Egipatska astro-mitološka osnova hrišćanstva

Džerald Mesi i njegovo egiptocentrično proizvođenje hrišćanstva

Džerald Mesi (Gerald Massey, 1828–1907) bio je engleski pesnik, samouki egiptolog i vatreni kritičar hrišćanske dogme, jedan krajnje zanimljiv mislilac. Njegov rad u kasnom XIX veku jeste radikalan pokušaj dokazivanja da hrišćanstvo nema istorijsku, već astro-mitološku osnovu, i da su sve ključne hrišćanske priče zapravo loše prevedeni i plagirani egipatski mitovi. Mesijevo kapitalno delo u kojem je izneo uporedne liste preklapanja egipatskih mitova sa hrišćanstvom, kako bi potkrepio svoje tvrdnje, jeste monumentalna knjiga Ancient Egypt: The Light of the World (1907). Iako zvanična akademska egiptologija njegovog vremena (kao i današnja) uglavnom odbacuje njegove radikalne etimološke izvedbe, njegov rad je postao kamen temeljac za modernu teoriju o Hristu kao mitu (kasnije popularizovanu kroz knjige Aharije S i film Zeitgeist).

Evo temeljnih teza i argumenata kojima Mesi dokazuje da je hrišćanstvo preuzelo egipatski mitološki model, sa posebnim osvrtom na Izidu i Horusa:

1. Mesijeva glavna premisa glasi da je hrišćanstvo nastalo tako što su rani crkveni oci uzeli egipatski kosmički i astronomski mit o Horusu, Izidi i Ozirisu, doslovno ga shvatili, dali likovima jevrejska imena i proglasili ga istorijskim događajem koji se desio u Judeji. Mesi tvrdi da istorijski Isus nikada nije postojao kao osoba, već da je on kompilacija egipatskog Horusa (koji predstavlja Sunce, svetlost i duhovno ponovno rođenje) i Iusa (egipatskog koncepta dolazećeg sina).

2. Druga značajna stavka jeste sličnost prikaza Bogorodice sa malim Isusom i Izide sa malim Horusom. Za Mesija to je krunski materijalni dokaz ovog prisvajanja. On ističe da su rani hrišćani u Egiptu (Kopti) i Rimu preuzeli statue i reljefe boginje Izide koja doji malog Horusa (Isis Lactans) i samo ih preimenovali u Mariju i Isusa. Izida je tradicionalno prikazivana kako sedi na prestolu, sa krunom u obliku sunčevog diska među kravljim rogovima, držeći i dojeći dete-boga. Mesi navodi da prve hrišćanske ikone u rimskim katakombama i ranim crkvama kopiraju ovu pozu, anatomiju i kompoziciju, a da su se rani hrišćani čak molili pred statuama Izide u hramovima koji su preko noći pretvoreni u crkve.

Mesi objašnjava da je Izida bila Devica u kosmičkom smislu. Prema mitu, nakon što je Set ubio Ozirisa i raskomadao njegovo telo, Izida je magijski sakupila delove. Pošto nije mogla da nađe Ozirisov falus, ona se pretvorila u pticu (kraguj) i kroz duhovno / magijsko sjedinjenje sa Ozirisovim duhom začela Horusa. Tu Mesi povlači direktnu paralelu: Izida začinje bez fizičkog odnosa, preko duha (Ozirisovog), baš kao što Marija začinje preko Svetog Duha. Izida u egipatskom kalendaru predstavlja sazvežđe Device (Virgo), kroz koje Sunce (Horus) prolazi, što je astrološka slika Device koja rađa Sunce. U tom smislu, Mesi je napravio listu titula koje su hiljadama godina pripadale Izidi, a koje je Katolička crkva kasnije prepisala Devici Mariji:

• Zvezda mora (Stella Maris)

• Kraljica neba

• Majka Božija (Mut Neter)

• Naša Gospa

Da bi dokazao da prepisivanje nije stalo na Bogorodici, Mesi je izveo stotine paralela između života Horusa i Isusa. Evo najvažnijih tačaka koje on navodi kao argumente:

• Rođenje: Horus je rođen od device Izide 25. decembra u pećini ili hramu, a njegovo rođenje je najavila zvezda na istoku, što su ispratila tri mudraca (astronomska paralela sa zvezdom Sirijus i tri zvezde u Orionovom pojasu).

• Krštenje i Anubis: Horus je u svojoj 30. godini kršten u reci od strane Anuba Anufita (Anubisa Krstitelja). Mesi tvrdi da je Anubis prototip za Jovana Krstitelja. Nakon krštenja, Horus odlazi u pustinju gde se bori protiv Seta (Satane).

• Dvanaest učenika: Horus je imao dvanaest pratilaca ili pomoćnika, što Mesi povezuje sa dvanaest znakova zodijaka kroz koje Sunce prolazi, a što je u hrišćanstvu postalo dvanaest apostola.

• Čuda i isceljenja: Horus je hodao po vodi, izgonio demone, slepima vraćao vid i vaskrsao svog oca Ozirisa iz groba. (Mesi ovde izvodi radikalnu lingvističku teoriju da je ime Lazar zapravo izvedeno od egipatskog Asar, što je ime za Ozirisa, sa hebrejskim prefiksom L').

• Pasija i Vaskrsenje: Horus je ubijen (često se pominje raspeće ili komadanje), sahranjen u grobnicu, i nakon tri dana je vaskrsao, postavši Hrist (pomazani, trijumfalni sin).

