Arkana Zvezda u tarotu

Marseljski špil

Sedamnaesta po redu velika arkana tarota jeste karta Zvezda, čiji je broj, po Elifasu Leviju, broj zvezda, razuma i ljubavi. Psihološki, Zvezda simbolizuje dušu, unutrašnji svet, unutrašnji život. Poetski rečeno, sedamnaesta arkana predstavlja kupalište zvezda. Zvezda je vesnik bujice, novog talasa, dolaska nečeg novog, novog poretka, a ako se uzme u obzir da je prva sledeća u nizu iza Zvezde karta Mesec, to znači nagoveštaj nastupajućeg perioda tame ili sna. Iz perspektive hrišćanstva karta Zvezda može predstavljati Vitlejemsku zvezda (zvezdu Maga) koja je nagovestila rođenje Hristovo. Zatim, Zvezda se može odnositi i na Stella Maris, odnosno na Našu Gospu, zvezdu od mora, a što je zapravo Bogorodica. Apokaliptički, to je žena koja će nogom smrviti zmijsku glavu. Dalje po toj liniji, sledeći misao Elifasa Levija, vidimo da se karta Zvezda može odnositi i na vaznesenje Bogorodice. 

Astrološki, u toj karti prepoznajemo planetu Veneru, ali i zvezdu Sirijus. Najdžel Džekson u liku ove karte prepoznaje Nebesku Veneru ili Afroditu Uraniju i povlači razliku između nje i zemaljske Venere predstavljenu kartom Carica: nebeska je naga a zemaljska raskošno obučena. Džekson nas podseća da je u ikonografiji XV veka čest motiv bila platonska doktrina o dve Venere koje predstavljaju zemaljski i nebeski vid ljubavi i želje. U tom smislu božanska lepota Nebeske Venere vodila je ka mističkoj inicijacijskoj smrti i vaskrsenju. Takođe, Džekson u kontekstu ove karte pominje Najadu, rečnu nimfu čije izlivanje ukazuje na potok duša koje ulaze u zemaljsko postojanje, u skladu sa Porfirijevim spisom De Antro Nympharum (O pećini nimfi). Porfirijeva pećina sadrži mnoštvo kamenih bazena i vrčeva iz kojih se izliva voda koja nikada ne presušuje. Pećina ima dva izvora: jedan okrenut severu, namenjen ljudima, i drugi, ka jugu, namenjen bogovima. Porfirijev mit je alegorija prelaska duša u smrtno otelovljenje i njihov put ka oslobođenju. One ulaze u svet ovaploćenja kroz severnu mesečevu kapiju koja pripada znaku Raka, a izlaze kroz južnu, sunčevu, u znaku Jarca.

Vejtov špil

U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu, ova karta je izraz Nade. Na njoj je predstavljen, najverovatnije ženski lik, u molitvenoj pozi i plavom ogrtaču te pogledom upućenim naviše. Lik je prikazan s profila okrenut ka desno. Robert Plejs ovde prepoznaje muzu astronomije Uraniju. Zanimljivo je prisustvo sidra u donjem desnom uglu kao i bradatog muškog lika koji leži na tlu dok Nada stoji na njemu. Postoji sličan lik u plavoj boji koji je naslikao poznati renesansni umetnik Rafaelo (1483-1520) na stropu biblioteke pape Julija II. Tu je ovaj lik predstavljen kao poveznica filozofije i teologije, svetovnog i religioznog. Na Zvezdi d’Este špila vidimo dva mudraca ili astrologa kako pokazuju na poveću zvezdu, dok su im ruke kojima upiru na nju međusobno ukrštene. U Vivil špilu, u donjem levom uglu ove karte prikazan je bradati mudrac koji drži šestar u ruci i pokazuje na ogromnu zvezdu koja se nalazi u središtu kvadrata omeđenom sa četiri manje zvezde. Sa nebesa padaju kapi, što bi trebalo da predstavlja zvezdane zrake. U desnom uglu vidimo neku građevinu. U Pierpont Morgan Bergamo Zvezdi u središtu je žena koja u levoj ruci drži osmokraku zvezdu. Iza nje su postavljene manje planine. Vejtova Zvezda je varijanta marseljske. Rozenvald prikazuje samo veliku osmokraku zvezdu, smeštenu između dvaju nebeskih voda.

Seli Nikols ističe da na karti Zvezda, po prvi put u Marseljskom špilu, susrećemo nagu ljudsku figuru. Kako kaže Nikols, lik na karti, bez društvenih maski, otkriva svoju osnovnu prirodu. Žena kleči pored potoka ili reke te izliva vodu na obredni način iz dva vrča, ista ona koje ima lik Umerenosti, s tom razlikom što su kod Zvezde oba crvena, ali sadrže plavu tečnost. Podsetimo se, tečnost koju preliva anđeo Umerenosti je žućkasto-beličasta. Žena-Zvezda ima položaj poput svastike, što podseća na magijski znak Ožalošćena Izida iz repertoara Zlatne zore. Žena-Zvezda poput anđela Umerenosti sa punom pažnjom obavlja ovaj, na prvi pogled besmislen, posao izlivanja vode iz jednog vrča u reku a iz drugog na zemlju. Ona je poput anđela bez krila, potpuno ovaploćena, potpuno žena. Ona je, kako kaže Nikols, arhetipsko stvorenje dubina i dolazi iz starine u kojoj vreme nije mereno sunčevim ili mesečevim ritmovima već kretanjem zvezda koje je imalo veći značaj u životu ljudi jer je taj nepogrešivi nebeski sat pokazivao vreme poplava, suša, promena godišnjih doba itd. Otud ta žena prati ritam zvezda te nas vraća na nešto drevno i primitivno. Njen izraz lica je melanholičan, a što jeste jedno od snažnih stvaralačkih stanja psihe.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Iako je žena središnja figura, ne manji značaj ima prikazani osmočlani zvezdani sistem kojim dominira ogromna dvostruka zvezda. Taj zvezdani sistem je temeljno tajanstvo ove arkane. U sredini je prikazana osmokraka zvezda čija je priroda vatrena i vazdušna, muška i ljudska, odnosno ovozemaljska, te se kao takva može staviti u kontekst najave rođenja Spasitelja. Svaka prikazana zvezda predstavlja po jedno od sedam planetarnih nebesa, dok najsjajnija predstavlja osmo, najviše i božansko nebo koje na Zemlju šalje svoga Sina. Osmokraka zvezda Marseljskog špila ukazuje na bolju budućnost, budući novi svet, odnosno novi vek, što znači da bi ovu kartu trebalo shvatiti kao nagoveštaj boljitka, glasnika eshatološke večnosti, spasenja (na primer rođenje mesije) itd. Istovremeno, ova karta može predstavljati majku bogova ili Devicu uoči oplođenja. Seli Nikols smatra da te zvezde ukazuju na besmrtnost, budući da likovi iz mitologije koje bogovi okuju među zvezde bivaju besmrtni. Nikols nas podseća da su zvezde često viđene kao oči neba, pomoću kojih nas bogovi posmatraju. 

Načelno, zvezde su tačke čijim su zamišljenim povezivanjem ljudi od pamtiveka na nebu iscrtavali svoju mudrost tvoreći slike. Tako su nastali zvezdani zapisi od kojih svaki nosi svoj mitološki prtljag. Podsetimo se temeljne mitološke činjenice da Velika Majka i njenih sedam sinova čine prvobitnu mitsku osmorku, a što ima svoje odjeke u gnosticizmu. Džerald Masi kaže da se Majka Sedmorice pojavljuje kao Velika Bludnica Apokalipse, gde sedmorku oličuje sedam glava Zveri. Masi takođe navodi i biblijski odeljak (Jeremija, glava 15) u kome se pominje neverni Jerusalim kao majka sedmoro.

Žak Vivil špil

U Marseljskom špilu zvezde su na ovoj karti simetrično postavljene na način koji umnogome podseća na šemu kabalističkog Drveta života. Velika dvostruka zvezda sadrži crnu zvezdu iza zlatne zvezde, u čemu prepoznajemo Keter iznad Tifareta. Manja zvezda ispod dvostruke zvezde, tik iznad glave ženskog lika, jeste Jesod. Po tri zvezde sa leve i desne strane jesu tri sefire dvaju stubova. Naposletku, ženski lik koji izliva vodu je Malkut. Sve zvezde imaju po osam kraka izuzev dve gornje sa leve i desne strane koje imaju po sedam. To ukupno daje sedamdeset krakova. U Marseljskom špilu levo od žene na drvetu stoji crna ptica, a kako karta predočava noć, onda je reč o noćnoj ptici. Ta ptica je glasnik, izraz duha i duše, neko ko prenosi poruke zvezdanih bogova, duhova prirode ili duhova predaka. Isto tako ptica može označavati i dušu. Setimo se drevnih, kao i verovanja primitivnih naroda, da duša nije negde u čoveku, već obitava izvan ljudskog bića, u kamenu, u drvetu, na grani, žbunu, možda čak u nekoj životinji. Otud ptica u pozadini može predstavljati dušu ženskog lika koji lije vodu. 

