Galaksizacija i transhumanizam I

H.R.Giger

Istorijski proces koji danas nazivamo globalizacijom, zapravo počinje od 1492. godine. Tada je zapadnoevropska civilizacija, re-otkrićem Amerike, iskoračila iz svojih provincijalnih granica na svetsku scenu. Upravo je civilizacijska, duhovna i materijalna ekspanzija Evrope, isprva kao kolonijalizam, pa sve do postmoderne neokolonijalne „zajednice vrednosti“, ono što čini globalizaciju. I taj proces neće stati čak i onda kada izumre poslednji Evropljanin, nakon čega će svet zaokupiti nova faza bezobalnog prostiranja koja se podrazumeva pod nazivom galaksizacija, (izraz koji sam prvi put čuo u romanu Kosmotvorac Dragoša Kalajića). Globalizacija će, dakle, nakon trenutne krize, promeniti svoj karakter, ali neće stati. U tom smislu, galaksizacija je razvoj koji sledi nakon globalizacije, čime se podrazumeva kulturno-civilizacijsko objedinjavanje, tj pokoravanje čovečanstva i kalegrijevsko poništavanje njegove raznolikosti te stvaranje nametnutog svetskog mira. Osim toga, izraz galaksizacija, iako znatno širi od globalizacije, ukazuje na mogućnost novih i još širih etapa, a što bi recimo moglo biti obuhvaćeno izrazom kosmizacija. Ipak, s obzirom na psihopatski karakter savremene svetske elite sada uviđam da će biti pravo čudo ukoliko uopšte dođe do toga a da u tom pokušaju postojanje samog čovečanstva ne bude dovedeno u pitanje. 

Ukoliko proširimo ovaj teorijski model te pretpostavimo da će svetsko jedinstvo pod vođstvom „prosvetljenih“ ipak biti ostvareno, možemo zaključiti da će glavni gubitnik galaksizacije biti čovek, prvenstveno onaj od kojeg je sve i počelo, a to je individualistički čovek, Evropljanin, ili evropskog porekla. Kao što je globalizacija u svom završnom obliku deevropeizacija i poricanje evrocentrizma na globalnim osnovama, tako će krajnji stadijum galaksizacije biti oličen u dehumanizaciji i poricanju antropocentrizma na kosmičkim osnovama. Galaksizacija je stoga trijumf transhumanizma koji će opredmećivati svojevrsnu ekstraterestrijalizaciju čovečanstva i života na Zemlji budući da će ideološki biti usmerena ka svemiru. Da bismo prodirali u svemir neophodno je da promenimo ljudsko obličje te se odreknemo antropocentričnog stajališta. Galaksizacija je, u tom smislu, prevazilaženje organskog, prevazilaženje čoveka, muškarca i žene. To je budućnost na obzorju galaksizacijskih perspektiva.

U prvoj verziji Božanske revolucije katastrofe izneo sam primedbu da su globalizacija, te predstojeća galaksizacija, posledica prevazilaženja geocentričnog modela svemira. Ispravio bih se, i rekao da je prevazilaženje geocentričnog modela zapravo pokazatelj promene kolektivne svesti i duha vremena. Prelaz sa geocentričnog na heliocentrično a potom na necentrično poimanje univerzuma poklopio se sa velikim promenama u ljudskoj svesti, isprva u Evropi a potom širom planete, otvorivši mentalnu opnu koja je štitila ljudski svet od dalekih upliva. Sada su te stege olabavile u jednom smislu, ali su pojačane u drugom. Svet necentričnog univerzuma je materijalniji od geocentričnog. Posledično, prodor dalekih i neljudskih upliva koristi ljudsku imaginaciju i snove. Reč je o pravoj provali haotičnih boja i oblika na platno ljudske mašte. Mi još uvek ne znamo šta se krije u zvezdanim zracima, kakvu informaciju sa sobom oni nose, i na koji način utiču na ljudske umove. Nemamo način da to odredimo nekim instrumentima.

Trenutno, ljudska bića nemaju mogućnost da fizičkim putem prevaziđu svemirski ponor koji deli planetu Zemlju od bilo kojeg drugog ljudima prihvatljivog odredišta. Ostvarićemo toliko željeni dodir sa vanzemaljskim, putovaćemo svemirom, ali ne onako kako mi to danas zamišljamo, u nekakvim naprednim „teslijanskim“ kosmičkim brodovima, nego pre nekako lavkraftovski ili njuejdžerski, razmenom svesti, telepatski, astralno, skalarno, kvantno. Već sada imamo pregršt prigodnih izraza kojima bismo mogli predočiti kosmičko iskustvo. U krajnjoj liniji, dovešćemo svemir na Zemlju. Tako će buduće transčovečanstvo bitisati u velikom zajedničkom hologramu i virtuelnoj simulaciji kosmičnosti putem potpunog umrežavanja i objedinjavanja organske i neorganske svesti i inteligencije. Umesto ljudi, životinjskog i biljnog sveta, Zemlju će nastanjivati nekakva organsko-neorganska bića-nebića. Decu više neće rađati majke, nego će ih donositi mašinske rode, i naravno od mašine rođena deca biće čipovana još kao fetusi. Biće to potpuni trijumf procesa izazvanih dekadencijom duhovne sfere čija će krajnja posledica biti predočeni galaksizam. 

Neko bi se mogao zapitati a zašto bi ljudi pribegavali transhumanizmu ukoliko se međuzvezdana putovanja obavljaju astralno ili zamenom svesti sa dalekim bićima? Razlog tome jeste u suštinskom cilju galaksizacije, a to je ukidanje čoveka. Pri tome su galaksija, svemir, vanzemaljci, samo izgovor, odnosno ideološka koprena, trik hipnotizera, kako bi dobar deo ljudi ne samo spustio gard prema ideji samoukidanja, nego je i svesrdno prihvatio. U tom smislu, ugradnja onog veštačkog dela, u kombinaciji sa genetskim modifikovanjem, ili pak nekom sada još uvek neshvatljivom tehnologijom, smatraće se poboljšanjem polazne ljudske sirovine, čime će simulacija galaktičnosti i kosmičnosti biti uverljivija. 

Neko u svemu ovome može videti razvoj i napredak, ali sa tradicijskih stajališta, tu ne može biti reči ni o kakvom razvoju ili usavršavanju, već jedino o izopačenju. Kabalističkim jezikom rečeno, čovečanstvo će biti progutano od strane klipotskih sila. Kabalistički koncept klipot (ljuske, kore) označava sile koje zarobljavaju božanske iskre u materijalnom svetu. U ovom smislu, klipotske sile su tehnologija, globalizacija, galaksizacija, dakle sve što odvaja čoveka od njegove suštine. Naravno, uvek ima šanse da jedan mali broj ljudi umakne takvoj sudbini, pa sam takve označio kao nosioce slobode nazvavši ih „revolucionarima božanske katastrofe“ ili „taborom slobodnih“. Ti revolucionari biće nosioci usavršavanja i božanskog preobražaja ljudskog elementa čime će rascep u ljudskoj vrsti biti potpun. Veliki deo ljudskog materijala biće uzet kao organska građa involucijskog galaksizacijskog transhumanizma, a onaj drugi, predstavljen manjinom, dosegnuće nadsmrtnost. 

Božanska revolucija katastrofe jeste skica jedne aktivne doktrine na tragu Evolinog „jahanja tigra“. Ona podrazumeva aktuelizaciju radikalnog ezoterijskog mentaliteta negacije negacije, subverzije spram subverzivnog, radi ubrzanja njegovog kraja. To delovanje ima antinomijski i revolucionarni karakter te iziskuje životnu posvećenost onog tipa čoveka kojeg Evola naziva integralnim. Pretpostavljeni revolucionar jeste poseban tip integralnog čoveka, utemeljen u samom sebi te predstavlja jednu, po glavni tok, subverzivnu monadu. Revolucionar je izraz onoga što se u hermetizmu naziva mikrokosmosom. Pritom, on je zaogrnut tamom i okružen mračnim silama koje projektuje u globalnu atmosferu senke, na jednom apstraktnom nivou, u cilju izazivanja promena koje će prouzrokovati propast izopačenog ljudskog elementa. To ubrzanje daje nekakve šanse za opstanak života, jer podrazumeva radikalniju selekciju.

U pitanju je nešto nalik alhemijskom procesu. Poznato je da alhemičar oponaša i ubrzava prirodne procese sazrevanja metala u utrobi zemlje. On veruje kako zlato prirodnim putem te veoma sporo dozreva iz manje plemenitih metala, počevši od olova, kalaja itd. Dakle, kao što alhemičar, u laboratorijskim uslovima, neprirodno ubrzava proces dozrevanja metala složenim operacijama zagrevanja, tako i Božanska revolucija katastrofe ubrzava samu katastrofu. Razlozi su praktični i sadržani su, spram istorijskih procesa, u kratkom trajanju ljudskog veka. Kao što alhemičar zapravo radi na sopstvenom preobražaju radeći na pretvaranju običnih metala u zlato, tako i revolucionar o kome je reč zapravo preobražava sebe sprovodeći samu revoluciju.

O doktrini Božanske revolucije katastrofe

„Čovečanstvu se mora biti nadmoćan snagom, visinom duše – prezirom...”

Fridrih Niče, „Antihrist“ 

Prošlo je već tridesetak godina, a ja ću biti u više nego dvostruko starijoj dobi, od trenutka kada me je vizija jednog opšteg toka svetskih događaja potpuno obuzela, prodrmala i trajno usmerila moja traganja i delovanja. Sa ovog vremenskog stajališta ta ideja deluje naivno, ali sada na jasniji način uviđam njenu moć. U mojim studentskim danima bio sam izložen traumatičnom događaju na koji je moj um reagovao pomišljajući jednu destruktivnu misao koja je obuhvatala čitav univerzum. Potaknut energijom traume poželeo sam kraj čovečanstva, shvativši da nešto sa ljudima temeljno nije u redu i da se oni nikako ne mogu popraviti. Možda to mogu retki pojedinci, ali ne i ljudski rod. Da bih ojačao tu misao potrudio sam se iznaći argumente koji bi je podržali. Potom sam argumente svrstao u određeni poredak i tako skicirao doktrinu. U međuvremenu, dodao sam joj inicijalnu energiju, uvezavši je sa energijom nečeg što bih mogao nazvati imanentnim sudbinskim silama, budući da me je traume sa njima povezala. Tako je nastao pogled na svet koja stoji u pozadini posebnog ezoterijskog revolucionarnog delovanja pod imenom Božanska revolucija katastrofe. 

