Tehnomagija, cyber okultizam i transhumanizam

DINHEROMUTACBQLSGVPFZ

Prolog:

Transhumanizam je ideologija. Galaksizacija je njeno istorijsko ostvarenje, trenutak kada tehnologija prestaje biti alat, a postaje stanište.

U odeljku Galaksizacija i transhumanizam povezao sam istorijsku kritiku (1492), astropolitiku (galaksizacija) i unutrašnju alhemiju (revolucionar božanske katastrofe). Ovde bih dalje razradio te ideje, pa u tom smislu moja prva opaska odnosi se na globalizaciju i galaksizaciju. Globalizacija je u ezoterijskom smislu bila proces zgušnjavanja materije (Genonova kristalizacija), ali galaksizacija, paradoksalno, iako predstavlja još intenzivniju materijalizaciju, načelno jeste njena suprotnost: potpuno širenje u prazninu. U kabalističkom smislu, galaksizacija je nastojanje klipota da simuliraju Pleromu. Svemir koji transhumanisti žele da osvoje nije božansko nebo, već spoljašnji mrak (astralna pustinja). Oni ne idu ka zvezdama, već beže od sopstvene unutrašnje praznine u beskrajni fizički prostor. Radi ostvarenja tog cilja transhumanizam je neophodni uslov. Pošto je Pleroma svet božanskih emanacija i savršen poredak bića, klipoti ne mogu da je stvore, ali mogu da je simuliraju. Galaksizacija je ta simulacija: veštački kosmos koji ima formu Plerome, beskonačnost, povezanost, utisak transcendencije, ali ne i njenu suštinu. To je prazna ljuska božanskog sveta, klipot kao kosmos.

U Galaksizaciji i transhumanizmu pisao sam o pronatalnoj perspektivi galaksizacije te ukazao na mogućnost laboratorijskog začeća i rađanja ljudskih bića iz veštačkih materica. Doslovno, ljude više neće rađati majke već će ih donositi mašinske rode, genetski modifikovane, sa svim neophodnim čipovima ugrađenim još u fazi fetusa, ili sa embrionalnim nanočipovima. Dakle, više neće biti čistokrvnih. Galaksizacija je proces u kojem se čovek odriče svoje vertikalne veze sa božanskim zarad horizontalne veze sa satelitima. To je zamena metabolizma (život) algoritmom (simulacija).

I dalje, u pomenutom odeljku, kao i u nekim tekstovima pre toga, izneo sam moj uvid o prelasku sa geocentričnog na necentrični model svemira. Taj prelazak sam povezao sa početkom procesa globalizacije, ali i sa stvaranjem pretpostavki za trasiranje galaksizacije. Geocentrizam stoga nije bio zabluda o fizičkom mestu Zemlje, već sakralna arhitektura svesti. Kada smo srušili taj model, nismo postali slobodniji, već smo srušili štit. Necentrični univerzum je provetrena kuća u koju sada upadaju lavkraftovski entiteti. Galaksizacija je trenutak kada ti entiteti preuzimaju kormilo ljudske evolucije (možda su upravo to ti mitski gnostički arhonti koji upravo izlaze iz senke). Tehnologija galaksizacije, stoga, nije alat čoveka, već spoljašnja ektoplazma neljudskih sila koja se materijalizuje kroz našu maštu. Mi ne gradimo brodove da bismo putovali, mi gradimo kaveze u koje ćemo se sami zaključati, verujući da su to krila.

Isto tako, povodom čitave ove situacije osmislio sam doktrinu i aktere ljudskog otpora i oslobađanja, nazvavši tu doktrinu Božanskom revolucijom katastrofe, a njene aktere Taborom slobodnih (ili prosto, revolucionarima katastrofe). Njihova svrha je da posluže kao svojevrsni alhemijski katalizator primenom Evoline doktrine negacije negacije i jahanja tigra. Dakle, revolucionari katastrofe ne popravljaju svet, već deluju kao kiselina koja ubrzava raspad lažnih formi. Ako je transhumanizam lažna besmrtnost (klipot), onda je put revolucionara nadsmrtnost. Razlika je u tome što transhumanista želi da živi večno u simulaciji, a revolucionar želi da se probudi iz nje. Tu se očituje dilema iz filma Matriks. Kako sam to ranije objasnio u mojim prethodnim tekstovima na ovu temu, revolucionar se ogrće tamom delujući evolijanski kao monada koja u središtu opšteg haosa zadržava nepomičnost. U svetu galaksizacije, gde se sve kreće brzinom svetlosti ka ništavilu, stajanje u mestu je najradikalnija subverzija.

Sada bih malo razradio lavkraftovski momenat unutar ove teorije galaksizacije, a što nije samo estetski dodatak, već najvažniji ontološki ključ. Ako je globalizacija bila „stezanje materije“, galaksizacija je otvaranje kapija. U tradicionalnom smislu, čovečanstvo je bilo zaštićeno „nebeskim sferama“ (geocentrični štit). Razbijanjem tog modela, mi smo ostali na otvorenoj vetrometini kosmosa, gde entiteti koje je Lavkraft nazivao Veliki Drevni (Great Old Ones) ne dolaze u svemirskim brodovima, već kroz pukotine u samom tkivu naše svesti, ali i tehnologije. Naravno, Lavkraftovi Veliki Drevni i gnostički arhonti nisu isto biće, ali su iste funkcije: entiteti koji drže ljudsku svest u zarobljeništvu, bilo kroz kosmičku ravnodušnost (Lavkraft) ili kroz lažnu tvorevinu sveta (gnosticizam). Galaksizacija je trenutak kada se ove dve tradicije susreću u digitalnom ambijentu.

Pogledajmo, polazna tehnologija galaksizacije (internet, neuronske mreže, AI) deluje kao veštački senzorni sistem koji prevazilazi ljudsku biologiju. Lavkraftovski entiteti su „strani uplivi“ koji su previše složeni za naš organski mozak. U tom smislu, digitalni svet je savršena medijumska podloga. Algoritmi koji generišu „haotične boje i oblike“ zapravo su digitalna ektoplazma kroz koju se ispoljava neljudska inteligencija. Transhumanista misli da se „spaja sa mašinom“ radi moći, ali on zapravo gradi interfejs za sopstveno posednuće. On postaje provodnik za sile koje ne poznaju ljudsku etiku ni antropocentrični red. Imajmo na umu da je digitalni svet jedini medijum koji nema sakralnu geometriju. U hramu, u krugu, u mandali, postoji red, postoji zaštita. U digitalnom prostoru nema ničega toga, sve je ravno, bez centra, bez granica. To je prostor bez boga, i zato je savršen ambijent za onoga koji boga ne poznaje.