Iz nekih Fulkanelijevih navoda u knjizi Misterija katedrala, možemo ostvariti dodatni uvid u ono šta ova karta simbolizuje, a tu mislim pre svega na fontanu, jer nema sumnje da Zvezda jeste fontana. Fulkaneli nadahnuto piše o alegorijskoj fontani nazvanoj Liberta, za koju kaže da je bila izvorište magnezije, kome je u susedstvu bio drugi izvor zvani Stena. Oba izvora su izbijala iz velike stene čiji je oblik nalikovao ženskim prsima, tako da je bujica ličila na tok mleka iz dve dojke. Fulkaneli ukazuje na neke stare autore koji su materiju alhemijskog dela oslovljavali sa naša Magnezija te da se tečnost izlučena iz nje naziva Mleko Device. Fulkaneli podseća na jedno alhemijsko delo pripisano Bazilu Valentinu, u kojem se nalazi linorez koji predstavlja nimfu ili sirenu sa krunom kako pliva po moru i iz njenih nabreklih grudi izbijaju dva mlaza mleka koji se mešaju s vodom. Arapski autori, kaže Fulkaneli, pominju da su njene vode podarile besmrtnost proroku Iliji, odnosno Eliji, Eliosu, suncu...  

d'Este špil

Pol Huson je ukazao na Crepuscolo della Mattina, ilustraciju iz šesnaestovekovne knjige alegorijskih slika naslovljene kao Iconologia, kompilatora Ćezare Ripa iz Peruđe, čije varijacije ukazuju na jasnu vezu sa predstavom Zvezde tarota. Nesumnjivo je ovde u pitanju Venera, odnosno jutarnja zvezda. Imamo krilatu nagu devojku, ili dečaka, a ponekad i androgina, prikazanu u letu, uz prisustvo ptice i zvezde iznad njene glave. Lik drži baklju usmerenu nadole i vrč sa vodom (simbolika petog lunarnog stepena mitraističkog posvećenja). To je ilustracija jutarnjeg sumraka. Zašto su mnogi autori tarota ovom liku na karti Zvezda skinuli krila, meni je nepoznato. Lakše je razumeti to što neki lik ima krila nego što ih nema. Ronald Deker iznosi ideju da Zvezda označava Proviđenje. Broj sedam simbolizuje ulazak duše u smrtno telo, što ima svoje proširenje u broju sedamnaest, jer na tom nivou duša ulazi u zvezdano telo. Deker navodi Makrobija koji tvrdi da odlazeće duše nastavljaju svoj život kao zvezde, što je u suštini drevna ideja sa obiljem primera u grčkoj mitologiji.

Po Zlatnoj zori, naziv ove arkane je Ćerka nebesa, stanovnik između voda. Atribucija ove karte je slovo cadi koje je povezano sa astrološkim znakom Vodolije, a sa kojim i motiv ove karte, nezavisno od toga, može biti doveden u vezu. Za razliku od sistema korespondencija hermetičkog reda Zlatne zore, koja ovoj karti dodeljuje hebrejsko slovo cadi, u Papusovom tumačenju, karta Zvezda je u vezi sa slovom peh. Po Papusu, glif peh izražava isto hijeroglifsko značenje kao glif bet, (koje on povezuje sa kartom Prvosveštenica), ali u proširenom smislu. Po njemu slovo bet označava usta kao organ govora, dok peh predstavlja sam govor. Za slovo peh, a samim tim i za kartu Zvezda, Papus je usvojio planetarni atribut Merkura čija je priroda povezana sa govorom. To je takođe indikativno značenje za doba Vodolije, jer je govor svojstven liku Vodolije, kao jedinom ljudskom liku od četiri heruvima, odnosno stožerne kuće neba, a to su: Bik, Škorpija (Orao), Lav i Čovek (Vodolija). Od svih tih zveri moć govora poseduje jedino Čovek. Era Vodolije je i doba afirmacije Čoveka, pa se time može objasniti i pojava doktrine ljudskih prava i afirmacija ezoterijskih učenja o čoveku kao božanstvu. Doba Vodolije je vreme verovanja u besmrtnost, u reinkarnaciju, budući da ova karta, po Papusu, između ostalog predstavlja i besmrtnost.

Nimfa iz Rasprave o Azotu

Alister Kroli je izmenio slovnu atribuciju ove karte, jer po uputstvu iz Knjige zakona: cadi nije Zvezda! On je na dijagramu Drveta života, Zvezdu uzdigao na mesto koje je zauzimao Car, na šta ću se u ovom poglavlju opet vratiti. Takođe, uklonio je sedam zvezda koje okružuju osmu, najveću. Tu zvezdu je učinio sedmokrakom i umetnuo u gornji levi ugao. Kroli je, osim navedenog, sa karte uklonio crnu pticu ili gavrana, kao simbol alhemijskog procesa truljenja, a koji u Marseljskoj Zvezdi stoji na žbunu u pozadini sa leve strane. Gavranu je našao mesto na loncu karte Umerenost, kako stoji na lobanji ispod krsta (gavran je kanonski žig Dela, kako kaže Fulkaneli). U Krolijevom špilu lobanja se, osim na četrnaestom ključu, nalazi i na karti Smrt. Lobanja je u tom smislu oznaka za generativni proces koji dolazi nakon smrti i truljenja. Naposletku, Kroli je u kartu Zvezda uveo ogromnu nebesku kuglu koja, po svemu sudeći, predstavlja Veneru kao planetu. Slika predstavlja magijski reljef Venerine prirode, odnosno oblik simboličkog izražavanja duha Venere. Ona je obeležena sedmokrakom zvezdom, koja se na ovoj karti tri puta pojavljuje: kao nebesko telo, kao simbol na površini Venere i u središtu spiralnog posipanja tečnosti iz gornjeg zlatnog pehara (donji pehar je srebrni). Tako dobijamo tri sedmice kao skriveno numeričko obeležje ove karte. Sedmokraka zvezda je simbol boginje Babalon čije je ime sačinjeno od sedam slova.

Cesare Ripa, Crepuscolo della Mattina

Ostajući i dalje kod Krolija, lik na karti Zvezda poistovećujemo i sa boginjom Nuit koja se objavljuje u prvom poglavlju njegove proročke Knjige zakona. Nuit se kod Krolija pojavljuje i na karti Eon, kako je on preimenovao Sud. Podsetimo se, obeležje Nuit u nemanifestovanju, jeste plavi pentagram sa crvenim krugom u sredini. Sedmokraka zvezda je hermetička zvezda, odnosno zvezda vodilja Filosofa. Po Krolijevom tumačenju, na ovoj karti je prikazana boginja Nuit u njenom manifestovanju, odnosno u ljudskom liku. Kroli kaže kako je u toj karti univerzum rastvoren na svoje krajnje elemente. I zaista, već u osvit ere Vodolije vidimo kako se sve stvari, entiteti i identiteti razvodnjavaju i rastaču, ništa više nije tako čvrsto kao nekad. Opisujući ovu kartu Kroli kaže: „Iza boginjine figure nalazi se nebeski svod. Najistaknutije obeležje na njemu je sedmokraka Zvezda Venera, koja kao da obznanjuje glavnu osobinu svoje prirode da bude ljubav.“ Doba Vodolije je doba ljubavi, odnosno tzv slobodne ljubavi, koju kao senka prati profana seksualna revolucija i opšti promiskuitet, jer kako to uči Krolijeva doktrina: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom.“ Međutim, da bi se uopšte došlo do te ljubavi, potrebno je prevazići želju prvenstveno za obožavanjem sopstvene slike, odnosno slike Boga, kao i bilo koje fantazme, uključujući i onu o ljubavi. Fantazmi, odnosno magijske slike su sredstvo a ne cilj. 

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Vratimo se ponovo Krolijevoj intervenciji. On je, dakle, sledeći iskaz Knjige zakona, izvršio zamenu karata Car i Zvezda u njihovom dotadašnjem položaju na dijagramu kabalističkog Drveta života. Pozicioniranjem karte Car na stazu hebrejskog slova cadi, koja povezuje lunarni Jesod i venuzijanski Necah, Kroli je izuzetno muževno i marcijalno načelo predstavljeno tom kartom spustio niže na dijagramu Drveta života, praktično između Venere i Meseca. Ženstveno načelo predstavljeno kartom Zvezda, zamenilo je Cara na poziciji slova he, čija staza spaja solarnu sferu Tifaret sa sferom zodijaka Hokmah. Praktično, ovim je uzdignuta ženska priroda čija je astrološka pozadina u znaku Vodolije i planeti Saturnu. Vezu Sunca i Zodijaka u Krolijevom sistemu predstavlja Saturnov ženski aspekt, a ne marcijalni Ovan kao u sistemu Zlatne zore. Dakle, vatreni kolorit Cara, spušten je u tamnijim bojama obojene delove Drveta života, dok je tamna Zvezda uzdignuta u društvo svetlijih karata. Time se prejudicira magijska priroda novog doba, odnosno Eona Horusa. 

Posmatrano sa involutivnog aspekta, odnosno iz perspektive spuštanja sa viših na niže sefirote, donosilac više mudrosti u ljudsku svest, odnosno hermetičke nauke i svega onog čiji je simbol Merkur, više nije muževni marcijalni autoritet nego saturnovski ženski aspekt. U skladu sa rečenim, uticaje iz Supernala do Tifareta, prenose Zvezda (iz Hokmaha), Prvosveštenica (iz Ketera) i Ljubavnici (iz Binaha). Naravno, ovakva promena trebalo bi da izazove poremećaj ravnoteže u simbolizmu glavnih atribucija Drveta života. Na primer, sefirot Necah ima vatrenu elementarnu prirodu, pa bi uticaj putem vatrenog cara, umesto melanholične saturnalne vodnjikavo-vazdušaste Zvezde poremetio elementarnu ravnotežu uticaja (toplo-hladno) u oblasti sefire Jesod. Hoću reći, jedna promena za sobom vuče drugu a samim tim čitav lanac preuređenja, što bi u krajnjoj liniji dovelo do posve novog rasporeda na dijagramu Drveta. Kroli to nije uradio, već je samo započeo proces inicirajući prvu promenu. 

