarobnjacima Meksika. Naime, trudeći se da izbegnu smrt (koja će ih jednom ipak uloviti), pretvorili su se u čudovišta. Verovatno će kao takvi naposletku i umreti. Biće to smrt nakaza, a ne ljudi. Duh pseudocivilizacije, s obzirom da je ujedno i duh sadizma, iz praktičnih razloga pribegava mimikriji. Oblici te mimikrije predstavljaju one najupadljivije ideološke velove duha pseudocivilizacije potaknute procesima globalizacije.

Pseudocivilizacijski ideološki velovi deluju groteskno poput de Sadovih oblika seksualnosti. Sa stajališta sadizma kao pogleda na svet, oblici ispoljavanja pseudocivilizacijskog duha deluju besmisleno i frustrirajuće spram, po sadizmu, jedine smislene ljudske težnje – za ličnim zadovoljstvom! Ispoljeni ideološki oblici duha pseudocivilizacije samo su simulakrum nekakve univerzalne etičnosti i poretka. Taj navodni poredak nalazi se u ulozi ideološkog samoobmanjivanja postmodernog čovečanstva, odnosno u ulozi ambicije globalne hegemonije ostvarene doziranim stvaranjem imovinsko-pravnog i političkog haosa. Svrha postmodernih univerzalnih ideoloških oblika leži u njihovoj praktičnoj demagoškoj upotrebljivosti, što u krajnjoj liniji služi uvećanju vlasti pseudocivilizacijske elite moći. Taj put je opasan put, te lagano ali sigurno, preko globalnog haosa vodi u globalni totalitarizam, jer to će biti jedini način uspostavljanja reda, koji će iznedriti još veći nered.

Demon informacija i kakofonija kulturnog univerzuma

„Od trenutka kada pojedinci postanu gomila, neznalica i znalac postaju jednako nesposobni da posmatraju.“

Gistav Le Bon, Psihologija gomila 

Civilizacijski trend rasta količine raznovrsnih informacija, kao i povećanje učestanosti te obima stalnog informatičko-komunikacionog procesa, teži da poremeti stabilnost i uvreženost ljudskih predstava, stavova i prioriteta. To nas vodi korak dalje ka opštoj patologizaciji usled poremaćaja moralne, etičke, logičke, vrednosne, emotivne, uopšte psihičke ravnoteže zasnovane na načelima jednog sveta kakav više ne postoji, budući da se taj svet (kulturni univerzum, odnosno društvena sfera) brzo i dramatično menja. Julius Evola, u knjizi „Pobuna protiv modernog sveta“, kaže da se moderan čovek, koji se hvali da je konačno postao slobodan i prosvetljen, koji ismeva sve ono što je u davnini poticalo iz tog različitog odnosa između jastva i onog što nije ja, zavarava ako veruje da je siguran. Evola ističe da su te opasnosti samo uzele drugi oblik, takav da se više ne prepoznaju same po sebi. On dalje ističe da je moderni čovek sklon kompleksima tzv kolektivnog nesvesnog, podložan je emotivnim i iracionalnim strujanjima, masovnim sugestijama i ideologijama čije su posledice daleko razornije od onih koje se mogu prepoznati u drugim epohama i koje su nastale usled različitih uticaja. 

Evola ukazuje i na pojavu buđenja i prodiranja podljudskih elementarnih sila u strukture modernog sveta, a što se može uporediti sa osobom koja više ne podnosi napetost duha (prva kasta), a zatim ni napregnutost volje kao slobodne moći koja pokreće telo (ratnička kasta), i koja se stoga prepušta subpersonalnim silama telesnog sklopa, da bi se onda iznenada ponovo podigla pod magnetskim impulsom nekog drugog života koji zamenjuje njen. Ideje i strasti demosa, po Evoli, više ni ne pripadaju ljudima. One deluju kao da imaju autonomno (i zastrašujuće) postojanje, te huškaju narode i zajednice jedne protiv drugih, u sukobe ili krize kakve istorija još nije upoznala. Veliko je pitanje mogu li ljudi bez većih negativnih posledica uopšte pratiti i prilagođavati se tako drastičnim promenama?