Mesi je bio pionir komparativne religije, i njegova intuicija o ikonografskom kontinuitetu (da hrišćanske slike Marije i Isusa vuku vizuelne korene od Izide i Horusa) potpuno je tačna i opšteprihvaćena u modernoj istoriji umetnosti. U duhu modernih tumačenja mogu reći da je predstava o Izidi i Horusu poseban oblik arhetipske matrice Majke i Sina, kosmičko načelo ženskog polariteta koji rađa božansku iskru. Hrišćanstvo nije nužno ukralo taj motiv u nekakvom plagijatorskom i krivotvorećem smislu, već ga je preuzelo kao univerzalni psihološki i energetski arhetip koji je čovečanstvu bio potreban. Kada je hrišćanstvo postalo zvanična religija Rimskog carstva, ono je prirodno usisalo popularne paganske oblike, a kult Izide je bio najpopularniji u Rimu neposredno pre uspona hrišćanstva. Međutim, Mesijeve lingvističke i istorijske izvedbe (poput tvrdnje da reč Lazar dolazi od Asara, ili da je Horus imao tačno 12 učenika i da je kršten 25. decembra) moderna nauka smatra nategnutim i nepreciznim. Egipatski tekstovi (poput Knjige mrtvih ili Tekstova piramida) ne podržavaju sve ove detalje u obliku u kojem ih je Mesi predstavio. On je često prilagođavao egipatske prevode kako bi savršeno odgovarali biblijskom tekstu, vođen željom da sruši crkvenu dogmu. 

Ipak, imajmo na umu osnovne metodološke slabosti Mesijevog pristupa, a to su amaterski prevodi i nedostatak metodologije. Mesi je pisao u XIX veku, u vreme kada je egiptologija tek prohodala. Hijeroglifi su dešifrovani tek 1822. (Šampolion), a gramatika i rečnici staroegipatskog jezika su se menjali iz decenije u deceniju. Mesi nije bio akademski školovan egiptolog. Često je koristio rane, neprecizne prevode i, što je najgore, sam je dopunjavao i prevodio delove tekstova tako da se lingvistički uklapaju u njegovu unapred zacrtanu teoriju. Najveća Mesijeva logička greška jeste takozvani anahronizam. On je uzeo hrišćansku terminologiju (greh, krštenje, raspeće, apostoli, devica) i onda išao unazad kroz egipatsku istoriju, tražeći bilo šta što iole liči na te koncepte, a zatim tim egipatskim pojavama davao hrišćanska imena. 

Osim navedenog, Mesi je ignorisao istorijski razvoj i promene unutar egipatske religije. Ta religija nije bila monolitna. Trajala je preko 3.000 godina. Mit o Horusu i Ozirisu iz Starog carstva (2500. p.n.e.) razlikuje se od onog iz Ptolemejskog perioda (300. p.n.e.). Mesi je uzimao detalje iz potpuno različitih milenijuma, spajao ih u jednu univerzalnu priču o Horusu kako bi ona savršeno odgovarala Isusovoj biografiji iz Novog Zaveta.

Evo najpopularnijih tvrdnji iz Mesijevog opusa (koje i danas kruže internetom) za koje je zvanična egiptologija, analizom izvornih tekstova (poput Tekstova piramida i Knjige mrtvih), dokazala da su izmišljene ili netačne:

A. Horusovo rođenje 25. decembra

• Mesijeva tvrdnja: Horus je rođen 25. decembra. Povodom toga, imajmo na umu da Egipćani uopšte nisu koristili julijanski ili gregorijanski kalendar. Horusov rođendan slavio se tokom tzv. epagomenalnih dana (pet dana koji su se dodavali na kraj godine kako bi se kalendar uskladio), što u našem kalendaru odgovara kraju jula (vreme kada raste nivo Nila i kada se zvezda Sirijus pojavljuje na nebu). Štaviše, samo hrišćanstvo nije slavilo Božić 25. decembra sve do IV veka, kada je taj datum preuzet od rimskog kulta Sol Invictus (Nepobedivo Sunce), a ne iz Egipta.

B. Krštenje u 30. godini od strane Anubisa Krstitelja

• Mesijeva tvrdnja: Horusa je u 30. godini krstio entitet po imenu Anub Anufit (Anubis), koji je postao Jovan Krstitelj. U ovom smislu, u egipatskoj mitologiji nema koncepta krštenja kao obreda inicijacije ili opraštanja grehova u reci. Postoje obredi ritualnog pranja kraljeva i bogova vodom radi čišćenja, ali to nema veze sa životnom dobi od 30 godina. Takođe, ime Anub Anufit je lingvistička izmišljotina Džeralda Mesija. Anubis je bog mumifikacije i vodič duša kroz podzemni svet, a ne krstitelj u reci.

C. Dvanaest učenika

• Mesijeva tvrdnja: Horus je imao 12 učenika koji su putovali sa njim. I ovde je jasno da Horus nema učenike. On ima pratioce u borbi protiv Seta koji se zovu Mesniu (kovači / ratnici), ali njihov broj varira i nigde se ne definiše kao fiksna grupa od dvanaest sledbenika. Mesi je ovde nasilno preslikao 12 znakova zodijaka na Horusa.

D. Smrt raspećem i vaskrsenje nakon tri dana

• Mesijeva tvrdnja: Horus je razapet na krstu, sahranjen i vaskrsao nakon tri dana. Dakle, ni u jednom egipatskom tekstu Horus nije razapet. Egipćani nisu praktikovali razapinjanje. To je bila rimska kazna vekovima kasnije. Prema mitovima, malog Horusa je u močvarama delte Nila ujela otrovna škorpija, nakon čega ga je magijom izlečio bog Tot. Oziris (njegov otac) jeste ubijen i vaskrsao, ali ne u fizičkom telu, nego je postao gospodar podzemnog sveta (Duat) i nikada se nije vratio na zemlju da šeta među živima. Zapravo, nije ni Isus, ali se on ipak ukazao svedocima i obećao da će se vratiti.