Takav razvoj događaja uveliko podseća na zaključivanje jednog posve drugačijeg autora, a to je Julius Evola. Naime, u odgovarajućim indijskim učenjima završno razdoblje se naziva mračno, odnosno kali-juga, koje odražava klimu rastakanja, opadanja i raspada, odnosno prelaz ka anarhiji u pogledu stanja individualnih i kolektivnih snaga, materijalnih, psihičkih i duhovnih, koje su, kako kaže Evola, ranije bile, na različite načine, ograničene vrhovnim zakonom i uticajem višeg reda. On pominje da tantrički tekstovi daju sugestivnu sliku preovlađujuće duhovne sile kali-juge, a to je boginja Kali, koja simbolizuje potpuno probuđeno žensko. Ona takođe predstavlja, kaže Evola, elementarnu snagu, iskonski svet i život, ali koja se u nižim aspektima takođe predstavlja kao boginja seksa i orgijastičkih obreda. Ranije uspavana, odnosno latentna u ovim aspektima, boginja Kali će u mračnom dobu, primećuje Evola, biti potpuno budna i delujuća. 

Krolijev špil

Ne možemo a ne primetiti autoritativnu marcijalnu figuru prikazanu kartom Car u onome što Evola navodi kao ograničenje vrhovnim zakonom i uticajem višeg reda. Uticaj višeg reda postoji i pod silama izraženim kartom Zvezda, ali je taj uticaj posve drugačije prirode i nije ograničavajući. Evola dalje kaže, kao da tačno ima na umu, ili barem sluti ono što je sa današnje tačke gledišta očigledno, da se opisana situacija desila u skorije vreme, sa epicentrom u zapadnoj civilizaciji i društvu, odakle je krenula šireći se ubrzo na celu planetu. Evola prepoznaje činjenicu preovladavanja osobenosti doba Vodolije čiji glavni element voda (iako je to vazdušni znak) ta u kojoj se sve vraća tečnom stanju, neformiranom. Evola ističe da stari indijski tekstovi koji govore o kali-jugi i vremenu Kali, proglašavaju da važeće životne norme za vremena kada su u jednom ili drugom stepenu, bile žive i aktivne božanske snage, treba u poslednjem razdoblju smatrati prevaziđenim. Očigledno je da su ljudi sve manje kadri te nevoljni da slede ustaljene tradicionalne norme i prirodno će težiti prevazilaženju onog što smatraju ograničenjem na putevima svog delovanja. Formula Oca je stoga sklona kvarenju. Nova formula, odnosno oživljena drevna formula Majke, iziskuje sticanje novih veština, znanja i sposobnosti. Put od Dijeve Daughter of Fortitude do Krolijeve Babalon, kao vid ispoljavanja načela boginje Kali, sa epicentrom u zapadnoj civilizaciji i društvu, sasvim se da uočiti u ovoj Evolinoj slutnji.

skica O. O. Spera

Istraživač tarota, Julij Berkovski, piše da je prikaz ove karte veoma sličan prikazu izvora Nila koji je sačuvan do danas. On primećuje da je na toj karti prikazan lik u klečećem položaju koji predstavlja Nil, u istoj onakvoj pozi kao i na sačuvanim drevnim prikazima. Iz dva bokala curi voda, a pored je prikazana zmija koja štiti tu figuru, iako je na karti zmija izostavljena. Takođe, kako kaže Berkovski, na steni iznad izvora Nila stoje dva orla, koje će na karti zameniti ptica ili leptir. Božanstvo Nila, zaključuje Berkovski, otud mora biti hermafrodit, ali na slici se vide samo ženske grudi, dok su muške polne odlike zaklonjene rukom sa bokalom. Po mišljenju Berkovskog, najverovatnije da je kasnije iz ovog razloga počela da se na karti Zvezda prikazuje žena. Polazeći od ovakve interpretacije, zvezda koja sija na nebu, kaže Berkovski, mora biti Sirijus. Egipćani su izlivanje Nila povezivali sa pojavom Sirijusa na nebu posle njegovog letnjeg odsustva. Slika na karti, tumači Berkovski, govori o uticaju neba na zemaljske pojave, i njegovom direktnom upravljanju pojavama na zemlji. Otud su Egipćani, kako tvrdi Berkovski, s pravom smatrali da Sirijus upravlja rekom na zemlji.

Dakle, era Vodolije, doba vladavine Sirijusa, povezano je sa poplavama, možda podizanjem nivoa svetskog okeana, odnosno provalama elementarnih prirodnih sila. Intencija karte Zvezda, po Berkovskom, sadržana je u ideji o uticaju neba na zemlju, ideji da nebeske pojave i nebeske suštine formiraju zemaljske pojave i zemaljske suštine. Berkovski kaže da je karta Zvezda komplementarna karti Pravda (na osnovu numeričke analogije 17 = 1+7 = 8), jer ona u sebi sadrži zakone harmonije kao i arkana Pravda. Ako Pravda predstavlja instrument usklađivanja višeg sveta, onda je Zvezda, kako kaže Berkovski, oruđe harmonizacije zemaljskog sveta.

Dakle, u eri Vodolije doći će do usaglašavanja aktuelnog magijskog, psihičkog i civilizacijskog nereda tako što će se dogoditi veliko izlivanje. Između ostalog, Berkovski ističe još jedan aspekt ove karte u vezi sa zvezdom Sirijus, povezujući je sa Božićnom zvezdom – odnosno zvezdom maga koji su je pratili do mesta Hristovog rođenja. To ukazuje na ideju o zvezdi vodilji, odnosno o intuiciji koja karakteriše magove i čarobnjake. Doba Vodolije je, otud, doba preporoda magije i raznih oblika mesijanstva, ali moramo imati na umu da magija može biti, a često i biva, sredstvo mračnih ciljeva. Takođe, po tumačenju Berkovskog, arkana Zvezda ukazuje i na astralni svet, jer ono što će se dogoditi, prethodno je najavljeno položajem zvezda (što ovu kartu povezuje sa astrologijom). U tom smislu, Zvezda je silazna putanja, odnosno ovaploćenje ili prenošenje uticaja sa astralne na zemaljsku ravan, ili jednostavno, isijavanje stelarnih uticaja. U negativnom vidu, sedamnaesta arkana tarota u kabali se odnosi na glinu smrti. Njena astrološka priroda, po Zlatnoj zori, odnosi se na znak Vodolije koji u demonskom ključu predstavlja tako privlačnu i omamljujuću Kuću lažne moći. 

 Eteja špil

Arkana Mesec u tarotu

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Osamnaesto tajanstvo tarota izraženo je kartom Mesec. Elifas Levi za osamnaest kaže da je to broj verske dogme. Keri Jejl Viskonti Sforca na ovoj karti prikazuje lepo odevenu damu koja u desnoj ruci drži mesečev srp. Neki u njoj vide boginju Dijanu. Sličan prizor zatičemo i u verziji Pierpont Morgan Bergamo. U špilu Šarla VI zatičemo dva astrologa koji imaju šestare. Jedan od njih drži knjigu, dok je drugi uperio šestar kao da meri prečnik mesečevog diska. U njihovoj pozadini nalazi se zid, isto kao i na karti Sunce. U D’Este tarotu imamo starijeg bradatog lika kako ispod mesečine u svesci šestarom iscrtava ili meri. Sličan prizor je i u Vivil špilu, gde zatičemo mudraca koji sedi pored drveta i posmatra Mesec iz kojeg ispadaju kapi. Kapi sa Meseca padaju i na karti Marseljskog špila. Menli Palmer Hol navodi de Žeblenovu ideju koji mesečeve suze povezuje sa egipatskim verovanjem da su izlivanja Nila izazvana suzama boginje Meseca. Mantenja taroki daje nam sliku devojke u kočijama koje jezde nebeskim svodom. Ona u desnoj ruci drži mesečev srp. U Rozenvaldu to je samo Mesec postavljen između dve nebeske vode.

špil Šarla VI

Marseljski špil daje drugačiju predstavu. Tu imamo dva psa i raka koji izlazi iz vode. U Marseljskom špilu kartama Luda i Mesec zajedničko je prisustvo pasa: kod Lude jednog, kod Meseca dva. Kao da je reč o tri glave mitskog Kerbera koje su se, sa nekom posebnom svrhom, rasporedile u dve arkane. U nekim tarotima imamo psa i vuka, odnosno psa i šakala. Pas, vuk, šakal, ima svoju mitsku težinu. U neku ruku to je vodič duša, ali u nekim mitovima, ove životinje imaju ulogu vodiča Suncu koje prolazi kroz opasni podzemni svet ne bi li mu pomogle da izađe na istoku i stvori novi dan. U egipatskoj mitologiji to Sunce je predstavljeno detetom Horusom kojeg šakal na svojim rukama iznosi iz podzemnih voda. Pas ove arkane je bog Anubis, kojeg je Plutarh opisao kao liniju horizontalnog kruga koji razdvaja vidljivi svet od nevidljivog. Anubis je taj pas čuvar, odnosno čuvar praga, prolaza ili prelaza. 