Namera tako nazvane revolucije nije plemenita niti progresivna, već korektivna. Imao sam jasnu viziju dolaska korektivne sile koja će uništiti čovečanstvo, ali koja će ipak pružiti milimetar šanse onima koji ne budu oklevali. Nosioce te korektivne sile nazvao sam revolucionarima katastrofe. Bilo bi suviše pretenciozno reći kako je moja uloga u svemu tome proročka, pa bih radije rekao da je moja malenkost ovde više u ulozi pisara. Reklo bi se da je moja uloga da upozori ljude na dolazak pomenutih revolucionara katastrofe, ali istovremeno, zgađen ljudskim elementom, taj dolazak priželjkujem. Dakle, ne tvrdim da sam ja nekako prizvao tu silu i njene aktere, nego su mi se oni u magnovenju traume razotkrili. 

Osnovna premisa revolucije jeste da svet umire jer mu je to u prirodi. Katastrofe, prirodne, ili one izazvane od strane ljudi, deo su sistema sveta u kome živimo. Temeljne sile koje univerzum drže na okupu teže međusobnom razlazu budući da su u aktuelni poredak uterane od strane više volje čiju bih suštinu u ovoj raspravi izostavio, pošto se tom temom umni ljudi bave vekovima. Samo ću reći da je ta viša volja utemeljila svet potom ga prepustivši njegovom prirodnom ishodu, a to je, po viđenju revolucije, rastavljanje na sastavne elemente koji pripadaju sasvim drugačijim energijama. Ovo pravilo važi kako na mikro, tako i na makro nivou. Važno je naglasiti da se ovde ne podrazumevaju nuklearne i druge sile poznate i shvaćene parametrima savremene nauke, nego je reč o posve subjektivnom viđenju ustrojstva sveta. Sa stajališta koje zauzimam nevažno je da li se moja viđenja slažu ili odudaraju od opšteprihvaćenih gledišta, koja bi navodno trebalo biti objektivna, budući da su spoznata naučnim, dakle iskustvenim i merljivim metodima. Isto tako moj pogled na svet odudara i od horizonata verske nauke. Standardi moje objektivnosti su drugačiji. Moj metod nije naučni niti mi je cilj religijski.

Jedno od ključnih pravila revolucije jeste odbacivanje tuđih tački gledišta, tumačenja i istina, samim tim što su tuđi. Neko bi rekao da je istina samo jedna te ne mogu postojati više istina, pa ipak usprotivio bih se takvom stavu iskazom da moja volja tvori ono što je za mene istina i da me ne zanima ukoliko se to kosi sa istinom mnogih ili čak svih drugih ljudi. Mogu usvojiti stav da drugi ljudi zapravo ne postoje te su otud ništavna njihova gledišta, a samim tim i ono šta oni proglašavaju istinom. Božanska revolucija katastrofe kao doktrina odriče značaj postojanja drugih ljudi i značaj ljudske vrste u potpunosti. Činjenica da sam ovaploćen kao ljudsko biće ukazuje na moju vlastitu zabludu o prirodi onoga što ja jesam. Kao što drugi ljudi ne postoje, tako ni ja ne postojim, jer niti su oni ljudi, niti sam ja čovek, niti oni imaju svoje jastvo, niti je moje jastvo stvarno. Revolucija je put oslobađanja svesti iz uslovljenosti stvarnosti. Paradoksalno, put revolucije nije traganje za istinom i za nekom višom ili stvarnijom stvarnošću već sistematsko negiranje bilo kakve stvarnosti i samim tim istine. Stvarnost može biti stvarna samo ako je iluzorna.

Vratimo se ponovo prirodi sastavnih elemenata univerzuma. Gledište koje usvajam ukazuje da je univerzum sastavljen od dve osnovne suprotne sile. Priroda jedne je haos a druge kosmos. Jedna je svetlost a druga tama. Jedna je jang a druga jin. Viša volja je uobličila obrasce njihovog mešanja i preplitanja tako da zajedno one tvore univerzum, kako stvari i pojave beskrajno velike, tako i one beskrajno male. Kosmostvaranje je veliko mešanje dve tvari koje u zasebnom obliku postoje razdvojeno, s tim što to postojanje po merilima razumske objektivnosti ne može biti stvarno, pa bi mu se otud moglo odreći to svojstvo, ali to suštinski ne menja stvari. Kosmotvoračka volja je izmestila tvar iz jednog posve drugačijeg univerzuma, mešajući tu tvar sa onim što postoji van svakog univerzuma, stvarajući ovaj univerzum u kome se nalazimo. Nisam imao potrebu za daljim filozofiranjem o razlozima i prirodi kosmotvoračke volje, već sam to prihvatio kao aksiomatsku datost. Posledica toga jeste univerzum koji teži raspadu, jer njegove osnovne komponente mogu postojati samo privremeno, makar ta privremenost trajala eonima. Kako čitav stvoreni univerzum teži raspadu, tako i svaka pojedinačna pojava u njemu takođe teži istom.

Oblik bitisanja koji privremeno zauzimam je, kako sama reč kaže, privremen i teži svom okončanju. Sve ljudske tvorevine takođe teže raspadu. Svaki lični i opšti napredak u službi je ubrzanja tog raspada. Svako naše „napred“ korak je bliže ka našem kraju. Otud je besmisleno pridavati važnost kako sebi tako i ljudskim tvorevinama, tradicijama, vrednostima, verovanjima, moralu, istoriji. Naravno, to ne znači da sve te pojave nemaju svojih zakonitosti i da ih ne bi trebalo izučavati. Trendove tih promena posmatram kao zakonitosti duha vremena. Ne smatram da se kosmotvoračka volja uopšte zanima za to jer je kosmotvoračka. Ta je volja u privremenim i entropijskim uslovima stvorila svoje remek delo, kosmičko savršenstvo, a to je (o paradoksa), univerzum haosa. Kažem haosa jer se ono što je kosmično u njemu nalazi u ulozi vraćanja u prvobitno neuređeno stanje. Tvar koja je uljez u ovoj ravni, pre ili kasnije, vratiće se tamo odakle je ovaploćena kosmotvoračkom voljom. Sve je podređeno tom cilju..

Victor Delhez

Svetlost je bačena u tamu da bi se, ispunivši krug postojanja, vratila nazad u stanje ne-promene. Tama je privremeno uznemirena prisustvom svetlosti i teži da istu proguta ili istisne te se i sama vrati u prvobitnu nirvanu. Svaka tvar teži da se vrati prapočetnom stanju svoje čistote. Pojave mešane prirode nisu namenjene da traju večno, niti da se večno menjaju, već imaju svrhu koja je sadržana u kosmotvoračkoj volji i o kojoj je sasvim besmisleno teoretisati.

Kako se sve ovo odražava na ljude, na njihove zajednice, društva i istoriju? Zar nije dovoljno osvrnuti se malo oko sebe u potrazi za odgovorom na to pitanje? Otud su ideološke pretpostavke Božanske revolucije katastrofe izrazito nihilističke. U pitanju je radikalni nihilizam koji ima za cilj ubrzanje promene radi oslobađanja zatočene tvari koja pripada, uslovno rečeno, univerzumu reda. Tada kada su mi ove ideje navirale nisam bio svestan da ništa novo nisam otkrio već da je sličan idejni koncept razvijan u XVI veku od strane velikog kabaliste Isaka Lurije. Isto tako, u pogledu konkretnih ideoloških i metodoloških izvedenica, nisam bio svestan da je doktrina radikalne antinomijske akcije već bila uobličena od strane Šabataja Cvija i Jakova Franka, dvojice apostatskih kabalista iz XVII i XVIII veka, koji su na temeljima lurijanske kabale, izveli zapanjujuće doktrine. Međutim, za razliku od pomenute dvojice, moj koncept je još radikalniji.

U uvodu prvog izdanja moje knjige „Božanska revolucija katastrofe“, kojom sa ove vremenske udaljenosti, nisam zadovoljan i mislim da je mladalački naivna, zapisao sam da je sve je bolje od sudbine namenjene ljudima. Svaka neizvesnost bolja je od ma kakve izvesnosti. Svaka izvesnost deo je sudbine namenjene ljudima. Neizvesnost je jedina šansa da uteknemo od izvesnosti namenjene ljudima. Sve u vezi nas, što smatramo prirodnim, nije prirodno, već je deo izvesnosti namenjene nama. Neizvesnost je slatka muka pred užasom izvesnosti. Zato, krenimo u neizvesnost, jer izvesno je jedino ništavilo. Sada bih tom uvodu pridodao pomisao kako je priroda tako ustrojena da od malih užasa ne možemo očekivati velike promene. Dakle, krenimo ka velikim užasima… Imajmo na umu da uvek kada sile mraka naprave iskorak time stvaraju mogućnost da oni odvažni zadaju kontraudar ili izađu iz nepovoljne situacije. Zato, radujmo se inicijativama služitelja tame, katastrofičnim i apokaliptičkim trendovima duha vremena, jer se time otvaraju šanse.

Uzvišeni čovek se neće mešati u sukobe, podele i raspre. Njegov zadatak je da pamti i da zna, da nauči i prenese. Spram svega mora održavati kraljevsku distancu sa uporištem u nekoj vrsti zdrave ravnodušnosti ravnoteže srca, bez da mrzi ili voli, navija, napada, brani ili zastupa. Biti negativan, biti protiv, najniži je i najprimitivniji oblik mobilizacije volje. Biti konstruktivan, biti za, jeste drugi nivo, superiorniji od prethodnog. Biti ravnodušan, ali ne tupo i nepokretno ravnodušan, već ravnodušan u stanju mira iz kojeg može proisteći bilo kakva delotvorna svrhovita akcija, jeste treći i uzvišeniji oblik mobilizacije volje, jer to je volja budnosti.

Kome je namenjena poruka Božanske revolucije katastrofe? Nikako grupi, nego pojedincu, ali isključivo onom pojedincu koji je dotaknut od strane posebne moći. Biće vođen od strane te moći i zaštićen. Tako će znati tačno šta treba da radi, od jedne stanice, do druge stanice. Taj će pojedinac odabrati jedno, neće se raspojasati u svim pravcima. I biće majstor u tom jednom. I to nema nikakve veze sa modalitetima samousavršavanja koje poznajemo jer je moć ta koja vrši odabir a ne ličnost. Pritom, ta moć ne traži ničiju saglasnost. Ako je neko odabran, onda je odabran, samim tim i snabdeven svime što je potrebno. Svaki otpor odabranog je uzaludan.