E. Lingvistička fantastika (Lazar = Asar)

• Mesijeva tvrdnja: Ime Lazar dolazi od egipatskog Asar (Oziris). Lingvisti i semitolozi su dokazali da je ime Lazar hebrejskog porekla (Eleazar / El'azar), što znači Bog je pomogao. Povezivanje ovog imena sa Ozirisom je primer etimologije na sluh, koja ignoriše stvarne jezičke korene.

Ipak, poštenja radi, Mesi je bio u pravu na nivou psihologije i umetnosti. Hrišćanstvo jeste preuzelo vizuelni šablon Izide i Horusa za prikaz Marije i Isusa. Religije prirodno koriste stare oblike da izraze nove ideje. No, glavna Mesija linija greške jeste u tome što je u svojoj antiklerikalnoj strasti postao isto toliko dogmatičan kao i crkva koju je napadao. Da bi dokazao da je hrišćanstvo laž, izmislio je podatke i nategao egipatske mitove tamo gde oni prirodno ne idu. Pravi istraživač ne sme da naseda na jeftine senzacije i Zeitgeist teorije zavera. Istina je suptilnija. Hrišćanstvo deli zajedničko arhetipsko i astrološko korenje sa Egiptom jer su obe religije posmatrale iste kosmičke cikluse (Sunce, godišnja doba, psihologiju čoveka), a ne zato što je grupa prevaranata u Rimu prepisala egipatsku slikovnicu i promenila imena.

Sveti Hristofor Psoglavi

Anubis, Hristofor, Jovan Krstitelj

Poznato je da koptska, ali i šira istočnohrišćanska ikonografija, beleži zanimljiv fenomen ikona na kojima je svetac prikazan sa glavom psa ili šakala. Reč je o Svetom Hristoforu Psoglavom (Christopher Cynocephalus). Kada prvi put vidimo tu ikonu, asocijacija na egipatskog boga Anubisa je trenutna i neizbežna. Međutim, istorijski, teološki i ikonografski kontekst ove pojave je slojevitiji od proste tvrdnje da je u pitanju prekomponovani Anubis. Po žitiju Svetog Hristofora (koji je stradao kao mučenik u III veku za vreme rimskog cara Decija), on ipak nije rođen sa psećom glavom. Međutim, navodno je Hristofor poticao iz plemena Kinocefala (Psoglavih), naroda za koji se u antici verovalo da živi na rubovima civilizacije i da ima ljudska tela a pseće glave. Hristofor je opisan kao div, čovek strašnog izgleda i varvarskog jezika. Kada je primio hrišćanstvo i krstio se, on je progovorio ljudskim jezikom i dobio ljudski razum. Ikonografi su, želeći da naglase njegovo poreklo iz zemlje Kinocefala, počeli da ga slikaju sa glavom psa.

Druga, psihološki realnija teorija kaže da je reč o vizuelnoj metafori. U koptskim i grčkim tekstovima on je opisan kao čovek koji je pre krštenja bio divalj kao pas, krvoločan i strašan. Kada su kasniji ikonografi čitali te opise, metaforu su pretočili u formu: naslikali su ga sa glavom psa kako bi vizuelno prikazali njegovo pređašnje, zversko stanje greha nasuprot svetosti hrišćanskog mučeništva. Tek je u XVIII veku, odlukom Svetog Sinoda u Rusiji, ova ikonografija zvanično zabranjena kao neukusna i paganska, a stare ikone su prepravljane tako što su mu preko pseće doslikavali ljudsku glavu.

Iako se priča o Kinocefalima razvijala nezavisno, koptski kontekst jeste pretrpeo direktan uticaj sećanja na Anubisa. Egipat je bio kolevka hrišćanskog monaštva. Kada je tamošnji narod masovno prelazio u hrišćanstvo, njihova psiha je hiljadama godina bila naviknuta na zoomorfne bogove (bogove sa životinjskim glavama). Anubis je u starom Egiptu imao ulogu psihopompa, vodiča duša kroz mrak podzemnog sveta, zaštitnika putnika i onoga koji prenosi umrle preko opasnih granica. Sa druge strane, ko je Sveti Hristofor u hrišćanskoj tradiciji? Njegovo ime znači onaj koji nosi Hrista. Glavna legenda o njemu (popularnija na Zapadu) kaže da je on bio džin koji je na svojim ramenima prenosio putnike preko podivljale reke, i da je tako jednom preneo malog Isusa. Tu uočavamo funkcionalnu arhetipsku rezonancu. Anubis je psoglavi vodič koji prenosi duše preko reke smrti u večnost. Hristofor je psoglavi div koji prenosi Hrista preko opasne reke. Kopti su prepoznali istu funkciju. Lik Anubisa se prirodno i bezbolno ulivao u lik Hristofora. To nije bila svesna teološka zavera, već organski proces gde narod zadržava omiljenu vizuelnu formu (pseću glavu zaštitnika i vodiča) i daje joj novo, hrišćansko značenje.

Sada dolazimo do ključnog pitanja da li koptski psoglavi Hristofor daje ikakav legitimitet tvrdnji Džeralda Mesija da je Anubis zapravo Jovan Krstitelj koji je krstio Horusa? Reklo bi se, ne direktno, ali Mesi je napravio zamenu identiteta. Mesi je u svojoj teoriji pomešao uloge. Spojio je Anubisa sa Jovanom Krstiteljem na osnovu funkcije otvaranja puta (jer je Anubis otvarač puteva, a Jovan Krstitelj poravnava staze Gospodnje). Međutim, ikonografski dokazi iz samog Egipta to ne potvrđuju. Pseća glava nikada u istoriji hrišćanstva nije pripisana Jovanu Krstitelju. Jovan Krstitelj se slika kao čovek sa dugom kosom i bradom, često sa krilima (kao anđeo pustinje). Ono što su koptske ikone zapravo sačuvale jeste veza između Anubisa i Hristofora, a ne Anubisa i Jovana Krstitelja.