U mitološkom kontekstu Meseca imamo čitav niz životinja koje označavaju lunarnu prirodu. Na primer to je pas, babun, zec, ibis, buba, žaba itd. Pas je posebno naglašavan kao mesečeva životinja. Setimo se lovačkih pasa lunarnih boginja Artemide i Dijane. Krabe, rakovi, školjke su se u renesansnim magijskim predstavama često nalazile u rukama lunarnih boginja. Najdžel Džekson navodi poznatog astrologa iz XVII veka, Vilijema Remzija koji je u knjizi Astrologia Restaurata pobrojao neke životinje pod vladarstvom Meseca, a to su krabe, rakovi, školjke, jastozi itd. Menli Palmer Hol podseća da rak ili kraba označava retrogradno kretanje Meseca. U Marseljskom špilu, na ovoj karti imamo prikazane pse i zglavkara, lunarne htonske životinje, i upadljivo odsustvo ljudskih likova. Karta odiše atmosferom preobražaja, što podseća na egipatski mit o Amenti, predelu gde obitavaju duhovi preminulih, ali i gde vrebaju mnoge opasnosti. Ukoliko preminuli želi da izađe na svetlost dana večnog života, on se mora preobraziti, a da bi se preobrazio prethodno se mora probuditi. Onaj ko spava u Amenti je smrtnoj opasnosti. Slika raka koji izlazi iz vode i podiže svoja klešta ka Mesecu, ukazuje na egipatski znak ka i pozu tela kojom preminuli u Amenti doziva svoju višu dušu kako bi se spojio sa njome. 

d'Este tarot

Julij Berkovski u hrišćanskom ključu mesečeve arkane prepoznaje vrata pakla. Uopšteno, po njemu, karta Mesec, poput Zvezde, simbolizuje drugi svet, ili astralni svet. Razlika među njima je u tome što Zvezda predstavlja ulazak duše u ovozemaljsku ravan, dok Mesec označava njen odlazak. U užem smislu, po Berkovskom, arkana Mesec ukazuje na put, odnosno na prolaz. Tumači tarota se umnogome slažu da karta Mesec načelno označava noć. 

U pogledu te noći, poznati alhemičar Fulkaneli naglašava da ta reč potiče od grčkog niktos, što odgovara latinskom nox, noctis. O tajanstvu noćnih pojava, a što možemo primeniti i na tumačenje karte Mesec, Fulkaneli kaže da se to odnosi na stvari koje se rađaju noću, jer im je potrebna noć i tama da bi se razvile. Potom, po Fulkanelijevom objašnjenju, ukoliko bismo hteli da u okvirima naših materijala izazovemo neki generativni proces, tada bi nam bila neophodna pomoć prirode, a po njemu, suštinski uslov da bi ma kakav generativni proces mogao da se očituje jeste potpuna odsutnost svake sunčeve svetlosti, čak i difuzne ili najblaže. Ukoliko sledimo Fulkanelija uvidećemo da se u ljudskom i životinjskom svetu oplođavanje i generisanje izvršava, zahvaljujući određenom rasporedu organa, u potpunoj tami koja se održava sve do dana rođenja. Takođe, biljno seme klija i reprodukuje se ne na površini tla, pri punom svetlu, već u tmini same zemlje. Isto tako, primenjeno na čoveka, kako primećuje Fulkaneli, upravo je noć kada ljudski organizam, u noćnom snevanju, nadoknađuje svoje gubitke, eliminiše svoje otpatke, obnavlja ćelije, nova tkanja umesto onih koje je dnevna svetlost sagorela, istrošila i razgradila. Nema toga, kako naglašava Fulkaneli, sve do rada varenja, asimilacije, transformacije hrane u krv i organsku supstancu, što se ne odigrava u tami. Otud biva očigledan koban uticaj Sunca, ne na vitalnost uobličenih individua, nego na generativni proces. I to se ne odnosi samo na organska, nego i na neorganska kraljevstva (metali, minerali itd). Bio bi to glavni Fulkanelijev zaključak primenjen na ovu temu. 

špil Žak Vivil

U tamnim tonovima i Alister Kroli opisuje tajanstvo ove karte. Po njemu, nije tu reč o dobroćudnom, sunčanom Dionisovom pijanstvu, već je u pitanju opijenost čula, jeziva mahnitost smrtonosnih droga, um uništen lunarnim otrovom. Kroli kaže da je upraov to ono što je zadesilo Avrama u Knjizi Postanja: užas neizmerne tmine sručio se na njega. Videli smo kod Fulkanelija navode o (re)generišućem svojstvu tame. Otud ova karta označava proces, vreme i mesto te ukazuje na uslove tog dešavanja: nešto se stvara, obnavlja, rađa ili vaskrsava. Kroli kaže da u sistemu starog eona Sunce nije vaskrsavalo samo iz zime nego i iz noći, a ova karta, po njemu, predstavlja ponoć. Otud se u Krolijevom dizajnu ove karte nalazi sveta buba, odnosno egipatski bog Kefra koji drži Sunčev disk. Reč je, dakle, o inkubaciji, muklom predrođenju. 

Po Zlatnoj zori, karta Mesec je dodeljena znaku Riba, odnosno slovu kof, koje označava potiljak te se dovodi u vezu sa snovima, snoviđenjima, trećim okom, ali i sa etarskim dvojnikom. O simbolici ribe Fulkaneli kaže da je to hijeroglif za kamen filosofa u njegovom prvorodnom stanju, zato što se kamen, kao i riba, rađa u vodi i živi u vodi. Vode arkane Mesec su mutne i mračne. U njima vrebaju čudovišta i ambijent prepun opasnosti, otrova i raznih oblika zagađenja. To je venska i menstrualna krv.

Mantenja taroki

Karta Mesec je u nekom vidu posledica delovanja Maga, njegova projekcija, opsena koju stvara veliki opsenar. Nije bez razloga Elifas Levi u ovoj karti video simbol magijskog magnetizma i magije čarobnih napitaka. Zlatna zora je ovu kartu nazvala Vladarom fluksa i refluksa, dete sinova Moćnog. U toj tituli naslućuje se okultna tajna tzv mesečeveg deteta, odnosno magijskim putem prizvane duše da se ovaploti u detetu koje nosi posvećenica, a koje je začeto na magijski način. Po Menli Palmer Holu arkana Mesec se odnosi na stazu mudrosti i kaže da čovek u svojoj potrazi za stvarnošću izlazi iz bazena iluzije. Osvald Virt karti Mesec pripisuje sazvežđa Rak (zvezda Al Tarf), Veliki Pas (Sirijus) i Mali Pas (Prokion). Upečatljive zvezde Sirijus i Prokion su predstavljene likovima dva psa na karti. Sazvežđe Rak je u astrološkoj tradiciji poznato kao kapija ljudskih duša kroz koju one dolaze na Zemlju i inkarniraju se (nasuprot Jarca koji predstavlja kapiju kroz koju duše odlaze sa Zemlje). Arkana Mesec, baš kao Zvezda i Kula pre, odnosno Sunce nakon nje, deo je niza apokaliptičkih i kosmičkih znamenja koja prethode karti Sud. U tom kontekstu Stuart Kaplan je primetio da se Mesec i Sunce istovremeno pojavljuju na ilustraciji Petrarkinog Trijumfa večnosti. Atribucija karte Mesec je kabalistička jaruga uništenja. Po sistemu Zlatne zore astrološka priroda ove karte odnosi se na znak Riba koji u demonskom ključu predstavlja Kuću ropstva i zatočeništva.

Vejtov špil

Arkana Kula u tarotu

Kula u špilu Šarla VI

Tajanstvo Kule je šesnaesto u tarotu. Za Elifasa Levija to je broj hrama. Ova karta načelno ukazuje na rušenje starog poretka, istorijskog, društvenog, religijsko-magijskog, državni udar, pad carstva, naposletku urušavanje ličnog, psihičkog ustaljenog poretka pod naletom božanske prosvetljujuće sile ili kakvog šoka, rušenje sistema laži i (samo)obmana pred silinom istine itd. Menli Palmer Hol misteriju ove karte tumači tako što sam toranj povezuje sa božanskom prirodom čovečanstva. Po Holu, kada mu je uništena kruna, čovek pada u niži svet i uzima na sebe iluziju materijalnosti.