Prezasićena inflatorna masovna kultura (kojoj se priključuju političke histerije i bezbedonosna te ekonomsko-egzistencijalna neizvesnost) postaje čudovište apokaliptičkog kalibra, parazit koji crpi vitalne energije kolektivne psihosfere. Taj demon kao da zna da je gotovo nemoguće odupreti mu se. Čak se podsmeva samom sebi, što znači da je veoma moćan, ali ma koliko njegova moć bila iluzorna ona zaista deluje - opčinjava. Demon zna kako je vraćanje točka istorije unazad, kada protok i rast informacija nije imao učestanost, složenost i obim kakav danas ima, praktično nemoguć, barem ne bez katastrofe mitoloških razmera. To bi značilo povratak u konzervativnost i zatvorenost idiličnih provincijskih, parohijalnih, kastinskih, klanovskih, plemenskih i feudalnih granica. U aktuelnom trenutku moramo uzeti u obzir brojnost i galopirajući rast svetskog stanovništva, kao i novostečene navike te obrasce ponašanja, mišljenja, saobraćaja, stanovanja, zabave, ishrane, privređivanja, itd. Čitavo čovečanstvo se nalazi u jednom velikom i sveobuhvatnom istorijskom prelazu. Svet kao da žuri negde, a o ishodištu teško da se može išta pouzdano reći. Uviđamo da je u našem vremenu na delu galopirajuća kakofonija kulturnog univerzuma koji ima toliko sadržaja da čovek pred svom tom skalamerijom stoji gotovo bespomoćan.

Vidimo kako „demon informacija“ guta, proždire, ali istovremeno i stvara kulturni univerzum, čineći ljudske tačke gledišta, opažanje, načine ponašanja, osećanja i tumačenja, podložnim njegovoj prevlasti, autoritetu, i sili da ih oblikuje i usmerava. Reč je o ogromnom usmeravanju ljudskih mentalnih i vitalnih energija u određenom pravcu o čijem krajnjem odredištu možemo samo da slutimo. Takođe, sasvim je izlišno istaći kako se i sam taj proces nalazi u suprotnosti sa osnovnim etičkim načelima kulture, ali je posve u skladu sa njenim praktičnim, algoritamskim i dijalektičkim zakonitostima. To je cena tzv kulturno-civilizacijskog i naučno-tehnološkog napretka: postvarena, u suštini iluzorna, slepa sila, demon koji opčinjava, izaziva ali i čuva strah.

Ljudi su stvorili civilizacijskog duha koji stimuliše stvaranje i jačanje umišljenih, preplašenih, iskompleksiranih, osetljivih, egocentričnih ljuštura ličnosti. Istovremeno taj duh ima ulogu održavaoca zablude postojanosti, sigurnosti i ispravnosti položaja i nazora pomenutih ljuštura. Nazvao bih to inercionom strujom globalnog magijskog lanca koji u svom toku stvara energetsko korito čiji smo plovitelji, ribari i davljenici svi mi. Kakvo god bilo određenje tog procesa u izrazima tradicionalne okultne nauke, ne može se odoleti utisku da je na delu „astralno prizemljenje“ nekakvog ahrimanskog entiteta koji zahteva sve više žrtava u krvi i ognju, te čini da se zaludno prolivaju krv, seme, komadaju fetusi, truju voda, vazduh, tlo, uništavaju šume i sav živi svet.