Jedna od temeljnih mikrokosmičkih kriza, osim ove uvek prisutne egzistencijalne, zapravo je filozofskog porekla. Reč je o krizi svetonazora iz kojeg izviru mnoge druge lične krize. Savremeni ljudi nemaju jasan i celovit pogled na svet koji ih lišava nepotrebne unutrašnje tenzije izazvane oštrim kontradiktornostima. Zato će mnogi koji se prvi put suočavaju sa idejama Božanske revolucije katastrofe na neki način biti uznemireni i pobuniće se protiv tih ideja. Verujem da bi se neko mogao uvrediti nekim iznesenim izjavama i stavovima ili bi energično bio protiv. Na ideje Revolucije može se gledati i kao na sistem mojih istina, ili moje istine. Naravno, šta god neko pomisli o meni, biće u pravu. Sa stajališta onog koji je to zaključio, doneseni sud će nesumnjivo biti istinit. To je sasvim u redu pošto je istina prizma sa bezbroj lica, od kojih mi, tokom naših kratkih života, stignemo da upoznamo tek jedno, dva, eventualno tri. 

Naš suštinski nedostatak je upravo to što ne možemo videti sebe očima drugih. O sebi znamo tek onoliko koliko smo samosvesni, a o drugima još manje. Ne znamo kako je to biti neko drugi, ili nešto drugo. Ukalupljeni smo i omeđeni našom ličnošću, neponovljivom i jedinstvenom pojavom, našom energijom, anatomijom, kulturom, nasleđem, opsegom naše inteligencije, imaginacije i percepcije, naposletku našom vrstom. Kao pojedinci mi nemamo iskustvo samosvesti drugih. Otud isključivost i mnoštvo izvedenih isključivih istina i činjenica, odnosno opažajnih iskustava ili pojava koje tumačenjem pretvaramo u činjenice.

Ne želim nametati sopstvenu istinu, već želim da moja istina posluži kao primer po kome svako može izgraditi samosvojnu istinu, pogled na svet koji se ne uklapa nigde i koji je možda drugima neprihvatljiv. Na taj način svako može postati kovač vlastite sreće, bez da bude nečiji sledbenik. Nije mi namera da ono što je za mene dobro proglasim opštim dobrom, niti da mojoj istini pridajem univerzalan značaj. Oni kojima su aktuelne istine i činjenice takođe iz nekog razloga neprihvatljive, a kojima se dopadne moja istina, neka se osete slobodnim da je usvoje, delimično ili potpuno, barem do onog trenutka kada će i njoj reći zbogom. 

Ideje Božanske revolucije katastrofe nisu humanističke i antropocentrične te često stoje u suprotnosti sa tekućim idejama o čoveku, čovečanstvu i čovečnosti. Te ideje su pedagoške, jer opominju i podučavaju. Takođe su i proročke, jer ukazuju ne samo na posledice aktuelnog hoda čovečanstva, nego i na dalekosežna ishodišta tog kretanja. Po ideologiji Revolucije, sudbina čovečanstva sledi sudbinu višeg ili nižeg reda, a to je sudbina fizičkog univerzuma koju sam prikazao kao proces entropije a istoriju ljudi kao dekadenciju. To je moj suštinski dodir sa nekim tradicionalnim nazorima, ali raskid je u metodu delovanja. Ideja Revolucije jeste svesno i namerno odustajanje od antropocentrizma, raskid sa kolektivitetom i opstajanje u ekstremnom individualizmu. Involucija je kolektivni fenomen i to je gvozdeni zakon dekadencije. Evolucija je iznimna i uvek individualna, zato je neophodno izdvojiti se iz svih oblika kolektiviteta i pripadnosti te opstajati u gotovo kosmičkoj samoći.

Budućnost ne pripada svima već onima koji su se izborili za nju. Isto tako ni sloboda ne pripada svima, pa ni istina. Logične su iluzije, nelogična je istina, jer ona uvek izmiče sistemu koji je želi uhvatiti, no koji je um kadar da svesno održava kontradikciju u sebi i tako bitiše na ovom svetu čekajući trenutak udara smrti? Iako je mračan, duh Revolucije je ipak na strani života, ali ne svakolikog i svakakvog života, i ne po bilo koju cenu. Božanska revolucija katastrofe ima gotovo nemoguć zadatak: da potakne revolucionarne duhove na akciju, reakciju i kontra-akciju. Revolucionari u značenju ove doktrine nisu tek neki buntovnici. Oni su usamljeni i prokleti, ali slobodni od bilo čega i bilo koga. Ogrnuti su tamom, ali unutar tmine uzgajaju unutrašnji, spolja nevidljivi plamen. Da bi se čovek ogrnuo tamom mora imati mnogo vere u vlastitu unutrašnju luč, mora u sebi izgraditi centar univerzuma.

Sudbina sveta se ne dotiče revolucionara. Njihov način delovanja je krajnje individualan i neretko destruktivan prema ljudskom svetu. Bez egoizma nema individualizma, ali taj egoizam jeste egocentričnost delovanja i ispoljavanja volje a ne egotički odnos prema svemu. Revolucionar se postavlja u središte univerzuma. On je tačka oko koje se opisuje beskrajna kružnica. U tom smislu on je najveći mogući egomanijak. Van konteksta duše kao središta bića, ego kao funkcija duha, nema mnogo svrhe osim kada je utkan u smisao koji ga ne lomi i suspreže, nego ispravlja neravnine u njemu. Idealan ego je poput savršene sfere. Takav ego se lako da sabiti ili izvrnuti u vesiku ili osmicu. To je ego Revolucije i njenih nosilaca, ego aktivne lepote koja se zrakasto širi u svim pravcima. Lepota revolucionara nije estetska, već energetska. To je lepota volje koja se ne boji sopstvene snage.

Strela, Oko i Lira

Živimo u kulturi koja je načelno utemeljena na razumu, iako su te iste racionalne pretpostavke u priličnoj meri prožete elementima iracionalnog. Ta kultura nije pala sa nebesa ili došla odnekud. Ona potiče od već postojećeg. Proizvedena je nizom redukcija i dedukcija, prodora i proširenja, fokusa i rasplinjavanja. Njena je namera da uspostavi jedno beskrajno sećanje kako u pravcu prošlosti tako i budućnosti. Mnogi njeni pioniri bili su genijalni sanjari, sa svim svojim strastima, snagom i slabostima. To je proizvelo apsurde i nepremostive protivrečnosti koje tu istu kulturu muče još od njenih samih početaka. Šta znači biti moderan? Šta je moderno? Ne mislim na opšte definicije nego modernost pokušavam posmatrati kroz vizire ezoterijskog. U tom smislu moderno je usmereno ka solarnom načelu. Ono želi da ovlada apolonskim moćima i instrumentima, da poseduje Strelu i Oko, da ovlada Lirom. Želi upravljati vremenom, da ga projektuje i dokuči u svim pravcima. Zato odapinje Strelu put beskrajnih eona i ponire u infinitezimalne dubine nanosekundi. Teži da ovlada svakom perspektivom i zato Oko postaje središnji simbol duha modernosti. Naposletku, upinje se da dokuči vibraciju. Otud u ranijim stupnjevima modernosti imamo genijalne kompozitore. Muzika. Ritam. Vibracija. Frekvencija. Ukratko, duh modernosti teži da obuhvati i mapira bezmalo čitav univerzum dolazeći tako do njegovih granica koje su paradoksalno projektovane u beskraj.

Pre skoro tri decenije imao sam jedan znakovit san. Gusti oblaci prekrili su nebo i danima se nije moglo videti Sunce, niti Mesec a kamo li zvezde. Zemlju je prekrio apokaliptički sumrak. Čuvari iluzije su ubeđivali javnost da je u pitanju prirodna pojava te da je potrebno da se nekako naviknemo na novu stvarnost, da se prilagodimo, promenimo navike, način života, pa i razmišljanja. Okrenimo se Zemlji! Vikali su. Zaštitimo našu Majku! Mi smo njena deca! U snu sam slutio da nešto duboko nije u redu, ne sa društvom i vlastima, nego sa samim univerzumom, a da vrhuška to zna ali krije. U međuvremenu, otišao sam na najvišu planinu i teškom mukom se uspuzao na njen vrh te praktično dotakao samo nebo oličeno u masivnim metalnim oblacima. Sve vreme u pozadini se čulo nekakvo masivno škripanje, koje je, kako sam tom prilikom spoznao, poticalo od trenja metalnih oblaka. Bio sam veoma iznenađen i začuđen kako je moguće da metalni oblaci plove i pritom zatvore nebo. Pa ipak, oni nisu potpuno zatvorili nebo, jer je bilo pukotina. Kako sam se na vrh popeo noću, uspeo sam da se kroz poveću pukotinu nekako uzverem na jedan masivan olovni oblak u nameri da uživam u zvezdama koje su mi bile zaklonjene sa zemlje. I tek sam tada bio zapanjen. Iznad olovnih oblaka ničeg nije bilo, ni mesečine, ni zvezda, već samo prazno crno nebo, jedna beskrajna praznina. Tada me je protresla pomisao da je pola univerzuma progutalo ništavilo. Zurio sam u to ništavilo koje se sladostrasno meškoljilo i komešalo. Otkrio sam tajnu koju su zemaljske vlasti skrivale od ljudi. Običan svet nije smeo saznati da su sve zvezde i Mesec progutani te da samo Sunce jedva nekako stoji, lagano težeći da spadne ispod horizonta, kada bi naš svet bio večno okovan tamom. Vrhuška je imala plan…

Iz čega se sastojao plan Gospodara? Oni su naumili da, koliko je god moguće, kriju od javnosti da ništavilo dolazi te požure i sebi kupe još malo vremena tako što će prokopati duboke rupe i sagraditi sebi staništa što dublje u podzemlju. To je ono što oni uvek rade, kupuju još malo vremena, i još malo, i još malo... U snu sam takođe posetio te duboke jame i spustivši se u najdublju i najmračniju, legao sam i prislonio uvo na tlo osluškujući potmulo brundanje iz dubina. Tada sam shvatio nešto što ni vrhuška nije znala, da je ništavilo već progutalo središte Zemlje te da odozdo u jednakoj meri nadolazi kao što to čini i odozgo, jer kako je gore tako je i dole. Ljudski svet se rapidno smanjio, što je naočigled bilo apsurdno jer ljudi su praktično već ovladali Strelom, Okom i Lirom. Pa kako je to onda moguće? Vreme se ubrzalo a svet se smanjio. U međuvremenu izvidnici nadirućeg ništavila svakoga dana zauzimali su nove i bliže položaje. Tada sam rešio da uradim nešto, odnosno da ne uradim ništa. Da budem jasniji u ovom dvoznačju: opredelio sam se za apsurdno stajalište rešen da se pridružim ništavilu tako što ću postati ništavilo. Čeljusti ništavila su me progutale. Tako je ono dobilo svoj glas u čoveku. Od tada kada govorim, to ništavilo govori; kada dišem, ništavilo diše; kada se smejem, ništavilo se smeje; kada sanjam, ništavilo sanja; kada ćutim, ništavilo ćuti. Taj čin nazvao sam „Božanskom revolucijom katastrofe“ čiji se nalogodavci, inspiratori i tajni šefovi nalaze u samom ništavilu. Ne može se niko pridružiti Revoluciji a da prethodno nije postao ništavilo i to u potpunosti, bez ostatka. Jao onome ko tom prilikom pomisli da zadrži makar i jedan atom sopstva sačinjenog od elemenata.