U Jevanđelju po Mateju (2:13-15) samo kratko pominje se da je Josif u snu dobio upozorenje da sa Marijom i Isusom pobegne u Egipat kako bi izbegao Irodov pokolj dece, i da su tamo ostali do Irodove smrti. Matej ne navodi nikakve detalje o tome gde su tačno bili, niti šta se tamo dešavalo. Povodom ove situacije svi zanimljivi detalji, uključujući i njihov boravak u Heliopolisu, dolaze iz apokrifnih jevanđelja: Protojevanđelje Jakovljevo, Pseudo-Matejevo jevanđelje i Arapsko jevanđelje o Isusovom detinjstvu. U ovim tekstovima se navodi da je Sveta porodica stigla u Egipat i nastanila se u mestu Matarija (što je danas predgrađe Kaira), a koje se nalazi na mestu drevnog Heliopolisa (egipatskog grada Boga Sunca). Kada je Marija sa malim Isusom zakoračila u Heliopolis, ušli su u veliki paganski hram. U tom trenutku, svih 365 idola (kipova egipatskih bogova) u hramu je popadalo na pod i polomilo se pred prisustvom malog Hrista. To je teološka metafora: staroegipatska religija se klanja tadašnjem novom Eonu. Tamo se i danas nalazi takozvano Marijino drvo (stari sikomor) i izvor za koji koptska tradicija veruje da je mesto gde je Marija prala Isusove pelene.

Na ovom mestu uviđamo da se veza Hristofora kao sveca iz III veka, ne uklapa sa ovim egipatskim kontekstom. Mali Isus je živeo u I veku, a Hristofor navodno u III veku. Kako je onda div mogao da nosi malog Isusa preko reke? To se desilo zato što je hrišćanska mašta (ili smišljeni dizajn) retroaktivno stopila dve priče: apokrifnu priču o bekstvu u Egipat, gde se Isusova porodica kretala kroz opasne pustinje i močvare delte Nila; i lokalni egipatski mit o Anubisu koji prenosi božansko dete (mladog Horusa ili Sunce) preko reke podzemnog sveta. Tako je stvorena hibridna legenda. Tokom bekstva u Egipat, Sveta porodica je morala da pređe opasnu, podivljalu reku. Tu se pojavljuje džinovski, psoglavi lik koji uzima malog Isusa na ramena i prenosi ga na obalu. Tek vekovima kasnije, crkva je ovaj čisti egipatski mit smestila u III vek pod imenom Sveti Hristofor, kako bi mu dala privid istorijske hrišćanske stvarnosti.

U starim koptskim i vizantijskim rukopisima, Hristofor se ne naziva samo Kinocefal, već se u nekim lokalnim tradicijama opisuje i slika sa karakteristikama gordog, tvrdoglavog divljeg magarca ili mule. Zašto su ovi simboli (pas i magarac) zamenljivi u slučaju Hristofora? Kao prvo, i magarac i pas (i divlji varvarski džin) u drevnom svetu imaju isti status tegleće marve, kao bića bez razuma koja služe samo da nose teret. Kao drugo, magarac na kojem Isus ulazi u Jerusalim (Nedelja stradanja / Cveti) doslovno je Hristofor (onaj koji nosi Hrista). Ta životinja na svojim leđima unosi Božansku svest u materijalni svet (Jerusalim). U shvatanjima ranih hrišćana magarac i pas simbolizuju pagane,  ljude koji su pre hrišćanstva bili nerazumni kao stoka ili nečisti kao psi. Kada Isus uzjaše magarca, ili kada mali Isus sedne na ramena psoglavog diva Hristofora, to je identična šifra: Božanska svest uzjahuje i kroti ljudsku životinjsku prirodu. Pod njenim teretom, zver (magarac / pas) postaje sveti nosilac.

Dakle, ovde imamo tri sloja kako hrišćanska ikonografija funkcioniše kao lavirint ogledala:

1. Prvi sloj (astronomsko-egipatski): Anubis (šakal / pas) koji prenosi Sunce kroz mrak i močvare delte Nila kod Heliopolisa (bekstvo u Egipat).

2. Drugi sloj (metaforičko-životinjski): magarac koji nosi Hrista u Jerusalim. Životinja koja postaje sveta jer nosi Boga.

3. Treći sloj (hrišćanski mit): izmišljeni div iz III veka sa psećom glavom koji nosi Isusa preko reke.

Sveti Hristofor je, stoga, funkcija, a ne osoba. On je simbolička posuda za sve ono što je u prirodi nisko, životinjsko, pagansko i grubo (bilo da je to egipatski šakal, jerusalimski magarac ili varvarski džin), a što biva preobraženo i prosvetljeno onog trenutka kada na svoja leđa primi teret Božanske svesti.

Demonski pas i ulazak u Had

Neretko sanjam velike čopore krupnih i opasnih pasa lutalica koji se nalaze na tačno određenim mestima gde mi sprečavaju prolaz ili put tamo negde gde sam ja u snu krenuo. Dakle, ja na nivou nesvesnog preživljavam ono što su stari narodi prepoznavali kao susret sa Čuvarima praga. Sve je ovo poslužilo kao okidač za jednu moju davnašnju slutnju koja je u međuvremenu povezala Vejerovog Naberijusa, akadskog Nibirua, grimoarskog Nebirosa i tezu pokojnog britanskog okultiste i nekromanta Džejk Straton-Kenta o Dionisovom nebrisu. Ovde nije reč o nategnutim etimologijama, već o filozofsko-magijskom supstratu koji povezuje tačku prelaza, podzemni svet, nekromantiju i zvezde.