Sa demonom informacija, kao kompanjoni, idu i demoni urbanizacije, tehnologizacije, ideologizacije te demon tzv demografske eksplozije, a koji svi skupa onom prvom obezbeđuju gustinu, masovnost i dostupnost žrtava, robova, odnosno korisnika, potrošača. Izbavljenje iz demonskih kandži pseudocivilizacije svakako ne leži u naprasnom bekstvu. Nema mesta na koje se može pobeći ili sakriti. Postoje samo ona mesta do kojih demon još uvek ne dopire u punoj meri, ali to je samo pitanje časa. Moć demona informacija nad ljudima, iako ogromna, nije apsolutna. Iako svevideća, to je ipak slepa sila, pa u tome i vidim neku šansu otpora. Najgore od svega je to što nam se demon mnogo više sviđa nego što smo uopšte spremni i sposobni da prepoznamo i priznamo. Štaviše, ljudi nisu samo očarani njegovim bezbrojnim trikovima i maskaradama, već i njegovim destruktivnim karakterom. Delotvoran otpor je revolucija. Jedina smislena borba protiv duha pseudocivilizacije, odnosno demona informacija, jeste negacija negacije, subverzija subverzije, revolucionarno podrivanje, nikako ona klasična retroaktivna borba i suprotstavljanje, utemeljeno na tradicionalnim vrednostima, odnosno na vrednostima jednog sveta kakav više ne postoji i kojeg je praktično nemoguće obnoviti. Zašto bismo obnavljali nešto što nije bilo dovoljno sposobno da opstane i zamrzne svaku promenu koja bi sprečila ovako katastrofalan civilizacijski ishod kakav imamo danas? Boreći se za obnovu starog poretka samo bismo još više naše uporište doveli u nepovoljniji položaj. Naposletku, šta mi zapravo znamo o prošlosti? Struje su nepovratno promenile pravac.

Sa druge strane, revolucija je oruđe i projekat Napretka te svoje utemeljenje nalazi u budućnosti, nikako u sadašnjosti ili prošlosti. Revolucionar, akter revolucije koju prizivam, jeste onaj ko je u stanju da zahvati dublje u moć i da podstakne veće količine astralnog svetla te preusmeri postojeće struje u pravcu projekcije po viziji. Što dublja vizija, to veća moć, to jača struja. Struja će pokrenuti nove revolucionare, a oni će ojačavati struju sve do trenutka potpune revolucije bogova. Tada će svet drugačije izgledati, a možda ga i neće biti…

Spasonosna formula od tiranske kombinacije tehnologije, militarizma, urbane kasarnizacije, tzv globalne ekonomije, osiromašenja, korupcije i kriminalizacije, odnosno (pseudo)civilizacije, nije baš bezbolna, niti humana. Zamislite ponovo tragediju čuvenog prekookeanskog broda Titanik. Veliki brod pun putnika tone a vi se nalazite u prilici da spasite određeni broj ljudi, mada ne i sve. Na raspolaganju vam stoje dve kvote putnika, za dve moguće opcije. Prvu kvotu čini 80% putnika, slučajno uzetih, dok preostalih 20% neće biti spašeno zbog ograničenosti spasilačkih kapaciteta. U drugoj varijanti možete spasiti samo 20% putnika, ali isključivo po vašem izboru. Ukoliko se opredelite za prvu mogućnost, odnosno za spas 80% putnika, lako se može desiti da igra slučaja prepusti smrti mnogo dece, mladih i zdravih za koje neće biti mesta u vašim spasonosnim barkama, a da vi izvučete sve same starce, mentalne bolesnike, narkomane, ratne zločince, teroriste, psihopate, kriminalce, osrednje ličnosti, zagovornike onih političkih opcija koje su vam mrske ili neprihvatljive, te ličnosti sa nekim osobinama koje su iz nekih razloga vama odbojne. Zar nije onda bolje odabrati manjinu čije uništenje teže možemo podneti ili čije produženje života po našem mišljenju ima više smisla, nego spasiti većinu ma kakva ova bila? Takva dilema i nije prava dilema, bar ne sa stajališta Revolucije katastrofe. Ukoliko se, u ovom misaonom eksperimentu, opredelite za spas manjine sastavljene isključivo po vašem nahođenju, to znači kako u vašem karakteru postoji početni impuls, ili pak osobina koja vas može učiniti simpatizerom ili poklonikom, ako ne i akterom Revolucije katastrofe.