U marseljskoj verziji ove karte vidimo zlatno-crvenu munju ili možda vatrenu protuberancu kako udara u vrh kule čiji se krov obrušava a dva ljudska lika padaju na zemlju. U Rozenvald špilu to je ruševina obasjana teškim zracima krupnog Sunca. Slično je u tarotu Šarla VI, gde vidimo polurazrušenu kulu u požaru, bez prisustva ljudskih likova. U Vivil tarotu Kula nam pokazuje drvo ispod Sunca i uznemirenog mladića koji gleda ka gore. Ništa se ne obrušava, ali nalik marseljskoj verziji i ovde imamo tuce kuglica koje padaju odozgo. U Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu, karta Kula prikazuje motiv sličan onom u marseljskoj verziji, kula se obrušava, dva ljudska lika ispadaju, ali tu u donjem desnom uglu primećujemo lik starog kralja kome se vide glava i poprsje. Nebeska sila koja se obrušava na Kulu ovde nije vatrena nego vazdušasta i to u plavoj boji.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Po Seli Nikols, naziv La maison dieu (Božja kuća) je izraz pogrešne transkripcije od La maison de feu (Kuća vatre). Podsetimo se italijanskog naziva Il Fuoco, na primer. Drugi nazivi ukazuju na munju, strelu ili prosto toranj. Međutim, Pol Huson primećuje da se u nekim ranijim špilovima Kula nazivala La maison de Diefel (Kuća đavola). Dakle, Kula može biti posvećena bogu, đavolu, ognju, munji, streli, a ova poslednja je često vid božanske intervencije. Kula kao obitavalište đavola ima svoj uzor u biblijskim stihovima, Apokalipsa 18:2: „Pade, pade Vavilon Veliki i postao je prebivalište demonima, izvor svake nečistote i skrovište svih nečistih i mrskih ptica!“ Najdžel Džekson pominje da je na verziji biblije iz XV veka iz Ravene nacrtan anđeo koji napada kulu sa mačem u ruci i šikljajućim plamenovima. Ima dosta umetničkih primera u poznom Srednjem veku i malo kasnije, sa sličnim predstavama urušavanja Kule Vavilonske, pa otud i Kulu tarota možemo smatrati kao jednu od takvih predstava. Po Juliju Berkovskom, u biblijskom smislu, ova arkana označava otpadanje sveta od Boga, izgnanstvo iz Raja, otpadanje Lucifera, obezduhovljenje, presecanje gordosti, kaznu za ljudsku drskost ili nepočinstvo.

Marseljski špil

Nikols primećuje da Kula u tarotu više liči na tamnicu, odnosno građevinu čija je svrha izolacija pre nego mesto okupljanja. Motiv ove arkane jeste božanska intervencija u arogantne poslove otuđenih ili izopačenih ljudi, a što podseća na biblijsku legendu o Kuli Vavilonskoj. Ljudski likovi koji nastanjuju Kulu, usled udara munje, padaju na zemlju. Njihov pad u neku ruku podseća na motiv karte Obešeni. Munja se ovde pojavljuje kao prva u nizu od pet arkana koje nose određeni tip svetlosti. Munja je atmosferska, električna, odnosno zemaljska svetlost. Sledeća u nizu, Zvezda, jeste bledunjava i tajanstvena zvezdana svetlost. Iza nje sledi Mesec, a potom i Sunce, kao izrazi lunarne, odnosno solarne svetlosti. Naposletku, imamo Sud kao predstavu astralne svetlosti. Svim tim svetlostima prethodi tajanstvena mikrokosmička svetlost Pustinjakove svetiljke. 

Fulkaneli smatra da se simbol kule može tumačiti u svojstvu zaštite, omotača, skloništa, a u alhemijskom žargonu, to je ljuska živinog zmaja. On navodi grčku reč pirgos kao izraz za kulu, sklonište, pribežište. Ta reč u svom korenu sadrži vatru, a ukazuje i na piramidu. Upravo iz pirgosa, snažna žena arkane Snaga, munjevitim potezom, izvlači čudovište. Žena je munja. To je posebna veza jedanaestog i šesnaestog ključa tarota. Po Fulkaneliju, kula na tvrđavi je isto što i podvig, a podvig iziskuje hrabrost, mudrost i moć. Fonetska kabala, kaže Fulkaneli, koja od francuske reči tour (kula) tvori ekvivalent atičkom touros, upotpunjava pantagruelovsko značenje podviga (tour de force). Fulkaneli zaključuje da ništa ne bi moglo bolje odgovarati figurativnom izrazu kamen mudrosti od zmaja zatvorenog u tvrđavi, čije se vađenje uvek smatralo podvigom. 

Krolijev špil

U Krolijevoj verziji ove karte vidimo četiri izobličena ljudska lika kako padaju sa obrušavajuće kule, što predstavlja razaranje vatrom. Na dnu karte vidimo velika usta kojima je istaknuta veza ove karte sa hebrejskim slovom peh, što znači usta. Ta usta, kaže Kroli, jesu usta starog rimskog božanstva podzemlja Disa. Zašto baš Disa? Zašto ovde nemamo neko egipatsko ili grčko božanstvo, u skladu sa ukusom duha vremena, nego baš rimsko? Slika ukazuje na pad imperije, a najpoznatija imperija je upravo ona koju je osnovao grad Rim. Međutim, tu nije reč o Rimskom carstvu nego o duhovnoj imperiji Vatikana, u krajnjoj liniji hrišćanstva. Nije li ova karta proročka vizija konačnog pada Rima, odnosno Vatikana, Katoličke Crkve? Pol Huson, međutim, sugeriše, da bi se Kula u istorijskom smislu mogla odnositi i na razaranje hrama u Jerusalimu od strane Rimljana, Kulu Vavilonsku ili Sodomu i Gomoru. Pogledajmo dobro kartu i videćemo da četiri figure koje padaju jesu ljudske, ali su izgubile ljudsko obličje. Naravno, ova ruševina ne odnosi se nužno na Vatikan koliko na čitavu građevinu doktrina eona Ozirisa. U ognju!

Vejtov špil

U magijskom smislu ova arkana ukazuje na moć reči i vibracije, moć magijske formule, vibratorne formule, priziva i zaziva. To su reči moći, bajalice, moćna imena bogova itd. Kula je rat, sveti rat, džihad, iznenadno prosvetljenje, iskustvo susreta sa višim silama. To su bolovi napretka jer napredak je bolan pošto podrazumeva traumu rušenja. Zlatna zora ovu arkanu naziva Gospodom moćnih vojski i dodeljuju joj prirodu Marsa. Kula je otud manifestacija marcijalne prirode u tarotu, odnosno rata, čija staza pe, povezuje Levi i Desni stub Drveta života na njegovom nižem nivou. Slovo pe označava usta, što stvara asocijacije na reč, bajanje, magiju reči, delovanje rečima, ali i proždiranje, rasejavanje, širenje. Elifas Levi je opravdanje za povezivanje Kule sa hebrejskim slovom ain nalazio u obliku koji padajući čovek zauzima u marseljskoj verziji. 

Vejtova Kula prikazuje izlomljenu oštru munju koja podseća na kabalističku doktrinu Zlatne zore o munji koja predstavlja modus operandi delovanja više sile čiji je pandan mač. Munja je mač čije resko sevanje povezuje sefire Drveta života i predstavlja formulu spuštanja božanske sile, nasuprot simbolizmu zmije kojom je predstavljeno uzdizanje po stazama Drveta. U dijaboličnom smislu Kula predstavlja duhovnu smrt, najgoru vrstu sunovrata, odsecanje od svetla i potpunu posvećenost tami, što u krajnjoj liniji rezultira preobražajem čoveka u demonsko biće. Kula simbolizuje taj preokret, ključni trenutak prelaska na mračnu stranu.

Cornelis Antonisz (1505-1553), Kula Vavilonska

Kulturno-istorijski okvir modernog okultnog tarota

Zanobi Strozzi, Trionfo della fama

U periodu od sredine XV do druge polovine XVIII veka stvarane su pretpostavke modernog okultnog tarota. To je vreme zamiranja starih operativnih misterija i rađanja novih spekulativnih, vreme verskih raspri, reformacije i kontrareformacije, vreme gušenja imaginacije, procvata puritanizma, pojave rozenkrojcerstva i rađanja moderne misli. Julij Berkovski je pisao da se u XVI i XVII veku mogu naći pokušaji osmišljavanja tarotskih simbola na osnovu okultnih nauka:

„Naročito ozbiljnu razradu ikonografije tarot-simbola dao je, očigledno, M. Nostradamus. Nedavno su otkrivene kopije slika ovih simbola iz XVII veka. Njih je sačinio, tačnije restaurirao i obnovio Nostradamus, najverovatnije na osnovu nekakvih drevnih manuskripta kojima je raspolagao. Slike na kartama su propraćene nazivima koji se nekad razlikuju od tradicionalnih. Umesto Čarobnjaka je Brakus (Branh, Apolonov sin, koji je osnovao Apolona u Didimu). Umesto Cara je Aenobarb (Riđobradi, što je nadimak roda Domicijevih, iz koga potiče imperator Neron). Umesto pape je Le Grand Pastor (Veliki Pastir). Umesto Pravde – La balance (Vaga), umesto Smrti Libitine (Libitina, boginja mrtvih, smrti i pogreba u rimskoj mitologiji), umesto Uzdržavanja – Le Verseau (Vodolija). Đavola je zamenio L’antechrist (Antihrist), a Sunce Aemathien (Emation ili Emafion, sin Kefala i Aurore u rimskoj, i Timosa i Eos u grčkoj mitologiji)... Krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka ove slike su korišćene za takozvani „Marseljski tarot“, koji je predstavljao pravu revoluciju u ikonografiji tarot-simbola. Od tada su svuda u Evropi počeli da se izrađuju tarot-pilovi ovog tipa. Prve karte sa ikonografijom „Marseljskog tarota“ zabeležene su u Avinjonu 1713. godine, a od 1769. one su već poznate u Marselju. Slike simbola u „Marseljskom tarotu“ pri njihovom detaljnom izučavanju iznenađujuće odgovaraju onom sakralnom sadržaju koji možemo izvući iz spomenika drevnih znanja.“ Julij Berkovski, Tarot drevni sistem simbola, Logos, Beograd, 2007, str 16-17. 