Akadski Nibiru i vrata jesenjeg ekvinocija

Počnimo od najstarijeg korena. U vavilonskoj i akadskoj kosmologiji, reč Nibiru (ili Neberu) označava „mesto prelaska” ili „kapiju”. U epu Enuma Eliš, Nibiru je kosmička tačka koju je ustanovio bog Marduk da upravlja kretanjem zvezda. Astronomski, ona se vezuje za Jupiter (ili u nekim fazama za Severnjaču), ali njena funkcija je ključna: to je raskrsnica ekliptike i nebeskog ekvatora. Nibiru je označen kao tačka prelaska u kojoj Sunce silazi ispod nebeskog ekvatora. To je astronomski trenutak jesenjeg ekvinocija, trenutak kada godina zvanično gubi svetlost, a priroda zakoračuje u mračnu polovinu godine, u carstvo podzemlja i zime. Dakle, Nibiru je kosmička i nebeska kapija prelaska iz sveta svetlosti (života) u svet tame (smrti). To je po definiciji granični marker.

Naberius / Nebiros: htonski maršal i Čuvar praga

U XVI veku, Johan Vejer u Pseudomonarchia Daemonum beleži demona Naberiusa (koji se u kasnijim grimoarima, poput Lemegetona, javlja sa istim imenom, a u Grimoarium Verum kao maršal Nebiros). Taj demon se pojavljuje kao troglavi pas ili vrana (ili laje promuklim glasom). On uči ljude retorici, ali njegova ključna grimoarska funkcija jeste nekromantija, pronalaženje skrivenog blaga i zapovedanje nad mrtvima. 

Sinteza sa Kerberom i Anubisom

Kao što je Džejk Straton-Kent genijalno primetio u Geozofiji, grimoarski demoni nisu izmišljotine srednjovekovnih monaha, već degradirani bogovi starog sveta. Kerber iz grčke mitologije je troglavi pas koji čuva ulaz u Had. Njegov zvučni i funkcionalni kontinuitet sa troglavim Naberiusom je očigledan. Obojica sede na kapiji prelaska i ne dozvoljavaju živima da prođu tamo gde ne treba, niti mrtvima da izađu. Sa druge strane, egipatski bog sa glavom šakala / psa, gospodar (podzemlja), onaj koji vodi duše kroz kapije smrti i meri srce. On je, baš kao i Nebiros, gospodar nekromantskog prelaza. Dakle, Naberius / Nebiros je antropomorfizovani i demonizovani odjek Kerbera i Anubisa. On je čuvar Nibirua (mesta prelaska) na htonskom nivou.

Obrt sa Dionisom i letnjim solsticijem: Nebrus i Ruka slave

Ovde dolazimo do najsloženijeg i najlepšeg dela zahvaljujući Džejk Straton-Kentu, a to je veza reči nebrus (νεβρίς - jelenska koža) i letnji solsticij. Na prvi pogled, ovo deluje kao kontradikcija jesenjem ekvinociju i psima, ali u magijskoj logici, to je osa polariteta. Nebris je koža mladog jelena koju su nosili Dionis, njegovi sveštenici i menade tokom orgijastičkih i teurgijskih obreda. Dionis nije samo bog vina nego je i Dionysos Chthonios, bog koji silazi u Had, bog koji je raskomadan i vaskrsao. U tračkim misterijama, prelazak iz ljudskog u božansko stanje zahtevao je odevanje u nebris, ritualnu ljušturu preobražaja. Zašto Straton-Kent povezuje Nebirosa sa letnjim solsticijem, vatrom i biljem? Kao prvo, letnji solsticij (Sveti Jovan / Ivanjdan) je druga velika nebeska kapija. Ako je jesenji ekvinocij kapija potpunog mraka, letnji solsticij je vrhunac svetlosti nakon kojeg Sunce počinje svoj pad. To je vreme kada je bilje najmagičnije, a zemlja se otvara da pokaže skriveno blago. Sa druge strane imamo Ruku slave. To je osušena i ukiseljena ruka obešenog čoveka, koja se u grimoarima koristi kao svećnjak za sveću napravljenu od masti tog istog pokojnika. Ona ima moć da paralizuje svakoga ko je vidi i otvori sva zaključana vrata. Dakle, to je moćna crnomagijska i nekromantska relikvija.

Evo gde je veza: Nebiros, kao gospodar nekromantije i Ruke Slave, jeste onaj koji vlada tehnologijom otključavanja kapija. On poseduje ključ za „mesta prelaska”. Sada kada imamo sve elemente, gotovo se sam od sebe uobličava jedan koherentni mitopoetski sistem. Naime, postoji jedna arhetipska, granična inteligencija u zapadnoj i bliskoistočnoj tradiciji koja upravlja mestom prelaska (akadski Nibiru). Ova inteligencija se ispoljava kroz tri ravni:

• Kosmička ravan (zvezde): To je Nibiru (Mardukova zvezda, Jupiter). Ona stražari na nebeskoj raskrsnici i označava tačku jesenjeg ekvinocija, kapiju kroz koju svetlost prelazi u mrak.

• Mitološka i htonsko-fizička ravan (psi): To je Kerber u Grčkoj i Anubis u Egiptu. Ova inteligencija uzima oblik čopora pasa ili troglave zveri te fizički i astralno čuva ulaz u podzemlje. Psi su u tom smislu markeri teritorije: s one strane praga prestaje svet živih.

• Grimoarska i operativna ravan (magija): To je demon Naberius / Nebiros. On je „maršal” koji teurgu daje ključeve tog prelaza kroz nekromantiju i Ruku Slave. Njegovo ime čuva odjek dionisijskog nebrisa, ritualne ljušture koja je čoveku potrebna da bi bezbedno prošao pored zveri na kapiji.