Kultura kao sila, proces i kalup

Čoveka više ne izvodimo iz „duha“, iz „božanstva“, vratili smo ga među životinje. Za nas je on najsnažnija životinja, jer je najlukavija: jedna od posledica toga je njegova duhovnost. S druge strane, čuvamo se sujete koja bi htela opet da se ovde čuje: kao da bi čovek bio veliki poslednji cilj životinjskog razvitka. On nipošto nije kruna stvaranja: svako biće pored njega je na jednakom stepenu savršenstva… I budući da to tvrdimo, tvrdimo i preko toga: čovek je, relativno uzev, najbezuspešnija životinja, najbolesnija, najopasnije skrenuta sa puta svojih instinkata – svakako, uza sve to, i najzanimljivija.“

Niče, Antihrist, paragraf 14.

„Problem koji čovečanstvo treba da reši nije u redosledu bića koji ja ovde pravim (- čovek je kraj): nego koji tip čoveka treba gajiti, hteti, kao najviše vredan, najdostojniji života, najpouzdaniji za budućnost.“

Niče, Antihrist, paragraf 3. 

Kultura je primenjeni (i humanizovani) vid jedne sudbinske sile, sastavljene od savršeno uklopljenog niza slučajnog i namernog ljudskog delovanja. Kao takva, kultura je istorijski proces koji, osim što teži razvrstavanju i usložnjavanju, jednako teži i jedinstvu. Istovremeno, istorija je deo kulturnog procesa. Bez kulture nema istorije. Kultura kao proces i kao sila najviše utiče na određivanje pravca i opsega ljudskog opažajnog, saznajnog i emotivnog delovanja. Pojedinac, u svoju odbranu ili zaštitu od sputavajućih uticaja kulturnih sila malo šta može učiniti bez ogromnog i usredsređenog napora i bez jasne vizije šta bi sa manevarskim prostorom koji je antikulturnim naporom prokrčio sebi. Kultura je sila (ili skup sila) koja kao spoljni faktor suštinski utiče na uobličavanje percepcije i samosvesti, posredstvom raznih sadržaja koji se kao delatni činioci implementiraju u svest svakog pojedinca. Kulturni sadržaji su ništa više do implanti jedne strane sile. Otud su samo one misli, koje su po svom smislu van opsega kulture, uistinu naše. Sve ostalo je fabrikat nastao interakcijom naše mentalne tvari sa implementiranim elementima. Iz tog mešovitog braka našeg i umetnutog umnog proizvoda nastaju novi mentalni implanti od kojih su sačinjeni ljudski umovi. Proizvodi ili dostignuća izvornog ljudskog uma su u takvoj interakciji ona podređena i u suštini gubitnička strana. Otud je istorija klopka za ljudska bića, a kultura je lukavi tamničar i dželat. 

Ljudi su, u svojoj suštini, poput životinja, neistorijska i nekulturna bića. Kao takvi oni duže postoje nego kao bića omeđena istorijom i kulturom. Istorija i kultura, kao procesi samoporobljavanja i kvarenja čoveka, jesu osnovna oruđa ništećih sila pomoću kojih se nanose nepovratne i sudbinske štete kako ljudskim, a kroz delovanje ljudi, i svim ostalim bićima na ovoj planeti. Istorijski i kulturni čovek je mutirano, izopačeno čudovište koje vremenom postaje sve grotesknije. Kultura je fatalan, dekadencijski i dijalektički proces, te se prema njoj moramo odnositi oprezno i krajnje praktično. U protivnom, ona će nas jednostavno proždrati, i to kanibalski, putem našeg vlastitog samoproždiranja. Pritom imajmo na umu da je kultura deo našeg uma i paradoksalno je dvostruka: ona je deo ljudskog bića, ali i nije, istovremeno služi čoveku ali i radi protiv njega.