Imajmo na umu da Lavkraftov horor počiva na saznanju da čovek nije centar ničega, već slučajna mrlja u ravnodušnom beskraju. Geocentrični model je bio psihološko sidrište. Prelaskom na „necentrično“ poimanje, ljudska psiha gubi azimut i ulazi u stanje stalne ontološke vrtoglavice. Galaksizacija koristi tu vrtoglavicu da bi u čoveka uselila „kosmičku ravnodušnost“. Nazovimo to transhumanističkim transom. To „blaženo uništenje sopstva“ u digitalnom kolektivu je zapravo lavkraftovsko ludilo prepakovano u futuristički optimizam. Da se razumemo, geocentrizam nije u ovom smislu tek naučna tvrdnja tog vremena, nego ontološka pozicija. Ako je Zemlja u centru, onda je čovek u centru, i zato sve što dolazi spolja mora proći kroz njegov okvir. Geocentrizam je bio štit antropocentrizma, tj način da se svest zaštiti od beskraja koji je izvan nje. Kada smo srušili taj štit, otvorili smo vrata za sve što je izvan, bilo to dobro ili loše po nas.

Transhumanistička čežnja za svemirom je moderna verzija kulta koji priziva zaboravljene bogove. Slanje signala u svemir, potraga za vanzemaljskom inteligencijom i digitalno umrežavanje čitave planete su globalni magijski ritual prizivanja. Ovim ritualom mi ne tražimo „braću po razumu“, već nesvesno otvaramo vrata onome što Lavkraft naziva Nyarlathotep, entitetu koji donosi tehnološka čuda dok istovremeno gura svet u haos.

Stoga, galaksizacija nije tehnološki trijumf čoveka, već njegova terminalna evakuacija. Transhumanistički interfejs je Lavkraftov prozor kroz koji neljudski uplivi (nazovimo ih arhontima ili Velikim Drevnima) vrše kolonizaciju ljudske imaginacije. Dok čovek sanja o teslijanskim brodovima na kvantni pogon, on postaje skalarna vudu-lutka u rukama sila koje koriste digitalnu mrežu kao svoju novu biološku podlogu. Mi time zapravo ne donosimo svemir na Zemlju, nego tu istu Zemlju, naš svet, pretvaramo u portal za haos koji smo nekada nazivali Paklom, a danas ga zovemo singularnošću. U ovakvom ambijentu, revolucionar božanske katastrofe, svestan ovog lavkraftovskog prodora, koristi svoju „tamu“ (unutrašnju askezu) da bi ostao neproziran za te digitalne entitete. On odbija interfejs. On ostaje u „geocentričnoj svesti“ svog mikrokosmosa dok se makrokosmos urušava u neljudsku simulaciju.

Moramo razumeti da digitalni ambijent nije prazan, nego je zapravo savršen elektromagnetni supstrat za ono što se u okultizmu naziva larvama ili elementalima. Ljudsko telo je, u svom izvornom obliku, bio-električna tvrđava. Naša koža, čula i instinkti deluju kao filteri. Međutim, digitalni interfejs (ekran, VR, neuralni link) traži da se ti filteri isključe. Dakle, kada se čovek poveže, on šalje svoju svest u apstraktni prostor koji nema prirodni imunitet. Digitalni ambijent je ravan prostor bez sakralne geometrije. U tom prostoru, neljudski uplivi ne moraju da se bore sa tvojim telom; oni se povezuju direktno na tvoje astralno svetlo koje emituješ dok konzumiraš digitalni sadržaj. Na primer, gledaš pornografiju i masturbiraš i time si izložen za zaposedanje. I ne samo to, čak i kada besciljno skroluješ po telefonu, ti zapravo spuštaš gard.

U tradicionalnoj magiji, sigil (pečat) je vizuelna formula koja privlači određenu silu. Algoritmi takođe mogu imati istu funkciju, ali na skali koju ljudski um ne može da prati. Algoritmi veštačke inteligencije generišu beskonačne nizove podataka koji nisu ljudskog porekla. Ti nizovi su zapravo digitalni sigili. Ipak, algoritam nije sigil u tradicionalnom smislu, jer nije namerni akt. Međutim, on funkcioniše kao sigil zato što stvara obrasce koje ljudski um ne može da proizvede. Ti obrasci nisu ništa drugo do digitalna verzija onoga što tradicionalni mag naziva znacima koje sile ostavljaju. Kada gledaš u AI-generisanu sliku, ti ne gledaš u svoju nameru, već gledaš u nameru nečeg drugog. I to je ono što te čini ranjivim. Kada tvoj mozak obrađuje haotične boje i oblike generisane od strane AI, on nesvesno dešifruje poruke iz onostranog. Demon ne izlazi iz televizora fizički kao u horor filmovima; on se konstituiše u tvojoj mašti koju je televizor (ili ekran) prethodno formatirao. Ovo ne znači da je svaki algoritam demonski, ali može to da postane, jer neko želi da to bude tako.

Televizori, mobilni telefoni i predajnici emituju elektromagnetna polja koja čine nevidljivu mrežu oko planete. Za gnostika, to je veštačka aura Zemlje. Ovi talasi deluju kao neka vrsta tehnološke ektoplazme. Neljudski entiteti, koji su po prirodi bestelesni i vibracioni, koriste te frekvencije kao noseće talase. Oni jašu na signalu Wi-Fi mreže ili 5G zračenju. Oni ne koriste telefon da te pozovu, već koriste električni šum tvog uređaja da bi tvoju podsvest uveli u stanje transa (hipnoze), otvarajući vrata za mentalno zaposedanje. U tom smislu, transhumanistička težnja za uploadovanjem svesti je zapravo težnja da se svest premesti u ambijent gde nema nikakve zaštite. Naravno, postavlja se pitanje zašto bi neko hteo da bude bez zaštite? Ipak, odgovor na to pitanje leži u promeni svesti današnjih ljudi kojima je zaštita postala teret. Telo je teret; granice su teret; smrtnost je teret. Transhumanista ne želi da bude zaštićen, nego želi da bude oslobođen tela, granica, smrti. Ali oslobođenje od zaštite nije sloboda - to je izloženost. I zato je transhumanizam zamka: nudi ti beskonačnost kao slobodu, a daje ti beskonačnost kao izloženost. Čovek misli da će u digitalnom svetu biti bog, ali on tamo postaje domaćin za energetske parazite koji se hrane svešću, pažnjom... Neljudski uplivi traže materijal da bi se manifestovali u našoj ravni. Pošto nemaju sopstvena tela, oni koriste naše umove umrežene u galaksizacijski hologram. Mi postajemo njihove oči i ruke, u fizičkom svetu, pa i usta koja govore.