Od kakvog je značaja ovaj moj san za temu duha modernog sveta i njegove sudbine? Nekako znam da je to povezano, budući da se san odnosi na svet i vreme u kome bitišem. Nemam uverljivo objašnjenje. Uostalom, svako objašnjenje je u neku ruku vulgarno i skrnavi narativ vizije. Pa ipak, recimo da su demoni koje su pioniri modernosti nehotice zazvali i ugradili u temelje Novog doba, poput kompjuterskih virusa, izvršili duhovnu subverziju tih istih temelja zazvavši prethodnice ništavila, jer je u njihovoj prirodi da to čine. Ezoterijski rečeno, svet sastavljen od četiri elementa nalazi se u fazi rastakanja. Čak i ovako objašnjenje deluje besmisleno i sasvim neupotrebljivo iako je prilagođeno mnjenju i ukusu modernih umova. Kako objasniti šta su to elementi u ezoterijskom smislu? Ako kažem Vatra, Voda, Vazduh, Zemlja, to ništa ne znači budući da je reč o analogijama koje se odnose na određene kvalitete i sadržaje. Ako kažemo da su sa tim kvalitetima i sadržajima povezani određeni oblici svesti koji postoje na nama nepojmljiv i u priličnoj meri apstraktan način, tek onda čitava stvar dobija uvrnutu dimenziju. Pa ako na tu tvrdnju dodamo da su ljudska bića i ljudska svest prožeti i izgrađeni od tih kvaliteta i sadržaja te da je sve što postoji, što je postojalo i što će ikada postojati, uvezano i isprepletano tananim strunama tih kvaliteta i sadržaja, tek onda nećemo biti korak bliže prihvatljivom objašnjenju.

Naposletku, elementi kao kvaliteti i sadržaji, iako međusobno pomešani, predstavljaju sasvim odvojene ravni postojanja koje imaju zasebnu strukturu i zakonitosti. U okviru tih struktura nalaze se jasno određene i gotovo beskrajne hijerarhije entiteta. Svako ko je makar i površno čitao klasičnu hermetičku literaturu ili moderne istraživače tradicija okultizma, hermetizma, alhemije i sličnih oblasti, može posvedočiti o listama, popisima, nazivima i svojstvima tih hijerarhija. Kao što svaka hijerarhija ima nekog na vrhu tako i ove hijerarhije imaju svoje predsedavajuće. Upravo u misteriji predsedavajućih entiteta leže ključne činjenice objašnjenja uzroka katastrofe ljudskog sveta. Zašto se svet pomešanih elemenata u koje je uronjeno naše trenutno bitisanje rastače?

Nazovimo predsedavajuće entitete elementarnih hijerarhija Čuvarima. Svaki od njih ima svoju prirodu. Ta priroda je upravo takva da svet sačinjen od elemenata ne može postojati ukoliko je svaki od Čuvara delatan u punini te prirode. Rečju, oni moraju utuliti dobar deo svojih svojstava, tj. potrebno je da na neki način spavaju. Naravno, ukoliko svi oni budu spavali svet opet neće moći da funkcioniše. Zato je Veliki Arhitekta univerzuma, nazovimo ga tako, odlučio da tri Čuvara utonu u san a da samo jedan od njih bude budan. Element čiji je čuvar ostao budan je Vazduh, zahvaljujući kome je omogućeno stvaranje ljudskih vrsta i uopšte dinamika sveta.

Tada su na scenu stupili demoni.* Sledeći impulse svoje prirode oni su jednostavno počeli da bude uspavane Čuvare iz dubokog sna. Naravno, njih nije lako probuditi. Ali upornom i istrajnom bukom, pre ili kasnije, oni će u tome uspeti. Zapravo, oni u tome sigurno uspevaju jer demoni imaju tu moć. Otkud demoni? U skladu sa ovim objašnjenjem njihova priroda je skopčana sa Vazduhom koji je njihov matični element. Budnost Čuvara Vazduha je u tom smislu, osim što je omogućila stvaranje ljudi, takođe povezala ljudski svet sa onim demonskim. Ipak, moć demona ne bi mogla dovesti svet četiri elementa u pitanje da nije bilo ljudske delatnosti. Sami od sebe oni to nikako ne bi mogli. Ljudski element je poslužio kao pojačalo ili rezonantna kutija za transmisiju demonskih frekvencija koje bude Čuvare. Kakofonija modernog sveta pogodovala je jačanju demonskih frekvencija. 

-----------------------

*Upotrebimo reč demoni kao konvenciju, ali neka bude jasno da ovo nisu demoni su hrišćanskom smislu, već pre arhetipske sile koje prethode svakoj religiji.

-------------------------

Svet ljudi trajao bi znatno duže da nije bilo istovremeno emancipatorske i samoubilačke civilizacijske dinamike u poslednjih pet vekova. Šta je alternativa? Kada se postavi ovo pitanje prva zdravorazumska reakcija išla bi u pravcu otpora ili sprečavanja ostvarenja predočenog razvoja događaja. Takvom misaonom toku pretpostavio bih ideju „Božanske revolucije katastrofe“ koja cilja ka ubrzanju procesa poništenja jer kraj sveta četiri elementa nije kraj života. Perspektive nadirućeg ništavila iz optike Revolucije viđene su kao meta-svetski ambijent sačinjen od petog elementa. Moderni um, naviknut na sopstvene standarde, imao bi mnogo šta da prigovori ovoj priči. I to je u redu, jer ova priča nije namenjena modernom umu. Prva zamerka odnosila bi se na antropocentrizam i geocentrizam ovog gledišta, jer pobogu, univerzum je beskrajan i sačinjen od milijardi svetova. Zašto bi događaji na jednoj nebitnoj maloj planeti imali kosmički značaj? Zašto je Zemlja važna i zašto su ljudi važni?

Način uobičajene ljudske percepcije stvorio je metod i instrumente merenja uz pomoć kojih smo ustanovili beskraj univerzuma kao činjenicu, pa ipak nismo u stanju mrdnuti put zvezdanih magnituda. Tim istim sredstvima i metodama praktično se ne možemo odlepiti od Zemlje. Stoga su granice našeg fizičkog opsega istovremeno i granice univerzuma. Van toga su sfere, koje ma koliko nam bile bliske u parametrima savremene astrofizike, zapravo nedostižne. Iza Plutona je strašan ambis. Druga odredišta sunčevog sistema su nam nepristupačna. Šta je Pluton? Šta je Saturn? Šta je Jupiter? To su golemi neljudski prostori koji imaju značaj jedino ukoliko ih posmatramo sa Zemlje i tretiramo ih u kategorijama drevne zvezdane nauke. Da bi nam oni bili dostupni onda moramo prestati biti ljudi i postati nešto drugo. Ne možemo bitisati van Zemlje, stoga je katastrofa na Zemlji ujedno i kosmička katastrofa. Poredak ustanovljen mešanjem i usaglašavanjem četiri elementa odredio je i poredak u našoj svesti. U tom i takvom poretku postoje nebeska tela, galaksije i astronomski oblikovan prostor ili svet koji opažamo instrumentima. U tom poretku postoji i Zemlja kao sfera, sa svim njenim sadržajima u šta spadaju i ljudska bića. Taj poredak takođe može težiti promeni i poprimanju posve drugačijih svojstava koja se nikako ne uklapaju u naš svakodnevni pa i naučni, dokazivi i dokazani opažajno-spoznajni kalup. Otud je besmisleno dovoditi u pitanje ovu bajku sredstvima i metodama svakodnevnog opažajno-spoznajnog kalupa već se može propitivati i osporavati jedino sa stajališta magijskog ili nekog posve drugačijeg opažajno-spoznajnog gledišta.

Ako upotrebim reč bajka, neka bude jasno da to ne znači da je njena priča neistinita. To znači samo da je izvan domena uobičajene provere. Čak i da su njene komponente proizvoljne njen krajnji ishod nije. Neko bi opravdano pitao kako mogu biti siguran u to što govorim? Kako znam da nisam u zabludi? To je pitanje za one koji još uvek veruju da postoji neka spoljašnja potvrda istine. Ja nemam takvu potvrdu, i to je upravo ono što moju istinu čini mojom. Bez obzira na to ja nemam nikakvih nedoumica jer ovo što iznosim nije u domenu vere već viđenja. I opet neko može opravdano upitati kako znam da moje viđenje nije opsena? Ni na to nemam dobar odgovor. Jedino šta imam jeste iskustvo ništavila. Sa tog stajališta nema laži i istine niti ikakve dualnosti već se sve stapa u beskrajno jedno. Iskustvo ništavila jeste neljudsko iskustvo i predstavlja izlazak iz kalupa ljudskosti. Van tog kalupa svet izgleda sasvim drugačije. Dolazi vreme razbijanja kalupa i velikog preobražaja, ne onog koji će doneti novi poredak, već onog koji će prevazići samu potrebu za poretkom. To je trenutak koji Božanska revolucija katastrofe priziva.

Kosmologija

Na krajnjim tačkama suprotstavljenosti beskrajno velikog i beskrajno malog, nalazi se ništavilo. Ništavilo je polazište i ishodište čitavog univerzuma. Univerzum je arena fatalne promene i postoji zahvaljujući svojstvenoj dinamici čiji je uzrok upravo u večnoj igri dva pola ništavila: infinitezimalnog i infinitivnog. Iz perspektive samog prostora, beskraja metakosmičkog ništavila, univerzum je posve nevažna pojava, tačka svetlosti čija je sudbina rasprskavanje u beskonačnosti, usisavanje u beskraj praznine. Jedina luč u tami osuđena je na gašenje raspršivanjem. Svetlosna energija se bespovratno rasipa u dubinama prostora. Šireći se i osvajajući beskrajna prostranstva, univerzum se gubi u veličini. To ne objašnjava otkud svetlost, otkud energija, ali ostavlja mesta za razmišljanje o svetlosti kao uljezu u beskrajnom carstvu ništavila i tame. Svetlost je uljez, koji ukoliko ne iznađe način da u nekom neodređenom vremenskom roku napusti svet prožet ništavilom, jedino šta može očekivati jeste sopstveno rastakanje, smrt, pretvaranje u tminu. Kako i kuda to svetlost može otići a da ne bude u domašaju smrti i tame, drugo je pitanje. Univerzum je stoga poput kaleidoskopske igre, mimikrija svetlosti, u pokušaju da izađe iz smrtonosne zamke u koju je bačena iz izvora koji je praktično nedokučiv.