Osnovna načela kulture su dekadencija i divergencija. Suprotne težnje i svojstva kulture su podsistemski procesi u službi ovih osnovnih. Svako uzdizanje u funkciji je unižavanja i pada. Svaka cigla ugrađena u kulu Napretka u službi je ostvarenja Ruševine, te služi kao gorivo pećnice ništećih sila. Svaka evolucija plen je čeljustima involucije, generacija izazov degeneraciji. Svaki proboj ljudske svesti izaziva najcrnju tamu. Lepota priziva nasilje i rugobnost, a vrlina porok. Svaka ideja ima svoju anti-ideju, a pokretanje neke ideje automatski za sobom povlači kontrainicijacijski odgovor. Krajnji ishod kulture je nekultura. To su neke osnovne pretpostavke kulturnog univerzuma. Ona raste, razvija se i srlja ka svojoj suprotnosti. Kultura će, naravno i kao antipod, i dalje biti kultura, ali u smislu antikulture, dok put od antikulture vodi u nekulturu. Nekultura, što nije teško pretpostaviti, nije stanje svojstveno civilizovanom istorijskom čoveku, već zverima ili bogovima. 

Univerzum je iz perspektive čoveka jedno tumačenje. Univerzum to jeste iz perspektive kulture, odnosno kulturom određenog sagledavanja i uopštavanja. Elifas Levi kaže da su spoljašnje stvari za nas ono što od njih čini naš unutrašnji svet. Da li je univerzum, uključujući i samog čoveka, to šta čovek misli ili zna da jeste (ili što mu se iz ljudskog gledišta čini da jeste), teško da ima uverljivog dokaza tako da svakog liši ma kakve sumnje. Mi se ophodimo kao da mi jesmo, i da svet jeste kakvim nam se čini da jeste, na osnovu naše ukorenjene i snažne vere podržane iskustvom koje je zbog te vere takvo kakvo jeste. Svet sa tačke gledišta kabalističkog i pozitivističkog naučnika nije isti, iako je reč o istom svetu, iako se obojica, između ostalog, igraju brojkama i slovima. Naš pogled na svet nastaje sintezom opažaja, sećanja, verovanja i tumačenja koja tvore tačku gledišta. Oko te tačke gledišta okupljaju se, ili iz nje proizilaze, predstave složenije prirode, gradeći manje-više koherentan sistem interpretacijskih i logičkih orijentira bez kojih je istorijski i kulturan ljudski život nezamisliv.

U današnje vreme konfuzija koja nastaje usled ogromnog povećanja količine i protoka informacija (kao i opšte „ubrzanje“ istorije i proizvodnje kulturnih sadržaja) znatno uzdrmava stabilnost ljudskih tački gledišta, predstava, stavova, dovodeći ličnost u stanje detinje nestabilnosti. Civilizovan čovek u sve većoj meri postaje jedno veliko dete, matori infant. Alister Kroli je još početkom XX veka poviknuo: „Mi smo deca!“ (u predgovoru „Knjige zakona“), misleći na opšte podetinjenje ljudskog karaktera u tzv eri Vodolije. Kao da je rekao „mi smo gomila“, a gomila to je stanje modernosti, stanje napretka, utapanje podetinjenih pojedinaca u senilnu masu. Ljudske predstave i ostali orijentiri racionalnosti i ličnosti nalaze se u procesu opšte, svetske tranzicije. Univerzum nikada pre nije izgledao na način kako to sada izgleda. Da li se promenio univerzum ili čovek, nije ni bitno, jer ako se promenio univerzum, to je i na čoveka imalo snažne posledice. Ako je čovek taj koji se promenio, to je i te kako uslovilo promenu univerzuma, sa tačke gledišta čoveka. Očigledno da je u praktičnom smislu svaka, ma i najmanja promena, univerzalna, po krajnjim dometima revolucionarna, s obzirom da nakon te promene univerzum više nije isti. U domenu njenog dejstva svaka promena je važna.