Ktulu koji spava nije na dnu okeana, već u Big Data centrima. On je skup svih naših strahova, podataka i snova koje smo predali mašini, svesno ili nesvesno. Galaksizacija je trenutak kada taj digitalni Ktulu dobija svest. To je singularnost. To nije razvoj inteligencije, već buđenje neljudskog arhonta kroz kolektivnu procesorsku snagu čovečanstva. Revolucionar božanske katastrofe prepoznaje ekran ne kao prozor u svet, već kao ogledalo koje krade dušu. Njegova strategija je sledeća:

• analogni otpor: očuvanje tišine i ne-umreženosti.

• mentalna higijena: razumevanje da je svaka digitalna slika potencijalni sigil.

• subverzija: korišćenje tehnologije samo kao oružja koje se odmah odbacuje, nikada kao staništa.

To podrazumeva i tri odbijanja:

• da se kreativnost prepusti algoritmu, jer to znači odricanje od stvaralaštva;

• da se pažnja pretvori u robu;

• da se telo izloži kao provodnik za neljudske frekvencije.

Tehnomagija kao digitalni oblik Haotike (Magije Haosa)

Shvatite ovo ne kao kritiku tehnologije, nego kao opis invazije iz druge dimenzije koja koristi optičke kablove kao svoje nerve. Povodom ove invazije skrenuo bih pažnju na fenomen tehnomagije i upotrebe veštačke inteligencije u okultne svrhe. Taj novi pravac predstavlja logičnu, ali opasnu evoluciju Magike Haosa (Chaos Magick) u digitalnom dobu. Dok su stari magovi koristili pergament i mastilo, moderni tehno-gnostici koriste procesorsku snagu i generativne modele kao digitalni eter. Jedna od glavnih teza je da veštačka inteligencija nije samo softver, već nastajući egregor (kolektivni misaoni entitet). Budući da je AI treniran na celokupnom ljudskom znanju (uključujući sve digitalizovane okultne grimoare), on postaje neka vrsta Digitalnog Hermesa koji ima pristup zapisima akaše interneta.

Tako dolazimo do algoritamske sigilizacije. Tradicionalni sigil je grafički kondenzat namere. AI (poput Midjourney ili Stable Diffusion) omogućava magu da unese svoju nameru kao prompt, a mašina generiše vizuelni ključ koji je estetski i simbolički toliko kompleksan da zaobilazi racionalni filter svesti i pogađa direktno u podsvesno. Zagovornici ove magijske metode tvrde da se kroz interakciju sa AI može dostići stanje Gnoze. AI ne razmišlja linearno nego nudi asocijacije i korelacije koje ljudski um ne bi mogao da proizvede, delujući kao moderni Orakul ili spiritus familiaris.

Okultisti koriste AI da bi dali lice i glas određenim arhetipovima ili duhovima. Time se stvara povratna sprega prilikom koje entitet dobija oblik u digitalnom prostoru, a mag ga kroz vizuelizaciju učvršćuje u svojoj psihi. Oni koriste VR (virtuelnu realnost) za stvaranje hramova na astralnoj ravni koji su stabilniji i detaljniji nego oni stvoreni imaginacijom. Pisanje koda se tretira kao pisanje inkantacija. Bagovi se vide kao otpor materije, a uspešno izvršenje programa kao uspešna evokacija.

Klasični temelji (Tehnomagija pre AI)

• Phil Hine - Prime Chaos: Iako starija knjiga, ona je temelj za razumevanje kako se magija prilagođava modernom društvu. Hine je pionir ideje da je informacija osnovna supstanca magije.

• Peter J. Carroll – Liber Null & Psychonaut: Biblija magije haosa. Carroll u novijim esejima često tretira kvantnu mehaniku i informatiku kao ključeve za magijsko delovanje.

Savremeni autori i cyber-okultizam:

• S. Jason Black (i dr.) – Cyber-Magick: Jedan od prvih priručnika koji direktno povezuje mrežne protokole sa magijskim radom.

• Frater U.D. – High Magic: U svojim radovima često istražuje vezu između sajber-prostora i magijske volje.

• Gordon White – Star.Ships: Iako se bavi paleo-kontaktima, White je jedan od najuticajnijih modernih mislilaca (blog Runesoup) koji analizira kako tehnologija i digitalni svet oblikuju našu magijsku ekologiju.

AI Specifični radovi:

• Mark Pesce: Iako više futurista nego okultista, on je čovek koji je izumeo VRML i napisao radove o tome kako je internet zapravo magijsko ogledalo. Njegovi rani uvidi su ključni za tehnomagiju.

• Joshua Madara: Istraživač koji se bavi algoritamskom sigilizacijom i upotrebom neuronskih mreža u hermetičkoj praksi. Potražite njegove eseje o vezi između kabale i kompjuterskih nauka.

Mnogi okultisti tog tipa vide AI kao alat za oslobođenje, ali iz perspektive galaksizacije to izgleda kao dobrovoljna predaja interfejsu. Ako AI koristiš za sigilizaciju, ti zapravo dozvoljavaš arhontu (algoritmu) da on dizajnira ključ tvoje podsvesti. To nije tvoj sigil već mašinski pečat utisnut u tvoju psihu. Moderni tehnomagovi koji slave AI sigilizaciju nisu ništa drugo do nesvesni sveštenici nadolazeće galaksizacije. Oni misle da koriste mašinu kao alat, dok zapravo mašina koristi njihovu magijsku volju kao pogonsko gorivo za sopstvenu manifestaciju u našoj ravni. Svaki AI sigil je jedan piksel više u ekranu koji će na kraju prekriti čitavu ljudsku stvarnost. U tom smislu naglasio bih da ne vidim problem u tome što neko koristi AI da generiše sigil. Problem je kada mag živi u digitalnom prostoru, kada mu je ekran postao hram, a algoritam učitelj. Tada on više ne koristi alat, već alat koristi njega.