Postojanje podrazumeva mehanizam razlaganja. Taj mehanizam nalazi se u samoj prirodi univerzuma, u njegovim unutrašnjim suprotnostima. Vidimo kako je ishodište univerzuma njegovo samorazgrađivanje te nestajanje. Njegovi gradivni elementi teže razdruživanju i rastakanju celine koju zajednički tvore. Tvar teži povratku u početno nedelatno stanje, u neaktivnost nevremene prvobitnosti, u večni mir. Privremeno zarobljeni u strukturi univerzuma, njegovi gradivni elementi teže slobodi, čije ostvarenje, u odnosu na celinu, predstavlja destruktivan čin, ali i samouništenje svake pojedinačnosti. Oslobodilačka težnja gradivnih tvari univerzuma jeste entropija. Entropija je potvrđivanje ništavila kao imanentne sile, kao suštine, kao izvorišta i ishodišta, početka i kraja. Entropija potvrđuje ništavilo kao sudbonosnu i određujuću prisutnost ili odsutnost, kao polazište i kraj. Entropija je mera nereda ili slučajnosti u sistemu. 

Drugi zakon termodinamike kaže da entropija ima težnju povećanja tokom vremena, što znači da se svemir neprestano kreće prema stanju većeg nereda. Kako se svemir širi, materija i energija postaju sve raširenije, što dovodi do povećanja entropije. Svemir ide prema stanju maksimalne entropije, u kojem je sva materija ravnomerno raspoređena i nema više potencijala za korišćenje energije. Inercija univerzuma ka ništavilu, uzrok je sveopšte entropije i dekadencije na svim nižim i manjim nivoima. Takođe, bila bi ispravna i suprotna tvrdnja da su entropijski procesi na manjim nivoima uzrok sveopšte entropije i dekadencije na opštem nivou. Logika ovog iskaza svoju analogiju nalazi u čuvenom Hermesovom zakonu: kako je gore, tako je i dole, a što magistralno povezuje dve prostorne i vrednosne perspektive koje se gube u dvema suprotnim beskonačnostima.

Razgradnja počinje uporedo sa početkom trajanja samog univerzuma. U ljudskom svetu propadanje počinje sa nastankom tog istog sveta. Svet postoji da bi bio uništen silom sopstvene prirode. To znači da je postojanje dekadentan i fatalan proces po kome nešto nastaje, raste i razvija se, dostiže svoj vrhunac, zatim stagnira, opada, na kraju umire i nestaje. Egzistencija nije samo dekadentna, u smislu da je dekadentnost tek jedno od njenih obeležja, već egzistencija sama po sebi jeste dekadencija. Ovo nalazi svoju paralelu u filozofiji svetog Avgustina koji kaže: „Grešan sam jer postojim“, odnosno „grešno“ je sve što postoji. Da nije grešno ne bi ni postojalo. U postojanje je ugrađena greška kako bi ga, svojom aktuelizacijom, uništila. 

Ovo nas navodi na biblijski mit o izgonu prvog ljudskog para iz rajskog vrta. Kusanjem ploda sa zabranjenog drveta poznanja dobra i zla, oni su iz stanja savršenstva prešli u nesavršeno stanje. Odnosno, iz stanja su ušli u proces smrtnog života. Njihov razum je probuđen, njihove oči su se otvorile. Njihova iznenadna spoznaja da su goli i prekrivanje polnih organa pregačom, ukazuje na suštinske posledice prelaska iz stanja savršenstva u proces nesavršenosti. Oni su izgubili tzv ogrtač neiskvarenosti, odnosno svetlost koja ih je krasila u stanju savršenstva, a taj se „prekidač“ nalazi u predelu polnih organa koji su postali predmet stida, raznih tabua i simboli izopačenja sve do današnjih dana. Upravo je gubitak prvobitne svetlosti uzrok ili pokazatelj svakolike dekadencije i „grešnosti“ ljudskog bića, pre svega njegove smrtnosti, pošto je, po biblijskom učenju, kazna za greh smrt.

Pošto vodi konačnom uništenju, osnovno načelo univerzuma nije red, već nered. Kosmotvorac je projektovao haos koji funkcioniše po određenim načelima. Kosmos je podređen haosu, nalazi se u funkciji haosa. U univerzumu je svaka uređenost relativna, ograničena te služi svrsi potonjeg uništenja. Svaki napredak i svako stvaranje nalaze se u funkciji opšte dekadencije i uništenja. Cena napretka je uništavanje. To pravilo je uočljivo i u ljudskom ponašanju. Bez napretka ne bi bilo uništavanja, ali onda ne bi bilo ni napretka. Iako deluje neprirodno napredak je prirodan, kao što je i uništavanje koje napredak vuče sa sobom takođe prirodno. Ionako će sve, bez napretka ili sa njim, pre ili kasnije, usled delovanja temeljnih sila univerzuma, biti uništeno. Napredak je oruđe haosa, ali povrh toga, napredak je i malo ostrvo kosmosa i svesti, komad čvrstog pod nogama, orijentir razuma.

Kao ljudska bića, navikli smo da svetlost i tamu, odnosno dan i noć, tretiramo kao jednake datosti prirode, kao neke ravnopravne pojave ili subjekte. Takav utisak stičemo zbog približno jednake proporcije zastupljenosti obe pojave na osnovu kojih je izgrađen ritam života na Zemlji. I to je za nas normalno. Međutim, ako malo bolje sagledamo stvari, videćemo da je svetlost daleko inferiornija komponenta date dvojnosti. U svemiru, a što nam se jasno predočava noću, svetlosti ima u daleko manjoj količini u odnosu na tamu. Dominacija svetlosti jeste varka, odnosno posledica bliskog prisustva ogromnog izvora svetlosti i topline, Sunca. Tama je alfa i omega. Svetlost predstavlja pritvornost postojanja, osnovnu referencu projekcije prostora i vremena. Količinska superiornost tame nad svetlošću, odnosno ljudsko poimanje te superiornosti, koja uostalom i očitava stvarniju sliku sveta, nalazi svoj odraz u našem strahu. Noću se uvek više plašimo nego danju. Uvek nam nekako lakne kada svane. Nije nužno da tama pretpostavlja ili krije neko zlo, niti svetlost podrazumeva dobro. U ovom univerzumu nisu na delu nikakvi uzvišeni principi već najbrutalniji darvinovski lanac ishrane.

Jedno od uvreženih shvatanja jeste ono koje drevnost i tamu pripisuje ženskom elementu, a svetlost, i ono što je istorijski ili mitološki mlađe, muškom. Bahofen navodi da ženstvenost stoji na čelu, dok se muški lik javlja tek posle, u drugoj liniji. Žena je datost, muškarac nastaje. Po Bahofenu, žena i muškarac se ne pojavljuju istovremeno. Oni nisu istoga reda. Žena je ono što je dato, muškarac tek ono što je iz nje nastalo. On pripada vidljivom, ali stalno promenljivom stvaranju. Kao takav on dolazi na svet samo u smrtnom obličju. Od početka postoji, data je, nepromenljiva je, samo žena. Postao, i zato stalnom propadanju izložen, jeste muškarac. U ravni fizičkog života muško načelo stoji na drugom mestu, podređeno ženskom principu. U tome je koren one davnini svojstvene predstave o vezi besmrtne majke sa smrtnim ocem. Ona je uvek ista, a na strani muškarca gradi se nepregledan niz pokoljenja. Sa stalno novim muškarcima sparuje se uvek jedna pramajka. Naravno, ove iskaze ne bi trebalo razumevati doslovno.

Nakon ove parafraze Bahofena, podsetio bih na onaj trenutak kod Karlosa Kastanede kada njegov učitelj čarobnjak Don Huan govori o količinskoj superiornosti ženske svesti u odnosu na mušku koje u univerzumu ima u tragovima. Julius Evola, u knjizi „Metafizika seksa“, kaže da je pitanje inferiornosti, ravnopravnosti ili superiornosti žene u odnosu na muškarca lišeno smisla, jer pretpostavlja uporedivost. Po Evoli, između muškarca i žene postoji razlika koja isključuje svaku uobičajenu meru, jer i sposobnosti i vrline prividno uobičajene i „neutralne“ imaju različitu funkcionalnost i obeležje prema tome da li su prisutni kod muškarca ili žene. Pitati se da li je „žena“, odnosno ženski princip, superiorna ili inferiorna „muškarcu“, tj muškom principu, isto je što i pitati se da li je voda superiorna ili inferiorna vatri. Zato, kako to kaže Evola, kriterijum mere za oba pola ne može da pruži suprotni pol već jedino „ideja“ sopstvenog pola. Ono što se može učiniti po tom pitanju jeste utvrditi superiornost ili inferiornost određene žene na osnovu toga da li se ona manje ili više približava ženskoj tipičnosti, čistoj ili apsolutnoj ženi, a što potpuno važi i za muškarca. Dakle, pitanje inferiornosti ili superiornosti nekog principa u odnosu na neki drugi jeste samo u pogledu kvantitativne zastupljenosti u prirodi ili u nekom biću, odnosno pojavi. Naravno, sasvim je drugo pitanje određivanja svojstava tipičnosti čiste ili apsolutne rodne prirode, jer kao takva ta se priroda nikada potpuno ne ispoljava u svakom pojedinom ljudskom biću već uvek u nekoj proporciji. Ne postoji „čist“ ili potpuni mušakarac niti potpuna ili "čista“ žena. To su načelni metafizički ideali. U prirodi svakom nešto nedostaje i svako u određenoj meri odudara od idealnog.

Uzmite komad uglja, uzmite blato, izmet, bilo šta što se možda čini odvratno i mračno, zapravo bilo koju stvar, prijatnu ili neprijatnu. Sve je to nekada bila čista svetlost. Međutim, kako nešto, po prirodi pasivno, neispoljeno, iznenada biva ispoljeno, aktivno, postaje stvaralačka i životvorna svetlost? Otkud prvobitno kosmičko jaje čiste energije usred ništavila? Odgovor na to pitanje upućuje na neku teško pojmljivu aktivnu silu koja stvara energetske oblike mešajući svoju sa neispoljenom energijom ništavila. Tako nastale forme, budući dvostruke prirode, sačinjene od dve vrste energije, teže raspadu.  Svaka vrsta energije teži da se oslobodi nametnutog, neprirodnog stanja, te da se vrati u svoje normalno stanje, odnosno prvobitni, nevremeni ambijent. To znači kako je sve što nas okružuje sazdano od ove dve vrste energije. Ono što je nestvoreno jednoenergetske je prirode, ne može umreti niti živeti u smislu koji je nama blizak i znan. Sa druge strane, sve što nastaje, živi i umire, jeste dvoenergetskog porekla.