Iz ovoga što je Berkovski napisao ispada kao da su slike simbola u prethodnim verzijama izraz nekakve profanosti koju su korigovali neznani prosvetljeni adepti s kraja XVII i početka XVIII veka, (posebno naglašavajući Nostradamusa). Ono što je zanimljivo jeste da se taj period poklapa sa pojavom masonerije u Evropi. Vrhunac tog razvoja, preko učenja francuske i britanske okultne škole, ovaplotio se u „Tot“ tarot špilu Alistera Krolija i slikarke Fride Haris kao izraz zaokružene okultne doktrine bazirane na diktatu onostranog, odnosno objavi glasnika Eona Horusa, a što ovom špilu daje dodatnu mističnu dimenziju. Ta mistična dimenzija odnosi se na činjenicu da čitav taj špil predstavlja slikovni izraz magijski nadahnutih stihova i iskaza koje je Alister Kroli pisao bez jasnog razumevanja šta to znači, a što je godinama kasnije razotkrivao. U suštini njegove, bezmalo nove magijske religije Teleme, stoji učenje o smeni eona i shodno tome, smeni magijske i religijske paradigme. Eon Horusa je epoha božanskog Deteta, koje je smenilo epohu Umirućeg i vaskrslog boga. Ta doktrina prikazana je na karti XX koja se u Krolijevom tarotu zove Eon a ne više Sud. Bog Horus smenio je boga Ozirisa na tronu duha vremena, pa shodno tome u novom dobu važe neka druga pravila ovaploćena u „Knjizi zakona“, čije ilustracije zapravo predstavljaju arkane „Tot“ tarota. To je neverovatan razvoj koji je od lepo ukrašenih komada hartije načinio magijski osetljive simbole.

U knjizi Fortuna’s Wheel, Najdžel Džekson ističe da nije bilo pominjanja tarota u radovima istaknutih hermetičara XV, XVI i XVII veka. Najverovatnije je da u očima posvećenika tih vekova tarot nije igrao tako značajnu ulogu kao kod modernih okultista, pa ipak on daje neke primere gde se tarot pominje. Krajem XVI veka francuski teolog Pierre de la Primaudaye osudio je karte kao izum paganskog boga Merkura. Godine 1651. u engleskom izdanju Agripine Okultne filozofije, nailazimo na navod čiji je izvor Platon, gde se pominje bog Tot kao izumitelj karata i kocki. Najdžel Džekson dalje pominje traktat Kore Kosmu sadržan u Corpus Hermeticumu koji opisuje kako je Hermes Trismegistos u vreme pre mitskog Potopa, svoju tajnu mudrost ucrtao u tablama te sklonio u svet imaginacije koji predstavlja istinsko utočište koje će sačuvati njegovu mudrost za generacije koje dolaze. Takođe, postoji aluzija na tarot, pod nazivom ROTA, kao divinacijskog sredstva u spisu The Fame and Confession of the Rosicrucians iz 1612. godine.

Pol Huson je u Mystical Origins of the Tarot ukazao na teoriju koja u izvore tarota uključuje i slavnog italijanskog pesnika Petrarku, čija je poema I trionfi, navodno poslužila za nadevanje imena prvim verzijama tarota – trionfi (trijumfi). Istina, Petrarka je od 1353. živeo u Milanu, gde je uživao gostoprimstvo i naklonost moćne Viskonti familije koja je vladala tim gradom, a za čije ime se vezuju prvi taroti. U Italiji XIV veka ovaj izraz korišćen je za označavanje oslikanih panoa koji su voženi na svečanim povorkama prilikom verskih ili građanskih procesija i festivala. Slikovne predstave, trijumfi, prikazivane su kao alegorijske teme i svaka je trijumfovala ili nadjačavala prethodnu po smislu poruke koju je izražavala. Na tim procesijama bilo je nekoliko slikovnih alegorija iz Petrarkine poeme. Verovatno je Petrarka koristio već uobičajene alegorijske teme, pre nego što je on bio njihov izumitelj. Prva pokazuje trijumf Kupidona nad ljudima i bogovima, što predstavlja trijumf ljubavi i ilustruje Petrarkinu ljubav prema Lauri. Kupidona sledi čednost, neporočnost, što ukazuje na Laurino odbijanje Petrarkine ljubavi, jer je ona već bila udata. Sledeći trijumf je smrt, budući da je Laura umrla tokom epidemije kuge. Nad smrću trijumfuje Laurina slava a nad slavom starac koji predstavlja prolaznost vremena. Naposletku, nad vremenom trijumfuje večnost u kojoj će Petrarka i Laura zauvek biti zajedno. U Petrarkinoj poemi nalazimo motive sledećih karata: Ljubav, Umerenost, Točak sreće, Kočija, Papa, Car, Carica, Smrt, Pustinjak, Đavo, Sunce, Mesec, Svet.

Prikaz Petrarkinih trijumfa

Primer Petrarkine poeme ilustruje već uvreženu prisutnost motiva i koncepata predstavljenih velikim arkanama koji nisu tu od juče, niti su njihovi simbolika i redosled proizvoljni. To je izraz dublje ezoterične doktrine koja ima i profane refleksije tako da bude dostupna svakom na jednom opštem nivou razumevanja. Ta doktrina je utemeljena u srednjovekovnoj evropskoj civilizaciji i kulturi koja je u rekordnom roku zaboravljena i skrajnuta od strane generacija nadahnutih novim trendovima. Prezir spram evropskog Srednjeg veka i dalje je veoma živ i ukazuje na težnju nosilaca modernosti da se radikalno distanciraju od svega konzervativnog, nazadnog i prošlog. Modernizacija je već pola milenijuma jedna vrsta mantre čije su posledice stvaranje sve gušćih izmaglica i sužavanje vidokruga umnih sagledavanja. Tako se modernost našla u svojevrsnoj iskorenjenosti, a izraz te iskorenjenosti jeste uranjanje imaginarnu daleku prošlost i fantaziranje o drevnom Egiptu, Sumeru, Atlantidi, Sirijusu... Ta potreba za povezanošću i istorijskim kontinuitetom radije bira daleke mete poput Egipta, nego da vlastiti koren potraži u onom što mu je koliko do juče prethodilo. U XVIII veku raširena pretpostavka (u koju mnogi još uvek veruju) da tarot vodi poreklo od egipatskih žreca iz poznog razdoblja te civilizacije a koji su u tarotske arkane sakrili i tako sačuvali svoju nauku od zaborava, izraz je takvog mentaliteta. I te tajne su spavale skoro dve hiljade godina dok ih u XVIII veku nisu prepoznali francuski zanesenjaci čiji je najupečatljiviji predstavnik Kur de Žeblen.

Zaneseni egiptomanijom i kabalom, mi previđamo da su likovi velikih arkana tarota prisutni svuda u Evropi, kroz priče, procesije, pozorište, pesme, legende, freske, slike, kipove, ornamente, imaginaciju. Oni su deo opšte kulturne fame čiji su uzori antički. Mogli bismo ih pratiti do Egipta, ali ne bi trebalo da se iznenadimo i ukoliko ih nađemo na drugim mestima. Ti likovi su deo opšte baštine jednog dela čovečanstva i imaju arhetipski značaj. U krajnjoj liniji oni su odraz sakralnog, ali mi ključeve te sakralnosti nećemo naći zatrpane u egipatskom pesku, jer sve i da jeste tako, mi taj Egipat suštinski ne razumemo budući da smo od njega odeljeni ambisom vremena. Mi nismo u stanju da razumemo svrhe mnogih stvari te kulture i nemamo ključeve za vratnice svesti tih ljudi. Zapravo, mi nemamo ključeve ni za naše vlastite pretke mnogo bliže nama u vremenu, a kamo li za jedan posve drugačiji svet koji nadahnjuje našu maštu. Istina je da se sve oslanja na nešto što mu prethodi, pa ipak, ako želimo biti konkretniji, sistem osnovnih tarot likova, njihovih značenja i redosleda, nećemo naći nigde van Evrope i ne pre Srednjeg veka. Kao arhetipove, te likove i motive možemo prepoznati bezmalo svuda, ili kao mitološke figure, međutim tek u Evropi oni bivaju sistematizovani i kodifikovani na način koji je našao svoj izraz u tarotu.

U svetlu prethodnog pasusa zanimljiva je Husonova opaska da se u ranom Srednjem veku Crkva u Zapadnoj Evropi našla pred velikim izazovom pokrštavanja nepismenih germanskih i keltskih naroda. Pogledajmo od kakvog je to značaja za ovu priču. Papa Grgur I, poznat kao Sveti Grgur Veliki je (stolovao u periodu 590-604), pored hristijanizacije paganskih običaja, legendi, verovanja i svetih mesta, koristio umetnost i arhitekturu, poeziju, muziku, liturgijske rituale itd, da prodre u maštu ljudi. Zadatak da razviju instrumente hrišćanskog uticaja i prozelitizma imao je Benediktinski monaški red osnovan 529. godine. Jedan od najpoznatijih članova ovog reda bio je opat Tritemije, Johannes Trithemius, 1462–1516, značajna ličnost nemačke renesanse, učenjak, filozof, kriptograf, leksikograf, hroničar i okultista. Uticao je na Agripu i Paracelzusa. Njegovo najpoznatije delo je Steganographia, pisana 1499. godine a stavljena na Index Librorum Prohibitorum 1606, odakle je uklonjena tek 1900. godine.