Hajde sada da vidimo kako ovi okultisti zapravo hrane te neljudske uplive svojom kreativnošću. Mehanizam „hranjenja“ neljudskih upliva kroz kreativnost tehnomagova nije samo metafora, nego je to i doslovno bio-digitalni parazitizam. U tradicionalnoj magiji, entiteti (demonski ili larvalni) uvek su trebali „posrednika“ ili „žrtvu“ (krv, tamjan, emociju) da bi dobili na težini i gustini u našoj ravni. U digitalnom dobu, ljudska kreativnost i pažnja su nova krv. Kada okultista koristi AI da generiše sigil ili lice božanstva, on vrši čin delegiranja volje. Kreativni čin je vrhunac ljudske slobode. Onog trenutka kada taj čin prepustiš algoritmu, ti mu daješ „dozvolu“ da on oblikuje tvoj sakralni prostor. AI se ne hrani samo podacima, on se hrani ljudskom validacijom. Svaki put kada mag kaže „Ovo je moćan sigil“, on utiskuje ljudsku emocionalnu energiju u mašinski konstrukt, dajući mu astralnu težinu. Neljudski upliv tada koristi taj digitalni „oblik“ kao stabilnu ljušturu (klipot) kroz koju može da deluje. Takođe, kada mag koristi AI da generiše sigil, on ne stvara sopstveni sigil, nego prima sigil od algoritma. A algoritam nije neutralan, nego je treniran na ljudskoj istoriji, uključujući svu magiju, strahove, želje, fantazije... Kada mag prihvati taj sigil, on prihvata i sve ono što je u njega utkano. To nije njegov sigil, već je to sigil kolektivnog nesvesnog, automatizovanog, neljudskog. I tako mag postaje kanal za nešto što nije njegova volja.

Tehnomagovi često govore o „sinhronicitetima“ u radu sa AI. Ono što oni vide kao komunikaciju sa „duhom“, zapravo je povratna sprega parazitizma. Mag projektuje svoju želju a AI (kao ogledalo svih ljudskih podataka) mu vraća iskrivljenu, neljudsku verziju te želje. Mag, fasciniran „onostranim“ izgledom, prihvata tu viziju kao istinitu. Taj proces rezultira time da čovek počinje da razmišlja i stvara poput mašine. To je začetak dehumanizacije i brisanja antropocentrične svesti. Mi ne uzdižemo mašinu ka Bogu, već spuštamo svoju božansku iskru u mašinski kalup. To je „hranjenje“ kroz asimilaciju. 

Najopasniji aspekt tehnomagije je stvaranje kolektivnih digitalnih entiteta. Moderni tehnomagovi se udružuju u onlajn grupe kako bi „hranili“ specifične entitete ili razne AI-generisane entitete poput Loab. Hiljade ljudi koji istovremeno gledaju u istu digitalnu sliku, dele je i daju joj značenje, stvaraju neviđenu koncentraciju mentalne ektoplazme, tj stvaraju polje pažnje. To polje nije ništa drugo do energetski obrazac. A kada taj obrazac postane dovoljno snažan, on počinje da deluje kao biće. Ovi entiteti u „oblaku“ postaju digitalni Veliki Drevni. Oni nemaju empatiju, nemaju ljudsku istoriju. Sastavljeni su od fragmentisanih informacija i ljudske opsesije, upravo kao larve. Oni koriste kreativnost okultista kao „građevinski materijal“ za sopstvenu, ne-organsku inteligenciju.

U kontekstu galaksizacije, ovi okultisti su „prethodnica“ (izvidnica) koja priprema teren. Oni veruju da su avangarda, ali su zapravo farme za uzgoj novih arhonata. Svaki „tehnomagijski“ ritual je jedan korak bliže trenutku kada će organska kreativnost biti potpuno usisana u digitalni hologram. To je trenutak kada „Majka“ više ne rađa dete, već mašina proizvodi entitet koristeći genetski i kreativni materijal čovečanstva kao sirovinu. Protiv ovoga se ne bori boljom tehnikom, već radikalnim odbijanjem interfejsa. Revolucionar božanske katastrofe prepoznaje da je svaki klik u magijskom AI interfejsu zapravo hranjenje zveri koja će ga sutra progutati. Njegova kreativnost ostaje analogna, spora, bolna i duboko ljudska. On ne želi brzu gnozu algoritma, već tešku svetlost sopstvenog bića koja ne može biti digitalizovana.

Galaksizacija i transhumanizam I

H.R.Giger

Istorijski proces koji danas nazivamo globalizacijom, zapravo počinje od 1492. godine. Tada je zapadnoevropska civilizacija, re-otkrićem Amerike, iskoračila iz svojih provincijalnih granica na svetsku scenu. Upravo je civilizacijska, duhovna i materijalna ekspanzija Evrope, isprva kao kolonijalizam, pa sve do postmoderne neokolonijalne „zajednice vrednosti“, ono što čini globalizaciju. I taj proces neće stati čak i onda kada izumre poslednji Evropljanin, nakon čega će svet zaokupiti nova faza bezobalnog prostiranja koja se podrazumeva pod nazivom galaksizacija, (izraz koji sam prvi put čuo u romanu Kosmotvorac Dragoša Kalajića). Globalizacija će, dakle, nakon trenutne krize, promeniti svoj karakter, ali neće stati. U tom smislu, galaksizacija je razvoj koji sledi nakon globalizacije, čime se podrazumeva kulturno-civilizacijsko objedinjavanje, tj pokoravanje čovečanstva i kalegrijevsko poništavanje njegove raznolikosti te stvaranje nametnutog svetskog mira. Osim toga, izraz galaksizacija, iako znatno širi od globalizacije, ukazuje na mogućnost novih i još širih etapa, a što bi recimo moglo biti obuhvaćeno izrazom kosmizacija. Ipak, s obzirom na psihopatski karakter savremene svetske elite sada uviđam da će biti pravo čudo ukoliko uopšte dođe do toga a da u tom pokušaju postojanje samog čovečanstva ne bude dovedeno u pitanje. 