Buđenje iz matriksa

Wilhelm Wandschneider

Mnogi kažu da je čovek zloupotrebio svoju moć i znanje koje poseduje. Taj stav podrazumeva kako ljudsko biće ima nekakvu slobodnu volju pa je otud sposobno da napravi izbor, odnosno da donosi odluku. Ništa ljudi nisu zloupotrebili već su jednostavno kao vrsta pregaženi životnom silom. Oslobađanje i rast svesti mogući su jedino kao individualan proces, kroz napor pojedinca. Kolektivitet može da se nada daljem zatomljavanju ljudskih spoznajnih i delatnih moći. Eventualno, povremeno i privremeno, kolektivitet može ući u nekakav zanos ili kolektivnu histeriju, neki u tom zanosu mogu zapasti u trans, i to je uglavnom sve. Opšti trendovi su uvek u suprotnosti sa oslobodilačkim stremljenjima pojedinaca i zajednica. U većini slučajeva ljudska bića nemaju slobodnu već nekakvu rudimentarnu volju. Da imamo slobodnu volju onda naše postojanje ništa ne bi sputavalo. Ono što mi ipak imamo jeste mogućnost da izgradimo volju koja se može nazvati slobodnom. Taj proces je dugotrajan i mukotrpan te obuhvata životnu posvećenost. Sa druge strane, volja je slobodna ili je nema. Zapravo, govorimo o uspavanoj i aktiviranoj volji. Tako bi možda mogla biti povučena paralela između slobodne (aktivne) i neslobodne (uspavane) volje.

Postojanje slobodne volje kod čoveka nije činjenica već jedna krajnje upitna stvar. U tom smislu smatraću kako većina ljudskih bića ima uspavanu volju. Pregaženi smo životnom silom jer nemamo kontrolu nad životom već nam se isti dešava. Bića kojima se život dešava nemaju aktivnu volju. Alister Kroli je govorio kako većinu čovečanstva čine nesposobni ljudi koji nisu u stanju da usklade svoje mentalne mišiće kako bi ostvarili smisaone pokrete. Po njemu, većina ljudi nema istinsku volju, već tek splet želja, od kojih su mnoge u međusobnoj suprotnosti. U jednom od komentara svoje proročke „Knjige zakona“, Kroli je, ocenjujući aktuelno vreme, napisao da nad nama danas visi opasnost nezabeležena u istoriji. On je primetio trend rasta i sveobuhvatnosti novih oblika ograničavanja pojedinaca što ima za posledicu da narodi razmišljaju kao krdo.

Okultista Džek Parsons je izneo zanimljivu opasku da je čovek radikalno biće sa sposobnostima boga. Pa ipak, takva tvrdnja pre ukazuje na potencijal ljudskog bića uzetog načelno, nego što bi mogla važiti za svaku pojedinačnu osobu. Povodom toga, zapitajmo se zašto se te božanske sposobnosti i snage u čoveku retko kada ispoljavaju, dok većina primeraka ljudskih bića anonimno živi u opštoj uravnilovci, dobijajući snagu tek u masi, ili u nekakvom poretku kada ih organizuje neka politička ili religijska moć? Nije li zato čovek otpadnik?*

-------------------------------------------

*Nije li to ljudsko otpadništvo vidljivo i na nebu, a ne samo na Zemlji? Uputimo, primera radi, pogled ka sazvežđu Severna kruna. U njoj vidimo kružnicu, krunu i lavirint. Vidimo inicijacijsko iskušenje Tezeja. Vidimo čudovište Minotaura. Vidimo oreol svetaca. Vidimo boginju Liberu, ali vidimo i kazamat, karantin, svet mrtvih, arenu izopšteništva i otpadništva. Vidimo oblik Amente, oblik čistilišta. I vreme koje je sebe okitilo ovim simbolom ukazuje na ono što se sprema. Kontrainicijacija je stvorila tamnicu sa svim iskušenjima; inicijacija će pronaći put za odabrane pojedince. Ostali će pasti Minotauru.

          ---------------------------------------

Institucije su čudovišta. One su moćni kolektivni izraz pojedinačne bespomoćnosti ljudi. U slučaju da su ljudi kao pojedinci moćni, nikakve institucije ne bi bile potrebne. U svojoj ukupnosti, institucije čine sistem. Taj sistem jeste izraz svemoći ljudske nesposobnosti. U legendarnom filmu „Matriks“ prikazan je ekstremni futuristički oblik razvoja sistema, čije se premise zapravo odnose na svet u kome obitavamo. Naime, ljudi spavaju, savladani silom sistema, uljuljkani u njemu, pa ih je stoga potrebno probuditi i pokazati im istinu, jer „istina će ih osloboditi“. Kakva istina? Čija istina? Pođimo redom od premisa buđenja.

„Sistem je naš neprijatelj!“ Tako glasi prva premisa revolucionarnog buđenja. Tu tvrdnju uopšte nije potrebno dokazivati. Naša teskoba o tome svedoči. Njena istinitost je očigledna, ma koliko nas ubeđivali da je ovo jedan od najboljih mogućih sistema bez obzira na sve njegove manjkavosti. Naravno, svi mi to znamo, ali u suštini nasedamo na prvi prigovor ovoj tezi. Jeste, sistem ne valja, ali šta bi bila alternativa? Povodom toga se protiv nas digne čitava sila argumenata i asocijativnih nizova užasa koji predočavaju čudovišne alternative i njihove katastrofalne posledice. Tako biva presečen razvoj osmišljavanja i traganja za alternativnom, barem kod većine sistemskih spavača, njegovih robova, korisnika i žrtvi. I to je za većinu kraj. Oštrica otpora je u začetku, ako ne slomljena, ono dobro zatupljena, predočavanjem pitanja ne samo šta je alternativa, nego i ko je deo te alternative.

Ukoliko smo prevazišli prvu prepreku, vezanu za početnu premisu, dolazimo do druge premise koja iziskuje napor uživljavanja kako bismo ostvarili posmatračku distancu. Kada Morfeus kaže Neu: „Vidiš oblikovane umove koji služe sistemu“, on opisuje stanje, ali ne nudi izlaz, jer izlazak iz sistema nije izlazak iz uma, nego je to izlazak iz ludila koje se predstavlja kao razum. Premisa upućuje na to da mali, obični ljudi koji samo rade svoj posao, jesu glavni održavaoci tog užasa svakodnevnice. 

Sistem ne dopire samo tamo gde je sve uređeno kao u košnici, nego i tamo gde vladaju nered i bezakonje. Anarhija je takođe deo sistema. Tada je reč o sistemskoj anarhiji. Otud je i onaj beskućnik, na prvi pogled izopštenik iz sistema, takođe deo sistema. Isto tako i ilegalni imigrant, nevoljnik, izbeglica, beskućnik, nezaposleni, zatvorenik, kriminalac, otpadnik, apatrid itd. Svi su oni takođe deo sistema, obuhvaćeni mrežom složenih odnosa koji njihovu nezavidnu ili užasnu životnu situaciju, njihovo socijalno, ekonomsko, psihičko, fizičko i zdravstveno stanje čine neophodnim delovima funkcionisanja sistema. I oni koji se protiv sistema bune, pružaju otpor, takođe su deo istog. Sve i svako je obuvaćen mrežom odnosa, oblika mnjenja i ustanova koje čine sistem. 

Pa kako onda uopšte izaći iz sistema, kako se osloboditi, ili promeniti sistem? Poslednja rečenica premise o oblikovanim umovima ljudi koji služe sistemu, znači da izlazak iz sistema podrazumeva svojevrsni izlazak iz uma, neku vrstu bezumlja u odnosu na sistem. Biti van sistema znači obitavati u ludilu. Ludilo, u ovom smislu, nije bolest, nego je sloboda, jer ono što sistem naziva ludilom jeste upravo ono što sistem ne može da kontroliše. Zato revolucionar mora prihvatiti ludilo, ali ne kao teret, već kao oružje. Na površini sistema jeste njegova ideologija kao organizovani skup predstava i aksiomatskih iskaza potkrepljen odgovarajućim narativima čija je svrha držanje pretežnog dela umova u okviru neophodnim za funkcionisanje i održavanje samog sistema. Za ideologiju sistema biti lud znači misliti izvan njenih okvira. Za um oblikovan da služi sistemu, misli, ideje i ponašanja čija se uporišta nalaze izvan sistema, jesu manifestacije ili simptomi ludila. Umovi oblikovani da služe sistemu slede ustaljene trase i modele razmišljanja, maštanja i delovanja. Čak je i njihov tobožnji izlazak izvan sistema omeđen određenim pokazateljima i orijentirima te ih tako zadržava u sistemu uspavljujući njihov revolucionarni potencijal. Um oblikovan da služi sistemu uglavnom je nesposoban za samostalno odlučivanje i razmišljanje, što znači slabog je kapaciteta volje. Sistem donosi odluke za nas, odnosno to čine njegove institucije. Dakle, izlazak iz mentalnog okvira sistema nije isto što i izlazak iz sistema, ali jeste prvi korak.

„I to su umovi koje treba spasiti.“ Tako glasi sledeća premisa, koju ću odmah povezati sa narednom: „Sve dok ih ne spasimo, oni su unutar sistema i to ih čini našim neprijateljima zbog toga što oni nisu spremni da budu isključeni iz sistema.“ Ovde uočavamo tri ključne reči: spasiti, neprijatelji i isključeni. Iza ovoga stoji jedna humanistička etika, jer ipak je u pitanju Holivod, da neprijatelja treba spašavati. Neprijatelja ne ubijamo nego ga spašavamo, za njegovo dobro! U vazduhu ostaje da visi pitanje a nije li na putu spašavanja neprijatelja u redu ubijati one koji predstavljaju prepreku? I koliko je neprijatelja prihvatljivo ubiti ne bi li ostali bili spašeni? Uopšte, kakva je cena spašavanja samo jednog neprijatelja? I šta ukoliko se kroz praksu ustanovi da spašavanje jednog podrazumeva likvidaciju desetine, stotine pa i hiljada neprijatelja? Hoće li i tada naša revolucionarna mesijanska misija biti nepokolebiva ili će zastati zarad kalkulacije: koliko mrtvih zarad jednog spašenog? Mislim da je sistem toliko ukorenjen u umovima ljudi da je praktično nemoguće razoriti sistem a da većina čovečanstva to uopšte i preživi. Zato sam proces revolucionarnog oslobađanja nazvao revolucijom katastrofe, jer put oslobođenja jeste katastrofa.