Mistery Plays

Huson sugeriše da bi upravo u VI veku, i u ulozi hrišćanskog misionarstva, trebalo potražiti izvor tarotskih misterija. Jedan od kulturoloških oblika hristijanizacije jeste tzv Mystery Plays (verovatno od francuske reči mystère, tj od latinske ministerium, što označava crkvenu službu), najvažniji oblik srednjovekovne drame koja uz muziku oživljava biblijske detalje od stvaranja sveta i čoveka, preko rađanja Spasitelja do Strašnog suda. Ove drame su se izvodile po crkvama, trgovima i pijacama i često su sadržavale oslikane panoe koji su ilustrovali teme predstava. Dakle, u tim slikama možemo potražiti uzore arkana tarota, jer one predstavljaju upravo to, samo u manjem formatu. Svrha tih slika bila je da se utisnu u pamćenje gledalaca. Oni posmatraju predstavu, slušaju muziku, čuju reči pesama, dijaloge kostimiranih glumaca i gledaju slikane ilustracije. Ako zaborave šta su gledali, jednostavne i koloritne slike sigurno neće zaboraviti, i uvek će ih imati u sećanju u kontekstu određene pouke ili poruke. Te slike i njihov redosled svakako imaju dublju doktrinu, ali namera onih koji su ih koristili nije bila ezoterijska nego egzoterijska, ideološka, prozelitistička, indoktrinacijska. Dubina leži u tradiciji iz čijeg trezora su te slike uobličene, a ta dubina vodi nas do neoplatonizma i dalje.

Redosled arkana kazuje priču koju bismo mogli porediti sa alhemijskim procesom, budući da nema hrišćanskog sadržaja koji ne može biti objašnjen alhemijom, niti alhemijskog koji nema svoje hrišćanske analogije. Upravo je ta činjenica ono što je u svemu tome mistično. Alhemijska paradigma hrišćanstva ili hrišćanska paradigma alhemije jeste prvobitna doktrina tarotskih arkana. Neretko je ta alhemijsko-hrišćanska paradigma bila predstavljena paganskim simbolima i mitološkim likovima. U međuvremenu hrišćanski karakter tarota je iščezao, ustupivši mesto paganskim i sinkretičkim sadržajima, ali je i dalje u osnovi ostao prastari organski pogled na svet van čijih je okvira sistem tarota besmislen. Naravno, možemo se zapitati koliko je toga izvornog i skrivenog u ikonografiji i simbolizmu tarota tim procesom nestalo. Okultisti o tome očigledno nisu marili jer su forsirali svoje ideje i grčevito su se trudili da u tarotske slike udenu svoje sadržaje, a samim tim i da te iste slike modernizuju u skladu sa duhom vremena.

Pol Huson navodi još jednu zanimljivu vezu, ali ovoga puta između tarota i astrologije te u tom kontekstu pominje ime nemačkog gravera i slikara Erharda Šona, čiji rad iz 1515. godine prikazuje kuće zodijaka, od kojih većina imaju svoje pandane u velikim arkanama. Na primer, tu vidimo Točak sreće na poljima kuća Riba i Vodolije, Cara na Vodoliji i Jarcu, Papu na Jarcu i Strelcu, Smrt na Strelcu i Škorpiji, Ljubavnike na Škorpiji i Vagi, Sunce na Lavu i Devici. Šta ovo znači i zašto su samo ove arkane uzete u obzir, meni je nemoguće da istražim i odgonetnem, ali ono što je trend jeste postepeni gubitak znanja o značenju karata, a što se poklapa sa nestajanjem operativne masonerije i autentične alhemije sa evropskog kontinenta. Najava onog što dolazi usledila je 1614. godine sa objavljivanjem čuvene Fama Fraternitatis, navodnog Bratstva Ruže i Krsta. Neću ovde ulaziti ko stoji iza ovog ideološkog pamfleta univerzalnih namera i očigledno pisanog od strane nekog ko je bliži protestantizmu. Ovaj spis je upućen, kako se navodi, učenim ljudima, staležima i vladarima Evrope, a njegovi pisci (ili pisac) kao svoj cilj proklamovali su, ni manje, ni više, nego sveopštu reformaciju celog sveta. Nekoliko godina nakon toga izbio je razorni Tridesetogodišnji rat (1618-1648) koji je zahvatio teritorije današnje Češke i Nemačke, nakon kojeg je postignut mir koji je tek Napoleon razorio. Nešto malo više od stotinu godina nakon izdanja ove proklamacije osnovana je Velika Loža masonerije u Londonu (1717). Ovo naglašavam kako bih naznačio opšti trend. Katolička crkva je zapala u dekadenciju i korupciju, a otkrićem Novog sveta fokus evropske civilizacije i razvoja usmerio se sa Mediterana ka Atlantiku. Stara masonerija je polako nestala, izvorni smisao tarota je zaboravljen, alhemija je kopnila, iskristalisao se novi trend čiji je simbol ruža i krst. Ruža je bila simbol Martina Lutera, oca reformacije, već negde oko 1520. godine. Luterov pečat je oko 1530 već zauzeo oblik crnog krsta na crvenom srcu projektovanom na beloj ruži sa pet latica. Ruža sa pet latica je nesumnjivo pentagram. Luterov pečat je moguće videti na vitražu crkve u Kobštatu u nemačkoj pokrajini Tiringiji. Zanimljivo je da je simbol oslikan tako da se nalazi u središtu krstolike strukture koja je posađena na stepenastu trouglastu osnovu. Upravo je krst na trouglu osnovni simbol Hermetičkog Reda Zlatna zora. O tome Menli Palmer Hol kaže sledeće: 

„Izvorni simbol Rozenkrojcerskog bratstva je hijeroglifska ruža razapeta na krstu. Krst je često podignut na Kalvariji od tri stepenice. Povremeno je u vezi sa njihovim aktivnostima korišćen simbol krsta koji se uzdiže iz ruže. Rozenkrojcerska ruža bila je nacrtana na Okruglom stolu kralja Artura i središnji je motiv za alke što formiraju lanac o koji je među draguljima Reda podvezice okačen Veliki Džordž. Hargrejv Dženings veruje da je taj Red imao nekakve veze sa rozenkrojcerima.“ Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, str 612. 

Zodijak Erharda Šona

Ključni preobražaj desio se upravo u vreme renesanse, reformacije i kontrareformacije. Posledično stari svet je nestao, a u svetlu prosvećenosti i širih horizonata Novog veka, Srednji vek je naprasno postao mračan i ružan. Duh renesanse podstaknuo je dvostruke procese: jedan u pravcu razvoja naučno-logičkog pogleda na svet, koji je, udružen sa reformacijom i humanizmom, potom prevagnuo, i drugi, reklo bi se retrogradan, koji je zapravo težio da očuva ali i produbi stari organski model sveta koji je preko srednjovekovne ezoterijske tradicije, hermetizma, neoplatonizma, platonizma i sve do vremena starih civilizacija, predstavljao opšte gledište. Sveto Pismo, budući prevedeno na narodne jezike, postalo je dostupno svakome ko je znao da čita, a što je proizvelo specifične pojave. Od tog trenutka pratimo jedan razvoj: reformacija – rozenkrojcerstvo – slobodno zidarstvo (i sa njime skopčano prosvetiteljstvo). 

„Protestantski muškarci i žene u Evropi verovali su da ih je njihovo oslobađanje učinilo otvorenijima za Božju naklonost i darove. Novi hrišćanin je izašao iz tame u svetlost. Oni su verovali da su protestanti sada u boljoj poziciji od katolika da čuju autentični Božji glas. Ako biste mogli čuti autentični Božji glas, onda biste mogli da ga izgovorite, mogli biste da prorokujete. Mogli ste biti prorok – a Evropa Šesnaestog veka imala je više proroka nego nego sve knjige hebrejske biblije zajedno.“ Tobias Churton, The Invisible History Of The Rosicrucians, Inner Traditions, 2009, str 28 (prevod moj). 

Evo kako je Jung opisao taj razvoj, odnosno preobražaj: 

„Faktor sa kojim niko nije računao jeste, međutim, fatalnost koja je svojstvena samoj hrišćanskoj dispoziciji, a što neizbežno vodi do preokretanja njenog duha – i to ne kroz nejasno delovanje slučajnosti, već u skladu sa psihološkim zakonom. Idealu duhovnosti koji teži najvišem bilo je suđeno da se sukobi sa materijalističkom zemaljskom strašću za pobedom materije i ovladavanje svetom. Ova promena se ispoljila u epohi „Renesanse“. Ova reč znači „ponovno rođenje“, a time se mislilo na ponovno rođenje duha antike. Danas znamo da je ovaj duh uglavnom bio maska, i da antički duh nije bio ponovo rođen, više srednjevekovno hrišćanski koji se podvrgao čudnim paganskim preobražajem tako što je nebeski cilj zamenio za zemaljski, a vertikalu gotskog stila za horizontalnu perspektivu (otkrivalačka putovanja, eksploatisanje sveta i prirode). Dalji razvoj koji je vodio ka Prosvetiteljstvu i Francuskoj revoluciji doveo je danas do jednog široko rasprostranjenog stanja koje se ne može drugačije opisati nego kao antihrišćansko, u smislu da potvrđuje ranohrišćansku anticipaciju poslednjeg vremena. Utisak je kao da su se, dolaskom Hrista, pojavile suprotnosti, koje su do tada bile samo latentne ili kao da se neko klatno snažno zanjihalo u jednu stranu, a sada izvodi i komplementaran pokret na drugu.“ Karl Gustav Jung, Aion, Atos, Beograd, 1996, str 49. 