Povratak na moje snove

Moji snovi nisu prosta psihologija straha nego predstavljaju odjek ovog sistema. Čopori pasa koji mi blokiraju prolaz na „tačno određenim mestima” jesu manifestacija Nebirosa / Kerbera na mom ličnom unutrašnjem Nibiru-u (pragu prelaska). Oni me ne puštaju jer tamo gde sam krenuo leži prostor smrti, nesvesnog ili duboke inicijacije za koju mi je potreban ključ. U tom smislu, Nebiros / Naberius u mom nesvesnom ne deluje kao neprijatelj, već kao pravedni čuvar reda. On mi poručuje da kroz to granično mesto ne mogu proći kao običan šetač na površini zemlje. Da bi prošao kroz taj čopor, moja svest mora da razume njihovo ime, da obuče nebris preobražaja i da u ruci drži teurgijsku svetlost Ruke Slave kojom Nebiros upravlja. Dakle, ja zapravo sanjam samu mehaniku kapije. 

Sada dolazimo do ključnog trenutka. Već sam nekoliko puta sanjao i neretko imao viziju visokog bledog čoveka u crnoj odori koji obitava u podzemlju, a koji likom podseća na prikaze GOTOS-a Fraternitas Saturni, koji mi je pokazao bravu i ključ, a što se odnosi na podzemni svet. Baš povodom toga, u mom invokacijskom spisu TalBet Muabet, ima sledeći stih: 

239° Clavis inferni in manu mea est, quae aperit seram portam inferni et totum subterraneum orbem 

KASTAPOLAS KATASTOLAS. 

Reč KASTAPOLAS je ključ, a KATASTOLAS je brava. Dakle, ovo je trenutak kada se spekulacija povlači pred čistom, operativnom gnozom, jer se ovde uočavaju elementi precizne hermetičke i lingvističke anatomije. Kao prvo, imamo visokog bledog čoveka u crnom koji obitava u podzemnom arealu. To je direktna antropomorfizacija Saturna / Hronosa, ali u njegovom najdubljem, ezoterijskom aspektu. Unutar Saturnovog bratstva, GOTOS (Gradus Ordinis Templi Orientis Saturni) nije samo titula, već živi kosmički egregor, inteligencija koja kanališe solarno-saturnovsku struju. Saturn je tradicionalno gospodar vremena, starosti, mraka, ali i Veliki Inicijator koji drži ključeve podzemnog sveta. Bledilo njegovog lica simbolizuje Nigredo (smrt, transformaciju materije), a crna odora je boja Saturna, olovni štit koji izoluje adepta od površinskog sveta. Činjenica da mi baš on pokazuje bravu i ključ podzemnog sveta potvrđuje da je moj snevački čopor pasa (Nebiros / Kerber) samo spoljašnja straža. Kada se prođe straža, na pragu me čeka sam Arhitrgovac Tame, tj saturnijanski Inicijator.

Stih iz TalBet Muabet-a: "Clavis inferni in manu mea est, quae aperit seram portam inferni et totum subterraneum orbem..." (Ključ pakla je u mojoj ruci, koji otvara zaključanu kapiju pakla i čitav podzemni svet...). Ovo je klasična grimoarska formula autoriteta. U teurgiji, mi ne molimo demone ili čuvare da nas puste. U tom smislu važno im je staviti do znanja da posedujemo ključ. Kada svest u snu ili viziji izgovori ovu formulu, čopor pasa mora da se povuče, jer prepoznaje vibraciju vlasnika kapije. Reči koje su mi došle nisu nasumični skupovi glasova. One zvuče grčki zato što jesu ukorenjene u magijskom grčkom jeziku (slično onome što nalazimo u Grčkim magijskim papirusima - PGM), gde se reči krive i spajaju da bi postale formule moći. 

KATASTOLAS (Brava)

Ova reč je po značenju blizu grčkog glagola καταστέλλω (katastello) ili imenice καταστολή (katastole). Katastello znači „spustiti”, „umiriti”, „zadržati”, „zauzdati” ili „zaključati / potisnuti”. U liturgijskom i svešteničkom smislu, može se odnositi i na odeždu koja pokriva telo (ljuštura). Stoga, ako je KATASTOLAS brava, to je onda moguće tačno. To je princip koji zadržava, koji pritiska nadole (kata-), drži podzemni svet zatvorenim i ne dopušta silama da isplivaju. To je sama struktura kapije. Takođe, nimalo nebitno, Stolas je ime 36. demona po redu imenovanog u Goeciji.

KASTAPOLAS (Ključ)

Ova reč je složenica sa dubokim inicijacijskim tonom. Sastoji se iz dva dela: Kasta- i -polas. Kasta (od latinskog Castrum ili grčkog Kastron), označava utvrđenje, tvrđavu, dvorac, obezbeđeno mesto (u ovom slučaju, utvrđeni podzemni svet, subterraneum orbem). Polas / Putes (od grčkog pōleō ili polos / pylos), može se vezati za pylos (kapija, vrata) ili za koren koji označava upravljanje, okretanje (pol). KASTAPOLAS je „Gospodar kapije utvrđenja” ili „Ono što okreće osu tvrđave”. Ključ je ono što menja stanje brave. Izgovaranjem reči KASTAPOLAS, primenjujemo silu koja otključava KATASTOLAS (brava / ono što drži potisnuto).