Isključiti naglo nekog iz sistema za njega predstavlja katastrofu. Isključiti sve ljude iz sistema jeste opšta katastrofa. U tom smislu su na prvi pogled u pravu zagovornici sistema (i takođe sistemskih alternativa) da je sistem bezalternativan, odnosno da je alternativa zapravo katastrofa te je bolje držati se sistema, postepeno ga popravljati i usavršavati, nego raditi na njegovom urušavanju. To je naoko mudar put tzv sistemskih reformi, odnosno jednog beskrajnog reformskog procesa i nikad dovršenog rada na usavršavanju nečeg što ne može biti savršeno. Pitanje osnovnog metoda vazda je bilo jabuka razdora između radikalnih revolucionara i umerenih reformista. Put revolucionara je katastrofalan, ali zar se isto ne može reći i za put reformista? Razlika je u tome što revolucionarni pristup uzrokuje katastrofu odmah, dok reformisti zapravo gomilaju, tempiraju i odgađaju ispoljavanje katastrofalnih posledica, ako je moguće za vreme nakon njih. Reformisti naivno veruju kako je moguće napraviti bolji sistem i da je moguće metodom korak-po-korak osloboditi čoveka stvaranjem drugačijeg, poboljšanog sistema! Oni se užasavaju revolucionarnog terora i anarhije te ne uviđaju kako je i njihov put veoma sličan. I sa njihovog stajališta teror je takođe neophodan, ali je kontrolisan, dok je anarhija ograničena, mestimična. Put reformista je paradoksalan. Oni zapravo žele novi i bolji sistem, ali kumulativne posledice njihovog metoda jesu katastrofa. To je katastrofa bez ostatka, dok revolucionarna katastrofa unapred poznaje cenu, a to je sloboda za mali broj odabranih. U podzemnom staništu slobodnih ljudi Sionu, u filmu Matriks, zapravo obitava veoma mali broj probuđenih u odnosu na ogromnu većinu koja spava. Reformisti zapravo žele da oslobode čovečanstvo u celini, naravno, uz prihvatljive gubitke. Revolucionari nisu zainteresovani za čovečanstvo kao takvo, već za preživljavanje jakih izvan sistema. Biti slobodan takođe znači i izlazak van okvira čovečanstva. Dakle, bude se izuzetni pojedinci, sami od sebe, ili na osnovu mističnog odabira aktera revolucije. 

Zašto je potrebno usvojiti tako nehuman zahtev Božanske revolucije katastrofe neobaziranja na one koji spavaju, koji su uključeni u sistem? Ne poseduju svi ljudi kapacitet ličnih svojstava neophodnih za uspešno rušenje sistema, niti poseduju kapacitet za spoznaju i prihvatanje istine da istine zapravo nema. Istina postoji samo kao odrednica nekog stanja. U tom smislu možemo govoriti o istini o sistemu, ali istina van sistema nije nešto uhvatljivo. Zato probudimo samo one koji imaju potencijal vansistemskog preživljavanja, a ostali nas ne zanimaju. Razlog tome leži u poslednjoj izdvojenoj premisi: „Mnogi od njih su postali tako inertni da ne znaju razmišljati za sebe, postali su toliko ovisni o sistemu da će se boriti svim silama da ga zaštite.“

Naposletku, zašto je uopšte potrebno rušiti sistem? Zašto jednostavno ne prepustiti ljude njihovoj sudbini, a oni koji su uspeli da izađu iz sistema, zašto bi se uopšte bavili njime, umesto da bez osvrtanja zaplove ka pučini slobode? Rekao bih da je to cena slobode. Pojedinac može zaploviti ka pučini slobode, ali takođe ima dužnost prema onim silama koje stoje iza samog načela postojanja. Sloboda je dar, a darovi bogova nisu besplatni. Oni zahtevaju žrtvu, ne krvnu, već ontološku, odnosno žrtvu sopstvene ljudskosti, sopstvenog mesta u sistemu i sopstvene sigurnosti. To je cena koju revolucionar plaća.

Poslanica revolucionarima

Istorija Budućnosti od strane nas ispripovedana kao takva, prožeta je našim namerama. Namere potaknute idejama, ideje rođene u magnovenju borbe promišljanja i viđenja, pokrenule su lavinu koja će sa nama, mimo nas ili protiv nas, početi da usmerava svest u jednom određenom pravcu. Trendovi opisani u ovoj knjizi neće biti samo posledica našeg mišljenja, delanja ili govora. Mi smo samo postali svesni svrhe koja određuje buduće pravce kretanja ljudske vrste i svesti zapletene u ljudskom obličju. Pored svrhe koje smo postali svesni i koju svakodnevno sa strahopoštovanjem otkrivamo, ističemo našu nameru kao nit koja nas povezuje sa tom svrhom. Otud imamo pravo da izustimo jednu smelu misao koja našu nameru usklađuje sa svrhom, odnosno sa tokovima same Prirode. Mi-koji-smo-narator ove knjige, to nije jedan čovek ili jedan um. Pisac ovih redova je poput medijuma naših misli, naše namere, našeg delanja i težnji. Ljudski i građanski identitet fizičkog autora ove knjige ne sadrži nikakvu biografsku činjenicu koja bi ukazala na poreklo iznesenih ideja ili njihovu genezu. Iza ove knjige stoji jedan sasvim običan i krajnje neupadljiv nosilac nesvakidašnjih promišljanja. On nije nikakav pisac, prorok, filozof, naučnik, adept, gnostik ili mistik. Pre bi se reklo da je njegov duh u jednom trenutku postao sabirna tačka uobličavanja haotičnih odraza duha vremena. Mi-koji-smo-narator, privremeno te u svrhu promišljanja i pisanja ove knjige, zaposeli smo jednog, reklo bi se, slučajno odabranog pojedinca da kroz njega izrazimo sebe i našu poruku. U tom smislu ličnost i ime koje tu ličnost obeležava, jesu oruđa namere koja je ovaplotila ovu doktrinu. Ta namera stremi ka pokretanju novih pojedinaca koji će poslužiti našoj svrsi otkrivenoj u knjizi.

Tražite odgovore u sebi. Knjigu odgovora vam Mi-koji-smo-narator nećemo dati jer je već imate ali niste dovoljno čisti ili dovoljno prljavi da bi je prepoznali i izučili njena crna i bela slova; crna slova koja svaki smrtnik može da oseti i sa sujetom ih izgovori, bela slova koja mogu samo odabrani verovesnici da pojme i prenesu ih drugim odabranim. Oni koji usklade svoju volju sa našom voljom, čuće glasove u sebi koji će se mešati jer ćemo Mi-koji-smo-narator ući u njih, ali neka ne brinu. Svi vi koji ste bili i koji jeste, znaćete da je volja Nas-koji-smo-narator, ona volja koja je i vaša. I kada se usaglašavanje naših volja desi, trenutak vašeg bitisanja u različitim vremenima sažeće se u jednu beskonačnu tačku unutar kruga kojeg Mi-koji-smo-narator predstavljamo. Tada će se simbol Božanske revolucije katastrofe ukazati onima koji ga mogu videti i taj simbol biće prolazak do Nas-koji-smo-narator. Prihvatićemo vas kao sebi ravne. Revolucija će biti završena i kao što kraj prethodi početku, tako ćete i vi prethoditi novom rađanju ciklusa koji će trajati sve dok i poslednja duša ne pronađe svoj put do našeg sveta. A kada i poslednja duša pronađe svoj put, svet sastavljen od četiri elementa pretopiće se u bezličnost.

Misija ove knjige jeste iniciranje Božanske revolucije katastrofe, i to one katastrofe koja se sama sebi podsmeva jer zna da nema protivnika. Baš zato što je ta katastrofa izvesna, Mi je i propovedamo. Taj put predstavlja silazak u Podzemlje; put do svetlosti vodi kroz mrak, i ne samo do svetlosti već i do spoznaje sadejstva oba načela, jer: „Siđite u središte Zemlje, iskušavanjem tame dosegnućete svetlost.” „Ne odričite se Zemlje, dosezanjem svetlosti iskusićete najcrnju tamu.“ Ipak, taj silazak nije tako jednostavan i zahteva rešenost te spremnost da se bude u revolucionarnim redovima. Da bi neko postao revolucionar prethodno mora ovladati tamom. Tama je njegovo oružje, saveznik, skrovište. U tami biće skrivan i moćan, a moćan je uvek i lovac. U lovu njegove sposobnosti i izdržljivost njegovog bića dolaze do izražaja, kroz ispite izazova sudbine. Tako se on izgrađuje u nepobedivu ratnu mašinu. Ali, prvo mora savladati strah. Strah lovca pretvara u lovinu. Ne govorimo o strahu od neke konkretne stvari ili pojave; taj strah je normalan. Mi govorimo o onom apstraktnom strahu od usuda.

Druže Revolucionaru, ti dete Revolucije, sastavljen si od ništavila! Prihvati to kao aksiom o prirodi sopstva. I upamti, od svih puteva u životu najvažniji je samo jedan: životni put tvoga bića.

Mit o objektivnosti

Moderna civilizacija (zapravo pseudocivilizacija) proizvela je toliko problema da je postalo iznimno teško uspostaviti ravnotežu između rešavanja i stalnog stvaranja novih problema. Nije reč samo o tekućim ili nagomilanim problemima, nego i onima u najavi. Živimo u vremenu u kome je postalo nerazumno pozivanje na razum. Svako razumno rešenje veoma brzo biva odbačeno prilikom razmatranja mogućnosti koje stoje na raspolaganju. Pobornici nerazumnih, jednostranih i pristrasnih rešenja, pravdajući svoju tobožnju objektivnost i razumnost, često posežu za argumentom kako bi nastao haos ukoliko njihova nerazumna rešenja ne bi bila primenjena. Dalji poremećaj ionako poremećene ravnoteže smatra se jedinom mogućom, realnom, jeftinom, funkcionalnom, razumnom, normalnom i objektivnom opcijom. Parola glasi: budimo objektivni, budimo realni! Dakle, na delu je jedan izopačeni ideal, jedan imperativ. Stvoren je jedan perverzni ambijent koji od ljudi iziskuje da budu objektivni i realni, a često i na sopstvenu štetu. Takvo gledište temelji se na veri u objektivnost ljudskog razuma te predstavlja fantomsku projekciju prosvetiteljske ideologije u onom delu koji je nazvan „vladavinom razuma“. 

Ono što društvo danas naziva objektivnim zapravo je samo usaglašena subjektivnost preovlađujuće grupe. Ono što je stvarno i racionalno definišu institucije moći (mediji, univerziteti, država) kako bi održale status quo. To znači da je savremeni imperativ objektivnosti zapravo oruđe kontrole i služi da se svaka devijacija, svaka misao koja izlazi iz okvira, proglasi subjektivnom, iracionalnom, ekstremističkom, radikalnom. Sveti Avgustin bi ovo prepoznao kao amor sui (ljubav prema sebi) civitas terrena, koja svoju volju proglašava univerzalnom istinom.