Upravo je milje slobodnog zidarstva usmerilo ideologiju tarota u pravcu egiptomanije, kabale i okultnog. Ubrzo nakon što je pokret reformacije počeo da se širi, pomenuti srednjovekovni verski teatar, koja je koristio slike sa likovima velikih arkana tarota je velikom brzinom iščezao iz Italije, Francuske i Engleske. Pol Huson pominje da su 1548. godine vlasti u Parizu zabranile popularne srednjovekovne verske predstave. To je ilustracija trenda i pomodarstva, pa se tako italijansko plemstvo pod uticajem obnovljenog zanimanja za antiku, okrenulo grčkim i rimskim piscima, dok su stare verske drame bačene na smetlište istorije kao srednjovekovno đubre. Na isto to đubrište bačena su izvorna značenja tarot karata i doktrina iz koje su nastali likovi tarota. Novo doba je svitalo. Pa ipak, kako sam malo pre napomenuo, u suštini tarota i dalje se nalazi ugrađen stari organski model univerzuma, a upravo je to ono što mu i nakon svih promena, daje draž i čari, budući da njegova struktura pokazuje kako je sve sa svim povezano u opštoj harmoniji jedne kosmičke hijerarhije sila, načela, priroda i bića. U tome je zasluga duha renesanse, koji je omogućio pad u materijalno, ali i je i sačuvao jezgro metafizičkog i duhovnog organskog. U tu svrhu ukazao bih na Đerđa Senjija koji je izneo mišljenje da su okultna filozofija i magija renesanse, između ostalog, podstakle jedan subverzivan model mišljenja koji je onemogućio konačnu prevagu logičko-racionalnog viđenja sveta. Da nije bilo te subverzije, danas od drevnih ezoterijskih tradicija na Zapadu ne bi ostalo gotovo ništa. Obratimo pažnju na sledeće Senjijeve navode: 

„Renesansna magija prirodno je proistekla iz ideje o velikom lancu stvorenja i međusobnoj povezanosti svih njegovih karika. Nije slučajno što su se renesansni magovi tako često pozivali na taj sistem, kao, na primer, Agripa na početku svog spisa O okultnoj filozofiji. Dobro je poznato da je Džon Di jedno od najvećih nadahnuća da se posveti okultnoj filozofiji našao upravo u Agripi. Sam engleski Doktor, međutim, nije mogao znati da će nakon njegove smrti uslediti još jedan snažan, poslednji talas magijske filozofije koji će iznedriti neke od najlepših ilustracija zaslužnih za očuvanje sjaj tog intelektualnog pregalaštva još zadugo nakon što ga je obesmislila velika smena paradigmi izazvana naučnom revolucijom. Dijev sunarodnik Robert Flad bio je jedan od poslednjih velikih okultnih filozofa renesanse.“ Đerđ Endre Senji, Džon Di i doktrina egzaltacije, Fedon, Beograd, 2020, str 55.

„Štaviše, kako ističe Lavdžoj, metafora lanca stvorenja nije iščezla odmah nakon što su odbačene naučne postavke na kojima se zasnivala. Estetska draž simetrije i božanskog poretka zaokupljala je imaginaciju pesnika od Dantea do prosvetitelja.“ Senji, isto, str 57.

„Iz predstave o lancu stvorenja sledila je još jedna važna odlika predmodernog modela sveta, njegov organski karakter. Nasuprot paradigmi razvijenoj tokom sedamnaestog veka – svetu viđenom kao kao mašina ili časovnik koji je Bog samo navio i zatim pustio da radi sam od sebe – kosmos je u poznoj renesansi zamišljan kao živ organizam koji pokreću i kojim upravljaju simpatičke sile zasnovane na sličnostima i analogijama. Spiritus mundi je ispunjavao univerzum, unutar kojeg se svaki hijerarhijski sloj ogledao u drugim slojevima, objedinjen s njima zajedničkim funkcijama. Anđeoski redovi bili su udvostručeni i grupisani u nebesku i planetarnu hijerarhiju, a ove su vladale elementarnim sferama materijalnog sveta. Taj složeni sistem uzajamnih veza vodi poreklo iz duboke starine.“ Isto, str 58. 

To je u suštini učenje o emanacijama koje se nalazi u temelju kabalističkog učenja o sefirama Drveta života, kao i u postavkama modernog okultizma iz kojeg se izvode značenja tarotskih slika. Iako ne postoje podaci da je tarot korišćen u svrhe proricanja sve do XVIII veka, teško je prihvatiti kao istinu da ovaj najpoznatiji divinacijski instrument u ranijem periodu tome nije služio. Helen Farli je pomenula jednu referencu koja povezuje tarot sa divinacijom. Merlin Kokai (poznat kao Coccalo), autor je fiktivnog dela Il Caos dell Triperuno (Venecija, 1527). Merlin Kokai je pseudonim pod kojim je objavljivao italijanski poeta Teofilo Folengo, član Benediktinskog monaškog reda (1491–1544). Njegova navedena poema sadržala je set od pet soneta u kojima su korišćena imena i motivi svih velikih arkana.

Tarot je osim kao kartaroška igra, svakako imao i divinacijsku svrhu koja mu je pridodala taj magijski oreol. Da je u pitanju bila obična igra, teško da bi kasnije nekom palo napamet da od tarota stvori okultni tarot a da nije bilo upravo te poveznice sa predskazivanjem sudbine ili proricanjem budućih događaja. Razlog zašto o tome nije bilo više podataka i beleški u prošlosti leži u jednostavnoj činjenici da je bavljenje proricanjem u to vreme moglo prizvati nevolje, ne samo od strane vazda prisutne Inkvizicije, nego i zbog stava puritanskih protestanata. Proricanje sudbine bila je đavolja rabota. Između ostalog, karte i tome služe. Načelno, mnogi instrumenti čija je svrha kockanje imaju i mogućnost divinatorske primene. Sama kocka kao kockica za bacanje, istovremeno je i sredstvo hazarda, ali i proricanja. Kockanje i proricanje su povezani fenomeni. Kockanje stvara zavisnost, a sam tarot među svojim arkanama ima i onu koju simbolizuje hazard, ali i zakonitost točka sudbine – Točak sreće, izraz boginje Fortune. Sama logika sleda trijumfa ukazuje na tok sudbine. Pamćenje i prisećanje je deo budne pažnje, i što svaki dobar kartaroš zna, od ključnog značaja za uspešno vođenje igre. Osim toga, pamćenje je i oruđe imaginacije kojom se služi onaj ko čita znakove u cilju predskazivanja. Zanimljivo, Helen Farli je u svojoj knjizi u jednom pasusu pomenula i mogućnost da tarot ima svrhu vežbanja pamćenja, ali ona nije dalje obrazlagala tu temu, osim što je pomenula špil koji je izradio nemački franjevački monah, satiričar, pesnik i prevodilac Tomas Murner (Chartiludium Institute summarie, 1502), a koji je sadržavao logički konzistentne mnemotehničke slike, ali je takođe služio i za igru. Svrha njegovih memorijskih karata bila je da olakša proučavanje Justinijanovog kodeksa rimskog prava.

Pol Huson povlači još jednu paralelu između bibliomantije i kartomantije. Naime, nekada je bilo popularno proricati uz pomoć kakve knjige za koju se verovalo da sadrži opštu mudrost, tipa Sveto pismo, Ilijada, Božanska komedija, Petrarkini soneti itd. Ljudi su nasumce ili uz pomoć kockica otvarali određene strane tih knjiga i malim štapom označavali mesta da bi potom pročitali šta mudra knjiga ima da kaže povodom njihove dileme. Huson je naveo kako su neki špilovi imali prateće knjige sa citatima iz mudrih knjiga povezanih za svaku kartu i sl. Možda u toj praksi možemo potražiti razloge zašto su karte kasnije dobijale nazive. Takođe, Huson se poziva na holandskog istoričara tarota Gerard Van Rijnberka, koji je otkrio reference na proricanje kartama u epskoj poemi iz XIV veka, kasnije objavljenoj u Milanu (1519) pod nazivom Spagna istoriata (Istorija Španije). Pevanje XX opisuje kako slavni junak Roland (Orlando) pokušava da sazna kretanje neprijatelja Karla Velikog, franačkog kralja, uz pomoć karata. Iako je oduvek bilo uobičajeno da pred odlazak u rat vojskovođe konsultuju vračeve i proroke, ipak je malo verovatno da je Roland to učinio baš sa kartama, budući da je on živeo u VIII veku. Naposletku, od značaja za ovu temu je i studija koju Huson pominje (Ruth Martin: Witchcraft and the Inquisition in Venice, 1550–1650) u kojoj su navedeni slučajevi upotrebe tarota u veštičarenju, a što je danas jedna od uobičajenih okultnih praksi vezana za tarot. Dakle, tarot je već u XVI i XVII veku bio viđen kao značajno okultno sredstvo, ali iz razumljivih razloga nije bilo autora da o tome pišu ili razvijaju metodologiju.