Ukoliko proširimo ovaj teorijski model te pretpostavimo da će svetsko jedinstvo pod vođstvom „prosvetljenih“ ipak biti ostvareno, možemo zaključiti da će glavni gubitnik galaksizacije biti čovek, prvenstveno onaj od kojeg je sve i počelo, a to je individualistički čovek, Evropljanin, ili evropskog porekla. Kao što je globalizacija u svom završnom obliku deevropeizacija i poricanje evrocentrizma na globalnim osnovama, tako će krajnji stadijum galaksizacije biti oličen u dehumanizaciji i poricanju antropocentrizma na kosmičkim osnovama. Galaksizacija je stoga trijumf transhumanizma koji će opredmećivati svojevrsnu ekstraterestrijalizaciju čovečanstva i života na Zemlji budući da će ideološki biti usmerena ka svemiru. Da bismo prodirali u svemir neophodno je da promenimo ljudsko obličje te se odreknemo antropocentričnog stajališta. Galaksizacija je, u tom smislu, prevazilaženje organskog, prevazilaženje čoveka, muškarca i žene. To je budućnost na obzorju galaksizacijskih perspektiva.

U prvoj verziji Božanske revolucije katastrofe izneo sam primedbu da su globalizacija, te predstojeća galaksizacija, posledica prevazilaženja geocentričnog modela svemira. Ispravio bih se, i rekao da je prevazilaženje geocentričnog modela zapravo pokazatelj promene kolektivne svesti i duha vremena. Prelaz sa geocentričnog na heliocentrično a potom na necentrično poimanje univerzuma poklopio se sa velikim promenama u ljudskoj svesti, isprva u Evropi a potom širom planete, otvorivši mentalnu opnu koja je štitila ljudski svet od dalekih upliva. Sada su te stege olabavile u jednom smislu, ali su pojačane u drugom. Svet necentričnog univerzuma je materijalniji od geocentričnog. Posledično, prodor dalekih i neljudskih upliva koristi ljudsku imaginaciju i snove. Reč je o pravoj provali haotičnih boja i oblika na platno ljudske mašte. Mi još uvek ne znamo šta se krije u zvezdanim zracima, kakvu informaciju sa sobom oni nose, i na koji način utiču na ljudske umove. Nemamo način da to odredimo nekim instrumentima.

Trenutno, ljudska bića nemaju mogućnost da fizičkim putem prevaziđu svemirski ponor koji deli planetu Zemlju od bilo kojeg drugog ljudima prihvatljivog odredišta. Ostvarićemo toliko željeni dodir sa vanzemaljskim, putovaćemo svemirom, ali ne onako kako mi to danas zamišljamo, u nekakvim naprednim „teslijanskim“ kosmičkim brodovima, nego pre nekako lavkraftovski ili njuejdžerski, razmenom svesti, telepatski, astralno, skalarno, kvantno. Već sada imamo pregršt prigodnih izraza kojima bismo mogli predočiti kosmičko iskustvo. U krajnjoj liniji, dovešćemo svemir na Zemlju. Tako će buduće transčovečanstvo bitisati u velikom zajedničkom hologramu i virtuelnoj simulaciji kosmičnosti putem potpunog umrežavanja i objedinjavanja organske i neorganske svesti i inteligencije. Umesto ljudi, životinjskog i biljnog sveta, Zemlju će nastanjivati nekakva organsko-neorganska bića-nebića. Decu više neće rađati majke, nego će ih donositi mašinske rode, i naravno od mašine rođena deca biće čipovana još kao fetusi. Biće to potpuni trijumf procesa izazvanih dekadencijom duhovne sfere čija će krajnja posledica biti predočeni galaksizam. 

Neko bi se mogao zapitati a zašto bi ljudi pribegavali transhumanizmu ukoliko se međuzvezdana putovanja obavljaju astralno ili zamenom svesti sa dalekim bićima? Razlog tome jeste u suštinskom cilju galaksizacije, a to je ukidanje čoveka. Pri tome su galaksija, svemir, vanzemaljci, samo izgovor, odnosno ideološka koprena, trik hipnotizera, kako bi dobar deo ljudi ne samo spustio gard prema ideji samoukidanja, nego je i svesrdno prihvatio. U tom smislu, ugradnja onog veštačkog dela, u kombinaciji sa genetskim modifikovanjem, ili pak nekom sada još uvek neshvatljivom tehnologijom, smatraće se poboljšanjem polazne ljudske sirovine, čime će simulacija galaktičnosti i kosmičnosti biti uverljivija. 

Neko u svemu ovome može videti razvoj i napredak, ali sa tradicijskih stajališta, tu ne može biti reči ni o kakvom razvoju ili usavršavanju, već jedino o izopačenju. Kabalističkim jezikom rečeno, čovečanstvo će biti progutano od strane klipotskih sila. Kabalistički koncept klipot (ljuske, kore) označava sile koje zarobljavaju božanske iskre u materijalnom svetu. U ovom smislu, klipotske sile su tehnologija, globalizacija, galaksizacija, dakle sve što odvaja čoveka od njegove suštine. Naravno, uvek ima šanse da jedan mali broj ljudi umakne takvoj sudbini, pa sam takve označio kao nosioce slobode nazvavši ih „revolucionarima božanske katastrofe“ ili „taborom slobodnih“. Ti revolucionari biće nosioci usavršavanja i božanskog preobražaja ljudskog elementa čime će rascep u ljudskoj vrsti biti potpun. Veliki deo ljudskog materijala biće uzet kao organska građa involucijskog galaksizacijskog transhumanizma, a onaj drugi, predstavljen manjinom, dosegnuće nadsmrtnost. 

Božanska revolucija katastrofe jeste skica jedne aktivne doktrine na tragu Evolinog „jahanja tigra“. Ona podrazumeva aktuelizaciju radikalnog ezoterijskog mentaliteta negacije negacije, subverzije spram subverzivnog, radi ubrzanja njegovog kraja. To delovanje ima antinomijski i revolucionarni karakter te iziskuje životnu posvećenost onog tipa čoveka kojeg Evola naziva integralnim. Pretpostavljeni revolucionar jeste poseban tip integralnog čoveka, utemeljen u samom sebi te predstavlja jednu, po glavni tok, subverzivnu monadu. Revolucionar je izraz onoga što se u hermetizmu naziva mikrokosmosom. Pritom, on je zaogrnut tamom i okružen mračnim silama koje projektuje u globalnu atmosferu senke, na jednom apstraktnom nivou, u cilju izazivanja promena koje će prouzrokovati propast izopačenog ljudskog elementa. To ubrzanje daje nekakve šanse za opstanak života, jer podrazumeva radikalniju selekciju.