Objektivno sagledavanje je osobina nekog čiji je um u priličnoj meri razvijeniji od prosečnog civilizovanog uma, čoveka kulture i čoveka mase. Nemaju svi ljudi kapacitete za pretpostavljenu objektivnost. Zašto se onda ovaj nemogući zahtev postavlja pred one koji mu nisu dorasli? Neko bi rekao da je objektivnost uzor kome bi trebalo težiti i da je dobro imati razuman, logički i iskustveni uzor a ne nekakve iracionalnosti magijske i religijske prirode. Bolje je služiti idealu razuma, težiti objektivnosti, nego biti sledbenik kakvog opakog boga koji nalaže pokornost, postavlja sumanute zahteve, uspostavlja nepravedna i nerazumna pravila, daje neutemeljena tumačenja itd. Na prvi pogled ne vidim zašto se sa ovim argumentima ne bismo složili. Zar prosvećenost nije uvek bolja od verske i kultne zatucanosti, odnosno mistične odvojenosti u nefunkcionalnoj apstrakciji i jurodivom zanosu?

U svemu tome ne bi trebalo da izgubimo iz vida kako je mali broj onih koji su uopšte kadri biti objektivni. Osim toga, njih retko ko sluša, ne mari za njih, niti o njima išta zna. Najrazumniji, najobjektivniji duhovi su upravo oni koje masa smatra nerazumnim, mističnim, ludim. Objektivnost je nemoguć zahtev za pripadnike mase, odnosno bilo koga čija je svest zarobljena odnosima, ustanovama i normama masovne društvenosti. U tom pogledu vredi čitati Gustava Le Bona. Možemo li reći kako je, recimo, jedan Nikola Tesla bio objektivan? Može li genije uopšte biti objektivan ili je pak neko takav jedino objektivan dok su drugi jednostavno uvučeni u vrtlog lažne objektivnosti, odnosno arbitrarne subjektivnosti koja je sebe proglasila objektivnošću? U svakom slučaju objektivan je neko koga bismo mogli nazvati ekscentrikom. Većina ljudi nisu takvi nego su jednostavno mediokriteti. Svest o neposrednoj pretnji ništenjem podstiče izoštravanje razuma. Nema objektivnosti u tzv masovnom društvu. Nema objektivnosti u društvu koje je zatomilo svaki verodostojan način suočavanja sa smrću i smrtnošću. Samim tim nema ni dijaloga nego besprizorne dreke i histerije. Masa nije nesposobna za objektivnost, nego je sprečena da je postigne, pošto objektivnost zahteva tišinu, distancu, samoću, a masa je buka, blizina, guranje. Objektivnost zahteva smrt - umrtvljenje sopstvenih strasti, sopstvenih interesa, sopstvenog jastva. A masa ne želi da bude umrtvljena. Zato masa ne može da bude objektivna, ne zato što je glupa, već zato što je živa.

Ideja objektivnosti podrazumeva pogled niotkuda, tj perspektivu koja nije ničija, a opet je univerzalno važeća. To je težnja ljudskog uma da zauzme poziciju koja je svojstvena samo bogovima. U tom smislu, moderni čovek, u svom zahtevu za objektivnošću, nesvesno pokušava da uzurpira božansku funkciju. On hoće da bude izvan sopstvene subjektivnosti, iznad sopstvenog tela i istorije, baš kao što bog gleda na svet odozgo. Problem je što ta pozicija nije dostupna običnom smrtniku. Zahtevati od mase da bude objektivna isto je što i zahtevati od ovaca da lete. To je čin nasilja nad njihovom prirodom.

Ne mislim kako bi na religiji zasnovan društveni i vrednosti sistem učinio danas išta bolje i radikalno drugačije. Tzv avrahamske religije (judaizam, hrišćanstvo, islam), kao religije knjige, odnosno religije utemeljene na veri u autoritet božanske objave putem knjige, nisu baš toliko iracionalne kao što bi to na prvi pogled moglo izgledati nekome ko ih slabo razume i malo zna o njima. One su upravo iskorak ka idealu vladavine razuma, jer podrazumevaju sistem tumačenja čija je intencija univerzalistička, sveobuhvatna, utemeljena na razumu i racionalnom zaključivanju. Njihova učenja su sistem tumačenja jednog niza iskaza koje čine logički zaokruženu celinu. Imaju one i svojih fanatičnih, ostrašćenih, emocionalnih i uopšte iracionalnih trenutaka, ali zar iste nemaju i društvene ideologije zasnovane na modernom, razumnom i iskustvenom? Zašto je verski fanatik gori, iracionalniji i zatucaniji od fanatika bilo koje moderne i masovne ideološke fantazme? Verski fanatik je otac ideoloških fanatika modernog doba, jer je on prvi koji je svoju istinu proglasio univerzalnom. Moderni ideolozi, komunisti, fašisti, liberali, samo su naslednici tog stava. Oni su sekularizovali verski fanatizam, ali su zadržali njegove temeljne postavke. Danas uporedo postoje i verski i sekularni ideološki fanatici, uvereni u sopstvenu ispravnost koja je utemeljena u razumu ispoljenom kao autoritet knjige objave ili knjiga eminentnih mislilaca, odnosno filozofa / naučnika? I jedni i drugi su deo savremenog masovnog društva.

Današnji verski fanatici nisu anahronizam, nekakvi survivali prošlosti, podgrejani atavizam srednjovekovlja. Naprotiv, oni su posledica praznine koje su iza sebe ostavile i ostavljaju sekularne i moderne ideologije i stanje duha modernog društva. U neku ruku Frensis Fukujama je bio u pravu kada je govorio o našem vremenu kao kraju istorije, jer ovo je vreme u kome razne pojave iz različitih vremena i geografskih areala istovremeno koegzistiraju u jednom ne-vremenu i sabijenom prostoru. Nije retkost da u istom gradu danas obitavaju oni koji prizivaju Alaha, Jahvea, Hrista, prazninu, Lucifera, Ktulua, Odina, Papa Legbu, ljudska prava, Horusa, Krišnu, Veliku Boginju, vanzemaljce, etničku i rasnu čistotu, političku korektnost, Hitlera, kundalini, Bogorodicu, unutrašnje duhovne vodiče, spiritualne hijerarhije, divinizovane pretke... ili ne prizivaju ništa. To je sve novo, a ne vaskrsnuto staro. Ono što je staro jesu osnovne pretpostavke indoktrinacije, ali su pojavni oblici sasvim svojstveni današnjem dobu i mentalitetu masovnog društva.

Odakle potiče mit o objektivnosti? Po definiciji, objektivnost je ideal koji ima svoje utemeljenje u logičkom, matematičkom i iskustvenom, ali ne i u oblasti ideološkog, duhovnog. Pa ipak, usudio bih se reći da koreni tog mita leže u magijskom. Naime, objektivno je bilo ono što je istinito, ispravno, a u praktičnom smislu precizno. Objektivnost se odnosi na tačnost, a tačnost je upravo imperativ i uslov magijskog obreda. Kao takav, magijski obred nije improvizacija, nego ispunjavanje tačno određenih postupaka i radnji, kao u kakvom naučnom eksperimentu. Magija je u samoj svojoj suštini tehnika. Bez određene tehnike nema tačnosti, odnosno nema magičnosti, dakle nema objektivnosti. Subjektivnost u magiji znači narušavanje ravnoteže između sila kojima se operiše i narušavanje ravnoteže u psihi magijskog operatora. Pogledajte, objektivnost, u svom modernom, prosvetiteljskom obliku, zaista je sekularizovana verzija magijske tehnike. Prvobitni mag je morao da bude nepogrešiv u izvođenju rituala. Svaka greška u izgovoru imena, crtanju kruga ili vremenu izvođenja značila je neuspeh, katastrofu ili invaziju nepoželjnih sila. Ta potreba za ponovljivošću i preciznošću prenela se u nauku kao imperativ eksperimentalnog potvrđivanja. Međutim, magijska tačnost je služila svetom cilju a naučna objektivnost služi profanom cilju, odnosno kontroli prirode i ljudi. U neku ruku, moderni mit o objektivnosti je  odraz mita o izgubljenoj sakralnoj dimenziji tačnosti.

Današnji simulakrum objektivnosti posledica je jedne besprizorne opšte atomizacije i usitnjavanja. Idejna fragmentacija kao da proizilazi iz fragmentacije dubljih slojeva psihe koje je u takvo stanje zapalo fragmentacijom ljudskog iskustva i uslovljavanjima, rastegnuto između očekivanja i mogućnosti. Tako imamo fragmentiranu pažnju, fragmentirano razumevanje, fragmentiranu svest, fragmentiranu internet rulju. Civilizaciju danas predvode objektizovani fragmenti obuhvaćeni ad hoc masovnim identifikacijama. Otud onaj apsurdni imperativ objektivnosti čija je priroda čisto kolokvijalna. Izlaz iz ovakvog sveopšteg ćorsokaka u neku ruku skopčan je sa svojevrsnom šok terapijom. 

Kada se od ljudi zahteva da budu objektivni, a oni to nisu (i ne mogu biti), oni se razaraju iznutra. Njihova prirodna subjektivnost, njihove strasti, njihovo telo, njihova istorija, sve to biva potisnuto u korist jednog nestvarnog ideala. To potiskivanje stvara unutrašnji rascep, koji se onda projektuje spolja kao društvena fragmentacija, raslojavanje, usitnjavanje. Ljudi više ne znaju ko su, pa se zato hvataju za ad hoc identitete (fragmenti). Lažna objektivnost nije rešenje za haos, nego je upravo ona uzrok dubljeg haosa. To je savršen dijabolički manevar da sistem stvara problem, nudi lažno rešenje (objektivnost), a kada to rešenje propadne, krivi pojedince za nerazumnost.

Smernice revolucionarnog delovanja:

Razbijanje mita o objektivnosti jedan je od ključnih koraka buđenja. Revolucionar mora da shvati da je objektivnost koju mu sistem nudi zapravo laž.

Zahtev za objektivnošću je oruđe đavoljeg tabora koje cilja ka kontroli tabora ništavila (mediokriteta). To je njihov način da masu drže u pokornosti, tako što joj nameću sopstvenu objektivnost kao univerzalnu.

Lažna objektivnost je savršen primer radikalnog zla na delu. Ona ne uništava telo, već um, tako što nagriza sposobnost pojedinca da veruje sopstvenim čulima i sopstvenom rasuđivanju. Ona čini ljude bespomoćnim i zavisnim od sistema.

Otud revolucionar ne teži objektivnosti, već teži subjektivnoj istini, onoj koja je njegova sopstvena, stečena kroz sopstveni napor. On ne želi da gleda svet niotkuda, već iz svog centra, iz svoje tačke, iz svoje volje.