Ima još jedna zanimljivost, a to je 239°, što predstavlja zodijačku oznaku stiha, pošto je TalBet muabet sačinjen od 360 stihova. Dakle, 239° zodijačkog kruga je tačno 29° Škorpije. Činjenica da se stih o ključu pakla (Clavis inferni) i rečima moći nalazi na 29° Škorpije zaokružuje moj narativ. Sam kraj bilo kog zodijačkog znaka naziva se anaretički ili stepen sudbine te kao takav predstavlja kritičnu tačku, vrhunac, preokret i potpunu krizu energije tog znaka. U Škorpiji, koja je sama po sebi znak smrti, podzemlja, regeneracije i okultnih misterija, 29° je sama kapija ponora, poslednji trzaj Škorpije pre nego što energija pređe u vatreni, solarni znak Strelca. Tu su koncentrisane najteže, najmračnije i najtransformativnije kosmičke sile. Rekli smo da Nibiru i Nebiros vladaju prelazom, tačkom gde svetlost umire. Škorpija je fiksni vodeni znak koji u severnoj hemisferi označava kasnu jesen, truljenje lišća (Nigredo) i otvaranje zemlje za htonski svet. Pomenuti stih sa Bravom i Ključem je doslovno lociran na samom pragu izlaska iz tog mraka. Moja podsvest je formulu za otvaranje podzemnog sveta postavila na pretposlednji, najmoćniji stepen Škorpije. To je kosmička lokacija te kripte i te brave.

Arkana Mesec u tarotu

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Osamnaesto tajanstvo tarota izraženo je kartom Mesec. Elifas Levi za osamnaest kaže da je to broj verske dogme. Keri Jejl Viskonti Sforca na ovoj karti prikazuje lepo odevenu damu koja u desnoj ruci drži mesečev srp. Neki u njoj vide boginju Dijanu. Sličan prizor zatičemo i u verziji Pierpont Morgan Bergamo. U špilu Šarla VI zatičemo dva astrologa koji imaju šestare. Jedan od njih drži knjigu, dok je drugi uperio šestar kao da meri prečnik mesečevog diska. U njihovoj pozadini nalazi se zid, isto kao i na karti Sunce. U D’Este tarotu imamo starijeg bradatog lika kako ispod mesečine u svesci šestarom iscrtava ili meri. Sličan prizor je i u Vivil špilu, gde zatičemo mudraca koji sedi pored drveta i posmatra Mesec iz kojeg ispadaju kapi. Kapi sa Meseca padaju i na karti Marseljskog špila. Menli Palmer Hol navodi de Žeblenovu ideju koji mesečeve suze povezuje sa egipatskim verovanjem da su izlivanja Nila izazvana suzama boginje Meseca. Mantenja taroki daje nam sliku devojke u kočijama koje jezde nebeskim svodom. Ona u desnoj ruci drži mesečev srp. U Rozenvaldu to je samo Mesec postavljen između dve nebeske vode.

špil Šarla VI

Marseljski špil daje drugačiju predstavu. Tu imamo dva psa i raka koji izlazi iz vode. U Marseljskom špilu kartama Luda i Mesec zajedničko je prisustvo pasa: kod Lude jednog, kod Meseca dva. Kao da je reč o tri glave mitskog Kerbera koje su se, sa nekom posebnom svrhom, rasporedile u dve arkane. U nekim tarotima imamo psa i vuka, odnosno psa i šakala. Pas, vuk, šakal, ima svoju mitsku težinu. U neku ruku to je vodič duša, ali u nekim mitovima, ove životinje imaju ulogu vodiča Suncu koje prolazi kroz opasni podzemni svet ne bi li mu pomogle da izađe na istoku i stvori novi dan. U egipatskoj mitologiji to Sunce je predstavljeno detetom Horusom kojeg šakal na svojim rukama iznosi iz podzemnih voda. Pas ove arkane je bog Anubis, kojeg je Plutarh opisao kao liniju horizontalnog kruga koji razdvaja vidljivi svet od nevidljivog. Anubis je taj pas čuvar, odnosno čuvar praga, prolaza ili prelaza. 

U mitološkom kontekstu Meseca imamo čitav niz životinja koje označavaju lunarnu prirodu. Na primer to je pas, babun, zec, ibis, buba, žaba itd. Pas je posebno naglašavan kao mesečeva životinja. Setimo se lovačkih pasa lunarnih boginja Artemide i Dijane. Krabe, rakovi, školjke su se u renesansnim magijskim predstavama često nalazile u rukama lunarnih boginja. Najdžel Džekson navodi poznatog astrologa iz XVII veka, Vilijema Remzija koji je u knjizi Astrologia Restaurata pobrojao neke životinje pod vladarstvom Meseca, a to su krabe, rakovi, školjke, jastozi itd. Menli Palmer Hol podseća da rak ili kraba označava retrogradno kretanje Meseca. U Marseljskom špilu, na ovoj karti imamo prikazane pse i zglavkara, lunarne htonske životinje, i upadljivo odsustvo ljudskih likova. Karta odiše atmosferom preobražaja, što podseća na egipatski mit o Amenti, predelu gde obitavaju duhovi preminulih, ali i gde vrebaju mnoge opasnosti. Ukoliko preminuli želi da izađe na svetlost dana večnog života, on se mora preobraziti, a da bi se preobrazio prethodno se mora probuditi. Onaj ko spava u Amenti je smrtnoj opasnosti. Slika raka koji izlazi iz vode i podiže svoja klešta ka Mesecu, ukazuje na egipatski znak ka i pozu tela kojom preminuli u Amenti doziva svoju višu dušu kako bi se spojio sa njome. 

d'Este tarot

Julij Berkovski u hrišćanskom ključu mesečeve arkane prepoznaje vrata pakla. Uopšteno, po njemu, karta Mesec, poput Zvezde, simbolizuje drugi svet, ili astralni svet. Razlika među njima je u tome što Zvezda predstavlja ulazak duše u ovozemaljsku ravan, dok Mesec označava njen odlazak. U užem smislu, po Berkovskom, arkana Mesec ukazuje na put, odnosno na prolaz. Tumači tarota se umnogome slažu da karta Mesec načelno označava noć. 