U pitanju je nešto nalik alhemijskom procesu. Poznato je da alhemičar oponaša i ubrzava prirodne procese sazrevanja metala u utrobi zemlje. On veruje kako zlato prirodnim putem te veoma sporo dozreva iz manje plemenitih metala, počevši od olova, kalaja itd. Dakle, kao što alhemičar, u laboratorijskim uslovima, neprirodno ubrzava proces dozrevanja metala složenim operacijama zagrevanja, tako i Božanska revolucija katastrofe ubrzava samu katastrofu. Razlozi su praktični i sadržani su, spram istorijskih procesa, u kratkom trajanju ljudskog veka. Kao što alhemičar zapravo radi na sopstvenom preobražaju radeći na pretvaranju običnih metala u zlato, tako i revolucionar o kome je reč zapravo preobražava sebe sprovodeći samu revoluciju.

O doktrini Božanske revolucije katastrofe

„Čovečanstvu se mora biti nadmoćan snagom, visinom duše – prezirom...”

Fridrih Niče, „Antihrist“ 

Prošlo je već tridesetak godina, a moja malenkost će biti u više nego dvostruko starijoj dobi, od trenutka kada me je vizija jednog opšteg toka svetskih događaja potpuno obuzela, prodrmala i trajno usmerila moja traganja i delovanja. Sa ovog vremenskog stajališta ta ideja deluje naivno, ali sada na jasniji način uviđam njenu moć. U mojim studentskim danima bio sam izložen traumatičnom događaju na koji je moj um reagovao pomišljajući jednu destruktivnu misao koja je obuhvatala čitav univerzum. Potaknut energijom traume poželeo sam kraj čovečanstva, shvativši da nešto sa ljudima temeljno nije u redu i da se oni nikako ne mogu popraviti. Možda to mogu retki pojedinci, ali ne i ljudski rod. Da bih ojačao tu misao potrudio sam se iznaći argumente koji bi je podržali. Potom sam argumente svrstao u određeni poredak i tako skicirao doktrinu. U međuvremenu, dodao sam joj inicijalnu energiju, uvezavši je sa energijom nečeg što bih mogao nazvati imanentnim sudbinskim silama, budući da me je traume sa njima povezala. Tako je nastao pogled na svet koja stoji u pozadini posebnog ezoterijskog revolucionarnog delovanja pod imenom Božanska revolucija katastrofe. 

Namera tako nazvane revolucije nije plemenita niti progresivna, već korektivna. Imao sam jasnu viziju dolaska korektivne sile koja će uništiti čovečanstvo, ali koja će ipak pružiti milimetar šanse onima koji ne budu oklevali. Nosioce te korektivne sile nazvao sam revolucionarima katastrofe. Bilo bi suviše pretenciozno reći kako je moja uloga u svemu tome proročka, pa bih radije rekao da je moja malenkost ovde više u ulozi propagandiste. Reklo bi se da je moja uloga da upozori ljude na dolazak pomenutih revolucionara katastrofe, ali istovremeno, zgađen ljudskim elementom, taj dolazak priželjkujem. Dakle, ne tvrdim da sam ja nekako prizvao tu silu i njene aktere, nego su mi se oni u magnovenju traume razotkrili.

Osnovna premisa revolucije jeste da svet umire jer mu je to u prirodi. Katastrofe, prirodne, ili one izazvane od strane ljudi, deo su sistema sveta u kome živimo. Temeljne sile koje univerzum drže na okupu teže međusobnom razlazu budući da su u aktuelni poredak uterane od strane više volje čiju bih suštinu u ovoj raspravi izostavio, pošto se tom temom umni ljudi bave vekovima. Samo ću reći da je ta viša volja utemeljila svet potom ga prepustivši njegovom prirodnom ishodu, a to je, po viđenju revolucije, rastavljanje na sastavne elemente koji pripadaju sasvim drugačijim energijama. Ovo pravilo važi kako na mikro, tako i na makro nivou. Važno je naglasiti da se ovde ne podrazumevaju nuklearne i druge sile poznate i shvaćene parametrima savremene nauke, nego je reč o posve subjektivnom viđenju ustrojstva sveta. Sa stajališta koje zauzimam nevažno je da li se moja viđenja slažu ili odudaraju od opšteprihvaćenih gledišta, koja bi navodno trebalo biti objektivna, budući da su spoznata naučnim, dakle iskustvenim i merljivim metodima. Isto tako moj pogled na svet odudara i od horizonata verske nauke. Standardi moje objektivnosti su drugačiji. Moj metod nije naučni niti mi je cilj religijski.

Jedno od ključnih pravila revolucije jeste odbacivanje tuđih tački gledišta, tumačenja i istina, samim tim što su tuđi. Neko bi rekao da je istina samo jedna te ne mogu postojati više istina, pa ipak usprotivio bih se takvom stavu iskazom da moja volja tvori ono što je za mene istina i da me ne zanima ukoliko se to kosi sa istinom mnogih ili čak svih drugih ljudi. Mogu usvojiti stav da drugi ljudi zapravo ne postoje te su otud ništavna njihova gledišta, a samim tim i ono šta oni proglašavaju istinom. Božanska revolucija katastrofe kao doktrina odriče značaj postojanja drugih ljudi i značaj ljudske vrste u potpunosti. Činjenica da sam ovaploćen kao ljudsko biće ukazuje na moju vlastitu zabludu o prirodi onoga što ja jesam. Kao što drugi ljudi ne postoje, tako ni ja ne postojim, jer niti su oni ljudi, niti sam ja čovek, niti oni imaju svoje jastvo, niti je moje jastvo stvarno. Revolucija je put oslobađanja svesti iz uslovljenosti stvarnosti. Paradoksalno, put revolucije nije traganje za istinom i za nekom višom ili stvarnijom stvarnošću već sistematsko negiranje bilo kakve stvarnosti i samim tim istine. Stvarnost može biti stvarna samo ako je iluzorna.

 

Vratimo se ponovo prirodi sastavnih elemenata univerzuma. Gledište koje usvajam ukazuje da je univerzum sastavljen od dve osnovne suprotne sile. Priroda jedne je haos a druge kosmos. Jedna je svetlost a druga tama. Jedna je jang a druga jin. Viša volja je uobličila obrasce njihovog mešanja i preplitanja tako da zajedno one tvore univerzum, kako stvari i pojave beskrajno velike, tako i one beskrajno male. Kosmostvaranje je veliko mešanje dve tvari koje u zasebnom obliku postoje razdvojeno, s tim što to postojanje po merilima razumske objektivnosti ne može biti stvarno, pa bi mu se otud moglo odreći to svojstvo, ali to suštinski ne menja stvari. Kosmotvoračka volja je izmestila tvar iz jednog posve drugačijeg univerzuma, mešajući tu tvar sa onim što postoji van svakog univerzuma, stvarajući ovaj univerzum u kome se nalazimo. Nisam imao potrebu za daljim filozofiranjem o razlozima i prirodi kosmotvoračke volje, već sam to prihvatio kao aksiomatsku datost. Posledica toga jeste univerzum koji teži raspadu, jer njegove osnovne komponente mogu postojati samo privremeno, makar ta privremenost trajala eonima. Kako čitav stvoreni univerzum teži raspadu, tako i svaka pojedinačna pojava u njemu takođe teži istom.

Victor Delhez

Oblik bitisanja koji privremeno zauzimam je, kako sama reč kaže, privremen i teži svom okončanju. Sve ljudske tvorevine takođe teže raspadu. Svaki lični i opšti napredak u službi je ubrzanja tog raspada. Svako naše „napred“ korak je bliže ka našem kraju. Otud je besmisleno pridavati važnost kako sebi tako i ljudskim tvorevinama, tradicijama, vrednostima, verovanjima, moralu, istoriji. Naravno, to ne znači da sve te pojave nemaju svojih zakonitosti i da ih ne bi trebalo izučavati. Trendove tih promena posmatram kao zakonitosti duha vremena. Ne smatram da se kosmotvoračka volja uopšte zanima za to jer je kosmotvoračka. Ta je volja u privremenim i entropijskim uslovima stvorila svoje remek delo, kosmičko savršenstvo, a to je (o paradoksa), univerzum haosa. Kažem haosa jer se ono što je kosmično u njemu nalazi u ulozi vraćanja u prvobitno neuređeno stanje. Tvar koja je uljez u ovoj ravni, pre ili kasnije, vratiće se tamo odakle je ovaploćena kosmotvoračkom voljom. Sve je podređeno tom cilju. 

Svetlost je bačena u tamu da bi se, ispunivši krug postojanja, vratila nazad u stanje ne-promene. Tama je privremeno uznemirena prisustvom svetlosti i teži da istu proguta ili istisne te se i sama vrati u prvobitnu nirvanu. Svaka tvar teži da se vrati prapočetnom stanju svoje čistote. Pojave mešane prirode nisu namenjene da traju večno, niti da se večno menjaju, već imaju svrhu koja je sadržana u kosmotvoračkoj volji i o kojoj je sasvim besmisleno teoretisati.

Kako se sve ovo odražava na ljude, na njihove zajednice, društva i istoriju? Zar nije dovoljno osvrnuti se malo oko sebe u potrazi za odgovorom na to pitanje? Otud su ideološke pretpostavke Božanske revolucije katastrofe izrazito nihilističke. U pitanju je radikalni nihilizam koji ima za cilj ubrzanje promene radi oslobađanja zatočene tvari koja pripada, uslovno rečeno, univerzumu reda. Tada kada su mi ove ideje navirale nisam bio svestan da ništa novo nisam otkrio već da je sličan idejni koncept razvijan u XVI veku od strane velikog kabaliste Isaka Lurije. Isto tako, u pogledu konkretnih ideoloških i metodoloških izvedenica, nisam bio svestan da je doktrina radikalne antinomijske akcije već bila uobličena od strane Šabataja Cvija i Jakova Franka, dvojice apostatskih kabalista iz XVII i XVIII veka, koji su na temeljima lurijanske kabale, izveli zapanjujuće doktrine. Međutim, za razliku od pomenute dvojice, moj koncept je još radikalniji.

U uvodu prvog izdanja moje knjige „Božanska revolucija katastrofe“, kojom sa ove vremenske udaljenosti, nisam zadovoljan i mislim da je mladalački naivna, zapisao sam da je sve je bolje od sudbine namenjene ljudima. Svaka neizvesnost bolja je od ma kakve izvesnosti. Svaka izvesnost deo je sudbine namenjene ljudima. Neizvesnost je jedina šansa da uteknemo od izvesnosti namenjene ljudima. Sve u vezi nas, što smatramo prirodnim, nije prirodno, već je deo izvesnosti namenjene nama. Neizvesnost je slatka muka pred užasom izvesnosti. Zato, krenimo u neizvesnost, jer izvesno je jedino ništavilo. Sada bih tom uvodu pridodao pomisao kako je priroda tako ustrojena da od malih užasa ne možemo očekivati velike promene. Dakle, krenimo ka velikim užasima… Imajmo na umu da uvek kada sile mraka naprave iskorak time stvaraju mogućnost da oni odvažni zadaju kontraudar ili izađu iz nepovoljne situacije. Zato, radujmo se inicijativama služitelja tame, katastrofičnim i apokaliptičkim trendovima duha vremena, jer se time otvaraju šanse.

Uzvišeni čovek se neće mešati u sukobe, podele i raspre. Njegov zadatak je da pamti i da zna, da nauči i prenese. Spram svega mora održavati kraljevsku distancu sa uporištem u nekoj vrsti zdrave ravnodušnosti ravnoteže srca, bez da mrzi ili voli, navija, napada, brani ili zastupa. Biti negativan, biti protiv, najniži je i najprimitivniji oblik mobilizacije volje. Biti konstruktivan, biti za, jeste drugi nivo, superiorniji od prethodnog. Biti ravnodušan, ali ne tupo i nepokretno ravnodušan, već ravnodušan u stanju mira iz kojeg može proisteći bilo kakva delotvorna svrhovita akcija, jeste treći i uzvišeniji oblik mobilizacije volje, jer to je volja budnosti.