U pogledu te noći, poznati alhemičar Fulkaneli naglašava da ta reč potiče od grčkog niktos, što odgovara latinskom nox, noctis. O tajanstvu noćnih pojava, a što možemo primeniti i na tumačenje karte Mesec, Fulkaneli kaže da se to odnosi na stvari koje se rađaju noću, jer im je potrebna noć i tama da bi se razvile. Potom, po Fulkanelijevom objašnjenju, ukoliko bismo hteli da u okvirima naših materijala izazovemo neki generativni proces, tada bi nam bila neophodna pomoć prirode, a po njemu, suštinski uslov da bi ma kakav generativni proces mogao da se očituje jeste potpuna odsutnost svake sunčeve svetlosti, čak i difuzne ili najblaže. Ukoliko sledimo Fulkanelija uvidećemo da se u ljudskom i životinjskom svetu oplođavanje i generisanje izvršava, zahvaljujući određenom rasporedu organa, u potpunoj tami koja se održava sve do dana rođenja. Takođe, biljno seme klija i reprodukuje se ne na površini tla, pri punom svetlu, već u tmini same zemlje. Isto tako, primenjeno na čoveka, kako primećuje Fulkaneli, upravo je noć kada ljudski organizam, u noćnom snevanju, nadoknađuje svoje gubitke, eliminiše svoje otpatke, obnavlja ćelije, nova tkanja umesto onih koje je dnevna svetlost sagorela, istrošila i razgradila. Nema toga, kako naglašava Fulkaneli, sve do rada varenja, asimilacije, transformacije hrane u krv i organsku supstancu, što se ne odigrava u tami. Otud biva očigledan koban uticaj Sunca, ne na vitalnost uobličenih individua, nego na generativni proces. I to se ne odnosi samo na organska, nego i na neorganska kraljevstva (metali, minerali itd). Bio bi to glavni Fulkanelijev zaključak primenjen na ovu temu. 

špil Žak Vivil

U tamnim tonovima i Alister Kroli opisuje tajanstvo ove karte. Po njemu, nije tu reč o dobroćudnom, sunčanom Dionisovom pijanstvu, već je u pitanju opijenost čula, jeziva mahnitost smrtonosnih droga, um uništen lunarnim otrovom. Kroli kaže da je upraov to ono što je zadesilo Avrama u Knjizi Postanja: užas neizmerne tmine sručio se na njega. Videli smo kod Fulkanelija navode o (re)generišućem svojstvu tame. Otud ova karta označava proces, vreme i mesto te ukazuje na uslove tog dešavanja: nešto se stvara, obnavlja, rađa ili vaskrsava. Kroli kaže da u sistemu starog eona Sunce nije vaskrsavalo samo iz zime nego i iz noći, a ova karta, po njemu, predstavlja ponoć. Otud se u Krolijevom dizajnu ove karte nalazi sveta buba, odnosno egipatski bog Kefra koji drži Sunčev disk. Reč je, dakle, o inkubaciji, muklom predrođenju. 

Po Zlatnoj zori, karta Mesec je dodeljena znaku Riba, odnosno slovu kof, koje označava potiljak te se dovodi u vezu sa snovima, snoviđenjima, trećim okom, ali i sa etarskim dvojnikom. O simbolici ribe Fulkaneli kaže da je to hijeroglif za kamen filosofa u njegovom prvorodnom stanju, zato što se kamen, kao i riba, rađa u vodi i živi u vodi. Vode arkane Mesec su mutne i mračne. U njima vrebaju čudovišta i ambijent prepun opasnosti, otrova i raznih oblika zagađenja. To je venska i menstrualna krv.

Mantenja taroki

Karta Mesec je u nekom vidu posledica delovanja Maga, njegova projekcija, opsena koju stvara veliki opsenar. Nije bez razloga Elifas Levi u ovoj karti video simbol magijskog magnetizma i magije čarobnih napitaka. Zlatna zora je ovu kartu nazvala Vladarom fluksa i refluksa, dete sinova Moćnog. U toj tituli naslućuje se okultna tajna tzv mesečeveg deteta, odnosno magijskim putem prizvane duše da se ovaploti u detetu koje nosi posvećenica, a koje je začeto na magijski način. Po Menli Palmer Holu arkana Mesec se odnosi na stazu mudrosti i kaže da čovek u svojoj potrazi za stvarnošću izlazi iz bazena iluzije. Osvald Virt karti Mesec pripisuje sazvežđa Rak (zvezda Al Tarf), Veliki Pas (Sirijus) i Mali Pas (Prokion). Upečatljive zvezde Sirijus i Prokion su predstavljene likovima dva psa na karti. Sazvežđe Rak je u astrološkoj tradiciji poznato kao kapija ljudskih duša kroz koju one dolaze na Zemlju i inkarniraju se (nasuprot Jarca koji predstavlja kapiju kroz koju duše odlaze sa Zemlje). Arkana Mesec, baš kao Zvezda i Kula pre, odnosno Sunce nakon nje, deo je niza apokaliptičkih i kosmičkih znamenja koja prethode karti Sud. U tom kontekstu Stuart Kaplan je primetio da se Mesec i Sunce istovremeno pojavljuju na ilustraciji Petrarkinog Trijumfa večnosti. Atribucija karte Mesec je kabalistička jaruga uništenja. Po sistemu Zlatne zore astrološka priroda ove karte odnosi se na znak Riba koji u demonskom ključu predstavlja Kuću ropstva i zatočeništva.

Vejtov špil