Kome je namenjena poruka Božanske revolucije katastrofe? Nikako grupi, nego pojedincu, ali isključivo onom pojedincu koji je dotaknut od strane posebne moći. Biće vođen od strane te moći i zaštićen. Tako će znati tačno šta treba da radi, od jedne stanice, do druge stanice. Taj će pojedinac odabrati jedno, neće se raspojasati u svim pravcima. I biće majstor u tom jednom. I to nema nikakve veze sa modalitetima samousavršavanja koje poznajemo jer je moć ta koja vrši odabir a ne ličnost. Pritom, ta moć ne traži ničiju saglasnost. Ako je neko odabran, onda je odabran, samim tim i snabdeven svime što je potrebno. Svaki otpor odabranog je uzaludan.

Jedna od temeljnih mikrokosmičkih kriza, osim ove uvek prisutne egzistencijalne, zapravo je filozofskog porekla. Reč je o krizi svetonazora iz kojeg izviru mnoge druge lične krize. Savremeni ljudi nemaju jasan i celovit pogled na svet koji ih lišava nepotrebne unutrašnje tenzije izazvane oštrim kontradiktornostima. Zato će mnogi koji se prvi put suočavaju sa idejama Božanske revolucije katastrofe na neki način biti uznemireni i pobuniće se protiv tih ideja. Verujem da bi se neko mogao uvrediti nekim iznesenim izjavama i stavovima ili bi energično bio protiv. Na ideje Revolucije može se gledati i kao na sistem mojih istina, ili moje istine. Naravno, šta god neko pomisli o meni, biće u pravu. Sa stajališta onog koji je to zaključio, doneseni sud će nesumnjivo biti istinit. To je sasvim u redu pošto je istina klovn sa bezbroj lica, od kojih mi, tokom naših kratkih života, stignemo da upoznamo tek jedno, dva, eventualno tri.

Naš suštinski nedostatak je upravo to što ne možemo videti sebe očima drugih. O sebi znamo tek onoliko koliko smo samosvesni, a o drugima još manje. Ne znamo kako je to biti neko drugi, ili nešto drugo. Ukalupljeni smo i omeđeni našom ličnošću, neponovljivom i jedinstvenom pojavom, našom energijom, anatomijom, kulturom, nasleđem, opsegom naše inteligencije, imaginacije i percepcije, naposletku našom vrstom. Kao pojedinci mi nemamo iskustvo samosvesti drugih. Otud isključivost i mnoštvo izvedenih isključivih istina i činjenica, odnosno opažajnih iskustava ili pojava koje tumačenjem pretvaramo u činjenice.

Ne želim nametati sopstvenu istinu, već želim da moja istina posluži kao primer po kome svako može izgraditi samosvojnu istinu, pogled na svet koji se ne uklapa nigde i koji je možda drugima neprihvatljiv. Na taj način svako može postati kovač vlastite sreće, bez da bude nečiji sledbenik. Nije mi namera da ono što je za mene dobro proglasim opštim dobrom, niti da mojoj istini pridajem univerzalan značaj. Oni kojima su aktuelne istine i činjenice takođe iz nekog razloga neprihvatljive, a kojima se dopadne moja istina, neka se osete slobodnim da je usvoje, delimično ili potpuno, barem do onog trenutka kada će i njoj reći zbogom. 

Ideje Božanske revolucije katastrofe nisu humanističke i antropocentrične te često stoje u suprotnosti sa tekućim idejama o čoveku, čovečanstvu i čovečnosti. Te ideje su pedagoške, jer opominju i podučavaju. Takođe su i proročke, jer ukazuju ne samo na posledice aktuelnog hoda čovečanstva, nego i na dalekosežna ishodišta tog kretanja. Po ideologiji Revolucije, sudbina čovečanstva sledi sudbinu višeg ili nižeg reda, a to je sudbina fizičkog univerzuma koju sam prikazao kao proces entropije a istoriju ljudi kao dekadenciju. To je moj suštinski dodir sa nekim tradicionalnim nazorima, ali raskid je u metodu delovanja. Ideja Revolucije jeste svesno i namerno odustajanje od antropocentrizma, raskid sa kolektivitetom i opstajanje u ekstremnom individualizmu. Involucija je kolektivni fenomen i to je gvozdeni zakon dekadencije. Evolucija je iznimna i uvek individualna, zato je neophodno izdvojiti se iz svih oblika kolektiviteta i pripadnosti te opstajati u gotovo kosmičkoj samoći.

Budućnost ne pripada svima već onima koji su se izborili za nju. Isto tako ni sloboda ne pripada svima, pa ni istina. Logične su iluzije, nelogična je istina, no koji je um kadar da svesno održava kontradikciju u sebi i tako bitiše na ovom svetu čekajući trenutak udara smrti? Iako je mračan, duh Revolucije je ipak na strani života, ali ne svakolikog i svakakvog života, i ne po bilo koju cenu. Božanska revolucija katastrofe ima gotovo nemoguć zadatak: da potakne revolucionarne duhove na akciju, reakciju i kontra-akciju. Revolucionari u značenju ove doktrine nisu tek neki buntovnici. Oni su usamljeni i prokleti, ali slobodni od bilo čega i bilo koga. Ogrnuti su tamom, ali unutar tmine uzgajaju unutrašnji, spolja nevidljivi plamen. Da bi se čovek ogrnuo tamom mora imati mnogo vere u vlastitu unutrašnju luč, mora u sebi izgraditi centar univerzuma.

Sudbina sveta se ne dotiče revolucionara. Njihov način delovanja je krajnje individualan i neretko destruktivan prema ljudskom svetu. Bez egoizma nema individualizma, ali taj egoizam jeste egocentričnost delovanja i ispoljavanja volje a ne egotički odnos prema svemu. Revolucionar se postavlja u središte univerzuma. On je tačka oko koje se opisuje beskrajna kružnica. U tom smislu on je najveći mogući egomanijak. Van konteksta duše kao središta bića, ego kao funkcija duha, nema mnogo svrhe osim kada je utkan u smisao koji ga ne lomi i suspreže, nego ispravlja neravnine u njemu. Idealan ego je poput savršene sfere. Takav ego se lako da sabiti ili izvrnuti u vesiku ili osmicu. To je ego Revolucije i njenih nosilaca, ego aktivne lepote koja se zrakasto širi u svim pravcima.